Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 126 results

  1. Са једне стране има оних који су толико ригидни да забрањују појаву нечега новог, а са друге стране могу бити неки који стварно прете јересима. Да ли би то био разлог да се одрекнемо свега што може бити ново у теологији? Свакако да не би смео бити разлог, барем ја тако мислим. У данашње време имамо појаву Зизјуласове теологије где се жели применити поредак и првенство унутартројичног живота Пресвете Тројице на црквени поредак. Жеља је да постоји примат који има улогу попут Оца у светотројичном животу. Наравно, жеља је Цариграда да он буде тај први. То што видимо од Цариграда данас јесте нешто ново, али јесте пример застрањења и промашаја у самој теологији. Како сада, принуђени тим изазовом, да изнађемо теолошко решења као одговор Цариграду са доказом њиховог застрањења? Рекао бих да смо ушли у кључни моменат за појаву заиста и уистину нове теологије, која би разјаснила једну и непромењиву истину, наслеђену Предањем Цркве. Живимо у турбулентном времену, када су сви историјски изазови повезани, али теолози морају смогнути снаге да бистре главе посвете пажњу на ово круцијално питање, везано за очување јединства Цркве. Хвала на пажњи ако сте ово упратили до сада и желео бих да замолим учеснике теме да допринесу свим могућим информацијама зарад избављења Цркве из великих опасности подела. Од срца свима желим угодна и непомућена залагања по овој теми. Љуби вас остарели на форуму брат Милан.
  2. Зоран Ђуровић: Шта има Амфилохије против Степинца? Прочитасмо: «На празник Светог апостола и архиђакона Евпла, Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је свету Литургију у дому породице Владимира Кадагандома у граду Куско у Перуу. Саслуживали су јеромонах Рафаило..., протојереј-ставрофор Драган Митровић и протођакон... Јарамаз. У току свете службе Владика је крстио Едуарда Хербер Валегу, који је док је био у Римокатоличкој цркви вршио дужност ђакона. Митрополит Амфилохије му је на крштењу дао име Евпло по светитељу кога је Црква тог дана славила. Владика се на крају Литургије обратио пригодном беседом: - Данашња Литугија је велики благослов за дом Владимира Кадагандома. Дом Божји од данас постаје овај дом. Благослов Божји за све чланове ове породице, нарочито на оне који су примили свето крштење. Велики је то благослов и за овај град и сав народ који живи у њему. Јер, ови свети дарови су принијети за све и за сва, за једну, свету, саборну и апостолску Цркву и за сву васељену, казао је Митрополит...»[1]. Такође читамо: «Амфилохије посјетио је јуче у граду Куско у Перуу тамошњег римокатоличког надбискупа монсињора Ричарда Данијела Аларкон Урутиа. У срдачном разговору Надбискуп Урути је пожелио Митрополиту Амфилохију добродошлицу и истакао да је веома срећан због сусрета додајући да је Митрополит Амфилохије први православни епископ који је посјетио град Куско и служио у њему. Митрополит Амфилохије је преузвишеног г. Урутиа обавијестио о формирању Парохије Свете Тројице за Куско и представио му новоименованог повјереника за ту парохију г. Владимира Кадагандома. Надбискуп је казао да његова надбискупија стоји на располагању за све што буде требало да се помаже парохији»[2]. Више не читамо и измишљени перверзни говор Митр. Амфилохија на овом покрштавању, јер сам унапред најавио текст против тога. У том тексту, који је био на Поукама, говорило се да су ови католици крштени као и Исус што се крстио у Јордану, као што су Апостоли крштавали и сл. Проблем је што и без ових бесмислица (да се Ис. крстио трократно – није, јер се крстио од Јована у опроштење грехова, тако да би било бесмислено то што су Апостоли после крштавали у име Тројице ове који су крштени од Јована), Амфилохијев гест је дубоко нехришћански. Прекрстио је крштеног човека, и то тамо где је био угошћен! Непоштовање неког ко те гости, мени се коси са хришћанским моралом. На једној вечери у Риму, са Митр. Амфилохијем, поменуо сам му био начелно о проблему прекрштавања, а он ми је одговорио: «Ако се неко осећа да је некрштен, ја га крстим поново!» - Питах: «Од када је крштење ствар осећања?» - Није ми одговорио. Наиме, овиме би се увела провизорност, крајња арбитралност око крштења и срушио темељ саме хришћанске догме. Јер, ја могу сутра да се пробудим и да се осетим да нисам крштен. И шта сад? Амфилохије ће опет да ме крсти? Тако је његовог попа, Славишу Лекића из Аргентине, који се хвалио како прекрштава католике, поново крстио, са целом породицом, Акакије Утешитељ! И то нашем добром Митрополиту није било за наук, него је узео да ради као злосрећни распоп Славиша. Да прекрштава католике. Нема 10 васкрсења из мртвих, 10 цркава, 10 богова, 10 крштења... Символ вере је јасан: «Верујем у једно крштење». И то је Црква утврдила и са Вјерују и догматским канонима; нпр. Апостолска Правила, 47: Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили. Одавде произилази да Амфилохије мисли да Папа није крштен. Мени је то лудило мозга, али је можда Митрополит у праву. Али сада не разумем како је он у општењу са Руском Црквом, јер они не прекрштавају католике, а у складу са овим каноном би били сви свргнути? Његов сабрат, Артемије, се пробудио из сна, као у Матриксу и увидео да су све Цркве православне у јереси! Амфилохије плаче за њим и позива га назад, а Артемију су се отвориле очи, док Амфилохије неће да види веру коју кроз (не)дела исповеда! Који је сабор укинуо ово правило? Ниједан. Напротив, овај канон је потврђен на Васљенским саборима, Другом из 381, са каноном 7 и Трулском из 691. каноном 95, где се јасно вели да се једним јеретицима не признаје крштење, па се крштавају изнова (односно по први пут), други, се миропомазују, јер су блажи случај, а трећи се примају без икаквих сакраменталних радњи, јер су хришћани и свештеници. Када се прави ово разликовање, сасвим је јасно да је Црква строго дефинисала начин примања оних који нису у јединству са њом. Тога се данас држе католици, а од православаца Руси. Неко бесмислено оправдање, које је побрисано, а приписано Амфилохију, на линији са Агиоритом, било је да је крштење обављено трократним погружењем. Св. Папа Григорије Велики, чију службу служимо, вели да је свеједно да ли је једно или трократно погружење, јер је битно да је у име Оца, Сина и Светога Духа. И то није мишљење неког провинцијског теологчића. На крају, хајде да пристанем да је Амфилохије изнад свих ових светаца и Васељенских Сабора, као и одлука сабора са Родоса, које смо ми, православни, потписали, остаје проблематично како он може (са којим образом) изаћи пред проусташког Јуру Кришта и рећи му да Степинац није светац јер је покрштавао Србе, Јевреје и Цигане? Амфилохије прекрштава крштене! Степинчев изговор је много јачи, јер он вели да је на тај начин спашавао животе прекрштених (иако тај термин не постоји код католика), док Амфилохије не спашава никога, него меће погребни камен на гроб екуменског дијалога, хулећи на крштене душе, и чинећи монструозни злочин, како га је називао свети Августин! Плашим се да све ово Митрополит зна, али да се прави луд, јер се руководи не хришћанским осећајима, него неким дневно-политичким мотивима. Од мене, који сам најмањи од пророка у Израиљу, може да добије само гаранцију да ће му сав пројекат пропасти јер је грађен на песку. [1] http://spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_bogosluzhio_u_kusku [2] https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B0%D0%BC%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BE-%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B1%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%BE%D0%BC-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BA%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%BE-r10394/&tab=comments#comment-1800096
  3. О НЕРОЂЕНОЈ ДЕЦИ Желео бих да говорим о једној, емоционално тешкој теми као што је смрт нерођеног детета (мисли се на спонтани побачај– прим.уред. Има Наде). Не говорим о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. За многе брачне парове то представља тежак ударац, посебно ако се то дешава први пут и, наравно, жене, по правилу, преживљавају то најболније. Желео сам да кажем неколико речи које,по мом мишљењу, треба да има у виду жена хришћанка која је преживела такав губитак. Као прво, многе мучи и кида питање: ‘Зашто? Зашто се то догодило баш са мном?’ Хтео бих да кажем, не из књига, већ из самог животног искуства: најбоље је да се то питање одложи до времена када ће бол утихнути. Зато што у прво време, када је овај душевни бол због губитка, јако велики, ми нисмо спремни за било какве одговоре. И било какви одговори, чак и само размишљање на ту тему нам ништа, осим кидања и новог болане може донети. Зато ће најбоље и најправилније бити да се ово питање одложи негде даље, у угао своје душе, затворити га све док не наступи време када ћемо можда бити спремни да приступимо овом питању али овог пута без оног душевног бола који постоји сада код нас.
  4. Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.
  5. Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. МАНЕ ТАКОЗВАНЕ "ГРАЂАНСКЕ ДРЖАВЕ", А У ОКОЛНОСТИМА ПОПУТ НАШИХ Ето, група младих Албанаца, ”спортиста”, је, без пардона, развила своју џиновску заставу НА ДАН ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ на Србију и Југославију. Све то кроз трик учешћа на новосадском полумаратону, одржаном истог дана. То су урадили, све смејући се и без скривања, на сред Варадинског моста, једног од три које су срушили непријатељски бомбардери пре тачно двадесет година. Пред стотинама ту присутних Срба, такође присутних, али без икакве реакције. Само један је како-тако одреаговао, али и он не директно, већ зовући полицију, која је, затим, нешто и пробала да уради - али је став нашег тужилаштва да овде ”нема елемената кривичног дела”, па су шесторица обесних Албанаца пуштени на слободу! Као да нас нема; као да немамо част, ни образ; као да се нама може радити ма шта (без икаквих последица), за разлику од третмана било каквих наших акција. И због тога више нема никкавог смисла понављати оно: Како би реаговали Шиптари (Хрвати, ”Бошњаци”...) да смо ми урадили исто што и они, рецимо - у Приштини (Загребу, Сплиту, Сарајеву...)? Јер је разлика између њих и нас, њихове осетљивости на оно што сматрају повредом њихове суверености и недопустивом провокацијом и наше млитаве о кукавичке попустљивости (шта год се десило, шта год нас урадили) толико велика да се, одавно још, не може поредити. Туга. И ужас, у сред ове овдашње, вишегодишње мазохистичке праксе, која се још дичи таквим својим ставом - аутодеструктивном логиком како смо ми, наводно, ”много хуманији (бољи, грађански освешћенији, мање националистички) од њих” кад се понашамо на самопоричући начин, и да, тобоже, ”прво треба 'чистити у свом дворишту', а нека се они сами позабаве својим екстремистима и инцидентним ситуацијама" (што они, наравно, никада неће да ураде, ни под разно, па онда испада да се њиховим нескривеним и непокајаним злочинима не бави нико, чак ни ми, као жртве, а нашим и најситнијим преступима - сви, од реда, до нивоа пребацивања ”стопроцентне кривице” искључиво на наш рачун)... Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац). Ми не бранимо жустро и са потребном озбиљношћи и непопустљивошћу своје страдале, за разлику од наших непријатеља, и још се, приде, тиме поносимо и бестидно хвалимо пред читавим светом. Просто призивамо нове некажњене покоље над нама, јер ће и они убрзо постајати прошлост (мало се сачека и - ето), а зна се, политички, другосрбијански оријентисани овдашњи политичари, говоре да треба заборавити прошлост и ”бавити се будућношћу”. Будућношћу која ће собом опет донети нова српска страдања, која ће, онда, поново постати прошлост (након неколико деценија, рецимо) и тиме нестати из програма и агенди наших према новој будућности опет окренутих политичких елита. И тако у круг, док не нестанемо. Све то зато што о страдању и неподношљивим боловима и језивим мучењима Срба, Српкиња и Српчади говоре њихови заштићени сународници из својих кабинета, фотеља и луксузних хотела, као о ликовима из романа или филма, нечем што више не постоји, него што постоји (поготово када је овај срамни процес подмазан новцем, наградама и привилегијама моћних заштитника наших џелата и непријатеља). И сад, ево, догађа нам се и ова шиптарско-албанска проба докле може да се иде у овој и оваквој држави. То су, пре њих, увежбавали и сплитски хулигани (са безболкама, гвозденим штанглама и ножевима) на једној бензинској пумпи у сред Србије, и ко зна ко све још. Пре пар дана су се тако играле и ”шиптарске делије” крај Панчева у својој пекарској (!!!) радњи, све сликајући се са пумпарицама и рукама у положају нацистичког орла са раширеним крилима. И све то - без казне, самим тим и без превентивног укидања сличних ситуација у непосредној будућности. Полако схватају да овде може све шта год хоће, како хоће и колико хоће, јер наше целокупно друштво (и његова режимска и она опозициона половина) даје сигнале ненормалне попустљивости, до аутошовинизма и уживања у томе да смо само ми - жртве, а сви други неваљали дерани који се понашају дивљачки и екстремно. Почињемо да забављамо своје противнике оваквим дизнијевским реакцијама на насиље и иживљавања свих врста. Ускоро, изгледа, можемо да очекујемо и организоване сафарије из суседних држава, за ”лов на људе” и некажњено малтретирање ”небрањених Срба”. А има и згодних Српкиња, приде. Ма, уживанција за сваког србождера из региона (и шире). Морамо да почнемо да се бранимо, сами ако треба, јер овако више не може и не сме. Постајемо народ за исмевање и шегу, као циркуски кловнови који урнебесно забављају своје гледаоце у овој балканској шатри (у коју свет не гледа, нити га интерсује шта се под њом збива - осим ако је реч о српским реакцијама и отпору безочним нападима). На путу смо ка националној држави или коначном нестанку! Још увек можемо да бирамо један од та два пута. Драгослав Бокан https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3225756/bezobzirna-provokacija-u-novom-sadu-rasirili-albansku-zastavu-na-mostu-gde-je-nato-ubio-mladog-olega-nasova-29-prvu-zrtvu-agresije?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName
  6. У другу недјељу пред Васкршњи пост – Месопусну, 3.марта 2019. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог Лава Римског и Светог Флавијана Цариградског, молитвено је било у острошком манастиру. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је протосинђел Сергије, економ острошке обитељи, а саслуживали су му протојереј Василије Брборић из Никшића и јеромонах Владимир острошки сабрат. Your browser does not support the HTML5 audio tag. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У евхаристијском сабрању молитвено је учествовало бројно монаштво и вјерни народ, а након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи поучавао о. Сергије. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. – Апостол Павле у посланици подсјећа на врло важну ствар да нас храна не поставља пред Господа, а ни спољашњи изглед, па ако то саблажњава нашег брата, треба сви да учинимо све да наше понашање, да ријечи, дјела, покрети буду такви да нашу браћу утврђују на правом путу ка Господу – рекао је о. Сергије. Казао је да у данашњем Јеванђељу сам Господ поучава шта је суштина подвига, односно шта треба радити да би стекли благодат Духа Светог. – Господ напомиње шест врло битних ствари које треба да имамо на уму, а које чине пуноћу нашег поста. Да поновимо, кад Он каже праведнима, који Га смирено слушају, да му дођу са десне стране, огладњех и дадосте ми да једем, ожедњех и напојисте ме, странац бијах и примисте ме, наг бијах и одјенусте ме, болестан бијах и посјетисте ме, у тамници бијах и дођосте ми. Видите како је велики дијапазон могућности како да испунимо заповијест Божију – додао је о. Сергије и закључио да уколико се вјерни придржавају ових правила испуниће и ријечи Патријарха Павла и свих светих из рода нашега који су упорно понављали да треба да ”будемо људи”. Он је подсјетио да је припремна недјеља пред Часни пост у богослужењу пуна поука које поучавају, припремају и подсјећају како вјерни треба да проводе и вријеме поста, али и читав свој живот. Сабрани који су се припремали постом, молитвом и исповијешћу примили су Свето Причешће, а велику радост литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце. Извор: Манастир Острог
  7. Чини ми се да у корену сваког интереса лежи емоција. Да ли је то заиста тако ? Политичари често одвајају интерес од емоција, мислећи да су емоције погубне у политичком животу. Заправо често наводе примере у којима дају предност интересима (разноразним, политичким, војним, економским) - оним које одвајају од емоција. Тако на пример, постоји интерес великих сила за куповином (односно продајом) нафте, оружја, социјалног мира (разним играма и забавом за масе)... Њихов интерес је да ратују по свету (отимају ресурсе тамо где им се прохте - ту првенствено мислим на САД) спроводе револуције, свргавају непослушне режиме, разноразним методама. Чему све то ? Ради глобалне доминације једне државе над многима ? Опет се питам, шта је глобална доминација и чему она ? Зашто ратују њихови официри и војници ? Можда због горе поменуте нафте ? Ако је тако, шта ће им она ? Да обезбеде снабдевање становништва на својој територији ? Чему ће им снабдевање нафтом ? Да покрену индустрију, обезбеде транспорт, једном речју, леп живот свом становништву... Е, ако је то већ тако, (а живимо у свету који нас не може уверити у супротно) тада иза свих тих војних, политичких и економских интереса у корену лежи остваривање једне (и можда једине) емоције - емоције коју доноси удобност живота. Та удобност живота остварује се отетим ресурсима који припадају разним народима... Једном приликом чуо сам на ТВ-у због чега ратују официри који се боре за глобалну доминацију својих држава, од стране једног редитеља, који је за разлоге војничког ратовања навео поседовање ствари и непосредних физичких објеката који се могу наћи у животу сваког од нас (у домаћинству). Ти објекти (столица, сто, кревет, сијалица... итд) у суштини служе да би се остварила емоција коју доноси удобност живота... Дакле иза сваког интереса великих, ма какав он био, стоји остварење неке емоције, како код оних који чине масу људи, тако и код оних који чине елите. Дакле, у корену интереса лежи емоција. Да ли је то тако и код Срба ? Вероватно јесте, с том разликом што су емоције које покрећу српске интересе усмерене на опстанак народа на овим просторима. Вероватно присуство тих емоција за опстанком не одговара великима. Србима неретко замерају то да не могу да одвоје интерес од емоција, барем у политици (сетите се само бомбардовања од стране НАТО-а и њихових настојања да нас приволе НАТО-у). Зато, не волим када ми кажу да је лоше да иза сваког интереса стоји емоција, и, у светлу горе изреченог, питам те исте који ми напомињу да су емоције у политици лоше, а шта раде велики ? Боре се да остваре емоцију коју доноси удобност живота ? Изгледа да им је то интерес, интерес у чијем корену лежи емоција. Свака дискусија на тему "емоција у корену интереса" је добродошла...
  8. ПО вашем мишљењу, шта је то западни обред. Молим вас да дискутујемо на ту тему!
  9. У среду, 23. јануара 2019. године, када наша света православна Црква слави светог Григорија Ниског и Дометијана Митилинског Његово Преосвештенство Епископ Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници уз саслужење протонамесника Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју Епископ се обратио окупљеним верницима између осталог рекавши да се Христос није само јавио на Јордану када се крстио већ да се јавља управо сваког тренутка и на сваком месту, само зависи од човека да ли човек од буке самога себе може да чује то јављање Божије. “Господ се јавља на сваком кораку и шта је друго Литургија него богојављење. Дух Свети није само на Христа сишао на Богојављење када се крстио, већ силази на сваку свету Литургију и освећује дарове које ми приносимо. Дух Свети је тај који те дарове хлеб и вино претвара у истинито Тело Христово”, указао је Епископ Јован. Владика је још нагласио да је Дух Свети тај који нас чисти, освећује, води на изворе живе воде која тече непрестано кроз Цркву и у Цркви, управља нас на пут који води у спасење. Извор: Епархија шумадијска
  10. Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu. Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana. Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“ Dan ranije Informer je izvestio: „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“ Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. „Radio u interesu CIA i protiv Srba“ Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“. Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“ I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu. Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje. A šta pišu u Prištini? Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“. RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“ „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji. Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata. Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“ Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“ „Kriminalac“ „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima. Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova. Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta. Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada. Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske. „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“ „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić. izvor
  11. Danima državni neprijatelj, antisrbin za deo beogradskih medija i najviših državnih predstavnika i Srpske liste – najveće partije kosovskih Srba, kao što je to bio i u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu i bombardovanju SR Jugoslavije od strane tadašnje Miloševićeve vlasti. Sa druge strane, godinama na meti i pojedinih kosovskih medija, političara, funkcionera i aktivista – kao velikosrpski nacionalista i saradnik Miloševićevog režima, i srpskih obaveštajnih službi. Za njih je to iguman manastira Visoki Dečani – arhimandrit Sava Janjić. U vreme kada je sredinom devedesetih upozoravao na predstojeću tragediju, u pokušaju da zaštiti srpski i albanski narod od rata i pravoslavne svetinje na Kosovu i Metohiji od stradanja, zapadni mediji prozvali su ga „Cybermonk“. Izveo je ne samo Srpsku pravoslavnu crkvu na Internet u vreme kada srpske državne institucije i diplomatija na njemu nisu bile aktivne i vidljive, već, pored crkvenog sajta, ostavio je i najobimnije svedočanstvo o stradanju srpskog naroda na KiM-u nakon rata kao urednik www.kosovo.net. Za novu zvaničnu Srbiju na udar je došao početkom avgusta nakon što je upozorio javnost na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu Kosova kojim bi se de fakto otvorila etnička podela, odnosno, „etničko razgraničenje“, „korekcija granica“, što su termini koje sada koriste srpski, odnosno kosovski predsednik. Preko medija optužen je za „agenturno delovanje“. Prethodno je i Vladika Teodosije uputio apel upravo protiv podele na Kosovu i Metohiji, tražeći zaštitu srpskog naroda i njegovih svetinja od egzodusa i stradanja. Ovi stavovi prate apel Sinoda SPC iz maja ove godine. Arhimandrit danima upozorava na opasnosti od rešenja podele, tvrdeći da je na delu realizacija stare Ćosićeve ideje, uz tekstove njegove knjige o Kosovu iz 2004. Tvrdi i da je „obaveštajno-medijska kampanja javnog blaćenja“ navodno dogovorena na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost u Beogradu, nakon koje je i optužen za „agenturno delovanje“. U nastavku objavljujemo delove pojedinih medijskih izveštaja o igumanu. Informer: Sava Janjić često direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države „Iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić, koji se danas predstavlja kao jedan od poslednjih zaštitnika srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, za protekle dve decenije često je direktno radio u korist srpskih neprijatelja i lažne Tačijeve države“ – piše u današnjem izdanju tabloida Informer koji je objavio niz tekstova o igumanu Visokih Dečana. Savi Janjiću „samo NATO, Haradinaj, Tači i Čeku nisu krivi pošto su mu najbolji drugari“ Dan ranije Informer je izvestio: „Bezobrazluk oca Save Janjića nema kraja! Za sve su mu krivi isključivo Srbi, od započinjanja rata na Kosovu do stvaranja Velike Albanije. Samo mu NATO, Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Agim Čeku nisu krivi, pošto su igumanu manastira Visoki Dečani oni očigledno najbolji drugari! Otac Sava otišao je najdalje do sada u svom bezobrazluku! Velika Albanija je, kako on tvrdi, ideja Dobrice Ćosića.“ Pink: Janjić salutirao Čekuu i KBS-u u manastiru Dečani „I dok zvanični Beograd čini sve da se reši kosovsko pitanje opozicija nastavlja sa napadima, kojem se pridružuju pojedine nevladine organizacije, ali i mediji. Kritike stižu ponovo i od igumana Save Janjića koji je napao i Dobricu Ćosića i njegovu ideju o razgraničenju, a koju je akademik zagovarao još u vremenima kada je upravo Janjić salutirao Agimu Čekuu i Kosovskim snagama bezbednosti u manastiru Dečani“ – izvestila je takođe juče televizija Pink u udarnim terminima svojih nacionalnih dnevnika. „Radio u interesu CIA i protiv Srba“ Kurir je ranije objavio tekst sa naslovom :“ŠOKANTNO! INTERVJU DŽON BOSNIĆ NOVINAR I SRBIN IZ KANADE: Sava Janjić je radio u interesu CIA, a protiv Srba“. Večernje novosti: „Razgraničenje i američke veze“ I renomirani beogradski list Večernje novosti nekoliko dana ranije izvestio je o arhimandritu. Poznat po tajnovitim ali čvrstim vezama sa Amerikancima, otac Sava se još 1998. zalagao za to da Slobodan Milošević, Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu izručeni Haškom tribunalu. Tako je u razgovoru za Njujork Tajms godinu dana pre izbijanja ratnog požara na KiM izjavio: ‘Kada bih video Miloševića u Hagu bio bi srećan. Kada bi u Hag otišli i Mladić i Karadžić to bi bio samo početak’ – otvoreno je priznao Sava Janjić. Ovakvi pogledi duhovnika mogu u mnogome da objasne njegove sadašnje pozicije u vezi sa rešavanjem kosovskog rebusa,“ pisale su Večernje. A šta pišu u Prištini? Sava Janjić je i u fokusu kosovskih medija bio više puta. U najnovijim natpisima sa Kosova koji su prethodili negativnoj medijskoj kampanji iz Beograda, arhimandrit je optuživan za „blagosiljanje Arkana“ i pokazivanje „starog lica SPC“ i „podržavatelja Miloševićevog režima“. RTK: Janjić „blagosiljao Arkana“ „Prema podacima potvrđenim u međunarodnim izvorima, predstavnici nekoliko ambasada sutra će otići u Dečane da čuju primedbe Save Janjića, koji je još jednom pokazao staro lice Srpske pravoslavne crkve. RTK je obezbedila video, u kojem se vidi kako Janjić u centru Prištine blagosilja srpskog kriminalca iz tri rata bivše Jugoslavije Željka Ražnatovića, poznatijeg kao Arkana. Poznato je da Srpska crkva ima veliki uticaj na srpsku politiku,“ pisao je RTK, a prenosili ostali prištinski mediji. Službenik kosovske vlade: Janjića proglasiti personom non grata Zbog svog stava o tome da Kosovo ne bi trebalo da bude primljeno u UNESCO iz Prištine su stizali i zahtevi da se Janjić na Kosovu proglasi personom non grata. Tešeši: Janjić krijumčario mašine za mužu krava, sveće, deterdžent i svinje Portal „Tešeši“ je optužio igumana i dvojicu monaha manastira Visoki Dečani da su učestvovali u krijumčarenju robe iz centralne Srbije na Kosovo. Ovaj portal je u svom tekstu, koji su preneli i drugi kosovski mediji – naveo da su „zaposleni Save Janjića posvećeni krijumčarenju“, dok je on „angažovan u akciji sprečavanja da Kosovo bude član u UNESCO-u.“ Tešeši je tada objavio i navodne dokumente koji „dokazuju“ da su dvojica monaha manastira Visoki Dečani „prokrijumčarili devet mašina za mužu krava, značajnu količinu sveća, deterdžent i svinje.“ „Kriminalac“ „Savo Janjiću – ne varaj, ti si kriminalac!“ – takođe je bio jedan od natpisa u kosovskim medijima. Arhimandrit Sava Janjić u manastiru Visoki Dečani boravi još od 1994. godine. Uživa ugled ne samo pravoslavnih vernika. Zbog svog obrazovanja, umerenosti i skromnosti, značajan ugled uživa i u međunarodnoj zajednici, uključujući i najviše diplomatske međunarodne predstavnike koji su se bavili pitanjem Kosova. Manastir Visoki Dečani je postao nezaobilazno mesto hodočašća, ne samo za pravoslavne hrišćanske vernike, već i nezaobilazno mesto posete onih koji dolaze na Kosovo širom sveta. Manastir koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 2005. godine, posle rata bio je meta četiri oružana napada i pokušaja terorističkog napada. Nasuprot natpisima u tabloidima, brojni su oni koji su stali u odbranu oca Save Janjića. Pored srpskih intelektualaca, vernika, javnih ličnosti Srbije i međunarodnih predstavnika, u jednoj od najnovijih poruka podrške autorskim tekstom oglasio se protojerej-stavrofor Velibor Džomić u ime Mitropolije crnogorsko-primorske. „Blago režimu kome je najveći protivnik dečanski iguman, a najmanja briga četiri srpske babe – monahinje u Đakovici!.. Uz dužno poštovanje, ali teško mogu da sebi objasnim gde se nalazimo kad je došlo vreme da je Kancelarija za KiM strateški važnija od Visokih Dečana, a da je za KiM referentniji direktor Kancelarije od dečanskog igumana.“ „Nije bilo davno kad su se neki od današnjih hajkača trkmili da se slikaju sa Vladikom Teodosijem i sa našim sveštenstvom, monaštvom i vernicima – sa tim najvećim junacima naših dana – po srpskim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Kad god su doneli kakvu pomoć našim Svetinjama i narodu na Kosovu i Metohiji nisu mogli da uteknu kamermanima koje su sa sobom vodili. A sad, kad je rečena reč iz dečanskog igumanskog trona, dečanski iguman je agentura CIA-e! Ili koga već! Pa još i da radi za nezavisno Kosovo! E, pa neće baš biti tako!“ – poručio je sveštenik Džomić. izvor View full Странице
  12. Znamo da su bili protesti ovih dana oko raznih stvari, medjutim, izgleda da je sve otislo i korak (ili i dva) dalje, jer ima nastradalih i mnogo povredjenih. Pocecu sa ovim statusom na fb naseg brata @Evgenik-a, koji me podstakao da otvorim temu... ... Počela revolucija u francuskoj, vlada izvela specijalu, oklopna vozila, snajperiste na ulice, a Fb i Tviter ćute? Nema NVO ublehara da pozivaju na "zaštitu ljudskih prava", da traže sankcije za Makronov režim? Nema dobrovoljaca da idu u Francusku da se bore da "pomognu taj napaćeni narod"? Ex Yu ekipa (uz obavezne Bugare) da dobrovoljcima preko Amerikanaca rasprodaju višak oružja iz prošlog vijeka? Ništa sankcije, bombardovanje, dobrovoljci itd kao u slučaju Libije i Sirije? Dvostruka mjerila, a rođaci? https://www.facebook.com/arsen.carkic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBtyZPSJ2wSVinkgBS6RHuubOhT1FWzq6EIccfWK1JfMWiMbkho5pbzRb_ghg-JDDWpGQwwB1noZb6Z&hc_ref=ARRTtr-wzpTsLTFoCprZqV_oVrB2EVY4Bwwu4zXQbG4rExZmCZCrz6nPiQlwkpC6CC0&fref=nf
  13. Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима. Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава. „Од претеране контроле изумире поверење“ Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге). Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.
  14. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу... Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима... Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Извор: Православие.ру
  15. „Бити монах“, писао је Џејмс Џојс, „тек је половина онога што значи бити уметник.“ Под појмом уметника Џојс је имао на уму не само бављење уметношћу, већ ренесансно схватање човека као стваралачког бића. Свети Оци дефинишу икону Божију у човеку као моћ апсолутног самоодређења – као моћ стварања радикално новог света. Моћ да се ствара нови свет можда је најочигледнија у уметности. Стога, у било ком пољу да се појављује, стваралачка моћ се обично назива уметничком. Икона Божија у човеку је уметничка икона. Премда сваки човек нема дар за посебну грану уметности, сваки човек је уметник. Хришћанство никада није оправдало уметност – а тиме ни уметничко, ни човека као икону Божију – као онтолошку, сотириолошку и есхатолошку делатност. То значи да када човек живи у складу са иконом, као уметник у ширем и ужем смислу, то суштински не мења ни њега ни свет око њега, за чије је спасење одговоран. Вечност-Есхатон је крајње мерило онога што је истинито. Ако чак ни највећа уметничка дела неће постојати у Вечности-Есхатону, онда је стварање човека као уметника и иконе Божије било потпуно сувишно. Џојс је исправно видео да, упркос учењу о икони Божијој, монаштво и хришћанство не изражавају пуноћу тајне људског бића. Зато, уместо да постане језуитски свештеник, Џојс одлучује да буде уметник. Верујем да Џојс не би одбацивао монаштво када би оно подразумевало појам стваралаштва. Заправо, за Џојса уметник је у суштини свештеник. „Уметник“, пише Џојс, „претвара хлеб свакодневнице у тело вечне лепоте“. Очигледно да Џојс види свештенство као пасивни принцип који не изражава суштину иконе Божије. Оци дефинишу човека као свештеника творевине, као биће одговорно за спасење света. „Спасење“ подразумева истовремено заједницу са Богом и очување разлике у односу на Бога. Разлика не значи раскол. Не постоји заједница без разлике. Ако човек, као свештеник одговоран за спасење света, не може да створи стварност нову чак и за Бога, онда он не може да спасе ни себе ни творевину. Чувене су Џојсове речи: „Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да је то моја домовина или моја Црква.“ Можда Џојс не би изговорио ово „non serviam“ да је пред собом имао не само пасивни појам монаха, изједначен са покајањем, скрушеношћу и молитвом, већ симбиозу монаха и уметника? Можда Џојс не би одбацио хришћанство да је пред собом имао слику Бога који је Богочовек? Не заборавимо да је хришћанство суштински другачије од осталих религија због учења о Христу који није само Бог већ и Човек. Чини се да често превиђамо да вера у Христа подразумева не само веру у Бога, већ и веру у човека. Предлажем зато да не осудимо олако Џојсову одлуку, већ да размотримо шта је овог надареног човека, једног од најумнијих људи свог времена, подстакло да је донесе. И не само Џојса, већ и толике друге људе великих дарова. Обично сматрамо да је нека врста моралне слабости основни разлог одбацивања вере. Ово објашњење подразумева једва приметно осећање моралне супериорности у односу на атеисте. Свакако да има и оних који одбацују Цркву једноставно зато што она од нас тражи строжи духовни живот. Али, хтео бих да се запитамо да ли постоји оправдано одбацивање вере? Да ли заиста верујемо да све оне младе, интелигентне и даровите људе хришћанство не занима само зато што су морално слаби и зато што не познају хришћанско учење? Можда бисмо вечерас могли да се запитамо да ли међу атеистима, поготово међу младима, има и оних који оправдано одбацују веру? Џојсово одбацивање хришћанства представља озбиљно промишљен филозофски став. У којој мери је његова одлука била озбиљна говори и то што мајци на самрти није хтео да испуни последњу жељу и да обећа да ће се вратити Цркви. Сви знамо да је због изражене секуларизације савременог друштва монаштво у озбиљној кризи. Када говоримо о кризи монаштва, православни ће вероватно одмах помислити на стање монаштва на Западу. На истоку Европе, после пада комунизма, већина православних верује, монаштво не само да није у кризи већ доживљава процват. И одиста, ко је путовао по Источној Европи могао је видети обновљене манастире, велики број младих монаха и монахиња, и осетити опипљиву благодат. Света Гора, примера ради, средином прошлог века по броју монаха налазила се можда у најтежем стању током своје историје. Монаха је било толико мало да се размишљало да би их све требало сместити у један или два манастира, а преостатак Свете Горе претворити у музеј. Ко год је био на Светој Гори у последњих тридесетак година зна да су сада манастирска здања обновљена и да су братства састављена од великог броја младих. Упркос томе, ја не говорим о кризи Западног, већ о кризи монаштва у целини. Говорим о кризи појма монаштва. И не говорим само о кризи појма монаштва, већ о кризи хришћанства у целини, које је и условило кризу монаштва. Тачније, говорим о кризи хришћанског појма Бога, о кризи хришћанске теологије која је условила кризу појма људског бића и самим тим кризу појма монаштва. Говорим о ономе што је Николај Берђајев сагледао као „немоћ хришћанства пред савременом трагедијом човека“. Каква је веза између Џојсових речи о монаху и уметнику и „немоћи хришћанства“ о којој говори Берђајев? 1. Немоћ хришћанства Немоћ хришћанства произлази из теистичког појма Бога уз кога је немогуће оправдати човека као икону Божију. Теистички Бог није Богочовек. Теизам се заснива на традиционалном схватању Божије свемоћи. Из овог учења неумитно следи доктрина о стварању према којој човек није потребан Богу. У том случају, међутим, није било никаквог разлога да Христос постане човек. Учење о Божијој свемоћи је у очигледном сукобу са учењем о икони Божијој у човеку као моћи да се створи радикално ново. У традиционалном учењу о свемоћи Божијој крије се корен немоћи хришћанства. Теизам је основни узрок атеизма. Теизам не може да оправда човека будући да га види као непотребно биће. Непотребан је онај ко нема нешто што само њему припада и што нико други нема. Основни циљ хришћанства, међутим, био је покушај да се оправда човека, да се покаже да човек није сувишно биће. Задатак хришћанске теологије није у томе да одбаци Божију свемоћ већ да покаже да је могуће њено другачије тумачење. Суштина Божијег чуда стварања ни из чега – ex nihilo – требало би да буде управо у томе да Бог ствара биће које није само његова пука копија, већ биће које има оно што Творац нема. Суштина стварања ни из чега је у томе да Бог ствара апсолутно ново, увећавајући, обогаћујући већ постојеће. Бог није стваралац – Бог понавља себе – ако човек као оно што је створено као апсолутно ново нема моћ да и сам увећа и обогати биће. Зато је исправно закључити да Бог изражава љубав према човеку тако што ограничава своју свемоћ и оставља простор слободе за човека. Овакву свемоћ видимо у Оваплоћењу – када Бог постаје тело, и у страдању на Крсту, када Бог умире за нас. Оваплоћење и Крст су постављање темеља за људску слободу и достижу свој пуни смисао у наредном Божијем самоограничењу – самоограничењу Божијег свезнања. Ниједна хришћанска доктрина која се не заснива на Богочовеку не може оправдати ни Бога ни човека. У идеји Богочовека хришћанска теологија је достигла највиши степен оправдања Бога и оправдања човека. У Богочовеку и Бог и човек стварајући непрекидно шире и обогаћују већ постојеће. Ни Бог ни човек не могу се назвати живим и слободним бићима ако стварајући не проширују и обогаћују већ постојеће. Да би се оправдали како Бог тако и човек требало је прихватити теолошке последице учења о Богочовеку. То је задатак који ни данас није довршен. Доктрина о Богочовеку неизбежно повлачи ново тумачење доктрине о стварању човека. Бог ствара човека јер му је човек потребан као биће које наставља стварање света. Постоји сличност између Очевог рађања Сина и происхођења Светог Духа са стварањем човека. Син и Дух су личности које имају оно што Отац нема. Син и Дух су потребни Оцу. Син је при том Бог и Човек од вечности. Човек је одувек био део бића Божијег. Христос као савршени Човек има оно што Отац нема. Човек је зато потребан Богу. Зато човека треба дефинисати као биће створено да би обогаћивао божански живот. Међутим, општеприхваћени појам људског бића и монаха и даље је теистички. Ако Божије стварање подразумева квалитативни пад у односу на Бога, и ако је човек само сенка Божијег бића, онда је стварање човека неуспех. Христово Оваплоћење, Васкрсење и Вазнесење су дела обожења људске природе. Ако човек ни после обожења своје природе није потребан Богу, онда је човеково стварање неуспех који се не може поправити. Може ли биће чија је природа непоправљиви неуспех имати истински смисао постојања? Хришћанска теологија је себе довела до овог апсурда због недостатка храбрости да се из доктрине о Богочовеку извуку логични закључци. О каквим закључцима је реч? По Св. Максиму Исповеднику обожени човек је бескрајна и беспочетна личност; по Св. Григорију Палами, обожена личност као да нема порекло. Међутим, када ове идеје суочимо са доктрином о свемоћи Божијој, видимо да је ту само реч о лепим метафорама. Бити беспочетан, бескрајан и без порекла може значити само једно: да је човек тајна чак и за самог Творца. Шта је смисао обожене људске природе ако она ни у свом најсавршенијем стању не може ништа да допринесе Богу? Цела историја стварања, страдања и спасења указује се као непотребност, узалудност и неуспех. Важно је разумети да се дефиниција људског бића, а тиме и дефиниција монаштва, темељи на тек делимично решеном теолошком проблему. То значи да је постојећа дефиниција монаштва релативна. Ако је човек неуспело биће, молитва за спасење указује се као једина могућа, а тиме и једина смисаона активност. Отуда и Св. Пахомије дефинише монаха као онога ко се моли за спасење света. Слично чине на пример и Св. Исак Сирин или Св. Силуан Атонски. Но, ако искрено размислимо, у молитви за спасење ми тражимо да наша пролазна непотребност у историји постане непролазна непотребност у вечности. Ако човек ништа не доприноси Богу, шта је онда оно искључиво људско што је спасено? На тај начин теистичко хришћанство створило непремостиви раскол између сакралног и профаног. Између сакралне вечности и профане историје. Сакралну и вечну вредност има само молитва, било да се молимо у цркви или у домовима. Свака друга делатност, укључујући целокупну културу, потпуно је профана и пролазна. Ми хрићшани водимо живот шизоидно подељен на сакрално и профано. Берђајев поставља питање које изражава саму суштину нашег проблема. У деветнаестом веку, пише он, у Русији су живели највећи руски светитељ Св. Серафим Саровски, и највећи руски писац Пушкин. И ја постављам питање, каже Берђајев, да ли би за судбину Русије и за судбину света у целини боље било да су постојала два света Серафима, а не Серафим и Пушкин? И Берђајев закључује да би се већина хришћана без премишљања определила за два света Серафима. Хришћанство се као потпуно сувишним никада није ни бавило питањем онтологије, сотириологије и есхатологије људског стваралаштва и уметности. То у преводу значи да хришћанство верује да људско стваралаштво не мења и не освештава суштину ствараоца и света. Као такво, људско стваралаштво не може имати места у Есхатону-Вечности, која је крајње мерило истине. Управо у овом уверењу крије се узрок „савремене трагедије човека“. 2. Савремена трагедија човека Трагедија савременог човека је у томе што је током два миленијума хришћанске историје човечанство достигло нови степен зрелости. Савремени човек се разликује од човека претходне хришћанске епохе. Њега никада више не може задовољити само прича о искупљењу. Берђајев примећује да ни најбољи данашњи старци не могу да помогну савременом човеку, управо зато што човека схватају само кроз призму искупљења. Савремени човек сада тражи истински разлог за своје постојање. Али само оно биће које је јединствено и непоновљиво има разлог постојања. Бити непоновљив значи бити тајна чак и за свог Творца, бити потребан Творцу. Дела непоновљивог бића су драгоцена за Бога и као таква она су већ овде и сада део вечности. Савремени човек је уморан од културе која је само илузија немоћна да промени и освешта свет. Он интуитивно осећа да је истинска култура култна, сакрална и религијска делатност. Он осећа да Бог жели човека као партнера у размени дарова. Да је размена дарова оно што Бог, традиционално речено, „заповеда“ човеку. Истинска култура је одговор на ову Божију заповест. Тако долазимо до новог појма људског бића, а тиме и до новог појма монаштва. Нови појам је изведен из доследног тумачења иконе Божије као уметничке моћи да се створи нови свет. Човек је Homo Theurgos, икона, уметничко биће створено да ствара радикалну и трајну новост у бићу, да обогаћује божански живот, управо као што Бог обогаћује наш живот. Ако уметник, дакле, није посебна врста човека, већ је сваки човек посебна врста уметника – икона Божија – онда свака наша активност, ма колико „профана“ била, представља стварање новог света. Све може бити уметност. Све може бити стварање новог света. Чак и то како припремамо чај за посетиоца може бити уметност, проширивање већ постојећег. Све може бити – и јесте – сакрално, онтолошко, есхатолошко. Непремостива подела на сакрално и профано, на Вечност и историју, плод је теистички схваћеног Бога. Ако полазимо од Богочовека, онда можемо говорити само о богочовечанској вечности-времену. Није само Бог тај који је Вечност, који ствара вечност. И човек, када дела као уметник, икона Божија, ствара вечност. Од молбе за спасење, молитва постаје све што чинимо као уметничка бића. Живот не треба да постане молитва, већ молитва треба да постане живот, и то свака појединост живота. Човек као уметничко биће ствара радикално нови свет. Одлика новог света нису само добро и истина. Добро и истину често изједначавамо са поштовањем правила. Могуће је бити добар и истинит а да се то не дотиче нашег срца. Поштовање правила је обично копирање које се не дотиче срца. Да би се истински било добар и истинит потребно је нешто више од копирања. Потребно је у срцу створити нови свет. Молитва је не само молба за искупљење, већ и стварање новог света. Када се из срца створи нови свет, добро и истина постају лепота. Молитва је стварање новог света као лепоте. Човек, монах, јесте биће која ствара нови свет лепоте. Џојс је био у праву тврдећи да је појам монаштва потребно надопунити појмом уметника. Зар се то онда не односи и на појам светости? Зар се светост не достиже стварањем лепоте? Била би велика грешка ако бисмо поверовали да појам уметника као иконе Божије не подразумева и дар за појединачну уметност. Ако је човек икона Божија као уметник у ширем смислу, онда је он икона Божија и као генијални уметник у ужем смислу. Све што чини човек као уметник у ширем смислу јесте молитва која спасава свет тако што ствара нови свет лепоте. Зар онда генијално уметничко дело није изузетна молитва која спасава свет стварајући нови свет изузетне лепоте? 3. Требало би се запитати, колико се младих људи у манастирима под притиском теистичке теологије одрекло својих дарова? Колико њих су покушали да постану монаси, али попут Џојса нису могли да се препознају у преуско схваћеном појму монаштва? Колико њих овога часа желе да буду монаси, али не могу да нађу ниједну монашку заједницу која не би од њих захтевала да се одрекну својих дарова. Не могу да пронађу ниједну монашку заједницу у којој би њихови дарови били изједначени са покајањем и молитвом, тј. били схваћени као религијски и сакрални? Богочовек очекује од човека да настави стварање света. Али ако хришћанство данас све ређе изражава пуноћу тајне Богочовека, не постаје ли сувишно како Богу тако и човеку? Колико ће још Бог и човек имати стрпљења? Судбина хришћанства, а тиме и судбина монаштва, данас зависи од храбрости да се доврши ренесансна визија религије као вере не само у Бога већ и вере у човека. Извор: Теологија.нет
  16. Врло често се сусрећемо са питањем шта је то духовни живот. У чему се он разликује од телесног, земаљског живота? Да ли се уопште разликује од њега? По учењу Свете Цркве, духовни живот почиње светим крштењем, када се верујући облачи у Христа и задобија дар Светога Духа. Од тога тренутка се може говорити о духовном животу, о животу у заједници Светих и заједници са Богом. Духовни живот је, дакле, уско повезан са вером у Бога и животом који проистиче из те заједнице. Многи алтернативни покрети данас, као што су јога и медитација, покушавају да се наметну данашњем човеку као сурогат духовног живота. Јога не сједињује људе са библијским Богом Откривења, већ са неким безличним боговима или космичким енергијама, које човека само удаљују од Бога, а самим тим и од ближњег. Постоје и други видови духовног живота, који нас такође удаљују од Бога и уводе у простор индивидуализма и самодовољности. Стога, будимо свесни да истински духовни живот постоји само у Цркви и њеном пребогатом литургијском и мистичком животу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  17. Ново друштво и нови свет, подразумевају новог човека, а да ли нови човек може бити кварљива роба, која се кроз смену генерација замењује другим новијим примерцима? То је чиста тржишна логика разменске вредности капиталистичке онтологије која нивелише сва бића сводећи их на међусобно разменљиву и заменљиву робу. Ако се, кад тад, не би ухватио у коштац са таквим скандалозним мисаоним остатком робног фетишизма, комунизам би остао теоријски заробљен у тржишну онтологију, и капитализам би однео победу у самој природи ствари. Зато на првој „слободној територији“ где је социјалистичка револуција однела своју победу (бар за неко време – не треба заборавити како је Лењин плесао на снегу када се револуционарна власт у Русији одржала макар један дан дуже од Париске комуне), креативна „машта“, није остала имуна ни на проблем смрти. Ехо револуционарног ентузијазма ширио се у свим правцима. Од свакодневних животних теорија и пракси – укључујући љубавне, па до уметничких, филозофских и научних, изгледало је да ништа није немогуће, па ни „изменити природу природе“ и победити смрт. Млади Маркс је писао да теорија и пракса мора бити, „безобзирна критика свега постојећег, безобзирна у смислу да се таква критика нити плаши својих резултата нити сукоба са постојећим силама.“ (Писмо Ругу, септембар 1843) А Николај Фјодоров се чудио модерној науци која се хвали својом критичношћу, док се истовремено догматски, априори мири са смрћу, без да и покуша да је доведе у питање (треба знати да је Фјодоров био скромни хришћанин и да он кроз свој пројекат оживљавања мртвих није доводио у питање свеопште васкрсење, баш као што ни „земаљска“ љубав не оспорава есхатолошку, напротив). Ипак, после револуције једно од многих „безобзирних“ довођења у питање „постојећих сила“ могло се видети на делу у експериментима на институту Александра Богданова. Ево једног помало језивог одломка који сведочи о револуционарном кршењу табуа умрлих. Извесни друг, посетилац института, пише: „Једноставно одузима дах када посматраш како се мртва тела помоћу електрицитета буде, како преносе цигле с једне гомиле на другу…како под утицајем тачно прорачунате мишићне стимулације, једни другима пружају руке у некој врсти руковања. Друг Коц ме је позвао да се поздравим са једним другом с одељења, Василијем који је умро пре три недеље. И ја сам осетио руковање – ледено уколико се има у виду температура по Целзијусу, али истински топло, ако се има у виду револуција по Марксу.“ (Глябин Д. О пополнении легионов свободного труда, „Пролетарский авангард“ 1923. Преузето из: Александр Секацкий, Миссия пролетариата) Премда присутне, сличне максималистичке димензије нових идеја, ипак су највише цветале у оквиру пролеткулта, као и у неортодоксним правцима бољшевизма, попут покрета „богоградитеља.“ Тако је 1921 чувени „богоградитељ“ Леонид Красин (народни комесар трговине у бољшевичкој влади и члан социјал-демократске партије од њеног оснивања) на сахрани извесног бољшевика Л. Јаковљевича одржао следећи говор: „Сигуран сам да долази време када ће наука постати довољно све-моћна, да ће бити у стању да рекреира умрли организам. Сигуран сам да ће доћи време у коме ће се животни елементи (умрле) особе моћи искористити као би се та личност физички пресаздала, тј. оживела… Ја сам сигуран да ће када наступи време ослобођења човечанства…снага и потенцијали какве не можемо замислити, бити у стању да васкрсавају… И међу осталим личностима биће тада и наш друг Лав Јаковљевич“ (Из: Tumarkin, Nina, „Religion, Bolshevism, and the Origins of the Lenin Cult“). Сингуларност Свака је, дакле, појединачна личност заувек важна. Зато Марксов изворни назив за егалитарно посткапиталистичко хумано уређење света, није био „комунизам“, већ „друштво слободних појединаца“ (а означитељ „комунизам“ усвојио је због његове очигледне „политичко-пропагандне“ предности над првобитном рогобатном формулацијом). За Маркса је појединац био апсолутна и незамењива вредност, а то је за руске револуционаре значило „вечна вредност“ каква је ипак немислива изван заједнице (баш као и за тзв „руске космисте“ или хришћане, пре њих) а која није, тек тако, проста датост, већ се за њу треба изборити. Троцки је писао, „Болест нашег руског сељака је инстинкт крда и одсуство персоналности, тј. баш тај ’квалитет’ којим се хвале наши реакционарни популисти… Под буржоазијом, лична основа значи себични индивидуализам и конкуренцију. У пролетеријату, пак, лична основа није у контрадикцији нити са солидарношћу нити са братском кооперацијом. Социјалистичка солидарност се не може ослонити ни на одсуство личности ни на инстинкт стада. А управо се одсуство персоналности често скрива иза колективитета.“ Међутим, „да бисмо индивидуу учинили светом, морамо уништити друштвени поредак који је разапиње“ (Троцки, Тероризам и комунизам). Побијајући мисао Лудвига Нуара (филозофа коме је, касније, Алкександар Богданов приписивао неке од сопствених идеја које су одударале од официјалне партијске линије) о потпуној небитности постајања појединаца x или y, већ је Фјодоров овако расуђивао: „Оно што се односи само на неко x и y, не може се односити на синове/кћери човечије учеснике у васкрсењу, чија егзистенција није само витално важна, већ апсолутно незамењива, уколико је живот свих и свакога у себи неопходна сврха“ (Николај Фјодоров, Филозофија заједничког дела – у овом тексту, сви цитати Фјодорова су из тог истог његовог, главног, дела). Сетно васкрсење Седми је јануар 1970, топло је и сунчано и атмосфера је живахна у дому одмора где ветерани ’Великих Година’ светске револуције проводе своје дане.“ Овим простим описом идиличног Божићног дана из „блиске“ будућности Александра Колонтај 1922 започиње своју кратку футуристичку утопију под насловом: „Ускоро (за 48 година),„у којој сунчана идиличност никако није тек метеоролошка. У причи, остарели ветерани светске револуције лепи божићни дан посвећују омладини новог комунистичког света тако што окупљени у топлини комуне приређују празник сећања. Старци покушавају да препричају своја, сада већ непојмљива, искуства подвига стварања тог безбрижног света који садашња омладина живи и познаје, док су, са своје стране, млади за ту прилику старима уприличили атмосферу каква би их подсетила на њихову сопствену борбену младост, што није било нимало лако. До велике јелке је било врло тешко доћи због сада уобичајено развијене еколошке свести. А свеће се више уопште нису ни могле пронаћи у ласерском свету где је чак и електрика резервисана само за најнеразвијеније кутке планете у убрзаном развоју, па су деца морала да научно изнова исконструишу свећице ради романтичне слике прохујалих времена старог света. Светска револуција је поразила капитализам и свет је већ дуго организован у комуне где су „саме речи богат и сиромашан… одавно заборављене“, уз, за сада, ипак, још увек два сата рада, време се проводи „креативно и у истраживањима радозналог ума“, цео свет је, уствари, практично комуна многих комуна: „Млађе генерације и не знају шта је то рат“, а новац имају прилику да виде једино посетиоци музеја. Звезда вечери коју су сви желели да виде и чују је извесна чувена „Црвена Бака“, очигледно сама Колонтајнова. Њој деца постављају најразличитија једноставна питања на која она ипак никако не успева да адекватно одговори: „Да ли сте ви стварно пуцали у људе, у живе људе? Очи омладине пуниле су се изненађења сијајући прекором и збуњеношћу. Живот је био светиња… Бако, црвена бако, причај нам о Лењину…да ли је живео као и други?… Да ли је Лењин икада гледао у звезде, бако?“ Без обзира што деле исти светоназор, млади и стари извесно нису припадали истом свету, нису говорили истим језиком. Очигледно“, комунизам“ није превладао примарни јаз, јаз генерација. „Какве везе имају звезде?“, питала се црвена бака, кад је Лењин још био жив било је толико тога да се ради на самој земљи. Рат и глад…глад и рат.“ Прича се завршава помало агитираним тријумфализмом: „Млади су главе држали високо, суочавајући се чврсто са будућношћу. Очи су окренули ка звездама и тамној подлози неба… Ви сте остварили ваше циљеве и ми ћемо остварити наше, ви сте покорили друштвене стихије а ми ћемо природне. Певај са нама црвена бако, нови људски бој је борба са елементима. Мелодију знаш. То је ваша интернационала, само су речи нове. Позивају нас у борбу, на остварења, на покрет напред. Запалимо дрво. Празник је пред нама. Наш је празник живот подухвата и открића.“ Упркос свечаној пролиферацији оптимизма и наде, читаоца ипак преплављује сета, сета латентно присутна у самој манифестацији победе једнакости у којој не могу да подједнако учествују сви. Ова сета указује на облик отуђења какав се може искусити само у сусрету са неким другачијим светом који је већ превазишао услове отуђеног рада и власништва, а тиме није достигао „истинску натурализацију човека и хуманизацију природе“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844). Баш је та превазиђеност капиталистичке хијерархизације живота, почев од основне поделе рада па даље, контраст који још више истиче сам генерацијски јаз. Лепљиви дах меланхолије указује на суштинску фрагментацију живота инхибираног ничим другим него смрћу, а оно што смрт инхибира није ништа друго него, декларисани универзализам. Кроз раздвајање генерација, смрт револуције осуђује на парцијалност. Половином 1970-их, дакле, у времену с почетка глобалне доминације, још увек актуелне дистопије неолиберализма „без алтернативе“, где, иронијом историје, Колонтајнова смешта своју утопију, Жак Камат је писао: „Комунистичка револуција је потпуна револуција. Биолошке, сексуалне, социјалне, економске револуције нису више од (њених) парцијалних атрибута; доминантност једног је осакаћење револуције која може бити само тиме што је све“ (Жак Камат, Лутање човечанства, 1975). Такво „све“, наравно, нема везе ни са каквом хомогеном тоталношћу, која би попут „тоталне државе“, била одређена својим, и ка изнутра и ка споља, стално сужаваним и прошириваним, хостилним границама, већ управо супротно: Револуционарно „све“ је „не-све“ тенденцијске универзалности – која не искључује ни „онај део хоризонта заједнице који се још не може асимиловати“ (Chantal Mouffe, Feminism, citizenship and radical democratic politics), што се, такође, мора односити и на прошлост – јер не треба заборавити упозорење Валтера Бенјамина да „ни мртви неће бити сигурни пред непријатељем, ако победи. А тај непријатељ није престао да побеђује“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Дакле, без кретања (и) ка васкрсењу мртвих, револуција није комплетна, према томе, на неки начин, уопште и није. Хуманизација и васионско разотуђење У причи александре Колонтај, скривена космистичка референца, са једне стране је позитивно изражена у окренутости младих генерација ка космосу и орјентацији ка регулацији природних елемената, а са друге стране, хришћанска је нада присутна „апофатички/негативно“ кроз потиштеност због међугенерацијског јаза иза које се крије тежња ка васкрсењу/васкрсавању мртвих. И једно и друго је мисао водиља руског космизма, уз хришћанство као прво, другог универзалистичког критичког пројекта који је утицао на трећи такав пројекат, комунизам. За разлику од Сесила Роудса (неславног британског колонијалног управника Јужне Африке) који је, такође гледао у космос, посматрајући политику као империјалистичку бесконачну економску експанзију, очајан што „те бескрајне светове…ми никада нећемо досегнути“, закључујући резигнирано: „Анектирао бих планете када бих могао… експанзија је све!,” космистичка критика отуђене модерности политику види као хумано-екстрахуману „физику“ разотуђења: „Тада ће се политика препустити физици која не може бити одвојена од астрономије… онда ће земља бити виђена као небеско тело а звезде као многе земље… митолошка патрификација (сједињење звезда и планета у универзални космос) постаће стварно оживљавање и регулација свих светова од стране васкрснутих генерација.“ (Фјодоров) Пред човечанство, и списи Фјодорова и прича Контајеве, постављају исти задатак: „Регулација и контрола слепе природе могу и морају постати велики задатак заједнички свима нама.“ А за тако нешто, неопходно је, најпре, укинути прастару поделу на мануелни и интелектуални рад. Заснивајући друштво, не на квази независној активности експерата и пасивности „неуких“, већ на кооперативној и егалитарној организацији активности „заједничког интелекта.“ Што ће бити могуће једино „када сви људи буду учествовали у знању… тада ће примењена наука бити усмерена на трансформацију оруђа уништења у средства регулације слепе смртоносне силе.“ (Фјодоров). За савремено, еколошки сензитивно уво, скандалозно приписивање природи епитета као што је „смртоносна слепа сила“, итд., показује колико се и комунизам – према чијој дијалектици је будући, нови, човек свест материје – и космизам, подједнако разликују и од капиталистичког ресурсољубивог природњаштва, и од постмодерне дубоке екологије, или од поновних покушаја савремене пост-критичке филозофије (тзв. „спекулативног реализма“) да се, „искомлексирана“ достигнућима природних наука, пробије иза завесе субјекта до природе каква она јесте без обзира на нас, тј. до „ствари по себи.“ Хегел, који данас, такође, поново оживљава, сматрао је да бисмо у пројекту револуционарног пробијања иза завесе, уствари, пронашли, ништа друго него себе: „Показује се да се иза такозване завесе која треба да заклања оно што је унутрашње, не може видети ништа, ако ми сами не одемо иза ње, како ради тога да би се видело тако и зато да би се иза ње налазило нешто што се може видети“(Хегел, Феноменологија духа). Иако је читава природа данас постала „разменска вредност у рукама капиталиста“ (Антонио Негри, Комунизам: Неке мисли о концепту и пракси) тј. новац, ипак је повратак премодерној употребној вредности, подједнако бесмислен као и романтичарски повратак „чистој природи.“ Фјодоров тврди да у „природи (препуштеној себи) нема сврсисходности, на човеку је да је уведе… сама земља постаје свесна своје судбине кроз човека.“ За Фјодорова хуманизација космоса, која подразумева борбу „против слепе природе која делује и у нама и изван нас“, јесте достојно дело које генерише човека – то је „једини задатак који омогућава људима да се осете браћом и сестрама а не тек учесницима или деоничарима у каквом предузећу.“ У проспекту космистичког оптимизма: организована хуманизација могла би искоренити сва зла, али највећа зла нису експлоатација и сиромаштво, већ „најопштије зло које погађа све – уствари, злочин, – јесте смрт, и зато, највише добро, најважнији задатак, јесте оживљавање!“ За Николаја је „вредност неке мисли одређена већим или мањим опсегом људи којих се она тиче“, стога он доводи у питање универзалност „светског бола“ интелигенције, утолико уколико се она не хвата у коштац са смрћу. По њему се „не може сматрати универзалном ни тзв.’грађанска туга’, каква се испољила током неуспеха француске револуције, или пропалих идеала ренесансе, што је све…било врло ограничено.“ Мада каснији егзистенцијализам укрштен са феноменологијом, заиста, освешћује ону универзалну сету која се могла осетити код револуционара попут Колонтајеве, ова се сада узима за аутентично биће човека „болесног на смрт“ који суштински јесте коначност у бачености и „бићу ка смрти“, што је егзистенцијалија у коју се не може дирати, нити се из ње може религијски дезертирати – јер и једно и друго би и даље било тек њен неаутентични облик, и ништа више. Ипак, за Хаједегера, и „властито тубиће/dasein јесте само уколико поседује структуру суштине сабића/mitsein – као за Друге сусретајуће сатубиће“ (Хајдегер, Битак и време). И управо је то хајдегеровско „ mitsein“ можда најтачнији концептуални сажетак комунистичке онтологије – па је тако, Жан Лик Нанси, „mitsein“ сагледавао као сингуларно-плурално биће, онтолошки основ сваке еманципаторне праксе. Хајдегер је овај појам просто бацио у лице свету, нагласивши његову онтолошку неизбежност и уопште га није даље развијао:„Па ако се свагдашњи фактички губитак и не окреће Другима, сматрајући да су му непотребни, или ако их је лишен, он јесте на начин сабитка.“ Ми смо данас, међутим, дошли до тачке, да ништа више не изгледа онтолошки неизбежно, осим капитализма, а новац је још увек универзални еквивалент свега постојећег. Негација За Фјодорова, „смрт је само манифестација наше неспособности за узајамну помоћ.“ Дакле, смрт је тек крајњи израз отуђења. Зато остварење универзалног сродства као коренити облик разотуђења спаја генерације у заједничком делу, али, и живе потомке с умрлим прецима кроз врхунски посао заједнице: оживљавање мртвих. Маркс је тврдио (у свом „уводу у критику политичке економије“) како је човечанство (док је у капитализму) још увек у праисторији, а Фјодоров да су „људи још увек малолетници, полубића… Премда ће „одрастање донети и савршено здравље и бесмртност“ ипак је „бесмртност за живе немогућа без васкрсења мртвих“ – тј. без истинске универзалности и по опсегу и у садржају. Тако стара (хришћанска) универзалистичка жеља за телесним заједништвом кроз васкрсење, проналази нови израз и у сноликим пројектима космизма и у хришћанско-гностичким струјањима комунизма. Без обзира на све разлике, разотуђење кроз свеопште заједничарење различитих бића је крајњи циљ и хришћанске и космистичке и комунистичке визије универзализма. Када је у питању космизам, његова есхатологија је можда исувише праволинијски процес разотуђења кроз заједничко дело, и последично ширење свести и технолошки напредак, што ће омогућити васкрсавање мртвих одлучујуће за стварни универзализам. Ту нема много места за неуспех и кенозу, за дијалектику и неки сингуларни историјски догађај који би могао бити од универзалног значаја. А управо је историјски догађај као извор универзалног разотуђења оно што је заједничко и хришћанству – где би такав догађај било Христово Васкрсење у комунизму – где је то социјалистичка револуција. За оба универзализма последице утемељујућег догађаја развијају се дијалектички, дакле и позитивно и негативно, као „сила, која, се у немоћи показује.“ Ипак, док комунистички универзализам најчешће није довољно радикалан и повлачи се у сусрету са граничним питањима, попут оног, шта са смрћу? Хришћанство често пада у пасивни квијетизам или религијско измештање решења свих проблема у „други свет“, помажући на тај начин силама овог света у њиховом неометаном спровођењу политике смрти. Васкрсење мртвих јесте чин супротан делању чувеног Бенјаминовог Анђела историје. И истовремено, симптоматично испуњење његове потиснуте жеље. Бенјаминов неуротични анђео гоњен у будућност ветром који дува из прошлости, „радо би се зауставио, будио мртве и састављао оно што је разбијено. Али из раја дува тако снажна олуја да му је разапела крила и анђео више не може да их склопи. Та олуја га незадрживо гони у будућност“ (Валтер Бенјамин, Историјско филозофске тезе). Анђео се не усуђује да учини „чудо“ и раскине овај, уписан у наше несвесно, узрочно последични ланац апсолутне потчињености будућих прошлим догађајима. По опису Бенјамина, „олуја – анђела – незадрживо гони у будућност, којој окреће леђа док гомила рушевина пред њим расте до неба. Оно што називамо напретком јесте та олуја.“ А шта нас то, ако не капитализам, све до данас подсећа на ову олују прогреса која на путу у будућност за собом оставља рушевине? Марксово „величање капитализма“(из Комунистичког манифеста) због друштвеног и технолошког напретка који је човечанство извео из феудалне ограничености, не прећуткује чињеницу да је циљ овог „прогреса“ исти онај класни интерес који води до опустошења планете (и осиромашења већине њених становника). Речено Марксовим речима из Капитала: „капиталистичка производња ремети метаболичку интеракцију између човека и земље“ (Карл Маркс, Капитал први том). Али однос између природе и технике није нужно антагонистички: У свом семинару о анксиозности, Лакан није видео неку радикалну разлику између измештања примитивних организама из воде у ваздух и развоја свемирске технологије: „у одређеном тренутку историје, видели смо да људи дишу челичним плућима, или да путују у нешто што се неадекватно назива космос у нечему око њих, што суштински није друкчије од онога што ја овде наводим као гомилање кисеоника ради виталне функције примитивног организма“ (Жак Лакан, Анксиозност). Дакле, није проблем апстрактно у техници, већ у класном интересу науке која је развија. Борба за ресурсе и ратни свемирски програми спроводе се под плаштом научног прогреса. Непревазиђено упечатљив симболички гест опасне комодификације свемира, свакако јесте недавно лансирање спортског електричног аутомобила „Тесла Роадстер“ у орбиту Марса, где је требало да кружи као као „вечна“ реклама компаније Елон Муска. Срећом Муск је мало промашио и ауто је завршио изгубљен у дубоком свемиру – што је опет јак симболички догађај, који лепо указује да је капиталистички прогрес – спортски ауто који јури право у смрт. Кретати се насупрот „рајском“ ветру који нас гони у будућност слепу за садашњост. Прихватити не пунктуално већ догађајно сада – каирос. Спремити се за истинске упаде будућности у садашњост, и организовати остварење њихових последица – све су то (мали) кораци ка васкрсењу. У погледу којих се комунизам и хришћанство, уколико су доследни свом прокламованом универзализму сигурно слажу. Иако космизам, за разлику од комунизма и хришћанства са којима је неразмрсиво повезан, делом јесте сцијентистички пројекат који, као иманентни континуитет развоја, баш и не уважава дијалектичке прекиде, ипак ни ту замишљено остварење универзалне хармоније није било процес без остатка позитивно орјентисан. Међутим, негација, уколико није довољно револуционарна, постаје нихилистичко разарање попут рата. Гершом Шолем је писао како руска револуција „служи као једина узвишена тачка историје у светском рату и, колико год то било тужно, као месијанска реакција против њега“(Гершом Шолем, Бољшевичка револуција 1919), да би се, на крају, једино нуклеарни арсенал артикулисао као совјетски аргумент који се уважава. Премда је космизам, такође, био експлицитно антиратно орјентисан, реакционарне ратничке силе су се радо служиле њиме, пре, током, и после хладног рата: Од почетака, са сином православног свештеника, Николајем Кибалчичем, експертом„Народне воље“ који је припремиоексплозив за успешни атентат на цара Александра II, и који је, потом, ишчекујући своје погубљење израдио прве пројекте за ракете којима би се достигао свемир, преко Константина Циолковског пионира астронаутике и личног ученика Фјодорова, до ученика Циолковског оличених у кључној личности свемирске трке Серегеју Корољеву – човеку чије „заслуге“ за совјетску премоћ укључују „машине“ као што су „Тупољев“, Спутњик“, итд, и свемирски програм после тога, што све, нажалост, има више везе са ратом него са миром. И сам Николај Фјодоров, „отац руског космизма“ (за живота скромни библиотекар), мрзитељ сваког рата и човек посвећен светском миру, а чија је књига „Филозофија заједничког дела“ главна космистичка референца овог текста, жестоко се противио пацифизму какав одржава статус кво:„не признавати узроке небратског стања, значи тек се играти мира, у комедији помирења која ствара псеудо мир. Лажни мир је гори него отворено непријатељство, јер ово последње поставља питање, док претходно продужава непријатељство, прикривајући га. Таква је доктрина Толстоја.“ Дакле, чак и у руском космизму, као и у хришћанству и комунизму, могло би се пронаћи неко месташце за негацију, сличну павловском „не али да“, или хегеловском „остајању при негативном“, или пак чувеном Марксовом антиидеолошком ставу да је комунизам, не идеал ком треба прилагодити реалност, већ покрет негације који полази од конкретне садашњице: „Ми зовемо комунизмом стварни покрет који укида садашње стање ствари, а услови овог покрета произлазе из сада постојећих премиса“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Тело, а не софтвер За разлику од хришћанских, космистичких и комунистичких идеја „новог света“ и „новог човека“, добро сажетих у познатим речима Троцког о човеку као полупроизводу који тежи даљем развоју: „На крају, драги мој хомо сапиенс, радићу на теби“, дубока екологија и new age„холистички“ правци мишљења (али и они критички, попут структурализма и деконструкције) више мање „осуђују“ сваки „антропоцентризам“ као инхерентно тоталитаран, доводећи у питање и сам појам субјекта. Своју „верност Фројду“ Лакан је, међутим, показао управо као структуралиста који не одбацује субјект (па је од Дериде и критикован за тзв. „фало-лого центризам“). Тврдио је да биолози претпостављају душу, „знали они то или не“, али да „човек не мисли душом, како је то Аристотел замишљао, већ је његово мишљење последица структуре… језика… која засеца његово тело… што нема везе са анатомијом“ (Лакан, Телевизија). Сматрао је да је грчки ум (νοῦς) политички мит у служби прилагођавања човека „души“ каква је у складу са датим светом. Док је мишљење, уствари, револуционарно: „мисао је у дисхармонији са душом.“ Заправо, „субјект несвесног је у контакту са душом једино преко тела, уносећи мисао у њу.“ Мада су тековине борбе против антропоцентричне репресије над бићима искљученим из нормативног концепта „човек“ драгоцене, човек који фантазира да то није, не би ли био у складу са „природом“, себе још више ставља у центар природе, и још више господари над њом – баш попут неолибералних шефова„другара“ својих радника, а субјект који се негира још више се подвлачи. Тако је и антитоталитарни анти-хуманизам завршио, између осталог, и у најопсценијој фантазији тоталитарног хуманизма: транс-хуманизму. Хајдегерова тврдња из његовог последњег интервјуа (постхумно објављеног у „Шпиглу“): „Кибернетика је метафизика атомског доба“, врхунац остварења има у данашњим трансхуманистичким покушајима да обезбеде индивидуалну бесмртност, тако што ће информацијски садржај мозга – какав пророци пост-човечанства поистовећују са „личношћу“ – вечно преносити у компјутерске меморије. Слично постварење бесмртности у души – предмету који је њен носилац, стара је идеја чија је модификабилност непрестана фарса картезијанске „мислеће ствари“ (res cogitans). Софтверска варијанта је тек још једна у низу. Међутим, свест је међусобни однос „индивидуа“ а не њихово индивидуално својство, особа је однос (како је то тврдио још Блажени Августин), чак и сама природа је однос (као што су подвлачили још Кападокијски Оци). Ако је тако, бесмртност не може бити реификована у неком предмету: души, уму, софтверу, већ постоји у бесмртном односу љубави између свих бића, и захтева рестаурацију и вечно постојање сваког, конкретног, појединачног, сингуларног, бића које конституише такав однос, кроз васкрсење тела. Живот је додир и загрљај мноштва различитих бића а не њихова унификација у један тотални ум. Пошто је Лакан, фројдовску психоанализу видео као еманципаторну праксу, веровао је да она говори то исто: „Идентификовање личности са нечим бесмртним познатим као душа, радикално се разликује, на самој равни односа, од (наше) доктрине која својим праксама изриче оно што је највише супротно платонистичкој традицији, наиме, да не може бити икаквог другог васкрсења, осим васкрсења тела“ (Лакан, Семинар о анксиозности). Мртви немају шта да изгубе Према оцени Ивана Илића (чувеног теолога, филозофа – образованог и у природним наукама, свештеника, љубимца француских левичара и америчких анархиста): „никада нећемо елиминисати бол; нећемо излечити све поремећаје;
  18. .............

    Шта пост јесте

    Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Немојте мислити о ружичастом слону. О чему сад мислите? Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно читати има ли на кексима млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је сретан и Богом благословен почетак поста! (на слици је отац Иван Мучалов ) Предлог могуће насловне странице за збирку текстова. Надамо се - ускоро. izvor: Avdenago
  19. Одлагање инвестирања у Србију једног од највећих произвођача свиња у Европи, немачког „Тениса“ нашим сточарима неће пореметити планове. Главно питање за њих је може ли држава повољним кредитима да им помогне да постану сувласници кланица како не би радили само за примарну производњу од које је слаба вајда. Тачно пре годину дана српско предузеће „Тенис инвест“, део немачког гиганта у производњи меса, добило је право првенства закупа 2.431 хектара државног пољопривредног земљишта у зрењанинској општини, иако је и тада „Тенис“ померио рок за започињање изградње фарме свиња у Банатском Деспотовцу код Зрењанина. Разлоге за померање те инвестиције од 21 милион евра нису навели. Ове године требало је да почне изградња фарме код Банатске Тополе за 70.000 товљеника и 2.500 крмача, инвестиција вредна 20 милиона евра. И ово најновије одлагање инвестиције остало је без образложења, али је мало кога из струке изненадило. Још када је Влада Србије 2015. године са немачким произвођачем меса потписала Меморандум о разумевању за узгој три милиона товних свиња годишње, уз план да та компанија има производњу на 20 фарми у Србији, људи са дугим искуством у сточарству, посебно свињогојству, били су скептични у погледу његове реализације. Напросто, због слабе могућности пласмана нашег свињског меса на инострана тржишта. Професор др Витомир Видовић са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду истиче за Спутњик да се одлука „Тениса“ о одлагању инвестирања сигурно неће одразити на број свиња у Србији, којих данас има 4,6 милиона. Ми стандардно толико произведемо и поједемо, уз невелики извоз у неке од земаља у окружењу, јер, објашњава он, свињетину немамо где да пласирамо. Одлуком да се свиње вакцинишу против куге држава практично и даље одржава санкције које спречавају развој српског свињарства, уведене још деведесетих година прошлог века, и због тога не можемо да извозимо месо на нека тржишта, посебно европско. Уз то, Европа има 50 милиона свиња вишка. И ми тамо никада нећемо ни извозити месо зато што су они запослили свој народ. И то је основни разлог што „Тенис“ одуговлачи са инвестирањем у Србију, каже за Спутњик Видовић. Он, уз то, напомиње да треба да прође три године по укидању вакцинације, односно цео један производни циклус, да би се се добило „чисто“ невакцинисано месо. На питање, зашто та мера коју су, на пример, Хрвати укинули пре десет година, код нас још одолева, саговорник Спутњика каже да је разлог за то јак ветеринарски лоби који неће да се одрекне немалих средстава која сваке године добија на рачун вакцинације. „На нека тржишта можемо да извозимо, али та су далеко, и док год држава блокира удруживање фармера у асоцијацију која ће имати своју кланицу, не можемо разговарати о озбиљном развоју“, сматра наш познати стручњак, који је на позиве више земаља радио на подизању репроцентара за производњу свиња. Сада у Владивостоку за рачун Русије ради на пројекту одгајања прасади за извоз у Кину. Кланичари, објашњава Видовић, окрену новац 50 пута годишње, а фармери то могу највише три пута у години. На добитку је само онај ко има јефтину свињу, своју кланицу и своју малопродају, где окрене новац једном недељно. Остали би, као најамни радници, имали само радно одело и пиџаму, сликовито објашњава наш познати стручњак за свињарство. Наши фармери би радили за „Тенис“ и ту примарну производњу и имали би цену какву имају данас. А без сопствене кланице и прераде нема зараде ни даљих улагања, објашњава Видовић. Зато је он од почетка био скептичан да би „Тенис“ могао да подигне наше сточаре, тврдећи да би од доласка „Тениса“ највећа добробит за наше одгајиваче свиња била у укидању вакцинације. Решење њихових проблема је, како каже, у рукама државе која треба да створи законске услове. „Иза целог тог пројекта треба да стоји држава. Треба нам једна кланица, велика, односно велика онолико колико буде животиња. Можда ће клати пет, можда 10 милиона свиња. Али онда неће сељак своју свињу продавати по 120 динара, него по 160 динара, довољно ће зарађивати од сопственог труда и пуниће државну касу.“ А на питање како држава може да помогне, он одговара: „Може повољним кредитом. Шта је за државу 20 милиона евра да се направи једна кланица, да позајми сељацима паре да они буду власници, сувласници, да се направи један задружни систем. Једна кланица, али велика, конкурентна“, објашњава Видовић. Кланице у рукама произвођача би, сматра он, натерале неколико великих кланичара звучних имена, који су сада у агробизнису, да улажу у примарну производњу, што сада не чине. Он упозорава да је сточарска производња у Србији данас на нивоу оне из 1910. године. „За разлику од данашњих 4,6 милиона свиња, некада смо производили 16 до 18 милиона. И за разлику од садашњих 200.000 крмача, имали смо 1,1 милион које могу да опрасе 33 милиона прасади. И да само продамо прасе по 50 евра то је милијарду и по евра. А ми сада увозимо меса за 300-400 милиона евра“, упозорава саговорник Спутњика. А када немамо производњу, ионако далека тржишта источне Азије су још даља. Кина је највећи произвођач свињског меса у свету у односу на другопласирану Европску унију. Али иако обухвата више од пола светске производње, најмногољуднија држава света је уједно и највећи увозник свињетине. Али џаба, упркос добрим намерама Кине да из Србије, како је то договорено, увози и јагњетину и свињетину. Чекајући да нам Немац реши проблем протраћили смо године за које смо могли макар да поставимо ствари на право место. Ако је то некада знала Милошева Србија, која је имала десетоструко већи извоз од увоза и у којој су најважнији „извозни бренд“ биле управо свиње, ваљда је то могуће и данас. Мира КАНКАРАШ ТРКЉА
  20. „Мама и тата, ја нисам крива за то што је вама тако… Нисам крива што ви тако живите… тако једно с другим комуницирате… Нисам крива што немате храбрости и одлучности да нешто измените у свом животу… Ја за то нисам крива! Ви сами одбијате да будете одрасли. Ви сами бирате ту позицију, да су за то што вам се дешава криви сви, па и ја, само не ви. Ви сами сте на себе натоварили тако много да од тога падате на колена, умарате се, љутите. Ви сами сте себи изабрали такав живот – САМИ! Чак и тада – у мом детињству – вам је било лоше НЕ због мене. Да, свеједно сам се осећала кривом што вам је тешко – са собом, са животом, са мном. Осећала сам се кривом за вашу нервозу, љутњу, умор. Јако сам патила, али нисам знала како да вам помогнем да престанете бити такви – уморни, тешки, нервозни. Због тога сам плакала. Због тога сам се јако љутила на себе, што немам снаге да вам живот учиним лакшим и радоснијим. Јако сам желела да будем онаква каквом сте ме ви желели видети, да се пред комшијама не бисте стидели, да бисте се пред рођацима могли са мном хвалити, али нисам увек успевала и зато сам се још више љутила на себе, што не оправдавам ваше наде. Од детињства сам натоварила на себе кривицу за оно што се дешава с вама. Али уморила сам се и више нећу да узимам одговорност на себе за то што је вама лоше, зато што је то ваш избор, то је ваш живот, то је ваша одговорност. Ја нећу више да узимам на своја леђа оно што сте ви натоварили на себе. Ако немате снаге за нешто – снизите своје амбиције, апетите, нађите компромис међу вашим жељама и могућностима – то је ваш је задатак, да то урадите, а не мој. Не свиђа вам се живот – досадан вам је, тежак – то је ваш задатак, да свој живот учините интересантнијим и лакшим, и не на мој рачун, већ сами. Нисте задовољни са вашим односима – и шта, одрасли сте људи – решавајте то питање сами. И не вуците ме свако на своју страну, јер ја ћу вас, свеједно, волети једнако. Не свиђа вам се како и где ја живим – али, то је мој живот, а не ваш, и у свом животу ја доносим одлуке сама – и нисам обавезна да оправдавам ваша очекивања нити да достижем оно што нисте достигли ви. Мама/тата ја вас пуштам и ваш сопствени и самосталан живот – такав каквог га ви бирате сами за себе. А мени је време да живим свој живот, своја интересовања, да одлучујем онако како ЈА хоћу. До скорог виђења! Волим вас! Грлим! Ваша…“ https://poznajsebe.wordpress.com/2018/11/07/мама-и-тата-ја-ни-за-шта-нисам-крива/
  21. Чини ми се да мало ко од православних зна задатак православља. А тај задатак је очување католичанства као најважније категорије Цркве. Са друге стране имамо латине који себе називају католицима, док православни сасвим погрешно пристају да латине тако називају. И тако смо дошли до тога да многи православни зазиру од католичанства, само због тога што латини себе називају католицима. Зато сматрам да Православна Црква треба да нагласи своју улогу и задатак, да нагласи своју католичанску основу. Латине можемо називати римоцентрицима, римосолипстицима, али никако католицима.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...