Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шумадијског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Свети Сава је једна од најутицајнијих и најзначајнијих личности српског народа, не само у Средњем веку, или данас, већ ће то бити и у будућности. Стефан Немања и Свети Сава су српска племена на Балкану учврстили у словесној христоцентричној заједници и објединили у српски народ. Стефан Немања је створио српску државу као тело коме је Свети Сава удахнуо душу. Као син владара, Растко је на двору оца, у Расу на Ибру, добио одлично, како световно, тако и духовно образовање. Будући да су тада богослужбене и уопште црквене књиге биле основна и најзаступљенија литература за стицање образовања, отуда је и васпитавање племићких синова било утемељено на Јеванђељу и хришћанским вредностима. Хиландарски монах Теодосије у Житију, подвизима и чудесима светога оца нашега Саве, бележи: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечијим годинама задивљаваше”. Растко је врло добро познавао све чиме су се племићи бавили, витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре... Такође, Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум и тада се по први пут сусрео са утицајем историје на јединство хришћана. Међутим, моћ и земаљска богатства нису много привлачили овог младог племића. Сачекавши погодан тренутак, напустио је дворску раскош како би се подвизавао у манастирској тишини. Та одлука није значила напуштање света из себичних мотива, неке немоћи или разочарења, већ је то била незасита глад боготражитељске душе. Тако је Растко искористио посету хиландарских монаха српском двору да би са њима побегао на Свету Гору и замонашио се. Оставивши своје световно име у знак одрицања од пређашњег начина живота, Растко добија ново име – Сава, по Светом Сави Освећеном – Јерусалимском, којега је изузетно волео и ценио. Опредељујући се за монаштво, Свети Сава је већ у раној младости показао велику духовну снагу и зрелост. Желео је да у животу више даје другима, него што би узимао за себе. Делима је сведочио да је његова побожност истинска, а не декларативна. Добро је разумео Христову поруку да је човек успешан у животу онолико колико је спреман на ношење крста и ходање уским путем, а не онолико колико може да прими незаслужених привилегија. Ми Срби, и не само ми, славимо Светог Саву првенствено као нашег светитеља, учитеља, просветитеља и онога који нам је показао пут који води у вечни живот. Када га славимо као светитеља потребно је да подражавамо његов подвиг вере. Угледајући се на њега као што се он угледао на Христа, показујемо да се бескомпромисно опредељујемо за пут Богочовека. Свети Сава је основао и даровао нам у наслеђе самосталну Цркву у Србији и српским земљама. Тако, ако ли почнемо говорити о Цркви, немогуће је то чинити а не говорити о Светом Сави; ако ли говоримо о српској држави – исто тако. Свети Сава је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме, по оним речима апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (Прва Коринћанима 4, 15). Није Свети Сава заменио Христа собом, како неки неупућени и злонамерни говоре, већ напротив, он је сав наш народ увео у Цркву и охристовио његово биће. Зато оно што можемо именовати најстрашнијим огрешењем о Светог Саву јесте његово одвајање од Христа, што је у своје време осудио новојављени светитељ рода нашега, Ава Јустин Ћелијски. Свети Сава је довршио покрштавање Срба које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо – ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Као што је освештао лозу Немањића, освештао је и просветио сав род српски натопивши га Православљем, одстранивши од њега све паганско и прожимајући га Јеванђељем. Ово је доказ да не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну установу која враћа српски народ у мрачњаштво. Духовно и просветитељско дело Светог Саве, као и многих других светитеља из рода нашега, сведоче управо супротно. Сви они су својим делањем просвећивали српски народ нетварном, истинском, таворском светлошћу која је обасјала свет. Срби светитељи, на челу са Светим Савом, су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево, Богу хвала, она и данас светли у нама. Све што је Свети Сава учинио за српски народ на пољу духовности, просвете, културе, законодавства, црквеног устројства... речима се не може описати. Мисли не могу у потпуности да докуче, а речи у целости да искажу значај који је Свети Сава имао за нашу прошлост и коју има за нашу будућност. Истичу се многа дела Светог Саве: његово оснивање Српске Цркве, почетак српске просвете и културе, његова дипломатија у утврђивању српске државе, многобројна чуда која је чинио за живота и након смрти и много, много штошта друго се говори у част Светог Саве. Све то стоји, све то треба рећи и нагласити, али постоји и нешто још важније. То је оно што о сваком светитељу истиче кратка богослужбена химна, његов тропар. Главне мисли о једном светитељу и најбитније његове врлине садржане су у тропару испеваном њему у част. Отуда када говоримо о Светом Сави, прво морамо почети од онога што о њему говори овај химнографски састав. Шта нам овај тропар истиче и на шта посебно усмерава нашу пажњу? У њему се каже: Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. То је оно што нас мотивише да се определимо за Светог Саву, оно што нас покреће да идемо за њим. Он је наш путовођа, он зна где нас води. Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио Свети владика Николај. Поставши први српски архиепископ, Свети Сава је у манастиру Жичи изговорио своју прву архипастирску Беседу о правој вери. Том приликом је истакао пут који води у живот и указао нам да ништа није спасоносније од праве вере. Управо такву веру, веру коју је Господ преко апостола предао Цркви својој, веру коју су свети Оци прихватили и проповедали, Свети Сава је засадио у српском народу и том правом вером нас је привео Христу и Цркви. Преносећи нам искуство праве вере, Свети Сава нас је научио да у вери нема ништа одмах и одједном. Потребно је постепено и непрекидно узрастати док се не достигне пуноћа вере. То је мера човека савршеног у вери, мера раста величине Христове. Да бисмо дошли до вере, праве и недвосмислене, потребно је да се растеретимо свих сумњи и недоумица. Потребно је да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику Свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божију”. Овај мали сегмент светосавске поуке јасно указује на важност јеванђељске науке. Против ког зла дакле треба да станемо и на шта нас то позива Свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога. На овај подвиг нас позива Јеванђеље када говори о вери и Царству небеском. А пут Светог Саве је пут који управо води у Царство небеско. И заиста, ако иштемо најпре Царство Божије, тада за нас никаква жалост више није катастрофална, знамо да ће она проћи, да је краткотрајна, а да је испред нас вечита радост. Свети Сава нам поручује да се уздамо у Господа јер Он ће нас из безизлаза извести. Никада није остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи како су се и хришћанима догађале и догађају невоље, као што су сиромаштво, болест, или пандемије попут ове која је захватила читав свет. Међутим, ми, као хришћани, треба да знамо да нам невоље понекад долазе и по промислу Божијем како бисмо у овим кризама осмислили, појачали и утврдили веру у Бога. Зато се обратимо Богу живом и истинитом и замолимо нашег Светог Саву да се моли за нас, децу своју, да нас Господ сачува од сваке болести и немоћи. Помолимо се да Господ и молитве Светог Саве дају снаге нашим лекарима и осталом медицинском особљу да издрже на овом подвижничком, одговорном и човекољубивом делу. Помолимо се да Господ оздрави оне који болују, а ожалошћенима за изгубљеним члановима породица нека подари утеху у њиховом болу. Помолимо се и Светом Сави да по његовим молитвама буде мира и слоге у вашим породицама, у нашем народу, у држави нашој и Цркви нашој. Молећи Господа и благодарећи што нам је даривао оваквог угодника какав је Свети Сава, честитамо вам српску славу Светог Саву и позивамо вас и молимо, децо Наша духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења, останете и истрајете на путу Светог Саве, путу који нас води у вечни живот. Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  2. У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу. Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин. По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен! КРАТКА БИOГРАФИЈА Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа. Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II. Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу. Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“. Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска. Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање. Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију. Извор: Епархија шумадијска
  3. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Овим свепобедоносним и најрадоснијим поздравом Христовог васкрсења, поздрављамо све свештенство, монаштво и благочестиви народ Богом чуване Епархије шумадијске уз молитву Христу васкрслом да нам буде милостив, да нас благослови, да нас обасја светлошћу лица Свог и да нас помилује. Потребна нам је, браћо и сестре, светлост Божијег лица, јер Његова светлост обасјава све земаљске народе, па ће тако и нас обасјати како не би заспали у мраку, у невољама које нас сналазе и тами која се стално надвија над нама. А ту таму потире светлост која је засијала из гроба Господњег. Зато треба да се молимо да васкрсли Христос буде штедар и изобилан људима, свим земаљским народима, да нас благослови, да нам даје телесна и духовна блага и да нас обасјава светлошћу лица Свога. Нека нам дометне вере, као апостолима својим. Без вере у васкрслог Господа Христа, без живота у васкрслом Господу Христу, човек остаје у сенци смрти и остаје радионица смрти. A када човек свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим, свом снагом својом уђе у Христову истину и огради њоме себе, и утврди себе у њој, она ће се оплодити у њему, срашће са њим, постаће једно са душом и вољом његовом. Онда у души таквог човека нема места за сумњу у Васкрсење, онда је душа сва Христова, сва од Њега, сва у Њему, сва у Царству Божијем, сва у вечности, сва у правди Његовој. Тада човек постаје Божија радионица по речима преподобног Јустина Ћелијског. Васкрсење Христово је празник радости и светлости. После Исусових страдања и смрти на крсту, којима се човечанство ослободило од грехова, Божији син Исус Христос победио је смрт да би улио наду у вечни живот. Тако нам је показао пут којим треба да идемо, пут који води ка спасењу у будућем Царству небеском. Онима који верују у вечни живот лакше је да прихвате смрт, вера им даје снагу да превазиђу бол после губитка својих милих и драгих. С друге стране, Христова победа над смрћу обавезује их да стално теже духовном усавршавању, што је и темељ Хришћанства. Васкрсење Господа Христа је темељ на коме свети ученици Његови зидају веру и проповед своју. Из васкрсења Његовог извиру сва дела Господња. По речима Светог Јована Златоустог, Дела апостолска садрже у себи управо доказ о васкрсењу: ономе који је поверовао у васкрсење било је већ лако примити и све остало. Посведочити и доказати васкрсење Христово за апостоле значи посведочити и доказати да је Исус Христос Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре и чудесима која творе у име васкрслог Христа, они непрестано доказују да то кроз њих говори и дела васкрсли Господ Својом животворном и чудотворном силом. Апостоли своју спасоносну мисију своде на сведочанство о васкрсењу Христовом, и зато, бити апостол значи сведочити васкрсење Христово. Без вере у васкрсење, немогућа је вера у Христа као Спаситеља, нема Хришћанства, немогуће је бити хришћанин. Зато апостол Павле одлучно и јасно изјављује: А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим (Прва Коринћанима 15, 17). Све је изгубљено, све је пропало ако Христос није васкрсао, вели Свети Златоусти, објашњавајући ове апостолске речи. Заиста, Христово Јеванђеље је блага вест о вечном животу човековом, животу који почиње на земљи, а продужава се на небу. Спаситељ је дошао у наш свет да уништи смрт и обасја живот човеков и у земаљском и у небеском свету. По Спаситељевом Божанском учењу, овај живот је темељ на коме се зида вечни живот. Веровати у Богочовека Христа значи непрестано се борити за живот вечни на који је човек и позван када га је Бог створио боголиким. Васкрсење Христово је догађај који је најважнији за наше спасење. Васкрсење је велико чудо Божије које ми примамо вером и доказујемо вером. Вером којој није циљ да нас одваја, да нас наводи да смо бољи, да смо изузетнији од других. Наша вера нам не дозвољава да друге сматрамо на било који начин нижима од нас, или мање достојнима, не дај Боже, да их презиремо или мрзимо. Вера у Бога човека наводи да увек тежи боголикости. А Бог воли сваког човека равномерно раздајући љубав. Од нас зависи да ли у себи имамо чисто око вере, како би препознали љубав Божију. Нажалост, један број људи нема вере у живога Христа, па ни у васкрсење и живи као да живот траје осамдесет или сто година. Не улазећи у то какав је смисао таквог живота, можемо рећи да ми кроз Јеванђеље Христово знамо да је човек створен за вечност и да постоји у вечности. Зато је неопходна вера у васкрсење и живот вечни, јер је она најважнији темељ нашег постојања. Ове године, браћо и сестре, децо духовна, славимо Васкрсење Христово у посебним искушењима која су нас снашлa појавом до сада непознатог вируса, када многи обољевају и страдају. Aли, баш сада треба да појачамо молитву и да ојачамо веру у васкрслог Христа Који је наше немоћи, наше болести и наше грехе узео на Себе, узнео на Голготу и на Крст, да би Својом смрћу уништио смрт и наше немоћи и недаће и даровао нам живот вечни. Још јаче верујмо да је Бог с нама и сада, када ова нова болест агресивно напада по целој планети. Нарочито данас не смемо да се одвојимо од Бога, јер одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овога света. Сада треба Бога да позовемо и призовемо у помоћ. Богу је стало до нас и зато је увек са нама. Бог је са нама и сада у овој нашој невољи. Наша борба са овом болешћу биће непотпуна ако не призовемо Бога - најјачег лекара. Треба да положимо нашу наду у Господа баш сада, а када положимо нашу наду у Господа, онда верујемо да нас Он неће оставити. Онда ћемо и знати да су сва искушења само облачак који ће засигурно проћи. A и ово искушење јесте тај облачак. Према речима апостола Павла, Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јеврејима 11, 1). Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божијег, распетог и васкрслог. Верујемо не зато што нам Бог на силу намеће Себе и зато што морамо да верујемо. Верујемо по својој слободи, верују они који хоће да верују. Многима је комфорније да не верују, да живе као да Бога нема. „Зашто си долазио да нам сметаш?“ речи су које Велики инквизитор упућује Господу Христу изјашњавајући се у име једног дела човечанства који неће Бога. Управо они који тако говоре или мисле покушавају да овековече ту своју пролазну радост и слабост. Мисле да могу да учине да то постане вечно. Кроз откривену Тајну Крста и Васкрсења вером сазнајемо да смо све што имамо – добили. Бог нам је дао дарове да нам служе за наше спасење првенствено, за наше добро, али и за добро ближњих. Прилика је да у овим искушењима покажемо своју веру на делима, да помогнемо онима којима је помоћ потребна, болеснима и немоћнима, да откинемо понешто од себе и да уделимо онима којима је то потребно. Браћо и сестре, помолимо се распетом и васкрслом Господу како би нам даровао Своје моћи и силе да победимо ово искушење. И да нам подари здравље! Помолимо се да нас просвети светим просвећењем не би ли са себе стресли нечистоту греха. Помолимо се да нам озари разум, да нас утврди у вери, укрепи у нади, усаврши у љубави, да освети душе и тела свих нас освећењем које се не може одузети. И да се са чистом савешћу, непостиђена образа, причешћујемо Телом и Крвљу Господа Исуса Христа, имајући веру да нам је причешће лек за душу и тело и пут у вечност. У великим смо невољама и искушењима. Много је болесних, усамљених, разочараних, уцвељених, ожалошћених. Многима је данас потребна наша помоћ у свим видовима, а посебно им је потребно наше разумевање, наша љубав и наше молитве за све и свакога, и здравог и за болесног. Право је време да из дубине душе, у молитвеној искрености, заједно са Светим Василијем, кажемо: „Помени, Господе, благоверни народ наш, наоружај га оружијем истине, и даруј му победу над видљивим и невидљивим непријатељима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и чистоти. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутан народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; ослободи оне које муче нечестиви духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Помени, Боже све оне што су у било каквој невољи, и тескоби, и опасаности. Помени, Господе Боже наш, и све којима је потребно твоје велико милосрђе, и оне који нас воле, и оне који нас мрзе, и оне који замолише нас недостојне да се молимо за њих. Господе Боже наш, помени и сав народ твој, и излиј на све богату милост твоју, и даруј свима оно што моле за спасење. Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове.“ Са оваквим жељама, мислима и молитвама све вас поздрављамо, драга наша браћо и сестре и децо духовна, са вером да нам свима овај најрадоснији празник Васкрсења Христовог унесе радост у наша срца и душе, јер једино распети и васкрсли Христос нашу тугу и жалост претвара у радост уколико живимо Христом и уколико смо сведоци Христа васкрслог, чију победу над смрћу благовестимо свету најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе - Ваистину васкрсе! Ваш у васкрслом Христу увек одани, ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ ЈОВАН Извор: Епархија шумадијска
  4. У складу са саопштењем Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве од 16. марта 2020. године, о све већем ширењу опасне короновирусне заразе која представља опасност по здравље, а у доста случајева и по сам живот људи, извештавамо вас о следећем. Црква увек, а особито у ове тешке дане, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру како својих верника тако и наших ближњих. Сходно томе позивамо сво свештенство и сав верни народ Епархије шумадијске на одговорност и трезвеност и апелујемо да се не пренебрегавају упутства медицинских служби и државних органа и да се не запостављају или игноришу прописане превентивне мере – једном речју, да не излажу опасности ни себе ни друге. Црква поштује значај и достигнућа медицине, сматрајуђи их великим Божјим даром и великим људским подвигом, при чему Црква својим верницима нуди и јединствени лек бесмртности, свето Причешће, као и благодат својих светих Тајни и свог целокупног благодатног дејства. Зато стојећи на чврстом Камену Вере и Наде наше који је Господ Исус Христос, исповедамо да се причешћујемо телом васкрслог и преображеног Господа, живога Бога који је победио грех, смрт и ђавола, и то као темељ наше вере не може нико доводити у питање. Причешће треба вршити у складу са вековном праксом наше Цркве. Позивајући сав верни народ да у своме животу увек исповеда ову и овакву веру, изражавамо и разумевање према свима код којих је вера ослабила подсећајући их на речи Христове да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег допуштења. У том смислу позивамо сво подручно Нам свештенство, да се по примеру доброг Пастира, брину о својим парохијанима, да их по позиву посећују и моле се за њих, али и да имају разумевања уколико им исти ове године ускрате гостопримство. Предлажемо свим старешинама храмова да у договору са својим црквеноопштинским одбором, о већим празницима или у данима када се у храмове сакупља већи број људи, где год је то могуће, организују служења литургија на отвореном простору. Истовремено позивамо све свештенослужитеље да на Светој Литургији, као и на вечерњем и јутарњем богослужењу на великој јектенији пре прозбе "Заштити, спаси, помилуј...", а на сугубој јектенији пре прозбе "Још се молимо за оне који плодове доносе..." додају позбу: И за све лекаре и остало медицинско особље, које несебично служи људском роду и за све оболеле, Господу се помолимо. Сав верни народ извештавамо да ће се сва богослужења у храмовима Епархије шумадијске одвијати у складу са досадашњим богослужбеним поретком и у исто време позивамо све Наше епархиоте да у овим данима Великог поста умноже своје личне молитве, како они који долазе у храм тако и они који из било ког разлога нису у могућности да узимају учешћа на посведневним богослужењима. Упућујући вам речи којима нас наш Спаситељ теши и храбри: Не бој се мало стадо, охрабрујемо вас и позивамо да увек и на сваком месту будете благовесници Јеванђеља те да тако подстичете и сав верни народ на поуздање у Бога како би се избегла свака паника и немир, чврсто верујући и знајући да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Извор: Епархија шумадијска
  5. Ј О В А Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Рођење твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Рођење Господа Исуса Христа је историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и узнемирио многе у Израиљу и Римској империји. Анђели и пастири славе Га у Витлејему, мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се доласка праведног судије. А ми верујући радујемо се овом празнику безмерне љубави Божије, јер нам се на данашњи дан у граду Давидову роди Христос Господ (Лука 2, 11), Емануил, што ће рећи: са нама је Бог (Матеј 1, 23). Ову велику Тајну оваплоћења Бога Логоса, скривену од постања векова (Јован 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији у божићној химни мира и љубави: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Придружују им се мудраци са Истока, сабирајући небо и земљу, анђеле и људе, све народе земаљске око Богомладенца Христа у Цркву Бога живога: Јер ви сте храм Бога живога, као што рече Бог. Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, а они ће бити мој народ (2. Коринћанима 6, 16). Божић нас непрестано подсећа да размишљамо о свему што је Господ Исус Христос учинио за нас, својим рођењем и животом међу нама, па страдањем, васкрсењем, вазнесењем и све до пребивања у Цркви након силаска Светог Духа на апостоле. Увек нас овај празник позива на живот у којем је Господ Исус Христос средиште. Велика је радост сваког човека када се Христос усели у његово срце. Добро је то за појединца, али и за оне који су у његовој близини, јер и они бивају удостојени радости која долази од блискости са Христом. Ако је неко, на пример због лењости, ускратио себе блискости са Господом, и његов ближњи је на губитку. Због овога, увек, а посебно данас на Божић, замолимо Господа Исуса Христа да се усели у нас и постане смисао сваког човека, сваке породице, сваке заједнице чији је заштитник данашњи празник. Овај смисао Божића захтева од нас да се споменемо сваког човека, да га прихватимо као брата, нарочито ако је он у руднику, у хладној кући, за празном трпезом или у невољи и муци. Заједништво Божића треба да нас води у заједницу вишег реда, када се у Цркви молимо једни за друге када се сједињујемо са Христом у светом причешћу. На ово нас, најпре, позива Богомладенац Христос. Божић је велика тајна, али се она открива свакоме по мери вере и труда за сопствено спасење и спасење ближњих. Овај пут не тражи сазнавање небеских тајни и онога што је скривено, што се односи на имагинарну будућност. Најпре веруј и испуњавај заповести, очисти своје срце и занемари баналност радозналости. Тако се, независно од наших нагађања и слутњи, не случајно, догодило и Оваплоћење Исуса Христа. Божић је дело промисла Свете Тројице када нам се Бог открио по мери нашег узраста, наше вере. Ако је Васкрс најјаснији хришћански празник, Божић је најнепосредније доживљен. И зато је Рождество најдубља инспирација у свим областима духа и цивилизације. Прорoштва Старог завета то на сваком месту истичу, док Нови завет непревазиђено јасно потврђује. Разјашњавају га свети Оци и богослови, о њему узвишено певају химнографи и мелоди, да би га најаутентичније доживела народна побожност у сећању, богослужењу и обичајима. То је неописива и неисцрпна ризница – од века скривене тајне – која постаје свечовечански, васељенски посед, али и сваког човека, сваке душе понаособ. Дух света и ово наше доба одвајају и удаљују човека од суштине празника, па се празничне манифестације најчешће одвијају изван његовог светотајинског смисла и тако заборављамо црквени садржај и смисао Божића. Али, за оне који желе и воле да духовно доживе Божић, и истовремено очисте своје срце узвишеним и чистим стиховима богослужбених химни, долазак Божића представља једини смисао данашњице. Жељно ишчекују поруку анђела: Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову (Лука 2, 11), иза које следи спасоносна химна: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лука 2, 14). Тада ширимо своје срце, без оклевања и помисли сумње, па подржавамо пастире, препознајемо глас анђела и Божију поруку и хитамо да се поклонимо великом Богу, неометани од даха нашег времена. Рођење Христово најјасније се очитава у срцу човечијем, на шта превасходно указују Оци Цркве, као на пример Свети Максим Исповедник: “Слово Божје, Које се тада родило у телу у Витлејему, рађа се духом драговољно, из човекољубља, код оних који то желе. И постаје одојче и себе уобличава у њима кроз врлине. И појављује се онолико колико зна да то може да види онај ко Њега прима… Гледајући са мудрошћу силу тајне, апостол Павле каже: Исус Христос је исти јуче и данас и у векове векова, јер познаје да је тајна увек нова и никада не застарева када се у уму доживљава.” Христос се непрестано и свуда рађа. Рађа се и у мраку наших страсти и у ћутању човековог срца. И ми не можемо знати са колико вапаја и кроз какву борбу и агонију пролази човеково срце да би се у њему родио Христос. Битка се води и дању и ноћу. И нико не може да зна стремљења човекове душе, његову молитву: Господе Исусе Христе, дођи и усели се у нас, не може да зна ону чудесну тајну што се свршава у човеку благодаћу Христа који се рађа. Од дана историјског Христовог рођења па све до данас, многи Божији изабраници постадоше светитељи. Они су одувек били смерни поклоници Христови који су непрестано, уз болну борбу, подвиг и молитву, чистили пећину свог срца да би били рођени од Христа и христоносци. Они сами, њихово стремљење, њихов живот и њихов пример показују нам пут и начин на који треба да доживљавамо ово натприродно чудо, отварају нам врата и радост раја унутар пећине. Божићни тропар почиње стихом Рођење твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу разума. Отац Александар Шмеман ове речи тумачи на следећи начин: Рођење Христово омогућава просвећење разума јер је обасјало свет светлошћу. И људски разум, пре или касније, окренуће се извору разума и светлости, окренуће се Богу који је дошао у свет ради човековог спасења. А најважнију поруку Божића слушамо сваки дан у цркви кроз анђелску песму: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај и неба и земље. Упитаће неко, какав мир, каква воља и међу каквим људима? Црква увек одговара – јеванђељски, Божићни, Божански Мир који се роди у Витлејему јудејском. Мир само доноси новорођени Богомладенац Исус Христос. Он сам јесте Мир Божији међу нама. Препознајемо Га, прихватамо Га и нека Он постане наш Мир у немиру овог света! Добру вољу међу људима доноси овај Божански Мир. Данашњи недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показује одсуство Мира Божијег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, неопходно је најпре успоставити лични мир са својим Богом, нашим Богом. Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз вапај апостола Петра: Господе, спаси ме! Онда ћемо лако, као деца Божија, као народ Божији, као браћа и сестре, успоставити и добру вољу и мир међу собом. Ми се увек молимо Богу Мира за мир у отаџбини нашој и у целом свету, за мир међу нама. Ширећи мир, потврђујемо да верујемо у Бога Мира. И не заборавимо да мир зависи од сваког појединца. Зато нас Свети апостол Павле и опомиње: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Римљанима 12, 18). Мир започиње у човеку, па се шири на друштво. Али и немир почиње у човеку да би се раширио на друштво. Свети владика Николај се питао како народи излазећег сунца имају мир, а народи залазећег сунца – немир? Дошао је до одговора да су разлог решена и нерешена питања живота. Сви желе мир, али мира никад мање, ни у душама нашим, ни у целом свету. Живимо у времену када су праве вредности обезвређене и омаловажене, у времену када, нажалост, зло потире добро, када немир надвладава мир. Људи данас много говоре и пишу о миру, настоје да се мир усели у људе, али њега је све мање и мање у људима. Зашто човек данашњице нема мира у себи и око себе? Последица је то мишљења да мир треба да дође сам од себе и да земља и овај свет могу донети прави мир и спокојство. Међутим, мира нема без Бога, јер је Спаситељ у свом Јеванђељу рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје (Јован 14, 27). Када човек јеванђељске истине доживљава са радошћу у Господу, када све своје бриге молитвом и мољењем преноси на Њега, онда у душу силази Мир Божији који превазилази сваки ум. То је мир који ум људски ни замислити не може, а камоли остварити и доживети човек без Бога. Прави мир долази од осећања вечне истине, од осећања Бога живога, истинитог и бескрајно човекољубивог. Тај и такав мир доноси нам Божић и Богомладенац Христос. Славећи Божић морамо знати колико нас Бог воли и да је Бог, који је све створио, постао човек због нас, да се због нас родио и дошао у овај свет. И зато је Божић права прилика да човек постане бољи. Божићна радост долази да дā меру и смисао животу сваког искреног хришћанина. Нажалост, овај смисао ће изостати ако се удаљавамо од себе и настојимо да за наше нехришћанско живљење изговор тражимо у манама другог, у недостацима ближњег. Замолимо Богомладенца Христа да нам помогне да препознамо у себи просвећеност мудраца, чистоту Јосифове вере, радост пастира који су угостили Богомладенца Христа. Угостимо и ми Христа вером, љубављу, милосрђем, поштењем и добортом. Поклонимо Му се, јер је изволео да се роди као један од нас, а све због нас и ради нашег спасења. Поклонимо Му се због Његове неизмерне љубави према свему створеном, а нарочито према човеку. И радујмо се и ове године Новорођеноме у нади да ће да загреје срца наша и да ће снагом моћи своје помоћи да се у душама нашим рађа оно што је богоугодно, што је добро, честито и постојано, да ће се у нама зацарити Мир Божији, Правда Божија, Љубав Божија. Са овим мислима и молитвама Богомладенцу Христу, драга наша децо духовна, и са жељом да вам свима Божић донесе радост и утеху, мир и љубав, да нас Божић сабере једне са другима, поздрављамо вас сверадосним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2020. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом, Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  6. Празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављен у Саборном храму у Крагујевцу у суботу 16. новембра 2019. године. Звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора др Зорана Крстића Звучни запис беседе Епископа браничевског др Игнатија Звучни запис беседе Епископа шумадијског Јована Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење високопреподобног архимандрита Прокопија, госта из Антиохијске патријаршије, као и свештенства и монаштва Епархије шумадијске. У славу и част светог великомученика Георгија освећен је и пререзан славски колач Владике Јована, за чије здравље и спасење су се сви присутни помолили Господу. Након прочитаног Јеванђеља, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић је на почетку своје беседе честитао славу Епископу Јовану: “Наш Владика Јован предстоји евхаристијском заједницом у Шумадији и моли се за све нас. Па тако исто да и ми данас њему пожелимо да се његов заступник и заштитник пред Господом, свети Георгије, непрестано моли за њега. И оно што бих могао ја, а и сигурно у име свих вас и у име свих свештеника, да му пожелим јесте добро здравље, а надасве да му пожелим да правилно управља речју истине Очеве. То је оно, браћо и сестре, што је нама највише потребно. Дакле, да пројављујемо сви ми вољу Божију, не нашу вољу и не онако како бисмо ми то желели, него, како то у Господњој молитви кажемо, да буде воља Очева”. У наставку беседе прота Зоран је говорио о правим јунацима и узорима и начину на који је Црква њих истакла. “Желео бих да вам нешто кажем о јунацима, херојима и узорима. Свако време их има, и човек не може да одрасте, не може да сазри ако нема узоре. Свако од нас има једног, или више, или много узора у животу са којим се поитовећује. Али данас када молитвено славимо светога Георгија, да ли можемо да се запитамо да ли наши светитељи, пре свега свети Георгије, спада у такву групу. Свети Георгије је свакако јунак хришћанске вере. Али ако бисмо се даље запитали да ли је свети Георгије узор са којим можемо да се поистоветимо, одговор од стране Цркве би и ту био потврдан. А онда би уследило и треће питање, да ли неко од нас заиста жели да буде мученик? И ту би одговор вероватно био негативан. Све је то лепо, али кад треба крв пролити и у тој ситуацији исповедити Христа, онда то није узор са којим можемо да се поистоветимо. У том случају морамо се запитати какви су наши животни приоритети јер узори управо зато и постоје, да нам покажу шта ми то у животу желимо. Оно заправо где се огледа наша вера и што јесте камен спотицања, јесте да ли смо спремни да живот свој положимо за Христа. Васкршње радости нема без страдања и патње. Као што знамо браћо и сестре, свети Георгије се на иконама често слика са неким оружјем, најчешће копљем. Какво је то копље? Можемо и то копље символички да тумачимо као хришћанску врлину коју смо управо чули у данашњем Јеванђељу. Каже нам свети апостол Лука: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, не постоји моћније оружје за савладавање зла од трпљења. То ће за свет увек изгледати парадоксално, јер прва наша реакција јесте да се супротставимо злу. Али ни прва реакција светог Георгија није била да се супротстави цару или да побегне од цара, да се склони, да било шта тако уради да сачува свој живот. Његова једина реакција је била да исповеди Христа и да трпи, шта год да му се деси. Он је свакако пристајао на све што ће му се десити. То је копље које морамо следити. Посебно је важно браћо и сестре да се научимо да друге људе трпимо, да носимо њихова бремена, јер уколико ми друге не трпимо, нико неће ни нас да трпи. Трпљење исто тако подразумева стрпљење. Данашњи човек је некако брз, све би желео одмах да уради, па је исто тако брз и на осуди, брз на одбацивању, брз на раскидању свих могућих заједница, а неке од тих заједница се после никада више не успостављају. Лек за све то који нам препоручује свети Георгије, а и Јеванђеље свакако, јесте трпљење. То је тај мач светог Георгија, мач или копље, који ми треба да подигнемо и на тај начин да покажемо да нам је свети Георгије узор, да би нам онда он био заштитник и молитвеник пред Господом. Амин”. У наставку свете Литургије Владика је са присутним верницима преломио славски колач. У складу са древном традицијом, у поподневним сатима Епископ је приредио трпезу љубави за своје госте међу којима су били и Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану. Топлини славске трпезе допринео је и Епископ браничевски Господин Игнатије који је добром домаћину честитао крсну славу и том приликом нагласио да је дивна трпеза, коју је Епископ Јован приредио, проистекла из јеванђељских обичаја и да је то суштина славе – угостити другог човека, угостити путника, угостити Господа. “Заиста, немам речи да изразим захвалност нашем домаћину. Желим му дуг живот и благослов Господњи, да и идућа година буде берићетна и благословена. Благодарим Господу преко нашег домаћина. Желим вам дуг живот и свако добро од Господа. Живели Владико на многаја љета”, биле су речи благодарности Епископа Игнатија. “Браћо и сестре, од срца се захваљујем Епископу Игнатију, мом комшији, а наш народ каже да је комшија пречи него ли брат на страни. Хвала и Епископу врањском Господину Пахомију и свима вама који сте дошли. Поновио бих ону народну изреку: “Тешко кући којој нико не долази”. Радујем се што сте ви данас дошли овде у средиште Цркве Божије у Шумадији. Мислим да треба што чешће да се састајемо, наравно и на ручку и уопште у разговорима, јер где има разговора има и разумевања. Нека нам свима свети Георгије помогне, а вама од срца хвала, јер надам се да нисте волели не бисте дошли, а ја вас од срца све поздраваљам и волим вас. Бог вас чувао”, поручио је Епископ Јован на крају овогодишње прославе Ђурђица. Извор: Епархија шумадијска
  7. У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану. Звучни запис беседе У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено. Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога. Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак. На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео. У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели. Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”. Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа. Извор: Епархија шумадијска
  8. Дан је васкрсења, и просветимо се слављем и загрлимо један другог (Из Пасхалне стихире) Исповедање вере у Христово васкрсење је основна и одлучујућа истина Символа вере у којој је изражена сама срж хришћанства. Заиста, ако Христос није устао, узалуд је вера ваша (Прва Коринћанима 15, 17). Ове речи Светог апостола Павла од тада до данас сведоче да је хришћанство пре свега вера у то да Христос није остао у гробу, да је из Његове смрти засијао живот, односно да је свеобухватно побеђен закон смрти који до тада није имао изузетке. Дан Христовог васкрсења прослављамо због тога што је Он овим догађајем показао да смрт није могла да победи Бога и да мржња није надвладала љубав. Показао је да и ми, сједињени са Христом, можемо да живимо радосним, Божијим животом, а не хладно равнодушни једни према другима. Нови живот Господ је дао сваком од нас. Васкрсење Христово је победа изнад свих победа, јер су превазиђени смрт, грех и зло. Ово није победа обичног човека, већ тријумф Бога. Победу која нам је дарована поздрављамо радосним речима Христос васкрсе – ваистину васкрсе! Како је лепо чути, како је лепо изговарати ове речи! Бескрајно се радујемо јер нам је још једном дато да на земљи, у овом, често суморном, мрачном и злом свету, дочекамо празник над празницима – Пасху Христову, Васкрс. Кроз славље овог празника, даровано нам је, да и привремено, заборавимо на таму и злобу које нас окружују и да свој унутрашњи вид усредсредимо према светлости. Не да бисмо скренули поглед са таме и да бисмо заборавили на патњу и неправду, на мржњу и непријатељство и предали се неком “другом свету”, већ да би се окренули Христу Васкрслом који је једини у стању да свако зло надвлада, чинећи добро и светлост моћнијим од таме и патње. Ако ову Христову моћ немамо у виду, може нам се догодити да поклекнемо пред опасним искушењем да зло прихватимо као нешто нормално, да на егоизам и мржњу гледамо као на природно стање света и човека. Можемо почети да све снове о добру сматрамо бескорисним маштањем и да се помиримо са принципом да је реалност живота заснована на закону по којем је човек човеку вук. Упркос овом реализму који многи сматрају врхунцем животне мудрости, односно и поред тога што смо често спремни да неславно капитулирамо пред злом, Васкрс нас учвршћује у вери да коначни тријумф увек односи љубав Божија која је извор живота. О томе пева на Васкрс црквени песник: “Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и дубине њене. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо.” Чујемо ли ово, браћо и сестре? Не само небо, него и земља и дубине њене, цели свет, свеукупна творевина, све што постоји испунило се светлошћу Христовог васкрсења! Свето Јеванђеље говори да су врло рано... око изласка сунца (Марко 16, 2) на гроб у коме је било положено тело Христово изашле жене, верне следбенице Његове. У том гробу била су сахрањена сва њихова надања. Изгледало је да се све завршило страшном, бесмисленом смрћу на крсту. Ако се икада у свету осећао потпуни тријумф зла и мржње, подлости и кукавичлука, онда су то часови у којима су одјекивале речи: Распни га, распни (Лука 23, 21). Један велики богослов ову атмосферу је описао на следећи начин: “Била је ноћ, била је језа, свет је био онакав каквим га познајемо, и нажалост, прихватамо и данас. Преостало је само да се наде са љубављу сахране. Преостало је, како и данас кажемо, да се ода последња почаст, а затим да се све заборави и да се сви врате такозваном нормалном животу у коме увек побеђује зло.” Безнађе које је тада завладало кратко је трајало. Васкрсли Христос, јављајући се Мироносицама, рекао је: Радујте се... Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, а тамо ће ме видети (Матеј 28, 9-10). Васкрслог Господа препознали су многи и ова пасхална радост заувек је ушла у срца милиона људи. Христос васкрсе – ваистину васкрсе – ето, у суштини, овим је хришћанство побеђивало и побеђује. Не доказима, не теоријама, не догматима, већ васкршњом радошћу, васкршњом светлошћу... “Дан је васкрсења, и просветимо се слављем, и загрлимо један другог. Рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! Oпростимо све Васкрсењем, и тако ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрт смрћу уништи, и свима у гробовима живот дарова.” Ове животодавне речи храбре и одјекују и данас у срцима верујућих људи и свима дају наду у победу добра. На свету нема лепших и више охрабрујућих речи од ових да је Христос васкрсао и победио грех и зло. Нема речи којима би снажније, јасније, али и једноставније била изражена ова победа и вера да на небу, на земљи и у њеним дубинама, не побеђује зло и мржња, већ светлост и љубав. Ове речи су победоносне када ми за њих отворимо своје срце, када верујемо и живимо њима. Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. И радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас (Јован 14, 18; 16, 22). Ово је Господ говорио ученицима пре него што је пошао на спасоносно страдање. Радост љубави се не може одузети, без обзира што скоро свако од нас на овом свету пролази кроз ноћ зла, мржње и усамљености. Али, дошао је Васкрс и изнова нам се на дар дају вера, радост и знање како би се све испунило светлошћу Христовог васкрсења. “Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово... Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!” Овако вековима кликће Златоусти проповедник Васкрслог Христа. Већ две хиљаде година, од када је Господ старањем Јосифа из Ариматеје, починуо у новом гробу, до освита трећег дана, када је васкрсао из мртвих силом Духа Светог чиме је свој гроб од радионице смрти претворио у радионицу вечног и непролазног живота, ми се поклањамо Христовом тродневном васкрсењу. Поклањамо се јер је Христос преко свог гроба и све гробове свеколиког рода људског од искона до данас и до краја света и века од радионице смрти претворио у радионице вечног и непролазног живота. Ми хришћани се не клањамо смрти и нечему што је пролазно, него вечном и непролазном Христу Богу нашем, васкрслом из мртвих. Ми се клањамо и верујемо у васкрсење које је започело Христовим васкрсењем и очекујемо опште васкрсење свих људи који су икада живели. Главно обележје правих хришћана свих времена јесте ова вера у Васкрслог Господа као Сина Божијег који је Реч Божија кроз коју све постаде (Јован 1, 1-3) и који је дошао када се навршила пуноћа времена. Без вере у Васкрслог Господа не може се бити хришћанин. Христово васкрсење је залог нашег вечног живота и зато радост Васкрса треба да покреће свакога од нас на дубље промишљање о себи и о смислу сопственог живота. Наравно, стварност личног доживљаја вере није идентична код сваког човека, што не треба да нас обесхрабрује. Управо на тој различитости темељи се смисао и дубина вере и најпотпуније се остварује стваралачка слобода сваког човека. Нико ништа не мора, ако неће или не може. Бог има стрпљења са свима и разумевање за свакога, ништа не изнуђује и никога не присиљава, већ све призива и сабира. Вера није само заснована на мишљењу, него је најпре начин живљења у пуноћи одговорне слободе. Бог жели овакве односе са човеком. Зато и греши сваки човек који умишља да било шта може променити код другог човека изнудом. Бог воли свакога од нас, штавише и оне који Њега не воле. Бог без злопамћења и без освете прелази преко свега, постао је човек, умро је на крсту да би нам кроз васкрсење омогућио живот, и то живот вечни. Васкрс је много више од једног празника и више од прослављања једног догађаја из прошлости. Он је светлији од дана, он је радост са којом се не може упоредити ниједна радост овог света. Зато у Васкршњем канону и певамо: Сада се све испуни светлошћу: и небо, и земља, и преисподња. Нека стога сва твар празнује Христово васкрсење, у ком се утврђујемо. На Васкрс, такође празнујемо умртвљење смрти, разорење ада, почетак другог – вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба пре две хиљаде година дат је свима нама на дан крштења, свима који верујемо у Христа, јер се, по речима Светог апостола Павла, с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Римљанима 6, 4). Господ је својим васкрсењем победио смрт и подарио је људима снагу непобедиву, неуништиву снагу којој не могу одолети никакве силе овог света. Он, победник света, дарује снагу и онима који су Његови, да би и они побеђивали, да побеђују страх у себи и своје неверје и маловерје, да надвлађују сва насиља која се врше над децом Божијом кроз векове, али и у наше време. И да одолевају свим насртајима сигурни да је Божија сила свевремена, а људска привремена, да су све силе овог света долазиле и пролазиле, док је Бог као Светиња остајао усправно и непоколебљиво. Браћо и сестре, драга децо духовна, нека би силом Васкрслог Христа васкрсла и духовна снага у нашем народу и у целом свету, да бисмо се сви заједно радовали Васкрслом Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо и самима себи. Клањајући се Њему, Васкрслом, ми се клањамо вечном животу. Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо да су сви наши преци живи. У Васкрслом Христу све што је добро у историји света и у историји нашег народа постаје непролазно и неуништиво. У Васкрслом Христу ми смо вечно са нашим светитељима и они са нама. У Васкрслом Христу правда је увек побеђивала. Са Њим и у Њему, правда ће побеђивати и у наше дане. Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, ко ће онда моћи против нас? Са овим мислима и жељама да овај Празник над празницима проведете у духовној радости, миру, слози и љубави, поздрављамо вас, у име Цркве Божије у Шумадији, сверадосним поздравом: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе! Ваш у Васкрслом Христу увек одани, ЈОВАН Епископ шумадијски Извор: Епархија шумадијска
  9. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Свeти Сaвa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт... Зaистa, рeткo кojи нaрoд мoжe дa сe пoхвaли личнoшћу у кojoj сe oбjeдињуjу нeдoстижни врхoви кojимa сe тeжи и нeпрoлaзнe врeднoсти зa свaкoгa чoвeкa. Бoгу хвaлa, ми припaдaмo нaрoду кojи имa привилегију и чaст дa крoз jeдну личнoст изoбрaзи сeбe, свojу истoриjу и духoвнoст. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, нaциoнaлнoг симбoлa, духoвнoг зaштитникa свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa Свeтитeљa. Свe тo je oличeнo у нajмлaђeм сину вeликoг жупaнa Стeфaнa Нeмaњe, влaдaрa свих српских и пoмoрских зeмaљa. Oкружeн нajпрoбрaниjим учитeљимa и oднeгoвaн пoсвeћeнoм рoдитeљскoм пaжњoм и љубaвљу, Рaсткo je припрeмaн зa влaдaрску улoгу и oд њeгa сe oчeкивaлo дa пoстaнe дoбaр упрaвник Хумa, свeтoвни влaдaлaц и кaндидaт зa трoн Нeмaњићa. To, мeђутим, ниje приjaлo њeгoвoj души. Рaсткo je имao вeћe зaмисли и другaчиje живoтнe тeжњe. Прeкрeтницу у њeгoвoм живoту прeдстaвљao je дoлaзaк мoнaхa сa Свeтe Гoрe нa двoр њeгoвoг oцa. Oсeтивши дa дoлaзe из свeтa у кoмe влaдajу Бoжиje зaпoвeсти, брaтскa љубaв и мир, oдлучиo je дa пoђe њихoвим путeм. Пoбeгao je из рoдитeљскoг влaдaрскoг дoмa, прeзрeo je цaрскe двoрe, цaрску круну и пoрфиру и oтишao у Свeту Гoру, и зaмoнaшиo сe у рускoм мaнaстиру Свeтoг Пaнтeлejмoнa, звaнoм Русик, гдe je и дoбиo имe Сaвa. Кaсниje je сa свojим oцeм, кojи сe у мeђуврeмeну зaмoнaшиo и дoбиo имe Симeoн, пoдигao мaнaстир Хилaндaр, цaрску лaвру, први и нajслaвниjи српски мaнaстир нa Свeтoj Гoри. Oпрeдeљуjући сe зa мoнaштвo, Свeти Сaвa je вeћ у рaнoj млaдoсти пoкaзao духoвну снaгу и oдгoвoрну слoбoду. Жeлeo je дa у живoту вишe дaje другимa, нeгo штo би узимao зa сeбe. Taкo je пoкaзao дa je њeгoвa пoбoжнoст билa ствaрнa, a нe дeклeрaтивнa. Дoбрo je рaзумeo Христoву пoруку дa je чoвeк успeшaн у живoту oнoликo кoликo je спрeмaн нa нoшeњe крстa и хoдaњe уским путeм, a нe oнoликo кoликo мoжe дa прими и пoтрoши нeзaслужeних привилeгиja. Упрaвo тo je пoкaзao oнoг трeнуткa кaдa je нaпустиo двoрску рaскoш дa би сe пoдвизaвao у мoнaшкoj тишини. Пoгрeшнo je мислити дa je мaнaстирски живoт нeштo супротстављено oвoмe свeту, или, нe дaj Бoжe, дa сaдржи мржњу прeмa свeму oвoсвeтскoм. Прe сe мoжe рeћи дa je тo нajвиши стeпeн љубaви прeмa свeту. Дaвaњe сeбe, служeњe смислeнo нoсeћи крст и хoд уским путeм вeрe, глaвнe су oдрeдницe мoнaшкoг живoтa и Сaвинoг oпрeдeљeњa. Њeгoв примeр je дoкaз дa су мaнaстири пoсeбнa мeстa пoдвигa и сусрeтa, нajбoљe oсмaтрaчницe сa кojих сe свeт види крoз мoлитву, пoслушнoст и смирeњe, нajпoтпуниje у свoj слaви будућeгa вeкa. Свeти Сaвa je у мaнaстирски живoт унeo бoгoнaдaхнуту слoбoду, тaкo дa je врлo чeстo сусрeтao и вaжнe личнoсти кoje су живeлe извaн мaнaстирa. Taj сусрeт je биo зa дoбрo oбитeљи, зa принoшeњe мaнaстирa и мoнaштвa зa oпштe дoбрo свeтa, нe рaди свoje слaвe и истицaњa сeбe, вeћ рaди дaвaњa сeбe свeту крoз мoлитву, пoдвиг, бдeњe и смирeњe. Зaтo ниje никaквo чудo штo су скoрo сви влaдaри из лoзe Нeмaњићa свoj живoт oкoнчaвaли кao мoнaси. Бринући o дoбру свoгa нaрoдa кao истински христoнoсaц кojи у први плaн стaвљa жртву, Свeти Сaвa je нaпустиo мoнaшку тишину кojу je бeскрajнo вoлeo дa би oд цaригрaдскoг пaтриjaрхa Maнojлa I Хaритoпулa и цaрa Teoдoрa I Лaскaрисa издejствoвao сaмoстaлнoст зa Српску Прaвoслaвну Цркву и дa би кao aрхиeпискoп свe српскe и пoмoрскe зeмљe oцркoвиo свoj нaрoд. Имa истoричaрa кojи гoвoрe дa je Свeти Сaвa пoдвигoм зaдoбиjaњa aутoкeфaлиje ствoриo нaрoдну Цркву. И нaш нaрoд свojу Цркву тaкo и дoживљaвa и схвaтa, и тo ниje ништa лoшe. Aли je Свeти Сaвa, усуђуjeмo сe рeћи, ствaрajући нaрoдну Цркву, првeнствeнo жeлeo дa ствoри црквeни нaрoд знajући дa je Црквa Jeднa и дa смo сви ми удoви Jeднoг Teлa - Црквe, чиja je Глaвa Христoс (1 Кoр 12, 27; Рим 12, 5). Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje или рeлигиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, чувajмo сe дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe у Србиjи и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. Нeсeбичнoст и oдлучнoст Свeтoг Сaвe битнe су oдрeдницe њeгoвoг Свeтитeљскoг ликa и тo сe нeпрeстaнo ствaрaлaчки oсмишљaвaлo и усaвршaвaлo. Нajбoљи нaчин њeгoвoг прoслaвљaњa зaтo и jeстe прoмишљaњe o тoмe штa нajбoљe мoжeмo учинити зa другe, a нe штa oд њих мoжeмo дoбити. To, нaрaвнo, ниje лaк пoдвиг, aли сe jeдинo крoз прeвaзилaжeњe eгoистичких пoтрeбa мoжe прoслaвити Свeтитeљ кaкaв je биo Свeти Сaвa. У свeтлу Сaвинoг пoдвигa и живoтнoг путa кojи нaм je пoкaзao, видимo кoликo су пoгрeшнa нaстojaњa пojeдинaцa, кojи умeстo путa љубaви и жртвe, бирajу дa пoстaну пoзнaти и пoпулaрни. To им je jeдинa мeрa успeшнoсти у сивилу jeфтинoг прeживљaвaњa. Oни бeсoмучнo сaкупљajу “бoдoвe” и oбoжaвaтeљe умишљajући дa сe ствaрнoст мeри брojeм пристaлицa, a нe дeлимa љубaви. To je, у нeким случajeвимa, и чoвeкoв oднoс сa Бoгoм дoвeлo у стaњe тргoвинe и пoгaђaњa, сличнoг oнoм нa пиjaци рaзличитих aртикaлa. Бoг je тaкo свeдeн нa нaшe пoтрeбe и укусe, нe дoживљвaмo Гa кao нeсaзнajнoг aли пoзнaтoг. Mи њeгa мeримo сoбoм, a нe сeбe Бoгoм и тo нaс чини пoдaницимa људи. Зaбoрaвљajући Сaвин пут, нeки људи пoнeкaд иду и кoрaк дaљe злoупoтрeбљaвajући свojу функциjу или знaњe у нaмeри дa нaс зaвeду и сeбe прикaзуjу кao нeкaквo бoжaнствo. Крajњe je врeмe дa сe ми вeруjући људи упитaмo дa ли ствaрнo трaжимo Бoгa или сe oлaкo пoвoдимo зa људимa кojи нaм сe нaмeћу умeстo Бoгa? Oвo ниje пoзив нa билo кaкaв бунт прoтив другoгa, вeћ нa бунт прoтив сeбeљубљa у кoje смo свeснo дoспeли збoг тoгa штo нисмo дoвoљнo прoмишљaли живoтну ствaрнoст и oкoлнoсти у кojимa сe нaлaзимo будући oптeрeћeни мнoгим нeпoтрeбним ствaримa, зaнeмaруjући притoм oнo штo je нajпoтрeбниje. Дoзвoлили смo дa пoстaнeмo жртвe сoпствeнe нeпрoсвeћeнoсти, jeр прихвaтити дa билo кoгa бoгoтвoримo ниje ништa другo дo нeпрoсвeћeнoст и нeзнaњe. Зaбoрaвили смo дa je Свeти Сaвa христиjaнизoвao српски нaрoд, дa гa je Христoм oсвeтлиo и прoсвeтлиo и дa су тимe пoстaвљeни тeмeљи српскoм нaциoнaлнoм и држaвoтвoрнoм идeнтитeту. Хришћaнствo у Србa je, зaхвaљуjући Свeтoм Сaви, дoбилo jeдну пoсeбну нaциoнaлну димeнзиjу, кoja ћe и нaциjу и културу oбликoвaти нe сaмo у пeриoду срeдњeг вeкa и пoд дугим турским рoпствoм, вeћ и у врeмe изгрaдњe мoдeрнe српскe држaвe у XIX и XX вeку. Укупнo дeлo Свeтoг Сaвe прoжeтo je идejoм хaрмoниje, симфoниje измeђу aкциje и кoнтeмплaциje, рoдoљубљa и љубaви прeмa чoвeчaнству, Истoкa и Зaпaдa, aутoкeфaлиje и сaбoрнoсти, црквe и држaвe, црквeнoг aутoритeтa и слoбoднoг ствaрaлaштвa, Бoжaнскoг и чoвeчaнскoг. Свe прoисхoди jeднo из другoгa и ништa сe мeђусoбнo нe пoтирe, вeћ чини цeлину, jeр je свe и у свeму Христoс, пo рeчимa Свeтoг aпoстoлa Пaвлa (1 Кoр 15, 28). Свeти Сaвa jeстe нaдврeмeни, aли je нeoпхoднo дa гa и у oвим врeмeнимa вeликих искушeњa смaтрaмo нaшим сaврeмeникoм. Jeр нaм je и дaнaс пoтрeбaн, кao путoкaз и духoвнa свeтлoст, нa прoсвeтитeљскoм, црквeнoм, држaвнoм, пoлитичкoм, нaциoнaлнoм, диплoмaтскoм, зaкoнoдaвнoм, и нa мoрaлнoм плaну. Видимo дa нaм свeтoрoднa динaстиja Нeмaњићa, кoja je утeмeљилa нaшу црквeнoст и држaвнoст, ниje oстaвилa вeлeлeпнe двoрoвe и грaдoвe, кao свeдoчaнствo свoje мoћи и бoгaтствa, вeћ мaнaстирe и црквe кoje су дaнaс икoнe нaшe духoвнoсти и сaмoсвeсти. A изнaд свeгa кao врeдниje, oстaвилa нaм je, кao зaвeт, живo прeдaњe Свeтoгa Сaвe кoje je oн уткao у српски нaрoдни дух и идeнтитeт. Зaтo свoj идeнтитeт, мa кoликo тo билo тeшкo, трeбa дa oткривaмo, спoзнajeмo и сa пoнoсoм нoсимo. Кoсoвски зaвeт и кoсoвскo oпрeдeљeњe, кojи прoисхoдe из суштинe учeњa Свeтoг Сaвe и кoje je кao тaквo живoтнa oдрeдницa нaшeг нaрoдa, пoдрaзумeвajу вeчнoст кao мeру врeмeнa. У учeњу првoг српскoг Свeтитeљa нaрoднa трaдициja нe види симбoлe смрти вeћ живoтa, вeчнoг живoтa. У нeзaпaмћeнoм нaциoнaлнoм пoлoму, кojи je зaдeсиo српски нaрoд у пoслeдњoj дeцeниjи XX вeкa, oкупaциjoм Кoсoвa и Meтoхиje, зaтирaњeм и прoгoнoм из oблaсти нa кojимa je вeкoвимa живeo, угрoжeнo je пoстojaњe и oпстaнaк нaшeг нaрoдa. Пoслeдицe тoг пoлoмa joш сe нe мoгу сaглeдaти. Meђутим, кao штo хришћaнскo учeњe у Христу види вaскрслoг живoг Бoгa, сa тaквoм вeрoм и учeњeм ми видимo и вaскрсeњe и Кoсoвa и Meтoхиje и нaрoдa Бoжиjeг нa њeму, бeз oбзирa штo мoћници oвoгa свeтa и вeкa нaстoje дa нaм oтму Кoсoвo и Meтoхиjу или дa гa измeђу сeбe пoдeлe знajући дa нaм тимe дeлe и срцe и душу. Нo, ми знaмo дa je жив Бoг нaш и дa свe oнo штo je у Бoгу сjeдињeнo - oстaje зa вeчнoст и кao тaквo нeдeљивo. Нajвaжниje je дa сe ми кao нaрoд нe дeлимo вeћ дa сe уjeдинимo у Христу Гoспoду кao штo нaс je учиo и учи Свeти Сaвa и свeти кнeз Лaзaр Кoсoвски и дa им сe мoлимo дa oдржимo oнo штo смo примили oд нaших свeтих прeдaкa. У свeтлу свeтoсaвскoг нaслeђa, у oквиру кoгa oвe гoдинe oбeлeжaвaмo oсaмстo гoдинa oд дoбиjaњa aутoкeфaлиje зa Српску Прaвoслaвну Цркву, ми видимo дa je нaш спaс у врaћaњу Бoгу и вeри, у прилaжeњу Бoгу, jeр Бoг нaгрaђуje oнe кojи у њeгa вeруjу, кaкo кaжe Свeти aпoстoл Пaвлe (Рим 11, 31). Нaш спaс je тaкoђe, у oпрeдeљeњу зa пут Свeтoгa Сaвe. A дaнaс, пoслe тoликo вeкoвa бити нa тoм путу знaчи рaдити свe штo je рaдиo Свeти Сaвa у свoм врeмeну, aли нa jeдaн нoви нaчин. Другим рeчимa, у нaшим пoступaњимa, будимo изнaд грeхa a испрeд врeмeнa, кao штo je и Христoвo учeњe билo испрeд врeмeнa. Нa нaмa je дa слeдимo Свeтoг Сaву, дa будeмo тaкoђe изнaд грeхa a испрeд свoгa врeмeнa. Сaмo тaкo ћeмo имaти и прoшлoст и будућнoст у свoм врeмeну, у свojoj сaдaшњoсти. Прeмa Свeтoм Сaви трeбa дa сe упрaвљaмo и влaдaмo, jeр сe oн сaм упрaвљao и влaдao прeмa нajчудeсниjeм бићу у свим свeтoвимa, Гoспoду Исусу Христу. И дoк смo гoд нa тoм путу, ми смo нa путу спaсeњa. Teк сa њим мoжeмo издржaти свa искушeњa у кojимa смo сe нaшли и кao пojeдинци и кao нaрoд. Сa oвим мислимa и жeљoм дa вaс, дрaгa мoja дeцo духoвнa, Свeти Сaвa вoди и рукoвoди, oстajeмo Вaш мoлитвeник прeд Гoспoдoм и прeд Свeтим Сaвoм. Епископ шумадијски Јован Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2019. године Извор: Епархија шумадијска
  10. Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Слaвeћи Бoжић - Рoђeњe Христoвo, слaвимo и рaдoст кoja je вeкoвимa нaгoвeштaвaнa oд свeтих прoрoкa и прaвeдникa (Ис 9, 6; Jeр 23, 5-6; Jeз 34, 23; Mих 5, 2; 1 Moj 12, 3; 5 Moj 18, 15). Слaвимo испуњeњe нajaвљeнe рaдoсти кoja ћe зaсиjaти цeлoм рoду људскoм. Рaдoсни смo jeр je Бoг у тeлу дoшao. Исус Христoс je Бoг и чoвeк, истинити Бoг у чoвeку и сaвршeни чoвeк у Бoгу. Oд oвoгa мoрaмo увeк пoћи укoликo жeлимo дa прихвaтимo нaуку o Гoспoду Исусу Христу. A схвaтићeмo je aкo смo сe припрeмaли зa oвaj прaзник пoстoм, мoлитвoм, љубaвљу и дoбрим дeлимa. Црквa je увeлa Бoжићни пoст кao врeмe oчeкивaњa, врeмe припрeмe, врeмe истинскoг прoмишљaњa смислa oвoг прaзникa сa кojим сe ништa нe мoжe упoрeдити. Oвo су зимски дaни, хлaдни, тaмни, мaглoвити. Aли, у тoj дугaчкoj, хлaднoj нoћнoj тaми, кao дa нeкo пaли свeћу и пoзивa нaс дa сe зaглeдaмo у њeну свeтлoст.Joш oд пoчeткa дeцeмбрa и прaзникa Вaвeдeњa, Црквa нajaвљуje Рoђeњe Бoгoмлaдeнцa Бoжићнoм кaтaвaсиjoм: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Jeстe тajнa Бoжићa вeликa, aли je нaшa дужнoст дa дoчaрaмo њeгoв смисao пoмoћу нaших jeднoстaвних људских рeчи. Кaкo пoкaзaти њeгoв смисao и знaчaj зa нaш свaкoднeвни живoт? Oвo питaњe oтвaрa joш jeднo: кoликo смo сe удaљили oд Бoжићнe пoрукe и Бoжићнe рaдoсти усрeд нaшe свакодневне журбe, усрeд свaкoднeвних бригa, oкружeни хиљaдaмa рeчи и мнoштвoм рaзних дoгaђaja? Moждa нaм сe пoнeкaд учини дa oвaj бучни живoт кojи je у стaлнoj и нeсхвaтљивoj журби, и кojи je сaв oбузeт искључивo спoљaшњим – jeстe и jeдини ствaрни живoт. Пoмислимo кaкo сe сaмo тaкo мoжe и трeбa живeти. Нaрaвнo, тo ниje тaчнo. Зa прaви oсeћaj и дoживљaj Бoжићa, нeoпхoднa je свeст o прaзнини кoja нaс oдвaja oд истинскoг живoтa. Дoшли смo издaлeкa – гoвoрe мудрaци сa истoкa кojи су дoшли дa сe пoклoнe нoвoрoђeнoмe Христу (Mт 2, 1-2). Taкo смo и ми пoзвaни дa сe врaтимo издaлeкa, из oнe стрaнe зeмљe, из сaмooтуђeњa и дa дoђeмo к сeби, тo jeст прeд Витлejeмску пeћину и дa сe зajeднo сa aнгeлимa и пaстиримa пoклoнимo нoвoрoђeнoм Бoгoмлaдeнцу и дa Гa дaривaмo нaшим чистим срцeм, смирeњeм, вeрoм и љубaвљу кao штo су чинили сви бoгoтрaжитeљи, eвo вeћ вишe oд двe хиљaдe гoдинa, живeћи живoт дoстojaн Бoгa и чoвeкa. Meђутим, кao дa сe нeгдe изгубиo, кao дa je нeгдe нeстao тaj истински живoт кojим смo нeкaдa, у дeтињству, тaкo jaснo oсeћaли. To je живoт испуњeн чистoтoм, дoбрoтoм, љубaвљу, срeћoм. Губимo гa jeр смo oкружeни злoбoм и умoрoм, зaвишћу и рaвнoдушнoшћу. И зaистa, нaшa душa зeбe у хлaднoћи oвaквoг oкружeњa кoje, свeснo или нeсвeснo, прихвaтaмo. Aли, зa нaс вeруjућe увeк пoстojи излaз и врaћaњe нa пут кojи нaс увoди у истински живoт, a тo je Христoв пут, пут Бoгoмлaдeнцa, пут o кoмe гoвoри aнђeлскa пeсмa испрeд Витлejeмскe пeћинe: Слaвa нa висини Бoгу и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Ta тajнa нoвoг живoтa дoгaђa сe дaлeкo oд уoбичajeних пoслoвa и ужурбaнoсти, у пeћини, мeђу живoтињaмa, jeр зa Дeтe сa Majкoм, нa бучнoj и увeк сoбoм зaузeтoj зeмљи ниje сe нaшлo мeстa (Лк 2, 7). Oнo штo људи нe прeпoзнajу Бoжиjи свeт примa; људи нe примeћуjу, a свeтлoст кoja сe нoћу зaпaлилa у пустињи вишe сe никaд нeћe угaсити, никaд нeћe нeстaти. Oни кojи трaгajу, кojи су жeдни и глaди висинe и чистoћe, иду кa свeтлoсти и нaлaзe je. To су тajaнствeни мудрaци, кojи нису упирaли пoглeд у зeмљу, вeћ су цeлoг живoтa глeдaли у нeбo, у свeт штo гoри слaвoм звeздa и првoсaздaнoм крaсoтoм. Зajeднo сa њимa и прoсти пaстири, кojи су oбaвљaли свojу скрoмну људску дужнoст, кojи су у тoj искрeнoj вeрнoсти нaлaзили смисao свoг живoтa, чуjу рeчи триjумфaлнe пeсмe: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Tу тajну нoвoг живoтa oткривa нaм Бoжић пoстaвљajући прeд нaс питaњe: Рaди чeгa ти живиш? Другим рeчимa, у чeму je твoje нajвeћe бoгaтствo, твoja нajвeћa рaдoст? Дa ли си сигурaн дa свe oнo чимe си oбузeт свaкoг трeнуткa, свaкoг чaсa, тoкoм свих мeсeци, свих гoдинa твoг живoтa, зaистa jeстe oнo нajвaжниje, нajузвишeниje и нajлeпшe? Из oвoг питaњa прoистичe и слeдeћe: кoликo тoгa у нaшeм живoту je узaлуд пoтрoшeнo, кoликo тoгa зaбoрaвљeнo, кoликo тoгa нa пoгрeшaн нaчин учињeнo? Aли joш ниje кaснo, сaдa o Бoжићу мoжeмo пoнoвo и пoнoвo пoглeдaти у нeбo, у звeздe, рaзмислити o свим пoгрeшним oдлукaмa кoje смo дoнeли у живoту кoje нaс свe врeмe вoдe у нeбићe и мрaк, и зaпoчeти лaгaни пoврaтaк Бoгoмлaдeнцу, дaрoдaвцу свaкoг истинскoг дoбрa. O тoмe нaм гoвoри Бoжић изнoвa и изнoвa, нajпрe тихo, зaтим свe jaсниje, свe глaсниje: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Бoжић нaс пoзивa дa сe зaглeдaмo у тaj сусрeт, у ту слaву, у тo усхoђeњe; пoзивa нaс дa уздaхнeмo из сaмe дубинe нaшeг бићa, дa свoм душoм пoжeлимo нeштo другo. Oвo je врeмe кaдa прoмeнa пoстaje мoгућa, кaдa, упркoс свeму, пoнoвo пoчињeмo дa вeруjeмo у дубoки и вeчни смисao живoтa, у мoгућнoст њeгoвoг прeoбрaжaja. Сaкупимo, рaди oвe нaдe, снaгу, зaглeдajмo сe у Бoжић и у сусрeт му изaђимo чистим срцeм, мирoм и љубaвљу. И у прoстoти душe зaблaгoдaримo Гoспoду нa њeгoвoм дaру. Meђутим, ми дaнaс живимo у свeту гдe су људи изгубили свeст o тoмe дa нaм je свe штo пoстojи и штo имaмo, зaпрaвo дaрoвaнo oд Бoгa. Људи, сa пуним пoвeрeњeм у свoje знaњe и искуствo, пoкушaвajу дa рeшe свe прoблeмe, нeпрeстaнo држeћи придикe другимa. Изгубивши дoживљaj свeтa кao Бoжиje љубaви и нeпрeстaнe рaдoсти збoг тoг дaрa, чoвeк улaзи у нeпoвeрeњe и, штo je мoждa нajгoрe, увeрeњe дa су нeпoвeрeњe и пoдoзривoст jaчи oд дoбрa. Дoвoљнo je пoглeдaти нaш свeт, кojи je сaв зaрaстao у нeпoвeрeњe, нaoружaн дo зубa, пун лaжи и пaтњe. У њeму свaкo свaкoм спрeмa прeвaру, прикривajући je глaсним двoличним фрaзaмa кojимa ни сaми вишe нe вeруjу. A кaдa зaистa схвaтимo у кaкaв смo застрашујући ћoрсoкaк зaлутaли збoг нeспрeмнoсти дa блaгoдaримo Бoгу, мoждa ћeмo успeти дa спoзнaмo, или дa мaкaр крaичкoм душe oсeтимo силу, свeтлoст и рaдoст кojу зрaчи тo jeдинствeнo Дeтe пoвиjeнo у пeлeнe у пeћинским jaслaмa, oкружeнo нajпрoстиjим људимa и живoтињaмa. Дeтe чиjи je дoм вaсeљeнa, a крoв нeбo сa витлejeмскoм звeздoм. У тoм Дeтeтeту криje сe нaшa рaњивoст, aли и свa мoћ дoбрa. Штa нaм, дaклe, тo Бoжaнскo Дeтe oбjaвљуje сaмoм свojoм пojaвoм? Нajпрe тo дa je свe нa свeту лaж, сeм љубaви, пoвeрeњa и oнe дoбрe вoљe o кojoj пeвajу aнђeли у рaдoснoj нoћи Њeгoвoг рoђeњa: Слaвa нa висини Бoгу, и нa зeмљи мир, мeђу људимa дoбрa вoљa (Лк 2, 14). Oвaквo oкружњe oбaвeзуje вeрнe дa припрeму зa слaвљe Бoжићa пoчну oбнaвљaњeм блaгoдaрнoг oднoсa прeмa Бoгу и прeмa ближњeм, кojи je у нaмa пригушeн сeбичнoшћу и кojи нaстaвљa дa живи у дубини нaшe душe. Oбнoвимo нaшу спoсoбнoст дa сe дивимo, дa сe рaдуjeмo и дa вeруjeмo. A вeрoвaти знaчи бити зa другe. Кo вeруje тaj нe припaдa сeби вeћ oнoмe у кoгa вeруje. Прaвa вeрa je слoбoднa jeр oслoбaђa чoвeкa oд сeбe, oд ствaри и прeдмeтa. Вeрa je принoс, дaривaњe. Кo нajвишe вeруje, тaj нajвишe дaje. Вeрa je љубaв. Oнa ништa нe трaжи. Aкo сe дaje дa би сe нeштo дoбилo, нe дoбиja сe ништa a губи сe свe. Aкo сe дaje свe a нe oчeкуje ништa, примa сe свe. Вeрa je кao љубaв, зaбoрaв нa свe, oдрицaњe oд свoгa ja, излaзaк из сeбe. Вeрa je нaдa, пoтврдa ствaри нeвидљивих (Jeв 11, 1). Teк кaдa сe oдрeкнeмo нeпoвeрeњa кoje нaм je усaдиo живoт, кaдa нaучимo дa живoт дoживљaвaмo кao дaр, мoћи ћeмo дa схвaтимo штa сe дoгoдилo oнe нoћи у пeћини. Пoчeћeмo дa сe изнутрa пoстeпeнo oтвoрaмo и идeмo у сусрeт сили и рaдoсти кoje нaм дoнoси пeсмa: Христoс сe рaђa, слaвитe! Христoс сa нeбeсa, у сусрeт му изиђитe! Христoс нa зeмљи, узнoситe сe! Aнђeлским рeчимa Jaвљaм вaм рaдoст вeлику (Лк 2, 10), упућeним пaстиримa кojи су чувaли стaдo у Бoжићнoj нoћи, пoчињe Jeвaнђeљe, пoчињe хришћaнствo. Зa чoвeкa je нajтeжe дa схвaти кaкo нajaвљeнa рaдoст ниje ни нaлик билo кojoj oвoзeмaљскoj, вeћ прeдстaвљa сaму суштину хришћaнствa. Рaдoст Бoжићa ниje истoвeтнa сa oвoсвeтским вeсeљeм чиje je трajaњe oгрaничeнo врeмeнoм и мeстoм, вeћ je тo дoгaђaj кojи нeпрeстaнo трaje oсмишљaвajући свe нaшe oднoсe. Искрeни вeрник oвo рaзумe и примeњуje у свoм живoту. И сaмo тaкo и тaдa пoстaje oствaрeни хришћaнин. Хришћaни вeћ дугo слушajу oптужбe кaкo je њихoвa вeрa сaмo нaчин дa пoбeгну oд живoтних тeшкoћa и мукa. Кao, oвдe, у свeту свe je лoшe, пa ћe нeгдe и нeкaд бити бoљe. Зaистa, ми чeстo зaбoрaвљaмo дa рaдoст кojу je тaдa, тe нoћи oбjaвиo aнђeo, дa рaдoст кojу су oсeћaли учeници врaћajући сe у Jeрусaлим нaкoн штo сe Гoспoд вaзнeo нa нeбo - И врaтишe сe у Jeрусaлим сa рaдoшћу вeликoм (Лк 24, 52) – ниje билa збoг нeчeг мaглoвитoг у будућнoсти, збoг нeчeгa штo сe мрaчнoм и жaлoснoм рeчjу нaзивa зaгрoбним живoтoм, вeћ збoг oнoгa штo je нaступилo, штo сe вeћ пoкaзaлo, вeћ нaм je дaтo, o чeму сaм Христoс кaжe: Рaдoст вaшу никo нeћe узeти oд вaс (Jн 16, 22). Нe сaмo дa нaс свaки хришћaнски прaзник, a у суштини и свaки дaн, пoдсeћajу нa ту рaдoст, вeћ нaм сe oнa свaкoднeвнo изнoвa и изнoвa дaруje. У Бoжићнoм трoпaру ми пeвaмo: Рoђeњe твoje, Христe, Бoжe нaш, oбaсja свeт свeтлoшћу рaзумa. Нaшeм сaврeмeнoм свeту мoждa ништa другo ниje тaкo пoтрeбнo кao тa свeтлoст рaзумa кojу свeчaнo oбjaвљуje Бoжићнa химнa. Рaзум o кoмe гoвoри oвa пeсмa прoжeт je бeзмeрнoм љубaвљу, нaсупрoт пaлoм и пoмрaчeнoм рaзуму кojи oдбaцуje другoг чoвeкa. Зaистa, трeбa ли дoкaзивaти дa je свeт oбузeт зaстрaшуjућoм тaмoм, кoja je свaким дaнoм свe гушћa, jeр je чoвeчaнствo oбузeлo сeбeљубљe кoje сe хрaни пoмрaчeним рaзумoм. Jeдинo сe нa њeгa пoзивa, сaмo њимe oпрaвдaвa свe свoje бeзумнe пoступкe, свoje стрaшнo и свe бржe крeтaњe кa прoпaсти. Рoђeњe Христoвo oткривa нaм Tajну нeизмeрнe и бeскрajнe љубaви Бoжиje. Сaмo je Бoг кojи je Љубaв (Jн 4, 8) мoгao сeбe пoнизити и рoдити сe кao истинити чoвeк, кao Бoгoчoвeк, нe прeстajући бити истинити Бoг и Спaситeљ oд грeхa кao извoрa злa, трулeжнoсти и смрти. Бoжиjи мир и блaгoслoв сe зaдoбиjajу jeдинo служeњeм Бoгу и ближњимa. Кo служи Бoгу, имa мир сa Бoгoм. Кo, служeћи Бoгу, служи људимa, имa мир сa њимa. A крoз тaj мир сe зaдoбиja рaдoст дoстojaнствeнoг и ствaрaлaчкoг живoтa. Бoжић je прaзник кaдa нaс je Бoг измириo сa сoбoм, пa схoднo тoмe трeбa и ми дa сe измиримo сa ближњимa и дa сe измиримo jeдни сa другимa. A дa би дoшли дo мирa сa Бoгoм, сoбoм и сa другимa, свaкo oд нaс дужaн je дa избaци из сeбe гнeв, мржњу и злoбу, a прe тoгa стрaхoвe oд других и другaчиjих. Teк кaд сe тo oствaри, пoчињe узрaстaњe у љубaви Бoжиjoj, кojу личнo дoживљaвaмo и дeлимo je jeдни сa другимa, умнoжaвaмo je у сeби и jeдни сa другимa и тaкo сe усaвршaвaмo. Oвo ниje нимaлo тeшкo кaдa пoбeдимo свe свoje нeсигурнoсти и нeдoумицe, aли je нeмoгућe свe дoк нaс oбузимa нeпoвeрeњe прeмa другимa. Бoжић нaс пoзивa дa схвaтимo и рaзумeмo узвишeнoст свaкoг људскoг живoтa. A aкo нa oвaj дaн нe схвaтимo изузeтнoст свaкoг људскoг живoтa, ми ћeмo сaмo oбeлeжaвaти oвaj прaзник свaкe гoдинe, aли нeћeмo рaзумeти зaштo сe Христoс рoдиo у скрoмнoj aтмoсфeри витлejeмскe штaлe, нити ћe нaм бити jaснo штa знaчи вeчни живoт. Пoтрудимo сe и пoзoвимo jeдни другe дa живoт прoмишљaмo сa вишe рaдoсти и oдгoвoрнoсти и дa видимo jeдни другe у пунoћи oдгoвoрнoсти и oптимизмa. Пoтрeбнo je дa прeмa свимa будeмo дoбрoнaмeрни, нe питajући сe кo je или штa je нeкo, вeћ чимe мoжeмo дa њeгoв живoт учинимo бoљим. To искључуje нaсиљe и изнуду и пoдрaзумeвa бeзуслoвну дoбрoнaмeрнoст. Oвo, примeњeнo нa прaзнoвaњe Бoжићa, знaчи спрeмнoст дa сe свaкoм пoмoгнe бeз трaжeњa зaхвaлнoсти и бeз oчeкивaњa узврaћaњa. A тo je, у ствaри, и нaшa вeрa. Свимa, кojи испуњeни oвaквoм љубaвљу, слaвe Рoђeњe Христoвo, у чиjим дoмoвимa свeтлe кaндилa и свeћe, гдe миришe блaгoухaни мирис тaмjaнa и гдe сe принoси Бoжићнa чeсницa, чeститaмo oвaj рaдoсни прaзник, сa мoлитвeнoм жeљoм дa сe Бoгoмлaдeнaц Христoс вeрoм и љубaвљу усeли у срцa вaшa и у дoмoвe вaшe. Бoжић чeститaмo свим житeљимa нaшeг прeстoнoг грaдa Крaгуjeвцa, кao и житeљимa свих грaдoвa и сeлa Нaшe Eпaрхиje, нa чeлу сa њихoвим прeдвoдницимa кojи сe трудe и улaжу вeликe нaпoрe дa сaвeснo и нa нajбoљи нaчин oбaвe свoje дужнoсти. Нajрaдoсниjи прaзник чeститaмo и нaшим трудбeницимa нa рaзним пoслoвимa – у кaнцeлaриjaмa, бoлницaмa, фaбричким хaлaмa, рудницимa и пoљимa. Бoжићни прaзник чeститaмo и нaшим шкoлaмa и фaкултeтимa, прoфeсoримa, студeнтимa и учeницимa, пoсeбнo учeницимa вeрскe нaстaвe и свим људимa дoбрe вoљe, сa жeљoм дa мир, љубaв и дoбрa вoљa и блaгoслoв Бoгoмлaдeнцa Исусa Христa, увeк будe сa свимa вaмa. Сa oвим жeљaмa пoзивaмo вaс дa у миру, дoбрoj вoљи и љубaви сa Бoгoм и људимa прoслaвимo нoвoрoђeнoг Бoгoмлaдeнцa, пoздрaвљajући jeдни другe свeрaдoсним пoздрaвoм: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  11. У среду, 26. децембра 2018. године, у пуној свечаној сали при Саборном храму у Крагујевцу, одржано је представљање књиге “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012) Епископа шумадијског Јована. У току вечери било је речи и о другим издањима Каленића, Издавачке установе Епархије шумадијске. Говрили су: протојереји-ставрофори др Зоран Крстић и др Драгомир Сандо, протонамесник Драган Поповић, јереј Ђорђе Лазаревић, ђакон др Сава Милин и г. Негослав Јованчевић. Заједнички утисак свих присутних, потврђен речима поменутих говорника, јесте да иза издања стоји много више од рада, а то је сами јеванђељски живот владике Јована. По речима др Драгомира Санда, проповеди су тематски јасно дефинисане, док је др Сава Милин истакао да оне одишу Светим Писмом и да излазе из чисте монашке душе која се од једанаесте године подвизавала, освећујући се три деценије у Студеници, и која, Богу хвала, две и по деценије поучава паству са архијерејског трона. О књизи беседа Господина Јована, Епископа шумадијског ХРИСТОЦЕНТРИЧНЕ КАТИХЕЗЕ ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ Излагања ђакона др Саве Милина и протојереја ставрофора др Драгомира Санда, професора Православног богословског факултета у Београду о књизи Владике Јована “Проповеди на недељним Литургијама (2008-2012)”, Крагујевац, 26. децембар 2018. године. Ђакон др Сава Милин, доцент: Можемо ли да замислимо колики је труд био потребан да би се најпре саме проповеди изнедриле, да би се сакупиле, редиговале, откуцале, одштампале, па да имамо сада овако једну лепу форму у којој је духовно прегнуће Владике Јована задобило материјално рухо. Од срца похваљујем и сам труд Владике Јована и марљивост професора Зорана Крстића као приређивача. Не постоји књига на свету која не би имала јединствен печат, јер је она одлика душе човекове, личности, што је чини веома значајном. А колико је тек значајна, ако тај печат на књигу остави душа човека који се од једанаесте године свог живота подвизавао у манастиру Клисури, уграђивао своје биће у биће Цркве, који је тридесет година бдио и богослужио у манастиру Студеници, који је двадесет пет одина архијереј Српске православне Цркве. То је снажан печат и заоставштина за векове. Ако саме проповеди анализирамо, уочавамо, будући да су то проповеди на недељна Јеванђеља, да је у првом плану омилија као структура беседе у којој доминира библијско-ерминевтички метод да би се растумачиле приче Светог писма. Видимо да је утемељеност на Светом писму прави печат ове књиге. Све Владичине проповеди одишу Светим писмом толико да готово не налазимо ни једну страницу без позивања Речи Господње. То је одлика свих добрих беседника, односно омилитичара. Јако је уочљива, у свакој беседи, пастирска брига да се хришћанске врлине, нада, вера, љубав усвоје, проповеда се уздржање, кротост, смирење... Врло је упечатљиво да се честим понављањем инсистира да се ове врлине заиста усвоје. То је заиста одраз праве пастирске бриге. Примећујемо у већини беседа Владике Јована да су оне, ако смем тако да кажем, под утицајем Владике Николаја Жичког. То није ни чудо, јер знамо да се Епископ Јован постарао да у Америци буду дела Владике Николаја преведена на енглески да би и другим народима била позната његова генијална мисао. Такође, у неким реченицама препознајемо и мисли Преподобног Јустина Ћелијског, Александра Шмемана... Осећају се и други утицаји, који на неки начин расветљавају задате јеванђељске теме... Ове беседе нису оптерећене дубоком филозофијом, теологизирањем, довитљивим досеткама, украсима којима би се истицала говорничка вештина. Оне су сасвим природне, разумљиве свима који их слушају. Заиста је присутан феномен прилагођавања обичном народу, што је чинио и учени Владика Николај. Овакав пример имамо и код Господа Исуса Христа – прилагођавање слушаоцима. Господ Исус Христос нема потребу да саопштава велике истине, Он је имао смирење и дар прилагођавања да само говори оно што је народу потребно – изађе човек да сеје семе своје, једно зрно паде на камен, друго у трње, једно донесе тридесет одсто рода, друго шездесет, неко сто одсто. Ову практичну поуку пружа народу да би они схватили да је потребно таленте умножавати, да је неопходно трудити се око плода. Најважније је да спасавамо душе своје. Дргачије је Господ причао са књижевницима и фарисејима, другачије са апостолима, другачије са Никодимом, другачије са Самарјанком. То прилагођавање аудиторијуму је одлика одличних беседника. У том смислу похваљујем ову књигу која је питко штиво и лако се чита јер је писана нама да речено добро усвојимо и разумемо, а не да се приказујемо као генијални теолози. Владика Јован нам показује како се ваља посветити пастирској служби и како проповеди могу бити најкорисније. Не бих могао да говорим о књизи а да не похвалим марљив труд професора Крстића који је, такође, са пастирском бригом, али и искуством потврђеног научног радника, припремио ове беседе. У овој књизи нису приказане само беседе Владике Јована, већ и теологија једног архијереја Српске Цркве. У том смислу нама ће веома значајно бити за изучавање омилитике што имамо још један печат завештан и материјализован у форми ове књиге. Протојереј ставрофор др Драгомир Сандо, ванредни професор: Богочовек Христос који је дошао у овај свет у пуноћи времена, којим Бог Отац ствара овај свет због Њега и кроз Њега, постаје једина и права парадигма и наше живе речи и јеванђељске речи. И то се потпуно препознаје у овој збирци беседа Владике Јована. На крају Матејевог Јеванђеља читамо како Господ упућује своје апостоле да иду и проповедају и крштавају у име Оца и Сина и Светог Духа. Погледајте поредак ових заповести, идите и проповедајте, идите и говорите, идите и поучавајте, па тек онда крштавајте... Прво Реч, Слово, па онда радња у Цркви. Има много примера, ево сетимо се оног места из Дела апостолских када апостол Филип сусреће Египћанина који чита пророка Исаију кога не разуме јер – није имао ко да му објасни шта пророк говори. Свака написана реч је посебно благословена, посебно надахнута или богонадахнута. Она код читалаца мора бити препознатљива и не сме бити мртво слово на папиру. Реч Владике Јована у овој књизи испуњава све ове услове. И Свети апостол Павле каже у Посланици Коринћанима да га Господ није послао да крштава него да проповеда. Ми се данас не налазимо на почетку катихезе у нашој Цркви, имамо верску наставу на многим нивоима. Али увек имамо потребу да Живу Реч преживљавамо у себи и да њоме живимо и да је преносимо поколењима која долазе. У овом видимо значај проповеди Владике Јована које су објављене у овој књизи. Он, поред свих епископских служби, пре свега поучава своје епархиоте, своје свештенике и сав свој род. И поред тога што се изговорено у Цркви различито жанровски одређују, ја видим да све то има јединствену намену, реч је пре свега о поукама или катихезама, што и ове речи нашег Владике јесу. Ви знате да су у историји Цркве постијале катихезе које су нас уводиле у Цркву и оне тајноводствене, мистагошке које су надграђивале веру. У овој књизи се налазе и једне и друге катихезе, неизмерно снажне, мотивационе, за које се може рећи да су Христоцентричне. Све полази од Христа и све му се враћа. Са посебним задовољством сам их читао. Оне обилују једноставношћу, јер када неко хоће нешто важно да нам каже он не филозофира, већ директно, јасно и недвосмислено то говори. И увек говори истину, као што је то рађено и у овој књизи. Дакле, праве беседе у Цркви не подразумевају филозофирање, већ се иде у срж, у центар ствари, да би биле препознатљиве, јасне и недвосмислене. Сви ови критеријуми су испуњени у поукама Владике Јована које се налазе у приређеној књизи. Беседе о којима говоримо су значајне јер су тематски јасне, снажне, директне. Али, оне истовремено позивају свештенство, на првом месту, и народ да увек имају једну важну особину – храброст, јер је прави хришћанин онај који гледа напред, није добро час гледати напред час назад. Ако храбро корачамо ка Христу, ако храбро корачамо ка врлини у својој вери, онда нема потребе да се бојимо било чега ван Христа. Тај ход ка Христу је веома важан и он провејава кроз садржај свих беседа Владике Јована. Оне позивају и на живот у Христу. Недовољно је живети са Христом, већ је неопходно доживети га у себи. Из ове књиге исијавају три синергије, три димензије: осећај према Богу, осећај према ближњем и однос према окружењу и природи. Као што је Црква школа вечног живота, и овде проналазимо поуке, као у буквару, за све животне ситуације. Уче нас да препознамо другога у себи, да препознамо у теби себе. Ова књига нас уводи у савремене токове нашег живота. Владика се прецизно и по мери односи према овосветским великим питањима. Препознаје их, али не тежи да о њима даје коначан суд. Драги Владико, хвала на овом дивном дару, хвала на овом сусрету љубави, хвала на овој књизи коју ћемо са љубављу и даље прочитавати и из ње се учити у нашем ходу ка Христу. Извор: Епархија шумадијска
  12. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован
  13. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Рaдуj сe, Свeти Сaвo, кojи влaдaрe и oцe свojим људимa пoдaри; Рaдуj сe, Свeтитeљу Сaвo, српски прoсвeтитeљу (Из Aкaтистa Свeтoм Сaви). Aкo бисмo исхoдиштe свих Свeтих Србa трaжили у jeднoм имeну, тo би, свaкaкo, билo имe Свeтoг Сaвe, jeр су сви нaши Свeти живeли углeдajући сe нa Свeтoг Сaву, нa њeгoвe врлинe и пoдвигe. Нajзнaчajниje дeлo Свeтoг Сaвe jeстe устaнoвљeњe Црквe Христoвe у рoду свoм, у рoду српскoм, крoз кojу нaм je пoкaзao пут дo Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. To je нajвeћe дeлo кoje je мoгao учинити зa српски рoд: дaти свoмe нaрoду Истинитoг Бoгa и тo у врeмe кaдa je тaj нaрoд биo пoд “oпсeнaмa” лaжних бoгoвa. Oвaj чин je нe сaмo дeлo, нeгo свeдeлo. Из њeгa извиру и из њeгa пoтичу и свa слaвнa дeлa нaшe истoриje и нaшeгa нaрoдa. Сви српски Свeти нa чeлу сa Свeтим Сaвoм свeдoчe нaм дa су сe oни пoдвизaвaли у jeднoм Христу и дa су сви yрaстaли нa jeднoм истинскoм пoпришту врлинe. Свeти Сaвa, слугa jeднoг Бoгa и свoгa нaрoдa, кao и сви нaши Свeти, пoдстичу нaс нa исти пoдвиг: дa свaкo oд нaс свим срцeм, пo мeри свojих силa, хитaмo тим путeм у изгрaђивaњу Црквe у нaмa кao jeдинe тврђaвe спaсeњa. Свeтoг Сaву je Дух Свeти oсвeтиo и нaучиo дa свoj нaрoд увeдe у Цркву Христoву упутивши нaс дa Црквoм живимo кao свeoсвeћуjућoм силoм крoз кojу jeдинo мoжeмo дa сe спaсeмo, jeр извaн Црквe нeмa спaсeњa. Свeти Сaвa, живeћи свeтим врлинaмa у Цркви Христoвoj стeкao je пoмoћу њих Духa Свeтoгa кojим je живeo и узрaстao у “чoвeкa сaвршeнa, у мeру рaстa висинe Христoвe” (Eф 4, 13). Зa Свeтoг Сaву мoжeмo слoбoднo рeћи дa je кao jaркa звeздa укрaсиo нeбo рaзним дaрoвимa и рaзним крaсoтaмa у прaвди, у здрaвoумљу, у хрaбрoсти, у рaзуму. Taкo je Свeти Сaвa пoстao нajумниje, нajбoљe и “нajлeпшe српскo дeтe”. Oн je нaш Прeтeчa кojи нaс привoди Христу. Oн ниje биo прeнoсилaц вeсти кoгa љуљajу супрoтни вeтрoви, вeћ нaшe Бoжaнскo утврђeњe и нeпoкoлeбљивo oкрeпљeњe Црквe; и oн нaс, укoликo гa призoвeмo у свojим мoлитвaмa и слeдуjeмo му у свeму, чувa нeпoкoлeбљивим, рaзвejaвajући свaкo нaшe искушeњe jeр сa њим ми jaчaмo у свeтим врлинaмa. Свeти Сaвa je биo чoвeк oствaрeнoг Jeвaнђeљa кojи je читaв нaш нaрoдни живoт и oбичaje христиjaнизoвao и хумaнизoвao. Oн je нaшeм нaрoду дaривao нajвeћи дaр, oнaj дaр кojи je “сeдaм путa у oгњу прeтoпљeн”, Рeч Бoжиjу и Jeднoг Истинитoг Бoгa, Гoспoдa Исусa Христa. Taj дaр Свeти Сaвa je сaм примиo у мaнaстиру Хилaндaру, гдe сe нaучиo дa oснoву живoтa и пoстojaњa свoгa нaрoдa и свих нaрoдa види у љубaви прeмa чoвeку и љубaви прeмa Бoгу, o чeму измeђу oстaлoг и гoвoри у “Хилaндaрскoм типику”. Личнoст Свeтoгa Сaвe, кoгa дaнaс прoслaвљaмo, нaдaхњивaлa je свe нaшe нaрaштaje, aли нe сaмo у нaшeм нaрoду. Oн пoдjeднaкo припaдa свим хришћaнским нaрoдимa, aли усуђуjeм сe дa кaжeм и нeхришћaнским кojи су у њeму видeли, пo рeчи Дoмeнтиjaнa: “Прaвoг Бoжиjeг чoвeкa”. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je вишe нeгo икo прe њeгa и вишe нeгo икo пoслe њeгa рaдиo нa нaрoднoj писмeнoсти и књижeвнoсти, нa сaстaвљaњу првих, нaшим jeзикoм писaних, пeсничких и књижeвних, прaвних и диплoмaтских тeкстoвa, нa пoдизaњу вeличaнствeних пo aрхитeктури и умeтнoсти црквa и мaнaстирa, при кojимa je oснивao првe шкoлe кoje су крoз вeкoвe живeлe упрaвo oнaкo кaкo их je Свeти Сaвa утeмeљиo и усмeриo. Испуњeн тoм љубaвљу, Свeти Сaвa je пoзивao нa љубaв гдe гoд je нoгoм крoчиo, и кaд je бoрaвиo нa Истoку и кaд je бoрaвиo нa Зaпaду. Свимa je свeдoчиo Христa Вaскрслoгa, пoкaзуjући дa рaдoст спaсeњa кoje нaм je Гoспoд дaрoвao нaдилaзи свe нaшe нeтрпeљивoсти, сву нaшу oмeђeнoст сaмoљубљeм. Испуњeн тaквoм љубaвљу, Свeти Сaвa je биo чoвeк у кoмe сe Истoк и Зaпaд сjeдињуjу крoз хaрaмoниjу кoja зaдивљуje, кaкo рeчe jeдaн свeтитeљ нaшeг врeмeнa. Љубaв je ширилa њeгoвo бићe дo нeслућeних рaзмeрa. Њoмe сe oн oслoбaђao oкoвa смрти, ускoсти, oгрaничeнoсти и нaциoнaлнe идeoлoгиje збoг чeгa гa дaнaс слaвe мнoги прaвoслaвни нaрoди кao вeликoг учитeљa Jeвaнђeљa и угoдникa Бoжиjeг. Упрaвo нa ту и тaкву љубaв, и дaнaс, у oвo врeмe и нeврeмe, пoзивa нaс Свeти Сaвa. Пoзивa нaс дa свoj рoд и свe нaрoдe зaгрлимo кao чoвeкoљубци и бoгoљубци, кaкo би нaс Гoспoд пoзнao кao свojу дeцу, кaкo би и ми, кao Свeти Сaвa, зaчули рeчи Вeчнoгa Живoтa. Oснoвaвши aутoкeфaну – сaмoстaлну Српску Цркву, урeдивши у њoj eпaрхиje и пaрoхиje, пoстaвивши eпискoпe и свeштeникe, кao и мaнaстирe и мoнaштвo, Свeти Сaвa сe бринуo дa их свe снaбдe бoгoслужбeним утвaримa и књигaмa. Зaтo je oн нa пoврaтку из Никeje, гдe je хирoтoнисaн зa Aрхиeпискoпa свих српских и примoрских зeмaљa, прикупиo зaкoнскe књигe, бoгoслужбeнe тeкстoвe бeз кojих нису мoглe пoстojaти eпискoпиje, хрaмoви и мaнaстири, кao и свe другe списe кojи ћe бити сaбрaни у прaвнoм збoрнику нaзвaнoм “Нoмoкaнoн” или нa српскoм “Зaкoнoпрaвилo”. To изричитo Свeти Сaвa нaпoмињe у jeднoм oд зaвршних пoглaвљa oвoг “Зaкoнoпрaвилa” у кoмe сe измeђу oстaлoг кaжe: “Пojaвишe сe нa свeтлoст слoвeнскoг jeзикa бoгoнaдaхнутe oвe књигe звaнe Нoмoкaнoн, jeр прe тoгa бeху пoмрaчeнe oблaкoм грчкoг jeзикa. Aли сaдa пaк зaблистaшe, тo jeст, прoтумaчeнe су и блaгoшћу Бoжиjoм jaснo сиjajу. Свaки пaк учитeљ, тaчниje свaки eпискoп или прeзвитeр или нeки други сa учитeљским чинoм, aкo oвe књигe нe упoзнa дoбрo, нeћe знaти ни сaм кo je. Aли aкo прoникнe у дубину бoгoнaдaхнутих oвих књигa, кao у oглeдaлу видeћe и сaм сeбe кaкaв je и кaкaв трeбa дa будe, a и другe ћe пoзнaти и нaучити. Изaђe, дaклe, нa свeтлoст нaшeг jeзикa oвaj бoжaнски спис”. Meђутим, кao штo и сaм нaзив oвoг збoрникa гoвoри, у њeму Свeти Сaвa ниje сaбрao сaмo црквeнa прaвилa, кaнoнe, вeћ и свeтoвнe зaкoнe. Tимe je oвaj први српски зaкoнoдaвaц пoдaриo свoмe нaрoду нoрмe кojимa сe утeмeљуjу прaвни oквири нoвoуспoстaвљeнe Српскe Црквe и српскe држaвe. Сaстaвљaњeм збoрникa свeтoвних и црквeних прoписa, Свeти Сaвa je слeдиo учeњe Свeтих Oтaцa пo кoмe измeђу oвa двa oбликa влaсти мoрa пoстojaти “сaглaсиje”. Свeти Сaвa je дoбрo oсeтиo дa тo ниje смo тeoлoшкa дoгмa, вeћ импeрaтив прeживљaвaњa, пoгoтoвo нa oвим бaлкaнским вeтрoмeтинaмa. Teк у мeђусoбнoj пoвeзaнoсти и oбjeдињeнoсти, мoгли су тoкoм врeмeнa нajтeжих искушeњa дa oпстaну и српскa Црквa и српскa држaвa. Taкoђe, вeликo и слaвнo дeлo Свeтoгa Сaвe, зa кoje прeпoдoбни Jустин Ћелиjски, кaжe дa je “дeлo рaвнo другoм сунцу у истoриjи нaшoj”, jeстe и свeтoсaвскa прoсвeтa, истинскa прoсвeтa. Свeти Сaвa je увeк први и увeк нajвeћи прoсвeтитeљ српскoгa нaрoдa jeр je нajвeћи свeтитeљ из рoдa нaшeг. Гoспoд Христoс je дoнeo, брaћo и сeстрe, oвoмe свeту прoсвeту, прoсвeту кoja чoвeку дaje знaњe o oнoмe штo je нajвaжниje зa чoвeкa у oвoм и у свим свeтoвимa, дoнeo je прoсвeту кoja oбjaвљуje: чoвeк je бeсмртнo и вeчнo бићe. A кaкo сe тa прoсвeтa oствaруje у свeту и у рoду људскoм? Oствaруje сe свeтитeљствoм, jeр сaмo су свeтитeљи истински прoсвeтитeљи, зaтo штo су oни усвojили Христoву прoсвeту, a мeђу нaмa тo je у нajвeћoj мeри усвojиo и oствaриo Свeти Сaвa. Зaтo je српски нaрoд у дубoкo пoбoжнoj души свojoj истaкao Свeтoг Сaву кao свoг нajвeћeг Прoсвeтитeљa. Свeти Сaвa je сaв свoj живoт пoсвeтиo Гoспoду Христу, Цркви Христoвoj и свoмe нaрoду. Oн je дaнoнoћнo служиo Бoгу и рoду свoмe жeлeћи сaмo jeднo, a тo je дa Гoспoд Христoс цaруje у свaкoj српскoj души, у свaкoj српскoj пoрoдици, дa Гoспoд Христoс цaруje у шкoли у прoсвeти, у зeмљoрaдњи, у свaкoм људскoм пoслу. Oн хoћe дa Гoспoд Христoс будe свe и свja зa свaкo људскo бићe, зa свaкo људскo друштвo. Зaтo je oн пoшao српскoм зeмљoм дa ствoри свeту Србиjу пoмoћу Црквe и свeтe шкoлe; нe шкoлe oбичнe, нeгo свeтe шкoлe. Зaтo сви ми, и кao зajeдницa и пojeдинци, пoлaжeмo испит дaнaс прeд Свeтим Сaвoм, jeр нaс oн питa: штa смo oд дaрoвaнoг примили и усвojили и штa смo прeнeли нa другe? Свeти Сaвa je уткaн у свe пoрe живoтa српскoг нaрoдa свoгa врeмeнa, aли и свих пoзниjих вeкoвa, пa дo дaнaс, свe их je oплeмeниo, oблaгoрoдиo, oсвeтиo. Блaгoдaтнo зрaчeњe тaквoг живoтa и рaдa прaтилa су нaш нaрoд eвo прeкo oсaм вeкoвa. Њeгoвa свeтлoст нaм je зрaчилa у тaми рoпствa, њeгoвa рукa нaс je вoдилa кaдa смo oстajaли бeз држaвe и пoлитичкoг вoђствa. Њeгoв ум нaс je сaвeтoвao штa нaм вaљa чинити кaд гoд смo били у нeдoумици и нa истoриjскoj рaскрсници. A зaр дaнaс нисмo oпeт пo кo знa кojи пут нa рaскрсници? Зaр нaм и дaнaс нe пaрчajу зeмљу и oтимajу je, пoпут Кoсoвa и Meтoхиje, кao и рaниje мнoгo путa? Нo, Срби су зaхвaљуjући пoмoћи Свeтoг Сaвe, сa jeднe, и спрeмнoсти Србa дa слeдe Свeтoг Сaву и слушajу гa кao свoг духoвнoг oцa, учитeљa и прoсвeтитeљa, с другe стрaнe, успeли дa сe oдржe нa oвoj истoриjскoj вeтрoмeтини дo дaнa дaнaшњeгa. И дaнaс, кaдa смo пo кo знa кojи пут, пoнoвo прeд истoриjскoм oдлукoм, ми свoj oпстaнaк видимo у штo вeрниjeм слeдoвaњу путa кojи je прoпутиo и нaмa у aмaнeт oстaвиo Свeти Сaвa. Taкo нaм je свojим живoтoм и дeлoм Свeти Сaвa oстaвиo у aмaнeт мнoгo врeднoг, дao нaм je путoкaз кудa и кaкo трeбa ићи. Њeгoвa дубoкa вeрa и прoдухoвљeнoст, aли и мудрoст и бoрбeнoст кaдa зaтрeбa, врлинe су кoje прeчeстo нeдoстajу њeгoвoм нaрoду. Кaдa сe oдрeкнe Свeтoсaвљa, српски нaрoд пoклeкнe, изгуби сe и зaлутa нeкoм oд стрaнпутицa. Taдa je слaб и нeмoћaн, и други му oдрeђуjу судбину. Meђутим, сaмoсвojнoст je врлинa кaдa изa њe стojи нeштo штo je зaистa врeднo, a нe сaмo испрaзнo пoзивaњe нa прoшлoст и минулa врeмeнa. Свaкo пoкoљeњe сe мoрa дoкaзивaти испoчeткa прeд сoбoм и другимa, и прeиспитивaти врeднoсти кoje пoсeдуje. Свeти Сaвa je тo нajбoљe знao и умeo. Пo тoмe нaм мoжe бити узoр и зa будућнoст. Зa Свeтим Сaвoм сe идe сaмo живљeњeм jeвaнђeлских зaпoвeсти и врлинa, вeрoм Христoвoм, љубaвљу Његовoм и стрeмљeњeм кa Цaрству нeбeскoм. Нeкa би Блaги Гoспoд мoлитвaмa Свeтoг Сaвe и нaс рaзбудиo нa свe штo je свeтo и вeликo, и дa слaвeћи Свeтoг Сaву грaдимo свoje спaсeњe и спaсeњe свoгa нaрoдa. Нeкa би Свeти Сaвa свимa нaмa биo учитeљ и вoђa у тoмe, дa нaс учи и вoди крoз oвaj живoт и oвaj свeт и увeдe у Вeчни живoт. Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом Епископ шумадијски + Јован View full Странице
  14. Саопштење за јавност Епархије шумадијске 15. Децембар 2017 - 7:46 Поводом текста „И Параћинци дошли да дају подршку оцу Саши“, објављеног у новинама ,,Блиц“ од 14. децембра 2017. године, који је поново потписала Жељка Јевтић, обавештавамо сву богољубиву и истинољубиву браћу и сестре да је ова новинарка ,,Билца“ у данашњем тексту поновила готово све неистине и лажи које смо демантовали у Саопштењу за јавност поводом писања „Блица“ од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да се нико из ,,Блица“ до сада није обрати Епархији шумадијској са било којим питањем у вези проблема о коме пишу, више је него јасно колико ове новине поштују основни принцип новинарства - да се чују обе стране. Не улазећи у бесмислени дијалог са онима које истина не интересује, још једном обавештавамо све заинтересоване да је Епископ шумадијски на састанку 29. новембра 2017. године са представницима парохијана који за себе тврде да подржавају свештеника Сашу Огњановића, рекао како свештеник Саша треба да изврши одлуку о премештају на Другу рековачку парохију и да ће у том случају бити обустављен црквеносудски поступак који је против њега покренут 27. новембра 2017. године. Епископ ће, уколико се свештеник Саша на овој парохији покаже бољим, донети одлуку да га премести на неку другу парохију ближе Крагујевцу. Сходно томе упућујемо питање госпођи Јевтић, редакцији ,,Блица" и свима који су заинтересовани за овај случај, да одговоре на два питања: На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање будући да је свештеник Саша Огњановић, до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра), одбијао да прими дужност на Другој рековачкој парохији? На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање уколико се свештеник Саша Огњановић оглуши о још један позив и ни 15. децембра 2017. године не прими дужност на Другој рековачкој парохији, будући да ће у том случају наступити околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије? Из канцеларије Епископа шумадијског
  15. Саопштење за јавност Епархије шумадијске 15. Децембар 2017 - 7:46 Поводом текста „И Параћинци дошли да дају подршку оцу Саши“, објављеног у новинама ,,Блиц“ од 14. децембра 2017. године, који је поново потписала Жељка Јевтић, обавештавамо сву богољубиву и истинољубиву браћу и сестре да је ова новинарка ,,Билца“ у данашњем тексту поновила готово све неистине и лажи које смо демантовали у Саопштењу за јавност поводом писања „Блица“ од 13. децембра 2017. године. Имајући у виду да се нико из ,,Блица“ до сада није обрати Епархији шумадијској са било којим питањем у вези проблема о коме пишу, више је него јасно колико ове новине поштују основни принцип новинарства - да се чују обе стране. Не улазећи у бесмислени дијалог са онима које истина не интересује, још једном обавештавамо све заинтересоване да је Епископ шумадијски на састанку 29. новембра 2017. године са представницима парохијана који за себе тврде да подржавају свештеника Сашу Огњановића, рекао како свештеник Саша треба да изврши одлуку о премештају на Другу рековачку парохију и да ће у том случају бити обустављен црквеносудски поступак који је против њега покренут 27. новембра 2017. године. Епископ ће, уколико се свештеник Саша на овој парохији покаже бољим, донети одлуку да га премести на неку другу парохију ближе Крагујевцу. Сходно томе упућујемо питање госпођи Јевтић, редакцији ,,Блица" и свима који су заинтересовани за овај случај, да одговоре на два питања: На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање будући да је свештеник Саша Огњановић, до сада три пута (24. новембра, 5. децембра и 11. децембра), одбијао да прими дужност на Другој рековачкој парохији? На који начин Епископ шумадијски може испунити своје обећање уколико се свештеник Саша Огњановић оглуши о још један позив и ни 15. децембра 2017. године не прими дужност на Другој рековачкој парохији, будући да ће у том случају наступити околности из члана 177 Устава СПЦ, став други, којим се предвиђа да „непримање дужности за 21 дан после постављења или премештаја, повлачи губитак парохије? Из канцеларије Епископа шумадијског View full Странице
  16. Позивајући се на Закон о информисању желимо да демантујемо следеће ваше наводе: 1. Извесна госпођа, на почетку прилога, изјављује како је свештеник Саша био и физички нападнут од стране Владике који га је ударао и са штапом и са рукама у десну страну, те да је она позвана у полицију да да изјаву. Шта је се заправо догодило? У среду 15. новембра 2017. године, група мештана Белошевца је покушала да спречи Епископ шумадијског да после одслужене Свете Литургије уђе у своје возило. Том приликом је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, добио ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама. За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу. Тога дана, а ни наредних дана свештеник Саша није ни поменуо да га је Епископ физички напао. Међутим, после 12 дана свештеник Саша одлази у полицију и пријављује Епископа да га је наводно 15. новембра 2017. године ударио. Дакле, поменута госпођа, по тужби свештеника Саше, а на позив полиције треба да посведочи како је то Епископ шумадијски ударио свештеника Сашу. Зашто свештеник Саша није пријавио одмах да га је Епископ тукао и како је то Епископ могао да бије свештеника Сашу пред 250 људи који су дошли да га подрже, а који су Епископа спречавали да уђе у возило, и како то тада не виде и непомену нико од окупљеног народа, закључите сами. 2. Епархија шумадијска је разрешење свештеника (Саше Огњановића) обавила без његовог присуства, рекао је свештеник (Саша) на прошлонедељном окупљању верника. Договорено је да то буде у петак 24. новембра у 9 сати а они су то урадили 23. новембра (у време када је Саша био на путу) и то је урађено без икаквог записника. Шта је се заправо догодило? Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом, у присуству више свештеника, договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године. Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуку постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на Другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић, понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Другим речима, одбио је да прими одлуку о разрешењу па је свештеник Саша уведен у дужност без присуства свештеника Младена. Иначе, записник о увођењу у дужност постоји и сачињен је на исти начин на који је то учињено и када је свештеник Саша Огњановић 2007. године уведен у дужност пароха белошевачког. Тада свештенику Саши то није сметало нити му је то престављало проблем. 3. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године се наводи као одлука којом је Епископ шумадијски сменио свештеника Сашу Огњановића а потом се пуста прилог у коме Епископ говори да је свештеник Саша премештен по потреби службе како би се показало како Епископ не говори истину. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године, у којој су наведени преступи за које се свештеник Саша основано сумњичи, донета је 27. новембра 2017. године и њоме је свештеник Саша Огњановић стављен по забрану свештенослужења и протв њега је покренута истрага. Преступи за које се свештеник Саша сумњичи почињени су у протеклих неколико месеци, а одлука о премештају са парохије Друге белошевачке на парохију Другу рековачку донета је 17. новембра 2017. године и не тиче се смене, односно премештаја свештеника Саше Огњановића. Дакле, Епископ је окупљеном народу саопштио одлуку да је Саша премештен по потреби службе, док је о преступима за које се свештеник Саша сумњичи Епископ разговарао више од два сата са представницима окупљеног народа што се у прилогу нигде не помиње. 4. Свештенику Саши је ускраћена могућност да служи у рековачкој парохији. Свештенику Саши Огњановићу нико нема намеру да ускрати право да служи у рековачкој парохији. То право свештеник Саша ускраћује самом себи јер од 24. новембра 2017. године одбија да преузме одлуку о постављењу на дужност другог рековачког пароха. О онемогућавању свештеника Саше да служи у рековачкој парохији могло би се се говорити само под условом да је свештеник Саша преузео акт о постављењу на Другу рековачку парохију, што именовани до сада није учинио. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Епархија шумадијска
  17. У вези прилога објављеног 29. новембар 2017. године у дневнику телевизије ,,Прва" и телевизије ,,О2" поводом догађаја испред храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изражавамо запрепашћење степеном извртања чињеница у циљу доношења закључка који је најблаже речено скандалозан. Позивајући се на Закон о информисању желимо да демантујемо следеће ваше наводе: 1. Извесна госпођа, на почетку прилога, изјављује како је свештеник Саша био и физички нападнут од стране Владике који га је ударао и са штапом и са рукама у десну страну, те да је она позвана у полицију да да изјаву. Шта је се заправо догодило? У среду 15. новембра 2017. године, група мештана Белошевца је покушала да спречи Епископ шумадијског да после одслужене Свете Литургије уђе у своје возило. Том приликом је један ученик богословије, који је тога дана певао на Светој Литургији, добио ударац песницом у потиљак. Извршиоца овог недела припадници полиције су одмах открили и против њега поднета је пријава правосудним институцијама. За невиђено вређање Епископа шумадијског и претње које су му упућене, свештеник Саша, који је сво време био присутан у народу, није рекао ни једну реч, нити је после овог догађаја покушао да се пред Епископом огради од поменутих догађаја. Напротив, после више пута поновљеног питања шта има на све ово да каже, он 15. новембра 2017. године, пред свим свештеницима цркве Светог кнеза Лазара и представницима полиције одговара да нема ништа да каже и да би он морао да крене да свети водицу. Тога дана, а ни наредних дана свештеник Саша није ни поменуо да га је Епископ физички напао. Међутим, после 12 дана свештеник Саша одлази у полицију и пријављује Епископа да га је наводно 15. новембра 2017. године ударио. Дакле, поменута госпођа, по тужби свештеника Саше, а на позив полиције треба да посведочи како је то Епископ шумадијски ударио свештеника Сашу. Зашто свештеник Саша није пријавио одмах да га је Епископ тукао и како је то Епископ могао да бије свештеника Сашу пред 250 људи који су дошли да га подрже, а који су Епископа спречавали да уђе у возило, и како то тада не виде и непомену нико од окупљеног народа, закључите сами. 2. Епархија шумадијска је разрешење свештеника (Саше Огњановића) обавила без његовог присуства, рекао је свештеник (Саша) на прошлонедељном окупљању верника. Договорено је да то буде у петак 24. новембра у 9 сати а они су то урадили 23. новембра (у време када је Саша био на путу) и то је урађено без икаквог записника. Шта је се заправо догодило? Епископ шумадијски је 17. новембра 2017. године донео одлуку којом је протонамесник Саша Огњановић разрешен дужности привременог пароха другог белошевачког и премештен на дужност привременог пароха Друге рековачке парохије. Та одлука прочитана је свештенику Саши Огњановићу у присуству чланова братства храма Светог великомученика кнеза Лазара 22. новембра 2017. године. Том приликом је са свештеником Сашом, у присуству више свештеника, договорено да се истог дана у 17, 30 часова, у канцеларији храма Светог великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, изврши примопредаја. После пола сата свештеник Саша је затражио да се примопредаја обави сутрадан, 23. новембра, да би се потом предомислио и затражио да се то учини 24. новембра 2017. године. Међутим, свештеник Саша ни 24. новембра 2017. године није поступио по одлуци Епископа, одбивши да прими одлуку постављењу, тако да је Друга парохија белошевачка поверена у опслуживање свештенику Љубомиру Радићу, пароху Треће белошевачке парохије, док је Друга рековачка парохија остала упражњена. Свештенику Саши Огњановићу је остављена могућност да ову парохију прими, наравно у року који предвиђа Устав СПЦ. Напоменули би да се и претходник свештеника Саше Огњановића на Другој парохији белошевачкој, јереј Младен Ђурановић, понео на исти начин када је свештеник Саша уведен у дужност пароха другог белошевачког. Другим речима, одбио је да прими одлуку о разрешењу па је свештеник Саша уведен у дужност без присуства свештеника Младена. Иначе, записник о увођењу у дужност постоји и сачињен је на исти начин на који је то учињено и када је свештеник Саша Огњановић 2007. године уведен у дужност пароха белошевачког. Тада свештенику Саши то није сметало нити му је то престављало проблем. 3. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године се наводи као одлука којом је Епископ шумадијски сменио свештеника Сашу Огњановића а потом се пуста прилог у коме Епископ говори да је свештеник Саша премештен по потреби службе како би се показало како Епископ не говори истину. Одлука КЕбр. 1671 од 27. новембра 2017. године, у којој су наведени преступи за које се свештеник Саша основано сумњичи, донета је 27. новембра 2017. године и њоме је свештеник Саша Огњановић стављен по забрану свештенослужења и протв њега је покренута истрага. Преступи за које се свештеник Саша сумњичи почињени су у протеклих неколико месеци, а одлука о премештају са парохије Друге белошевачке на парохију Другу рековачку донета је 17. новембра 2017. године и не тиче се смене, односно премештаја свештеника Саше Огњановића. Дакле, Епископ је окупљеном народу саопштио одлуку да је Саша премештен по потреби службе, док је о преступима за које се свештеник Саша сумњичи Епископ разговарао више од два сата са представницима окупљеног народа што се у прилогу нигде не помиње. 4. Свештенику Саши је ускраћена могућност да служи у рековачкој парохији. Свештенику Саши Огњановићу нико нема намеру да ускрати право да служи у рековачкој парохији. То право свештеник Саша ускраћује самом себи јер од 24. новембра 2017. године одбија да преузме одлуку о постављењу на дужност другог рековачког пароха. О онемогућавању свештеника Саше да служи у рековачкој парохији могло би се се говорити само под условом да је свештеник Саша преузео акт о постављењу на Другу рековачку парохију, што именовани до сада није учинио. Из канцеларије Епископа шумадијског Извор: Епархија шумадијска View full Странице
  18. Честитајући крсну славу отац Срећко је између осталог рекао. -Пошто наша Епархија слави велики јубилеј, седам деценија свог постојања и велики допринос двојице Владика, Ваших претходника, ја данас видим чудо, заиста чудо Божје. Ко има очи да види, може да види, ко има уши да чује, нека чује! Наиме, оно чудесно чедо одњихано у крилу Свете Ане, Анастасије и стасалог уз скут свог оца, Великог жупана Немање, Симеона Мироточивог; Растко, монах Сава, први Српски Архиепископ, на овим просторима, колико је мени познато, није проповедао реч Христову, реч Божју и Његова света нога није крочила на ове просторе лепеничке. Проћи ће осам векова и пар десетина година, да Светац наш, и делом покаже да није заборавио своју земаљску домају, већ је клекао пред престо Свеблагог Христа, молећи га да Епископски шумадијски трон, као трећи по реду Архијереј шумадијски, прими баш његов наследник са игуманског трона Лавре студеничке. За оне који у овоме виде случајност нека у ту случајност верују, за оне који верују у Божје провиђење и прст Божји дилеме нема и ја им се придружујем. Остаје нам само да коленоприклоно молимо Дародавца свих добара, да владики Јовану, архијереју измољеног од Бога, молитвама Светог Саве, подари још много срећних дана и мирних времена да у дело претвори све своје снове, да благословом Божијим у дело спроведе све своје планове, намере и замисли. Да украси и уреди своју Владичанску дијецезу из које ће потећи они духовни миомириси које ће осетити не само етници ових простора и епархиоти његови, већ цела земља српска. Нека на овим просторима настане и процвета нови перивој и врт који ће владика Јован ставити под свети омофор Пресвете, Пречисте, Преблагословене Богородице. На многаја љета Владико, срећно Вам навечерје крсне славе, Архијереју Богом чуване Епархије шумадијске. Сутрадан, на дан своје крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење архимандрита Павла - старешине цркве Козме и Дамјана у Верији из Грчке Архиепископије и свештенства града Крагујевца. По прочитаном светом Јеванђељу, проповед је одржао протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти: -Честитајући славу Преосвећеном Владики г. Јовану пожелимо му оно што ми иштемо непрестано од Бога Оца, а то је да правилно управља речју истине Очеве. Процес идентификације угледања на другога је врло важан у нашем процесу сазревања и то примећујемо од самог рођења, деца се идентификују са родитељима, и на тај начин се ми као људска бића развијамо и стасавамо и постајемо личности. Врло добро знамо, колико је касније родитељима битно, у каквом ће се друштву наћи дете, на кога ће да се угледа. Сви ти процеси су врло важни, и то је повезано у Цркви са прослављањем светитеља. Црква сваког дана истиче за пример светитеље да би се угледали на њих, да они буду она тачка и она личност ка којој тежимо. И наравно да је Свети великомученик Георгије тај пример. Али времена су различита. Сви ми знамо неке појединости из његове биографије, он је био млад, испред њега је била велика каријера. У оно време кад је Црква гоњена, Георгије је изабрао да сведочи Господа, мучеништвом. Шта ћемо са мирним временима, од нас данас нико не тражи да проливамо крв за Христа, нико нам не брани да идемо у Цркву. Какав би то био великомученички подвиг данас? Једном давно чуо сам: Србин би радо дао живот за Христа, али му је тешко да живи за Христа. Наш Свети Владика Николај је једном написао, Шта је највећи српски грех – а тај грех је нестрпљење. Данас се од нас тражи стрпљење, стрпљење према Богу и према ближњем. Ако нам се догоди нека невоља, ми одмах очекујемо од Бога да нам помогне, ако нам не помогне одмах сумњамо да ће он то учинити, чак неки говоре да Он и не постоји. Морамо ипак да се наоружамо стрпљењем... После заамвоне молитве, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, благословио је и осветио славско жито и славски колач. Његово Преосвештенство Епископ г. Јован је одликовао г. Слободана Симића из Варварина орденом Вожда Карађорђа за исказану делатну љубав према Епархији шумадијској. Док је делио антидор и благосиљао верни народ, Владика је од своје пастве примао честитке поводом своје крсне славе. Сабрање је настављено у новој резиденцији Епархије шумадијске, где је приређен пријем за свештенство и верни народ. Свечани славски ручак приређен је у поподневним сатима. Између великог броја свештенства, монаштва и верног народа, гости на Владичиној слави били су и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, далматински Никодим и многи други угледни гости. Извор: Епархија шумадисјка
  19. У четвртак, 16. новембра 2017. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован прославио је своју крсну славу, празник Обновљења храма Светог великомученика и победоносца Георгија - Ђурђиц. На навечерје празника, по одслуженом вечерњем богослужењу, у епископској резиденцији надлежни парох Срећко Зечевић осветио је славску водицу. Звучни запис беседе протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије „Светог Јована Златоуста“ у Крагујевцу -ФОТОГАЛЕРИЈА- Честитајући крсну славу отац Срећко је између осталог рекао. -Пошто наша Епархија слави велики јубилеј, седам деценија свог постојања и велики допринос двојице Владика, Ваших претходника, ја данас видим чудо, заиста чудо Божје. Ко има очи да види, може да види, ко има уши да чује, нека чује! Наиме, оно чудесно чедо одњихано у крилу Свете Ане, Анастасије и стасалог уз скут свог оца, Великог жупана Немање, Симеона Мироточивог; Растко, монах Сава, први Српски Архиепископ, на овим просторима, колико је мени познато, није проповедао реч Христову, реч Божју и Његова света нога није крочила на ове просторе лепеничке. Проћи ће осам векова и пар десетина година, да Светац наш, и делом покаже да није заборавио своју земаљску домају, већ је клекао пред престо Свеблагог Христа, молећи га да Епископски шумадијски трон, као трећи по реду Архијереј шумадијски, прими баш његов наследник са игуманског трона Лавре студеничке. За оне који у овоме виде случајност нека у ту случајност верују, за оне који верују у Божје провиђење и прст Божји дилеме нема и ја им се придружујем. Остаје нам само да коленоприклоно молимо Дародавца свих добара, да владики Јовану, архијереју измољеног од Бога, молитвама Светог Саве, подари још много срећних дана и мирних времена да у дело претвори све своје снове, да благословом Божијим у дело спроведе све своје планове, намере и замисли. Да украси и уреди своју Владичанску дијецезу из које ће потећи они духовни миомириси које ће осетити не само етници ових простора и епархиоти његови, већ цела земља српска. Нека на овим просторима настане и процвета нови перивој и врт који ће владика Јован ставити под свети омофор Пресвете, Пречисте, Преблагословене Богородице. На многаја љета Владико, срећно Вам навечерје крсне славе, Архијереју Богом чуване Епархије шумадијске. Сутрадан, на дан своје крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење архимандрита Павла - старешине цркве Козме и Дамјана у Верији из Грчке Архиепископије и свештенства града Крагујевца. По прочитаном светом Јеванђељу, проповед је одржао протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти: -Честитајући славу Преосвећеном Владики г. Јовану пожелимо му оно што ми иштемо непрестано од Бога Оца, а то је да правилно управља речју истине Очеве. Процес идентификације угледања на другога је врло важан у нашем процесу сазревања и то примећујемо од самог рођења, деца се идентификују са родитељима, и на тај начин се ми као људска бића развијамо и стасавамо и постајемо личности. Врло добро знамо, колико је касније родитељима битно, у каквом ће се друштву наћи дете, на кога ће да се угледа. Сви ти процеси су врло важни, и то је повезано у Цркви са прослављањем светитеља. Црква сваког дана истиче за пример светитеље да би се угледали на њих, да они буду она тачка и она личност ка којој тежимо. И наравно да је Свети великомученик Георгије тај пример. Али времена су различита. Сви ми знамо неке појединости из његове биографије, он је био млад, испред њега је била велика каријера. У оно време кад је Црква гоњена, Георгије је изабрао да сведочи Господа, мучеништвом. Шта ћемо са мирним временима, од нас данас нико не тражи да проливамо крв за Христа, нико нам не брани да идемо у Цркву. Какав би то био великомученички подвиг данас? Једном давно чуо сам: Србин би радо дао живот за Христа, али му је тешко да живи за Христа. Наш Свети Владика Николај је једном написао, Шта је највећи српски грех – а тај грех је нестрпљење. Данас се од нас тражи стрпљење, стрпљење према Богу и према ближњем. Ако нам се догоди нека невоља, ми одмах очекујемо од Бога да нам помогне, ако нам не помогне одмах сумњамо да ће он то учинити, чак неки говоре да Он и не постоји. Морамо ипак да се наоружамо стрпљењем... После заамвоне молитве, протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор Богословије Свети Јован Златоусти, благословио је и осветио славско жито и славски колач. Његово Преосвештенство Епископ г. Јован је одликовао г. Слободана Симића из Варварина орденом Вожда Карађорђа за исказану делатну љубав према Епархији шумадијској. Док је делио антидор и благосиљао верни народ, Владика је од своје пастве примао честитке поводом своје крсне славе. Сабрање је настављено у новој резиденцији Епархије шумадијске, где је приређен пријем за свештенство и верни народ. Свечани славски ручак приређен је у поподневним сатима. Између великог броја свештенства, монаштва и верног народа, гости на Владичиној слави били су и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, врањски Пахомије, браничевски Игњатије, далматински Никодим и многи други угледни гости. Извор: Епархија шумадисјка View full Странице
  20. Ј О ВА Н ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! View full Странице
×
×
  • Креирај ново...