Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једни'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, данас је 28.11.21021. године, дао је видео саопштење на свом Инстаграм налогу поводом јучерашњих дешавања. Јуче сам са тугом пратио, како су међу нама, припадницима истог народа, али и грађанима Србије, независно од тога ком народу припадају, избили физички сукоби. На самом уласку у божићни пост, бијемо се међусобно песницама, моткама, каменујемо аутобусе, разбијамо главе једни другима, уништавамо имовину. Не желим да анализирам шта је повод, а шта прави узрок сукоба; ни ко је крив, а ко је невин. Они који стварају конфликте и управљају кризама и сукобима у свету, али исто тако и они који код нас поларизују, деле и сваку тему политизују да би стварали раздоре из себичних, парцијалних интереса, све то добро знају. Могу само да молим све, да апелујем, да чувамо једни друге, а не да се бијемо. Свако је свакоме потребан. Не можемо једни без других. Свако да поштује свакога, на то нас Бог позива. Молим се Богу да у данима божићног поста своје мисли, жеље и молитве Христу Богу, једином миротворцу, усмеримо ка општем добру, разумевању, љубави и поштовању према ближњем, без обзира на чињеницу да су нам, по природи ствари, идеолошки, социолошки, политички и сваки други ставови различити. Период поста, у који смо закорачили нас подсећа и позива на неопходни мир. Међутим, морамо знати да се истински мир не може постићи без помирења и мира са Богом, то јест, без труда да, колико год је могуће живимо у складу са Христовим, јеванђелским системом вредности, које су сажете у тајни двоједине љубави, према Богу и према ближњем, што значи према сваком човеку. Морамо знати да немири, ма колико хтели да донесу мир, неумитно производе нове и нове немире. У том смислу, мир са Богом истовремено и безусловно подразумева ограничавање свога егоизма, самољубља, себичности, нетрпељивости, искључивости, једном речју ограничавање своје појединачне воље, и пружање права и простора другоме да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја, како за садашњост тако и за будућност народа и државе. Са ових неколико мисли желим срећан и благословен божићни пост, који нас води миру који јесте Христос међу нама. Извор: Телевизија Храм
  2. „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  3. На дан када наша Света Црква прославља Свете Апостоле Петра и Павла, 12. јула 2021. године, црква посвећена овим Апостолима у Топчидеру прославила је своју храмовну славу. Светом архијерејском Литургијом началствовао је новоизабрани епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, а преосвећеном владици саслуживало је свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након прочитаног Светог Јеванђеља владика Јеротеј је у својој епископској беседи нагласио значај саборности рекавши да је „Апостол Петар био човек којег је Господ одабрао, али он није био први позван, него његов брат Андреј. И на тај начин је Господ од почетка показивао да је црква саборна и да сви у њој учествујемо када смо сабрани у заједници“. Да се саборни карактер цркве протеже кроз векове видимо у Јерусалимском сабору када се појавио проблем у вези поштовања Мојсијевог закона, подсетио је владика Јеротеј. „Ни један од Апостола није сам то решио и одлучио, него су сазвали 49. године један велики и први сабор Апостола у Јерусалиму, где су одлучили да хришћани више не морају да држе Мојсијев закон него само да избегавају родоскрвнуће и идолске жртве“, истакао је владика Јеротеј. „Кроз овај догађај црква је опет пројавила свој саборски дух и видимо да је црква уствари тело Христово и да су сви чланови цркве удови тог тела“. Преосвећени владика је на крају своје беседе поручио да смо „Сви упућени једни на друге, сви смо ми удови тела Христовог, сви имамо своју улогу коју нам је доделио Свети Дух приликом крштења, јер Свети Дух је тај који раздаје дарове у цркви и који даје свакоме духовне дарове по своме расуђивању, онако како је потребно да би се изграђивала црква“. На крају Божанствене Литургије владика Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Свечаност су својим присуством увеличали припадници полиције и војске Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 7. aприла 2021. године, на Благовести, свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве у Београду. Звучни запис беседе и обраћања на крају Литургије Саслуживали су Епископ ремезијански г. Стефан (Шарић), игуман манастира Нове Грачанице код Чикага архимандрит Серафим (Балтић), архимандрит Јустин (Јеремић) из Париза, протојереј-ставрофор Радивој Панић, протојереј Ненад Јовановић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Радомир Врућинић. - Догађај када Пресвета Дјева одозго бива Светим Архангелом обавештена да ће бити сасуд, оруђе спасења људског, ми славимо и називамо Благовести - блага вест о спасењу, смислу нашег постојања, да нисмо тек случајни пролазници у овом свету већ да смо саздани као иконе Божје, саздани смо за љубав и вечност. Богородица је извор нашег спасења, корен који сеже у сам рај, казао је Патријарх српски Порфирије поучавајући да Духом Светим и човеку постаје могуће оно што је Богу могуће. На крају свете Литургије Патријарх се вернима обратио поуком у вези са актуелном епидемиолошком ситуацијом. Казао је да треба да поступамо по примеру Пресвете Богородице, да не будемо тврдоглави, јер да није било Ње не би било ни Цркве међу нама: - Она је у темеље Цркве уградила поверење у Бога, али и смирење, истакао је Патријарх и подсетио на речи Светог апостола Павла да сви исто мислимо, а затим појаснио да то не значи без воље и без слободе, већ да се преобразимо тако да Христос буде наш ум. - С поверењем у Бога да се чувамо и да чувамо једни друге, да се трудимо да држимо колико год можемо мере, не фанатично, не у страху, не у агонији, него с вером и поверењем у Бога и осећањем Пресвете Богородице: Нека ми буде по Речи Твојој. Богослужењу су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и помоћник директора Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама др Марко Николић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Гост прве специјалне великипосне емисије на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Анђелко Додер, настојатељ храма Светог Атанасија Великог у насељу Плави Хоризонти. Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Често примећујем следећу ситуацију: једна особа са другом дели нешто важно за њу (на пример, случај на послу), чини се да друга особа реагује и почиње да је подржава говорећи о свом сличном искуству, случајевима из живота. Прва особа љубазно клима главом и… полако покушава да „удаљи“. Блискости и разумевања постаје не више, већ мање. Звучи познато? Шта се заправо дешава: – прва особа је поделила неко своје искуство друга особа: – заборавила (или није не знала) да смо сви различити и да у сличним ситуацијама можемо искусити различита осећања – није схватила каква осећања стоје иза приче саговорника, а није ни поново упитала – почела је да говори о свом искуству, на основу (по њеном мишљењу) сличног искуства, и сопствених осећања прва особа: – није се осетила саслушаним и схваћеном (није добио очекивану подршку) – била је још и принуђена да она саслуша другог и своју пажњу и емотивни ресурс потроши на туђу ситуацију. Резултат је умор, иритација, удаљавање. друга особа: – не само да није добила очекивану захвалност (подржала је саговорника, желела је најбоље), већ је добила управо супротно. Резултат је умор, иритација, удаљавање. Обоје су се разишли у неверици и збуњени. После неког времена, можда су уопште престали да разговарају о важним стварима… Шта учинити да се ово не догоди: – упамтите да сте ви и друга особа различити. – пажљивије слушајте, покушајте да одвојите своја осећања и осећања другог. Генерално, више слушајте него што причате. Највредније у комуникацији је истинска, искрена пажња. – немојте се ослањати на своју емпатију док још није истренирана, већ поново питајте да ли сте добро разумели каква су код саговорника осећања у вези са датом ситуацијом (чак и када је емпатија истренирана, свеједно треба поново да питате и проверите). И, када се човек осећа схваћеним постаје вам ближи и појављује се захвалност. А то је реципрочан процес. https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/18/zasto_ne_razumemo_druge/
  7. Доносимо интервју који је Митрополит Порфирије дао Силвији Сламниг и који је објављен у дневном листу Курир на Крстовдан, 17. јануара 2021. године. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. *Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? – Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. *Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”… Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? – Два доминантна утиска и осећања су била. Један је – дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је – ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. *Kолико је људима духовно значило ваше присуство? – То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. *Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? – Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. *Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? – Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. *Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? – Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. *Да ли то људима у савременом свету полази за руком? – Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. *Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? – Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. *Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба… – Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има – да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. *Страдали су и храмови… Kада ће они доћи на ред за обнову? – Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  8. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, у 30. недјељу по Духовима – Светих Отаца, последњу пред празник Рождества Христовог, 3. јануара 2021. са свештенством и монаштвом, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Послије читања светог Јеванђеља сабранима је проповиједао јеромонах Гаврило (Раичевић), сабрат Манастира. Ријечима архипастирске бесједе на крају светог богослужења обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је пожелио срећан празник Праотаца Христових по тијелу, који нас уводи у велики празник Рођења Христовог, у тајну тог празника. „Ми имамо диван народни обичај да дјеца везују своје очеве и неће да их пусте док им не дају неки поклончић и на такав начин да се одријеше. Све то чинимо у име Христово, да не заборавимо да је Христос био везан да би нас ослободио од уза гријеха и ропства и да би нам даровао слободу. Јер је Он добровољно примио понижење у овом свијету, у овом свијету је био и гоњен да би нама даровао слободу и радост, мир и спасење“, казао је Владика. Додао је да је лијепо што наш народ држи тај обичај и сјећа се Онога Који је ради нас био везан и Који нас је ослободио – Христа Господа, Који нам је даровао радост и заједништво, оставио нам као завјештање да љубимо једни друге. „Зато, када се поздрављамо на Божић говоримо: Мир Божји Христос се роди! Цјеливамо се три пута у име рођења Христовог и у име Свете Тројице. Да се цјеливамо и са својим домаћима, са својим сродницима, ближњим и даљњим, са онима с којима смо имали ријеч неспоразума или, не дај Боже, мржње. Све морамо да превазиђемо. То је био наш обичај од давнина да ни са ким не будемо у завађи уочи рођења Христовог и на Божић да смо са свима у миру“, поучавао је Преосвећени Епископ. Поручио је да нам треба љубав, разумијевање и зато да не заборавимо народни обичај да се мирбожамо. „Бојим се да смо то почели помало заборављати под утицајем свих ових притисака са стране. Оно што је добро и што је лијепо, што нас је одржало кроз историју никада да не заборавимо, а наравно, све оно што је добро, што нуди савремени свијет треба да примимо, али оно што не ваља да одбацујемо. Нарочито да обратимо пажњу на дјецу. Драги родитељи, сад су дјеца постала плијен разних осиљених група у овом свијету, не само што отимају и краду дјецу, већ, из породилишта, него њихове душе трују и заробљавају и од њих чине робове“. „Треба да узгајате дјецу да буду здрави, честити, слободни, храбри, одважни и пуни воље, пуни спремности да чине добро и да одбацују оно што је зло. Свето писмо каже, то је почетак сваке врлине и сваког добро пута: Одбаци оно што је зло, а чини добро. То није, баш, једноставно, али томе треба сви да се научимо. Нека је срећан овај велики празник, на радост свима“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  9. У оквиру традиционалне манифестације „Дани Светог Јована Владимира“, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Светог цара Константина и његове мајке Јелене, Свету архијерејску литургију на остацима манастира Пресвете Богородице на Ратцу у Бару. У архипастирској бесједи владика је казао да је могуће да су овај свети храм на коме се прославља Господ вјековима, подигли управо Свети цар Константин и царица Јелена, подсјетивши да је он владао овим крајевима, као и да су прве светиње подизане у његово вријеме, посебно овдје у приморје. “Отуда је његов празник поред празника Пресвете Богородице празнован на овом мјесту гдје је била јединствена Црква Истока и Запада која се сабирала у име Господње. То заједништво се наставља и данас. Наша браћа римокатолици служе своју службу, а и ми настављамо ту свету традицију везану за цара Консатантина и Јелену.” Подсјетивши да је Свети цар Константин видио знамење часнога крста на небесима и натпис “Овим побјеђуј”, Високопреосвећени Архиепископ цетињски је казао да је у знаку часнога крста била његова побједа у борби са Максенцијем. Благодарећи његовој мајци Јелени, која је већ била примила вјеру хришћанску, он се обратио вјери хришћанској, одричући се од паганства, многобоштва. У његово вријеме је донијет Милански едикт (закон), 313 године, којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Тада је Црква призната у ондашњем Римском царству, које је почело да се претвара у Ромејско царство, нарочито на Истоку, гдје је цар Константин пренио своју престоницу у Константинопољ, Истанбул. “Видио је свјетлост небеску и Часни крст Свети цар Константин и обратио се Господу. И раширила се Црква Божија од његовог времена и до данас се шири у читавом свијету”, бесједио је владика истичући да је и цар Константин видио свјетлост и знак крста, као што је видио и апостол Павле – Савле, када је кренуо да настави гоњење хришћана послије смрти архиђакона Стефана. По његовим ријечима цар Константин је просвећен истом том божанском свјетлошћу Духа Светога којом је био просвећен Свети апостол Павле, као и свети апостоли на Сионској гори на Тројичиндан. Тада је Дух Свети сишао на њих и они су почели да говоре различитим језицима обасјани свјетлошћу Божијом и, како је истакао, ту је и утемељена Црква Христова. Апостоли су одатле кренули да проповједају Јеванђеље широм свијета, сви до једнога посвједочивши Господа не само проповјеђу и ријечима, науком Христовом, него и мученичким страдањем, као што је и сам Господ пострадао. “На том њиховом страдању и распећу саграђена је Црква Божија и до данас разапињана, гоњена и прогоњена. Нажалост ево и у нашој Црној Гори поново се прогони Црква Христова од стране обезбожених потомака крштеног народа, крштаванога од времена цара Константина, нарочито од времена Свете браће Кирила и Методија, Светих Наума и Климента”, рекао је Архиепископ цетињски. Додао је да је ово свето мјесто на Ратцу свједочанство страдања и распињања Цркве Божије и оних који јој припадају а у исто вријеме свједочанство живога присуства Христовога, Пресвете Дјеве а онда и Светих царева Константина и Јелене равноапостолних, који су Цркву Божију васпоставили, утемељили. За цара Константина и царицу Јелену везано је и откривање Христовога Крста и подизање Храма Христовог Васкрсења у у Јерусалиму: “И од тада, од времена цара Константина, не само у Цариграду, Црква Божија је била раширена свуда па и код нас… од Светих Наума и Климента, Светих Немањића, Светог Јована Владимира.. и редом до наших времена, Светог Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Светога свештеномученика Јоаникија…” Осврћући се на страдање Светога свештеномученика Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 свештеника, који су на апостолски начин посвједочили вјерност Христу Богу и Цркви, Митрополит Амфилохије је казао да није лако с Богом ратовати. “Даће Бог да се и овој црногорској власти врати разум и памет, да не ратују са Богом, нико Бога и Цркву Божију побједио није на овој земљи већ двије хиљаде година а гонили су је и прогонили сви одреда, још од времена Нерона”, казао је Високопреосвећни. Направио је паралелу да као што су хришћани за вријеме Нерона оптужени да су спалили Рим, иако га је спалио сам Нерон, тако и данас Цркву оптужују да је против државе. По његовим ријечима наставља се гоњење Цркве Божије и покушај да се угаси свјетлост небеска, непролазна, која освјећује и просвјећује сваког човјека који се рађа на земљи. Та свјетлост призива све људе и земаљске народе, да буду освећени и просвећени кроз Тајну крштења, миропомазања, припремљени за вјечно божанско достојанство, за Царство небеско. С друге стране, објаснио је, демонска сила покушава да угаси ту свјетлост божанску и да људе веже само за оно што је земаљско, пролазно, ништавно. “Међутим, Господ је са нама, Мајка Божија, она која је родила Господа, такође је са нама и међу нама. Са нама су свети Божији људи који су себе жртововали за вјеру праву и који се и до данас жртвују широм свијета, чувајући ту божанску, вјечну и непролазну свјетлост као светионик свога живота и путоказ свима који се рађају на земљи. Нека би та свјетлост обасјала све људе, нека би Господ удостојио и нас у ово наше вријеме, да се поново васпостави то јединство Цркве Римске, Цркве Истока, која је сачувала изворно Јеванђеље древних апостола и Светог цара Константина и царице Јелене. Нека би Господ све уразумио да се вратимо Богу – Христу Господу и кроз Њега и преко Њега једни другима и вјечном нашем достојанству”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије Митрополит је благосиљао славске приносе и пререзао славски колач. Честитајући празник пожелио је да Света служба Божија свима буде на обновљење душе и тијела и да Бог благослови да се ова светиња на Ратцу обнови. “Заједнички да је обновимо, наша браћа римокатолици и ми, да би преко ње обнављали оно изворно јединство Цркве Божије из времена цара Константина и светих апостола”, поручио је Високопреосвећни Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Манифестација „Дани Светог Јована Владимира“ у организацији Православне црквене општине Бар ове године, због епидемилошке ситуације, има молитвени катактер. Почела је у недјељу, 31. маја а завршава се сјутра на празник Светог Јована Владимира, када ће се у 9 часова у Саборном храму Светог Јована Владимира служити Света литургија а у 18 часова Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служиће молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић, пензионисани свештеник, који се јутрос упокојио у Господу, данас је, по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, сахрањен у манастиру Дајбабе код Подгорице. Отац Момчило Раичевић рођен је 22.10.1933. године у Дубовику, општина Босанска Крупа. Завршио је Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1957. године а рукоположен је у чин свештеника 12. децембра 1958. од стране Епископа бањалучког (касније жичког) Василија Костића. Чином протопрезвитера га је одликовао викарни Епископ Никанор, по благослову Митрополита црногорско-приморског Данила, а правом ношења напрсног крста Митрополит Амфилохије 2006. г. Био је парох у Липнику у Босанској Крајини до 1964, затим у Подравској Слатини до 1974. године. Од 1974. године служи у Црној Гори, прво у Никшићу а од 1977. у Храму Светог Георгија под Горицом у Подгорици, све до пензионисања 2002. године. Био је дугогодишњи архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски и старјешина храма под Горицом. После цијелог радног вијека, отац Момо, као умировљени свештеник служио је у многобројним манастирима Митрополије, међу којима је и Ђелија Пиперска. Сестринство ове свете обитељи данас се опростило од оца Мома дирљивим сјећањем које преносимо у цјелости: Протојереј-ставрофор Момчило Раичевић рођен је 22. октобра 1933. године у Малом Дубовику, крај Босанске Крупе, у Босанској Крајини. Поријекло је сигурно утицало на његову будућу службу – његов отац Андрија био је свештеник, а мајка Вукосава свештеничка кћи. Више пута су се селили. Породица је била у Славонији када је почео Други свјетски рат. 1942. одведени су у логор у Цапрагу, а потом спроведени у Црну Гору, гдје остају до 1949. године. Затим се враћају у Босну. Тако је отац Момо основну школу завршио у Подгорици, а из Босне отишао у Београд, уписавши се на Богословију у Раковици. Оженио се супругом Даринком 1958. године и исте године био и рукоположен и упућен на служење у Босанској Крајини, у Подгрмечју. У његовим сјећањима и његовом срцу Крајина је добила посебно мјесто, не случајно – ондје гдје је рођен, и одакле је родом била и његова мајка, започео је свештеничку службу. Није било лако на првој парохији, у крају у коме су православни и послије рата много страдали од власти. По очевим ријечима: „Српска права су била незаштићена, а међу незаштићенима свештеник је био на првом мјесту. Подразумијева се – православни свештеник.“[1] Упркос тешкоћама, са чежњом ће се отац увијек сјећати тог периода и бити „послије толико година душом и мислима у Босни“. Један разлог је љубав према повјереној му свештеничкој служби, коју је схватио, како сам каже, са усхићењем. „Као дах свјежег ваздуха, највећи дар, поклон од Господа. Лет небом. Тај осјећај је немогуће ријечима описати.“ Други разлог је пажња, љубав са којом су га парохијани, Крајишници, дочекали: „Почео сам парохијску службу врло млад, у 24. години. Младост доноси неискуство, парохијани су то примијетили и односили се као према рођеном. Често су ме посјећивали, доносили воће, поврће и друге намирнице које су имали. Одвајали су, што би се рекло, од својих уста. То су Крајишници. Зато их цијелог живота носим у срцу. То њихова непосредност заслужује.“ Зато га је увијек срце бољело за Крајином – за напуштеним селима, за прогоњеним лијепим српским обичајима, за сузбијаним, гушеним идентитетом, за ишчезлим сјећањем на величанственог Творца величанствене творевине. Бол за Крајином био је бол за српским народом, због неправде коју су трпјели они који у времену атеистичког једновлашћа „одржаше хришћанске врлине“, чија је душа „велика као Грмеч и друге крајишке планине“. Већ 1964. морао је да напусти вољену Крајину и оде у Славонију на нову парохију, гдје ће служити десет година. Његов отац Андрија желио је, међутим, да се отац Момо са породицом врати на очевину – у Црну Гору, у Подгорицу, на породично имање. Супруга Даринка га је молила да то не чине, али је ипак одлучио да послуша оца, утолико прије што је осјетио и пријетеће јачање хрватског национализма. 1974. преселио се са супругом и четири кћери, а три године касније добио службу у Подгорици. Како свједочи, неколико година је био једини парох, јер је много свештеника страдало за вријеме, а и послије рата, од „народне власти“. Једне године на Васкршњој Литургији није било у храму никога ко би одговарао. Биле су то мукотрпне године за оца и његову породицу. Ако је у Крајини било тешко, овдје је било још теже – народ се отуђио од Бога, одрекао себе самога. Није прихватио новодошавшег свештеника, нити су га прихватили рођаци који су живјели у близини. Оскудица га је натјерала да се бави земљорадњом и сточарством. Трпио је неправду, омаловажавања. Трпјела су и дјеца, од којих је најмлађа кћер имала 10 година када су дошли у Подгорицу. За њих није било стипендија, ни других погодности које су остала вриједна дјеца имала током школовања. Оца и мајку бољела је неправда од које ни кћери нису поштеђене. Када је говорио о свом животу у Црној Гори, отац је имао обичај да каже да се никад није уклопио, да није разумио менталитет овдашњег народа, да га је неправда убијала. Тешко је подносио то безбожно вријеме, будући осјетљив, дружељубив, одан православљу и српству. Говорио је касније како је много пута пао, како је много пута, сломљен свакодневицом, дао лош примјер, недоличан свештеника, али и да Бог зна шта је претрпио – да му је срце било и од камена, сломило би се. „Желио сам да то буде другачије, да живот иде радосније. А ето, не дају неки људи. Вјерујем да ни они сами не знају зашто не дају.“ Али буре је пребродио захваљујући нади коју је неодступно чувао. „Надање је било спас. Јер је живот био испуњен тешкоћама. Потешкоће, боље рећи страдање, створене системом бјелосвјетских идеологија. Може се рећи људским глупостима… Надање је најљепши дар. Са том идејом многи су преживјели.“ Колика је била његова радост када је 90-их година почела духовна обнова у Црној Гори, када је народ почео да прилази Цркви, нарочито млади. Они који нису знали за Бога почели су да се крштавају, посте, причешћују. Не само да је сада имао ко да одговара на Литургији, већ је отац доживио, сузних очију, да Литургију пјева хор. Пред њим се одвијало чудо процвата Цркве. Зато му је испрва тешко пало оно што са собом носи одлазак у пензију – у својој 68. години. Али на свом слуги Бог је показао како све може да окрене на добро. Или, како је отац Момо имао обичај да каже: „Воли Бог слугу свог“. Женски манастири, оживјели у претходних петнаестак година углавном младим сестринствима, ријетко су имали свештенослужитеља и радо су примили умировљеног свештеника. Тако је после цијелог радног вијека, са скоро 70 година, отац Момо први пут дошао да служи у женском манастиру. Носио је са собом велико искуство, али и свијест да је ово ипак нешто ново и непознато. Као да је кренуо испочетка, као ђаче – обазриво, пажљиво је ушао кроз манастирску капију, а затим и у храм, осврћући се лијево-десно, пазећи да нешто не погријеши. Скрушено је ушао у нову заједницу, спреман да себе поништи и у свему се прилагоди жељама, потребама, навикама сестринства, да учи, чека, истрпи. Мало-помало није више имао „нерадног“ дана. Свједочио је сам да је више служио у манастирима, као већ умировљен свештеник, него током своје свештеничке службе. Био је позиван, потребан, поштован. Што смо га више познавали, више смо га и вољели. Човјек велике тјелесне снаге, а необично осјетљиве душе, такорећи пјесничке. Веома пажљив, префињен, осјетљив за особености монашког живота, сестре је волио и гледао као своје ћерке. Љубазан у односу са људима, трпељив, тачан – постао је драги, радо дочекивани члан заједнице. Подмладио се, заправо оживио радосно служећи Свету Литургију у манастирима током 18 година. А Литургију је волио и лијепо пјевао, из олтара пратио појање сестара у пијевници. Литургија је за њега била живот и жива. Отуда се често молио за „приспали народ“ и проузносио јектенију „разумимо једни друге“ умјесто „љубимо једни друге“. Збуњеним вјерницима објаснио је да ако не разумијемо једни друге, не можемо једни друге ни вољети. А српски народ редовно је помињао уз изабрани народ, Израиљ. За дјецу која су долазила на Литургију отац Момо је био једини свештеник кога су познавали, па су мислила да је заиста и једини – када би дошао други свештеник помало зачуђено би примијетили како се отац Момо нешто промијенио. Били смо свједоци: Господ је наградио трпљење свога слуге и поново му дао да осјети усхићење у служењу бар приближно оном које је имао на почетку. Написао је отац замишљен над својим животом: „Е, када ћемо се смјестити? Смјештају нас стално и никад да нас смјесте… Мора да су нешто изгубили, па не знају да нађу и наше и њихово мјесто. Своје мјесто не држе у Божанској мјери… Изгубили су Онога који одређује праву мјеру. Па одредише неку своју „људску“ мјеру… Стално измишљају некакве мјере, а те мјере одведоше свијет у зло. Мјесто правог Мјеритеља, измишљају некакве идеологије, по својој мјери, и стално упадају у веће зло. Научи их, велики Мјеритељу, просвијетли очи ума њихова да виде праву мјеру и мјесто. Тада ћемо бити смјештени сви на своје мјесто, и ми и они који нам нуде своје мјере.“ Вјерујемо да је отац Момо свима истински све опростио, и да је добри Бог примио његово покајање. Да нас радосно благосиља из наручја Оца нашег Небеског и да са херувимима и серафимима славослови Господа коме је вјерно служио. Нека буде вјечно сјећање на нашег оца Мома. Сестринство манастира Ћелија Пиперска Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. “Молимо се једни за друге, будимо сложни и заједно. Своје домове претворимо у мале храмове у којима ћемо узносити молитве Господу и у духу молитве, останимо заједно да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, поручио је јуче на Благовијести протојереј ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, гостујући у поподневном програму Радио Бара. Он је на почетку разговора са Немањом Јанковићем, честитао свим православним хришћанима Благовијести. На питање шта савјетује вјерницима и онима са којима је у контакту, парох барски је рекао да је појава вируса корона велика непознаница и за љекаре и медицинске раднике. “С почетка смо сви мало били опуштени, сматрајући да је можда у питању неки обичан вирус, међутим, како је вријеме одмицало, видјело се да све може да буде опасно и компликовано, па су предузете превентивне мјере како би се ширење вируса успорило и у неко догледно вријеме и зауставило. Од почетка увођења превентивних мјера од стране здравствених институција Црне Горе, наша Митрополија се придржава датих упутстава и сходно томе смо саобразили и наш цјелокупни богослужбени живот. Од првога дана, дакле, обуставили смо све наше активности, изузев богослужења. Пошто су у јеку доношења превентивних мјера још увијек биле литије у црногорским градовима, оне су одмах, истог дана, обустављене. Исто тако и часови вјеронауке, предавања, пробе хорова, разна друга окупљања која су била свакодневна при нашим парохијама. И богослужења су доста редукована и усклађена, колико је то могуће, са мјерама које су на снази“, нагласио је протојереј Слободан Зековић. Путем црквених медија и друштвених мрежа Митрополија се труди да обавјештава вјернике о свим актуелним дешавањима тако да је и његова препорука вјерницима да прате званична саопштења Митрополије, а ко има било какву недоумицу да буде у контакту са својим парохијским свештеником. Богослужења су редовна, дакле, сва дневна, недјељна и празнична богослужења се обављају у нашим храмовима, с тим да њима не могу да присуствују вјерници. Он позива све хришћане да, у овим данима који су заиста једно велико искушење које је дошло изненада, буду трпељиви, да по ријечи Господњој, трпљењем спасавају душе своје, да буду у својим домовима, да своје домове претворе у мале храмове у којима ће узносити молитве Господу. “Знамо да свим вјерницима много недостају заједничка богослужења у нашим храмовима, а прије свега Свете литургије. Али они знају у којим се интервалима та богослужења врше. Она се и даље обављају додуше без њиховог присуства. У то вријеме требало би и наши вјерници у својим домовима да узносе своје молиитве Господу и да на тај начин, у духу молитве, останемо заједно и да, ако Бог да, што прије изађемо из овог тешког периода“, објашњава парох барски. Свештеник Зековић је на питање како ће бити организован Васкрс одговорио да све зависи од тога како ће се одвијати ситуација са епидемијом. “Надамо се да ће епидемолошка ситуација кренути на боље и да ће и временом мјере почети да се постепено укидајју. Тешко је предвидјети шта ће се десити у наредним данима. Ако буде ситуација као што је ових дана, ми ћемо, свакако, дневна, празнична и ова остала богослужења обављати редовно. Уколико и даље буде на снази мјера да богослужења буду без присуства вјерника, мораћемо сви мало да се стрпимо, да умножимо наше молитве у домовима. А опет, ако неко има било какву недоумицу и у вези са прославом празником, мој је савјет да контактира свог свештеника, да од њега добије ријеч и утјехе и поуке како да се сви држимо ових дана. Исто тако да прати званична саопштења која буде објављивала наша Митрополија“, савјетује протојереј Зековић. Све организације при Митрополији које се баве хуманитарним радом ових дана имају појачане активности, како Народне кухиње Митрополије, тако и добротворни фонд “Човјекољубље”. Такође, при свим црквеним општинама и парохијама дјелују и Кола српских сестара која су ових дана имала пуне руке посла. Сви се труде да, по ријечима пароха барског, сходно својим могућностима, свима који им се обрате за помоћ, изађу у сусрет како бисмо сви ово тешко бреме заједнички, са љубављу, што лакше пребродили. Његова порука свим слушаоцима Радио Бара и читаоцима портала Бар Инфо, без обзира на вјеру, јесте да покажемо слогу, да водимо рачуна једни о другима, да се трудимо да пошујемо препоруке наших љекара и надлежних институција, да пружимо ријеч утјехе ономе коме је потребна, да помогнемо посебно старијим, немоћним људима који су највише угрожени од вируса и којима је препорука да нипошто не излазе из својих домова. Њима је помоћ у храни и другим намирницама драгоцјена. Да се молимо једни за друге, да се, као хришћани, Богу молимо да ова епидемија што прије престане, да се молимо за оне који су у тешком стању да што прије опораве, а они који су здрави, да у добром здрављу остану. Да будемо сложни и заједно. “И ако се то заједништво испољи као некад у сличним тешким временима и ово ће искушење брзо проћи. Надам се да ћемо се у што скорије вријеме вратити нормалном животу“, казао је на крају парох барски, протојереј ставрофор, Слободан Зековић, честитајући предстојећи празник васкрсења Христовог и римокатоличкој браћи и православцима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време. Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет. И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот. Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не? Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање». Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод». Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у Саборном храму Васкрсења Христовог у недељу праштања ове године. На крају Свете Литургије, кратко и врло емотивно слово о праштању упутио је и Владика Милутин. Од речи Господа Христа:“Ако опростите једни другима, и Отац небески опростиће вама“, не треба нам ништа више пред Часни пост. Звучни запис: Радио Источник
  14. У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  15. „Наследници оних који су отимали од народа и Цркве Божије, данас не само што неће да врате оно што је отето, него припремају отимање храмова тврдећи да они наводно припадају држави. Којој држави? Држава је била у вријеме до 1918. године, крштена православна држава и крштени краљ. Црква Христова – Светосавска православна црква била је душа те државе и све што је у њој стварано кроз вјекове овдје, и прије Петровића, од Немањића, Војислављевића, Балшића па до оних који су стварали послије њих кроз вјекове, стварано је и прилагано за душу за вјечни и непролазни живот, даровано народу и Цркви Божјој и као такво и данас остало Божије и народно“, оцијенио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је на празник Светог Николаја Мирликијског са свештенством служио Свету службу Божију у манастиру Прасквица у Паштровићима одакле је позвао вјерни народ да прекосјутра сви заједно будемо на свеправославном сабору у Никшићу и цјеливамо мошти Светог Василија Острошког: „Да нас загрли Бог Својом љубављу и да ми Бога загрлимо и да љубављу загрлимо једни друге! Да благословимо Бога и своје претке што су нам оставили ове дивне и чудесне светиње, не да припадају било којој партији или систему, или било ком човјеку, него да буду Божије и истински народне, и данас и увијек.“ Помолио се да Бог уразуми и оне који се, како је истакао, тобож у име државе проглашавају за државу, одричући се оне крштене Божије државе која је владала овдје вјековима. „Да и њима Бог подари да се врате памети и разуму, изворном поимању добара земаљских“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да причешћем на Литургији сви (епископи, свештеници, народ, дјеца) подједнако примамо Свете Божије дарове, нико више и нико мање. Појаснио је да нас Бог учи, дарујући нам Своје Тијело и Крв, како треба да срце своје и сва што имамо, да дијелимо једни другима на Божији начин: „Христов начин је призив да се сва земаљска добра подијеле свима подједнако у љубави према Богу и према ближњима, онако како се Свето причешће дијели и дарује не само овоме и ономе народу, овој и оној држави, него свима земаљским народима. То је оно што нас је учила и данас учи Црква Божја.“ У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се и данас око Господа сабирају милиони душа као и у Његово вријеме о чему свједочи и данашња јеванђељска прича која каже да се мноштво народа сабрало око Господа и да су сви, нарочито они који су се дотицали Његових хаљина, добијали исцјељење и очишћење од злих духова. Владика је казао да се човјечанство, сви земаљски народи до данас сабирају око Њега као јединога Бога исцјелитеља и спаситеља свијета трудећи се да дотакну Његових хаљина – Њега као пута истине и живота: „Шта је сва историја хришћанства – Цркве Божје до данас, него старање безбројних људских покољења да се дотакну Његових хаљина и да приме у себе дар Њега као вјечнога и непролазног живота. Најчудесније Његове хаљине и оно што се испунило Њиме јесу управо Свети Божији људи и храмови.“ Истичући да су храмови у којима се сабирамо кроз вјекове хаљина Христова, владика је рекао да су они мјесто гдје непрекидно силази Дух Свети, онај исти од кога се родио Господ и којим дише све што дише и којим живи све што живи. Свети Божији људи су мјесто обиталишта Христове славе и истине, мудрости, силе и Његовога исцјељење, као што је Свети Николај коме је посвећен храм у манастиру Прасквица, који је храмовна слава, и кога прослављају многи широм васељене, подсјетио је Митрополит и додао: „Шта је друго Свети Николај него је, како и пјевамо, правило вјере и образ кротости, учитељ уздржања, онај у кога се уселио сам Господ, који се дотакао и примио Господа у себе. И његове мошти су постале свето обиталиште славе Његове око којих се окупљају вјековима безбројне душе жедне и гладне живога Бога, да се науче од њега истинској и правој вјери, да се науче кротости и уздржању и да се кроз њега и преко њега дотакну онога који је дародавац живота -Син Божји.“ Том вјером у Спаситеља овога свијета живи овај свијет, бесједио је Високопреосвећени појаснивши да се вјером у Христа, што је Свети апостол Павле записао, спасавамо, а не собом и својим знањем, памећу и дјелима: „Само вјера у Њега и дотицање Њега је оно из чега избија та вјечна божанска сила и непролазни живот, и само они људи који се Богом обогате су истински богаташи. Они се не богате оним што данас јесте а сјутра није, не богате се својим знањем ио мудрошћу, не богате се предметима пролазним и ништавним, не богате се отимањем од других, него се богате Богом и све што добију и стекну оно постаје право истинско.“ Нажалост, констатовао је владика и данас, као и увијек, безброј је људи који се богате оним што је ништавно и пролазно, јер мисле да је смисао људског живота да стекне што више доктората и знања, познавање природе и себе, као и да стекне земаљска богатства: „Бог многих није данас Бог вјечни и непролазни, него је бог богатство и власт која данас јесте, а сјутра није. Сва историја то свједочи. Сви који су се отимали око земаљске власти и постојали владари земаљски били су и прошли, и не зна им се ни мјеста гдје су били и боравили, а једини који је остао за памћење, и који ће бити запамћени до краја свијета и вијека, јесте Господ наш Исус Христос и они који су се Њиме обогатили.“ Нагласио је да је примјер тога и Свети отац Николај који се помиње иако је живио почетком 4. вијека, док нико не помиње владаре из тог времана. Даље је истакао да се помиње и владар Свети цар Константин који је кроз часни крст прогледао духовно и срео се и посвједочио Христа, док су владари моћници, и прије и послије њега до наших времена, који се памте по злу, били и прошли: „Колико је било моћника Наполеона, Хитлера и Мусолинија, Стаљина и Лењина, Мао Це Тунга, а данас једва им имена памтимо. Прашина попала по њима и њиховим недјелима и злочинима и све што се урадило на њима је проклетство. А они који су се дотакли хаљина Христових и Христу Богу поклонили, који су задобили вјечну божанску силу, они остају и опстају и задобијају дар вјечнога и непролазнога живота – Царство небеско.“ Христов призив је „Покајте се јер се приближила Царство небеско“ а Царство небеско је у човјеку, у срцу његовом, и то је оно ради чега се рађа човјек на земљи: „Не рађа се човјек ради онога што је пролазно, него да кроз то пролазно и кроз себе као пролазно биће, додиром и примањем онога што је вјечно и непролазно задобије вјечни и непролазни живот и постане вјечно и бесмртно биће.“ Архиеписикоп цетињски је казао да и ми долазимо у храм да се дотакнемо хаљина Христових, као и они који су живјели у Његово вријеме, да се дотакнемо ријечи Христове јер то јесте сила Његова: „Његову благу вијест – Јеванђеље да чујемо и примимо у своје срце да нас освети и просвети, очисти и благослови. Да примимо Њега у себе кроз овај свети храм, кроз Духа животворног кога призивамо на свакој служби Божјој да сиђе и освети и на нас и предложене дарове, и учини нас обиталиштима и храмовима славе и силе Божје, силе Духа Светога, а наше дарове које смо принјели, вино и хљеб, да се преобразе и претворе у Тијело и Крв Христову. И кроз њих да нам се открије тајна Бога као истинске љубави, Бога који није тражио да Му служе него је служио и Себе принио, и непрекидно приноси, за живот свијета, дарујући свијету Крв и Тијело Своје, обогаћујући овај свијет Собом као вјечном љубављу и призивајући сав род људски на ту љубав и према Богу и према ближњем који је икона живога Бога.“ Након Литургије благосиљани су славски колачи манастирског храма Светог Николе и многобројних свечара. Митрополит је затим служио парастос игуману Борису Кажанегри истичући да се он није богатио земаљским добрима, као многи његови савременици који су отимали од народа и Цркве Божије, већ се Богом богатио: „Њему Бог да душу прости и свима који почивају у овоме светоме гробљу, који су себе и своју вјеру уградили у ову светињу те је она постала и остала стамена. И свима приложницима и добротворимо, свештенослужитељима ове свете обитељи да Господ подари Царство небеско и вјечни покој, да их Господ упокоји у њедрима Аврама, Исака и Јакова, и да им буде вјечна и непролазна памјат“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У Недјељу 26. по Педесетници, 15. децембра, на празник када наша Света црква прославља Светог цара Уроша и преподобног Јоаникија Девичког, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Јеромонаху Макарију саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући јеромонах Макарије у којем је говорио о суштини нашег овоземаљског живота, као и о безграничној љубави и милости Божијој којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли. Почетни дио свог обраћања отац Макарије је посветио евхаристијској, литургијској заједници која се осликава и кроз заједничарење у Светим тајнама пуноће живота у Цркви, али и кроз познање истине: ,,Браћо и сестре, када свештеник чита молитве у току Литургије, он се на једном мјесту моли да сви који су скупљени у заједници која се зове Црква, која је Тијело Христово, која је Тијело и Крв Христова којим се причешћујемо и сједињујемо у једно, да сви дођемо у познање истине у овоме вијеку, а да живјећи и уграђујући се за оно вјечно и непролазно, наслиједимо вјечни живот. Дакле, двије су ствари потребне да човјек још овдје за живота позна, а то су вјечни живот и познање истине. У оваквом животу, у оваквом постојању ми до познања истине долазимо на један јединствен начин – кроз Господа Исуса Христа. Нема ниједног филозофа, нити ученика овога вијека, и нико као Христос, као Син Божији није могао, нити јесте изјавио за себе да је пут, истина и живот. А Господ Исус Христос јесте и Пут и Истина и Живот и једино је кроз Господа могуће спознати и пут и истину, али и истински живот“, нагласио је јеромонах Макарије. У даљем обраћању подсјетио је да имати љубав према ближњем и другоме човјеку, значи имати љубави према Богу, као и да без тога нема истинске, праве и потпуне љубави, будући да је, како отац Макрије каже, Христа лако видјети: ,,Ево овдје и сада, са нама и међу нама обитава благодат Духа Светога, данас је са нама и међу нама Господ Исус Христос. Можемо ли видјети Господа? Можемо! Окрените се међу собом и видјећете Христа. Погледајте једни друге у лице и видјећете Христа. Е, ту је одговор, ако се радујемо своме брату и сестри и ако се радујеш твојем ближњем, ти видиш Христа!“ На самом крају свог пастирског обраћања јеромонах Макарије је подијелио са вјерним народом и једно дирљиво и потресно свједочанство једног протестантског свештеника. Ова прича се одвијала за вријеме репресије и терора безбожног комунистичког режима, а показује да је љубав заиста једино што дугујемо једни другима и да све што дише, дише благодарећи највећој љубави од свих, а то је Господ Бог – Бог љубави, Отац, Син и Дух Свети – Света Тројица: Отац Макарије је испричао да је тај протестантски свештеник био у злогласном комунистичком заточеништву, затворен са осталим представницима разних конфесија, будући да су комунисти све вјере забрањивали и све оне коју су вјеровали лишавали слободе. Између осталих, ту је био заточен и један православни румунски свештеник. Стицајем околности један од водећих џелата комунистичких у овом логору је кроз неких пар мјесеци пао у немилост надређених, па је завршио са друге стране затворских решетки, оклеветан и одбачен од својих тзв. сабораца – комуниста, и то ни мање ни више, него у истој ћелији са православним румунским свештеником. Услови су били веома лоши и неповољни за живот, и џелат се тешко разболио и много се мучио, али, није могао умријети. Православни румунски свештеник који је свједочио и слушао муке комунистичког џелата, устаде и сам онако изубијан, нарушеног здравља, пришао је болесничком одру свог некадашњег мучитеља и рекао му: ,,Не плаши се, ја те волим и праштам ти све што си ми урадио и сва твоја мучења. А замисли само кад те ја волим, колико ли те само воли Христос? Он је оваплоћена љубав, Он је сам љубав, колико ли те тек Он воли! „У том тренутку су се погледали, загрлили и опростили један другоме. По казивању овог протестантског свештеника, овај некадашњи комунистички џелат је те вечери умро, али, те ноћи родио се Христос, родио се у срцу овог некадашњег комунистичког џелата. Видите какав је наш Господ Исус Христос?! И видите шта Он тражи од нас? Тражи Господ од нас љубав, опраштање, а то значи управо доћи у познање истине. Нека нам овај примјер свакога дана буде пред очима, да познамо и држимо у нашим срцима шта значи и шта јесте безобални океан љубави Божије и да свакога дана будемо у могућности да опраштамо, а онда ће се у нашим срцима свакога дана и трена поново и поново рађати истинити Бог и љубав Његова“, закључио је на крају свог обраћања јеромонах Макарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. У Недјељу 25. по Педесетници, 8. децембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Миладин Кнежевић. Саслуживали су му: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Бранко Вујачић. Отац Далибор Милаковић је у свом пастирском обраћању говорио о љубави према Боги и према ближњему. Звучни запис беседе ,,Ако волимо ближњега, као што волимо себе саме, завољећемо и самога Бога. Али, ако не волимо ближње, онда је немогуће Бога вољети. А то је управо испит који се пред нас сваког дана у нашем животу поставља, да у сваком кораку и моменту бринемо и волимо ближње своје и да познамо љубав Божију. Колико нас само пута Бог у животу куша, преиспитује нашу људскост, нашу бригу и љубав? А ми пречесто заобилазимо наше ближње док се толико пута паралелно бавимо безначајним стварима, а ближњи до нас пати и очекује милост и љубав нашу. Заиста, без заједнице, без ближњих – нема спасења“, рекао је он. Отац Далибор је указао да нас на заједницу позива и сама Литугија која нас упућује на праштање, на смирење, заједницу и љубав: ,,На заједницу нас призива и ова сама Света Литургија, у којој смо се сабрали у име Божије, у име Његово. Зато је данашња прочитана јеванђелска прича поука и задатак свима нама, да схватимо да као што је било покољењима прије нас, тако ће бити и данас, али и сјутра и у свим будућим временима. Јер и данас као и онда се поставља питање: ,,Ко је мој ближњи и да ли ми волимо тога некога ко се налази поред нас“, казао је отац Далибор. Отац Далибор је говорио и о најављеном Закону о слободи вјероисповјести који, према најавама, треба да уђе у скупштинску процедуру до краја ове године. ,,И у ове дане Господ преиспитује вјеру нашу, дајући и попуштајући на нас искушења. Сви сте свједоци ових дана да је Влада Црне Горе припремила Закон о слободи вјероисповјести. Али, шта значи тај назив? О каквој је слободи ријеч? Ко додељује и одређује ту слободу вјероисповјести? Зар не вјерујемо слободно? Зар нам управо Бог није даривао слободу? Зар вјера није управо ствар и право избора и акт слободне воље? Како онда људи, смртни, пролазни могу даривати слободу? Само је Господ Бог дароватељ слободе којом смо управо и ми људи као Његова слика и прилика већ овјенчани“, поручио је он. Отац Далибор је такође посјетио на ријечи Господа Исуса Христа, да Цркву Његову коју је и утврдио на камену исповједања вјере у Њега као у Сина Божијега неће до краја свијета и вијека ни паклена врата надвладати. ,,Ето управо у овим данима, некоме од људи смртних и пролазних је пало на памет да одређује и дарује и одузима слободу и да одређује да ли ћемо и како ћемо вјеровати, или пак нећемо. Треба се подсјетити, да су кроз историју многи покушавали цркву моделирати по сопственом нахођењу, али, Цркву Божију не могу и неће ни врата паклена надвладати зато што је Бог утврдио, зато смо и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа – призвани да свједочимо име Његово као што су и наши преци то чинили. Свједочили су Христа, вјеру и истину у најтежа времена“, рекао је отац Далибор На самом крају свог пастирског обраћања отац Далибор је најавио и Велики црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу, у суботу 21. децембра у Саборном храму Светог Василија Острошког. ,Да управо литургијски, молитвом, заједништвом, сабрањем, љубављу са нашима ближњима посвједочимо да слободно исповиједамо Христа и да у Њега вјерујемо и да то посвједочимо као никад до сада, јер заиста смо на испиту и пред Богом и пред ближњима нашим“, поручио је он Такође је најавио да ће тог јутра бити организован бесплатан превоз до Никшића, који ће у 7 часова кренути са платоа саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. ,,Зато вас још једном молим, да покажемо љубав према Богу, да покажемо да смо Христови људи, Божији људи, да волимо своје ближње, а то ћемо учинити најбоље примјером свога живота и дјелима, почевши од тога што ћемо учествовати на великом црквено-народном сабору у Никшићу, показавши тиме да нисмо сагласни са тим Законом који се припрема а тиче се вјере, а који је све само не закон о слободи вјероисповједања, који је у ствари потпуно противан и слободи и Христу и Цркви. Дај Боже да загрлимо једни друге, да дочекамо празник Божића у љубави, слози и миру“, поручио је на крају свог обраћања протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У недјељу 22. по Педесетници, 17. новембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереј Миладин Кнежевић и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући протојереј Бранко Вујачић који је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче. Указао је на смирење и трпљење убогог Лазара сиромаха који је боловао од многих болести, и великог и силног богаташа који је сав свој живот провео у предавању и робовању сујети, самодовољности и гордости, а који следствено томе није практично никад у своме животу показао бригу за неког, нити пак жељу да помогне и учини милост: „Шта је то тако отуђило боготаша, а шта је изнијело убогог Лазара? Богаташ своје велико богатство није искористио на духовно спасење, на помоћ ближњем, већ је то богатство било само подређено њему и његовим потребама, његовој саможивости и себичности, односно сваком гријеху и сваком паду. Оно што је најгоре, он је презрео брата свога, он је презрео Божије створење, а самим тим је и Бога презрео. Сигурно да је овај богаташ скретао поглед и уклањао га са убогог Лазара, што значи да он ниједном није био у стању доћи до њега и пита га: Брате, треба ли ти нешто? Са друге стране, убоги Лазар у таквој каквој је ситуацији животној био није роптао на Бога, на живот, није се жалио, није тражио помоћ, него оно што му је Бог намијенио, он је то смирено држао и носио кроз живот са великим трпљењем.“ Како отац Бранко у свом даљем излагању примјећује, у Царству небеском се откривају истинске, а не оне вештаствене и пролазне, трулежне особине, попут тјелесне љепоте, моде, силе и богатства материјалног, већ се откривају ризнице духовне, оне које је човјек сабирао и којим се уграђивао још у овом животу. Зато су се, по ријечима оца Бранка, њихове улоге по њиховом представљењу замијениле: „За разлику од пролазне земље, у Царству небеском је управо обрнуто, у ствари је она слика богаташа и његове радости и спољног украшавања – слика душе убогог Лазара, његових врлина. А болест тјелесна Лазарева и немоћ и мука је у ствари била слика душе овог самољубивог и гордог човјека – богаташа.“ Отац Бранко се посебно осврнуо на јеванђелску поуку ове приче која нам свједочи и опомиње нас и наводи на бригу о ближњем нашем, будући да је Црква Божија заједништво и заједница, али, заједница љубави, старања и спасења: „Ето како Бог Господ пред нас мудро поставља ову причу и ето гдје нам Господ показује да треба да се трудимо и радимо у овоме животу. Иако је Господ свима нама дао различите дарове, иако смо неједнаки, и по врлинама и по даровима и по материјалном богатству у овоме свијету, дати су нам ипак љубав, разум и слобода да све братски и међу собом, колико смо у могућности, дијелимо и да зависимо једни од других. Што ће рећи да нам је дата заједница, дато нам је да и наше спасење у великој мјери зависи од онога другога, односно нашег односа према Богу и ближњем. Зато је Црква Божија управо заједница љубави и заједница спасења, то је оно што је пред нас постављено у овом јеванђелском примјеру.“ У другом дијелу своје пастирске бесједе протојереј Бранко Вујачић посебно је нагласио да се не удаљавамо и не отуђујемо једни од других, већ да се запитамо шта је то што онај до нас треба, и тако свако понаособ: „Најгоре је отуђење једни од других, најгоре је удаљавање, и од ближњих и од Бога. Зато нас Господ подучава да се окренемо једни другима, да погледамо једни на друге и видимо шта је то што ономе другом у овоме свијету, у овоме животу недостаје. Запитајмо се у чему ближњега можемо помоћи, шта је то што онај презрени брат нема? А тиме да покажемо своје милосрђе и милост, а то је оно што није имао овај богаташ коме се ни имена не зна“, нагласио је отац Бранко. ,,Нека би нам ова јеванђелска поука била на знање и спасење, да оно што можемо добро да учинимо брату своме, не би ли и нас Господ уписао у књигу живих као што је уписао и убогог Лазара, чије име одјекује кроз сва времена и епохе, као примјер истинског Божијег човјека“, поручио је на крају свог пастирског обраћања отац Бранко. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На дан када прослављамо Рођење Пресвете Богородице (21.9.2019.) Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Имотском. Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на ону која је у име смих нас пристала да се Господ усели у њену утробу и постане једини истинити Богочовек. -ФОТОГАЛЕРИЈА- „И само њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово. Тога имена држали су се и наши славни преци који су подигли овај свети храм и окупљали се у овој цркви, да би се видели и радовали једни другима и заједно учествовали у Светим Тајнама. Они су нам оставили тај древни и велики завет да се и ми сабирамо и славимо име Господње, а да бисмо могли да учествујемо у Светим Тајнама и да достојно славимо име Господње, потребно је да живимо у миру једни са другима, да имамо љубави и бринемо се о онима који су унижени и напуштени, каквих је, нажалост, у нашој Далмацији пуно“, рекао је Епископ далматински и нагласио да је за духовни живот свакога од нас, поред свега овога, јако важно да постимо, молимо се Господу и учествујемо у животу Цркве. Владика је такође истакао да морамо да будемо спремни да опраштамо једни другима, па чак и непријатељима својим, јер само ако и сами можемо да пружимо опрост, онда можемо и да га молимо од Господа. Уз речи захвалности Епископ Никодим опростио се од досадашњег имотског пароха оца Драгана Михајловића и његове породице, који су много тога доброг учинили за време службе у Имотском. „Отац Драган се сада враћа у свој родни крај, где ће наставити да служи Господу, а ја хоћу да му се захвалим на свему и да му пожелим да на исти начин настави да ради на њиви Господњој, да нас не заборави и, ако му се пружи прилика, да нас и посети“, рекао је Владика. Том приликом он је такође представио вероном народу имотске парохије њиховог новог свештеника, оца Далибора Цвијановића и пожелео му да се труди попут својих претходника и да зна да је позван да се брине о свакој души напаћеној и приводи све људе Спасењу. Извор: Епархија далматинска
  20. -Патрон Епархије бачке прослављен у Врбасу- Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), прослављен је у четвртак, 6/19. септембра 2019. године у Врбасу. Свету архијерејску Литургију испред Храма Вазнесења Господњег служио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Филарет и Јован, владике бачки Иринеј и мохачки Исихије, свештенство и монаштво Бачке епархије и других епархија Српске Православне Цркве. Честитајући епархијску славу, Митрополит је указао на историју чудесног догађаја који прослављамо и на велики значај ангелских сила у животу сваког човека. Искушења која имамо, проблеми на које наилазимо у свакодневном животу, увек долазе по Промислу Божјем. Ми знамо да је Бог Љубав, да нас воли и више него што можемо да замислимо. Ако је Он као Љубав послао на нас понеко искушење, Он је ставио изазов пред нас, поставио је задатке које треба да решимо. Нису ти проблеми никада већи од снага духовних које носимо у себи, само је важно да имамо одлучну вољу, јеванђелску веру и поверење у Бога. Смисао свога постојања треба да тражимо у храму Божјем баш онако како су кроз векове то чинили и наши преци, показујући да је Црква простор снаге, идентитета, али истовремено и извор живота вечнога. И када није било државе у нашем народу – а много више је није било него што је она постојала – наш народ је живео свестан онога што он јесте, свестан свога идентитета, јер је био утемељен вером у Христа и Црква је била оно што му је давало снагу. Нека би Господ дао да и ми – угледајући се на наше претке, живећи сада и гледајући у будућност пре свега – гледамо у Царство небеско, навео је Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Епископ бачки г. Иринеј поздравио је архијереје који су дошли да увеличају празничну прославу и честитао је славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. Нека Бог дâ да – у здрављу и у сваком духовном добру – заједно Господу служимо и општимо у Христовој љубави једни са другима, како овде тако и свугде где Господ благослови. Ја се надам, ако Бог дâ, да ћемо се и идуће године, било где да буде слава у нашој Епархији, поново наћи, поручио је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој, у чин протонамесника, произвео је презвитере: Новицу Ракића, Николу Темеринца, Петра Бикара, Горана Ранисављевића, Петра Ђукића, Игора Игњатова, Бранислава Ђурагића, Александра Игњатова, Ђорђа Стојисављевића, Велимира Врућинића, Синишу Тривића, Радоја Марковића, Жељка Васића, Борислава Тошића, Стојана Марића, Саву Николића, Бранислава Шијачића, Срђана Нешића, Игора Стакића, Дарка Јелића и Далибора Ратника. У чин протојереја, владика Иринеј произвео је протонамеснике: Брану Миловца, Драгољуба Клисарића, Слободана Лазића, Алексеја Бланушу, Милана Ђурића, Миладина Бокорца, Мирослава Милића, Борислава Милића, Миливоја Шемића, Радосава Пантелића, Горана Артукова, Стевана Лукића, Винка Стојаковића, Дојчина Стојановића, Миленка Поповића, Славка Стојисављевића, Душана Ђукића, Славка Протића, Славољуба Лугоњића, Гордана Увалића, Србислава Стојанова, Миодрага Шипку, Драгана Стокина и Цветка Миливојевића. Правом ношења напрсног крста одликовани су протојереји: Драгољуб Ердељан, Радован Лазић, Славко Пајовић, Чедомир Чалић и Радомир Нунић. Архијерејске грамате признања додељене су, на предлог Епископа бачког, г. Владу Глођовићу и г. Владимиру Врбашком, за изградњу Вазнесењског храма у Врбасу, као и за генералну обнову Ваведењског храма у Врбасу. Светој Литургији присуствовао је г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама, а благољепије службе украсили су хор Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској Свети Јован Дамаскин и појци Световаведењског храма у Врбасу. Изградња Вазнесењског храма у Врбасу почела је 2007. године, по нацртима архитекте Љубише Фолића. Храм је грађен у комбинацији византијског и моравског стила. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска
  22. У уторак, дана 23. јула 2019. године, када Црква слави 45 мученика из Никапоља, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у Будимцима. Будимачки храм слави никапољске мученике као свој заветни дан. Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамесник Драгослав Шалајић, парох тењски, протонамесник Немања Клајић, парох даљски, јереј Зоран Гојић, парох ердутски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преовећени Владика Херувим изговорио је на светој Литургији следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашњи дан које ово село прославља као заветни дан - дан наше наде, милости и утехе. Заиста је велика радост што можемо бити сабрани данас у овом светом храму, да прославимо име Божје и да се сетимо свих Божјих угодника који су својом вером и љубављу сведочили Божју истину. Божји угодници су нам показали пут којим ми као народ требамо да ходимо. Прослављамо 45 мученика никапољских који су својим животом посведочили веру Христову. Посведочили су своју веру на најтежи могући начин - својим страдањем, мученичком смрћу. Ови људи су свкако знали за кога страдају и који је пут нашега спасења у овоземаљском животу - проповедање и исповедање вере Христове, ношење Крста Господњег. Морамо да се поистоветимо са Господом. Онај Крст који је Господ носио на Голготи, на којем је био разапет и страдао, омогућио нам је да кроз Цркву Божју, коју је Он својом Пречасном Крвљу основао, можемо имати заједницу са Њим. Морамо носити тај Крст, морамо знати који је наш путоказ у овоземаљском животу. Једино Крст Господњи и Јеванђеље који су симболи живота овде на земљи могу бити наши путокази. Крст Господњи нас учи трпљењу и хођењу крстоносним путем који нас кроз страдање води до Васкрсења. Јеванђеље нас учи да имамо љубави једни међу другима, да ту љубав изграђујемо и да будемо проповедници Христовог Јеванђеља. Јер, Реч Божју коју слушамо требамо и да сејемо међу својим најближима, да их упућујемо на пут Спасења - у Цркву Божју која је место сусрета човека са Богом. 45 никапољских мученика које данас прослављамо упућују нас на ту истину. Када у духу нашега народа усахне вера тада Бог шаље знаке и опомену човеку како би се вратио Господу, да нађе пут и обнови заједницу са Господом. То се и десило у овоме селу, ових 45 мученика су ваш путоказ ка Царству Небеском. Без обзира на муку и недаћу која се десила те године, ови мученици требају да буду нада и утеха која ће нас увек враћати Цркви Божјој. Требамо увек да се враћамо молитви, да изграђујемо љубав једни међу другима да би владали мир и хармонија. Тада ће владати један нови дух живота који постоји једино у заједници са Црквом, у заједници са Христом. Не може бити савршене заједнице осим оне заједнице у Христу. Не може бити савршене заједнице ако нисмо у Цркви у којој је Савршени Бог. Управо нас на то упућују никапољски мученици заједно са светим апостолом и јеванђелистом Луком који у завршном делу данашњег Јеванђеља говори да трпљењем спашавамо своје душе. Тако треба да се учимо, да трпимо, знајући да све што у овоземаљском животу наилази као река не треба да буде странпутица. Својим трпљењем изграђујемо веру и љубав преко којих смо ближи једни другима, а уједно и Господу. То је једини пут ка којем треба да ходи наш народу, онај пут којим су ходили и свети угодници. Ходили су путем Христовим, путем Јеванђеља. Јеванђеље је било њихов живот. То можемо видети по моштима које наш народ има, а има много мученика и преподобних. Сви су сведочили истину коју нам је Христос оставио да као Божји људи сведочимо у овоземаљском животу. Требамо бити на путу светога Саве и светога Симеона. Видимо колику благодат имамо да ове године прослављамо 800 година постојања наше свете Цркве. Мноштво је мученика за тих 800 година посијано по свим земљама где је наш народ живео, мноштво је исповедника који су својом вером посведочили Христа. Много је оних који су својим животом и подвигом потврдили веру Христову и задобили венац вечне славе. Заиста је прелепо што имамо такве примере и што се као народ можемо угледати на њих. Требамо увек да будемо светосавски и светосмеоновски народ јер су они наши прародитељи који су нас просвећивали Јеванђељем. Бог нам је дао светитеље као праве примере у овоземаљском животу. Преко светаца које прослављамо, крсних и храмовних слава, имамо пример и потврду нашега живота у Христу. Тада ће трпљење изграђивати мир и љубав међу људима и неће бити ко коме припада, него ћемо бити народ на путу Јеванђеља Христовог. Радујем се што сам са вама данас у Будимцима, у малом али богоносном месту са дивним светињама. Целокупна будимачка парохија има мноштво светих места, богомоља које заиста сведоче веру народа на овим просторима. Вера народа на овом простору је чврста и темељ је живота и међусобних односа. Вера не може да гради мржњу, вера може да гради само љубав. То нас је очувало и то ће нам бити путоказ ка Царсву Небеском. Радујем се што сте ту, што се можемо сабирати и виђати на светим богослужењима. Требате да живите увек као што се живели до сада - да изграђујете љубав једни међу другима са вером у своју Цркву. Једино заједница у љубави може бити заједница са Богом. Нека је благословен данашњи овај заветни дан у Будимцима од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  23. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23 јуна, са свештенством Свету службу Божију на темељима Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара, која потиче из 4. вијека. У току Свете архијерејске литуругије Свету тајну крштења је примила мала Ефимија. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ово свето мјесто, које спаја вјекове, свједочи да оно што је Божије и што је ходило путем вјечним и бесмртним је неуништиво и непролазно. И ми данас ходимо тим јединим путем који води у живот вјечни – пут истина и живот, истакао је владика и подсјетио да су то ријечи које је рекао сам Господ: Онај који за Мном ходи неће ходити по тами, него ће ходити за свјетлошћу, вјечном и непролазном. „Он као вјечна свјетлост, као Бог који почива у вјечној свјетлости и ту свјетлост предаје и нама, Он је тај пут, истина која се открива само онима који ходе тим путем. Истина која даје не само пролазни, него вјечни и непролазни живот, вјечно и непролазно достојанство људско, достојанство све божанске творевине: свега што постоји, што бива, што настаје и што се рађа овдје на земљи.“ Нагласио је да је велики Божији дар и жива потврда да ће ова светиња васкрснути, да ће се обновити и данашње крштење мале Ефимије: „Већ је она обновљена и обнавља се и оним што се догађало на њој и са њом, и оним што се данас догађа са овом Светом литургијом и са Светим крштењем мале Ефимије. Само Господ знаде колико је оних који су се, духовно и морално и кроз Тајну крштења силом Духа Светога и воде, овдје крштавали, преображавали, задобијали квасац вјечнога и непролазнога живота.“ Подсјећајући да ће овај овај свети храм бити посвећен Свим светим, празнику свих оних који су ишли вјечним и непролазним путем, Митрополит је казао да су то Свети пророци Божији који су предуказивали Христов долазак у овај свијет и они који су ишли за Њим и Њему јединоме служили и клањали. Дух Свети који је сишао у Горњици сионској на Свете апостоле већ 2.000 година непрекидно сабира силом Својом безбројна људска бића око светиње, Тијела и Крви Христа Бога нашега – Свете службе Божије. Света литургија је дјело Божије и служи се широм васељене на свим земаљским језицима, бесједио је владика и додао да она призива све људе и земаљске народе да се крсте у име Оца и Сина и Духа Светога, као и наша Ефимија: „Велики Божји дар и велика светиња! Дивни и велики празник Свих светих, коме је посвећена ова светиња, празник свих оних који су се кроз вјекове се крштавали у име Оца и Сина и Духа Светога, и не само крштавали, него испуњавали заповјести. Оно на што смо сви призвани то је та живоносна вјера у живога Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, с једне стране, а с друге стране, узрастање том вјером од смртности у бесмртност, од пролазности у непролазност, од овога пролазнога свијета у онај вјечни непролазни Божански свијет – Царство Божије Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави који је загрлио сву творевину Својом љубављу жртвјући Себе за живот читавог свијета. То је Божанска љубав, то је Бог коме се ми клањамо и служимо и у кога вјерујемо.“ Високопреосвећени владика Амфилохије је нагласио да Бог који је Емануел – који је са нама, међу нама, који је постао као један од нас, Он једини од свих богова на земљи заслужује поштовање на земљи и у вјечности. Говорећи о томе колико је светих Божјих људи који су ходили светим Божанским путем а које данас прославља Црква, Митрополит Амфилохије је подсјетио да нема ниједног земаљског народа који није једним својим дијелом припадник те Свете цркве Божије која није биолошка заједница, иако је и биолошка заједница светиња Богом дата, али која данас јесте а сјутра није. „Света црква Божија није земаљска заједница, партијска, идеолошка, везана за вриједности овога свијета, било да су националне, државне или друге, него је вјечна заједница Светих Божјих људи, заједница са живим Богом. Вјечна Божанска љубав и нас призива на ту и такву љубав, да волимо једни друге, као што је Бог нас заволио Његовом љубављу која се жртвује за ближње своје кроз материнску, очинску, братску, пријатељску, црковну љубав, ту најдубљу и најсавршенију богочовјечанску љубав. “ Изразио је владика наду да ће се идуће године на овај празник Литуругија служити у завршеном храму и да ће сви помоћи, истакавши да је тужно и наша срамота што овај храм из 4. вијека стоји као рушевина. Митрополит је упознао присутне да је већ урађен пројекат храма и да је добијена дозвола за његову градњу. Он се на томе захвалио Управи за културна добра уз наду да ће дати дозволу и за друге светиње, које су рушене кроз историју, а које ради људског достојанства и васкрсења, праве истинске културе, треба да васкрсавају. „Ево обнавља се и ова светиња и даће Бог да се обнови и Михољска Превлака, и разорена Црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, и да се извади из тамнице, из паганског маузолеја, Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен 1974. године. И ко да га утамничи? Његови да га утамниче и да сруше Цркву коју је он пројектовао!?“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је посебно истакао да је када је капела на Ловћену срушена, обурдан и сам Ловћен и Црна Гора: „И ићи ће све дубље и дубље у пропаст, ако се буде наставило тим и таквим безбожним, антипетровским, антицрквени духом. Неће ако Бог да! Ја се у Бога надам да ни ова наша власт неће наставити тим рушилачким, уништилачким, братоубилачким путем, него ће се вратити богољубљу и братуљубљу. И они, а и ми заједно са њима, и сви људи, да се вратимо живоме Богу, светињама и једни другима љубављу божанском несебичном. А диван свједок обнове те љубави је и обнова ове древне светиње!“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају Свете литургије је благосиљао и пререзао славски колач. Честитајући славу, још једном, је истакао да очекује, ако Бог да да на Цркви Свих светих на Великом пијеску догодине засија златан крст. Саборно је приређена трпеза љубави на којој је отац Јован Пламенац казао да ће овај храм у посрнулој Црној Гори да засија свом својом пуноћом и да у њу унесе пуни сјај хришћанства, блистај Цркве Христове, Његовог учења и вјере у Господа нашега Исуса Христа Једнотројичног Бога, коме смо дужни да служимо на истински и прави начин. У има братства Свих светих са Великог пјеска господин Никола Соколовић је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручио на дар икону Светог Василија истичући да је овај храм све окупио и начинио бољим људима, као и да се он саборно обнавља. У оквиру прославе храмовне славе Цркве Свих светих на Великом пијеску код Бара приређен је и богат културно умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Патријарх српски Иринеј дао је, приликом посете Антиохијској Патријаршији од 31. маја до 8. јуна 2019, изјаву за Радио станицу Дамаск, замољен да упути поруку из Дамаска, из Сирије, целом свету. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Patrijarh Irinej izjava za radio stanicu Damask.mp3 Патријарх је поред осталог рекао да у данашњем времену "морамо бити блиски једни другима и помагати једни друге, да оставимо иза себе најбоље трагове свога времена који ће бити доказ времена у коме смо живели". На питање шта поручује онима који су водили рат против народа Сирије, Патријарх је казао: "Не само онима који довели до рата у Сирији, него уопште бих поручио свима који доводе и стварају узрок за ратовање да је то нешто што представља велико зло у народу једноме, то је нешто што се руши све што се у том народу до тог времена изградило", те да треба да "водимо рачуна да не рушимо оно што смо наследили него да се потрудимо ако не можемо да нешто урадимо, да бар то оставимо то у наслеђе онима који долазе после нас". На звучном запису благодаримо протођакону др Дамјану Божићу из делегације наше свете Цркве. Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...