Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 126 results

  1. Пошто се причести светим Тајнама, свештеник се окреће према народу и показујући Светињу, позива оне који су вољни да се причесте, заповедајући им да приступе са страхом Божијим и вером; наиме, да не презру свете Тајне због њиховог скромног изгледа, да не оклевају због тога што оно у шта верују превазилази разум, него да приступе имајући сазнање о вредности светих Тајни и верујући да оне нуде вечни живот онима који се њима причешћују. 2. Да би показали своју побожност и своју веру, верници се клањају, благосиљају и исповедају Божанство Исуса, за Кога верују да је у светим Тајнама; а да би своје славословље учинили блиставијим, користе се Пророковим речима: „Благословен Који долази у име Господње;… Бог је Господ и јави се нама“. „Ја сам дошао, вели Господ, у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.“ То је својствено правоме Господу, то приличи Јединородноме Сину, да прославља Свога Оца. Одбеглом слузи пак својствена је самовоља и отпадништво. Знајући то, и научивши шта је то што доброг пастира разликује од вука, пророк Давид још издалека благосиља Онога Који долази у име Господње. А Господом сматра Оца и вели да Онај Који се појавио јесте Сам Бог. Тим речима и верници благосиљају Христа, Који долази и сада се пред њима појављује. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Дакле, пошто позове вернике да приступе свештеној Вечери, свештеник се најпре и сам њоме причешћује, а са њим они који су истог свештеног чина, потом они који су присутни у олтару. Но, пре тога он улива у путир топлу воду, означавајући тиме силазак Светога Духа на Цркву. Јер, Свети Дух је онда сишао кад се окончао целокупни домострој Спаситељев, а и сада долази, кад је жртва принесена и кад су Дарови освећени; а долази за оне који се достојно причешћују. 2. Заиста, пошто се током свештене службе Евхаристије целокупни домострој Христов изображава на Хлебу као на каквој слици (јер Христа символички видимо и као одојче, и како бива вођен у смрт, и распетога и прободенога копљем), требало је да сам Хлеб буде претворен у оно пресвето Тело, које је уистину све то претрпело, и које је васкрсло, и узнело се, и село са десне стране Оца. И коначно, после свега тога, требало је да назначи и онај коначни циљ свега овога како би се у потпуности испунило савршавање свете Тајне, додајући овоме крајњи исход дејства ове службе и домостроја Христовог. 3. Какав је учинак и исход Христових страдања, дела, и речи? Ако их неко размотри у вези са нама, видеће да није садржан ни у чему другом него у силаску Светога Духа на Цркву. Требало је, дакле, да после оних Тајни буде изображен и тај силазак. И ево, изображава се топлом водом која се улива у свету Тајну. 4. Ова вода – тиме што је вода, а исто времe садржи у себи и огањ – означава Духа Светога, Који се и водом назива, и као огањ се појавио тада кад је слетео на ученике Христове. 5. Овај тренутак изображава онај тренутак. Јер, тада је Дух сишао по свршетку свих дела Христових, а сада се ова вода додаје по освећењу и приношењу Дарова. 6. Кроз свету Тајну Причешћа показује се Црква као Тело Христово, а верници као удови понаособ. Она је и тада примила Духа Светога пошто се Христос вазнео на небеса, а сада прима дар Светога Духа јер су Дарови већ примљени на наднебесни Жртвеник; тај дар шаље нам Сам Бог, Који је жртвени Принос примио, као што смо већ говорили. Јер, и тада и сада, и Посредник је исти и Дух је један исти. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима. 2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом. 3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама. 4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас. 5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима. 6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена. 7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима. 8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса. 9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду. 10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења. 11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа. 12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Поводом изјаве господина Мила Ђукановића, предсједника Црне Горе, о Цркви - Цетиње, 2. новембар 2019. На празник Светог Петра Цетињског, рукоположеног за Митрополита у Сремским Карловцима од насљедника Пећких Патријараха (1784) по укидању Пећке Патријаршије (1766), господин Ђукановић ставља ”реално на дневни ред”, питање Православне Цркве у Црној Гори; оптужујући СПЦ и њену филијалу у Црној Гори да покушава да поништава, на уврједљив начин, ”све вриједности савремене Црне Горе”. Изјављује да не може даље затварати очи пред тим виталним проблемом са намјером да, на основу “историјских чињеница и логике утемељене у канонском праву” и вођен својим интересима, изграђује друштво и вјерских слобода да би се сваком грађанину обезбједило ”да своја вјерска права може остваривати у цркви у којој он жели а не у некој коју му неко прописује као монополску”. Свако частан и разуман, у свој хришћанској васељени Истока и Запада, знаде и признаје да, у некадашњој Зети, данашњој Црној Гори, како историјски, тако и канонски, већ 800 година постоји јединствена Православна Црква, основана Светим Савом, Архиепископом жичким (1219). И као што је Светог Петра и све његове претходнике рукополагао насљедник Пећког Патријарха, тако је било и са данашњим Митрополитом, који је устоличен децембра 1990. године уз присуство тадашње (и садашње) нове власти у Црној Гори (додуше, тада збачена власт била је ставила вето старом Митрополиту Данилу Дајковићу на долазак Амфилохија-Риста Радовића, Морачанина, за Митрополита). Сигурни смо да г. Ђукановић памти да је дуго времена сарађивао са овом Црквом (и овим Митрополитом), помагао градњу Храма Христовог Васкрсења, тражио и добио пријем код Српског Патријарха Павла… Понадали смо се да је то била његова потрага, као Титовог пионира, за Богом и дубљим смислом живота. На основу, пак, онога што сада тврди, види се да је то и тада, као и сада, био приватни властољубиви политичко-партијски интерес, проглашен за државни интерес Црне Горе и њених ”европских вриједности”. Оптужбе за субверзивну и антидржавну дјелатност и за рушење културе Црне Горе против Православне Цркве, која је створила Црну Гору и сву њену културу, морал и духовност, дала јој писмо и књижевност, уродиле су послије рата (1945) убиством Митрополита црногорског, преко 120 свештеника, рушењем цркве Светог Петра на Ловћену, осудом на 11 година затвора Митрополита Арсенија и увођењем марксизма као једино важеће науке и религије. Да ли се ово кумровачки ђаци враћају том и таквом односу према Цркви? Бојати се и још горем, јер ондашњи властодршци макар нијесу стварали своје цркве, а иако су отимали имовину, нису и храмове (као што пријете садашњи). Жао нам је да уважени господин Ђукановић, предсједник Црне Горе покушава да гради идентитет Црне Горе на лажним историчарима који пројицирају послијератну тоталитарну идеологију на претходних хиљаду година историје Дукље, Зете и Црне Горе, као и историју и устројство Православне Цркве на њима измаштаном лажном канонском поретку. Да је крштен и да иде у Цркву, он би знао да православни Хришћани на Литургији не исповиједају ни грчку, ни руску, ни српску ни црногорску ни било коју националну Цркву, него вјерују ”у једну, свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву” Христову и да је за Хришћане битно да припадају тој Цркви Божијој – Христовој, а не какав је њен спољашњи поредак условљен историјским збивањима. Већ је прије двије хиљаде година Апостол Павле записао да у Цркви Христовој ”Нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу.” (Гал. 3, 28) Таква Црква постоји на просторима данашње Црне Горе од апостолских времена, а са оваквим спољашњим устројством – 800 година! Тако схваћена Митрополија црногорско-приморска, без обзира како се звала и како се зове, као епископија саборне Цркве Христове, није ничија ”филијала” (како је предсједник назива) него својом Литургијом представља пуноћу Цркве Христове, којој свака друга Православна Црква, Епископија дарује свепуноћу Љубави Оца и Сина и Духа Светога. Ту свепуноћу је она кроз вијекове остваривала у оквирима Пећке Патријаршије – Православне Цркве Српске. Када је укидана организација Пећке Патријаршије (1766), Митрополија црногорска је и даље живјела својом природном пуноћом. И не само то: писмо Митрополита Саве Петровића Синоду Руске Цркве, написано у име свих епископа некадашње Пећке Патријаршије, представља његов захтјев Руском Синоду да постави свог човјека и обнови од Грка укинуту Пећку Патријаршију (свакако на притисак отоманских власти). Ту вјерност Патријаршији је потврдио и Свети Петар рукоположењем не у Цариграду, коме је Митрополија формално припадала, већ у Карловцима. То је потврдио и Петар Други, рукоположен за јеромонаха од канонског Константинопољског Рашко-призренског митрополита Ананија, али за епископа у Петрограду, као и његови насљедници све до Митрофана Бана. У то вријеме је Митрополија називана и аутокефалном, као једина епископија Пећке Патријаршије која је сачувала своју (а тиме и Пећке Патријаршије) самосталност, а у исто вријеме и као Црквом чији су митрополити из тог разлога имали и титулу ”егзарх пећког трона” и који су створили независну Црну Гору. Као таква, Митрополија (=Црква) црногорска је 16. децембра 1918. године, и то прва, одлуком свог Синода, под предсједништвом Митрополита Митрофана Бана, васпоставила јединство свих епископија – епархија (=Цркава) некадашње Пећке Патријаршије. О некаквом тадашњем укидању Црногорске Цркве говоре само људи који не знају шта је Црква. Тзв. обнављање ”аутокефалне Црногорске Цркве” (1993) представља авантуру групе црквених деликвената, која, као и друге невладине организације, нема никакве везе са изворном Црквом у Црној Гори, као ни са васељенском Православном Црквом. То што је Митрополија црногорска Уставом СПЦ из 1931. године добила (вратила) и назив ”приморска” (први писани траг о том називу имамо у Молитвослову из 1504, гдје се тадашњи Митрополит Роман потписује као црногорски и приморски), догодило се због тога што јој је тада присаједињена Епархија бококоторска, основана у некадашњој Аустроугарској. Тражити, дакле, у Црној Гори, некакву ”аутокефалну Црногорску Цркву”, или нову Православну Цркву, могу само људи који не знају шта је и ко је Црква. А темељити идентитет секуларне Црне Горе, на нечему што је све друго само није Црква – значи темељити је на лажи и лажним идејама, на партијској антицрквеној идеологији. Надамо се да европска Црна Гора, ако стварно хоће то да буде, неће озаконити, Предлогом закона о слободи вјероисповијести предвиђено, пљачкање храмова Цркве Христове, вјековне Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, саграђених до 1918. године. Посебно се надамо да господин Ђукановић неће као човјек, државник и изворни Црногорац, дозволити себи да изгуби образ оваквим безакоњем и нељудским антиевропским чином. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић? Српски православни епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић од „покајања“ на мајском Сабору СПЦ текуће године, није престао да обавештава српску црквену, али и политичку, јавност о позицијама које заступа. Даћу глосе на његов интервју у Нину (24. 10. 2019, стр. 18-23). Комодитета ради опширно ћу пренети тај интервју, иако не у целости, да би читалац могао лако да прати о чему се ради. Пошто је ово електронска верзија, моје глосе ће ићи у браон боји. Нећу пак преносити in extensionem његова друга два интервјуа: 1) Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима! (ИНТ1);[1] 2) Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову! (ИНТ2)[2] Ваља напоменути да ови текстови су названи интервјуима, и тако личе по форми, али нису и заиста интервјуи него текстови које је у целости написао владика Максим. То се види из тога што он нашироко цитира одређене текстове, нема непријатних питања итд. Но, да кренемо у читање. Испада да би декан, да је спровео одлуку Синода, прекршио законе о високом школству, о универзитету, о раду... Како гледате на то да су вас од одлуке „црквене владе“ заштитили световни закони? Треба пре свега имати у виду да ни у животу Цркве реч Синода није коначна. Свети архијерејски Сабор (САСа), сходно Уставу наше свете Цркве, има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице између архијереја и Синода. Лично се не слажем са овом, али и неким другим одлукама Синода, и знам да међу епископима у томе нисам усамљен. Зато сам, заједно са многобројним другим архијерејима, сматрао да би било врло корисно за целину наше Цркве да се ове јесени одржи редовно заседање САСа... Видећемо да ли ће до одржавања Сабора доћи. Неслагање са одлуком овог црквеног тела ипак не значи да је не поштујем. Међутим, у складу са уредбама и животном праксом наше Цркве, очекујем да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати... Што се тиче „световних закона“, могу да изразим задовољство што су чланови Синода своју одлуку у мом и случају колеге Вилотића образложили претежно позивањем на Статут Универзитета у Београду. То ми даје за право да очекујем да ће поштовати званично мишљење руководства Универзитета које најбоље зна чиме се поштује, а чиме крши његов Статут. Тачно је да Сабор има коначну реч. Нетачно је пак да контролише рад Синода, јер би то значило да је неко константно тело. Сабор може само да преиначи одлуку Синода или Патријарха ако их нађе за погрешне. То пак у пракси тешко може да се деси, а Максим протура шизофрену слику о СПЦ јер је Синод изабран од Сабора. Сабора неће бити, а шта би тек било да Максим не поштује одлуке Синода и Сабора? Ако је ово поштовање, онда не знам шта је непоштовање. Наиме, сведоци смо свакодневне харанге коју воде Максим, Добријевић, Дурић, Амфилохије, Атанасије и још неколицина епископа у „благонаклоним“ (плаћеним) медијима. Зато је издато саопштење: Осврт на антицрквену харангу у појединим овдашњим медијима.[3] Крајње је смешно што очекује да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати. Сабор је осудио дарвинисте са ПБФ, а сам Максим је написао један покајни псалам, а све време је наставио да се залаже за дарвинизам, па је чак и публиковао књигу Gayle E. Woloschak, која је заступница ТЕ (теорија еволуције). Из редова овог клана се спиновало да по захтеву одређеног броја епископа може да се сазове ванредни сабор. То није тачно, јер по чл. 59 Устава СПЦ: „САСи одлучује, под председништвом Патријарха, о редовном и ванредном сазиву СА Сабора“. Најопасније и подмукло је вештачко изазивање сукоба БУ и ПБФ, јер и у крагујевачкој афери индекса, као и необарања лажних диплома и доктората, види се да је БУ неспособан и немоћан, а Максим је за сада добио подршку само од проф. Беговића; Беговићев и Максимов заједнички пријатељ је о. Владан Перишић. Једним текстом се обратио и др Радомир Саичић (боље да није, јер је текст Плач Мајке Божије! Тамо оптужи Инквизицију да се борила против науке, а она је бранила тада важећи научни птоломејевски модел заснован на Аристотеловој физици). Ерго, само неко ко је лишен смисла за стварност може очекивати неки сукоб на релацији ПБФ- БФ или Држава-Црква. Максим, као и свако добар расколник, игра на ту очајничку карту. Он кипи од оптимизма када говори о ректору БУ, Иванки Поповић, а ту прикључује и декана ПБФ, као оне који се боре за очувању аутономије. Вели: „Невероватно је каквој прљавој кампањи је она изложена само зато што је дала обећање да ће један мучан процес преиспитивања плагијата у случају спорне докторске дисертације довести до (скорог) краја“. Одговарајући на питање који је прави разлог за захтев Синода за његовим разрешењем, вели: „Мој професорски ангажман је, чини ми се, био складно избалансиран са епископском службом, тако да га до сада нико није доводио у питање. Поврх свега, мој ангажман је одувек имао подршку и одобрење Наставно-научног већа ПБФ, а тиме и двојице епископа садашњих чланова Синода који су донедавно били чланови овог већа, као и надлежних тела Универзитета у Београду... моја епископска служба није никада (до сада) била схваћена као препрека за обављање професорских дужности. Блок-настава коју држим је уобичајена пракса на нашем, али и другим универзитетима у свету, и у складу је са Статутом БУ. Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ... Поред тога, Синод је навео и одређене теолошке разлоге за своју одлуку, сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично. Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се врло лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору. Одбијам да верујем да поред свих наведених постоје и неки други разлози за овакву одлуку Синода. Уколико ипак постоје, волео бих да ми они буду предочени, тако да имам прилику на њих да одговорим. Максимово резоновање и поступање је у дијаметралној супротности са модерним стандардима. Наима у Католичкој Цркви немамо епископе предаваче, јер само Супермен може да ради 2 посла (новинарски и суперменовски), а блок настава је и статутом БУ предвиђена као ванредна опција, а не редован начин одржавања наставе. Ни на другим реномираним светским универзитетима нема овога о чему Максим говори. Позивање на погрешну праксу, која је ко зна којим мотивима била одређена, не значи ништа. Грешењу се увек треба стати на крај кад се увиди. Супротно се назива срљање. Има ли тај случај везе и са тим што сте један од архијереја који су јавно, на мајском Сабору критиковали политику председника Србије Александра Вучића за Косово и Метохију? Приметио сам да је у одређеним медијима та веза успостављена. Надам се и верујем, међутим, да је та веза сасвим неоснована. Уколико би било тачно да постоји веза између те две ствари, то би онда био велики проблем како за нашу Цркву, тако и за Универзитет, државу и друштво у целини. Ваља знати да Максим нема никакве предисторије у рату против Вучића. Григорије има, а све уредно подржавају Амфилохије и Атанасије. АВ им добро дође као страшило за сваку потребу, као жличица вегете. Једноставно рачунају на АВ омраженост у једном делу народа. Прича да је Максим у сукобу са АВ је кренула тек после мајског сабора. У ИНТ2 наводи „био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике... Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски“. Тако се Максим није солидарисао са Амфилохијем, Григоријем и другима који не подносе АВ, и још је пласирао спин како је АВ иза његовог уклањања са ПБФ, а Селаковић потврди да АВ у животу није чуо за Максима. Интересантно је да је у то време Тасићка писала како је „јужни клан“ тражио оставку патријарха Иринеја, а после, када су се карте на столу промениле, спиновали су како они око Бачког у ствари раде на смени Патријарха! Због чега сте са још неким епископима потписали допис патријарху Иринеју да се са званичног сајта СПЦ уклони нетачно и измењено саопштење о том Сабору, па и дела који се односи на пријем председника Вучића? Саопштење је, по мишљењу немалог броја епископа, имало значајне слабости укључујући и нетачности, о којима се могло прочитати и у медијима. Овај акт је био почетак званичног покушаја пуча у СПЦ. Владика Буловић је објаснио да га је Максим позвао и да је он извршио модификацију у извештају о његовом покајању. Погрешио је из наивности и добродушности. После су га развлачили по медијима како је фалсификовао извештај (који је остао на сајту СПЦ) и како Максим није писао никакво покајничко писмо, а јесте. То бљутаво и бескичмењачко писмо се појавило у медијима. Да ли је јавни иступ владике Григорија бар мало допринео да се на списку „непожељних“ предавача на Богословском факултету, раме уз раме са вама, нађе још само професор Марко Вилотић, секретар владике Григорија? Надам се да није. У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи... Не знам шта је Синод образложио у случају Вилотића, но он као наставник (доцент) од 2016. не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Максим није слагао, али је прећутао да је Вилотић добио и 2 године неплаћеног. Максим и Григорије, који су највероватнији „извори из врха СПЦ“ за Данас, Блиц итд., су преко њих спиновали да је Вилотић узео неплаћену годину, што јесте лаж. Такође, он није ни на каквом научном усавршавању него обнаша функцију секретара владике Григорија. Да ли је, по вашем мишљењу, „непослушност“ била главни разлог за прекоманду владике Григорија из Требиња у Диселдорф? И ко је тиме више изгубио - Григорије, верници или сама СПЦ? Владику Григорија нико није могао да постави за диселдорфског владику без његове воље. Он је из спремности на жртву одлучио да остави херцеговачку епархију у којој је уживао изузетан углед. Из ових речи се показује истинитом Атанасијева: „Максим нема појма историју“. Најпре, премештање епископа са једна катедре на другу је неканонско (не постоји ниједан канон који то допушта). Највише су доношени канони око тог прекршаја и симоније, а они остали до данас. Но, како се ова пракса у СПЦ одомаћила, иако неканонска, ми се владамо по њој. Слобода о којој говоре зизјуласовци је толико ударила Максиму у главу да су помислили да могу да раде шта хоће, и да им ни Сабор не може ништа – иако се малопре клео како ће поштовати одлуку Сабора. Овакве бесмислене изјаве потире наша пракса. Наиме, св. владика Николај је после осамнаест месеци пошто је изабран и устоличен за епископа Жичког, 17.11.1920. одлуком САСа пребачен на Охридску епархију. До данас је остало нејасно зашто се Сабор одлучио на овакав корак и ко је био главни инспиратор, али оно што је сигурно јесте удео патријарха Димитрија. Између ове двојице епископа је владао већ дуго анимозитет. Синовац владике Николаја, епископ шабачко-ваљевски Јован ће у својим забелешкама инсинуирати да је премештај са жичке на охридску катедру била казна. Остаје чињеница да је један епископ СПЦ пребачен на другу епархију противно својој вољи, а све то у брк Пергамском и његовом ученику Максиму. Даље, из канона сазнајемо да нема речи о подношењу жртве, иако је Максим све у жртвеном етосу (на неукусан начин покушава да представи свој случај по моделу св. Максима Исповедника), па тако и Григорија, нама познатог као српског Клунија, представља. То може неукима да прича, јер на Сардичком сабору канон 1. читамо да је Осија Кордобски тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи. – Реч је, дакле, о најобичнијој демагогији. Због чега се Синод у одлуци о вашој смени позива и на „неопходност наставе у духу верности Светом писму и светом предању Цркве“? Замерено ми је то што сам пре две године дао подршку јавном Ставу групе наставника и асистената ПБФ који су иступили против петиције која је за циљ имала релативизацију изучавања теорије еволуције у школском систему Србије и увођење „библијске теорије стварања“ као њене научне алтернативе. Међутим, по овом питању САСа је већ расправљао и све што је закључио јесте да је овај наш иступ био „беспотребан“... Радује ме што су у свом писаном обраћању Синоду несумњиву православност мог учења потврдили двојица водећих теолога међу нашим архијерејима - митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Цела прича о ТЕ је најобичнији спин који има за циљ да јужњачки клан представи као младе, напредне, модерне, отворене за изазове савременог света, а синодалце као назадњаке, реакционаре, мрачњаке, затуцане и сл. Користи се само као помоћно средство за освајање власти у Цркви. Амфилохијевом одбраном се не бих хвалио, јер је он на Сабору изјавио: Максим је добар, барем није хомосексуалац! Атанасијева пак одбрана је била неморална, најблаже речено, - он је Максима спасио и у првом случају, па је Патријарху слао писмо за Јужну Африку где је овај био. Сада, пред мај, он је читао свој текст о аутокефалији СПЦ, и ту нигде немамо нападе на патријарха Вартоломеја, а када се Максим у мају провукао кроз иглене уши, он је у Видослову објавио исти тај текст са додацима у којима напада Вартоломеја. То пре маја није урадио да се не би видело да је његова позиција дијаметрално супротна Максимовој, и то би овога могло да увуче у незавидну ситуацију. Неки од ваших колега нису нимало благонаклоно гледали на апел групе професора са Богословског факултета након петиције групе грађана везане за место Дарвинове теорије еволуције у српском школском систему? Због чега сте се огласили? Огласили смо се првенствено како бисмо заштитили интегритет православне теологије од погубног утицаја (не)развијених облика протестантског и исламског креационизма. Ово бих и ја могао да потпишем, јер кретардизам није креационизам. Но, и ова теза се појавила пост фестум, тј. пошто сам ја писао на овим темама. Све ми је познато из прве руке, јер је у једном моменту Максим скочио од радости, када сам превео кратак интервју са Хаџиниколауом, и повикао: И Ава је прешао на нашу страну! Рекао сам заједничком пријатељу да му поручи да се смири, да ништа није укачио. Дакле, цела ова реченица је само понављање моје разлике између кретардизма и креационизма. Из наведених разлога ми је јасно зашто су бројне владике погрешно разумеле или имале велики отпор према прихватању основне идеје нашег Става - а то је да се хришћанска вера и наука међусобно не потиру. Као што рекох, међутим, Сабор је одлучио да овај проблем и није проблем. Хришћанска доктрина и наука се нужно не искључују. Реч нужно Максим заборавља. Јер наука може да буде антихришћанска. Максим гаји наивни научни фидеизам, који опет сведочи о његовом примитивном религијском схватању ствари, где би се један систем заменио другим, а forma mentis остала иста. Страст је иста. Жудња за моћи. Зато је и учитавају Буловићу, јер пате од пројекције. Наука и оно очигледно треба сада да замене догмате. И на том таласу извесности и очигледности ће јахати на челу Цркве. Догмати ће бити алегоризовани, постати неки корпус симболичких порука које на крају немају никакве везе са хришћанским историзмом. Наиме, Логос је постао месо, тело. Томе неће имати места у неком будућем „модерном и правом православљу“. У том „православљу“ ће бити само празни симболи, а симболи ако не повезују са другим су перверзија самих себе јер реч симбол значи повезивање са другим. Избачај и веза са другим. Доласком патријарха Иринеја на чело СПЦ деловало је да је он успео да смири несугласице између екумениста и антиекумениста унутар Синода и да је, пензионисањем владика Пахомија и Качавенде, ублажио негодовање јавности због среброљубља и оптужби за педофилију, али је заиста кажњен само бивши владика Артемије. Зашто? Мислим да је патријарх велики допринос дао у том погледу. Иначе, Артемије... је заиста канонски санкционисан због сукоба са целом Црквом. Од осталих поменутих архијереја један је пензионисан од стране Сабора, док сте о случају другог направили превид, јер о њему Сабор никада није расправљао, него Синод, и он није пензионисан. Максим замишља, што би млади рекли, да смо веверице. У овом монологу или нарученом интервјуу у најмању руку, „саговорник“ у резанца зна све о функционисању црквене бурокрације и наједном прави грешку и помиње Пахомија! Њега извлаче свако мало као Мандрак зеца из цилиндра! Но, то је механизам спиновања, и не можемо да се љутимо. Васиљевић подмукло то помиње јер где Сабор суди ту је правда, а где Синод, то је сумњиво! Провидно. Но, наивчине ће се повести за тиме. Питам: А зашто Сабор као врховна институција није процесуирао Пахомија? И зашто се Максим нада да ће његов случај бити на Сабору? – Случај ће бити али и са извештајем инспекције која ће изанализирати и проверити послове северноамеричких епископа. Тада се надам да ће напокон овај сејач смутњи у СПЦ и шире бити рашчињен. Ако се јавно прокламује одвојеност државе и цркве, шта је мотив за све чвршћу везу између извршне власти и поглавара и епископа СПЦ, са друге стране? У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенити због садашњег односа према власти. Ово је црквено-политички манихеизам. Лично не познајем ниједног владику који заступа теорију симфоније. Можда је то Максим чуо од Никодима Равноземљаша?... Да ли се та веза учвршћује и гестовима као што је додела Ордена Светог Саве првог степена председнику Вучићу? Орден има симболичну функцију, а када симбол функционише на прави начин тада он има моћ да обједињује, а не да раздељује. Бојим се да је овде дошло до превида. И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира на томе да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве. АВ је очигледно неспособан. Више од деценију покушава да изда Косово и никако да му то пође за руком! На овај списак издајника in pectore треба додати и Путина, јер и он одликова АВ. Мада је то сада мој слаб аргумент, јер Максим и они око њега не воле Русију, тако да им је ово само додатни разлог да покуде АВ и одлуку Синода. Мада, кад треба, Максим пева руске песме. Као и Амфилохије. Мада их Амфилохије више не може певати у Русији. Сви ктитори и добротвори Цркве су у Средњем веку бивали одликовани, односно то им је било препознавано. Преко Државе Србије добили смо огромна средства не само за Храм, него и за свештеничке пензије, плате вероучитеља, помоћи епархијама итд. Како се не може свим службеницима дати орден, то иде Председнику. Не заборавимо, исти он може и да ратује против Цркве. И не би био први. Мало је неморално од Амфилохија да приговара око ордена АВ, а сам га је дао Филипу Вујановићу који је признао независност Косова. Над живим АВ је вршио опело (то сам само у Власији видео!), док никакву анатему није бацио на Ђукановића који је одвојио ЦГ од Србије и увео је у Нато. Максим нека настави да се гађа бројкама, на те бесмислице нећу одговарати. То је област његовог духовног оца, Атанасија, који одмах види дупло, а није пијан. Наиме, тактика овог клана је да представе да су у већини, а неки Гаргамел Синод их кињи. Желе да дођу до имагинарне бројке од 22, што би значило да су у већини. Зато Атанасије у пеписци са Патријархом покушава овога да безочно превари како су потписници 22 епископа, а њих је 8! Све је то демонстрирао чтец Ведран Гагић у Чаробни бројеви.[4] Да ли сте присуствовали и свечаној академији у Сава центру, на којој су додељени ордени Вучићу и Милораду Додику? Тој академији нисам присуствовао јер сам суштинску димензију прославе... препознао у Жичи и Пећкој патријаршији. Сагледавши, заједно са већином епископата, да је београдска прослава донекле исполитизована, нисам се премишљао да ли да одем на њу. Свакако, имам разумевања за оне који су јој присуствовали. Уосталом, више од трећине активних владика је и писменим путем изразило незадовољство због чињенице да су Синод и организациони одбор за прославу..., одлучили да на такву историјску прославу не позову ниједног православног поглавара, ниједног угледног страног госта итд... Мислим да је то супротно духу и завештању Светога Саве. Максим и они око њега су способни да кажу све и све супротно. Тако је потписао да је прослава у Жичи била мизерна: „Одлука САСи да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава“. Мало се наш Епископ раслојио: Препознаје у Жичкој прослави праву ствар, а онда је назива мизерном! Требало би да се договори сам са собом, да нас не ставља пред апорије. Без икаквог зазора вређа свечаност у Сава центру као београдску фешту. Онда се још чуди како нису позвани православни поглавари иако је објашњење већ дато: Да се не продубљује раскол. Ко ће, нормалан, да позове заједно Кирила и Вартоломеја који заједно ни чашу воде неће да попију? Вартоломеј се чак плашио да ће да га Руси отрују, како видесмо у документарцу. Зашто је део владика, укључујући и вашег духовног оца, пензионисаног владику Атанасија, био против одлуке Синода да се Вучићу додели Орден Светог Саве? Мислим да на првом месту треба да буде духовни интегритет особе којој се додељује орден - и отуда реакција владике Атанасија, митрополита Амфилохија и многих других. Како је приметио један од владика, Синод има право да додели орден коме жели, али када зна да то није жеља саборске већине - тада треба да одустане од поступка који ће саблазнити јавност и поделити епископат и Цркву... У овој години орден је требало дати правим чуварима наше свете косовскометохијске земље, а то су људи који тамо живе. Опет смо пред демагогијом: на моралу инсистира заступник онтологије без етике, а заборавља наше средњовековне владаре који су у календару, а нису били баш „слатки“. Но, Максим извлачи из шешира по потреби. Прича о „већини“ је фантазам који гањају. Нико није гласао па да би било егзактне основе за овакву тврдњу. Заборавио је да је у првом интервјуу у коме је узнемирио црквену јавност навео: знам да је моје мишљење мањинско. Сада је на волшебан начин већинско! Додељивање „ордења“ деци и монахињама у Пећи од Амфилохија је била дегутантна представа. Свакако да су они носиоци ордена и без ордена, али је ово било ругање ордену. Јер орден диверсификује особе, иначе девалвира. Тако Црква препознаје као свеце одређене особе, иако их има милијарду пута више. То не значи да убрајам АВ у свеце. Орден му можда послужи да се освести и учврсти на светосавском путу. Како у том смислу гледате на одлуку академика Матије Бећковића да, управо због ордена Вучићу, не одржи говор на централној свечаности у Сава центру? Мислим да је та одлука била оправдана и да неки треба да се запитају шта су то учинили да тако знамените личности, попут Бећковића и Ломпара, одлуче да не дођу и заједнички се радују великом јубилеју. Овде смо дошли до врхунца лицемерја. Експлодирао је Кракатау! Дан пре почетка прославе у Жичи Бећковић се отказује беседе због планираног одликовања АВ. Владика Јевтић се месецима жалио и пренемагао како га „свемоћни портпалор“ СПЦ спречава да учествује у јавном животу Цркве, да је цензурисан (пројекција: Атанасије је онемогућио Дејану Мачковићу и мени да објавимо наше одговоре на његове нападе на нас у Видослову). Епархија ЗХ објављује да Атанасије није позван на јубилеј. А јесте. И прима панагију од Патријарха као и сви други епископи. Знао је за Матијин и Милов потез унапред, и то пре мене, и отишао је тамо. Онда, после неколико дана узима да прави скандал и враћа панагију! Могуће да он то није планирао, али су га ови, који га воде као додолу, убедили како је то сада супер потез иако је крајње недоследан и неморалан. Превише је лажи овде, друштво. Данас хвали ова геста, а Тасићка још пише како Ломпар не даје никакве изјаве из принципа за њих, нити су од Матије добили изјаву из прве руке! Овде није посреди никаква апсурдна ситуација него се ради о привременој интересној коалицији која је као заједничког непријатеља препознала Синод СПЦ. Тај је интерес помирио непомирљиво. Објашњава се и како то да хронични критичари СПЦ и избацивачи у први план свих могућих скандала у СПЦ постају наједном бранитељи „модерне“ СПЦ. Како је неумесно да износим, овде су сви испреплетени и то по крвно-племенској вези: Бећковићи, Радовићи, Илићи, а онда и Максим и Григорије потпомогнути Перишићем и Шијаковићем, нећу се упуштати у детаље, а имају и много сателита. Док прославља 800 година аутокефалности СПЦ, Синод се оштро противи аутокефалности македонске, црногорске и украјинске православне цркве. Може ли се, уопште, повући паралела између та три случаја и како ви гледате на њих? Не мислим да се ту могу повући јасне паралеле пошто је свака од поменутих области случај за себе. У канонском праву стоји да за добијање аутокефалности треба да буде испуњено барем пет услова, а ти услови се не поклапају код поменутих цркава, при чему спољашњи услови нису увек довољни. Садашњи украјински поглавар митрополит Онуфрије је својевремено био потписник званичног захтева украјинске јерархије да Украјина добије аутокефалну цркву. Очигледно да је феномен аутокефалије данас у озбиљној кризи и тај проблем, по мени, може да разреши једино свеправославни сабор. Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком. Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „'Независност' није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске... Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија...) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“. Шта вам је као архијереју највећи проблем у западној Америци? Православни народ на западноамеричкој обали има привилегију да је удаљен од разних српских подела. Имамо сложно свештенство и духовни унутрашњи простор верног и оцрквењеног народа, што је знак уређеног епархијског живота. Стога се код нас отвара поље за мисију међу инославнима. Ни ово не стоји. Српске поделе су се иселиле за Америку са нашом емиграцијом. Зато је и био могућ дионисијевски раскол, јер се у САД инсистирало да Београд не може да им инсталира „црвене“ владике. Ако за тај раскол се могу разумети разлози, за овај на коме раде Максим, Добријевић и Крчо, они су неприхватљиви. Максим шаље оне подсвесне поруке да из Београда иде иницијатива за расколом. Какво мисионарење међу католицима помиње Максим кад признаје Папу? Жели да хришћане обраћа на хришћанство? Као што Амфилохије прекрштава католике, а ту праксу осуђује код Степинца, мада Степинац није покрштавао крштене, него их је само примао у католичку Цркву. Зашто Синод није прихватио измене Устав View full Странице
  6. Зоран Ђуровић: Шта (не)исповеда епископ Максим Васиљевић? Српски православни епископ у Западној Америци, Максим Васиљевић од „покајања“ на мајском Сабору СПЦ текуће године, није престао да обавештава српску црквену, али и политичку, јавност о позицијама које заступа. Даћу глосе на његов интервју у Нину (24. 10. 2019, стр. 18-23). Комодитета ради опширно ћу пренети тај интервју, иако не у целости, да би читалац могао лако да прати о чему се ради. Пошто је ово електронска верзија, моје глосе ће ићи у браон боји. Нећу пак преносити in extensionem његова друга два интервјуа: 1) Нема говора о отцепљењу америчких епархија и припајању неком другом, неће нас зауставити медијски манипуланти, којих има и међу свештеницима! (ИНТ1);[1] 2) Патријарх нам је на Сабору рекао да му Вучић никада за седам година није изнео било какав план о Косову! (ИНТ2)[2] Ваља напоменути да ови текстови су названи интервјуима, и тако личе по форми, али нису и заиста интервјуи него текстови које је у целости написао владика Максим. То се види из тога што он нашироко цитира одређене текстове, нема непријатних питања итд. Но, да кренемо у читање. Испада да би декан, да је спровео одлуку Синода, прекршио законе о високом школству, о универзитету, о раду... Како гледате на то да су вас од одлуке „црквене владе“ заштитили световни закони? Треба пре свега имати у виду да ни у животу Цркве реч Синода није коначна. Свети архијерејски Сабор (САСа), сходно Уставу наше свете Цркве, има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице између архијереја и Синода. Лично се не слажем са овом, али и неким другим одлукама Синода, и знам да међу епископима у томе нисам усамљен. Зато сам, заједно са многобројним другим архијерејима, сматрао да би било врло корисно за целину наше Цркве да се ове јесени одржи редовно заседање САСа... Видећемо да ли ће до одржавања Сабора доћи. Неслагање са одлуком овог црквеног тела ипак не значи да је не поштујем. Међутим, у складу са уредбама и животном праксом наше Цркве, очекујем да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати... Што се тиче „световних закона“, могу да изразим задовољство што су чланови Синода своју одлуку у мом и случају колеге Вилотића образложили претежно позивањем на Статут Универзитета у Београду. То ми даје за право да очекујем да ће поштовати званично мишљење руководства Универзитета које најбоље зна чиме се поштује, а чиме крши његов Статут. Тачно је да Сабор има коначну реч. Нетачно је пак да контролише рад Синода, јер би то значило да је неко константно тело. Сабор може само да преиначи одлуку Синода или Патријарха ако их нађе за погрешне. То пак у пракси тешко може да се деси, а Максим протура шизофрену слику о СПЦ јер је Синод изабран од Сабора. Сабора неће бити, а шта би тек било да Максим не поштује одлуке Синода и Сабора? Ако је ово поштовање, онда не знам шта је непоштовање. Наиме, сведоци смо свакодневне харанге коју воде Максим, Добријевић, Дурић, Амфилохије, Атанасије и још неколицина епископа у „благонаклоним“ (плаћеним) медијима. Зато је издато саопштење: Осврт на антицрквену харангу у појединим овдашњим медијима.[3] Крајње је смешно што очекује да ова и друге одлуке Синода буду преиспитане на Сабору чију ћу коначну одлуку као и увек до сада, поштовати. Сабор је осудио дарвинисте са ПБФ, а сам Максим је написао један покајни псалам, а све време је наставио да се залаже за дарвинизам, па је чак и публиковао књигу Gayle E. Woloschak, која је заступница ТЕ (теорија еволуције). Из редова овог клана се спиновало да по захтеву одређеног броја епископа може да се сазове ванредни сабор. То није тачно, јер по чл. 59 Устава СПЦ: „САСи одлучује, под председништвом Патријарха, о редовном и ванредном сазиву СА Сабора“. Најопасније и подмукло је вештачко изазивање сукоба БУ и ПБФ, јер и у крагујевачкој афери индекса, као и необарања лажних диплома и доктората, види се да је БУ неспособан и немоћан, а Максим је за сада добио подршку само од проф. Беговића; Беговићев и Максимов заједнички пријатељ је о. Владан Перишић. Једним текстом се обратио и др Радомир Саичић (боље да није, јер је текст Плач Мајке Божије! Тамо оптужи Инквизицију да се борила против науке, а она је бранила тада важећи научни птоломејевски модел заснован на Аристотеловој физици). Ерго, само неко ко је лишен смисла за стварност може очекивати неки сукоб на релацији ПБФ- БФ или Држава-Црква. Максим, као и свако добар расколник, игра на ту очајничку карту. Он кипи од оптимизма када говори о ректору БУ, Иванки Поповић, а ту прикључује и декана ПБФ, као оне који се боре за очувању аутономије. Вели: „Невероватно је каквој прљавој кампањи је она изложена само зато што је дала обећање да ће један мучан процес преиспитивања плагијата у случају спорне докторске дисертације довести до (скорог) краја“. Одговарајући на питање који је прави разлог за захтев Синода за његовим разрешењем, вели: „Мој професорски ангажман је, чини ми се, био складно избалансиран са епископском службом, тако да га до сада нико није доводио у питање. Поврх свега, мој ангажман је одувек имао подршку и одобрење Наставно-научног већа ПБФ, а тиме и двојице епископа садашњих чланова Синода који су донедавно били чланови овог већа, као и надлежних тела Универзитета у Београду... моја епископска служба није никада (до сада) била схваћена као препрека за обављање професорских дужности. Блок-настава коју држим је уобичајена пракса на нашем, али и другим универзитетима у свету, и у складу је са Статутом БУ. Томе у прилог говори и званично мишљење које је по овом питању правна служба Универзитета недавно доставила секретару ПБФ... Поред тога, Синод је навео и одређене теолошке разлоге за своју одлуку, сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично. Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се врло лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору. Одбијам да верујем да поред свих наведених постоје и неки други разлози за овакву одлуку Синода. Уколико ипак постоје, волео бих да ми они буду предочени, тако да имам прилику на њих да одговорим. Максимово резоновање и поступање је у дијаметралној супротности са модерним стандардима. Наима у Католичкој Цркви немамо епископе предаваче, јер само Супермен може да ради 2 посла (новинарски и суперменовски), а блок настава је и статутом БУ предвиђена као ванредна опција, а не редован начин одржавања наставе. Ни на другим реномираним светским универзитетима нема овога о чему Максим говори. Позивање на погрешну праксу, која је ко зна којим мотивима била одређена, не значи ништа. Грешењу се увек треба стати на крај кад се увиди. Супротно се назива срљање. Има ли тај случај везе и са тим што сте један од архијереја који су јавно, на мајском Сабору критиковали политику председника Србије Александра Вучића за Косово и Метохију? Приметио сам да је у одређеним медијима та веза успостављена. Надам се и верујем, међутим, да је та веза сасвим неоснована. Уколико би било тачно да постоји веза између те две ствари, то би онда био велики проблем како за нашу Цркву, тако и за Универзитет, државу и друштво у целини. Ваља знати да Максим нема никакве предисторије у рату против Вучића. Григорије има, а све уредно подржавају Амфилохије и Атанасије. АВ им добро дође као страшило за сваку потребу, као жличица вегете. Једноставно рачунају на АВ омраженост у једном делу народа. Прича да је Максим у сукобу са АВ је кренула тек после мајског сабора. У ИНТ2 наводи „био сам једини владика који намерно није желео да присуствује том састанку и зато нисам ушао у ту салу док је трајао разговор. То је био мој лични гест, мада сада мислим да је ипак требало да присуствујем, понајвише због Владике... Теодосија према коме се председник Вучић понашао у најмању руку недипломатски“. Тако се Максим није солидарисао са Амфилохијем, Григоријем и другима који не подносе АВ, и још је пласирао спин како је АВ иза његовог уклањања са ПБФ, а Селаковић потврди да АВ у животу није чуо за Максима. Интересантно је да је у то време Тасићка писала како је „јужни клан“ тражио оставку патријарха Иринеја, а после, када су се карте на столу промениле, спиновали су како они око Бачког у ствари раде на смени Патријарха! Због чега сте са још неким епископима потписали допис патријарху Иринеју да се са званичног сајта СПЦ уклони нетачно и измењено саопштење о том Сабору, па и дела који се односи на пријем председника Вучића? Саопштење је, по мишљењу немалог броја епископа, имало значајне слабости укључујући и нетачности, о којима се могло прочитати и у медијима. Овај акт је био почетак званичног покушаја пуча у СПЦ. Владика Буловић је објаснио да га је Максим позвао и да је он извршио модификацију у извештају о његовом покајању. Погрешио је из наивности и добродушности. После су га развлачили по медијима како је фалсификовао извештај (који је остао на сајту СПЦ) и како Максим није писао никакво покајничко писмо, а јесте. То бљутаво и бескичмењачко писмо се појавило у медијима. Да ли је јавни иступ владике Григорија бар мало допринео да се на списку „непожељних“ предавача на Богословском факултету, раме уз раме са вама, нађе још само професор Марко Вилотић, секретар владике Григорија? Надам се да није. У случају доцента Вилотића, Синод је своју одлуку образложио искључиво позивањем на Статут Универзитета... Пошто је тако, сигуран сам да ће и у овом случају Синод у свему поштовати мишљење руководства Универзитета о томе да ли је колега Вилотић у нечему прекршио Статут или неки од законских прописа. Њему се замера то што је узео једногодишње плаћено, а потом и двогодишње неплаћено одсуство, на шта је имао законско право. А чак и да на то није имао право (а јесте), ни једно ни друго одсуство колега Вилотић није доделио сам себи... Не знам шта је Синод образложио у случају Вилотића, но он као наставник (доцент) од 2016. не испуњава услов по члану 94 статута ПБФ: „Ради стручног и научног усавршавања... наставнику се може одобрити плаћено одсуство... у трајању до једне школске године, уколико је остварио најмање пет година рада у настави на високошколској установи“. Нема 5 година рада у својству наставника. Максим није слагао, али је прећутао да је Вилотић добио и 2 године неплаћеног. Максим и Григорије, који су највероватнији „извори из врха СПЦ“ за Данас, Блиц итд., су преко њих спиновали да је Вилотић узео неплаћену годину, што јесте лаж. Такође, он није ни на каквом научном усавршавању него обнаша функцију секретара владике Григорија. Да ли је, по вашем мишљењу, „непослушност“ била главни разлог за прекоманду владике Григорија из Требиња у Диселдорф? И ко је тиме више изгубио - Григорије, верници или сама СПЦ? Владику Григорија нико није могао да постави за диселдорфског владику без његове воље. Он је из спремности на жртву одлучио да остави херцеговачку епархију у којој је уживао изузетан углед. Из ових речи се показује истинитом Атанасијева: „Максим нема појма историју“. Најпре, премештање епископа са једна катедре на другу је неканонско (не постоји ниједан канон који то допушта). Највише су доношени канони око тог прекршаја и симоније, а они остали до данас. Но, како се ова пракса у СПЦ одомаћила, иако неканонска, ми се владамо по њој. Слобода о којој говоре зизјуласовци је толико ударила Максиму у главу да су помислили да могу да раде шта хоће, и да им ни Сабор не може ништа – иако се малопре клео како ће поштовати одлуку Сабора. Овакве бесмислене изјаве потире наша пракса. Наиме, св. владика Николај је после осамнаест месеци пошто је изабран и устоличен за епископа Жичког, 17.11.1920. одлуком САСа пребачен на Охридску епархију. До данас је остало нејасно зашто се Сабор одлучио на овакав корак и ко је био главни инспиратор, али оно што је сигурно јесте удео патријарха Димитрија. Између ове двојице епископа је владао већ дуго анимозитет. Синовац владике Николаја, епископ шабачко-ваљевски Јован ће у својим забелешкама инсинуирати да је премештај са жичке на охридску катедру била казна. Остаје чињеница да је један епископ СПЦ пребачен на другу епархију противно својој вољи, а све то у брк Пергамском и његовом ученику Максиму. Даље, из канона сазнајемо да нема речи о подношењу жртве, иако је Максим све у жртвеном етосу (на неукусан начин покушава да представи свој случај по моделу св. Максима Исповедника), па тако и Григорија, нама познатог као српског Клунија, представља. То може неукима да прича, јер на Сардичком сабору канон 1. читамо да је Осија Кордобски тражио, што је и прихваћено, да епископ не може прећи из мањег града у већи, јер је томе узрок жеље за већом влашћу и богатством, што доказује чињеница, да се никада не нађе епископ који је тражио да оде из већег града у мањи. – Реч је, дакле, о најобичнијој демагогији. Због чега се Синод у одлуци о вашој смени позива и на „неопходност наставе у духу верности Светом писму и светом предању Цркве“? Замерено ми је то што сам пре две године дао подршку јавном Ставу групе наставника и асистената ПБФ који су иступили против петиције која је за циљ имала релативизацију изучавања теорије еволуције у школском систему Србије и увођење „библијске теорије стварања“ као њене научне алтернативе. Међутим, по овом питању САСа је већ расправљао и све што је закључио јесте да је овај наш иступ био „беспотребан“... Радује ме што су у свом писаном обраћању Синоду несумњиву православност мог учења потврдили двојица водећих теолога међу нашим архијерејима - митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Цела прича о ТЕ је најобичнији спин који има за циљ да јужњачки клан представи као младе, напредне, модерне, отворене за изазове савременог света, а синодалце као назадњаке, реакционаре, мрачњаке, затуцане и сл. Користи се само као помоћно средство за освајање власти у Цркви. Амфилохијевом одбраном се не бих хвалио, јер је он на Сабору изјавио: Максим је добар, барем није хомосексуалац! Атанасијева пак одбрана је била неморална, најблаже речено, - он је Максима спасио и у првом случају, па је Патријарху слао писмо за Јужну Африку где је овај био. Сада, пред мај, он је читао свој текст о аутокефалији СПЦ, и ту нигде немамо нападе на патријарха Вартоломеја, а када се Максим у мају провукао кроз иглене уши, он је у Видослову објавио исти тај текст са додацима у којима напада Вартоломеја. То пре маја није урадио да се не би видело да је његова позиција дијаметрално супротна Максимовој, и то би овога могло да увуче у незавидну ситуацију. Неки од ваших колега нису нимало благонаклоно гледали на апел групе професора са Богословског факултета након петиције групе грађана везане за место Дарвинове теорије еволуције у српском школском систему? Због чега сте се огласили? Огласили смо се првенствено како бисмо заштитили интегритет православне теологије од погубног утицаја (не)развијених облика протестантског и исламског креационизма. Ово бих и ја могао да потпишем, јер кретардизам није креационизам. Но, и ова теза се појавила пост фестум, тј. пошто сам ја писао на овим темама. Све ми је познато из прве руке, јер је у једном моменту Максим скочио од радости, када сам превео кратак интервју са Хаџиниколауом, и повикао: И Ава је прешао на нашу страну! Рекао сам заједничком пријатељу да му поручи да се смири, да ништа није укачио. Дакле, цела ова реченица је само понављање моје разлике између кретардизма и креационизма. Из наведених разлога ми је јасно зашто су бројне владике погрешно разумеле или имале велики отпор према прихватању основне идеје нашег Става - а то је да се хришћанска вера и наука међусобно не потиру. Као што рекох, међутим, Сабор је одлучио да овај проблем и није проблем. Хришћанска доктрина и наука се нужно не искључују. Реч нужно Максим заборавља. Јер наука може да буде антихришћанска. Максим гаји наивни научни фидеизам, који опет сведочи о његовом примитивном религијском схватању ствари, где би се један систем заменио другим, а forma mentis остала иста. Страст је иста. Жудња за моћи. Зато је и учитавају Буловићу, јер пате од пројекције. Наука и оно очигледно треба сада да замене догмате. И на том таласу извесности и очигледности ће јахати на челу Цркве. Догмати ће бити алегоризовани, постати неки корпус симболичких порука које на крају немају никакве везе са хришћанским историзмом. Наиме, Логос је постао месо, тело. Томе неће имати места у неком будућем „модерном и правом православљу“. У том „православљу“ ће бити само празни симболи, а симболи ако не повезују са другим су перверзија самих себе јер реч симбол значи повезивање са другим. Избачај и веза са другим. Доласком патријарха Иринеја на чело СПЦ деловало је да је он успео да смири несугласице између екумениста и антиекумениста унутар Синода и да је, пензионисањем владика Пахомија и Качавенде, ублажио негодовање јавности због среброљубља и оптужби за педофилију, али је заиста кажњен само бивши владика Артемије. Зашто? Мислим да је патријарх велики допринос дао у том погледу. Иначе, Артемије... је заиста канонски санкционисан због сукоба са целом Црквом. Од осталих поменутих архијереја један је пензионисан од стране Сабора, док сте о случају другог направили превид, јер о њему Сабор никада није расправљао, него Синод, и он није пензионисан. Максим замишља, што би млади рекли, да смо веверице. У овом монологу или нарученом интервјуу у најмању руку, „саговорник“ у резанца зна све о функционисању црквене бурокрације и наједном прави грешку и помиње Пахомија! Њега извлаче свако мало као Мандрак зеца из цилиндра! Но, то је механизам спиновања, и не можемо да се љутимо. Васиљевић подмукло то помиње јер где Сабор суди ту је правда, а где Синод, то је сумњиво! Провидно. Но, наивчине ће се повести за тиме. Питам: А зашто Сабор као врховна институција није процесуирао Пахомија? И зашто се Максим нада да ће његов случај бити на Сабору? – Случај ће бити али и са извештајем инспекције која ће изанализирати и проверити послове северноамеричких епископа. Тада се надам да ће напокон овај сејач смутњи у СПЦ и шире бити рашчињен. Ако се јавно прокламује одвојеност државе и цркве, шта је мотив за све чвршћу везу између извршне власти и поглавара и епископа СПЦ, са друге стране? У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенити због садашњег односа према власти. Ово је црквено-политички манихеизам. Лично не познајем ниједног владику који заступа теорију симфоније. Можда је то Максим чуо од Никодима Равноземљаша?... Да ли се та веза учвршћује и гестовима као што је додела Ордена Светог Саве првог степена председнику Вучићу? Орден има симболичну функцију, а када симбол функционише на прави начин тада он има моћ да обједињује, а не да раздељује. Бојим се да је овде дошло до превида. И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира на томе да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве. АВ је очигледно неспособан. Више од деценију покушава да изда Косово и никако да му то пође за руком! На овај списак издајника in pectore треба додати и Путина, јер и он одликова АВ. Мада је то сада мој слаб аргумент, јер Максим и они око њега не воле Русију, тако да им је ово само додатни разлог да покуде АВ и одлуку Синода. Мада, кад треба, Максим пева руске песме. Као и Амфилохије. Мада их Амфилохије више не може певати у Русији. Сви ктитори и добротвори Цркве су у Средњем веку бивали одликовани, односно то им је било препознавано. Преко Државе Србије добили смо огромна средства не само за Храм, него и за свештеничке пензије, плате вероучитеља, помоћи епархијама итд. Како се не може свим службеницима дати орден, то иде Председнику. Не заборавимо, исти он може и да ратује против Цркве. И не би био први. Мало је неморално од Амфилохија да приговара око ордена АВ, а сам га је дао Филипу Вујановићу који је признао независност Косова. Над живим АВ је вршио опело (то сам само у Власији видео!), док никакву анатему није бацио на Ђукановића који је одвојио ЦГ од Србије и увео је у Нато. Максим нека настави да се гађа бројкама, на те бесмислице нећу одговарати. То је област његовог духовног оца, Атанасија, који одмах види дупло, а није пијан. Наиме, тактика овог клана је да представе да су у већини, а неки Гаргамел Синод их кињи. Желе да дођу до имагинарне бројке од 22, што би значило да су у већини. Зато Атанасије у пеписци са Патријархом покушава овога да безочно превари како су потписници 22 епископа, а њих је 8! Све је то демонстрирао чтец Ведран Гагић у Чаробни бројеви.[4] Да ли сте присуствовали и свечаној академији у Сава центру, на којој су додељени ордени Вучићу и Милораду Додику? Тој академији нисам присуствовао јер сам суштинску димензију прославе... препознао у Жичи и Пећкој патријаршији. Сагледавши, заједно са већином епископата, да је београдска прослава донекле исполитизована, нисам се премишљао да ли да одем на њу. Свакако, имам разумевања за оне који су јој присуствовали. Уосталом, више од трећине активних владика је и писменим путем изразило незадовољство због чињенице да су Синод и организациони одбор за прославу..., одлучили да на такву историјску прославу не позову ниједног православног поглавара, ниједног угледног страног госта итд... Мислим да је то супротно духу и завештању Светога Саве. Максим и они око њега су способни да кажу све и све супротно. Тако је потписао да је прослава у Жичи била мизерна: „Одлука САСи да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава“. Мало се наш Епископ раслојио: Препознаје у Жичкој прослави праву ствар, а онда је назива мизерном! Требало би да се договори сам са собом, да нас не ставља пред апорије. Без икаквог зазора вређа свечаност у Сава центру као београдску фешту. Онда се још чуди како нису позвани православни поглавари иако је објашњење већ дато: Да се не продубљује раскол. Ко ће, нормалан, да позове заједно Кирила и Вартоломеја који заједно ни чашу воде неће да попију? Вартоломеј се чак плашио да ће да га Руси отрују, како видесмо у документарцу. Зашто је део владика, укључујући и вашег духовног оца, пензионисаног владику Атанасија, био против одлуке Синода да се Вучићу додели Орден Светог Саве? Мислим да на првом месту треба да буде духовни интегритет особе којој се додељује орден - и отуда реакција владике Атанасија, митрополита Амфилохија и многих других. Како је приметио један од владика, Синод има право да додели орден коме жели, али када зна да то није жеља саборске већине - тада треба да одустане од поступка који ће саблазнити јавност и поделити епископат и Цркву... У овој години орден је требало дати правим чуварима наше свете косовскометохијске земље, а то су људи који тамо живе. Опет смо пред демагогијом: на моралу инсистира заступник онтологије без етике, а заборавља наше средњовековне владаре који су у календару, а нису били баш „слатки“. Но, Максим извлачи из шешира по потреби. Прича о „већини“ је фантазам који гањају. Нико није гласао па да би било егзактне основе за овакву тврдњу. Заборавио је да је у првом интервјуу у коме је узнемирио црквену јавност навео: знам да је моје мишљење мањинско. Сада је на волшебан начин већинско! Додељивање „ордења“ деци и монахињама у Пећи од Амфилохија је била дегутантна представа. Свакако да су они носиоци ордена и без ордена, али је ово било ругање ордену. Јер орден диверсификује особе, иначе девалвира. Тако Црква препознаје као свеце одређене особе, иако их има милијарду пута више. То не значи да убрајам АВ у свеце. Орден му можда послужи да се освести и учврсти на светосавском путу. Како у том смислу гледате на одлуку академика Матије Бећковића да, управо због ордена Вучићу, не одржи говор на централној свечаности у Сава центру? Мислим да је та одлука била оправдана и да неки треба да се запитају шта су то учинили да тако знамените личности, попут Бећковића и Ломпара, одлуче да не дођу и заједнички се радују великом јубилеју. Овде смо дошли до врхунца лицемерја. Експлодирао је Кракатау! Дан пре почетка прославе у Жичи Бећковић се отказује беседе због планираног одликовања АВ. Владика Јевтић се месецима жалио и пренемагао како га „свемоћни портпалор“ СПЦ спречава да учествује у јавном животу Цркве, да је цензурисан (пројекција: Атанасије је онемогућио Дејану Мачковићу и мени да објавимо наше одговоре на његове нападе на нас у Видослову). Епархија ЗХ објављује да Атанасије није позван на јубилеј. А јесте. И прима панагију од Патријарха као и сви други епископи. Знао је за Матијин и Милов потез унапред, и то пре мене, и отишао је тамо. Онда, после неколико дана узима да прави скандал и враћа панагију! Могуће да он то није планирао, али су га ови, који га воде као додолу, убедили како је то сада супер потез иако је крајње недоследан и неморалан. Превише је лажи овде, друштво. Данас хвали ова геста, а Тасићка још пише како Ломпар не даје никакве изјаве из принципа за њих, нити су од Матије добили изјаву из прве руке! Овде није посреди никаква апсурдна ситуација него се ради о привременој интересној коалицији која је као заједничког непријатеља препознала Синод СПЦ. Тај је интерес помирио непомирљиво. Објашњава се и како то да хронични критичари СПЦ и избацивачи у први план свих могућих скандала у СПЦ постају наједном бранитељи „модерне“ СПЦ. Како је неумесно да износим, овде су сви испреплетени и то по крвно-племенској вези: Бећковићи, Радовићи, Илићи, а онда и Максим и Григорије потпомогнути Перишићем и Шијаковићем, нећу се упуштати у детаље, а имају и много сателита. Док прославља 800 година аутокефалности СПЦ, Синод се оштро противи аутокефалности македонске, црногорске и украјинске православне цркве. Може ли се, уопште, повући паралела између та три случаја и како ви гледате на њих? Не мислим да се ту могу повући јасне паралеле пошто је свака од поменутих области случај за себе. У канонском праву стоји да за добијање аутокефалности треба да буде испуњено барем пет услова, а ти услови се не поклапају код поменутих цркава, при чему спољашњи услови нису увек довољни. Садашњи украјински поглавар митрополит Онуфрије је својевремено био потписник званичног захтева украјинске јерархије да Украјина добије аутокефалну цркву. Очигледно да је феномен аутокефалије данас у озбиљној кризи и тај проблем, по мени, може да разреши једино свеправославни сабор. Нажалост, и ово је тлапња. Цркве су вековима уназад добијале аутокефалност по канонима. Максим би, ако би требало да се сазове нови Васионски сабор око овог питања, сугерисао да су досадашње аутокефалије неканонске. Лукаво мути неупућене и помиње Онуфрија јер је тај захтев био у сасвим другим околностима и пре 30 година, а када се ситуација промени, онда се мења и црквена политика. Ја бих пак питао Владику: Које се сједињење сада десило у Украјини? Ниједно. Филарет није признао Сабор уједињења, већинска украјинска Црква је остала под Онуфријем, и она нема општење са Фанаром. Шта се ујединило? Епифаније са самим собом. Овај потез Фанара се већ показао катастрофалном грешком. Максим је у потпуности на новојављеној линији профанарских теолога који негирају да је Свети Сава добио аутокефалију 1219. Наиме, у ИНТ1 ће рећи: „'Независност' није црквени термин него секуларни. Ми смо и као хришћани и као Цркве упућени једни на друге, а не на себе. Аутаркичност је грех и у еклисиологији, а не само у библијској антропологији“. Најпре, аутокефалија није независност него самостална управа, а црквени је термин по употреби. Као што би неки јехова данас могао да каже како омоусиос није црквени него философски термин. Он је сада црквени. Такође ће казати у истом инт.: „Неколико храмова у Западноамеричкој епархији је са мојим благословом и инструкцијама осликано са најважнијим сценама из живота Светог Саве“. Максим се хвалио да је Његовим благословом осликана можда једина фреска која приказује „чин додељивања аутокефалности у Никеји“. И он је лично надгледао тај посао. Но када се погледа фреска свега тога нема. Ведран Гагић је надахнуто писао: „За оне који не знају енглески језик, чак ни на фресци не пише „додела аутокефалије“ или нешто слично томе, него стоји „постављење Св. Саве да буде (sic!) архиепископ српских и приморских земаља“. Ја не верујем да је избор речи овде случајан. У одговору на јасно питање о аутокефалији, Владика дакле нигде не помиње аутокефалију. На фресци за коју каже да је фреска о додели аутокефалије не пише да је то фреска доделе аутокефалије, а лично је Владика давао инструкције о елементима те фреске... Оно што ја могу да кажем јесте да ме све ово неодољиво подсећа на одговор Патријарха Вартоломеја у интервјуу новинару Политике, где каже: „Ако Бог да доћи ћу у Београд на јесен, […] јер сам позван на прославу 800 година од хиротоније Светог Саве“. Ни цариградски патријарх није могао да изговори да ће доћи на прославу 800 година аутокефалије СПЦ, него је рекао нешто слично као и ова фреска са јужног зида цркве у Лос Анђелесу која је рађена по инструкцијама Владике Максима. Даље, Владика Макисим каже да је „Савин избор за архиепископа […] и његово рукоположење“ (опет не каже аутокефалија...) „у сагласности са предвиђеним условима икономисања“. Дакле, уважени Владика ни овде не каже да су, не само аутокефалија, него ни избор и рукоположење Св. Саве, по канонима. Него да су избор и хиротонија у сагласности са икономијом (тј. снисхођењем) што ће рећи да је, по акривији (строгости), све то, и избор и хиротонија, ипак неканонско. А ако су такви избор и хиротонија онда је тим пре таква и аутокефалија“. Шта вам је као архијереју највећи проблем у западној Америци? Православни народ на западноамеричкој обали има привилегију да је удаљен од разних српских подела. Имамо сложно свештенство и духовни унутрашњи простор верног и оцрквењеног народа, што је знак уређеног епархијског живота. Стога се код нас отвара поље за мисију међу инославнима. Ни ово не стоји. Српске поделе су се иселиле за Америку са нашом емиграцијом. Зато је и био могућ дионисијевски раскол, јер се у САД инсистирало да Београд не може да им инсталира „црвене“ владике. Ако за тај раскол се могу разумети разлози, за овај на коме раде Максим, Добријевић и Крчо, они су неприхватљиви. Максим шаље оне подсвесне поруке да из Београда иде иницијатива за расколом. Какво мисионарење међу католицима помиње Максим кад признаје Папу? Жели да хришћане обраћа на хришћанство? Као што Амфилохије прекрштава католике, а ту праксу осуђује код Степинца, мада Степинац није покрштавао крштене, него их је само примао у католичку Цркву. Зашто Синод није прихватио измене Устав
  7. Стихови другог антифона опевају само Царство и славу и силу Сина Божијег, које је Он Својим добровољним понижењем и својим осиромашењем стекао. Али, каква је овде потреба за тим речима? И шта од свеукупног домостроја Спаситељевог оне назначују? Назначују почетак Његовог присуства на земљи, односно време кад је већ био присутан, али се још не беше открио многима; када „у свету беше… и свет Га не позна“; назначују време пре Јована Крститеља, пре но што светиљка беше упаљена. Тада Њему још увек беху потребне речи пророка. А потом се појавио и Сам Пророковани, те више није било потребе ни за самим пророцима, него Га је Јован објављивао, а пре Јована Сам Отац. Због тога се каже: „Сви Пророци… прорицали су до Јована“. Према томе, то време, односно време пре Јована, назначују пророчке речи које се певају, јер ни часни Дарови, који Христа показују, још увек не бивају унесени, него су одложени по страни и прекривени. 2. Толико о овоме. Сагледајмо сада речи псалма. 3. „Господ се зацари, у лепоту се одену“. Познање које су људи стекли о Господу, те су се Њему потчинили, псалам назива царством, јер су Га познали као славнога и лепога и силнога, као што је и требало да Га познају. То значе речи Господње:, Даде ми се свака власт на небу и на земљи“, јер су, заједно са онима који су на небу, Владику познали и они који су на земљи. Но, ако неко погледа и следеће стихове псалма, наћи ће то исто. 4. Тумачећи појам Царства и власти, Пророк каже: „Јер утврди васељену, и неће се померити“; а рекавши утврди, имао је на уму веру. Наиме, Господ је учврстио оне који се због заблуда колебају и привезао их је уза се; јер онај ко тумара, нигде не може да се заустави. А Господ каже: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“, што представља поуку вере. 5. Али, вера није довољна за стицање Царства, нити би се на тај начин народи у потпуности потчинили Богу. Стога је Пророк, знајући да је потребно да овоме придода и очување заповести, рекао: „Сведочанства су твоја веома тврда ; а Господ у Својој беседи о крштењу народа придодаје и речи о заповестима: „Учећи их да држе све што сам вам заповедио“. Јер, то што Спаситељ назива заповестима, Пророк назива сведочанствима. У целом Светом Писму наћи ћеш да се закони Божији називају сведочанством. 6. Затим Пророк каже:, Дому Твојему приличи светиња, Господе“; а светињом назива жртве, дарове, односно свако служење које Богу припада. Говорећи како све то Дому Божијем приличи, Пророк казује да тај дом није празан, нити је без Бога, него да је и Сам његов Домаћин у њему присутан. Јер, кад не би било Бога у њему, тада му не би приличило оно што само Богу доликује. То исто је и Господ изрекао речима које малочас поменусмо, обећавајући како ће увек бити са Црквом Својом: „И ево, ја сам с вама“. Оно што Пророк вели: „На дуго време“, то Господ изражава речима: „У све дане до свршетка века“. А апостол Павле Цркву назива домом Бога живога, јер каже: „… Да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога“. 7. Ово појање, дакле, представља тачно пророштво свега онога што ће Спаситељ Својим Распећем и Својом смрћу остварити. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Помаже Бог! Активније се укључујем у црквени живот, а иначе сам целог живота верник, али нажалост нисам најбоље упознат са неким ритуалним и/или обичајним деловима црквеног обреда. Одлично је што постоји овакав форум и извињавам се унапред ако је ово питање било раније постављано. Вероватно ћу отворити још пар сличних тема. Нафора би требало да је освећен хлеб који представља тело Христово и даје се заједно са вином при узимању причешћа и ту ми је све јасно. Али која је тачно функција њеног дељења свима након литургије и шта тада представља? Да ли ју је обавезно узети? Да ли и за њу важи правило да не треба јести пре ње, то јест да је треба узети на празан стомак? Како се правилно узима нафора? У мојој цркви се испружи рука и сагне се глава и целива свештеникова рука док је даје, што свему даје свечани чин. Да ли неко може да баци мало више светла на овај део литургије? Унапред хвала!
  9. Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт. 2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих. 3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова. 4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили. 5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе. 6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије? 7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског. 8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра. 9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли. 10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника. 11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми. 12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара. 13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Ече теме. ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати... Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!? Дела!
  11. Пошто узме хлеб из којег ће извадити свету честицу, свештеник најпре каже: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што је у складу са оним што је Он Сам заповедио. Јер, каже: „Ово чините за мој спомен“. 2. Свештеник ово не каже само за тај хлеб, већ за целокупну службу као да од тога трена започиње свештено дејство. Јер, после савршавања целе свете Тајне, и Господ је додао ове речи:„Ово чините за мој спомен“. 3. Али у чему је тај спомен? Како ћемо се у служби споменути Господа? Којим радњама и у каквом расположењу? Другим речима, чега да се присетимо у вези са Њим и шта да приповедамо о Њему? Можда то да је васкрсао мртве, да је слепима даровао вид, да је укротио ветрове, да је са неколико хлебова наситио хиљаде људи – све оно што је показало да је Бог и да је свемоћан? Свакако да не, Он нам је, пре свега, заповедио дасе сећамо оних догађаја који показују Његову слабост, односно Његово Распеће, страдање и смрт. У чему се то јасно види? Тако је то схватао апостол Павле, који добро познаје све што се тиче Христа. 4. Наиме, пишући Коринћанима о Тајни Евхаристије и поменувши да је Господ рекао: „Ово чините за мој спомен“, он додаје: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете. „ То је и Сам Господ објавио предајући нам ову свету Тајну. Наиме, кад је рекао: „Ово је Тело моје“, и „ово је Крв моја“, Он тим речима није придодао знамење чудеса, те није рекао да је то оно што мртве васкрсава и што губаве чисти. Него шта је рекао? Поменуо је само страдање и смрт: „које се за вас ломи“ и „која се за вас пролива“. 5. Зашто Он не помиње чудеса него помиње страдања? Зато што су ова друга, то јест страдања Господња, нужнија од чудеса, утолико више што у већој мери доприносе нашем спасењу ишто без њих човек не може васкрснути; док она прва само показују силу Његову – јер чудеса сусе одиграла само зато да бисмо поверовали у Господа као у истинског Спаситеља. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља. Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника. Добро се сећам једне приче. Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано. Патер на проповеди рече: – Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан. Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће. За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца. Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама. Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао: – Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите? Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере. Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте. Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“ После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство. Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике. Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење. У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге. Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом. И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист. Управо о томе говори владика Николај. Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство. Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5). Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17). Извор: Православие.ру
  13. Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци. Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе. Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете. Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера. Мојсије Жарић Извор: Видовдан
  14. Благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, у организацији Одбора за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, 31. августа одржан је саборни призив Светога Духа за почетак нове школске године у Храму Светог Марка на Ташмајдану. Присутнима се тог дана обратио председник Одбора протопрезвитер-ставрофор др Драгомир Сандо, говорећи о значају вероучитељске службе као призива Божјег и као службе која наставља литургијску реалност. Извор: Телевизија Храм
  15. Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“. Звучни запис емисије Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија. „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић). Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“. Извор: Радио Светигора
  16. Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“. Звучни запис емисије Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија. „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић). Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“. Извор: Радио Светигора View full Странице
  17. На дан када прослављамо Светог пророка Илију, Епископ жички Господин Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Сирчи код Краљева. Храм у Сирчи, уједно је данас прославио и своју славу, тако да је архипастирска посета Епископа Јустина увеличала овај велики дан за парохију сирчанску. Његовом Преосвештенству саслуживали су: Архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирољуб Јосифовић, протојереј-ставрофор Станоје Лазаревић, протојереј Драган Јовић, протонамесник Дејан Марковић и протођакон Александар Грујовић. Храм Светог пророка Илије био је испуњен верним народом и децом из сирчанске парохије, који су дошли по благослов и благу реч од свог пастира. Уз прелепо византијско појање појаца из Краљева, уверили смо се зашто се Литургија и сматра предукусом Царства Божијег. Епископ је, у својој богонадахнутој беседи, подсетио верни народ на значај Светог пророка Илије за нас. Подсетио нас је на време великог незнабожја рода Израиљевог, коме је Господ Бог дао написане таблице како да се владају, да по томе живе и да се припремају за спасење. А Господ Бог Саваот, припремио је за људе спасење преко Христа, само преко Христа. Своју беседу наставио је једним освртом на данашње време. Тај осврт односи се на оне који нам данас говоре, да су застареле ствари оно што ми данас радимо. Да је то време прошлости, а да је данас време технолошког развоја. У време пророка Илије исто су тако говорили, да није више време да се клањају у Скинији, већ да треба салити неко златно теле и њему се клањати. Пророк Илија показао им је шта је истинита вера. Као пример, навео је старозаветно сведочанство, када су жречеви безуспешно покушавали да на жртвенику спале жртву. Пророк Илија се помолио Богу који је послао огањ и спалио жртву. Показао је тада, да је права вера, вера у Бога Истинитог. Сада је та вера код нас сакривена. Сакривена је јер не можемо да досегнемо висине Божије. Нити смирења имамо, нити љубави имамо. Ни братољубља ни човекољубља. Само се боримо у трци за материјалним богатством, за положајем у друштву. И баш због тога, појединим људима се чини да вера више није актуелна. И данас је човек салио једно златно теле, а то теле је мисао да је све у материјлном. Међутим, људи духовни виде да, како време одмиче, све је ближе дан када ће доћи поново пророк Илија. Доћи ће као сведок Другог доласка Христовог. Такође, Епископ нас је подсетио да је други долазак вечни суд. Да је први долазак био привремени суд, како би се дозвали на покајање, молитве, како би душама наших покојника било боље. Христос је тада пролио своју Пречасну Крв, ради нас грешних. Страдао је и васкрсао да би ми живели. Други долазак, биће непристрасни суд. Суд оног Боговидца и човековидца, Који све зна и све види. Јер је он створио све видљиво и невидљиво. Преосвећени Владика, завршио је своју беседу једном важном поруком: људи који су се удаљили од свега истинитог, удаљили су само себе и оне које су убедили да је време Цркве прошло. Ми треба да следимо живот својих светитеља, који се нису задовољили тиме што су свети. Они и даље помажу и даље су ту када их призовемо да притекну у помоћ. Јер они стално служе Господу Богу и ближњем свом. „Наше време тек долази. А долази када дође време да напустимо овај свет. И да оно привремено проживимо благочестиво у складу са Богом, а онда ће Господ Бог да нас обрадује заједно са Оцем и Духом Светим у све векове и сву вечност. Амин“, завршио је Епископ Јустин. Велики број људи, приступио је Светој Чаши Крви и Тела Христовог. Један диван призор после кога можемо сви заједно рећи да је радост у оним људима који су гладни и жедни Светога Причешћа и близине Божије, који обнављају свој живот у Светој Литургији. Након Свете Литургије, приступило се трпези љубави коју су припремили домаћини данашње славе. Деца из КУД-а, у част посете Његовог Преосвештенства, одиграла су сплет српских кола. Извор: Епархија жичка
  18. Поводом 40 година од упокојења Св. оца Јустина Поповића Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово пресвештенство уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије у суботу, 3. августа, са почетком у 21 час, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару, говориће на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. Овим предавањем у Бару почиње Трг од ћирилице који се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Тако ће се у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару од 3. августа закључно са 10. августом са почетком у 21 час, у оквиру Трга од ћирилице, одржати више промоција, књижевних вечери, предавања. На тему „Насиље над Србима“ у недјељу, 4. августа, говориће: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Пројекција документарног филма „Пакао рата у Украјини – Доњецка вратарница“ Наталије Афанасјевне Батрајеве са уводним обраћењем аутора, биће одржана у понедјељак, 5. августа. У уторак, 6. августа одржаће се вече у част Косте Радовића. Бесједу ће произнијети др Синиша Јелушић и Перивоје Поповић а у поезију ће говорити: Милица Бакрач, Ранко Мићуновић и Слава Војиновић. Вече ће водити Драган Алорић. На Тргу од ћирилице учествоваће Руски фолклорни ансамбл „Паветје“ из Вороњежа, умјетнички руководилац др Александра Самотјагина, професор Државног университета у Вороњежу. Они ће се представити у сриједу 7. августа са изворним руским народним пјесмама и играма. Поводом 630 година Косовске битке 8. августа, у четвртак ће бити одржан концерт Данице Црногорчевић под називом Косовско завјетно вече. Књижевно вече у част Влајка Ћулафића одржаће се 9. августа. На књижевној вечери бесједиће: Његово преосвештенство Епископ Јоаникије, као и Новица Ђурић, Дарко Jововић, Перивоје Поповић, Драган Бојовић и Љубисав Бијелић. Трг од ћирилице у Бару ће затворити 10. августа Српско-руско фоклорно вече. Учествују: Културно-умјетничка друштва из Бара и пјевачки народни ансамбл из Москве „Донски козаци“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Летњи распуст идеалан је за читање, али не само за читање. Како квалитетно провести слободно време и шта све Нови Сад нуди преко лета. Извор: РТВ
  20. Протојереј Николај Балашов – Унија напредује ка истоку Украјине (други део) Наташа Јовановић 05/04/2019 Печат БРОЈ 564 Шта Русија заправо брани у Украјини? Шта за сваког Србина значи Косово, где је Пећка патријаршија, где је срце српске историје, где је њена права домовина, где је она настајала – ми разумемо. Треба ли било какве економске и друге предности условити одрицањем од сопствених корена, од светог срца своје националне историје. Мени се чини да не треба – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве. У трезору српске националне свести остало је сачувано уверење да је српска слобода скопчана с руском снагом. Сматрате ли да би припајањем Косова „Великој Албанији“ Русија изгубила важан део свог цивилизацијског простора? Може ли се помирити, на шта је приликом своје посете Београду указао митрополит Алфејев, пут ка ЕУ и очување Косова и Метохије? Ми осећамо горчину због тога што се трагедија Косова дешавала оних година када је Русија била веома слаба. Намеће ми се помисао, да косовске трагедије не би било да Русија није била тако слаба. Али историја не зна за кондиционал, десило се то што се десило… Наравно, то је тежак избор за српски народ. Ми желимо да будемо с вама у том смислу. И мислим да смо у стању да схватимо то што знатни део света који нас окружује изгледа као ружан бесмислен сан, и директно игнорисање очигледне реалности. Ми знамо шта Косово значи за Српску православну цркву, пошто ми никада нећемо свикнути да прихватимо да је град нашег крштења – Кијев – само главни град једне стране државе. Ми се с разумевањем односимо према тој политичкој реалности која данас постоји. И још једном ћу рећи, током страшних година 20. века наша црква се уверила да смо у стању да преживимо много тога ако у нашем срцу чувамо верност духа наших очева. Није ли Русији, по неком вишем промислу, пало у задатак да одбрану канона, те права на слободу и традиционалне вредности започне баш на месту где је крштена? То је наша обавеза. А шта заправо значи да Русија брани? Ми бранимо нашу прогоњену браћу. Ми се трудимо да чинимо све што можемо да подржимо оне којима је заиста тешко. Треба разумети то што се сада дешава у Украјини. Јер нити је црква већине, нити је црква православне Украјине тражила аутокефалност. То је вероватно једини случај у историји када је аутокефалност наметнута силом. Тога никада раније није било. Заиста у случајевима када се радило о националним црквама које су тежиле аутокефалности, њих је одликовало унутрашње јединство. Ми сада видимо како се храмови освајају силом, а подвргавају се шиканирању, исмевају, извргавају руглу људи који остају верни канонској цркви, а који при томе ни у ком случају нису присталице ни Русије ни Путина, јер они само желе да живе у правој православној цркви, а не у оној вештачки скрпљеној противно канонским нормама. Нашу браћу у Украјини прогоне, њих шиканирају, на њих се врши веома јак административни, пропагандни и полицијски притисак. Наравно да је наша обавеза да будемо уз њих у овим тешким временима, и веома нам је драго што ту солидарност, ту подршку изражавају наша православна браћа у многим земљама света. И то што је Српска православна црква ту обавезу љубави и братске подршке испунила можда најбоље од свих – то је за нас велики извор утехе, радости и подршке. Један од лидера екстремиста у Кијеву, поводом додељивања томоса украјинским расколницима, недавно је рекао: Остварио се вековни сан унијата. Наша нога је ступила на леву обалу Дњепра. Да ли ова, као и чињеница да је папа Франциско највећи донатор за нову, највећу унијатску катедралу у Харкову, упућује на закључак да је аутокефална расколничка УПЦ можда део стратегије Ватикана? Унија је нанела огромну штету животу украјинског народа, његовом интегритету, његовом јединству. То је био покушај да се у цивилизацијском смислу реформишу земља и народ. Недавно је нови такозвани предстојатељ Православне цркве Украјине Епифаније рекао да су добили томос захваљујући Мајдану. Мајдан је био скуп протестаната на главном тргу 2013. и 2014. године, и ни за кога данас није тајна да су идејни творци и главни организатори тога мајдана биле украјинске унијате. Они су били његов борбени одред и главна покретачка снага. Према томе, оно што се десило у православном свету је продубљивање раскола, легализација раскола уз помоћ Цариградске патријаршије, то је био даљи развој у оквиру тих догађаја који су заиста отпочели с политичким иступањима унијата. Унија сада напредује ка истоку Украјине где је никада није било. Историјски тамо није била присутна унијатска црква. Многи директно говоре да је раскол православља само станица на пола пута ка Унији. И да ће на крају крајева управо унијатство завладати захваљујући догађајима који се сада одвијају као последица подела и сукоба између православаца. У којој мери сада Ватикан одобрава и подржава унијатизам, то је отворено питање. Мислим да је Ватиканска курија велики и разнородни механизам, то су људи који поступају различито. Ми видимо да изјаве Свете столице везане за оно што се догађа у Украјини генерално имају уздржани и одмерени карактер. Видимо да руководство унијата у неким случајевима отворено критикује свог папу, што је раније било апсолутно немогуће. А посебно смо имали врло отворену критику папе Франциска од стране украјинских унијата после сусрета с патријархом московским и све Русије Кирилом у Хавани и потписивања заједничке декларације у којој су, између осталог, први пут на нивоу папе Римокатоличке цркве изречене одређене речи о унијатизму као ћорсокаку који не води до црквеног јединства. Али то да снага Уније представља један од водећих енергетских токова у процесима који се сада одвијају у Украјини, не треба сумњати. Николај Јаковљевич Данилевски говорио је да „нас Европа не признаје за своје“ зато што јој „не можемо послужити као прости материјал из кога би могла извлачити користи, као што извлачи из Кине, Индије, Африке, већег дела Америке“. Сматрате ли да је реч о константи европске и евроатлантске геополитике? Наравно да се од времена Данилевског у свету много тога променило. Ни Кина више није она каквом ју је видео у своје време Николај Јаковљевич. Чак су и земље Африке почеле да говоре својим гласом. Али то што Русија, које се због њене огромне величине боје, према речима цара Александра III, заиста повремено неким људима на Западу улива, по мом мишљењу, ирационални страх, остаје реалност. Но за то је везана нека посебна мисија Русије у савременом свету. Она ће на нашој планети доследно штитити коегзистенцију различитих погледа на свет, различите системе вредности, и неће покушавати да се претвара да сви ми делимо некакве заједничке општељудске вредности. То није истина. Општељудским се често називају појмови које присталице једног западног модела уређења света желе да наметну читавом свету, и чине то углавном доста успешно. Морамо бити у стању да будемо самосвојни, онакви каквим нас је Господ Бог створио, онакви каквима су нас начинили наши праоци и оци. Да алтернативу западном погледу на свет потражимо у јеванђељу? Да, јеванђеље Христово у његовом чистом и нетакнутом облику, у којем су га прихватили, преносили и тумачили црквени оци.
  21. Преносим овај текст у целости и нећу сада ништа коментарисати, стидим се. МАНЕ ТАКОЗВАНЕ "ГРАЂАНСКЕ ДРЖАВЕ", А У ОКОЛНОСТИМА ПОПУТ НАШИХ Ето, група младих Албанаца, ”спортиста”, је, без пардона, развила своју џиновску заставу НА ДАН ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ на Србију и Југославију. Све то кроз трик учешћа на новосадском полумаратону, одржаном истог дана. То су урадили, све смејући се и без скривања, на сред Варадинског моста, једног од три које су срушили непријатељски бомбардери пре тачно двадесет година. Пред стотинама ту присутних Срба, такође присутних, али без икакве реакције. Само један је како-тако одреаговао, али и он не директно, већ зовући полицију, која је, затим, нешто и пробала да уради - али је став нашег тужилаштва да овде ”нема елемената кривичног дела”, па су шесторица обесних Албанаца пуштени на слободу! Као да нас нема; као да немамо част, ни образ; као да се нама може радити ма шта (без икаквих последица), за разлику од третмана било каквих наших акција. И због тога више нема никкавог смисла понављати оно: Како би реаговали Шиптари (Хрвати, ”Бошњаци”...) да смо ми урадили исто што и они, рецимо - у Приштини (Загребу, Сплиту, Сарајеву...)? Јер је разлика између њих и нас, њихове осетљивости на оно што сматрају повредом њихове суверености и недопустивом провокацијом и наше млитаве о кукавичке попустљивости (шта год се десило, шта год нас урадили) толико велика да се, одавно још, не може поредити. Туга. И ужас, у сред ове овдашње, вишегодишње мазохистичке праксе, која се још дичи таквим својим ставом - аутодеструктивном логиком како смо ми, наводно, ”много хуманији (бољи, грађански освешћенији, мање националистички) од њих” кад се понашамо на самопоричући начин, и да, тобоже, ”прво треба 'чистити у свом дворишту', а нека се они сами позабаве својим екстремистима и инцидентним ситуацијама" (што они, наравно, никада неће да ураде, ни под разно, па онда испада да се њиховим нескривеним и непокајаним злочинима не бави нико, чак ни ми, као жртве, а нашим и најситнијим преступима - сви, од реда, до нивоа пребацивања ”стопроцентне кривице” искључиво на наш рачун)... Па онда Јасеновац (са СТОТИНАМА ХИЉАДА побијених српских цивила) добија мањи значај у оваквој дегенеричној, наметнутој нам пропорцији од (намештеног) стрељања НЕКОЛИКО МУШКАРАЦА, БОШЊАКА, У УНИФОРМАМА од стране групе српских диверзаната (под називом ”Шкорпиони”), а планетарно оплакана Сребреница (са искључиво мушким, пунолетним жргвама, без убијених цивила, а камоли жена и деце) лицемерно прекрива ужасе које су над Србима у том истом крају чинили баш ти у Сребреници побијени муслимански војници (и то ужасе почињене и над српском децом, па чак и нашим псима и домаћим животињама, у крвавом процесу геноцидног истребљења свих наших сународника - до бебеће колевке, али и последње животиње у некој српској штали у општинама Сребреница, Скелани и Братунац). Ми не бранимо жустро и са потребном озбиљношћи и непопустљивошћу своје страдале, за разлику од наших непријатеља, и још се, приде, тиме поносимо и бестидно хвалимо пред читавим светом. Просто призивамо нове некажњене покоље над нама, јер ће и они убрзо постајати прошлост (мало се сачека и - ето), а зна се, политички, другосрбијански оријентисани овдашњи политичари, говоре да треба заборавити прошлост и ”бавити се будућношћу”. Будућношћу која ће собом опет донети нова српска страдања, која ће, онда, поново постати прошлост (након неколико деценија, рецимо) и тиме нестати из програма и агенди наших према новој будућности опет окренутих политичких елита. И тако у круг, док не нестанемо. Све то зато што о страдању и неподношљивим боловима и језивим мучењима Срба, Српкиња и Српчади говоре њихови заштићени сународници из својих кабинета, фотеља и луксузних хотела, као о ликовима из романа или филма, нечем што више не постоји, него што постоји (поготово када је овај срамни процес подмазан новцем, наградама и привилегијама моћних заштитника наших џелата и непријатеља). И сад, ево, догађа нам се и ова шиптарско-албанска проба докле може да се иде у овој и оваквој држави. То су, пре њих, увежбавали и сплитски хулигани (са безболкама, гвозденим штанглама и ножевима) на једној бензинској пумпи у сред Србије, и ко зна ко све још. Пре пар дана су се тако играле и ”шиптарске делије” крај Панчева у својој пекарској (!!!) радњи, све сликајући се са пумпарицама и рукама у положају нацистичког орла са раширеним крилима. И све то - без казне, самим тим и без превентивног укидања сличних ситуација у непосредној будућности. Полако схватају да овде може све шта год хоће, како хоће и колико хоће, јер наше целокупно друштво (и његова режимска и она опозициона половина) даје сигнале ненормалне попустљивости, до аутошовинизма и уживања у томе да смо само ми - жртве, а сви други неваљали дерани који се понашају дивљачки и екстремно. Почињемо да забављамо своје противнике оваквим дизнијевским реакцијама на насиље и иживљавања свих врста. Ускоро, изгледа, можемо да очекујемо и организоване сафарије из суседних држава, за ”лов на људе” и некажњено малтретирање ”небрањених Срба”. А има и згодних Српкиња, приде. Ма, уживанција за сваког србождера из региона (и шире). Морамо да почнемо да се бранимо, сами ако треба, јер овако више не може и не сме. Постајемо народ за исмевање и шегу, као циркуски кловнови који урнебесно забављају своје гледаоце у овој балканској шатри (у коју свет не гледа, нити га интерсује шта се под њом збива - осим ако је реч о српским реакцијама и отпору безочним нападима). На путу смо ка националној држави или коначном нестанку! Још увек можемо да бирамо један од та два пута. Драгослав Бокан https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3225756/bezobzirna-provokacija-u-novom-sadu-rasirili-albansku-zastavu-na-mostu-gde-je-nato-ubio-mladog-olega-nasova-29-prvu-zrtvu-agresije?utm_medium=push&utm_source=pushpushgo&utm_campaign=CampaignName

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...