Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 126 results

  1. С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао
  2. Већ деценијама уназад, а посебно од 1999. године до данас, много пута је поменута ”Српска Православна Црква на Косову и Метохији”. Судећи по бројним изјавама, изреченим од државних званичника или, пак, од појединих јавних личности, стиче се утисак да већина тих посленика и јавних делатника заправо и не зна шта се подразумева под ”Српском Православном Црквом на Косову и Метохији”. То су за њих, најчешће и једино, ”наши културно-историјски споменици”, а у бољем случају и ”особље које опслужује” те древне културно-историјске споменике и које, како се све чешће чује од појединих државних чиновника у новије време, једино може ”да свети водицу”.[1] И ништа више од тога! С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао View full Странице
  3. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк
  4. Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице
  5. Шта вера значи за Вас као особу, а шта за живот? Да ли је лако веровати? Итд. итд, наставите по сопственој инспирацији
  6. Др Ђорђевић Татјана: Невиност и верност увек су у „моди“ или шта је то „телегонија“ Још премудри Соломон рече: “Ко ће наћи врсну жену? Јер вриједи више него бисер“ (Приче Сол. 31,10) и “Ко је нашао жену, нашао је добро и љубав од Господа“ (Приче Сол.18,22) Први пут, са појмом телегонија, сусрела сам се читајући књигу руског свештеника Илије Шугајева, а са благословом руског патријарха Алексија II “Једном за цео живот“. Књига је одлична и топло бих је препоручила тинејџерима и њиховим родитељима јер је пуна поука, добронамерних и корисних савета за одабир партнера за хришћански брак. Читајући о телегонији била сам ужаснута оним што сам прочитала. Ужас је већи тиме, што се ове научне чињенице крију од јавности и свесно допушта да генерације младих воде распусни живот мислећи да за то неће сносити ама баш никакве последице. Каква заблуда! Савремени научници Креационисти, тврде да имуни систем у потпуности одговара нашем односу са Творцем и да ћемо засигурно, “осетити“ последице неморалног понашања. Шта је то телегонија? (научни аспекти) Феномен телегоније прво је испитан на животињама још пре 150 година. Научници Флинт и Феликс Ледантек, као и други научници, доказали су овај ефекат на животињама. Експерименти су описани у Ледантековој књизи “Телегонија- утицај првог мужјака“. Узгајивачи паса знају да ако се расна керуша, бар једном, споји са “џукцем“, после тога више не може рачунати на расно потомство. Такође, голубица која је расна, убија се ако се споји са голубом који није расан, јер зна да ће потомство бити без педигреа. А, шта је са феноменом телегоније код људи? Телегонија код људи, научно је потврђена после дугогодишњих опсежних физиолошких, антрополошких, социолошких и статистичких истраживања и експеримената од стране непристрасних научника. Наука је овде категорички изјавила: “Да, ефекат телегоније односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“. То значи да жена која чак није ни затруднела, носи и себи јајне ћелије у које су уграђени низови ДНК свих њених претходних полних партнера. Од раније се зна да гени партнера могу да се уткају у генетски систем жене. Телегонија тврди да на потомство жене утичу сви њени ранији полни партнери независно да ли са њима има порода или не. Као пример за ово наводе се Рускиње које су имале авантуре са глумцима из путујућих позоришта. Оне су касније рађале децу која нису личила на здраве очеве беле пути, него на те пролазнике. Ужасавајуће, зар не? А, шта кажу духовници? У разговору са једним духовником пре пар година сазнала сам да жена од сваког партнера, како он каже, узима “део духа“, и при томе долази до размене духова и формирања духовног односа. У случају да постоји више партнера настаје комплексна ситуација и могућност настанка разних менталних поремећаја, па и психоза (нпр. шизофренија и сл.) Свештеник Илија Шугајев каже овако: да сваки блудни однос оставља траг на човеку. Није могуће сјединити се само телом, а не добити и душу и дух те особе. Телесну везу лако је раскинути, али остаје духовна веза, тако да жени није јасно зашто не може да заволи свог мужа свом својом душом? Разлог је тај, што је њена душа већ везана за друге људе, и ове везе је вуку и не дају јој слободу. Сада је јасно зашто овакве ситуације доводе до расцепа личности и настанка психоза код тинејџера и адолесцената. Психијатри хришћани, као и духовници, тврде да нам је 80 % младог света на граници психоза (тешких душевних болести са лошим изгледима за излечењем). Савремена психотерапија потврђује чињеницу да промискуитет разара психу: У књизи “Православље и савремена медицина“ (Светигора, 2001 г.) исти ти психотерапеути кажу: “Аутодеструктивно својство тежње за уживањем, у основи је многих сексуалних неуроза“. Остале пошасти промискуитета Све је, отприлике, почело са “еманципацијом” жена средином прошлог века. Циљ ових покрета и разноразних револуција није био ослобађање него управо обрнуто: заробљавање и “уништавање” жена. Било је важно “избацити” жену из куће, одвојити је од деце, запослити је и дати јој такву улогу да што више буде ван куће и не буде идентитет дат јој од Бога: мајка и жена. При томе, жене су добијале финансијску независност,и на тај начин, им био подгрејан егоизам и немотивисаност за брак и рађање деце. Жена је данас већи роб него икада. На послу се од ње много тражи, уцењиване су на разне начине, па и тиме да не могу имати порода ако желе каријеру. Страшно! У једном познатом часопису, који читају младе маме, савет једног педагога, иначе жене, која нити је Српкиња, а поготово не хришћанка гласи: …”Ако уместо о пословним одлукама ви размишљате о томе да ли је ваше дете појело целу кашицу, или гугућете на телефону са њим – остављате лош утисак… Не дозволите себи да изгледате запуштено, нити да се на вама примети како једва чекате да се вратите кући. Искористите време на послу да не мислите на кућу… После дужег одсуствовања са посла ваше колеге су се мало одвикле од вас, баш као и ви од њих. Можда ћете због тога морати изнова да се доказујете…’’Страшно. А, ове “стручне“ жене васпитавају младе српске мајке. Све само са једном поуком- да не рађају децу, да не би после на послу морале да размишљају о њима. Очигледно је сазрело време да жене хришћанке имају свој часопис где их не би тровали ови “саветодавци” и њима слични. Жена, поготово млада српска мајка треба да се васпитава у хришћанском духу, а не у разврату и ширењу каријере. О томе је доста говорио и наш Свети Владика Николај, који каже да жена: функционер има нешто које јој од Бога не припада, а оно што јој је дао Бог – занемарује, те неизоставно настаје психичка фрустрација, а затим и болест. Онда се чудимо зашто харају малигне, полне и заразне болести. Све је то последица једног нездравог начина размишљања, али и потпуне неинформисаности наших људи, којима се подмеће гомила гнусних лажи. Нпр. О мерама заштите при интимним односима. Наравно, све је то несигурно, и из хришћанског угла неприхватљиво. Жена која има добар имуни систем може да савлада сваку болест. Нажалост, много мојих колега учествује у ширењу лажне пропаганде о мерама заштите у интимним односима, што из сопственог незнања, што из финансијских разлога. Све ово, несумњиво, потврђује и статистика. На свим медијима може се чути: Сваки други брак у Србији је стерилан. (Да ли смо се запитали зашто у Србији Бог затвара материце? Да ли су увек други криви за наше тешкоће?) Следи даље статистика: Свака друга девојчица осмог разреда имала је интимне односе, а нежељену трудноћу завршавала абортусом. Шта очекивати од Србије и њеног потомства у наредним годинама? Ову забринутост поделио је и наша Светост, Патријарх српски Г- дин Павле у једном интервјуу за овај часопис, када је констатовао да је целокупна ситуација са белом кугом страшна, и да не зна ко ће наследити ову земљу: “Не знам, можда Кинези…” Што се тиче стерилитета који је нажалост, најчешће последица промискуитета, и проф. И. Мануилова (у књизи “Православље и савремена медицина”) каже: “Медицинска индикација вантелесног оплођења, по правилу, представља последицу анатомских аномалија јајовода насталих услед вeштачког абортуса”. Сваки даљи коментар је сувишан. Све што се дешава, не дешава нам се случајно: децу нам васпитавају “идоли” са ТV екрана, као и “болесничке серије и емисије”, а ту су и неке од прљавштина, које се нуде на интернету. У међувремену, родитељи на пословним састанцима, “кроје” каријеру или се пак боре за голи физички опстанак. Дотле, деца су на улици или крај екрана уз алкохол, дрогу, и ко зна шта. Уместо закључка Званична наука ћути о телегонији, да не би оспорила претходне сексуалне револуције, које згрћу огроман новац. Наша деца пропадају угледајући се на “болесне” ауторитете и њихове лажи. Као лекар и мајка троје деце, препоручила бих младим женама и девојкама: Невиност и верност, како год то старомодно звучало, гарант су вашег здравља душе и тела, јер је тако заповедио и Господ у Својој 7.- ој заповести: ”Не чини прељубу” Повратак Богу и традиционалним вредностима су једини прави пут Србије, у будућност. Ваша сестра у Христу, Др Ђорђевић Татјана Извор: “Светигора“, јануар 2008.г.
  7. Каква је ово земља? Чија је ово земља? Где је она земља за коју смо веровали да смо њени становници? Где смо ово дошли? Шта се ово спрема? Где је ово? Политика нам мозак попила, браћу посвађала, темеље извалила, главе поразбијала и границе испомерала. Власт нам је постала смисао живота, мерило успеха, једина црква, а фотеља врховно божанство. Идиоти су нам постали мудраци, а умни људи су одстрањени, јер ваљда ови који мисле да су паметнији сматрају да је умни човек исто што и умњак, па се мора извадити да не боли идиоте. Сексуалне су нам слободе постале важније од слободе за коју нам је народ гинуо и за њом од постања чезнуо. Мањине су постале већина. Ово је земља у којој је жута штампа постала нова библија, а библија новина чије уредништво мрзе сви. Крв нам се осладила. Крв нас раздваја уместо да спаја. Крвавим ножевима се све потписује. Крвљу се плаћа свака реч, иако ниједној речи нико не придаје значај. Од речи не можеш живети, али од ње ћеш лако погинути. Крвави трагови за нама остају. Крв нам тече са свих извора и да бране правимо на рекама крви, имали бисмо струје за две вечности. Паре су замениле памет, пушке су нове речи, бомбе су аргументи, обећања су постале лажи, истина је протерана са човечношћу и рат се сматра новим миром. Поделили смо се по свему, па и по ономе за шта нисмо ни знали да постоји. Сви смо у расулу и свако је сам за себе, па не види ни родитеље, ни браћу, ни сестре, а предака се одричемо, јер тек њима и за њих ништа учинили не бисмо. Што да чинимо нешто за некога ко је за нас дао све? Срамота је бити брат брату у овој земљи. Смрт нам се увукла у државу, па се живи као да се цео живот мре. Стално смо гладни, а сви отегли трбушине. Вечно смо незадовољни, а осмех нам не силази са лица. Ништа нам не одговара, а ни за шта се не боримо. Све нас жуља, али тако нам је потаман. Историју поричемо, јер је ово доба поражених, па би било добро сврстати се на њихову страну. Стид смо одавно изгубили, па смо престали бити људи. Сахрањујемо живе, а мртве заборављамо. Подижемо бисте онима који их нису заслужили, а рушимо онима који су нас подигли на ноге. Сви су у овој земљи познати, а нико не зна због чега. Свако је паметан, али нико да своју памет докаже. Више нам ништа бесплатно није занимљиво, јер се не може украсти. Завесе су навучене да други не виде шта радимо, а преко разноразних мрежа смо се оголили до краја и остали у њих ухваћени. Издајице су овенчане ордењем, а патриоте проглашене хушкачима. Када греје – много је вруће, када пада киша – много је депресивно, када веје снег – блокирани смо, а када пада лишће – процвета шљам на телевизији. Уздигли се сви ниски, високи на темена попадали, огласили се неми, ојезичили тупави, добри се искварили, а кварни се погорили, сиромашни још осиромашили, а богати се добогатили. Верни се разуверили, замонашени се рашчинили, заклети заклетву погазили, кривци су помиловани, убице су амнестиране, злочинци су добротвори, великани заборављени и коров се расцветао. Проклетство предака нам на сваку кућу удари, рука сваког брата постаде братоубилачка, сва нам вера ишчезну у доказивању, све душе остадоше на трњу кроз које смо се провлачили, све нам се заслуге оспорише, победе порекоше и злочини позлатише. Висе обешени људи по гранама, а ветар их љуља и кроз те конопце свира химну неке непознате земље која се нашом чини. Све заспало, обневидело, повукло се, окрезавило, занемоћало, затупело, отупело. Они које видимо, раскошно живе у својим мишјим рупама и хвале се слободом дарованом им уз окове. Ти људи су послушници свих господара, свирачи на сваком инструменту, црви у свакој јабуци, али носе некакву круну, какву-такву, па нека је и мишја, иако је од мачака дарована. У овој земљи би сви да буду крунисане главе и да владају, иако не владају ни собом. Сви смо важни, нема небитних, нема сувишних, нема ситних, а када нас врабац са гране гледа, од мрава нас не разликује. Толики смо. Шта је ово што се накотило? Шта је ово што се размилело и из септичких јама испузало? Шта је ово што се помамило и осилило? Шта је ово што мисли да је нешто? Шта је ово када није народ? Шта је ово што се данас Србијом зове? Милан Ружић Извор
  8. САБОРНОСТ ОБАВЕЗУЈЕ Црква има велику толеранцију према грешницима и покушава љубављу да их исправи а не да спроводи некакву дистанцирану строгост. Не могу се знати све дубине нечије душе и кад ће кога Бог навести на покајање и исправљање, па чак можда и на подвиге. Црква има и толеранцију према властима које је Бог дао народу према његовом тренутном стању. Црква је Богочовечански организам, али и институција. Да би се омогућило боље функционисање институције, улази се у сарадњу са властима, а ређе власт критикује. То Црква обично оставља политичкој сцени. Утолико се веома ретко дешава да Црква отворено позива вернике да дају подршку овој или оној политичкој опцији.
  9. Лепо кратко расуђивање о односу жеље за сродном душом и усамљености у перспективи хришћанског живота. У принципу могло би да се примени и на оне који су у браку али нису задовољни другом особом или животом са њом. Као што смо видели на разним темама има људи који су и у браку усамљени и жале или чезну за нечим бољим. http://www.svedokverni.org/video-materijali/#content
  10. Неки људи су увек победници - чак и кад су наизглед губитници; неки људи су заувек губитници - чак и кад изгледа да су победници. Све зависи из угла гледања, госпођо. А ваш угао је искривљен. Ви увек кренете прерано а стигнете прекасно. Очи вам гледају преко брда, а саплете вас свака избочина. Хоћете пречицом тамо где други не би ни заобилазно. Муж вам је био изговор за лоше поступке, деца су вам била изговор за љубав коју не поседујете, кућа вам је била изговор за смисао живота којем тежите али га немате, а сад више тих изговора нема. Муж вас је напустио, деца су отишла својим путем, кућа је пуна прашине... А вама се, драга госпођо, још увек чини да имате све. Опет тај поглед у страну. Деси вам се и понеки љубавник тек да себи докажете да сте грађевина у чврстом стању, иако вам је душа пуна паучине. Требаће вам много напора да пронађете кривце за толико рушевина. Још се нисте довољно збрчкали, још сте добро „очувани“, драга госпођо, али рестаурација вам је близу. Али, ви видите само оно што је далеко. Срећа да вам је уштеђевина велика па ћете моћи да надокнадите временску аномалију звану – старост. Деца ће вам писати издалека. Можда ће да вам честитају рођендан на који сте и сами заборавили. А можда ће вас та иста деца подсетити на њихов рођендан? Па ви се више и не сећате кад сте их родили, давно је то било. Тренутно имате само једну дилему: да ли отпустити љубавника или задржати комшију? Прескупо вам је да одржавате и једног и другог. Користите јако сунце да се покажете, да мушкарци виде чиме располажете. Слаба вајда. На голом телу нема џепова ни штедних књижица, па вам се не види колико сте згодни. А да се сунчате у стану од триста квадрата не иде. Нема публике. Ви сада имате своју одабрану публику са истанчаним укусом. Али, она је тамо негде, треба окупити све те мангупе око себе. Погледајте, госпођо, колико има књижевника, а баш ниједан није написао књигу по вашем укусу. А ви не читате све и свашта. Боље ништа. Добили сте све судске спорове, и са првим мужем, и са другим мужем, и са комшијама - шта њима вреди што су прочитали толико књига? Кад не буде имао ко да вам дохвати папучу, схватићете о чему вам причам. То вам сада изгледа наивно. И ове алапаче што вам праве друштво уз јутарњу кафицу нису вам нешто по вољи. Много причају, мало кажу. Лепо би било да одете у кафану, да поручите дупли виски, да се куцнете, али... Е, увек има неко „али“. Нема ко да плати рачун, а није лепо да дама плаћа. Тек пристојности ради, мењате хаљине сваки дан. И то све оне најскупље. Мали је ово град за тако велику даму. Кад хаљине поједу мољци, па кроз те рупице почне да цури ваше господство; па кад вас ухвати „аристократска анемија“, а нигде добровољног даваоца који би могао да вам помогне; па кад крену„емотивни вампири“ да вам се диве; па кад вас господа, на путу за старачки дом, замоле за плес, а вама пукла штикла на последњем пару ципела који имате; па кад набораном руком кренете да упалите кандило, а ни славу нисте имали времена да славите; тек - светац вам намигне шеретски са иконе а ви помислите да сте на правом путу. И били сте на правом путу све док вас нису ухватили на кривој нози - сад вам је криво и мало и велико. Кад год сте, госпо драга, изашли на месечину било је облачно. Није то малер, ни зла срећа, само погрешан избор. Нема више стопа испред вас, некад сте бар умели да читате трагове, па по њима да се крећете, али ви сте их све гурнули иза себе; они бар свећу имају, а ви тумарате по мраку. Кад ваша бакља догори, па ако једном изађете из те пећине, немојте заборавити да извадите руке из недара, могао би неко да помисли да вам је хладно, па да крене да вам греје та хладна недра. Хладноћа у недрима је једини лед који се никада не топи. Нисте слушали говоре, ни урлике, а сад бисте дали пола царства за један шапат. Бирали сте најскупља јела, сад вам и црви у јабуци пријају. Шта се то променило, госпођо? Зар само то што свет гледате иза решетака? Не очајавајте! Кад човек стане испред кавеза са мајмуном, никад се не зна ко је од њих двојице на слободи. Свако је у свом затвору, свако живи са своjим пацовима и бубашвабама, свако гризе своју црвљиву јабуку, свако вири кроз рупицу на зиду, свако гледа на сат кад ће ручак, свако ослушкује звуке и чека да дођу по нас, свако је убеђен да је невин, и баш та невиност води нас у ропство - духовно или материјално. Ненад Живковић
  11. За оне који су заборавили шта још то имамо на Косову и Метохији, и то јужно од Ибра, да подсетимо: - Две трећине од 120 хиљада Срба са женама и децом живе јужно од Ибра, највише у Косовском Поморављу, око Грачанице и Штрпца, а само једна трећина на северу Косова - 140 цркава у којима служе свештеници Епархије Рашко-призренске, од којих неки живе са по четворо деце у етнички чисто албанским местима - 10 активних манастира са преко 100 монаха и монахиња у њима - Богословија у Призрену са више од 80 ђака, професора и радника - 4 УНЕСКО споменика: Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку, који су истовремено и најзначајнији споменици српске културе - Друштвену и приватну имовину десетина хиљада људи, као и природна блага, о чему државне институције имају тачније податке Наравно, све је то важно и за друге људе који овде живе и са којима желимо да живимо у миру. Ваљда је довољно ваздуха и воде за све и ваљда смо у стању да коначно поштујемо једни друге као људи који нису могли да бирају у ком ће се народу и на ком простору родити.
  12. Неки су изгледа заборавили шта Срби имају јужно од Ибра, па је ред да их подсетимо: За оне који су заборавили шта још то имамо на Косову и Метохији, и то јужно од Ибра, да подсетимо: - Две трећине од 120 хиљада Срба са женама и децом живе јужно од Ибра, највише у Косовском Поморављу, око Грачанице и Штрпца, а само једна трећина на северу Косова - 140 цркава у којима служе свештеници Епархије Рашко-призренске, од којих неки живе са по четворо деце у етнички чисто албанским местима - 10 активних манастира са преко 100 монаха и монахиња у њима - Богословија у Призрену са више од 80 ђака, професора и радника - 4 УНЕСКО споменика: Пећку Патријаршију, Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку, који су истовремено и најзначајнији споменици српске културе - Друштвену и приватну имовину десетина хиљада људи, као и природна блага, о чему државне институције имају тачније податке Наравно, све је то важно и за друге људе који овде живе и са којима желимо да живимо у миру. Ваљда је довољно ваздуха и воде за све и ваљда смо у стању да коначно поштујемо једни друге као људи који нису могли да бирају у ком ће се народу и на ком простору родити. View full Странице
  13. МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар (адвентиста) и то никада није успео да превазиђе 3. Сада има своју секту, и волонтере (наивне следбенике) који раде у његовим пластеницима док он шири причу о здравој храни и дописује се на интернету 4. Једини од секташа који користи националну причу да би себи придобио нове следбенике 5. Злоупотребљава име ЦАРА ДУШАНА и исмева га са становишта православних Хришћана. Своје суботарско-јудаистичко схватање покушава да припише Цару Душану, а Цар Душан је био православни хришћанин, додуше и строг, али да Мирољуб Петровић којим случајем живи у епохи Цара Душана, он би сасвим сигурно остао без свог језика и био би унакаженог носа (урезаног или одсеченог, што би рекли обележен) 6. Нажалост, изрекламирао се преко наивних свештеника, који нису прозрели његову лукавост, и дали су му простор да са својим причама о креационизму и тајним друштвима и ко влада Србијом превари многе православне хришћане 7. Нема православно учење о Богу као Светој Тројици, Исусу Христу као Сину Божијем спаситељу људи и Богородици 8. За православне хришћане то је ВУК У ОВЧИЈОЈ КОЖИ и треба се чувати његовог учења. Могло би се много причати о њему, али ко има уши да чује и ум да разуме схватиће горе речено. 9. БАЛКАН ИНФО у својој тежњи за популарношћу је срозао себе дајући у својим емисијама простор секташу Мирољубу Петровићу 10. Свима православнима упозорење да се чувају учења Мирољуба Петровића, и да буду верни својој Православној Цркви Доситеј Хиландарац
  14. Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму. У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа.
  15. Braćo, imam pitanje. Obećao sam sinu nov kompjuter pošto je završio osnovnu školu. On traži neku gejmersku konfiguraciju. Igre koje ja igram potera i ovaj računar koji sad imamo pa ne znam šta bi danas bil aneka prosečna konfiguracija da mogu novije igrice da se igraju. Kakav procesor ? Koliko RAMa ? Grafika ? Novca ?
  16. Како се то и зашто ради...? Као и увек, нема никаквог увода, go with the flow
  17. Још једна жртва саблазни данас је преминула у селу Велики Црљени код Лазаревца, када је на интернету прочитала вест како је бивши хипик и наркоман постао православни свештеник, а при том је и црнац. Вирус саблазни ове године се много раније појавио, будући да Петровски пост пада већ почетком јуна. Због великог труда и потенцираног благочешћа који многи узмају на себе, саблазан је јача него икада. Само на територији Србије, ове сезоне, регистровано је чак 126.371 случај саблажњавања, од којих је осам завршено смртним исходом. Кад су шириоци заразе у питању, то је махом реч о садашњим и некадашњим ученицима богословије, студентима теологије, вероучитељима, попадијама, црквењацима, монасима, епископима, али апсолутни рекордери у изазивању саблазни свакако су свештеници. Само фотографија пијаног свештеника који спава поред мртвачког ковчега у тракторској приколици изазвало је саблазан хиљадама људи, од којих су неке завршиле на интензивној нези. Иронија је била што свештеник уопште није био пијан, већ се није добро осећао, будући да је био астматичар и није понео пумпицу. Опасан вирус саблазни напада људски организам када се он најмање нада. Ево како да препознате симптоме: 1) Осећате узнемиреност након одређених сазнања везаних за цркву, Бога, свештеника који једе сланину на велики петак, итд. 2) Доводите у сумњу Ваше ставове и веру. 3) Шокирате се начисто и сматрате да је повређена Ваша верзија истине. 4) Будући да не можете да помирите стварност и Вашу верзију стварности; или не можете да поднесете истину у сукобу са Вашом идеализованим виђењем свега, паднете у стање нелагоде, стрепње, егзистенцијалне кризе. Лекари наводе да је најбољи начин да се излечи од саблазни прихватање да Ваша вера и ставови не зависе од понашања или ставова свештеника из суседног села. Други, фаталнији исход је да се саблазните скроз наскроз и пљујете све оне који мисле и говоре другачије, говорећи да су новотарци, ватиканци, итд. Напослетку, превелики шок и саблазан могу изазвати висок притисак и срчани удар, те особа умре због фотографије на којој је ауди А8 неког епископа. Шта је потребно учинити да би се избегла саблазан? 1) Прво и основно, уколико у себи имате склоност ка ситничарењу, не постоји начин да се заштитите од саблазни. Могу Вас саблазнити и сукње у цркви које су два прста од стопала. Тако да је саблазан немогуће избећи. 2) Да би се избегла саблазан, не похађајте сајт Поуке, ни профил Животија Утешановића. То је легло саблазни, и извор несланих шала и сатире. Како се лечи саблазан? 1) Прихватите чињеницу да људи нису савршени и никада неће бити (по Вашим стандардима). 2) Помирите се са тим да Бог дела мимо људских правила и очекивања, Он је изнад канона и буквалног тумачења Библије. 3) Схватите да се свет, Црква, људи неће прилагодити Вашим идејама шта би они требало да буду. 4) Признате себи да нисте савршени и да су други ту да бисмо их волели, а не да бисмо их смештали у наше смешне калупе онога што би требао да буде човек достојан љубави. 5) Похађајте што чешће Поуке, јер кад сте дуго у контакту са вирусом, постанете имуни на њега.
  18. П. ЈЕВРЕМОВИЋ: „Идеја лексаикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви“. Проф. др Петар Јевремовић Филозофски факултет Универзитета у Београду К.-В. НИБУР: „Библијски институт у оквиру ПБФ БУ постоји непуних пет година. Основали су га професори и доценти Старог и Новог Завета, и он се брзо развио и узнапредовао, нарочито прикупљањем библиотеке у којој су се нашле многе најновије и најугледније научне публикације из различитих области библијских студија. Једна од многих предности Библијског института од оснивања била је стварање окружења за библијска истраживања, која су унапређена везама и личним контактима овдашњих професора са неким веома значајним међународним установама и неким кључним личностима са поља библијских студија. Неколико међународних библијских конференција које је организовао Библијски институт – од којих је последња, одржана недавно (31. маја – 3. јуна 2018. г.), била посвећена рецепцији Библије у антици и средњем веку – јесу символ ове отворености. Лексикон библијсјке егзегезе који су уредили професори Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић сведочи о убрзаном и изузетном напретку библистике у Србији. Ову публикацију су двојица професора са Библијског института сами приредили и уредили, уз помоћ својих колега са факултета. Међутим, истовремено су уређивачи успели да окупе велики број водећих међународних стручњака који су дали допринос Лексикону, пишући одреднице из поља својих ужих истраживања. Као резултат, Лексикон открива особен профил библијских студија, искован у православном предању тумачења Светог Писма у Србији. У исто време, ЛБЕ показује како је библистика у Србији постала сарадник и део међународне научне заједнице у оквиру библијских истраживања. Међу ауторима одредница налазе се многе водеће личности међународне библистике – Луц (Берн), Никлас (Регенсбург), Лаут (Дарам), Штембергер (Беч), Домен (Регенсбург), Тајсен (Хајделберг)... Међутим, истог је значаја чињеница да су писци већег броја одредница српски библисти – и они из млађе и они из познатије генерације. Најважнији циљ Лексикона јесте да српским студентима теологије понуди меродавно и поуздано референтно дело за појашњење и сналажење са појмовима, чињеницама и недоумицама у вези са Библијом и њеним прошлим и садашњим тумачењем. Уверен сам да ће ово дело на најбољи могући начин послужити сврси“. Проф. др Карл-Вилхелм Нибур Теолошки факултет Универзитета у Јени (Немачка) Н. РИСТОВИЋ: „За српску теологију, али и блиске научне области, Лексикон библијске егзегезе представља велику новину. Уместо досадашњег парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје... Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон библијске егзегезе обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом лексикону контекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај лексикон је показатељ да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури“. Проф. др Ненад Ристовић Филозофски факултет Универзитета у Београду В. НЕДЕЉКОВИЋ: „Што је најбоље код новог Лексикона библијске егзегезе написаног под уредништвом Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића, то је његова ширина. Ширина у сваком погледу – тематском, конфесионалном, историјском, методолошком – и тешко је рећи шта је свега тога најважније у борби против необавштености, скучености, заборава, безначелности, којој данас треба да допринесе свако ко ради на пољу хуманистичких наука. Модерна библистика као наука која у властиту сврху, ради свог узвишеног предмета, ангажује читав један низ фундаменталних дисциплина, истом их стављајући на тешку пробу кроз питања која им поставља, у овом Лексикону налази пуног одраза. Верујем да ће он, овакав какав је изашао на свет несамерљивим трудом и превасходном заслугом двојице уредника, не само наћи доста корисника у нашој књижевној и научној средини, која је жедна оваквих приручника, већ и стећи себи доста читалаца – оних што ће за њим посезати не по непосредној потреби или конкретним поводом, већ из чистог задовољства. Ништа боље од тога не бисмо умели да пожелимо овој ученој, правоумној и честитој књизи“. Проф. др Војин Недељковић Филозофски факултет Универизтета у Београду К. ПРИКОП: „Иницијатива колега Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, да у оквиру Библијског института објави Лексикон библијске егзегезе мора бити срдачно прихваћена и у ширем контексту библијских студија, а нарочито на пољу православне теологије. Овај Лексикон, попут других релевантних књига или студија из међународне библистике, које су објављене, преведене или уређене под покровитељством поменутог Библијског института, на првом месту представља конкретан знак повезивања православних библијских студија са савременим токовима библијске егзегезе. Одабране одреднице у Лексикону и њихови аутори, прате намеру уредника чији је један од циљева да прошире уске кофесионалне хоризонте православне теологије и надиђу одређене, круте традиционалне ставове, указујући на потребу да се православна теологија укључи у шире академске дискусије. Друго, Лексикон је веома користан приручник за професоре, наставнике, студенте и све људе заинтересоване за библијску егзегезу. Такав приступ представља модел који би требало да прате остали православни богословски факултети и установе, који морају да схвате да будућност академске теологије не почива иза зидина њихових теолошких утврђења, већ у искреном дијалогу, који је развијен у конструктивне сврхе“. Проф. др Козмин Прикоп Православни богословски факултет Универзитета у Букурешту (Румунија) М. РАДОВАНОВИЋ: „Већ дуго времена је у богословским и хуманистичким наукама присутна велика потреба за једним савременим Лексиконом библијске егзегезе. Библија није само збирка древних списа који се изучавају као артефакти из далеке прошлости, већ је неисцрпна и свакодневна инспирација која вековима обликује културу и цивилизацију којима припадамо. Зато свет у коме живимо није могуће правилно и у потпуности разумети без коришћења библијског кључа. Лексикон нам у том настојању може бити од велике помоћи, јер су по први пут унете одреднице које темељито обрађују однос библистике и савремених друштвених феномена и теоријских приступа. Посебно је важно напоменути да су током рада на Лексикону и другим сродним пројектима наши библисти препознати као високо мотивисани и посвећени стручњаци, због чега се Београд на светској мапи све више издваја као један од веома перспективних центара изучавања библијских наука. Можемо бити веома поносни што је овај јединствен, значајан и велики подухват успешно остварен при Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, чиме Српска православна црква поред своје већ познате духовне, успешно остварује и важну научну мисију у свету“. Доцент др Милан Радовановић Академија уметности Београд Д. ЂОГО: „Прије неколико дана је из штампе изашао Лексикон библијске егзегезе, у издању Библијског института ПБФ УБ и Службеног гласника. Ријеч је о по свему јединственом издавачком подухвату у чијој је изради учествовало више од 100 теолога, философа, филолога, теоретичара културе и књижевности и других стручњака из богословљу сродних хуманистичких дисциплина и умјетности. Лексиконске одреднице су писане на разумљив, али не и баналан начин, тако да сваком читаоцу понуде не само енциклопедијске увиде него и промишљања о релевантним појмовима која надилазе пуку информативност. Иако би се из наслова дало закључити да је у питању ускостручни Лексикон, он је обухватио много шири спектар појмова, тако да, све до сачињавања неког будућег српског теолошког лексикона, ЛБЕ моћи ће поуздано да се користи као својеврстан општији теолошки појмовник по себи. Видљив је огроман труд приређивача да позову за сараднике како реномиране европске библисте чије су бибиблиографије испуњене свјетски познатим референцама (поменућемо само У. Луца, Г. Тајсена, између осталих) тако и младе асистенте Богословских факултета који су својим трудом најавили будући потенцијал за бављење теологијом. Уредништву морамо захвалити и на уједначеном начину писања одредница. ЛБЕ по свему ће означити почетак једне битне фазе у развоју српске теологије јер послије периода у коме су доминирали радови, дисертације, пројекти који су увијек за основу имали личну харизму, способности али и интересовања појединих великана теологије, најављује период систематског рада, заједничких подухвата, сустизања оних великих и значајних облика груписања знања (као што су лексикографски подухвати) без којих једна теологија и култура не могу да се назову писменима, али и не могу оперативно да постоје и напредују“. Проф. др Дарко Р. Ђого ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву В. ТАТАЛОВИЋ: „Чињеница да ово уникатно издање не представља само производ једине високошколске установе у Србији која за предмет има православну теологију, него да су у његовом настанку учествовали и многи еминентни стручњаци са београдског и других светских универзитета, значи отеловљење постављеног циља: да међу институцијама науке, и заједно са њима, Богословски факултет буде истински сведок стварности засноване на православном искуству Бога. Управо из тог разлога, у овом аутентичном оличењу универзитетске пуноће – у којем је умрежавање истраживача постало могуће кроз делатност Библијског института, посебно кроз пожртвован ангажман његовог подмлатка који је приређивачима такође омогућио ефикаснију обраду грађе – principio universitatis није резултирао збиром изолованих лексикографских чланака, повезаних тек припадношћу библистичком дискурсу. Основу целог издања граде, заправо, три повезана начела, чија би видљивост могла да буде мерило његове рецепције. Прво, у фокусу Лексикона налази се Свето Писмо, то јест исконска потреба хришћанске културе да своју изворну литературу сапостави другим канонским изразима у средишту актуалног друштвеног живота. Академска промоција библијске књижевности, кроз заједничку одговорност истраживача различитих конфесија, у најмању руку има далекосежне последице по општу добробит друштва. Друго, кроз азбучно структурирни редослед одредница, легитимисани су, по угледу на искусније хришћанске традиције, научни процеси истраживања и објашњења библијских текстова, у чему су се први пут нашла и лексикографска одређења православног предања. На питање шта једну егзегезу чини православном, одговор треба тражити у јединственом споју христијанизованих научних пракси у хуманиоруму са аутентичним православним искуством – што је процес којем, како Лексикон показује, тек предстоји креативан развој. И треће, друштвена релевантност библијске књижевности, омогућена кроз препознатљиве научне форме, коначно је могућа захваљујући функционалном језичком механизму, односно суптилним процесима усаглашавања појмова и метода унутар јединственог језичког система. Чињеница да су одређени изрази управо овим издањем добили своје место у српском језику значи заметак њихове прихваћености и ефектности. Одатле, потреба за Лексиконом превазилази шаблонске оквире једног помоћног средства, па српску библистику подиже у ниво светске науке“. Доцент др Владан Таталовић Православни богословски факултет Универзитета у Београду В. МИЛИЋЕВИЋ: „Лексикон библијске егзегезе који су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић, на више од 500 страница веома прегледно сложеног текста, доноси готово 300 кључних одредница које покривају све области релевантне за интерпретацију библијског текста, уз исцрпан преглед библиографије. Када је у питању српска академска теологија, Лексикон библијске егзегезе је по много чему куриозитет, али понајпре треба истаћи чињеницу да је у његовој изради учествовало 104 аутора, од чега готово половина (47) из иностранства. Текст одредница одликује јасан, прецизан и економичан језички израз. Такође, треба напоменути да визуелна решења и техничка опрема у потпуности иду на руку читаоцу олакшавајући му максимално приступ комплексном тексту. Несумњиво, Лексикон библијске егзегезе је један од најзначајнијих подухвата српске библистике и српске академске теологије у новије време. У том смислу је важно напоменути како је овај подухват реализован у оквиру пројекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки пројекти и резултати. Као такав, Лексикон се може узети и као најбољи омаж значајним дометима које је српска библистика, упркос веома турбулентном периоду, остварила у протеклом веку, како у стриктно академској сфери, тако и на плану приближавања речи Писма црквеној пуноћи. Са друге стране, Лексикон се може разумети и као програмски текст који својом академском озбиљношћу, интердисциплинарним приступом и комуникацијским потенцијалом указује на то које и какво место теологија заузима у српској науци и култури, нарочито с обзиром на околности настале њеним пуним интегрисањем у академску заједницу на почетку XXI века“. Доцент др Вукашин Милићевић Православни богословски факултет Универзитета у Београду
  19. ШТА СУ РЕКЛИ О ЛЕКСИКОНУ БИБЛИЈСКЕ ЕГЗЕГЕЗЕ: Б. ШИЈАКОВИЋ: „Ако имамо на уму да су лексикографија и енциклопедистика резултат високо развијене истраживачке и стручне свести, као и израз научне самосвести, онда Лексикон библијске егзегезе представља важан подухват у српској теолошкој и хуманистичкој науци, и то подухват који (поред мноштва лексикона и приручника и у овој области) није ослоњен на неки готови узор, већ је стваран тежим путем: да се богатим и промишљеним одабиром одредница, практиковањем различитих приступа, уграђивањем истраживачких искустава разних научних средина и традиција – многобројни аспекти библијског текста и његове дуге и плодне рецепције изложе на начин који је не само информативан и поучан него и оригиналан и подстицајан, често више но што то очекујемо у лексикографској обради. ЛБЕ карактерише интердисциплинарност, али не само у смислу агрегата разноврсних струковних знања, него пре свега у настојању да се у контактним зонама различитих струка реализује динамика дијалога и међусобних утицаја. Ово за последицу има то да ће и они упућени (а не само они који се упућују) увек имати шта да науче, крећући се кроз Лексикон као кроз лавиринт незавршивог знања, кроз који их као путовође воде многобројне упутнице. Библија је утемељујућа и прожимајућа књига хришћанске културе, чак и више од тога, па Лексикон не само да уважава библијски текст у свим његовим аспектима, него је на један потенцијално целовит начин посвећен трансмисији и рецепцији библијског текста и његовом утицају на разне области знања и уметничког стварања. Притом Лексикон јасно показује да повратак оцима није могућ без повратка Библији. Овим Лексиконом српска библистика је направила два важна искорака. Лексикон је плод међународне сарадње у којој се српска библистика појављује као равноправан саговорник, који има да каже и нешто што не говоре други. Такође, српска библистика је овим искорачила према философији, књижевној теорији, филологији, социологији, историјској науци и другим хуманистичким дисциплинама, и тај искорак би могао да буде изазов да до сличних поступака дође и са друге стране. Најзад, Лексикон библијске егзегезе је поуздан студијски приручник, који поред мноштва постигнутих научних резултата садржи и многе стимулације за даље истраживање и промишљање неисцрпног текста Библије“. Проф. др Богољуб Шијаковић Православни богословски факултет Универзитета у Београду П. ЈЕВРЕМОВИЋ: „Идеја лексаикона, сама по себи, нужно подразумева неопходност рефлексивног отклона неке доктрине (у овом случају библистике) од своје, историјски увек условљене, актуалне продукције. Лексикон није ствар еснафа. Он мора бити ствар духа, духа оваплоћеног у језику. Духа зрелог за преиспитивање себе самог, сопственог мишљења и језика. Отуд толика важност одговорног (идеолошки неострашћеног, документованог, критички самосвојног, што је могуће више интердисциплинарног) повратка кључним питањима смисла суштинских речи и идеја која неку доктрину (у овом случају, као што рекох, библистику) чине могућом. И ̶ смисленом. Савремена библистика, управо, има смисла зато што су речи (одреднице) прикупљене унутар корица Лексикона библијске теологије живе, рефлексивно прегнантне, (потенцијално) плодне и мисливе. Својим несебичним трудом, знањем, јасном визијом и дубоком људском упорношћу, уредници овог Лексикона су значајно задужили нашу (не само богословску) јавност. Постављени су нови стандарди. Наслућени су нови путеви“. Проф. др Петар Јевремовић Филозофски факултет Универзитета у Београду К.-В. НИБУР: „Библијски институт у оквиру ПБФ БУ постоји непуних пет година. Основали су га професори и доценти Старог и Новог Завета, и он се брзо развио и узнапредовао, нарочито прикупљањем библиотеке у којој су се нашле многе најновије и најугледније научне публикације из различитих области библијских студија. Једна од многих предности Библијског института од оснивања била је стварање окружења за библијска истраживања, која су унапређена везама и личним контактима овдашњих професора са неким веома значајним међународним установама и неким кључним личностима са поља библијских студија. Неколико међународних библијских конференција које је организовао Библијски институт – од којих је последња, одржана недавно (31. маја – 3. јуна 2018. г.), била посвећена рецепцији Библије у антици и средњем веку – јесу символ ове отворености. Лексикон библијсјке егзегезе који су уредили професори Родољуб Кубат и Предраг Драгутиновић сведочи о убрзаном и изузетном напретку библистике у Србији. Ову публикацију су двојица професора са Библијског института сами приредили и уредили, уз помоћ својих колега са факултета. Међутим, истовремено су уређивачи успели да окупе велики број водећих међународних стручњака који су дали допринос Лексикону, пишући одреднице из поља својих ужих истраживања. Као резултат, Лексикон открива особен профил библијских студија, искован у православном предању тумачења Светог Писма у Србији. У исто време, ЛБЕ показује како је библистика у Србији постала сарадник и део међународне научне заједнице у оквиру библијских истраживања. Међу ауторима одредница налазе се многе водеће личности међународне библистике – Луц (Берн), Никлас (Регенсбург), Лаут (Дарам), Штембергер (Беч), Домен (Регенсбург), Тајсен (Хајделберг)... Међутим, истог је значаја чињеница да су писци већег броја одредница српски библисти – и они из млађе и они из познатије генерације. Најважнији циљ Лексикона јесте да српским студентима теологије понуди меродавно и поуздано референтно дело за појашњење и сналажење са појмовима, чињеницама и недоумицама у вези са Библијом и њеним прошлим и садашњим тумачењем. Уверен сам да ће ово дело на најбољи могући начин послужити сврси“. Проф. др Карл-Вилхелм Нибур Теолошки факултет Универзитета у Јени (Немачка) Н. РИСТОВИЋ: „За српску теологију, али и блиске научне области, Лексикон библијске егзегезе представља велику новину. Уместо досадашњег парцијалних и партикуларних презентација Библије у овом су лексикону, на једноме месту, представљени мотиви и резултати древних и модерних студија Светог Писма како из угла теологије, тако и из других углова – филологије, философије, историје... Читалац ће у овом приручнику наћи прегршт драгоцених информација о томе како је, са којих позиција и у коју сврху Библија била тумачена и коришћена од времена настанка до данас. Осим очекиваних, традиционалних садржаја, од текстологије до догматике, Лексикон библијске егзегезе обавештава српске читаоце и о оним аспектима библијских књига који су отворени новим теоријским приступима – из угла наратологије, политикологије и сл. Библија је у овом лексикону контекстуализована тако да су у њему знатно место добиле и литургијска перцепција и рецепција књига Светог Писма. Отуда Лексикон библијске егзегезе не само што је први овакав приручник на српском језику, већ је и у светским оквирима публикација без пандана, пошто није моделован према сличним приручницима других хришћанских конфесија, већ је оригинални православни допринос савременим настојањима да се начине прегледне синтезе резултата проучавања Библије у крилу различитих дисциплина. Овај лексикон је показатељ да је у нашој теолошкој и широј академској јавности дошло до значајног помака у развоју библијских студија – да Свето Писмо добија оно место које му припада у теологији и у националној култури“. Проф. др Ненад Ристовић Филозофски факултет Универзитета у Београду В. НЕДЕЉКОВИЋ: „Што је најбоље код новог Лексикона библијске егзегезе написаног под уредништвом Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића, то је његова ширина. Ширина у сваком погледу – тематском, конфесионалном, историјском, методолошком – и тешко је рећи шта је свега тога најважније у борби против необавштености, скучености, заборава, безначелности, којој данас треба да допринесе свако ко ради на пољу хуманистичких наука. Модерна библистика као наука која у властиту сврху, ради свог узвишеног предмета, ангажује читав један низ фундаменталних дисциплина, истом их стављајући на тешку пробу кроз питања која им поставља, у овом Лексикону налази пуног одраза. Верујем да ће он, овакав какав је изашао на свет несамерљивим трудом и превасходном заслугом двојице уредника, не само наћи доста корисника у нашој књижевној и научној средини, која је жедна оваквих приручника, већ и стећи себи доста читалаца – оних што ће за њим посезати не по непосредној потреби или конкретним поводом, већ из чистог задовољства. Ништа боље од тога не бисмо умели да пожелимо овој ученој, правоумној и честитој књизи“. Проф. др Војин Недељковић Филозофски факултет Универизтета у Београду К. ПРИКОП: „Иницијатива колега Родољуба Кубата и Предрага Драгутиновића са Православног богословског факултета Универзитета у Београду, да у оквиру Библијског института објави Лексикон библијске егзегезе мора бити срдачно прихваћена и у ширем контексту библијских студија, а нарочито на пољу православне теологије. Овај Лексикон, попут других релевантних књига или студија из међународне библистике, које су објављене, преведене или уређене под покровитељством поменутог Библијског института, на првом месту представља конкретан знак повезивања православних библијских студија са савременим токовима библијске егзегезе. Одабране одреднице у Лексикону и њихови аутори, прате намеру уредника чији је један од циљева да прошире уске кофесионалне хоризонте православне теологије и надиђу одређене, круте традиционалне ставове, указујући на потребу да се православна теологија укључи у шире академске дискусије. Друго, Лексикон је веома користан приручник за професоре, наставнике, студенте и све људе заинтересоване за библијску егзегезу. Такав приступ представља модел који би требало да прате остали православни богословски факултети и установе, који морају да схвате да будућност академске теологије не почива иза зидина њихових теолошких утврђења, већ у искреном дијалогу, који је развијен у конструктивне сврхе“. Проф. др Козмин Прикоп Православни богословски факултет Универзитета у Букурешту (Румунија) М. РАДОВАНОВИЋ: „Већ дуго времена је у богословским и хуманистичким наукама присутна велика потреба за једним савременим Лексиконом библијске егзегезе. Библија није само збирка древних списа који се изучавају као артефакти из далеке прошлости, већ је неисцрпна и свакодневна инспирација која вековима обликује културу и цивилизацију којима припадамо. Зато свет у коме живимо није могуће правилно и у потпуности разумети без коришћења библијског кључа. Лексикон нам у том настојању може бити од велике помоћи, јер су по први пут унете одреднице које темељито обрађују однос библистике и савремених друштвених феномена и теоријских приступа. Посебно је важно напоменути да су током рада на Лексикону и другим сродним пројектима наши библисти препознати као високо мотивисани и посвећени стручњаци, због чега се Београд на светској мапи све више издваја као један од веома перспективних центара изучавања библијских наука. Можемо бити веома поносни што је овај јединствен, значајан и велики подухват успешно остварен при Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, чиме Српска православна црква поред своје већ познате духовне, успешно остварује и важну научну мисију у свету“. Доцент др Милан Радовановић Академија уметности Београд Д. ЂОГО: „Прије неколико дана је из штампе изашао Лексикон библијске егзегезе, у издању Библијског института ПБФ УБ и Службеног гласника. Ријеч је о по свему јединственом издавачком подухвату у чијој је изради учествовало више од 100 теолога, философа, филолога, теоретичара културе и књижевности и других стручњака из богословљу сродних хуманистичких дисциплина и умјетности. Лексиконске одреднице су писане на разумљив, али не и баналан начин, тако да сваком читаоцу понуде не само енциклопедијске увиде него и промишљања о релевантним појмовима која надилазе пуку информативност. Иако би се из наслова дало закључити да је у питању ускостручни Лексикон, он је обухватио много шири спектар појмова, тако да, све до сачињавања неког будућег српског теолошког лексикона, ЛБЕ моћи ће поуздано да се користи као својеврстан општији теолошки појмовник по себи. Видљив је огроман труд приређивача да позову за сараднике како реномиране европске библисте чије су бибиблиографије испуњене свјетски познатим референцама (поменућемо само У. Луца, Г. Тајсена, између осталих) тако и младе асистенте Богословских факултета који су својим трудом најавили будући потенцијал за бављење теологијом. Уредништву морамо захвалити и на уједначеном начину писања одредница. ЛБЕ по свему ће означити почетак једне битне фазе у развоју српске теологије јер послије периода у коме су доминирали радови, дисертације, пројекти који су увијек за основу имали личну харизму, способности али и интересовања појединих великана теологије, најављује период систематског рада, заједничких подухвата, сустизања оних великих и значајних облика груписања знања (као што су лексикографски подухвати) без којих једна теологија и култура не могу да се назову писменима, али и не могу оперативно да постоје и напредују“. Проф. др Дарко Р. Ђого ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву В. ТАТАЛОВИЋ: „Чињеница да ово уникатно издање не представља само производ једине високошколске установе у Србији која за предмет има православну теологију, него да су у његовом настанку учествовали и многи еминентни стручњаци са београдског и других светских универзитета, значи отеловљење постављеног циља: да међу институцијама науке, и заједно са њима, Богословски факултет буде истински сведок стварности засноване на православном искуству Бога. Управо из тог разлога, у овом аутентичном оличењу универзитетске пуноће – у којем је умрежавање истраживача постало могуће кроз делатност Библијског института, посебно кроз пожртвован ангажман његовог подмлатка који је приређивачима такође омогућио ефикаснију обраду грађе – principio universitatis није резултирао збиром изолованих лексикографских чланака, повезаних тек припадношћу библистичком дискурсу. Основу целог издања граде, заправо, три повезана начела, чија би видљивост могла да буде мерило његове рецепције. Прво, у фокусу Лексикона налази се Свето Писмо, то јест исконска потреба хришћанске културе да своју изворну литературу сапостави другим канонским изразима у средишту актуалног друштвеног живота. Академска промоција библијске књижевности, кроз заједничку одговорност истраживача различитих конфесија, у најмању руку има далекосежне последице по општу добробит друштва. Друго, кроз азбучно структурирни редослед одредница, легитимисани су, по угледу на искусније хришћанске традиције, научни процеси истраживања и објашњења библијских текстова, у чему су се први пут нашла и лексикографска одређења православног предања. На питање шта једну егзегезу чини православном, одговор треба тражити у јединственом споју христијанизованих научних пракси у хуманиоруму са аутентичним православним искуством – што је процес којем, како Лексикон показује, тек предстоји креативан развој. И треће, друштвена релевантност библијске књижевности, омогућена кроз препознатљиве научне форме, коначно је могућа захваљујући функционалном језичком механизму, односно суптилним процесима усаглашавања појмова и метода унутар јединственог језичког система. Чињеница да су одређени изрази управо овим издањем добили своје место у српском језику значи заметак њихове прихваћености и ефектности. Одатле, потреба за Лексиконом превазилази шаблонске оквире једног помоћног средства, па српску библистику подиже у ниво светске науке“. Доцент др Владан Таталовић Православни богословски факултет Универзитета у Београду В. МИЛИЋЕВИЋ: „Лексикон библијске егзегезе који су приредили проф. др Родољуб Кубат и проф. др Предраг Драгутиновић, на више од 500 страница веома прегледно сложеног текста, доноси готово 300 кључних одредница које покривају све области релевантне за интерпретацију библијског текста, уз исцрпан преглед библиографије. Када је у питању српска академска теологија, Лексикон библијске егзегезе је по много чему куриозитет, али понајпре треба истаћи чињеницу да је у његовој изради учествовало 104 аутора, од чега готово половина (47) из иностранства. Текст одредница одликује јасан, прецизан и економичан језички израз. Такође, треба напоменути да визуелна решења и техничка опрема у потпуности иду на руку читаоцу олакшавајући му максимално приступ комплексном тексту. Несумњиво, Лексикон библијске егзегезе је један од најзначајнијих подухвата српске библистике и српске академске теологије у новије време. У том смислу је важно напоменути како је овај подухват реализован у оквиру пројекта Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки пројекти и резултати. Као такав, Лексикон се може узети и као најбољи омаж значајним дометима које је српска библистика, упркос веома турбулентном периоду, остварила у протеклом веку, како у стриктно академској сфери, тако и на плану приближавања речи Писма црквеној пуноћи. Са друге стране, Лексикон се може разумети и као програмски текст који својом академском озбиљношћу, интердисциплинарним приступом и комуникацијским потенцијалом указује на то које и какво место теологија заузима у српској науци и култури, нарочито с обзиром на околности настале њеним пуним интегрисањем у академску заједницу на почетку XXI века“. Доцент др Вукашин Милићевић Православни богословски факултет Универзитета у Београду View full Странице
  20. Или портретима важних људи, а најбоље – са венцима. Миран став. Носић ка врху, рамена права. На лицима често мешавина емоција са остацима величанства. Или алегоријским представама грехова и врлина. Накићена неправда отреса скромну правду. Или античким цртама, наслеђем митологије, које је толико богато, да би тему за стваралаштво имали и морализатори, и љубитељи људске анатомије, и ерудите из области антике. Биле су још мртве природе, неки пејзажи (жанр, који додуше није толику популаран) и још понешто. Ево продавачица љубичица, или девојка у винограду. Колико је само свежине и наивности у њој! А ево га весели продавац зелениша (макар млекаџија) на уској улици старог градића. Ено зеленаш звецка монетама, док у светлости свећа као да се назиру капи крви. И тако даље. Безброј је тема. Не смемо рећи да пре није било коцкара, зеленаша, млекаџија, праља, старица. Били су, само уметности није било до њих. Уметност се бавила узвишеним стварима. И академици су потом подизали буку и гунгулу, потпуно законски оправдану, и неизбежну, узгред речено. Викали су, што се цртају балерине док везују траке, и радници који се купају у предграђу. Ситно је то – обраћати пажњу на чистаче кромпира и љубитеље апсинта. Али ствар је урађена. И нису уметници урадили, него епоха. Епоха се окренула ка темама које су до тада биле презиране и неприметне. Мали човек је, у сазнању епохе, постао велики, а велики се смањили. Постали су карикатуре. Говорим још зато, јер обично не видимо оно што јесте, него оно што желимо. Рекли су девојчици: „Види, девојчице, то је птица“, и девојчица види само птицу. А тамо су још и облаци, и ветар њише гране. Али, ветар и облаци ће бити примећени само када на њих скрену пажњу. Такав је закон мишљења. И ево, уочи празника Свих Светих у Руској земљи засијавших, желим да кажем да морамо на нешто да обратимо пажњу. Важно место међу нашим светитељима заузимају благоверни кнезови. Али, њих већ одавно нема, и неће их бити. То је област историје и предања. Исто тако нема благоверних царева и благочестивих царица. Нема их и то је. Није разлог за превремену смрт, али је штета. Још имамо много јуродивих. За овим живим борцима против лажне религиозности Русија је стално вапила. Зато их је мноштво. А најлепши идеал Русије је иночество. Светлост за мирјане је инок, а светлост за иноке су анђели. Амин! Иноци и данас постоје, премда због општег телесног угађања, раслабљености, одсуства духовног руководства, данас им је најтеже. И истинско монаштво је, као увек, реткост. А ето, мирјански идеал светости нисмо разрадили. Као да се у свету човек не може спасити, већ само у црним мантијама, иза дебелих, камених зидова. Мирјани предају у школама, гасе пожаре, лече болесне, пишу и штампају књиге, граде куће, диригују црквеним хоровима, осликавају храмове. Набрајање може потрајати. На тај начин, на дневни ред долази интересантан задатак. Треба формулисати за хришћанску заједницу, шта је то праведност у свету, какве су обавезе мирјана у свакодневном животу, при томе, без сукоба са светом и одласка у манастир. Биће нам тешко да живимо, уколико то не урадимо. На пример, треба формулисати идеал мужа и оца. Нису само мушкарац-монах, или мушкарац-пуковник свети и достојни подражавања. А смирени радник, који не пропија своју плату, васпитава децу, па ако се још и моли Богу пред сном, па зар није он свет? А да ли је далеко многодетна мајка од мученице? Добро, не од мученице, али макар од игуманије омање обитељи? Што се мене тиче, питање је коме је теже? Учитељ, зар није то света професија? А доктор, у идеалу, зар није анђео? Паметан, добар, и све време помаже. Знам, превише добро знам да се можете побунити, негодовати, шиштати против власти, закона, жалити се на недостатак новца. Али, власт, закони и новац су управо такви, јер смо све научили да сводимо на новац, а смисаону основу смо избацили. Зато нам се, при таквој ђаволској калкулацији, васељена расипа на делове. Треба рећи човеку, где служи Богу, а где је свакодневни сатаниста. Треба објаснити човеку, како се тежи светости, не мењајући јакну за мантију. Треба наћи и показати човеку живе примере истинског и савременог хришћанства. У супротном, све читамо из старих књига, на слабо разумљивом језику. Далеки су нам ти примери. Савремени човек, никако да схвати, како да примени те примере на себе, како на њима живот да сагради. Много је више у Русији било незнаних светих, него знаних и канонизованих. То исто треба имати на уму. Данас, када видимо да се садашњост не поклапа са гобленом, треба мењати фокус – обраћати пажњу на невиност, жртвеност, некористољубивост, и јунаштво у свакодневници. На крају крајева, не крије се Православље у одеждама, нити у дугим брадама. Оно је у испуњавању заповести, у сећању на Бога. Оно је у молитви која се не може угасити, у Литургији, која не престаје да се служи. Једним словом, срећан вам празник, вољени! Ви, свети Божији људи, што се на нашој земљи за Рај васпитавате, помолите се Христу да нам да разума да разликујемо важно од неважног, и умећа да извлачимо велико из ништавног. Тада ћемо, према речима Јеремије, бити као уста Господња. Извор: Православие.ру
  21. Постојало је време када су се живописци интересовали само узвишеним темама. На пример, ратним сценама. Дим, коњи, људи, људска тела, искажене гримасе, масовни херојизам и масовна смрт. Или портретима важних људи, а најбоље – са венцима. Миран став. Носић ка врху, рамена права. На лицима често мешавина емоција са остацима величанства. Или алегоријским представама грехова и врлина. Накићена неправда отреса скромну правду. Или античким цртама, наслеђем митологије, које је толико богато, да би тему за стваралаштво имали и морализатори, и љубитељи људске анатомије, и ерудите из области антике. Биле су још мртве природе, неки пејзажи (жанр, који додуше није толику популаран) и још понешто. Ево продавачица љубичица, или девојка у винограду. Колико је само свежине и наивности у њој! А ево га весели продавац зелениша (макар млекаџија) на уској улици старог градића. Ено зеленаш звецка монетама, док у светлости свећа као да се назиру капи крви. И тако даље. Безброј је тема. Не смемо рећи да пре није било коцкара, зеленаша, млекаџија, праља, старица. Били су, само уметности није било до њих. Уметност се бавила узвишеним стварима. И академици су потом подизали буку и гунгулу, потпуно законски оправдану, и неизбежну, узгред речено. Викали су, што се цртају балерине док везују траке, и радници који се купају у предграђу. Ситно је то – обраћати пажњу на чистаче кромпира и љубитеље апсинта. Али ствар је урађена. И нису уметници урадили, него епоха. Епоха се окренула ка темама које су до тада биле презиране и неприметне. Мали човек је, у сазнању епохе, постао велики, а велики се смањили. Постали су карикатуре. Говорим још зато, јер обично не видимо оно што јесте, него оно што желимо. Рекли су девојчици: „Види, девојчице, то је птица“, и девојчица види само птицу. А тамо су још и облаци, и ветар њише гране. Али, ветар и облаци ће бити примећени само када на њих скрену пажњу. Такав је закон мишљења. И ево, уочи празника Свих Светих у Руској земљи засијавших, желим да кажем да морамо на нешто да обратимо пажњу. Важно место међу нашим светитељима заузимају благоверни кнезови. Али, њих већ одавно нема, и неће их бити. То је област историје и предања. Исто тако нема благоверних царева и благочестивих царица. Нема их и то је. Није разлог за превремену смрт, али је штета. Још имамо много јуродивих. За овим живим борцима против лажне религиозности Русија је стално вапила. Зато их је мноштво. А најлепши идеал Русије је иночество. Светлост за мирјане је инок, а светлост за иноке су анђели. Амин! Иноци и данас постоје, премда због општег телесног угађања, раслабљености, одсуства духовног руководства, данас им је најтеже. И истинско монаштво је, као увек, реткост. А ето, мирјански идеал светости нисмо разрадили. Као да се у свету човек не може спасити, већ само у црним мантијама, иза дебелих, камених зидова. Мирјани предају у школама, гасе пожаре, лече болесне, пишу и штампају књиге, граде куће, диригују црквеним хоровима, осликавају храмове. Набрајање може потрајати. На тај начин, на дневни ред долази интересантан задатак. Треба формулисати за хришћанску заједницу, шта је то праведност у свету, какве су обавезе мирјана у свакодневном животу, при томе, без сукоба са светом и одласка у манастир. Биће нам тешко да живимо, уколико то не урадимо. На пример, треба формулисати идеал мужа и оца. Нису само мушкарац-монах, или мушкарац-пуковник свети и достојни подражавања. А смирени радник, који не пропија своју плату, васпитава децу, па ако се још и моли Богу пред сном, па зар није он свет? А да ли је далеко многодетна мајка од мученице? Добро, не од мученице, али макар од игуманије омање обитељи? Што се мене тиче, питање је коме је теже? Учитељ, зар није то света професија? А доктор, у идеалу, зар није анђео? Паметан, добар, и све време помаже. Знам, превише добро знам да се можете побунити, негодовати, шиштати против власти, закона, жалити се на недостатак новца. Али, власт, закони и новац су управо такви, јер смо све научили да сводимо на новац, а смисаону основу смо избацили. Зато нам се, при таквој ђаволској калкулацији, васељена расипа на делове. Треба рећи човеку, где служи Богу, а где је свакодневни сатаниста. Треба објаснити човеку, како се тежи светости, не мењајући јакну за мантију. Треба наћи и показати човеку живе примере истинског и савременог хришћанства. У супротном, све читамо из старих књига, на слабо разумљивом језику. Далеки су нам ти примери. Савремени човек, никако да схвати, како да примени те примере на себе, како на њима живот да сагради. Много је више у Русији било незнаних светих, него знаних и канонизованих. То исто треба имати на уму. Данас, када видимо да се садашњост не поклапа са гобленом, треба мењати фокус – обраћати пажњу на невиност, жртвеност, некористољубивост, и јунаштво у свакодневници. На крају крајева, не крије се Православље у одеждама, нити у дугим брадама. Оно је у испуњавању заповести, у сећању на Бога. Оно је у молитви која се не може угасити, у Литургији, која не престаје да се служи. Једним словом, срећан вам празник, вољени! Ви, свети Божији људи, што се на нашој земљи за Рај васпитавате, помолите се Христу да нам да разума да разликујемо важно од неважног, и умећа да извлачимо велико из ништавног. Тада ћемо, према речима Јеремије, бити као уста Господња. Извор: Православие.ру View full Странице
  22. Нови интерактивни алат који се појавио на интернету омогућава вам да видите шта се све догодило на нашој планети од тренутка вашег рођења. „Ви и планета Земља“ откриће вам шта сте до сада преспавали, колико пута је откуцало ваше срце, па чак и колико је снежних пахуља пало откако сте дошли на овај свет. Све што је потребно за његово коришћење, јесте да унесете датум свог рођења. Приказане бројке темеље се на подацима Британског здравственог система, Светске банке, Уједињених нација и Универзитета Нортвестерн. „Користећи податке универзитета, медицинских и еколошких институција, створили смо серију прорачуна који помажу да своје постојање ставимо у одређену перспективу. С обзиром на то да је Земља стара више од 4,5 милијарди година, наш алат показује колико смо се ми, али и планета, променили у периоду у којем смо ту“, рекао је портпарол компаније Го компер, која је направила овај алат. http://www.gocompare.com/life-insurance/you-and-planet-earth/
  23. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти.
  24. Још једна занимљива вест из западног хришћанства. За недељно поподне. Папа Фрања добио је на поклон од произвођача Ламборџини тематски дотеран да личи на некакво "папско возило". Заказао је аукцију у лондонском Сотбију да се то чудо аутомобилске технике прода и да се новац да за добротворне сврхе. Пре свега за обнову села које је Исламска држава разорила у Ираку, за помоћ жртвама трговине људима и мисионарски рад у Африци. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...