Претражи Живе Речи Утехе

Shiarhimandrit Serafim Bit-Haribi све је познатији у православном свету пошто литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је Исус говорио. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као инспирација за филм. 40-годишњи ђакон, Отац Серафим је Асирац по етничкој припадности, а његов матични језик је арамејски. Пре него што се замонашио, тренирао је рвање, теквондо и карате. У животу до сада је урадио велике ствари, био је четвороструки првак Грузије у теквондоу, носилац је црног појаса трећи дан у каратеу, био је шеф обезбеђења једног од чланова украјинске владе, пре него што се замонашио добио је троје деце, а носилац је и титуле једног од најпосвећенијих монаха, преноси портал Бастабалкана. Гледано отпочетка, његов живот је све само не обичан, од најранијег детињства па преко живота обичног смртника и све до стицања звања хиархимандрита, он је права особа за рубрику „Веровали или не“.

Институт за библијске преводе, који ради на превођењу Светога писма на језике несловенских народа који живе у Русији, објавио ових дана Лукино јеванђеље и Дела апостолска у једној књизи на лакском језику. Лакси су народ који живе на североистоку Кавказа, у унутрашњој области Лакији у Дагестану. У Русији има 150.000 Лакса, од којих 160.000 живи у Дагестану. Лакси, који углавном исповедају ислам, имају сад прилику да читају Јеванђеље Христово на свом матерњем језику. Лакски језик спада у нако-дагестанску језичку групу и има свој књижевни језик од 15. века; у почетку су користили арабицу, а од 1938. г. користе ћирилицу. Књига носи назив Инџил, што на арапском значи Јеванђеље. Уз превод иду и фусноте са потребним објашњењима из културе и историје, речник главних библијских израза и непознатих речи, као и карте блискоисточног света и др. Иначе, Матеово Јеванђеље је објављено 1916, а сада се ради на преводу Откривења Јовановог. http://www.spc.rs/sr/lukino_jevandjelje_dela_apostolska_objavljeni_na_lakskom_jeziku_dagestana

Помаже Бог драга браћо и сестре! Апликацију охридски пролог која је била на српском комплет сам пребацио на руски језик. У охридском пролог поред пролога на руском ту имају још молитве, акатисти, канони на руском. Тропари, посни и цветни триод, часослов, октоих итд...је на црквенословенском. Ако неко зна руски тиме боље или ако је неко почео да учи руски ето прилике да се едикује. Охридски пролог на српском имате као што знате у апликацији православац: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.pravoslavac Андроид апликацију охридски пролог можете преузети са гоогл плај продавнице: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.ohridskiprolog

У предивном амбијенту винарије манастира Копорин, у организацији Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске, одржана је прва промоција Сабраних дела о. Георгија Флоровског на српском језику. На промоцији су говорили умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије, Епископ браничевски г. Игнатије и ђакон доц. др Здравко Јовановић. Модератор је био протођакон доц. др Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. Комплетан извештај са тог догађаја налази се на интернет страници Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске. View full Странице

-Катихизис Владике Николаја Велимировића биће преведен на језике народа Централне Азије- Крајем јуна 2018. године окончан је рад на превођењу „Кратког православног молитвеника“ на таџичком језику, јавља прес службе Комисије за катихизацију и мисионарски рад Епархијског савета града Москве. Молитвеник садржи јутарње и вечерње правило, као и молитве пред Свето Причешће са кратким упутствима за припрему за Свето причешће. Молитвеник је преведен у оквиру пројекта „Центра за социјалну помоћ мигрантима“ у Мисионарској и катихетској комисији Москве. У блиској будућности планира се рад на преводима на језике Централне Азије познатог катихизиса „Вера светих“ од светог Владике Николаја Српског, кратког зборника богослужења, као и и мисионарских брошура. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Језик Цркве… Да, ми треба да размишљамо о примеру језика Господњег и језика ране Цркве. Какав је био језик, и то не само словесни језик, него целокупан начин Христовог обраћања савременицима? Како су они реаговали? Чујемо: „Никада човек није говорио тако“ (Јн 7, 46). Чујемо чак и жалбе његових сопствених ученика: „Какве чудне речи! Ко то може да слуша?“ (Јн 6, 60) С друге стране, ми сваки пут осећамо да Господње речи и гестови нису упућени изнад глава слушалаца, у некакав нечовечански простор, него управо њима, међу њих. И онај који је говорио „као онај који власт има“ (Мт 7, 29), који је, по нашој вери, имао пуно право да каже онако како је рекао у Беседи на гори: „Оцима вашим је казано… А ја вам кажем…“ (в. Мт 5, 21–48), у самој форми свог понашања, онако како је излазио пред људе, почев од одеће па надаље, одржавао је везу са нормама традиције свог народа. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић View full Странице

Нисам знала, да постоје два велика албума црквене музике на овом језику.. Интересантно звучи, бар за мене Album "Slava Tev, Dievs" (на пример акатисте) Album "Ja Kristus tevī ir augšāmcēlies" (такође духовне, али не литургијске песме)

Дана 3. фебруара 2018. године у свечаној сали Текелијанума, српског храма културе у Будимпешти, представљен је Посни триод који је на савремени српски језик превео Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Повезане вести: Света архијерејска Литургија у Будимпешти Представљен Посни триод у преводу епископа Лукијана Преосвећени Епископ браничевски др Игњатије, уз речи подршке, направио је кратак увод говорећи о Цркви и њеној особини живог организма који расте и развија се у сваком контексту. Епископ др Игњатије је истакао пастирску делатност Цркве и потребу да народ Божји разуме истине вере које су изложене у богослужбеној химнографији. По речима епископа Игњатија, велики је подвиг преводити текстове који обилују догматском тематиком коју је потребно темељно и јасно дефинисати и изложити у црквеним химнама, како не би дошло до јереси. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета Универзитета у Београду направио је историјски пресек превођења библијских текстова и говорио о значају превода богослужбених текстова на савремени језик из библијско-теолошке и пастирске перспективе. Он је окарактерисао рад епископа Лукијана на овом пољу као изузетан допринос нашој светој Цркви и уопште добринос науци. Проф. Драгутиновић је истакао да једина критика на овај превод може да буде нови, тј други, превод и да свако ко се усуди да критикује треба да приложи најпре и свој лични допринос. Професор црквеног певања у Крагујевачкој богословији г. Немања Старовлах је објаснио под којим условима и на који начин се формирао Посни триод, а затим је говорећи о преводу епископа Лукијана у контексту црквеног певања показао да се овај превод може веома лако певати, што је и демонстрирао отпевавши једну од стихира најпре на црквенословенском језику, а потпм и на српском језику. Проф. Данијел Дојчиновић са Филолошког факултета Универзитета у Бања Луци говорио је о традицији богослужбеног песништва код Срба, уз осврт на византијску књижевност и утицај који је византијско богослужбено песништво имало на српску културу. Професор је такође подржао рад епископа Лукијана на преводу богослужбених књига и истакао значај који превод Посног триода има не само у богослужбеном смислу него и када је у питању књижевност односно песништво. Превод епископа Лукијана је у том контексту и превод својеврсне збирке песама која се развијала под окриљем византијске књижевности током раног средњег века. Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан је заблагодарио свим говорницима и изложио разлоге који су га навели да започне превођење богослужбених књига и услове под којима је радио, а потом је захвалио свима који су дали свој допринос у овом подухвату. Представљању Посног триода присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије, амбасадор Републике Србије у Мађарској г. Раде Дробац, амбасадор Босне и Херцеговине г. Александар Драгичевић, председник Самоуправе Срба у Мађарској гђа Вера Пејић Сутор, српски представник у Парламенту Мађарске г. Љубомир Алексов и многи представници јавног и културног живота Срба у Мађарској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице