Претражи Живе Речи Утехе

Као што је познато, јужне и западне руске земље, оне које ће у XX в. ући у састав Украјине, углавном су кроз касни средњи вијек и рани нови вијек припадале држави коју наша историја назива Државна заједница оба народа (пољског и литванског), позната и као Rzeczpospolita. Однос према овој дуготрајној и врло занимљивој држави сасвим је супротан у руској и украјинској историографији. Руска историографија[1] има сасвим негативан однос према њој, инсистирајући на непрекидној полонификацији „руськог“ становништва, систематској репресији према православном свештенству, па чак и на самој „концептуализ

За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу р

Стварност најраније Цркве била је стварност људи који путују. Богочовјеково прво људско исксуство било је путовање, избјеглиштво, измјештеност у Египат. Уколико читав Његов живот до доласка на Јордан, под руку Крститеља, јесте био живот „дрводјељиног сина“, једино што о том животу до почетка његовог проповједања и странствовања знамо јесте онај Лукин извјештај (Лука 2, 41–51) о његовом путовању у Јерусалим, са породицом, када му бијаше 12 година. Када започиње његово спаситељско сијање свијету – оно се увијек дешава на путу. Очигледно да су најранијој Заједници те стопе Богочовјека кроз Галиле

Ако на полицама наших библиотека и књижара потражимо наслове на тему односа хришћанства и културе, све три књиге на које можемо да наиђемо биће написане од стране теолога XX вијека, јер би то највјероватније биле Хришћанство и култура оца Георгија Флоровског (сам средишњи есеј у књизи је заправо насловљен као Вера и култура), Основе хришћанске културе Ивана Иљина, а и у српским књижарама се донедавно могао наћи и класик западне хуманистике, Теологија културе Пола Тилиха. Оно што одмах пада у очи јесте да је сваки од поменутих аутора рачунао са културом као, тако рећи, „референтним системом“ сп

Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће п

Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијало