Претражи Живе Речи Утехе

Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје, каже епископ Иринеј Његову светост патријарха Порфирија и нас, остале архијереје Српске православне цркве, нико, па ни господин Заев, не мора да подсећа и подстиче на дијалог, каже у разговору за „Политику” владика бачки Иринеј одговарајући на нашу констатацију да је недавно објављено да је наводно премијер Северне Македоније Зоран Заев, честитајући избор у трон српских првојерарха патријарху Порфирију, замолио да се српски патријарх заложи за дијалог и тражење решења канонског статуса „Македонске православне цркве”. Претходних година, такви захтеви са ове адресе упућивани су, више из политичких него из канонских разлога, васељенском патријарху Вартоломеју, па и Бугарској православној цркви. – Дијалог и јесте јеванђелски и једини могући пут и начин да буде превазиђен раскол који траје, ево већ више од пола столећа, између одређеног броја епископа у Северној Македонији, с једне стране, и Српске православне цркве и свих осталих помесних православних цркава, с друге стране – каже владика бачки Иринеј. *Да ли има наговештаја да би могли почети разговори са архијерејима Српске православне цркве о решавању статуса МПЦ? Наша страна, тако да је назовемо, не само да је улагала све напоре да проблем раскола из 1967. године реши дијалогом, а не канонским свргнућима (рашчињењима), екскомуникацијама и анатемама, него је дијалошком начелу братољубиво остала верна и тада када су саговорници наступали „са позицијâ силе” (иначе фиктивне) говорећи да они признају, унапред, само једну сврху и само један исход дијалога, а то је, по њима, безусловно признање њиховог самопроглашеног аутокефалног статуса. Зар нас овај став не подсећа на став самопроглашене „државе Косово” да бриселски и сваки други дијалог са Србијом има само једну сврху и само један исход, а то је, по њој, безусловно признање њене државности и независности? Једини услов наше стране искрсао је у току дијалога: не може се водити дијалог док траје државна репресија над канонским архиепископом охридским г. Јованом и читавом канонском Охридском архиепископијом, једином свеправославно признатом православном црквом у Северној Македонији, при чему јерархија у расколу не само да није осудила репресију него ју је и одобравала. Нажалост, уместо да, по релативном престанку репресије, настави дијалог, јерархија у расколу је покушала, као што сте умесно запазили, около-наоколо, преко Цариградске патријаршије и Бугарске православне цркве, да оствари, бар делимично, свој циљ. Цариградска патријаршија је на молбе из Скопља реаговала веома опрезно и уздржано, Бугарска црква такође. У овом контексту бих – искрено, истински братољубиво – јерархији у скопском расколу поставио питање: да ли ишта закључујете из црквене ситуације у Украјини? Да ли схватате шта је Московска патријаршија дала својој Цркви у Украјини, а шта јој је дала – и одузела! – Цариградска патријаршија? Да ли схватате шта вам је Нишким споразумом дала Српска црква, а шта ће вам понудити Цариградска патријаршија? Да ли схватате да ћете и ви морати да неке светиње предате Цариграду као ставропигије, јер реално и јесу грчке, византијске светиње, попут манастира Нерези крај Скопља, као и неке друге, укључујући и немањићке, српске светиње? Да ли, најзад или најпре, схватате да ћете све своје епархије и црквене општине у расејању морати да уступите Цариграду? (Напомињем да вам Нишки споразум, односно љубав и разумевање Српске цркве, признаје и надлежности у дијаспори.) Поред отворености за дијалог и добре воље потребно је да и „друга страна” буде слободна, без притисака и инструкција световних власти, и спремна да прихвати решење које би било искључиво у духу канонског црквеног поретка и имало за циљ јединство и добробит Цркве. Добродошао је сваки разговор добре воље, без унапред спремљених или наручених уцена и ултиматума, разговор који би могао да обезбеди услове за васпостављање црквеног јединства. Не треба да заборавимо да је данашњи архиепископ охридски Јован за то јединство претрпео велика страдања и жртве, не уплашивши се вишегодишњег тамновања ради очувања слободе у Христу. У свом исповедничком подвигу није био усамљен: епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници канонске Охридске архиепископије такође су били изложени шиканирањима, претњама, застрашивању, чак и хапшењима, и нису поклекли. Данас су, верујем, околности битно другачије: ником у Северној Македонији не прети више гоњење или понижавање због његове црквене припадности. И нико нема изговора ако му Црква није на првом месту. Ако пак јесте, то ће бити благослов и на свим другим пољима и победа над многим искушењима којима смо сви изложени. *Ових дана могле су се чути најаве из Руске православне цркве, али и из Јерусалимске патријаршије, да се размишља о новом састанку представника помесних православних цркава, попут оног одржаног у Аману, на којем је учествовала и Српска црква, као и оцена Москве да више није неопходно одржавати праксу да таква сабрања сазива васељенски патријарх јер је због подршке украјинским расколницима изгубио статус првог међу једнакима. Како гледате на ове позиве, али и опаску која се тиче васељенског патријарха? Разговори о превазилажењу овог проблема су нужни. Треба их водити у различитим форматима, билатералном и мултилатералном, а најцелисходнији и најплодотворнији формат би био онај саборни, свеправославни. Свеправославно саветовање одбија, међутим, до даљњега, да сазове цариградски патријарх јер, према његовом тумачењу, он и овако и онако, као први по рангу епископ Православне цркве, има право да по питањима јурисдикције и аутокефалије помесних цркава поступа самостално и самовласно, не обазирући се на њихово мишљење, чак и кад је већинско или свеопште. Звучи познато, зар не? Нажалост, оваква реторика са обалâ Босфора исувише подсећа на реторику са обала Тибра у Италији. „Нови Рим”, Константинопољ, Цариград, данас Истамбул, као да жели да у црквеном смислу буде верна копија „старог Рима”, и то копија његовог папског издања из другог хиљадугодишта хришћанске ере које Православна црква, предвођена управо Цариградском патријаршијом, названом с правом „Велика Христова црква”, никад досад није прихватила, а уверен сам да ни у будућности неће прихватити. Неки цариградски теолози заступају, штавише, тезу да свеправославне или пак међуправославне саборе нико осим васељенског патријарха и нема право да сазива. Ова теза, наравно, није утемељена ни у теологији ни у историји Цркве. Већину васељенских сабора из прошлости није сазвао цариградски патријарх, а чињеница је да је на васељенским саборима и појединим римским папама и појединим цариградским патријарсима било суђено за јерес или кривоверје. Да Цариградска црква стварно има васељенску или универзалну јурисдикцију и монопол сазивања помесних и свеопштих сабора, никад и не би био сазван ниједан сабор на којем неки папа или неки цариградски патријарх седи на оптуженичкој клупи, и то не за дисциплински или морални преступ већ за најтежи догматски преступ, за отпадништво од праве вере. Стога јерусалимски патријарх, са својим ауторитетом епископа светога града Јерусалима и ауторитетом своје Цркве као најстарије апостолске цркве која чува највеће светиње Свете земље, има могућност и право да сазове друге патријархе и остале предстојатеље цркава ради превазилажења искрслих проблема и очувања јединства цркве – кад већ први по рангу патријарх неће да их сазове. У овој тачки се суочавамо са питањем: какве је природе првенство првог по рангу епископа? Да ли је то првенство власти или првенство части? Да ли је васељенски патријарх први ex sese (по себи), de iure divino (по божанском праву), или вољом Цркве, притом на основу историјских, а не стриктно богословских чинилаца? Да ли је он изнад Сабора епископа или је председник Сабора, дакле његов члан? На сва ова питања православна црква има само један одговор, експлицитан и недвосмислен: у Цркви не постоји првенство власти; први по части епископ је то вољом Цркве, условљеном историјским разлозима; најзад, он није изнад Сабора. Једном речју, он је primus inter pares (први међу једнакима), а никако primus sine paribus (први без једнаких), како гласи нова, неопапистичка теорија извесних теолога. И поред свега реченога, архиепископ Константинопоља, Новога Рима и васељенски патријарх, како му гласи пуна званична титула, није изгубио статус првог међу једнакима, односно првенство части. Не може га, штавише, ни изгубити осим на неком новом васељенском сабору, уколико би, разуме се, тај сабор евентуално донео такву одлуку. Јер, то првенство он је добио одлуком Другог васељенског сабора, одржаног године 381. у Цариграду, чији трећи канон гласи: „Епископ пак Константинопоља да има првенство части јер је овај град Нови Рим”. Овај канон је потврђен и оснажен 28. каноном Четвртог васељенског сабора, одржаног године 451. у Халкидону крај Цариграда, у којем се каже: „... Одређујемо и изгласавамо првенство најсветије Цркве истога Константинопоља, Новога Рима (...), просудивши да се град који је почаствован присуством цара и Сената у њему, и који ужива првенство једнако преимућству Старога царскога Рима, и у црквеним стварима велича као онај, будући други после њега”. Тако је – на основу државно-политичких датости (Нови Рим, град цара и Сената), а не на основу догматског, еклисиолошког императива, како умују наши новопечени следбеници римокатоличког званичног поимања првенства – малој епархији са седиштем у градићу Византиону, суфраганој епископији подређеној Ираклијској митрополији, на највишем нивоу признат ранг прве Цркве Истока тако што је првенство Рима проширено и на Нови Рим. У државно-правној теорији и идеологији Римског Царства оба града су заправо сматрана за две половине исте престонице. Објашњавајући смисао примата (првенства) у Цркви, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) пише да првенство у Цркви несумњиво постоји, и треба да постоји, али да оно никада не сме да повреди саборну пуноћу сваке православне цркве. Првенство, следствено, не значи власт над црквама него битан елеменат њихове саборне природе. Покушао сам – не знам са колико успеха – да на што једноставнији и што разумљивији начин приближим читаоцима „Политике” макар неке важније доктринарне димензије наше вере „у једну свету саборну и апостолску цркву”, вере коју, ево, ми сами као да изневеравамо када кроз маглуштину сујете, амбиција, предрасуда, геополитичких (нецрквених) ангажмана и других нематеријалних идола не можемо или не желимо да угледамо незалазну светлост божанске истине, која нас једина може ослободити наших трагичних заблуда и страсти. Да резимирам одговор на други део вашег питања. Нижа инстанца не може да оспори, а камоли да укине, одлуке највише инстанце. То је у Цркви васељенски сабор или, прецизније речено, она сама посредством свога свеопштег сабора. Стога васељенски патријарх – упркос свом промашају приликом неканонске интервенције на канонском простору Московске патријаршије, чиме је раскол у Украјини продужен, продубљен и проширен на малтене свеколико православље – није изгубио своје реално, од свих православних цркава признато првенство части и оне ингеренције које из њега канонски проистичу, али је, нажалост, код многих у православљу у већој или мањој мери ставио на коцку углед и поверење што га је донедавно уживао и по положају и као личност. И једно и друго, и углед и поверење, по мом најдубљем убеђењу, може да за трен ока поново стекне – и не само да стекне него и да неслућено повећа – ако јавно саопшти чињеницу да је био жртва дезинформација украјинских расколника и манипулацијâ украјинских власти, па повуче признање такозване Православне цркве Украјине, васпостави јединство православља и подстакне дијалог свих са свима. Такав његов гест би свима у свету показао шта је садржај првенства по православном схватању: то је бескомпромисно служење јединству цркве, при чему првопрестона црква има улогу инспиратора, посредника и координатора, а не самца наредбодавца. Господ Христос нас учи, собом и својим речима, да они који су добровољно и из љубави последњи постају пред Богом први, а да они који би да по сваку цену буду први неизбежно постају и пред Богом и пред људима – последњи. Као један од многогодишњих скромних сарадника његове светости патријарха Вартоломеја на пољу међуправославних и свеправославних послова (између осталог и на пољу превазилажења раскола у Бугарској православној цркви на Великом сабору којим је у Софији он председавао и извршио велико, историјско дело исцељења духовних рана и помирења међу браћом), усуђујем се да ова размишљања – можда нескромно, али у сваком случају искрено, са љубављу и поштовањем према његовој личности и служби – закључим вапајем ка Богу и апелом на њега, васељенског патријарха, да и сада, као некада, буде на висини свога задатка и своје одговорности, да начини избор достојан његових светих и великих претходника, да уклони сваку стену саблазни и сваки камен спотицања и да убрише сваку сузу изазвану болом због раскола и патњу због расколничког насиља у Украјини, али и не само у Украјини. Ако хоће, он то може. Сије же буди, буди! Дај Боже да тако буде! Извор: Политика

„Ван сваке памети је и без икаквог додира са истином поистовјећење Цркве са било каквим партијама и политичким листама на управо завршеним или неким наредним локалним или парламенарним изборима у Црној Гори”, рекао је за портал ИН4С протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу. Коментаришићи контекст прошлогодишњих парламентарних избора те улогу Цркве у том процесу, о. Гојко каже да је он свима „јасан и непоновљив, а видљив је у више пута поновљеном позиву Цркве упућене грађанима да не гласају оне који својим политичким дјеловањем стоје иза бившег спорног Закона о слободи вјероисповјести“. „Ништа мање и ништа више од тога“, истиче о. Гојко и додаје да ни тада Српска православна црква није стала на страну неке од листа, односно да је свака од три листе које су освојиле већину на тим изборима подржале су борбу Цркве против овог лошег закона. Није СПЦ подржала неку од листа које су освојиле већину, него су оне подржале борбу Цркве против лошег Закона „Питање стила, форме и динамике нечијег дјеловања као и промоције сопствене љубави према Цркви и традицији – опредјељивали су и саме грађане да гласају или не гласају за неког. Али понављам – није Црква формирала политичке партије, нити им је она писала програме нити она, у секуларном друштву има, нити треба да има такву моћ”, казао је. Парох цетињски наводи да је у одређеном моменту, према његовом мишљењу историјском и друштвеном непоновљивом, потреба Цркве и вјерника имала је невјероватан степен подударности са потребом и изборном програмом неких политичких лииста и коалиција. „Иако је атмосфера незаборавних литија још увјек присутна у народу, и вјерујем да ће она бити присутна и даље, пошто се такво искуство и разлози грађана да у њему учествују једноставно не заборављају, протекли локални избори у Никшићу нијесу имали, ма ни из близа, везу Цркве – конкретно: епархија СПЦ и њеног свештенства – ни са изборним програмима, ни са политичким позивима упућеним грађанима”, каже о. Гојко. Према његовим ријечима, један од разлога за то је свакако промијењени Закон о слободи вјероисповјести, а други је – много важнији – животна потреба Цркве да се не поистовјећује са овом или оном партијом или коалицијом. Ковачевић, Копривица, Давидовић као вјерујући људи најбоље знају да припадају Цркви, али да се Црква не може свести на партију „Све и када би постојала нека идеална партија која окупља ама баш све грађане и тада би Црква имала потребу да каже да је њен програм и њена платформа шира и већа од било какве земаљске политике“, јасан је свештеник Перовић. „Тачно је да су и на изборима у Никшићу међу предводницима нове већине која је надгласала претходну власт – доминантно вјерујући људи, људи који не скривају своју црквеност, нпр, господин Ковачевић, Копривица, Давидовић… Али баш они, као такви, најбоље знају шта то значи када кажемо – да они припадају Цркви, а да Црква никако не може да се сведе на неку од партија (макар била и са њима на челу). Вјерујем да управо док је тако – позитивни дух литија ће остати ненарушен”, истиче прота. Пријеми политичких првака домаћински одазиви црквених пастира на иницијативу госта а не обрнуто Протојереј-ставрофор Гојко Перовић наглашава да јесте да је Епископ Јоаникије током предизборне кампање у никшићком саборном храму дочекао предсједнике Владе и Скупштине, те такође да је неколико дана пред саме изборе Његова светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао лидере Демократског фронта – али то су били домаћински одазиви црквених пастира на иницијативе које су имали њихови гости – а не обрнуто. „Сав Никшић зна да је никшићко свештенство било крајње уздржано и потпуно по страни у односу на предизборна, међустраначка збивања. Томе је, на првом мјесту био разлог великог парохијског посла у вези припремама за управо отпочели Велики часни пост. И баш због свега тога тврдим – Црква не може стати ни у једну партију, и једини њен лидер јесте Васкрсли Господ Бог”, поручио је ректор Цетињске богословије. Како објашњава, било какво повезивање ових догађаја мислећи на пријеме политичких првака код црквених великодостојника са подршком Цркве одређеним партијама или још даље – пласирање медијских пројекција према којима констелација односа на политичкој сцени представља односе у самој Цркви, потпуно је неосновано, недопустиво и не одговара истини и стварном стању. „Медијски дјелатници имају право на изражавање сопствене перцепције, али све што алудира на постојање политичких диоба унутар јединствене Цркве, па се још као такво пласира прије и након избора, не може се оцијенити као рационално и објективно. Зато најдобронамјерније, управо ради објективног извјештавања јавности, позивамо јавне дјелатнике убудуће да се на овај начин не третира однос Цркве према политичкој сцени”, закључио је о. Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Света литургија на Месопусну недјељу, у недјељу 7. марта, служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Надахнутом литургијском бесједом окупљене вјерникеје поучио Архијерејски намјесник никшићки Протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Ризница литургијског богословља и живота: Прота Слободан Јокић: Митрополит Амфилохије нас је учио да једини другима дугујемо једино љубав BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Знам да је Митрополиту било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао, рекао је владика Јоаникије. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање, казао је Епископ Јоаникије Литије које Црква организује због Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница нијесу уцјена или пријетња, већ једини начин да јавно, на миран и достојанствен начин изразимо незадовољство таквим актом, поручио је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Он је казао да је вријеме у притвору провео читајући, одмарајући и молећи се Богу, оцјењујући да је Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију било теже због његовог затварања него њему самом. Митрополитову молбу да му опрости што је његовом кривицом постављен за епископа будимљанско-никшићког и што је укључен у одбрану светиња, владика Јоаникије је оцијенио као његову љубав према Цркви, свештеницима и њему лично. “Хвала му неизмјерно на томе. Знам да је њему било теже него мени. Ја сам се лијепо одмарао у притвору, читао сам књигу, молио се Богу, нешто сам и записао. Посебно желим да се захвалим за љубав нашег Митрополита, свештенства, народа и дјеце. Нијесам знао шта се све догађа, било је немогуће из затвора сазнати. Али, најжалије ми је било што је полиција, када су народ и свештеници тражили да ме ослободе, примијенила силу и то на најгрубљи могући начин, пребијајући дјецу и омладину, без икаквог разлога”, рекао је владика Јоаникије. Претходно су, како истиче, убацили провокаторе. “И то је срамно што се дешава у Црној Гори да се на такав начин ствара завада. Наш народ је и културан, и цивилизован. Он никада неће угрозити никога, посебно не оне који врше своју дужност, али то су врло одвратне методе, по 100 пута опробане и у комунистичко вријеме, а које се, нажалост, продужавају и у наше вријеме. Никако не могу да схватим, али ни да опростим, пребијање омладине и убацивање провокатора. То ме је много више забољело него моје притварање”, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Коментаришући изјаву премијера Душка Марковића који је недавно поручио да Владу нико неће плашити литијама и да дијалог о закону треба да буде у добром духу, а не путем уцјена, Јоаникије је нагласио да су литије једини начин да Црква изрази своје незадовољство донијетим актом. “Литије нијесу никаква уцјена већ су просто једини начин да изразимо незадовољство због антицивилизацијског закона, који угрожава слободу вјере. За нас је тај закон непостојећи, јер га не признају ни народ, ни Црква. Међутим, ми немамо никакав други начин да изразимо своје незадовољство, неслагање, свој оправдани бунт, осим да изађемо на улицу и да јавно, на миран и достојанствен начин, изразимо своје противљење због таквог закона”, поручио је владика. На муци се познају јунаци Епископ Јоаникије је истакао да је увијек част када због вјере трпе било какву неправилност, па било да је то суђење, затвор или привођење. “То нам због љубави према нашој вјери ништа није тешко. Сјећамо се светих апостола и мученика и наших предака који су вјеру свједочили и у најтежим периодима. Његош каже: У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. То треба правилно да разумијемо и у овом периоду”, казао је за Дан Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У цркви Свете Петке у Будви данас је одржано редовно годишње братско сабрање свештенства Барског и Будванског протопрезвитеријата. Свету литургију пређеосвећених дарова и помен страдалима у Мартовском погрому 2004. године на Косову и Метохији служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Након Литургије Владика је рекао да онај који се одриче Христа, који је сишао са неба и даровао себе као хљеб живота, несумњиво воли смрт и у пролазност. “Јер се храни оним што је смртно и пролазно, живи оним што је мртно и пролазно одричући се Њега бесмртнога, непролазнога, живоноснога и животворнога. Свио безбожници овога свијета су по самој природи ствари обоготворитељи смрти, јер се клањају и служе и хране се само оним што је смртно, што је пролазно и што је ништавно”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Христово васкрсење једина сила, једина нада и једини спас за човјека и човјечанство. “Једини лијек од смрти, пролазности и од ништавила. Зато Црква кроз вјекове призива све људе и све земаљске народе, поклонике и обоготворитеље смрти да се врате Богу вјечноме животу, да не мрзе Бога дародавца живота и да не обоготворавају смрт, него да се поклоне живоме Богу и да примају њега као хљеб живота примајући његову истину, Његову мудрост, Његову правду, његову доброту”, рекао је Владика. Владика Амфилохије је додао да није случајно да је све пропало што је градио претходни безбожни богоборачки систем. “Јер је на смрти грађено и смрћу било затровано. То се догодило и са Совјетским Савезом и његовом идеологијом, то се догодило и са нама овдје који смо били бољшевички ученици. Чак и они који су то градили у своје вријеме, њихови потомци, они су и уништили то затровани тим безбожништвом и лакомошћу и обоготворењем земаљских добара, пролазних и ништавних добара. Они који се смрти клањају и обоготворавају оно што је смртно, што је пролазно, одричу се вјечнога и непролазнога живота, вјечног и непролазног људског достојанства и Онога који даје то достојанство”, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да Европа, која је била крштена Европа, на један модеран начин почиње да мрзи Бога. “Да се одриче Бога и вјечнога људскога достојанства, као и претходне идеологије, нацифашистичке и бољшевичке и титоистичке.И да опет, на другачији и модеран начин обоготворавају прах земаљски, ништавило, земаљска добра и човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и човјека који је против Бога. Шта су радили ови који су бомбардовали нас деведесетих година и који данас бомбардују људе наводно у име људских права? Којих људских права? Тих и таквих људских права која се одричу права на вјечни, на бесмртни живот, на вјечну и непролазну слободу”, рекао је он. Објаснио је да онај који мрзи Бога, мрзи и човјека, икону Његову, свету и животворну. “И ево, у ове наше дане, Бог је попустио поново тај вирус ове болести која се шири свијетом, који нје плод управо те богомржње и те братомржње прошлих времена, до недавних времена.И народ је оболио у наше вријеме и Европа оболијева од једног новог вируса који је прастари вирус, а то је страх од смрти. И природно је да се страше тако смрти они који се клањају смрти и ономе што је пролазно, и то обоготворавају. Па кад им то буде угрожено, онда они немају више наде. А ми, који се у Христа Господа крштавамо и са Њим сараспињемо, и који се причешћујемо Тијела и Крви Госпшода и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, ми сигурно увијек требна да имамо смрт пред собом, као мјесру свега што се на земљи догађа, али у исто вријеме треаба да се бојимо само Бога, да у нашим срцима само буде страх од Бога, страх од Божје светиње”, објаснио је Митрополит Амфилохије. Владика се у својој бесједи присјетио и страдалника у Мартовском погрому из 2004. године “Када су потпомогнути од савремених твораца новога човјека, безбожнога, разбојници на Косову и Метохији срушили поново, послије оних злочина из деведесетих година, преко 200 домова, побили велики број жена и дјеце која нијесу избјегла са Косова и Метохије. Тада су порушене и велике светиње – 39 нових храмова, поред оних стотинак порушених бомбардовањем НАТО пакта и насиљем шиптарских злочинаца који су стид и срам часнога и честитога патријархалног албанског народа. То су злочинци васпитани на идеологији брозоморе, на идеологији Енвера Хоџе, на идеологији Мао Це Тунга”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, у Недјељу Григорија Паламе, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Након читања Јеванђеља бесједио је парох цетињски јереј Игор Балабан. Он је тумачио јеванђелску причу о исцјељењу узетога рекавши да такво исцјељење “хајде, устани” не може да учини нико од нас, нити је ико икада могао. “Али је могао Господ и могу они људи који се уздају у Његову силу”, казао је он. Додао је да је било и таквих исцјелитеља. “Знамо нашега Светога Василија – ено његове мошти исцјељују многе кроз вјекове. Али не од своје силе,не од силе онога Василија који је рођен тамо у Мркоњићу, него овом истом силом којом је Господ ицјељивао. Том силом и наш Свети Василије исцјељује, и наш Свети Петар и сви остали”, објаснио је отац Игор Балабан. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 26. по Духовима, 15. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог пророка Авакума, Светог Цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом литургијом у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му протојереј Никола Маројевић парох никшићки и јерођакони Роман и Зосима, острошка сабраћа. После читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никола, који је тумачећи прочитане приче и говорећи о смрти казао да ”морамо имати сјећање на смрт, али да то сјећање не смије да паралише нашу душу”. – Смрт је пратиља живота и она без живота губи смисао. Уколико је смрт крајња тачка живота, његова посљедња станица како многи вјерују, онда овај живот тешко да има неки дубљи смисао. Напротив, смрт је само један у низу неопходних човјекових корака. А најгори је крај иза кога ништа не остаје, као код овог безумног богаташа у причи. Ово може бити и прича о два пута, путу живота и путу смрти; о два човјека, једном тјелесном и другом духовном; и коначно двије службе, служење оном тварном, материјалном и пролазном и служење оном духовном, непролазном и вјечном – казао је о. Никола. Нагласио је да већина људи у овом животу смисао живота налази у стицању ствари које се гомилају без реда, а да је мали број оних који заиста живе духовним животом и свој живот посвећују Господу испуњавајући божанске заповијести, трудећи се да очисте своје срце и умноже своју љубав према Богу и ближњем, ојачају вјеру и стекну смирење. – Овдје видимо житнице које су препуњене и живот душе која остаје пуста. А истинска житница на коју нас упућује Христос, наш благу учитељ и тихи родитељ, је човјеково срце. У ту ризницу треба смјестити све најљепше што може учинити човјек у овом животу. Добра дјела, чисте мисли и љубав праву. Само се у тој ризници може примити Господ, једина сила која се раздјељује а не нестаје, него испуњава све оне који се у Њега надају, вјерују и знајући да само оно што је добро никад не умире – казао је о.Никола и нагласио да само човјек чија је душа окренута вјечном Извору живота и Сунцу правде, може наћи толико жуђени мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светосавска бесједа Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија коју је одржао 26. јануара, у навечерје празника Светог Саве, на централној Севтосавској академији Митрополије црногорско-приморске у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици – Немањином граду. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ стобијски Давид - Свети Сава нас је научио да је радост темељ хришћанског живота У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Драги пријатељи и свети оци, уважени гости, браћо и сестре у духу и вјери, часни саплеменици нашег непоновљивог светитеља — Светога Саве рода српскога Утемељитеља. Нека нам је свима срећан САВИНДАН, пред којим стојимо, као пред олтаром нашег етоса и етноса, наше вјере и креативног дара, свеукупне српске словесности. Пресвета Тројица, Бог наш, створио је човјека од праха земаљског, и удахнуо у њега дух живота. Човјек и човјечанство постају тако тајанствена слика у којој се огледа Света Тројица. Стари завјет почиње описом постанка свијета. Од првог до шестог дана, када на крају рече Бог: „Да начинимо човјека по лику и подобију Нашем, који ће бити господар“, риба морских и птица небеских и стоке и цијеле земље и свих животиња што се мичу по земљи. Човјек који је слика Божија, обожено и Богом богато и пребогато биће, боголики човјек, способан за апстрактно размишљање, за морално расуђивање, за физички рад, дакле, способан за однос према свој створеној твари, према цијелом свијету и свему на свијету, тај обожени однос човјека и свијета зове се – домаћинско управљање. У Првој књизи Мојсијевој видимо да је Бог, створивши човјека и жену, наше прародитеље, дао им Први завјет, рекавши за шта их је створио: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме“! (1 Мој. 1:28). Другим ријечима, будите господари „будите домаћини овог створенога свијета, којега сам вама повјерио. Будите Моја продужена рука Мога управљања, царевања, господарења…“,Чини ми се да човјек одувијек има потешкоћа са правилним разумијевањем тога шта значи да неко царује, да влада. Наше прве конотације су негативне због свима нама добро познатих злоупотреба и манипулација. Али, овдје се ради о Цару царева, о Господару господара, о Оцу свега створенога, који ствара људско биће, и који даје савјет, задатак, моћ и власт човјеку да буде Његова продужена рука Његовог управљања. Саму ријеч и појам, царевање ваљало би превести и разумјети управо као домаћинско управљање. Живот Светог Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човjечанског. Он није само „имитирао“ Христа, већ је у свему са Њим „сарађивао“. Другима је давао све што је имао, за себе ништа није ни стицао, ни тражио, а све је имао и све је добијао. Могао је да влада над многима, али је изабрао да служи свима. Љубав је раширила његово биће до неслућених размjера, земље и времена. Љубављу се ослободио од окова смрти, људске ускогрудости, природних процеса, ограничености националне историје и идеологије. Ум, воља, осјећања, љубав – све је код њега универзално, саборно, свечовjечанско и свеобухватно. Свети Сава Христов је цјеловита, остварена и довршена људска личност. Од Светог Саве нас нико није љепше свијету представљао и са свијетом мирио. Гдје год да је ходио туђини су нам постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Желио је и стварао земљу слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују, земљу домаћина, часних и светих људи у „светој“, а не „великој“ Србији, „јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи“, пишу наши оци. У тропару посвећеном највећем српском учитељу и светитељу Светом Сави истиче се обраћање: „Пута, што уводи у живот, био си наставник, првопрестолник и учитељ“. Несабирљива су сва светитељева дјела којима је задужио српски народ, а себи донио хвалу и небеску славу. Сава Немањин, примјетио је владика Николај, није „ходио по свијету да прославља српски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свијет заволио њега и његов народ због њега.“ Управо зато, тим својим дубоко промишљеним походима Сава Немањин није само ходочастио већ је народ духовно ујединио а државу политички учврстио. „Најприје најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свог карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа“ описао је Светог Саву св.владика Николај и ми јасно читамо свеобухватно, јеванђелско откривење смисла човјековог постојања кроз земаљско домаћинско дјелање и управљање Савино, које се проноси и не престаје до данашњег дана. Служење Христу оплеменило је Српски народ и увело га у ред просвећених божијих народа, народа-домаћина. Епископ Николај ће развијати тезу о српском теодулском национализму као одразу домаћинског, конструктивног и стварно прогресивног у сопственом народу и народима који га окружују. Теодулија је служба Богу, али служба у којој се лично не губи, већ поистовећује са Божијим. У теодулији, Христос је власник, стварни власник онога што човjек посjедује, као појединац и као народ. Процесом секуларизације у јаком смислу отпочео je и процес раслабљивања чија се крвава кулминација догодила у двадесетом стољећу. Намјесто домаћинске светосавске државотворне разборитости, наш Дом запосиједа најопакији егоизам који незауставиво растаче органску снагу народа. Друштво које не сабира са Јединим Владарем, Богочовјеком Христом – расипа. Нема домаћинског управљања без свијести да нам је живот дар и да нам је све друго даровано, у домаћинском смислу и односу у ком је најмоћнији чинилац хришћанска вјера и хришћанска етика. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског свијета и свијест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота занавијек, него почетак једног новог живота. Када је тај чинилац ослабио, онда су се појавила два позната зла, која одувијек нагризају и руше сваку људску заједницу и сваку божију заједницу: непоштење и неповјерење. Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије. Да ли је Царство Божије иза нас или увијек испред нас? Наравно да је испред нас, њему тежимо и за њим трагамо, за њега се молимо, њега иштемо. Бити Савин, значи бити исти по идентитету, по суштаству, по домаћинству. Бити испред, бити бољи, увијек бољи, и нов, увијек нов у Христу који је авангарда сваком времену и сваком човјеку и сваком царству. Непристајање на форму и незаустављање у времену и гробу најбоље видимо управо у Савиној богочежњивој личности. Он и данас даље иде, даље у бесконачном Богу и из гроба је отишао даље, он је свугдје и свачији јер је Божији. И ми ћемо бити Савини само ако будемо бесконачни, бесркрајни – Божији, ако будемо бољи данас више него јуче, сутра него данас. Увијек тецимо ка Савршенству и будимо љубав. Многа су покољења ходила стопама Светог Саве, преображавајући се и надахњујући се њиме. Он им је био узор и идеал, путоказ, визија. Нису нам знани друштвени и политички идеали који би данас били модернији, напреднији и човјечнији. Чини се, а по свему судећи, Свети Сава је савременији од наших савременика. И када га се данас сјећамо као „важне историјске личности“ све говори да смо на погрешном путу, да смо кућа без домаћина од кога смо се удаљили данас смјестивши га у далеку прошлост. Свети Сава ванвременски није наша прошлост него наша вјечна садашњост, наша перспектива и животна философија. Свети Николај Жички тврдио је да су три највеће вриједности српског народа Бог, Краљ и Дом. “Шта је то србски национализам?“. Свети владика одговара: „То је рам у коме је икона Христова. То је дом у коме је Христос домаћин.“. Улазећи у службу (у теодулију), хришћанин улази у Дом Господњи. Он постаје припадник Божијег домаћинства. Служећи Небеског Домаћина и сам се учи домаћинству. Историја српског народа свједочи јасно и гласно, Свети Сава, слуга Христов, најбољи је домаћин, најхрабрији брат, најмилији сусјед, највјернији друг, најпослушнији син, најпоштенији, најдушевнији и најплеменитији домаћин. Свети Сава је начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио у темеље српске државе. Стварао је државу какву људи желе и потребују. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Стварао је аутентичну и отворену српску културу, кадру да од других прими све што је добро и достојно, али способну, природну и самјерљиву да одбаци све што скрнави људско достојанство. Градио је Цркву Божију цијелог живота. Ко смо ми данас, шта смо и шта бисмо морали бити? За све нас, Свети Сава је суштост светости, темељник српског Логоса и оса–вертикала постојања, љубав за вјеру и љубав за род и оно најважније, једини ујединитељ Српства је — Светосавље које је истина и дар, посвећеност вјери, части и духу. Зато будимо налик оцу нашем, обогатимо се његовим даровима и одомаћимо се у љубави Божијој у кући нашој и Његовој и без страха, оклијевање и изговора сваког дана, сваког часа спремно и радосно широм отварајмо тешка врата затворених капија свога срца на која нам он увијек куца и удара тако силно у дубини ноћног мира. Дошао је Свети Сава. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, викар Митрополита црногорско-приморског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ ремезијаснки Стефан, викар Његове Светости, служио је на празник Воздвижења Часног крста, 27. септембра, Свету Литургију у Николајевском храму у Земуну. Литургијско слово произнео је игуман Рмањски архимандрит Серафим. Поводом славе градске општине Земун, у продужетку Литургије је улицама Земуна прошла свечана Литија, потом је Преосвећени пресекао славски колач испред здања Општине. У беседи је Владика Стефан истакао да само у молитви можемо изградити себе и наше друштво јер се тако нараштајима оставља добар темељ, а једини темељ је - Христос Господ. Како је истакао Владика, у Литији се осетила жеља свих за духовним напретком, а тај напредак је једино у Христу. Преосвећеном Владици се председник Општине Земун захвалио на крају сабрања. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Звучни запис беседе у Недељу Свих Светих јеромонаха Петра (Драгојловића) игумана манастира Пиносава:

Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Обрезања Господњег и спомена на Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије кападокијске, у недељу, 13. јануара 2019. године, почела је прослава престоног празника параклиса у Владичанском двору у Новом Саду. Свечано вечерње служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја, а саслуживао ђакон Иван Васиљевић. Служби је присуствовао владика Иринеј. На дан празника, 1/14. јануара, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој началствовао је светом архијерејском Литургијом, а саслуживали су: Епископ мохачки г. Исихије, протопрезвитери Григорије Сапсај и Владан Симић, као и новосадски ђакони. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, Епископ бачки је рекао да је био обичај у јеврејском народу да се мушка деца, по рођењу, посвећују Богу и да се, у знак тога завета, обрезују. То је био обичај и код других оријенталних народа, код неких је и данас, али је код Јевреја имао специфичан значај којега они сами најчешће нису били свесни. То је био значај пророчки. Тај старозаветни обичај је жива праслика онога што ће тек доћи, тојест нове стварности, нове твари, новог живота у Христу, у Духу Светоме истовремено. У новозаветном времену, у времену благодати и слободе од закона, нас Сâм Господ – у Свом крајњем и недокучивом смирењу којим прихвата не само нашу природу, него потпуно поистовећује Себе са нама – у том своме смирењу учи нас шта ми треба да, као свој допринос, дајемо бесплатном дару духовног препорода. Тај пут смирења, пут служења, пут жртве, пут љубави, једини је пут спасења за нас, навео је владика Иринеј. Епископ је такође представио и лик Светог Василија Великог, посебно истакавши поједине моменте из његовог живота и напоменуо је његов немерљив допринос у формулисању догматâ Цркве Христове и у устројењу монаштва. Свети Василије Велики је чудесни подвижник, монах, човек скроман да не може бити скромнији. За свој кратак овоземаљски живот, поживео је свега 49 година, успео је да уради колико многи други, двапут дуговечнији, не би урадили ни за три живота на земљи. Тешко је наћи неки облик подвига духовног који он није оваплотио и показао својом личношћу. Зато га је Бог и прославио, зато је један од великих Отаца и Учитеља Цркве, и овај наш скромни храм њему је посвећен, објаснио је владика. Архијереј је нагласио да ми треба да се радујемо радошћу коју нико не може одузети од нас. Благодаримо Господу за све и, призивајући молитве Светог Василија Великог и других светих који се данас славе, да се трудимо колико до нас стоји да обрезујемо своја срца од греха, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Владика мохачки г. Исихије је извршио чин благосиљања славског колача и жита. Параклис Светог Василија Великог у Владичанском двору, током двадесетих и тридесетих година прошлога века, био је храм руске избегличке заједнице у Новом Саду, где су вршена свакодневна служења са учешћем верног народа. Владика Иринеј Ћирић је, учивши се у Русији и заволевши тамо народ, одобрио да та избегличка руска заједница служи управо у овом храму. Извор: Епархија бачка

У 26. недјељу по Духовима, 25. новембра 2018. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Јеротеј, а саслуживао му је протојереј Данило Дамјановић мојковачки парох и сабраћа острошке обитељи јерођакони Роман и Зосима. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Прије причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао о. Данило, који је између осталог казао да православни хришћани имају једини пут, пут спасења. – То је разлог крштења, то је разлог тога што смо православни хришћани, то је разлог што смо чланови Цркве Божије, то је разлог што се причешћујемо, то је разлог што смо се удостојили такве небеске славе и таквог Божијег и непролазног вјечног загрљаја и путање у Царству небеском, у мајци Цркви и на нама је не само да пазимо себе и на своју душу, него и да свједочимо Христа Бога васкрслога онима који ће изгубити душу своју и којима људска дјела не упућују на Бога и на Царство небеско – казао је о. Данило. Он је казао да треба да имамо и кућу и род и домаћинство и да радимо и стварамо, да имамо иметак и у пољу и на сваком мјесту гдје на нам је то потребно, али да то није циљ православних хришћана. – Нијесмо због тога дошли на овај свијет, неће Господ тражити то од нас. Тражиће наша дјела драга браћо и сестре – казао је о. Данило и подсјетио да ускоро почиње Божићни пост, те да треба постити, исповиједати се и причешћивати и живјети црквеним живтом ради задобијања Царства небеског. Извор: Манастир Острог

У тим речима је спознаја самог себе, свог места у свету, у њима је покајање, које Бог очекује од сваког Свог сина, од сваке Своје кћери. Али далеко од тога да се сви уздижу до тих духовних висина, на којима долази спознаја да си ти сам кривац скрнављења храма Божијег. Тог храма, који је управо твојој души поверио Бог: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор. 6: 19). Сутра на Божественој Литургији опет ће нам читати причу о оцу и два сина. Један од синова је био послушан оцу, али само споља. Други је побегао од очинске љубави како би се наслађивао грехом и страстима. Али тако се десило, да је управо тај последњи могао да се заустави и тргне од ужаса и свега чудовишног што је учинио пред Небесима и пред оцем. Његов дух се узнео до највиших висина на које је способан човек: он је спознао да је храм његове душе чудовишно оскрнављен; он га је сам похарао и оскрнавио очево наслеђе, које се зове – живот, љубав, старање, доброта и нежност. Све оно што је било најбоље у њему, он је сам погазио, разорио, извргнуо руглу. Блудни син разуме све то. И ту је позив сваком човеку. После грехопаденија, после тога када је свако од нас без изузетка постао блудни син, схвата ли он то, или самозадовољно не примећује да Бог Отац очекује од нас само једно: да спознамо наше слепило и грешке? Без тога ми просто-напросто не можемо да зауставимо свој вртоглави пад у бездан вечне смрти. Други син из приче никада није физички остављао оца. Али духом је, као и млађи син, свесно боравио у далекој земљи. Једино што се син „праведник“, за разлику од блудног сина, никада духовно није вратио своме оцу. Он, заједно са својим истомишљеником, самопрозваним праведником фарисејем, није био способан да изврши главно људско дело на земљи – да се уздигне до висине покајања, које рађа општење с Богом и мир са Њим. „Праведник“ примерног владања из приче је, заједно са фарисејем, духовно захвалан што он није такав, какав је његов брат, који не вреди ништа, тај блудни син који је протраћио имање свога оца са блудницама! Зашто си ти оче, тако неправедно снисходљив и добар према њему? Како ти можеш да му опростиш? Чак и после тога када је он протраћио сво твоје богатство, које је могло да припадне мени! После тога када се он преситио грехом, који сам ја себи све то време ускраћивао! Зашто обраћаш пажњу на њега, а не само на мене, јединог достојног твог имања? Тај старији, праведни и неповратно изгубљени, он је такође блудни син, такође несрећно дете. Наш сабрат, грозни пример за све, који само споља искрено бораве у дому оца свога. На нашу срећу, у причи се налази још један Син. Онај, Који нам све то приповеда. Онај, Кога је Отац послао ради спасења и те, и друге блудне деце, ради спасења сваког од нас. Онај, у Коме је пуноћа Божанства: Отац и Син и Свети Дух, Који приноси Себе као жртву ради нас. Блудни син је нашао пут из своје погибељи. Из духовног стања старијег сина такође постоји само један излаз – то су нам објаснили свети оци Цркве. То је искрена спознаја да „горег од мене нема“. Вероватно је сваком од нас позната та изрека. Али чак и ту се довијамо да конвертирамо њен истински дух, који од нас захтева хришћанску храброст, и претворимо га у лицемерну и бесплодну формулацију, која нам је комфорна. Пред нама је Велики пост. Он има један циљ – да достигнемо то што од нас очекује Бог. Хајде да исправимо свој живот кроз покајање. Амин. Проповед на всеноћном бденију у храму Живоначалне Тројице код Салтиковог моста на суботу, 11. фебруара 2017. године Извор: Православие.ру

О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска