Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'једна'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.” И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.” Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”. Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“ Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења. Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Кратaк животопис мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић. - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе. Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић. Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века. - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије. Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић. Извор: Град Београд
  3. На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље
  4. Доносимо видео запис беседе протопрезвитера др Николе Маројевића, пароха никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу светих Праотаца, 27. децембра 2020. лета Господњег.
  5. Ректор цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић, у интервјују за “Политику” говорио је периоду који је претходио великим промјенама у црногорском друштву, побједи Христа и очувању светиња Српске православне цркве у Црној Гори. *Оче Гојко, како сада разумијете бунт и незадовољство народа који се мјесецима достојанствено борио за сопствену слободу, односно за своју вјеру и њене светиње, и остваривање тих захтјева кроз кадровске и системеске измјене које најављује нова влада? Упоредио бих то са библијским догађајем изласка Израиља из вишедеценијског ропства у Египту, када су друштени и политички разлози за ослободјење дуго били присутни или – како се то обично каже – нагомилани, али се промјена десила онда када је Бог то хтио, и онако како је Њему било угодно. Код нас у Црној Гори није у питању сукоб међу народима, нити рат Црногораца са спољним непријатељем – него унутрашње освајање слободе, грађанско ослобођење од једнопартизма, једноумља… вјерујем да смо по први пут добили еманципованог грађанина. Парадоксално, тај грађанин је настао током вјерске, црквене литије. А настао је баш тамо и баш зато, што је појединац у литији био миран, не-насилан, стрпљив и увјерен до краја у побједу небеске али и могућност земаљске правде. Исти тај народ имао је много повода и прије да искаже незадовољство – прогашење химне у којој су уметнути стихови чији је аутор ратни злочинац, протјеривање ћириличног писма, српског језика, кривотворење историјских истина, рушење и пријетње да ће тек рушити објекте Митрополије црногорско приморске итд. И догодише се литије. Покушај претходне власти да црквену имовину (а преко ње и црквену стварност, организацију Цркве и њен поредак) преко ноћи и једнострано прогласи за државну био је удар на темељне вриједности. И то не само на вриједности вјерника и људи који припадају Цркви, него на темељне вриједности секуларног друштва. Зато су се литијама прикључили или их јавно подржали и они црногорски грађани који су агностици, атеисти, припадници других вјера. Сви су знали, да бранећи Цркву и њена права, они заправо бране Устав. А Устав је брана против самовоље и произвољности. То је та тачка окупљања свих, и то је разлог зашто су се, временом, литијама прикључили и и они који су претходно били незадовољни и другим неким неправдама… *Ви сте Црногорац, али сте и Србин, како се осјећао и сваки православац у Црној Гори од њеног уписа у књиге постојања до појаве Тита и сљедбеника Ђукановића. Како то објашњавате? Историја и политика представљају слијед узрочно-посљедичних процеса. Да се подсјетимо на мудрост старих Грка како „све тече и све се мијења“. У том смислу лично разумијем појаву и потребу да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака. У одређеној мјери то је и нужност смјене генерација у којој сви учествујемо. Када је у питању колективни, национални идентитет Црногораца имам разумјевања за ону браћу, рођаке и кумове који хоће да га граде искуључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из пасоша, стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од прије 100 и више година. Тако рецимо раде етнички Њемци у Аустрији или Швајцарској, Ирци у Америци, Италијани у Аргентини итд. То су све примјери када различити етницитети из темеља изграђују једну државност, једну националност. Само бих волио да они, исто тако, имају разумјевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов. *Стотине хиљаде вјерника са својим владикама и свештенством се заклело и величанственим литијама бранило светиње Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско приморске. Памити ли Црна Гора веће и демократичније народне скупштине од литија у свим црногорским градовима? Литије и црквене саборе о којима говорите окупиле су опасне мањкавости Закона о слободи вјероисповјести. Услиједили су парламентарни избори који су баш ту тему имали као, рекло би се, једину или најважнију у погледу опредјељења грађана. И сада сви актери тих избора потврђују да су претходне литије имале пресудну улогу за резултат тих избора. А ако томе додамо податак о невјероватној излазности грађанства у ванредним условима – е онда ћу се сложити са Вама да у новијој историји Црне Горе ни једна тема није имала тако плебисцитарну подршку и самим тим такав легитимитет грађанства као што је став да Закон треба мијењати. *Да ли је пресудна грешка Мила Ђукановића била та што је вјеровао да ће он створити своју, ДПС цркву и тако поред земаљске имати и некакву “духовну” власт? Је ли тиме Мило срушио Мила? Могло би се баш тако рећи. Нико није гријешио у овој ситуацији колико предсједник државе. Он је себи дозволио да питање овог Закона постане питање његовог тјерања ината са грађанима. Хоћу рећи – имао је прилике током цијеле 2019. да ослушне и уважи став Цркве као институције, па је није искористио. Имао је потом прилике да се увјери да став Цркве дијели велика већина грађана државе чији је предсједник. Ништа. Што су се увећавали разлози који би мудром државнику били довољни да га подсјете да је он у служби грађана а не обрнуто, предсједник Црне Горе је тренирао некакву личну храброст и принципијелност. Па му је стварање Цркве од стране секуларне државе било нешто нормално, а мирне и достојанствене литије су биле „лудачки покрет“. Сваком је било јасно да он није добро процијенио, осим њему самом. Али то је плод политике која је створила систем да све зависи од једнога човјека. *Хоће ли Црна Гора након прве демократске смјене власти опет тражити свог господара као што су предходног већ проглашавали краљем од Црне Горе и Брда. Ето, управо то, као грађанин ове земље, цијеним да смо добили као један нови квалитет. Није просто наша срећа што је смијењен једнопартизам и што се власт показала смјењивом, него што се нова власт изгласава у атмосфери да јој нико не даје подршку унапријед. Готово да нема партије у позицији или опозицији која није изнијела неку критику или неко упозорење на адресу мандатара тј. садашњег премијера и његове Владе. Тако да смо у том погледу, вјерујем, растерећени будућег култа личности. Култ нека се врати тамо гдје му је и мјесто: у храмове гдје призивамо име Божије, а у државну управу нека се врате рад, ред и дисциплина како рече г. Кривокапић. *Вјерујете ли да ће и овај народ истински прихватити вашу поруку да је “амбасада будућег Небеског царства Црква”? То је био сликовит начин да изразим моје секуларно убјеђење. Убјеђење да Црква није од овога свијета. Да не припада ни једној држави, и да су смијешне, повесне и жалосне прозивке садашње парламентарне опозиције да је СПЦ у Црној Гори „црква државе Србије“ односно „стране државе“. Једина држава којој Црква истински и без остатка припада јесте држава Царства небеског. Све остало је привремено и земно, и што би наш народ рекао „приче причине“… *Црногорско друштво је дубоко подијељено. Може ли Црква приближити удаљену браћу, како нас Христос учи? Једино на овај начин. На темељима овог исказа о Небеском царству. А тај исказ нијесам ја измислио како бих „смирио страсти“ или неком „замазао очи“… то је темељни исказ црквеног живота. Апостол Павле каже да ми хришћани „у овоме свијету немамо сигурног града, него чекамо онај (Град) који ће доћи“. Ето на таквој вјери могу се помирити браћа, док ће се око земаљских киљана и тараба увјек свађати и они најрођенији. *Шта очекује Црква од будуће власти, односно шта ће она тражити за узврат и како се браните од приговора да сте Ви главни кадровњак премијера Здравка Кривокапића? Најконкретније, Црква очекује спровођење резултата посљедњег реферндума о Закону о слободи вјероисповјести (а то су управо били претходни парланентарни избори ) и да растерети наше друштво даљих тензија, држећи се принципа „Цару царево, а Богу Божије“. Послије тога – у Бога се надам, да ће нам дати снаге и разума, да свако од нас, у поштовању, разумјевању па и сарадњи тамо гдје је потребна – наставимо својим путем. Није добро за државу да она „оснива“ или преуређује цркве, нити Цркви треба нити јој је на корист да се бави државном управом. То је мој истинско увјерење, па бих радио против самога себе, сопствених идеала и вриједности, ако би, не дај Боже, и стоти дио била истина оно за шта ме оптужују неки људи који су очигледно изгубили сваки контакт са реалношћу. Зашто су га изгубили – није на мени да судим. Нека им је Бог у помоћи. *Из нове опозиције приговарају да ће измјенама Закона о слободи вјероисповјести културна баштина Црне Горе прећи у власништво државе Србије, а посредством СПЦ, која је, истичу, регистрована у Србији. Је ли то тачно? То је апсурдна и драматична лаж која има за циљ смишљено и планско продубљивање подјела! Без обзира у којим је све државама у окружењу и на свијету СПЦ регистрована или евидентирана (као црквена организација која се протеже на свим меридијанима ове планете) овдје је ријеч о сређивању нашег унутрашњег црногорског правног поретка, у складу са Уставом и претходним законима. Црквена имовина у Србији не припада држави него Цркви. Чак ни у Србији држава не може да конфискује црквену имовину и да је прогласи за своју, па како би то онда могла да уради са црквеном имовином у Црној Гори? То је невиђена бесмислица…. При том, сва имовина СПЦ у Црној Гори адресирана је на њене епархије и манастире чије сједиште је у Црној Гори, и не постоји ни један педаљ (осим изузетака који се и не тичу самих сакралних објеката) црквене имовине чији је власник нека адреса изван Црне Горе. Е то је ноторна истина која руши и обесмишљава мрзитељску идеологију што је фабрикује бивша партија на власти са својим медијским агентима. У свом идеолошком лудилу, они хоће да једно унутрашње црногорско друштвено и правно питање представе као рат држава или рат свјетова. Једина алтернатива томе управо јесу цивилизоване измјене Закона, које из тематике о слободи вјероисповјести уклањају имовинско-правна питања и која онда, самим тим, упућују на поступак да се питање власништва расправља пред црногорским судовима у складу са црногорским законодавством, а не путем прављења буке на улицама и ревизијом историје, која одржава амбијент џунгле или шуме, а не уређене државе. Извор: Политика
  6. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. "Удесило се да смо са руским сељацима, где смо после распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели... У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали”, казивао је Јован Зековић. http://www.politika.rs/thumbs//upload/Article/Image/2020_11///757z468_Cacak---Vukosava-i-Jovan-Zekovic-snimak-1967----pod--album-FOPISNICCKA.jpg Политика Online - Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт. WWW.POLITIKA.RS Ратна повест Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину северне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском...
  8. Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар
  9. Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37) Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима? О. Владимир: Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех. Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете. Што се тиче светске економске кризе некако је мој утисак да се та криза код нас најмање осетила будући да никада није ни прошла, ми смо на њу били потпуно навикнути. Десило се међутим да се појавило много више људи на улицама, дестабилизованих породица, психички оболелих људи и оно што нас највише боли све више болесне деце. Многе банке су намамиле лаковерне да им верују, многе фирме су приватизоване и уништене, многи су остали без посла у позним годинама и у Београду су се одједном појавили многи гладни људи. То је постао и тренд свуда по Србији само се крије, није популарно и руши ружичасту слику. Ми смо били приморани да отворимо Црквену кухињу и она до данас ради близу десет година. Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска. Небојиша: Да ли Црква има организоване социјалне службе и да ли можете набројати неке од њих? (ВДС – Београд, Зајечар, Ниш…) О. Владимир: Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена. Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој. Тада је у нашој Цркви основано и Човекољубље, добротворна организација СПЦ. Организација која је и у самом свом имену имала тежак задатак да постане кровна хуманитарна организација наше Српске православне цркве. Они су пак наишли на проблем саме организације наше Цркве по епархијама а својим системом рада нису успели да се наметну у свим епархијама, тако да данас функционишу као невладине организације. Имају увек неколико епископа у управном одбору али сем тога никако не представљају органски и организациони део свеукупне Српске Православне Цркве. А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви. Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву. У тимочкој и нишкој епархији је основано Верско добротворно старатељство у братској сарадњи са ВДС-ом из Београда. Већ је спроведено више заједничких акција на велику корист локалног становништва. Те епархијске организације и њихов плодан рад највише зависе у овом случају од добре воље и способности самих Епископа. Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду. Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а? О. Владимир: Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи. Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо. Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала. Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…) О. Владимир: Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који, како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра. Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно. Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства? О. Владимир: Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору. Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа? О. Владимир: Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп. Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте. Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице. Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве. У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе. Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа? О. Владимир: Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими. Интервју водио Небојиша Мишевић Православни мисионар View full Странице
  10. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с
  11. Ево 15 година заједно са браћом свештеницима учествујем активно у готово свим важним догађајима, сусретима, посјетама, саборима…. Никада ово није била тема, чак ни у шали. Зашто? – не постоји ни један црквени разлог, ни потреба, ни жеља за овако нечим. – када би Црква тек тако мијењала своја устројства, називе и учења, повлађујући партијским интересима (било које партије, а камо ли оне на чијем челу су атеисти и антитеисти) она би одавно изгубила смисао. На територији Црне Горе постоји и постојаће само једна канонска Црква – Српска Православна Црква, препозната, поштована и призната од свих других помјесних православних Цркава, са којима чини Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Вјековима остајући вјерна Светом Сави, наша Митрополија је једина светосавска епархија која има 8 вјекова непрекинуту везу са Пећким Патријарсима. Зато титула црногорских митрополита краси и дио егзарх (чувар) трона Пећкога. Трудом и подвигом нашег Митрополита Амфилохија мисија СПЦ у ЦГ је позната у цијелом православљу, зато су наше светиње посјећивали и носили одавде највеличансвеније утиске сви православни поглавари,често нам говорећи како се на нашим саборима и у нашим светињама осјећају као у рају! Црква у ЦГ је доживјела прави Васкрс, обновљени храмови, манастири, саграђени нови, народ се вратио Богу….. То значи да овдашња Црква има пуноћу благодати и силе Божије. Разбијати то, зарад неких националистичких разлога је лудост. Црква нити ствара нити укуда нације. У Цркви се не постаје ни Србин, ни Црногорац, ни Рис ни Грк. У Цркви се постаје Хришћанин!!! Српска Православна Црква, као што то није ни једна помјесне православна црква, никада није била црква само једне нације, само једне државе, а још мање само једне партије. Она у својим њедрима прима све, без разлике на нацију, партију, године и сталеж. Није ли то резултат свих истраживања гдје грађани имају убедљиво највише повјерења у СПЦ, и то у времену најжешће пропаганде и напада? Овакви памфлети се појављују искључиво као вид политичког притиска како би се у бићу цркве створили сумње, смутње и раздори. Како би се под тим притиском Црква, њени свештеници и епископи стално некоме правдали, доказивали и како би се од тих активности константно правили бомбастични наслови и вијести, а све то да се Црква представи за оно што она није. Но, Црква је овдје била и биће – стуб и тврђава истине!! (свиђело се то некоме или не). Потрудимо се сви заједно да тако и остане. Зато, градимо, а не рушимо, волимо, а не мрзимо, узрастајмо и спасавајмо се а не срљајмо у пропаст зарад ситних интереса. Вјерујмо Цркви, једни другима и Бог ће помоћи. Све ово можемо само у Христу који нам снагу даје!!! Извор: Ин4с View full Странице
  12. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Око шездесет хиљада православних вјерника сабрало се вечерас око саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици на молебан и литију улицама главног града у знак молитвеног отпора безакоњу које богоборни властодршци врше над Српском православном црквом у Црној Гори. У тренутку кад је чело литије било на „Миленијуму“, њен крај је био на мосту Блажа Јовановића. На највећи скуп који памти Подгорица претходно су у литијама од десетина километара стигли припадници брдских племена: Бјелопавлића, Пипера, Куча, Братоножића, Васојевића, Морачана и Ровчана, као и из староцрногорске Катунске нахије. Литија је након молебана Пресветој Богородици предвођена свештенством и монаштвом, на чијем челу је био протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, прошла од храма Булеваром Светог Петра Цетињског, кроз центар града – улицом Слободе и назад ка храму преко моста „Миленијум“. Протојереј Предраг Шћепановић честитао је, уз овације сабраног народа Новаку Ђоковићу данашњу побједу на Аустралијан опену и подсјетио да је Ђоковић ктитор цркве у Јасеновом пољу код Никшића, која је такође угрожена овим законом. Поздравио је и селектора црногорске ватерполо репрезентације Предрага Гојковића, који је данас био у Цетињском манастиру код митрополита Амфилохија, као и кошаркаша Николу Миротића, који се вјерном народу обратио преко видео-бима. „Дивим се вашој вјери, љубави и упорности. На свакој литији моје је срце са свима вама. Не дамо светиње“, поручио је Миротић. Прота Момчило Момчило Кривокапић, који 51 годину служи као свештеник у Котору, рекао је да се црногорска власт преиграла и да у Црној Гори нема никакве друге Православне цркве до Српске православне цркве. Рекао је да су грађани збунили оне који мисле да су Цркву искоријенили и да ће правити неку своју цркву. „Прије неки дан ми је предсједник рекао да сам луд, мало се заиграо предсједник“, казао је прота Кривокапић. „Закон који су они мученици донијели по команди они не могу да одбране, јер је он мимо сваког закона. Нека повуку тај закон, јер ако он не повуче закон, закон це повући њега, како пише у једном афоризму“, казао је он. Казао је да смо неки дан имали прилику да гледамо презнојавање предсједника Мила Ђукановића. „Најопасније што је Мило рекао, јесте да ми рушимо државу, а ми бранимо душу Црне Горе. Ово што се сада дешава може само да објасни Јеванђеље. Са здравога коријена, који је посадио у српском народу Свети Сава, само је у датом тренутку, када је изазван овим безбожничким законом, када је неко кренуо да нам узме душу, да нам узме све, само је, из тог коријена кренула младост. И ово што ви доживљавате сада, ово што ви радите, то је зов Светог Саве, светих српских просветитеља, учитеља, Светог Василија Острошког – то је оно што носимо сви у души“, казао је он. Поручио да „нема тог мајчиног сина који ће окупити оволики народ“. „Нико нам не може ништа. Док не повуку овај закон нећемо се маћи са улица. Сваки дан ће нас бити све више. Преговора може бити тек кад се закон повуче“, поручио је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. У београдском храму Светог великомученика Георгија на Бежанији служио је Свету Литургију у недељу, 26. јануара 2020. протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а после Евхаристије је одржана Литија за спас народа у Црној Гори, у организацији архијерејског намесништва земунско-новобеоградског. Звучни запис беседе Прота Гојко је беседио о актуелним догађајима у Црној Гори, осврћући се на историјске чињенице: "Једна епархија - столица Зетских митрополита и епископа - остала је Светосавска непрестано и чувала је неугасиви огањ Светосавског просвећења и народног јединства!". Подсећајући на речи краља Николе - "Сва знамења и светиње испод Шаре сабрана су под Ловћеном међу нама на Цетиње..." , и на стихове Његоша - "Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо...", отац Гојко је наставио: "И садашњи моменат је такав да ми сви осећамо, где год да живимо, да је ово - једна Црква!". Извор: Радио Слово љубве
  16. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије присуствовао је манифестацији „Његошев дан у Матици српској“, која је одржана 14. новембра 2019. године, у најстаријој српској, књижевној, научној и културној институцији. Преневши благослов Епископа бачког г. Иринеја, члана Његошевог одбора Матице српске, владика Исихије је истакао важност улоге коју је Петар Петровић Његош имао за наш народ. Велики значај јесте овакво обележавање имена нашег писца и владике Његоша. Видели смо колико се његов живот и дело преплићу са именом Матице српске, колико ту има додирних тачака и подударања. Његош 1845. године постаје члан Матице српске. Можемо да кажемо да је он једна звезда на том богатом небу које је садржано у Матици српској и да је вршњак Матице српске, и свакако један од оних кључних личности који јој је и дао онај облик који она сада има. Нека је молитва владике Његоша са свима нама и нека надахњује овај скуп и све излагаче, нагласио је Епископ мохачки. Звучни запис обраћања викарног Епископа мохачког Исихија Како је истакао професор др Драган Станић, председник Матице српске, Његош и јесте дубинска вертикала српскога језика и поезије, српске духовности и културе, српске душе и народнога бића. Звучни запис обраћања проф. др Драгана Станића Академик Миро Вуксановић, потпредседник Његошевог одбора, рекао је да је уочи свечаног отварања манифестације одржана и седница Његошевог одбора. Одбор је потврдио да нам је Његош неопходан као наш савременик и као свевремени песник, да без њега не бисмо били какви јесмо и да без њега не бисмо имали такав планетарни песнички знак као што нам је он дао, истакао је професор Вуксановић, најавивши да ће Матица српска и убудуће објављивати Његошев зборник и приређивати научне скупове са различитим темама. Манифестацији су присуствовали и: гђа Смиљана Гламочанин Варга, потпредседница Скупштине АП Војводине, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и многи други поштоваоци и проучаваоци Његошевих дела. Након свечаног отварања и приказа трећег броја Његошевог зборника Матице српске, одржан је научни скуп „Језик у Његошевим делима“. У раду симпосиона учествовали су уважени академици, књижевници, као и професори књижевности и славистике. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika. 85 Piše: Goran Belojević 17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36 To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu. Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav. Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018). Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015). Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem. Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago. Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu. Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar. Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu. Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani. Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje. Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem. Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države. Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera. Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu. Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede. Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno. Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji. Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije. Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu линк
  18. Богословска академија Светог Власија у Драчу спада међу најсавременије школе у Албанији. Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије отворио је ову академску годину призивом Светог Духа. Овај Факултет је почео с радом 1992. године, а намена му је образовање будућих свештенослужитеља и катихета; на њему студирају и девојке. Школа је почела са радом у тешким условима 1992. године када је уписано 45 студената. У почетку је била смештена у једном хотелу, па је премештена у савремени комплекс при манастиру Светог Власија у истоименом селу близу Драча. Прва генерација девојака је уписана 1997. године. Дипломирани теолози су веома образовани и у стању су да заузму високе црквено-пастирске положаје у Албанској Православној Цркви и уопште у друштву. При Академији је интернат, а и одлично опремљана библиотека са хиљадама књига верских, научних, историјскијих и белетристичких. Извор: Инфо служба СПЦ
  19. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен, казао је координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић у интервјуу „Побједи“. Истиче да разговарати о томе не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, али да “то што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. “Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, казао је отац Велибор. На питање како гледа на понуду предсједника Црне Горе Мила Ђукановића за својеврсну платформу за рјешавање црквеног питања, што би било формирање православне цркве Црне Горе, Џомић каже да се не слаже са констатацијом да је у питању платформа,. “Платформа је по свему различита од једне јавно саопштене идеје или става. Сасвим логично, није у питању ни својеврсна платформа. По мом мишљењу и доживљају, предсједник Ђукановић је изнио лични и партијски став, а то је далеко од платформе. Тај став ни у програму ДПС-а, ако се добро сјећам, није образлаган, нити је саопштено како се то има извести. Дакле, тај став није нов и више пута је до сада пласиран у јавност”, додаје он, Одговорно тврди да никада није разговарано на ту тему у Цркви, нити је такав дијалог отваран од представника државне власти. “Свако има право на свој став о неком питању, па и предсједник Ђукановић. Сигурно је да његова јавна функција таквом ставу даје додатну тежину и зато изазива пажњу шире јавности. Прије свега, морам да истакнем да чињенице, свима познате, јасно говоре да канонској Православној цркви у Црној Гори припада апсолутна већина православних вјерника и то је неупитно. Број грађана који припадају организацији која себе, без икаквог канонског покрића и упоришта, назива ЦПЦ је неупоредив у том погледу. Треба имати у виду да Црна Гора није једина држава у којој постоје канонска Православна црква и друге организације које саме себе сматрају за цркву. Идеја уједињавања или обједињавања, како је названа, и то са најважније политичке и државне адресе, нигдје у православном свијету није реализована. Постојали су случајеви измирења када су у питању расколи у канонској Цркви и када у одвојеном дијелу постоји некадашња канонска јерархија. У Црној Гори то није случај и зато та идеја није остварива на начин који је саопштен”, објаснио је он. Додаје да Црква није биро за признавање нација нигдје, па ни у Црној Гори. “Данас се нација везује за право појединца да се у националном смислу изјасни по својој слободној вољи и да тај исказ мијења без обзира да ли се то нама свиђа или не. Ми поштујемо свачију слободу, па и слободу и право човјека да вјерује или не вјерује у Бога. Прије би се рекло друго: да један дио државне организације упорно не жели да призна реалност да у Црној Гори постоји Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ. А да апсурд буде већи, 95 одсто свештених лица и 99 одсто вјерника наше Цркве су црногорски држављани. Међу њима има и оних који се изјашњавају као Срби и као Црногорци. Никоме од њих, а ријеч је о свештеницима и вјерницима, није тијесно у Цркви. Видим да то ових дана смета мом пријатељу адвокату Николи Мартиновићу кога, барем да ја знам, а мислим да знам, нико никада у Цркви није питао зашто долази на службе као Црногорац. Право питање је, дакле, да ли држава признаје своје грађане и саму себе”, наглашава координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. На питање под којим околностима би било могуће уједињење двије цркве, каже да је чуо раније од једног заговорника те идеје да то питање треба уредити на исти начин на који је ријешено питање ЦАНУ и ДАНУ. “То је дилетантски став који нема ниједну додирну тачку са канонским правом и предањем Цркве. Разговарати о овоме не би био проблем да су стварно у питању двије цркве, како Ви то називате. То што нека вјерска организација, која стиче правни субјективитет код државе, себе назива црквом не значи да је Православна црква. Ко данас може, у име неког “обједињавања”, да призна епископски чин г. Дедеићу који никада није био епископ него свештеник као и ја, а уз то је у црквено-судском поступку лишен свештеничког чина и искључен је из цркве одлуком патријарха г. Вартоломеја? Остали у тој организацији немају канонско рукуположење за свештенике. Дакле, такво политичко уједињавање није могуће у Црној Гори не због тога што се то не свиђа неком патријарху, митрополиту или свештенику него најприје зато што нема канонског основа за то”, појаснио је он. Подсјетио је да ће Црква Влади, као и 2015. године, доставити аргументоване примједбе због којих траже да се акт као непоправљив повуче из процедуре и у атмосфери дијалога започне рад у складу са препорукама и упутствима из обимног и веома комплексног мишљења Венецијанске комисије. “Венецијанска комисија је у свом мишљењу била експлицитна у ставу да се мора покренути инклузивни дијалог са црквама и вјерским заједницама у раду на будућем закону. Прошло је већ два и по мјесеца, а дијалог није ни инициран. Не би ме чудило да и сјутра будемо оптужени да смо против дијалога. Погледајте само расправе ових дана око учешћа представника политичких странака у радној групи за изборно законодавство. Нама уопште није било ни понуђено, а ни омогућено учешће у радној групи за израду Предлога закона”, закључио је протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. У сусрет централном обележавању 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији 14. и 15. септембра 2019. године, у организацији Православне Епархије нишке и Општине Куршумлија, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Г. Г. Арсенијем, у четвртак, 15. августа 2019. године. Преосвећени Владика говорио нам је о духовном и историјском значају најстаријих Немањиних задужбина - манастирима Светог Николе и Пресвете Богородице у Куршумлији, о нашој духовној обнови кроз изградњу Светиња и о централној прослави коју заједнички организују Епархија нишка и Општина Куршумлија. Извор: Радио Глас
  21. Током двадесет пет векова историзације наше цивилизације, неразорива Стена Бога, fundamentum inconcussum Cogito-a, озвездано небо света, смењујући се, одупирали су се протоку времена и обезбеђивали присуство садашњости. Отада су нас, једно за другим, уверавали у смрт Бога и контингентност људског и хуманизма у људској мисли. А ево наступа крај света, разбијеног света о коме говори Габријел Марсел. Све је то само декадентност писанија и фантазми блазираних интелектуалаца? Не бих рекао. Нешто се дешава или је нешто прошло. И ја не помињем Габријела Марсела да бих се окрепио сећањем на старовременску филозофију. Ја у том растакању већ наслућујем позитивне модалитете духа, нова значењства смисла. Усред тих рушевина, и сам Габријел Марсел је промислио крај и почетке које он садржи. Распад света. У једном свету који и даље иде својим током, то је говор који признаје своју немоћ да синхронизује живот ствари, играјући игру означитеља без означених. Као да се трајање више не уклапа у симултаност пропозиција, као да се платоновска анамнеза која одражава јединство представе промеће у амнезију. Антибергсонизам у окриљу бергсонизма: неред више не би био неки други ред. То је крај Књиге о коме говори Бланшо и тешкоће неопозивог тока. Али почев од Ничеовог афористичког говора, то је читава раздаљина која раздваја Хегелову и Дидроову Енциклопедију од једног Метафизичког дневника који се може објавити у својој хронологији дневника, не изискујући као грађа или постхумани заостатак, било какву синтезу. Као дело Жана Вала – Марселовог друга и пријатеља, сведока истих свршетака и зачетника истих почетака – где филозофија, крајње верзирана, обједињује нове ритмове слободних стихова и дијахронију времена ослобођеног сваког императивног скандирања. Он приказује губљење склоности према позиционим значењима, према смисленом као веровању, раскринкавање строгости логичке пропозиције и репресивног пресуђивања, губљење наклоности према догми, пре него према Богу. Опседнутост неизразивим, неизрецивим, не-казаним, макар оно било лоше казано или представљало омашку, опседнутост генеалогијом и етимологијом речи – то је модерно доба. Оно није мистично. Мистика још увек остаје верна реду устаљеном логиком, апсолуту као бивству, корелативном логици; то је верност онтологији, упркос смелости да се апсолуту приступи без посредства концепта. Модерна филозофска књижевност, насупрот томе, више воли да се поиграва вербалним знацима него да узима за озбиљно систем који се уписује у њихово Казано. Али тако се показује крај једног значењства, једне рационалности искључиво везане, у речима, за бивство, за оно Казано Казивања, за Казано које преноси знања. Кондијак је видео, у науци, један добро устројен језик; језик – па био и лоше устројен – смислен је за западну цивилизацију по свему ономе што он зна, по истини тог знања, тј по непроменљивом идентитету онога што бивствује или бивства онога што бивствује – способан да славобитно обнови своју самодовољност – своју савршеност – чак и кроз разлике које га, како се чини, изневеравају или ограничавају. Ево дакле једног краја, али и почетка једне нове мудрости, једне нове рационалности, једног новог појма духа. Управо то ће нам рећи Габријел Марсел на 207. страни Метафизичког дневника, која носи датум 21. октобар 1919: „Треба бесумње снажно реаговати против класичне идеје о еминентној вредности autarkia-e самодовољности. Савршено није оно што је довољно само себи, или је то, евентуално, савршенство неког система, а не неког бића… Под којим условима однос који везује једно биће са оним што му је потребно може претстављати духовну вредност? Изгледа да ту мора постојати нека реципрочност, неко буђење. Једино се однос између два бића може назвати духовним… Оно што је важно, то је духовно општење међу бићима, а ту се не ради о поштовању већ о љубави.“ Текст од суштинског значаја! Ту се много расправља о бићу, (бивство) ту није самосвест, оно је однос са другим, а не са самим собом, и буђење. А зар то друго у односу на самог себе није Други? А љубав значи, пре свега, прихват другог као једног ти,тј. широм раширених руку. Дух није оно Казано, он је Казивање, које иде од Истог ка Другом, не укидајући разлику. Он себи крчи пут тамо где ништа није опште. Неравнодушност једног за другог! Под духовношћу ја пробуђеног оним ти код Марсела, у сагласју са Бубером, значи једно ново значењство. Ни неидентичност идентичног и неидентичног; ни њихова идентичност! Упркос васпостављању толико формула и толико традиционалних институција у Марселовим текстовима, почев од Дневника,у том тако узвишеном делу дејствује и пламти то ново значењство смисленог. Оно је довољно богато да се може без штете ослободити од баласта лошег спиритуализма. Оно што ја називам неразличитошћу Казивања јесте, у својој двострукој негацији, разлика иза које се ништа опште не уздиже у виду ентитета. И, на тај начин, и однос и раскид, и тиме, буђење: буђење властитог Ја другим човеком, властитог Ја Странцем, Дошљаком, то јест ближњим који је само ближњи. Буђење које није ни размишљање о себи, ни универзализација; буђење које значи одговорност за другог кога треба нахранити и оденути, супституција којом се ја поистовећујем с другим, моје испаштање за патњу и, без сумње, за прегрешење другог. Испаштање, мени додељено без могућег избегавања и у коме се узноси, незамењива, моја јединственост властитиог ја. Али, у том раскиду, и у том буђењу, и у том испаштању, и у том узношењу, одвија се божанствена комедија једне трансценденције која премашује онтолошке позиције. Извор: Теологија.нет
  22. У сусрет празнику Преподобног Оца Јустина Ћелијског, Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и председником Скупштине Града Врања др Дејаном Тричковићем уприличио је посету Епархији ваљевској и њеном архијереју Владики Милутину. На велику радост верника богомспасаваних епархија, Владика Милутин даривао је Владику Пахомија делом моштију Оца Јустина, док је духовни отац верног народа Врања, града у коме се родио Отац Јустин, манастир Ћелије и Епархију ваљевску даривао моштима Светих мученика сурдуличких, жртава Великог рата које је Свети Архијерејски Сабор у Диптих светих уврстио 2017. године. Овај радостан догађај дуго је планиран и прижељкиван. Промислом Господњим збио се управо у време када се припремамо да прославимо празник Преподобног Оца Јустина (14. јуна) и то у години његових јубилеја – 125 година од рођења и 40 година од његовог престављења Господу, рекао је Епископ ваљевски Г. Милутин у обраћању Владики Пахомију и гостима из Врања. Мошти Преподобног Оца Јустина најпре ће боравити у саборном врањском Храму Свете Тројице, одакле ће 14. јуна 2019. године литијски бити пренете у храм који му је посвећен у оквиру Свеправославног центра „Преподобни Јустин Врањски и Ћелијски“, подигнут на месту на ком се налази кућа у којој је, као Благоје Поповић, на празник Благовести угледао овај свет 1894. године. Следе обраћања двојице Епископа и мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије. Извор: Радио Источник
  23. У недељи Црвеног крста од 8. до 15. маја, спроведена је још једна успешна акција добровољног давања крви у организацији ВДС-а Епархије тимочке и Црвеног крста Зајечара. Тренутно по речима надлежних лекара има довољно залиха крви, али предстоје летњи месеци када су оне и највише потребне па се дешава да буду дефицитарне. У овој акцији прикупљена је 31 јединица крви. По речима ђакона Уроша Памучара, Епархија увек радо помаже овакве акције и зато је одредила два термина у току године када учествује у организацији и позива вернике, свештенике и све људе добре воље да добровољно дају крв и тако буду део овог хуманог догађаја. Епархија и ВДС, који води ђакон Вук Јовановић, помаже и подржава и све друге делатности Црвеног крста у току године, као и активности других хуманитарних организација које раде при црквама или сарађују са њима у нашој Епархији. Извор: Епархија тимочка
  24. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  25. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...