Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'што'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Храм Светог Јована Крститеља у Тобуту код Лопара обиљежио је данас храмовну славу - Зачеће светог Јована Крститеља, а Свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање свештенства Епархије зворничко-тузланске. „Чувајмо оно што имамо“, поручио је владика Фотије, осврнувши се на потребу очувања наше вјере, ћирилице и нашег народа у цјелини. Епископ Фотије је рекао да увијек када обиљежавамо неки празник посвећен Светом Јовану Крститељу треба да се сјетимо његове мисије и тога да је он био учитељ покајања. Он се осврнуо и на негативну појаву секташа, спиритиста и јогина на нашим просторима истичући да Православна црква има традицију и учење неизмијењењо двије хиљаде година и да на то њени припадници требају бити поносни. „Покајање треба свима и порука Светог Јована Крститеља је универзална у том смислу да се преко те свете тајне можемо вратити Богу“, истакао је је у својој бесједи епископ Фотије. Слави храма у Тобуту присуствовао је велики број вјерника, а своје учешће у молитвеном слављу узело је и руководство општине Лопаре на челу са начелником Радом Савићем. „Захвалан сам владики Фотију и нашем свештенству на духовној бризи о нашем народу на Мајевици“, рекао је начелник Савић. Он је нагласио да је Црква увијек окупљала српски народ и да је тако било и данас у Тобуту на Мајевици. „Могу да изразим задовољство што смо овдје окупљени и што смо обиљежили данашњи празник“, додао је Савић. Старјешина цркве у Тобуту протојереј-ставрофор Неђо Зарић је рекао да црква у Тобуту од своје изградње никада није била затворена. Кумови славе храма у Тобуту били су професор Милан Томић, Марко Панић и Мирослав Лукић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Симеона Мироточовог на Новом Београду. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Тужан сам због Црне Горе -Нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори. Заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замена теза где некога унапред прогласите црним, где га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав. Наиме, за једну нормалну, природну ствар по којој Црква функционише, а то је устоличење једног Епископа, а у конкретном случају вековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, неко је прогласио да то не треба тако да буде, иако ми сада немамо друго решење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као 'неко ко нешто на силу намеће' и као 'неко ко не разуме ситуацију' и као 'неко ко провоцира'. То је као кад би вам неко рекао: `Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама!` А ви без дисања не можете, јер је то природна и нормална ствар. Устоличење и све што Црква чини јесте увек у духу речи Христових, у духу онога што се темељи на вери и на молитви, у духу смирења и у духу љубави. Црква дејствује и дела увек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да решава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке, рекао је патријарх Порфирије. -Црква није ту да се бави државним питањима. Црква је тело Христово, а то значи заједница свих оних који су крштени у име Оца, Сина и Светога Духа. Тело Христово у којој по речима апостола Павла 'нема Грка и Јеврејина'. Нека свако буде оно што по својој савести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша реч Христову, онда ће увек бити сведок мира, рекао је патријарх Порфирије и истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вери, молитви, љубави и на непрестаном подсећању себе да нам реч Христова мора бити меродавна. Ако јесте имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени", рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. У недељу 29. августа навршава се 500 година од како су Турци 29. августа 1521. године окупирали град Београд. Све београдске цркве, православне и католичке, претворне су тада у џамије а преживело српско становништво силом је натерано на марш смрти до Цариграда где су пресељени. Тако је почела 346 година дуга турска окупација Београда и најтежи период у историји града. Тим поводом у суботу 28. августа у храму Светог Саве на Врачару Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је помен и узнео молитве Господу и Пресветој Богородици за покој душа свих преминулих. Поред верног народа, парастосу су присуствовали представници Града Београда, високи државни званичници и представници других верских заједница. Извор: Телевизија Храм
  4. „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка
  6. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. “Ако се зло већ никако не може сасвим искоренити из света, грех је могуће опростити: тиме човек почиње да наликује Богу, јер Бог је онај који опрашта. Вечни судија, каже Зосима (у Браћи Карамазовима), од човека не тражи да учини оно што не може, већ оно што може, али лењост и сатанска гордост човека често у томе спречавају. Отуда ‘рај’ не би био пре свега неко одређено стање колико однос: учинити себе одговорним за све и сваког у океанској целини, опростити и очекивати да ће и теби бити опроштено – то не значи нужно набоље изменити свет, али значи доживети га као да је бољи него што јесте. Тако он онда и бива заиста бољи.“ Драган Стојановић, Рајски ум Достојевског
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeчи утeхe, прeпуштeни сaми сeби и здрaвствeним рaдницимa, нeкaд нeсвeсни вeзaни зa крeвeт, интубирaни сa иглoм у руци, oкружeни aпaрaтимa и другим пaциjeнтимa, умиру сaми. Свeсни схвaтajу кoликo je здрaвљe битнo, мoждa и гдe су пoгрeшили, aли oнo штo им je прeкo пoтрeбнo je свaкaкo утeхa. Ниje лaкo. И вeрoвaтнo никoм тaкo нeштo пoжeлeли нe би... У тим тeшким трeнуцимa нeкo oд њих пoсeгнe зa вeрoм, aли кoмe дa сe пoвeри. Нa срeћу, вeћ нeкo врeмe у кoвид бoлници у Бaтajници рaди здрaвствeни рaдник Жeљкo Joвaнoвић, зaпoслeн у кaрдиoвaскулaрнoj хирургиjи у Клиничкoм цeнтру Србиje, aли збoг пoтрeбe пoслa прeбaчeн je нa нeкo врeмe нa прву линиjу фрoнтa прoтив кoрoнe. Кaжe, ништa чуднo. Чeстo њeгoвe кoлeгe пoпуњaвajу нa тaj нaчин кoвид бoлницe. Oнo штo je чуднo и лeпo je тo дa je Joвaнoвић истoврeмeнo и свeштeник eпaрхиje шумaдиjскe, a служи у Бaрajeву. У рaзгoвoру зa Курир oткривa дa je у бoлници здрaвствeни рaдник кojи дaje тeрaпиje и бринe o здрaвљу пaциjeнaтa, aли и свeштeник кojи бринe o њихoвoм духoвнoм здрaвљу. - Рaдим нa oдeљeњу интeзивнe нeгe. To je сликa људи пoрaжeних бoлeшћу, нeки и стaрoшћу... Бoрбa зa вaздух, чeстo вeзaни дa нe би нeсвeснo пoчупaли иглe и тубусe кojи их држe у живoту. Oкружeни тeшким бoлeсницимa. To je сусрeт сa тугoм и чeмeрoм. Бoг ми дaje снaгу дa приђeм свaкoм oд њих и дa их пoмилуjeм и кaжeм нeкoликo лeпих рeчи, чaк иaкo тo нe oсeтe и нe чуjу. Пoмoлим сe зa свaкoг oд њих, дaм им тeрaпиjу и тo je oнo штo мoгу - причa oтaц Жeљкo. Кaкo кaжe, нa њeгoвoм oдeљeњу имa и свeсних пaциjeнaтa, кojи мoгу дa причajу, тe им je дрaгo дa сa нeким пoрaзгoвaрajу, a буду joш срeћниjи нaкoн сaзнaњa дa je и свeштeник. - Кo у испoвeдaoници. Бoлeст примири чoвeкa. Причajу o свeму, aли нajвишe o свojим стрaхoвимa. A нajвeћи стрaх им je oд смрти. Зaштo тaкo, питaтe сe. Зaтo штo сe ти људи плaшe свojих грeхoвa. Плaшe сe судa бoжиjeг. Maлo кo oд њих тугуje зaтo штo oстaвљa кућу и oвoзeмaљскa блaгa, сaмo им je битнo дa сe испoвeдe и дa им дeцa буду дoбрo. Нeкaкo кaд сe суoчe сa смрћу нe мислe вишe o сeби и нe тугуjу тoликo зa oвим живoтoм - кaжe oтaц Жeљкo и дoдaje дa бoлeст oпoмeнe и дa мнoги дoђу дo сaзнaњa дa су трчaли стрaнпутицoм. Присeћajући сe jeднoг oд рaзгoвoрa, кaжe дa му чeстo пaциjeнти трaжe дa им oбjaсни штa су пoст, причeст и испoвeст, jeр тo дo сaдa никaдa нису урaдили, a зaпрaвo су у тoj бoлeсничкoj пoстeљи прeпуштeни сeби и Бoгу. - Jeднa жeнa ми je рeклa дa joj je жao кaкo je прoвeлa живoт. Mнoгo сe бoрилa и стицaлa мaтeриjaлнa дoбрa и дa je врлo мaлo билa с пoрoдицoм и приjaтeљимa. Кaкo je рeклa: "Живeлa сaм кao дa имaм двa џaкa живoтa. Jeдaн дa трoшим дa стeкнeм нeштo, a други дa уживaм у свojим плoдoвимa". Meђутим, кaкo je рeклa, дoк сe oкрeнулa живoт je прoшao... - присeћa сe oтaц Жeљкo и дoдaje дa су људимa, нaжaлoст, црквa и мaнaстири успутнa мeстa и мeстa нa кojимa oду туристички, a кaд oбoлe схвaтe дa тo ниje трeбaлo тaкo. Toгa пoстajу свeсни oни кojи сe бoрe зa вaздух. Oтaц Жeљкo кaжe дa гa мнoги пaциjeнти питajу кaд ћe кући, aли нaжaлoст нeки тo нe дoчeкajу. Блaгoслoв влaдикe Joвaнa Oтaц Жeљкo Joвaнoвић кaжe дa je зa рaзгoвoрe сa пaциjeнтимa трaжиo блaгoслoв влaдикe шумaдиjскoг Joвaнa и дa сe зajeднo oд пoчeткa пaндeмиje мoлe у свим црквaмa и мaнaстиримa. - Moлимo сe свaки дaн зa бoлeснe, aли и зa лeкaрскo oсoбљe, дa и њимa Бoг дa снaгу дa издржe и спaсу штo вишe живoтa - кaжe Joвaнoвић. - Teшкo je кaд дoђeм у смeну и сaзнaм дa je нeкo с ким сaм дo jучe причao прeминуo. Mнoгo je битнo дa схвaтимo дa кaд сe чoвeк пoбуни прoтив Бoгa oндa и прирoдa вишe нeћe дa му служи. Oнa сe пoбуни, нaилaзe пoплaвe, зeмљoтрeси, рaзнe бoлeсти... Jeр кaд пoглeдaмo зaтвoри су прeпуни, лудницe су пунe, бoлницe су пунe, a уђитe у црквe. Дa ли тaмo имa гужвe - питa oтaц Жeљкo и нa крajу нaглaшaвa дa нaрoд мoрa дa сe чувa и дa сe присeти кaд je пoслeдњи пут биo у цркви. Joвaнoвић кaжe дa нису сaмo пaциjeнти oни кojи трaжe рeчи утeхe oд њeгa вeћ дa тo чeстo трaжe и кoлeгe сa кojимa рaди у бoлници. - Чeстo умoрни, нa измaку снaгe, oкружeни чeмeрoм и jaдoм и oни нa нeки нaчин стрaдajу. Дoлaзe дoктoри, прoфeсoри, мeдицинскe сeстрe. Нe причaмo сaмo o бoлeсти нeгo o живoту уoпштe - кaжe нaш сaгoвoрник. Преузето: Kurir.rs/Jeлeнa Рaфaилoвић ДНЕВНЕ НОВИНЕ КУРИР: НИJE СMРT OНO ШTO ИХ НAJВИШE ПЛAШИ - Епархија Шумадијска WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Свeштeник Жeљкo рaди у кoвид бoлници, a oткриo je штa му гoвoрe oбoлeли кoje сe бoрe зa живoт. Teшкo oбoлeли oд кoвидa, бeз свojих нajмилиjих, бeз рeч...
  10. Из дневника 1973-1983. (Уторак, 9.новембар 1976.) Глупави сукоб на академији(Св.Владимира) : једни студенти обличе друге за "јерес" ( јер (ови други) не целивају сваки пут све иконе!) и за недовољну духовност; и још глупљи, замршени случај студента који жели да "егзоцира"другог студента, и томе слично.Та мутна узбурканост лицемерне псевдо-религиозности, та прожетост свеколике атмосфере демонским самопотврђивањем, "духовном мржњом"- све то притиска психу...Сви имају "проблеме", све је некако "распаљено",извитоперено, карикатурално и за све потежу и у све утрпавају "Бога" и "Православље".Осећам да унаоколо нема ниједног срећног човека, човека који је срећан оном срећом која би, чини се, требало да се излива из богослужења, молитве,богословља, итд.Као да би се на религију могле применити Толстојове речи из( Ане Карењи): " Све се пореметило у дому Облонских .." Сви ми и себи и другима тврдимо:" Човек је несрећан без Бога"Али, зашто је, он онда, тако несрећан "са Богом" ? Зашто таква "религија"амплификује (појачава) све оно што је тричаво и рђаво у човеку: гордост самоузношење, страх ? То су питања која себи постављам већ годинама.Као да у свету више нема оног спокојнога, смиренога,радоснога и слободнога стајања пред Богом, "хођења пред Богом"; као да више нигде нема онога: " Делјте Господу своме са страхом и радујте Му се са трепетом". И гле, радујеш се сваком тренутку самоће, јесењега сунца на златноме листу, потпуне "утишаности" и анонимности живота.
  11. Сусрети са Владиком шабачким Г. Лаврентијем, који данас као администратор духовно предводи и верни народ Епархије ваљевске, прилика су да се, уз пастирске благослове, чују и мудре речи о ономе што је важно за хришћански живот. Током више од пола века своје архијерејске службе, Владика Лаврентије столовао је и некадашњом Епархијом шабачко – ваљевском до 2006. године, када долази до стварања два трона и у Ваљеву бива устоличен блаженопочивши Епископ Милутин. Ваљевски крај му је познат и драг и лепе речи за овдашњи верни народ увек има у изобиљу. Будући да је пред нама Велики Часни пост, предворје једног од најрадоснијих празника везаних за Господа Исуса Христа, важно је да знамо да је Црква пост установила да би нас тиме припремила за дочек нашег Господа и Творца, напоменуо је Владика Лаврентије. „Како који дан, све ближе смо тим великим, радосним и свечаним догађајима, када ћемо у нашим храмовима бити у прилици да физички прославимо Васкрсење и сретнемо Господа нашег Исуса Христа. Пост је уздржавање од свега што није ни људима, ни Богу драго. Од мрсне хране, од прљавих речи, од прљавих мисли и дела. Знајте да Богу није драго ако се тога не придржавамо“, поручио је Владика Лаврентије, поделивши своја сећања на дане детињства у којима је утемељен његов живот у Христу, који ће деценијама после створити бројне светиње и светосавској вери привести хиљаде боготражитеља. Извор: Радио Источник
  12. „А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека…“ (Мт. 15, 18-19) „I heard a siren from the docks saw a train set the night on fire I smelled the spring on the smoky wind Dirty old town, dirty old town.“ Ову пјесму ирске групе The Pogues, која се на моје не мало изненађење чула преко разгласа у аутобусу, прекинуо је кондуктер који је уморним гласом рекао: “Цетиње. Полазимо по пријему путника“. Зграбио сма ранац и изашавши напоље, сусрео се са оштрим и хладним цетињским ваздухом. Брзим кораком сам се упутио према школи, успут примијевтивши појачано присуство милиције у граду. Након одржаног часа, зачуо сам комешање и повике који су долазили из правца зграде Владиног дома. Сишао сам на приземље и од дежурних ђака у портирници сазнао да се група грађана „спонтано“ окупила и вријеђала професора Информатике у нашој школи, а од скора и премијера државе Здравка Кривокапића. Међутим, то је трајало свега неколико тренутака, будући да су се грађани брзо разишли. Вративши се у зборницу, сјетио сам се сличног догађаја, који се збио прије неких двадесетак година, када сам био матурант ове школе. Наиме, једног суморног, јесењег јутра, пролазећи поред Музичке академије, угледао сам осамдесетогодишњег човјека избораног лица, како држећи храпавим рукама у вис подигнут штап, не бирајући ријечи вријеђа групу ђака првог разреда. Прваци су, између свега осталог узевши у обзир и његове године, реаговали доста смирено. Ипак, један од њих га је упитао: „Господине, зашто нам псујете мајку српску, а на глави носите црногорску капу са крстом и четири слова С?“. Накратко промисливши, старац му је одговорио следеће: „Није важно што је на капи, важно је шта је у срцу!“ И заиста је важно што је на срцу! И кад Господ у свој својој слави буде дошао, неће судити нашим капама, него нашим срцима! И тешко оном срцу у којем се наталожио вирус братомржње! Тај се вирус, као ниједан други, преноси са кољена на кољено, и опаснији је и убитачнији од било које друге пандемије. Стога, на нама је да не дозволимо да овај вирус овлада нашим срцима. Међутим, ова се борба не води против крви и тијела, већ против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Само обучени у „свеоружје Божије“ (Еф. 6, 11) можемо очистити наша срца и приправити их за Дан који ће „скоро доћи“ (Отк. 22, 20). аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при храму Свете Тројице у Старом граду Будви Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Епископ бачки Иринеј: „Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је свети Јован посведочио. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих”. У уторак, 7/20. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј прославио је своје Крсно име. На светој архијерејској Литургији, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, началствовао је Епископ бачки, а саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је истакао да је личност светога Јована Претече и Крститеља Господњег свестрана и јединствена, после лика Пресвете Богородице, у историји спасења. „По Старом Завету, он је врхунац свих оних преосталих праведника у свеопштем потопу греха, зла и смрти, који су, ипак, сведочили Јединога Бога и који су имали благодатни дар да обећање Божје – дато већ после прародитељског греха у рају – о доласку Спаситеља и спасења сведоче и преносе с колена на колено, све до Јована Претече и Крститеља, до времена Самога Господа Христа. Зато је он назван Пророком, највећим пророком Старога Завета. Кроз хиљаду година, разни пророци су, у разним вековима, наговештавали долазак Спаситеља света, али свети Јован не само што то изричито прориче не као неки будући, далеки догађај, него као нешто што се већ остварује. Он је први и једини пророк Божји који се удостојио не само да прориче, него и да види Онога о Којем прориче, да положи руку своју на главу Његову и да његовом руком Сâм Богочовек буде крштен у реци Јордану. Зато он није, како каже свети Ава Јустин, више само пророк, него он постаје и први апостол, и први јеванђелист Новога Завета. Све оно што су апостоли Христови сведочили – то је, у основи, свети Јован посведочио. Крштење којим је он крштавао људе у реци Јордану било је праслика Христовог крштења. У његовој личности су сједињени сви духовни подвизи, све духовне врлине највећих угодника Божјих, и старозаветних и новозаветних. Зато га је и Црква прославила, Сâм Господ га је прославио, те је он – после Господа Христа и Пресвете Богородице – света личност која се највише поштује и најчешће помиње”, навео је Епископ бачки. Честитајући присутнима празник, а свечарима славу, владика Иринеј је подсетио да је ранијих година, по традицији Епархије бачке, благосиљање славских дарова било у Двору, у дому где епископи новосадски и бачки живе, и нагласио да ће, ове године, благосиљање жита и колача бити у Саборном храму. „Ове године су прилике посебне, зато нас је и мало мање у храму него обично. Многи људи морају да буду изоловани, многима лекари препоручују да се пазе, та брига људи за здравље и за живот је разумљива и оправдана, али ми се, наравно, не одричемо свога црквеног и богослужбеног живота, а поготову ни по цену живота не одричемо се Хлеба Живота и Пића бесмртности, тојест Тела и Крви Христове, којима се причешћујемо на свакој светој Литургији. Срећна слава и празник свима вама”, додао је Епископ новосадски и бачки г. Иринеј. После свете Литургије, Епископ мохачки г. Исихије благословио је славске дарове – колач и жито. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, упутио је најлепше молитвене жеље епископима бачком Иринеју и мохачком Исихију, поводом празновања њиховог небеског молитвеника и заступника пред Господом. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. На Нову годину и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, у четвртак 14. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио Божанску Литургију у Богојављењском храму манастира Давидовице код Бродарева. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Саслуживали су парох бродаревски протојереј-ставрофор Бране Буквић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и протојереј Никола Перковић. Говорећи о великим и значајним празницима које у данашњи дан прослављамо Епископ Атанасије је рекао: – Апостол Павле у посланици Тимотеју препоручује: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за Небо. Јер, само тако може се пловити кроз ово време и опстати. Ово време и простор на коме живимо испуњени су искушењима, препрекама, које се могу савладати само јаком вером. – Држећи се тога начела да је Господ наш Исус Христос Учитељ и да је Његова наука истинита наука о животу, и то о Животу Вечноме, имамо поуздање и неће нас страх пред животом, пред непознаницама обузимати, јер ћемо се поуздати у Господа свога који је Пут, Истина и Живот. – Ми нећемо заборавити да данас поново заблагодаримо Богу нашем за сва добра која нам је дао у претходним временима, и у прошлој години и у годинама пре тога. Благодаримо му за здравље, благодаримо му што је дао светлост дана, што нам је дао очи да ту светлост можемо гледати и да се можемо кретати овим простором, да можемо сагледавати лепоту Његове творевине. За све то ми му благодаримо. Благодаримо му и за здравље и молимо му се да га можемо осмислити. То су Његови дарови дати нама да са њима нешто постигнемо. За све то ми благодаримо Њему и молимо му се да не престане чинити нам добро и давати нам своје дарове. И нећемо престати да га славимо јер Он то заслужује, и да се дивимо Његовој доброти и Његовој премудрости, нагласио је Епископ Атанасије. Након Литургије у храму је служено и опело новопрестављеној игуманији давидовичкој мати Дарији. Саслужитељи Епископу Атанасију у чину опела били су и настојатељ манастира Бања код Прибоја архимандрит Теофило, протојереј-ставрофор Бране Буквић, протојереј Игор Ерић, протојереј Никола Перковић и свештеномонах Павле, сабрат манастира Тумане. У опроштајној беседи Преосвећени је рекао: – Монахиња Дарија припада оној групи хришћана која се сматра за најодважније, најхрабрије. Припада монашкој групи хришћана. Монаси су они који се директно угледају на Свете апостоле и Свете мученике, на најдоследније следбенике Христове. – Два су основна момента у животу монаха, два најсвечанија. Први је када монах, монахиња, даје своје завете. Завет даје Христу да ће увек бити са Њиме, Његов верни следбеник у свему, чак и до смрти, ако би било неопходно за Њега и пострадати. То је најсвечанији моменат. А други свечани моменат је када се сагледава колико су завети које је монах дао испуњени. – Као што се обнављају наши храмови тако се монаси труде да обнове, да усаврше, свој духовни храм то јест себе као личност. Да себе украсе врлинама, и такви украшени врлинама онда да иду пред Господа Христа. Прича о мати Дарији није испричана само зато што она заслужује да се о њој прича сваки дан, да се прича о њој сваки дан допричава. Помолимо се сада за тај тренутак који је најсудбоноснији за сваког хришћанина, а посебно за монаха, да Господ Христос дочека мати Дарију речима задовољства и похвале, да је представи Оцу Своме Небескоме као вернога слугу свога и да је награди Животом Вечним, додао је на крају Епископ Атанасије. Новопрестављена слушкиња Божија игуманија Дарија сахрањена је на манастирском монашком гробљу. Извор: Епархија милешевска
  15. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је са свештенством данас у недјељу Светих богоотаца Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Преосвећени владика Јоаникије је сабране вјернике поучио ријечима литургијске проповиједи, подсјећајући да је Богомладенац – Спаситељ свијета сишао с неба као Син Божји, примивши људску природу ради нас и нашега спасења. Иако цар над царевима и господар над господарима, Христос се није родио у царској палати, него у мрачној витлејемској пећини, која је била претворена у шталу, положен у сточним јаслама на слами. Тиме је, како је казао владика, показао дубину свога смирења и снисхођења палом човјеку. “Својим силаском у овај свијет показао је крајње снисхођење према нама и нашим и гријесима, не гнушајући се палог потомка Адамовог и палог човјечанства, да би нас очистио од гријеха и обновио нашу природу. Да би нас просвјетио и учинио новим народом, синовима и кћерима Божјим, и утврдио међу нама заједништво, да нас све приведе ка Богу и Оцу и обрадује својим небеским радостима и обнови својим божанским новинама”, бесједио је владика. Рођење Христово је, као што су многи Свети оци примјетили, најчудеснији догађај послије стварања свијета. Њиме се, како је оцијенио владика, испуњава божански план о овоме свијету јер је Бог у својој премудрости и љубави још прије постања свијета, хтио да пошаље Сина свога у овај свијет да се јави као богочовјек: “Да се сједини са нама да би нас присајединио Оцу своме небескоме, да би нам даровао слободу да се као дјеца Божија обраћамо Богу живоме, молитвом и разговором са Богом: Оче наш који си на небесима…” Нагласио је да се преко 2.000 година благодаћу Христа Богомладенца обнавља лице земље, обнавља се и освећује род људски: “Већ су милиони и милиони Светих заблистали својим врлинама, својом вјером, а многи од њих су своју вјеру у Христа Богомладенца посвједочили својом мученичком крвљу, нарочито свештеници и монаси”, истакао је Преосвећени владика. Учесници овог дивног сабрања имали су данас велику благодат и посебан дар јер су заједничком молитвом учествовали у рукоположењу новог свештеника Крста Пламенца и новог ђакона Дејана Томовића. “Велики је то благослов за овај храм и овај град. И свима нама данас који смо узели учешћа у овом светом чину је велика радост јер је Господ испослао, и на једнога и на другога, благодат Духа Светога и даровао им силу и снагу да служе Светом олтару Божијем у све дане њиховога живота. Они ће Божијим устројством и молитвама Светих да осјете радост свештеничке службе и тај узвишени позив и служба ће да их кријепи у све дане њиховога живота”, говорио је Епископ Јоаникије. Ипак, по његовим ријечима, млади свештеници треба да знају колико је ова служба свијетла и узвишена, толико је тешка и тражи много истрајности и чврстине карактера. Упутио их је да се то добија молитвом и постом, истрајним служењем Богу и својој Цркви: “Нека их Господ укријепи да не посустану никада, посебно када дођу тешки моменти, као што обично долазе у животу свакога свештеника због разних животних околности, искушења, спољашњих и унутрашњих, да тада буду чврсти, као што Његош каже: У добру је лако добар бити на муци се познају јунаци.” Да није било тога етоса и морала не бисмо ни своју вјеру сачували кроз сву нашу прошлост, и не би многи од наших предака засијали врлинама и јавили се као Свети послије свога упокојења, нити бисмо могли сачувати светиње и одбранити их, поручио је Његово преосвештенство и додао: ” Ево, иако се нијесмо надали да ћемо у 21. вијеку бити принуђени да бранимо и своју вјеру и своје светиње од наше бивше власти, видјели смо шта нас је сналазило за протеклих годину и по дана. Али прорадило је у души нашега народа насљеђе од светих наших предака, који су животе своје полагали и главе давали, крв своју проливали за вјеру и светиње, за име, част и образ и себе и своје породице и свога народа.” Осврнуо се Епископ будимљанско-никшићки и на литије које су се претвориле у највеће свечаности у нашем народу. Изнова смо у свим тим догађајима, нагласио је, почели да читамо Горски вијенац и оцијенио да ови млади свештеници узимају свој крст, да служе Богу и народу, а гдје има жеље и воље “тамо ће и Бог додати своју благодат и милост, и укријепити нове свештенослужитеље”. “Само они да не посустану и да буду вјерни својој Цркви и да истрајно са смирењем носе свој свештенички крст па ће их Господ изобилно благословити и обдарити, дати им и мудрости и знања, ријечи и храбрости, и сваке друге способности, да ову свету службу врше часно и достојно, као што и приличи свештеничком чину. Нек им је са Божјим благословом, нека их радује ова света служба и Божија милост и благодат у све дане њиховога живота. Нека их радује сваки Божић, и сваки Васкрс, и сваки празник, и свака недеља, и свака света служба, у све дане њиховога живота. Амин, Боже дај. Мир Божији – Христос се роди”, поздравио је сабране Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу одржао је ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Звучни запис беседе Он је рекао да се у недјељу пред Божић Црква сјећа Христових предака по тијелу. “То је блиско нашој традицији, јер је до скоро у свакој нашој кући било важно набрајање ко је од кога, до десет или петнаест пасова уназад. То је нешто што је заиста дошло из овог библијског предања”, рекао је ректор Цетињске Богословије. Рекао је да нас данашње јеванђеље о Христовим прецима по тијелу подучава да ако си на путу да у себи носиш сјеме спасења свијета, то не значи да ће ти све цвјетати. “Него ради оно што је пред тобом: ако си пастир буди пастир, ако си цар као Соломон онда буди цар, ако си вазал буди вазал и опет буди Божји слуга и моли се Богу… Свима је заједничко вјера у Бога”, казао је отац Гојко Перовић. На крају Литургије Владика Кирило је рекао да смо се имали рашта родити уколико наш живот сјединимо с вјечношћу. “Оце Христове по тијелу славимо зато што је из њиховог сјемена изникао Спаситељ свијета, који је свијету даровао вјечни живот. Тако су и наша дјеца један од образа нашег вјечног живота. Наша дјеца нам показују да се наш живот продужава и да ће она допунити то што смо ми евентуално пропустили да урадимо пред Богом”, рекао је он. Додао је да треба да се трудимо да својим животом угодимо Богу. “Али ако не испунимо све, наша дјеца ће то да допуне. То како важи за тјелесне родитеље, тако и за духовне родитеље исто важи. Ево, наш Митрополит, који нам много недостаје, он се толико трудио, радио можда за десеторицу, али се никад не може рећи да је све урађено. Његова духовна дјеца, сви ми заједно ћемо да продужимо његово дјело”, поручио је Владика Кирило. Након Литургије, Владика се, по древном обичају, одријешио дијељењем поклон пакетића за дјецу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Драги моји, сећате се да сам најављивао да Поуке због немогућности финансирања, покретања другог пројекта (који свакодневно окупља десетине хиљада људи), разних искушења које и лично имам, немогућности проналажења одговорних админстратора, чланова који ће брже-боље да обавештавају шта се овде пише макар то било и обрисано, заустављено итд, додатно правећи ситуације затегнутим тамо и где их нема итд...... једноставно сматрам да треба да ставимо катанац. Поуке су изнедриле много лепих, интересантних пројеката, много пријатељстава за цео живот, дружења... Поносан сам на све вас, искрено вам то кажем. Имали смо и падове и успехе, као и све што је живо. Без икакве лажне скромности, то и није нама својствено, учинили смо да многи људи остану уз Цркву, не оду у расколе, да схвате Цркву као место за своје остварење. Нема љутње, нема нервозе... Дајте да ово сада завршимо најлакше и најбоље. Домен Поуке ће бити преусмерен на наш сајт Живе Речи где имамо много тога да понудимо. Формираћемо опет страницу за преузимање књига, литературе итд... све то може поново да се уради. Помозите, бар ви којима је стало до Поука, да наставимо дружење тамо. Имамо наш Јутјуб канал који свакодневно емитује програм и преко 15,000 пратилаца. А ово да полако оде у пензију.
  18. вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи. Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ? Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо. У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу? Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу. Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне? Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету. Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза? Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота. Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19? Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи. За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто? Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару. Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…? Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца. Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење? Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа. Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени? Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо. Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ? Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа? Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи. Рада КОМАЗЕЦ Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/
  19. ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП РАШКО- ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО- МЕТОХИЈСКИ ТЕОДОСИЈЕ вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи. Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ? Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо. У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу? Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу. Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне? Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету. Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза? Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота. Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19? Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи. За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто? Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару. Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…? Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца. Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење? Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа. Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени? Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо. Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ? Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа? Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи. Рада КОМАЗЕЦ Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/ View full Странице
  20. У 29. недељу по Духовима, 27. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу. Саслуживали су Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Бранислав Матић, јереји Владан Костадиновић и Драгиша Богичевић, те јерођакон Василије (Старовлах). Звучни запис беседе У Старој цркви је већ традиција да Владика у недељу Праотаца служи свету Литургију, те је и поред пандемије храм био препун верног народа и мајки са децом. Беседећи Владика је споменуо да: “Човек ничим не може да заблогадири Господу као што то може светом Литургијом. Она сабира прошлост и садашњост и све уводи у вечност. Она нам даје предукус Царства Божијег. Српска Црква је установила три недеље пред празник Рођења Христова: Детинце, Материце и Оце, да нас духовно и молитвени припреми за празновање Божића. Данашње Јеванђеље дирљиво и поучно говори о благодарности, јер у данашњој причи управо видимо како човек не уме да заблагодари Господу. Господ је ходао од куће до куће, од човека до човека, од срца до срца како би људе научио вери и благодарности. Десеторица људи је завапила Господу за помоћ и излечење од куге, а само се један вратио Христу да заблагодари. Бог не гледа ко је ко или на спољашност људи већ на срце њихово. Зато треба да се запитамо да ли ми умемо да се захвалимо за бескрајну љубав Божију. Да ли осећамо присуство Божије у себи и око себе? Да ли осећамо и волимо другог човека? Ако осетимо рану другога као своју рану, ако осетимо туђу бол као своју или радост – тада ћемо бити хришћани. Губитак осетљивости и осећајности код човека води ка настајању најгорих особина у њему. У овим неприликама које су нас снашле, потребна нам је вера да не паднемо у очајање и безнађе. Данашњи празник, Црква је посветила мајкама, јер су оне стуб породице. Породица је основ свега и све од ње почиње и друштво и држава. Зато је ап. Павле назива “малом Црквом”. Породица се сматра светињом. У њој треба да влада ред и поредак, како би свако од њених чланова, знао своје место у њој. Мајка је спона између оца и деце. Она спаја и окупља сву чељад у кући. Мајка бди над породицом и њено срце куца за породицу, чак и онда када престане њен Земаљски живот. Љубав мајке највише личи на љубав Божију. Зато наш народ каже да не стоји кућа на Земљи, већ на доброј жени. Нажалост време у коме живимо је донело да је жена све мање жена, а мајка је све мање мајка. Заборавља се да је рађање основ живота. Данас све чешће жене желе да буду “успешне жене” и зато се чини да је све мање чељади у породици. Стара изрека каже да је тек треће дете, заправо прво дете. Прво се посвећује Богу, друго држави и војсци за одбрану мира и сигурности, тек треће занавља породицу. Данас се догађа да је у породици само једно дете и тада настаје проблем: од диктатуре детета над осталим укућанима, до идолатрије родитеља над својим дететом. Топло крило мајке даје детету снагу да узраста и расте и да се са успехом носи са свим животним проблемима, носећи бреме живота на сопственим плећима”. Извор: Епархија шумадијска
  21. У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“ Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни. У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији. Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију. Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни. Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење. У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове. Извор: Епархија жичка
  22. Викар Патријарха српског Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу, 15. новембра 2020. године, на 11. годишњицу упокојења Патријарха Павла, у манастиру Раковица. После Свете Архијерејске Литургије у цркви је одржан парастос блаженопочившем патријарху српском Павлу и митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, а затим и помен на гробу патријарха Павла и патријарха Димитрија. Владика Стефан је истакао да је снага православља у заједници и да треба да се боримо да будемо заједно, јер када смо заједно бићемо људи, што је патријарх Павле увек наглашавао. Његовом Преосвештенству владици Стефану саслуживали су протојереј-ставрофор Игњат Товаровић, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  23. Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости. “Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње. Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално. Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет? Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених? Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”. Извор: Нова
  24. Музичар Рамбо Амадеус, дао је интервју за недељник Време, где је упитан о коронавирусу имао и више него занимљив одговор који ће вас натерати да ставите прст на чело и добро размислите. Један део интервјуа већ је постао виралан на друштвеним мрежама, а ми његов одговор преносимо у целости. “Мрзим теорије завјере, но оне се рађају кад информацијама више не можеш вјеровати, а то се нажалост догодило. Усред оне ужасне блокаде и изолације, 1. августа, послали су ми видео-снимак из Херцег Новог. Вријеме предивно али нигђе никог нема, ни по плажама, ни на обали, ни на мору. Потпуни блажени мир. Рај. Али неки морбидни рај у ком нема никог. Само милијардерски једрењак “American Eagle” бешумно клизи кроз Боку, а на њему, претпостављам, Адам и Ева лично, овај пут милијардери, кулирају на палуби. Напокон не чују еуфорију и буку обичних смртника, која би у том тренутку уобичајено стизала са плажа. Уживају у миру. Тај ме призор ужасно узнемирио, наљутио, нарочито због чињенице што многи од нас нису могли доље да дођу до рођених кућа, док се неки пребогати странци башкаре испред њих. Попиздио сам и разумио да је корона искориштена да се богати напокон ослободе присуства сиротиње. Зашто? Аутоматизацијом производње престала је потреба за радничком класом која од своје тешко стечене наднице купује глупости. Постали смо вишак. Баш као и коњи након појаве парне машине, гдје је један мотор замијенио и до 100 коња. Одједном, преко ноћи, више нису били потребни ни коњи, ни штале, ни сијено. Популација коња драстично се смањила. Нешто мало се гаји за трке, циркус и татар бифтек. Kорону не спорим, умиру људи, леже по болницама, али је искориштена да се богате државе напокон, без пардона, закључају и изолују од сиромашних, дефинитивно забарикадирају од продора миграната. Брине ме и што смо ми са ове спољне стране бодљикаве жице, а она дјелује као да ће да остане за стално. Гледајте бројке колико људи умире од рака, излива крви у мозак, инфаркта. Kад би у медијима овим интензитетом говорили о тим заиста застрашујућим бројкама свијет би колективно почео да се понаша као да се припрема за Олимпијаду, сви би џогирали, пазили шта једу и пију, нико не би пушио, само би се радила гимнастика и јела зелена салата. Kао што рекох, не волим теорије завјере, али зашто нема ниједне ријечи о томе како да подигнемо имунитет? Ово с превентивним мјерама видим као неки перверзно хумани начин да се убрза смањење броја становника на свијету. Укинутом социјализацијом, шоу бизнисом, забавом, туризмом, угоститељством, журкама, фестивалима, драстично се смањује шанса за људском репродукцијом. Теже је данас наћи партнера, орасположити се, загријати, остварити нагон за репродукцијом, за то је потребна блискост, а не видим како то уопште може под изолацијом, рестрикцијама и маскама. Човјек се ипак разликује од мајмуна, потребно му је распалити машту да би му било до репродукције. У супротном, ни мрежасте чарапе, ни халтери, ни штикле се не би производиле, парфеми се не би користили, вино се не би пило, танго се не би играо. Дакле, рестриктивним мјерама смањује се број заражених, али право је питање да ли се смањује број новорођених? Наравно, питали сте ме шта мислим, нисам ни сам сигуран, ослањам се на логику, информацијама се не може више вјеровати, па и ово што ја промишљам прихватите с резервом. Попиздео сам јер је мој основни посао декретом укинут, постао сам вишак као коњ у индустријској револуцији”, закључио је Рамбо за “Време”. Извор: Нова View full Странице
  25. За почетак, шта заиста јесте, а шта није феминизам? Које групе и подгрупе феминизма постоје данас? Које су најприхваћеније и најзаступљеније? Од тих силних група, које јесу, а које нису компатибилне са православљем? И на крају, да ли нам је феминизам заиста неопходан као дефинисани покрет или је пак довољно бити само православац? Или зар није довољно залагати се да сваки човек и жена буду потпуно слободни да раде шта год им је воља све док не угрожавају друге људе својим поступцима (неки то зову либерализам)? Зар то не обухвата како равноправност жена, тако и равноправност свих других група?
×
×
  • Креирај ново...