Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 99 results

  1. Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ
  2. хахаха

    Шта су медији прећутали?

    Да чујемо и видимо
  3. Аристарх

    Шта је политика Европске Уније

    Европска Унија нема владу, нема председника већ има представника, нема заједничку војску и полицију. Чланице ЕУ су чланице НАТО-а, УН-а и Интерпола што многи сматрају за довољно, али. Има валуту Евро, европол заједничку полицију која чува новац и остале вредноносне папире, има неку скупштину на демократском нивоу. Разне уговоре и споразуме који чине унију унијом. Ако погледамо новац који јесте стандардизован, ипак има штампарије по свим државама и свака новчаница носи тачну ознаку земље у и за коју се штампа. Имају паралелне институције на нивоу заједнице и држава које сарађују. Већ данас су у многим питањима институције заједнице јаче од институција неке чланице-државе. Ципрас је говорећи о економској кризи грчке, шпаније и португала па и целе ЕУ указао да постоје економско-политички оправдане сугестије да се постигне статус уније са председником и владом која би направила федеративну унију европских држава. Шта је политика ЕУ, дали је стварно Бриселска бирократија против које се протестује толико неефикасна да изазива излазак Британије, лоше односе са Турском и Русијом док Америка која има 150.000.000 мање становника и лошију инфраструктуру од ЕУ доминира над истом. НАТО алијанса је изнела пар пута констатацију да је стварање заједничке европске војске са једном униформом, кључна за опстанак ЕУ и НАТО алијансе. Такође и обједињивање војних инфраструктура и индустрије у ту војску. Шта ви мислите о томе, где ће да утабају стазе своје будућности да би могли да изађу на крај са новим ветровима Азије и Америке, Исламског света...?
  4. Милош Ковић: Велики и мали 11 понедељак сеп 2017 Posted by Стање ствари Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују Милош Ковић На Западу, нарочито у англосаксонским земљама, већ вековима се верује да међународни односи нису царство хуманости и идеала, него силе и интереса. У последњим деценијама, истина, почевши од напада на Србију 1999, најјаче државе Запада воде и ратове због „вредности“. Независнији умови су, међутим, уочили да они непријатно личе на крсташке ратове, јер воде у бескрајна и масовна крвопролића. Уместо победе или правде, ратови за „вредности“ доносе пустош и вечите, тињајуће сукобе (западни Балкан, Авганистан, Ирак, Сирија, Либија). Још од Тукидидовог „Мелоског дијалога“ између атинских освајача и мелоских бранилаца, из 416. године пре Христа, тврди се да велики имају право да се позивају на силу, а мали на морал и право. Заиста, још од древних времена, односи између великих и малих мало су се променили. Није, међутим, довољно рећи „might is right“, или „јачи тлачи“. Искуство је нешто сложеније. Мали су, наравно, одувек избегавали сукобе са великим. Када се то није могло, међутим, пред малима би, баш као пред становницима Мелоса у Пелопонеском рату, била само два избора: рат или предаја. Рат са великима неминовно је водио у масовна страдања. Али, уколико би мали наишли на подршку неке велике силе, и ако би били спремни да у отпору иду до краја, да плате сваку цену, победа би била на њиховој страни. Добар пример за то су победе Северног Вијетнама и Кубе над САД. Или, ако не желимо да идемо тако далеко, сетимо се победе Србије над Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском у Првом светском рату. Хедонистима и материјалистима из 21. века је то можда тешко да разумеју, али искуство потврђује да чак и излазак на бојно поље и пораз од јачега могу да воде ка дугорочној победи. Сетимо се духовних и политичких достигнућа привидно поражених нација, у вековима после рушења јеврејског Другог храма (70. године), пораза Јермена у бици код Аварајра (451), или српског пораза у Косовској бици (1389). Други избор је, наравно, предаја. Она, међутим, мора да буде безусловна и потпуна. Са великим силама може да се цењка само онај ко је довољно јак, или има снажне заштитнике. Ако вас и уверавају да ће се задовољити делом ваше територије, и ако јој га уступите, можете да будете сигурни да је близу дан када ће се вратити да би вам узели све. То се, рецимо, десило Пољској (1772-1795) и Чехословачкој (1938-1939). То је данас перспектива Србије. Слободан Милошевић није схватио да ће, напустивши Крајину, угрозити Косово. Данашње српске власти живе у илузији да ће моћи да се цењкају Косовом, да би сачувале остатак Србије. Таква, жалосна будућност прети и Македонији. Велике силе су на овај начин растуриле чак и раслабљене, поражене силе, какво је било Османско царство, или СССР. Русија је пристала на разбијање СССР да би, потом, морала да од распарчавања брани сопствену територију и да се суочава са НАТО трупама распоређеним на територијама бивших совјетских република. Отрежњењу је допринело и бомбардовање и распарчавање Србије 1999, које су руски дисиденти, који су познавали Запад, Александар Солжењицин и Александар Зиновјев, а потом и руски државници, протумачили као показну вежбу онога што чека саму Русију. Данашњи догађаји у потпуности су им дали за право. Побуна и самоодбрана Русије, и њено приближавање Кини, проширили су, заузврат, маневарски простор за неку будућу Србију, која ће бити спремна да учи из сопственог искуства и да се служи сопственом памећу. Да мали не морају и не смеју да попуштају пред притисцима великих, показују и историографске студије које се баве знањима и предрасудама државника великих сила о страним, понекад врло далеким земљама о чијим судбинама су хтели да одлучују. Представе Бенџамина Дизраелија и Ота фон Бизмарка, кључних „доносилаца одлука“ на Берлинском конгресу (1878) о Србима и Балкану биле су, рецимо, смеса полузнања и предрасуда. Шта тек рећи о безбојним нижим службеницима ЕУ и САД, секретарима и комесарима, пред којима се данас до земље клањају наши политичари? Је ли њихова главна брига да помире људе на Балкану, или да себи обезбеде следећу уносну позицију у бриселској и вашингтонској хијерархији? Да ли заиста верујемо да је будућност наше деце преча овим људима него нама, Србима, Албанцима, Бошњацима или Хрватима? Да ли ћемо до мира доћи својим напором и способностима, у сарадњи са суседима, или просећи милостињу и молећи за подршку путнике-намернике угашених погледа, скромних знања и нечасних намера? Шта ће шовинисти, у чија једра данас дувају НАТО ветрови, чинити онда када се угаси моћ САД? Ми, Балканци, дуго памтимо и већ смо видели пад многих царевина, од Византије, преко Османског и Хабзбуршког царства, до Трећег Рајха и СССР-а. Неке од њих смо управо ми Срби, са својим савезницима, послали на онај свет. Аутор је ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду (Политика, 11. 9. 2017)
  5. Милан Ракић

    Шта би нам Хитлер урадио да је победио

    Адолф Хитлер је толико био уверен у коначну победу да је испланирао поделу читавог света са Јапанцима. Адолф Хитлер и сви припадници Трећег Рајха били су уверени да ће победити у Другом светском рату. Управо због тога нису припремали само планове борбе, већ су детаљно разрадили и планове за владавину након победе. Враћање земље америчким Индијанцима Нацисти су били спремни на геноцид, али када је реч о до америчким Индијанцима, нацисти су их изненађујуће добро прихватили. Кад покоре Американце, обећавали су нацисти, вратиће америчку земљу домороцима. Радили су с групом названом „Америчко индијско савезништво“ и регрутовали су их као фашистичке симпатизере. Неки чланови групе нису били само симпатизери, већ су постали окорели нацисти. Поглавица Црвени Облак украшавао је одећу свастикама и држао говоре у којима је Јевреје називао „децом сатане“. Свемирско огледало Без сумње, један од необичнијих нацистичких планова био је велико свемирско огледало простора. Наиме, нацисти су планирали да ставе огромно огледало пречника 1,6 километара у орбиту изнад Земље на 35.900 километара. Планирали су да га користите као оружје из свемира и снагом Сунца могли су упалити било коју тачку на Земљи. „Азијски простор заједничког напретка“ Наравно, и Јапан је имао своје планове. У својим ратним собама, нацисти и Јапанци већ су искројили нове империје из свих делова света. Јапанци су се договорили да владају свим деловима света источно од 70. меридијана. Јапанско царство одабрало је да иде с пријатељски настројеним именом „The Greater East Asia Co-Prosperity Sphere“ (Велика источноазијска сфера заједничког просперитета). Било је то царство испуњено пријатељским речима одабраним да поробљене одврате од њихових мрачних, претећих значења. Људи сваке освојене нације биће обучени да буду „вође свога народа“ претварајући народе у јапанске марионете. Нацистички живи зид Нацистичка одбрана против новог јапанског царства морала је започети на 70. меридијану на истоку. Временом, били су сигурни нацисти, доћи ће до рата између двају нових владара света за ког се треба припремити. План је био да успоставе „живи зид“ немачких колониста који ће боравити дуж границе рађајући деце колико су могли. Свако способан, ко је служио 12 година у нацистичкој војсци морао је бити послан на источну границу, добио би фарму и пиштољ и било би му наређено да има што више малих нациста. Изазивање америчко-британског рата Упркос стварима које је лично рекао у приватном разговору Црвеном облаку, Хитлер је јавно тврдио да нема планова за напад на Сједињене Државе. Идеја је била, једном је рекао новинару магазина „Лајф“, фантастична као „инвазија на Месецу“. Али пошто га Американци нису слушали, окренуо је плочу. „Моји осећаји против Американаца су осећаји мржње и дубоког презира“, рекао је једном свом особљу. „Све о понашању америчког друштва открива чињеница да их је половина јудаизираних, а друга половина негроидна“. Ипак, није мислио да ће морати заузети Америку. Пре него што је Америка ушла у рат на страни савезника, био је сигуран да ће искористити прилику за напад на Велику Британију. И када су се придружили, инсистирао је Хитлер да је то све само део америчког дугорочног плана за уклањање Британаца. Поробљавање источне Европе Није изненађење да су нацисти били одлучни у убијању сваке јеврејске особе на планети, али њихови планови за геноцид нису се ту зауставили. Словени у Источној Европи били су следећа „расно непожељна“ скупина коју је требало искоренити. У време када се рат завршио, Хитлер је већ покренуо неке планове. План се звао „Генерал план Ост“ и био је системска операција за брисање Словена и њихове културе са лица земље. Прве на мети су биле вође. Пре него што је рат завршио, нацисти су већ „ликвидирали“ совјетске елите и све оне који су имали културни утицај. Да су нацисти освојили Русију, почели би депортације 31 милиона Словена у Сибир да раде као робови у логорима. Други би били послани на робовску трговину израђену према америчком моделу ропства. А како би их заменили, требало би послати 10 милиона етничких Немаца да би формирали нове, расно чисте породице. У року од 30 година, 50 милиона људи било би депортовано у робовске логоре или убијено. Готово цела Источна Европа била би „избрисана“. Гандијево убиство Године 1938. још пре рата, Хитлер је саветовао британском министру спољних послова: „Убиј Гандија“. „А ако то није довољно да их смањимо на подношљиву меру, упуцај десетак водећих чланова Конгреса“. Што се тиче Хитлера, Британци су превише попуштали мирним протестима Махатме Гандија. Хитлер је сматрао да су Индијци „нижа раса“ која је требало да буде подвргнута аријевској владавини. Да је преузео свет, савете Британцима би спровео у дело. Поробљавање Британаца Док је беснео рат у ком су се Британци одбили предати, Хитлерови позитивни осећаји према њима почели су бледети. После неког времена разрадио је план како да их пороби. Ако би Британија пала под нацисте, увели би нови закон по кејом би сви мушкарци између 17 и 45 година били пребачени у континенталну Европу где радили као робови. Муслиманска власт на Блиском истоку Хитлер је био изненађујуће промуслимански орјентисан. И он и Химлер су се жалили да је Немачка сувише хришћанска земља. Хитлер је рекао: „Мухамедова религија би била много више компатибилна с нама него хришћанство“. Раније је обећао Блиски исток Италији. Али како се рат наставио, почео је мењати своју причу. Пронашао је сродну душу у Хај Амину ел Хусеинију, Јерусалимском великом муфтији, који му је рекао да имају исте непријатеље: „Енглезе, Јевреје и комунисте“. Преобраћање у Јеховине сведоке То не значи да би цело нацистичко царство било муслиманско, иако би, да је Хајнрих Химлер остварио своје планове, источна Европа примила би другу религију — Јеховини сведоци. Нацисти су побили десетине хиљада Јеховиних сведока у концентрационим логорима. Иако их је масовно убијао, Химлер је поштовао ту религију. „Ако се њихов фанатизам може искористити за Немачку“, рекао је једном, „бићемо јачи него што смо данас“.
  6. Аристарх

    Шта је за вас Држава

    Шта ви подразумевате под Државом, не мислим на националну свест, историју или језик. Већ рецимо како би ви замислили функционалан систем економије и легитимне власти и поретка који власт има у нашој држави?
  7. Милан Ракић

    Шта су нама данас Џони, Бора, Точак? (АУДИО)

    У емисији „Орбита културе“ присетићaмо се неких истинских музичких звезда са којима смо разговарали уочи њихових наступа у нашој земљи. Један од њих свакако је Олег Кирејев, који је пред београдском публиком показао како звучи и шта ново доноси руски џез. Овај руски саксофониста и композитор, пионир етно-џеза у Совјетском Савезу и Русији, открио је за Спутњик и разлоге због којих је за њега џез био и остао мера ствари. Шта нам је био Џони Штулић и шта нам је данас, пишу ли се и даље филигрански стихови или је Џони један и непревазиђен, покушали смо да сазнамо од једног од најтврдокорнијих „џониста“, књижевником Мухаремом Баздуљем. А како после четири деценије звуче нумере са албума „Црна дама“ групе Смак, да ли су виски и бунде и афера сплет актуелније данас него те 1977. године, када су се завртеле на свим југословенским радио-станицама, открио нам је оснивач крагујевачке групе Смак, легендарни гитариста Радомир Михаиловић Точак. Да ли је рокенрол само музички жанр, правац, или је више од тога? Колико је свака прича о једном од највећих феномена 20. века у основи социолошка студија, слика времена и друштва, а колико филозофска, будући да је реч о јасно дефинисаном односу према свету и погледу на свет? Ово су само нека су од питања на која су одговоре покушали да дају књижевник Михајло Пантић и рок критичар Петар Поповић, аутори књиге „Бити рокенрол“, која је за кратко време доживела неколико издања. У емисији „Орбита културе“ чућете како је Бора Чорба уз класику, под ведрим дрвенградским небом, на недавно одржаном фестивалу „Бољшој“, гитарским рифовима надјачао звуке виолине и клавира и овога пута направио добру журку. Расположен и нестрпљив да запали музиком небо над Дрвенградом, Бора је уочи концерта за Спутњик казао да је Мећавник богомдано место за рокенрол, будући да је његов творац, Емир Кустурица — стари проверени рокер. Спутњик је за време 5. Фестивала руске класичне музике „Бољшој“ разговарао и са светски познатим виолинистом Романом Симовићем.
  8. Џуманџи

    Шта је смисао?

    Од чега зависи, ако од ичега зависи? У каквој је вези са (са)знањем? Да ли превазилази поделу на добро и зло? Или одређујемо што је добро, а што је зло на основу смисла? Слободно проширите тему
  9. Ко су људи који су правили прве ракете и ракетне системе у нашој земљи, који су деценијама јачали позицију између сукобљених светских велесила. Да ли је то модел и за будућност? Србија, притиснута између Истока и Запада, тражи простор за позиционирање у неутралности. У политичком смислу, у овој намери засад успева. Међутим, неутралност, посебно војна, није мртво слово на папиру, није декларативна флоскула, њено утемељење је и у развоју технике, односно спремности да производи адекватне одбрамбене системе. © ФОТО: ВТИ Генерал Обрад Вучуровић са јапанским колегама. Систем са метеоролошким ракетама који је СФРЈ купила инсталиран је на Превлаци. Далеке 1960. ову визију имао је један човек, млади Херцеговац Обрад Вучуровић. Његова визија поклопила се са политиком људи који су водили тадашњу велику земљу. Завидан број научних институција спојен је у једну, у Београду је основан Војнотехнички институт. У њему је радио више од пет хиљада људи који су пратили визије младог инжењера Вучуровића. Спутњик је имао изузетну прилику да разговара са двојицом његових сарадника, Средојем Суботићем, који ускоро одлази у пензију, и нешто старијим колегом Савом Ивковићем. Развој наше ракетне технике почео је тако што је, по угледу на руску, конструисана мала авионска ракета. Било је то наше прво средство ракетне технике, били смо поносни, јер је то био велики изазов, каже Саво. „Упоредо с тим кренуо је пројекат развоја вишецевног ракетног система ’Пламен‘, домета осам и по километара, опет на бази сазнања везаних за неке стране системе. У то време врло мали број земаља у свету је смогао снаге и размишљао о томе да уђе у било какав посао везан за ракетну технику. Био је то изазов и за индустријски много напредније земље. Тај пројекат је водио генерал Вучуровић, који је тада био начелник Одсека за лансере у Институту“, присећа се Саво. © ФОТО: ВТИ Када стручњацима поменете "Пламен", "Огањ" или "Оркан" помисле на генерала, проф Обрада Вучуровића. Јапанско гориво за југословенске пројектиле Упоредо с ракетом развијан је и систем ПВО. И те пројекте водио је генерал Вучуровић. Један од највећих звао се „Вулкан“, била је то ракета која је требало да иде до висине од 25 километара. Била је 1962, година у којој је руска ракета срушила У2 са 22 километра, био је то велики залогај, била је то вишестепена ракета, за коју је требало обезбедити гориво за више фаза. „Успостављен је контакт са Јапаном, генерал Вучуровић је био у делегацији која је одлазила тамо и сретала се с Јапанцима овде. Они су тада имали метеоролошку сондажну ракету коју су звали ’капа‘. Имала је више типова, а могла је да одлети на висине између 40 и 60 километара. Ракете су лансиране вертикално, прикупљале метеоролошке податке и слале их на земљу, а на бази тих података су се правиле метеоролошке карте. Југославија је купила 6 ракета и лансирну рампу, радар којим је могла да их прати и постројење за производњу ракетног горива које су користиле“, каже Саво. © ФОТО: ВТИ Успомена из једне од посета Јапану због куповине ракете за прикупљање метеоролошких података. Ракете су растављене и испитане, лансирна рампа и радар монтирани на полигону Превлака код Херцег Новог, па су поједине и лансиране. Та технологија била је нека врста искорака, а заправо се цела прича вртела око спорног горива. Ракетни мотори таквих ракета користили су САД и СССР-у као помоћ у полетању млазних авиона који нису имали довољно велику снагу, јако оптерећен авион није могао да узлети са релативно кратке писте. Монтирани су под крила руског МиГ-19 и америчког „Тандерџета“, а гориво је, захваљујући Вучуру, како су сарадници звали тада младог инжењера Вучуровића, имало своју примену и у неразвијеној Југославији. Била је то школска вежбовна ракета домаће производње. На челу с генералом Вучуровићем пројекти су се ширили, не само по броју већ и по обухвату научних области. Не треба заборавити да је педесетих година прошлог века вођена ракета била мисаона именица, углавном су рађене ПВО ракете, подвлаче наши саговорници. У то време Совјетски Савез лансира чувену ракету Град БМ 21, једну од највише коришћених артиљеријских ракета у свету. Израђено је седам и по хиљада лансера и преко четири милиона пројектила. Кад се појавио „Град“, Југославија је почела да развија свој систем —„Огањ“. И тај пројекат је водио генерал Вучуровић. © SPUTNIK/ VALERIY MELNIKOV Руски ракетни систем „Бук“ Лансер и ракета нису личили на руско решење, али су се ракете поклапале у килограм тежине, у 100 м домета, само што је концепт наше школе ракетне артиљерије био потпуно другачији. Совјетски Савез је био суперсила, ако би ушао у сукоб са противником, рачунао је на масовну употребу, а наша земља је морала то да решава на други начин. Наша ракета била је неупоредиво прецизнија, а имала је и већу ватрену моћ. „Са Ираком је развијен ракетни систем ’Оркан‘ домета 50 км, завршен је за 7 година. САД су тада имале систем МЛРС прву верзију која је имала домет 35 километара и лошију прецизност од наше ракете. СССР је имао ’Ураган‘, који је такође имао домет 35 км. Кад кажете неком да је 1987. нека мала земља од 20 милиона становника направила ракетни систем који је супериоран у односу на системе које имају суперсиле, то делује мало застрашујуће“, каже у шали Саво. © ФОТО: ВТИ Генерал Вучуровић на терену током провере нове технике Наређујем да се порођај одложи Саговорници Спутњика, скромни инжењери, који би, да су радили у некој од поменутих великих сила, сигурно имали светску славу, јер поред чувеног Вучура носе део заслуге за то што се инжењерским решењима Института не могу похвалити индустријски много напредније земље, радо се присећају свог шефа, свесни чињенице да је рад с њим би прави благослов. Ипак, људи тако велике умне снаге, као што је био инжењер Вучуровић, често не схватају да околина не може непрекидно да одговара на њихове захтеве. „Једини који је заиста могао да га прати био је један од његових најближих саговорника Ђорђе Јауковић, бивши директор Института, невероватан човек у сваком погледу. Где год би се њих двојица појавили, нико није остајао равнодушан. Њих двојица отварали су врата начелника генералштаба ногом. Наравно да то нису радили, поштовали су и надређене и подређене, желим да појасним колико је њихово место било вредновано у систему Министарства одбране тадашње Југославије“, каже Средоје Суботић. Несвакидашњу, огромну енергију инжењера Вучуровића и његову апсолутну посвећеност послу можда најбоље описује анегдота коју нам је испричао Саво Ивковић. У последњој фази важног пројекта захтевао је да хитно на пут крене колега чија је супруга у болници чекала порођај. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Саво Ивковић - иако ужива у пензији дошао је у Институт да за Спутњик говори о свом колеги Вучуру кога, како каже, не може да заборави нико ко је с њим радио. „Када му је то пријавио, он је потпуно озбиљно рекао: ’Може ли она то мало да одложи‘. То није био показатељ негативног односа према било чему или безосећајности. После пет минута је схватио, извинио се. Ова анегдота сјајно одражава његов однос према пројектима. Он је био човек фокусиран на посао 24 сата дневно. Ако би га позвали усред ноћи, када не зна где се налази, после три секунде би се укључио у решавање проблема“, присећа се Саво. Додаје да његова супруга није морала да одлаже порођај због Вучура, али да је морала сама да се бори са децом и пресели у нови стан, јер је он те године, радећи на пројекту „Оркан“, 135 дана провео на службеном путу. „Пратили смо га, јер као млади инжењери имали смо ретку прилику да када нешто нацртамо, готов комад видимо за свега неколико дана, да га испитамо, управо захваљујући Вучуру. Неки инжењери живот посвете пројекту чију примену никада не виде“, каже инжењер Ивковић. © ФОТО: ВОЈСКА СРБИЈЕДејство вишецевног бацача ракета на војној вежби "Челик 2017." у Никинцима поводом Дана Војске Србије, Дана победе и Дана Европе. Институт се не предаје Без обзира на маестралне инжењерске бравуре Обрада Вучуровића, Средоје Суботић каже да је тимски рад ипак био пресудан за успехе пројеката ВТИ. Иако начелник Сектора за ракетно наоружање, Вучуровић је био је организатор свих послова, имао је велики утицај на то у ком ће се правцу ти пројекти кретати, а то је било од пресудног значаја. Када је од Руса купљена прва лиценца, реализација није била нимало лака, било је потребно направити сопствено виђење тог истог решења на бази домаћих сировина, што је захтевало велико знање. Поред лиценце за „Маљутку“, Институт је од Совјета купио још неколико важних пројеката, али је интересантно да нам Руси никада нису продали ракетно гориво, а да су нам Американци само једном продали лиценцу за делове композитног ракетног горива и једно постројење, каже Ивковић. © SPUTNIK/ СЕНКА МИЛОШ Инжењер Средоје Суботић - у његовом одељењу некада је било 330, а данас ради свега 40 људи. Ипак, радимо пуним темпом, као у Вучурово време, наша ракетна техника и даље се развија, каже он. „То је та дивна особина некадашње државе, али и ове садашње — што смо своји. Могу да се политички не слажем са неким стварима данас, али се потпуно слажем да не треба да зависимо ни од Руса, ни од Американаца. У суштини, тај концепт је увек живео у овом Институту, не зато што смо ми тако хтели, једноставно, то најбољи избор. Тиме се, условно речено, дистанцирате од политичких опција и условљавања, што се десило свим земљама СЕВ-а. Они су пре нас почели да производе читав низ ових система, али никада нису ушли дубоко у њих, нису их познавали и нису могли да при иступању Русије из сарадничког односа са њима наставе производњу. Нама то није био проблем од момента када смо купили лиценцу, зато што смо је сами реализовали“, истиче инжењер Средоје Суботић. Он додаје да је овакав приступ довео до тога да наша држава има углед и на једној и на другој страни, а формирао га је управо чувени инжењер, генерал Обрад Вучуровић. Без обзира на то што је поделио тужну судбину Југославије, Војнотехнички институт је кућа која данас интегрише комплетну одбрамбену индустрију Србије, јер развој мањих предузећа која се баве развојем наоружања није довољан да изнедри велике системе и реализује њихову производњу. Институт својим знањем и искуством помаже у реализацији готово свих пројеката, а прошле године врата је отворио за више од седамдесет страних делегација које су дошле по парче знања српске школе ракетне технике. Сенка МИЛОШ
  10. Ne, ti nisi hedonista! Šta hedonizam jeste, a šta nije? Kako hedonizam još od svog nastanka (prvi teoretičar hedonizma bio je Sokratov učenik Aristip, 435. do 356. p.n.e) nailazi na osudu i predrasude, treba preispitati šta hedonizam jeste, a šta nije. Čak i u Rečniku filozofskih pojmova pod pojmom hedonizam autori ističu da se atribut „hedonistički“ često koristi u omalovažavajućem kontekstu. Ovaj tekst će pokušati da ispravi viševekovnu nepravdu prema hedonizmu i da čitaocima prometejski da vatru koja im može služiti. Ataraksija, eudamojnizam i utilitarizam: ili šta hedonizam jeste Epikur (341-270 p.n.e) je tvrdio da je zadovoljstvo najveće dobro. Zalagao se za trajno zadovoljstvo koje je posledica duševnog mira. Uživanja je delio na telesna i duhovna i ovim drugim je davao prednost. Smatrao je da istinski mudrac sebi ništa ne uskraćuje, ali da se ne ljuti na sudbinu i ne jadikuje zbog nečeg što nema ili što mu je uskraćeno. Zalagao se za ataraksiju: šta je do nas učinićemo, ali ono na šta ne možemo da utičemo neće nas obespokojiti; duševni mir je prioritet. Filozofijom se bavio zato što je smatrao da ona može čoveku da pruži blaženstvo, a samim tim i mir. Eudajmonizam nas uči da je cilj življena blaženstvo i sreća. Džeremi Bentam (1748-1832) bio je začetnik utilitarizma: zapoveđene su one radnje koje u dato vreme obećavaju da će dovesti do najveće moguće koristi, tj. sreće i ugodnosti za najveći broj onih kojih se to tiče. Smatra da čovek teži sreći. Bentamov polazni stav je da stepen u kojem naši postupci donose zadovoljstvo i izbegavaju bol jedino merilo moralne ispravnosti. Postoje viša i niža zadovoljstva. Zadovoljstvo ima sedam dimenzija: intenzitet, trajanje, izvesnost, bliskost, plodnost, čistota i obim. Moral je aritmetika koja treba da izračuna koje ponašanje i delovanje daje najveće rezultate i donosi najveću sreću. Dobrota ka drugom donosi vlastito zadovoljstvo. Džon Stjuart Mil (1806-1873) korigovao je i branio Bentamov utilitarizam. Psihološki hedonizam ukazuje na individualnu i na društvenu etiku. Vlastita sreća je motiv pojedinca, a najveća sreća svih je kriterijum društvenog dobra i cilj moralnog delovanja. Nisu sva zadovoljstva jednaka. I on smatra da je duhovno zadovoljstvo važnije od telesnog. Sloboda je traganje za sopstvenim dobrom na sopstveni način. Pod uslovom da ne sprečavamo napore drugih da čine to isto. Religija, razvrat, veštački rajevi, elitizam, egoizam, gikovština, luksuz, čaršija, oportunizam i politika: ili šta hedonizam nije Religija Kada gušimo i sputavamo sebe i druge pozivajući se na religiju i religiozne spise kao jedinu vrednost i kada bogougodnost navodimo kao vrlinu koja jedina treba da izazove zadovoljstvo, onda mi ne uživamo u bogu, već smo robovi religije. Što ne znači da su bog, vera i religija sami po sebi loši nego da to postaju onda kad ovladaju pojedincem i njegovom slobodom. Da li se može reći da je bosonogo koračanje po staklićima kao u Almodovarovom filmu Mračne navike (1983) bogougodno? Zašto bi bogu bilo u interesu da neko sebi nanosi bol i da ne uživa?! Budući da je bio religiozan, Džon Lok (1632-1704) je smatrao da je Novi zavet ukazao put ka sreći. Što će reći, da i religija treba da se stavi u službu čoveku i čovekovoj sreći, a ne obratno. Da su patrijarsi i pape tako tolerantni vernici kao Lok, religija nikad ne bi bila uzrok ratova, netrpeljivosti i rigidnih ograničenja. Iako je religija antihedonistički nastrojena i srednji vek, bogomoljsko doba, doprineo kaljanju humanizma i hedonizma i u hrišćanstvu ima ataraksije u poslovici: Razvrat Hrana, piće i seks mogu biti lepi, ugodni i pružiti zadovoljstvo onda kada vladamo sobom. Ali onog momenta kada nagoni ovladaju nama i teraju na kompulsivnu aktivnost, tada smo robovi. U toj tački nagonske radnje nemaju veze sa hedonizmom. Još je Aristip sugerisao da nam unutrašnje samopouzdanje govori da se čovek ne pokorava požudi nego da bira: iznad je užitaka i vlada njima. Što implicira da snaga nije u izbegavanju i odricanju od zadovoljstva nego u uvažavanju ljudske prirode i potreba, ali i u vladanju nagonima i njihovoj najmudrijoj eksploataciji. Čak su i cinici tvrdili da je nedostojan onaj užitak koji čini čoveka robom, ali teže nego kloniti se užitka (kao što oni čine) jeste radovati mu se, a ipak mu ne pripadati potpuno. Da ne bi upali u takvu zamku treba da imamo uvid u stanje stvari. Cinici su se zalagali za to da se potrebe smanje do minimuma i da se poštuje ljudska priroda. Iz toga sledi da su i neka ljudska uživanja direktna posledica te prirode i da kao takva treba da se uvažavaju. Iz Aristipovih reči (pa i iz reči cinika uslovno rečeno) možemo zaključiti da je za hedonizam i uživanje u pravom smislu potrebna snaga i odgovornost, jer će samo jaka ličnost upravljati svojim željama, a ne one njim, umeće da pronađe meru i da hoda po ivici. Demokrit (460-370 p.n.e) kaže da je prijatnost koja potiče iz uzbuđenja čula relativno tamna i sama u sebi nesigurna. Potrebna je tiha uzbuđenost vatrenih atoma. Sreća je u miru, ravnoteži i harmoniji, odnosno, u spoznaji. Iz toga sledi, kao i kod Aristipa, da uživanje nije samo po sebi dobro ili loše, nego da ga čovekov odnos prema njemu etički pozicionira. Platon (427-347 p.n.e) se u velikoj meri nije slagao sa Aristipom, ali je tvrdio da se ideje dobra realizuju i u čulnom svetu. U Gozbi i Filebu vrednuje zemaljska dobra. Tomas Mor (1478-1535) daje prednost duhovnom zadovoljstvu, ali se ne odriče ni telesnog, jer ono ne šteti društvu. Za asketizam je tvrdio da se protivi ljudskoj prirodi i da sve ono što ne šteti društvu treba da bude dozvoljeno. Džon Lok tvrdi da sve naše ideje izviru iz iskustva. Razlikuje složene i jednostavne ideje gde složene nastaju iz jednostavnih. Za jednostavne ideje postoje dva izvora: senzacije i refleksije, tj. spoljni i unutarnji opažaj. Senzacija (čulno) je povod za refleksiju (duhovno). Telesno i uslovno rečeno banalno prethodi duhovnom. Nagon prema Lauri (senzacija) Petrarku je podstakao na pisanje stihova (refleksija). Lok je smatrao da je prirodni cilj čoveka u životu sreća. Vadati sobom veoma je bitno. Najveće zlo je smrt, a cilj je samoodržanje. Onfre (1959) kaže da ako su nagoni i potrebe imanentni ljudskoj prirodi, onda treba da ih iživimo u radosti, a ne u kuluku. Treba da se radujemo i druge da obradujemo. Nalazio je radost u hrani i piću pa u svojoj knjizi Gurmanski um kaže o šampanjcu i mehurićima Hedonista će uvek oplemeniti banalnost, dati mu jedan viši smisao. Veštački rajevi Odnose se, u prvom redu, na drogu i alkohol, a u drugom, na internet, društvene mreže i igrice, kao na veštačke potrebe koje nisu same po sebi loše nego to postaju kada ljudi postanu zavisni. Narkomanija i alkoholizam su daleko od zadovoljstva, a blizu prinude i muke. Narkoman u početku bira da li će da se drogira, ali kasnije ponukan veštački stvorenom potrebom prinuđen je da nastavi sa tom aktivnošću po svaku cenu. Hedonizam je emanacija slobode, a ne ropstva. Aristip kaže da je najčistija prijatnost ona koja je pomešana sa najmanje neprijatnosti, tj. ono zadovoljstvo koje povlači za sobom najmanje „nuspojava“. Budući da droga i alkohol imaju katastrofalne posledice na uživaoce, ne govorimo o hedonizmu nego o zavisnosti. Kada internet, društvene mreže i igrice ovladaju čovekom i njegovim aktivnostima onda, takođe, postajemo robovi. Oni su dobre sluge, ali zli gospodari. Elitizam Kultura i umetnost treba da služe čoveku. Citiraću deo iz svog romana Glasovi prozora(2017) gde junak kaže: Kultura i umetnost dobijaju vrednost samo odnosno. Univerzalne vrednosti spašava vreme oličeno u ljudima koji ne daju kroz razna vremena da delo potone. Nema potrebe za kulturfašizmom, vreme će svakako da kaže svoje. Naše je da uživamo u umetnosti ili da je zaobiđemo. Mišel Onfre je iz hedonističkog principa počeo da čita. Majka ga je sa deset godina dala u sirotište, kod salezijanskih sveštenika. Bilo mu je teško i našao je spas u biblioteci. Kada je otvorio Hemingvejev roman Starac i more osetio je to more i talase i prevario je stvarnost i realnost. Knjige su ga spasile. Egoizam Odnosi se na raznorodne slabosti gde se favorizuje „ja“ u odnosu na „ti“, „vi“ i „mi“. Sujeta nije loša kad nas podstiče na delanje. Kao i kompleks. Još je Adler pisao da su kompleksi pozitivni ako subjekta gone na aktivnost i produktivnost. Ali sujeta koja tera u osvetoljubivost i durašnost je slabost, a često je brkaju sa hedonizmom. Mnogi filozofi su govorili o sreći koja proističe iz dobrote prema drugima. Sreća nije ni u nipodaštavanju „ja“ i favorizanju „ti“ nego u hemiskoj kombinaciji osnaživanja „mi“ tako što „ja“ činim dobro „tebi“, jer svako „ja“ je nekom drugom „ti“. Morov hedonizam možemo nazvati humanistički ili društveni hedonizam, jer je za njega čovek samo jedinica društva, a najveća sreća je dobrota prema ljudima i srećno društvo. Mišel Onfre nadahnut je De Šamforovom rečenicom: Gikovština Odnosi se na gomilanje znanja koje je samo sebi cilj, kada postajemo robovi informatičkog preobilja. To nije zadovoljstvo u obrazovanju i znanju nego ropstvo. Aristip je smatrao da je svrha života i najveća vrlina uživanje, ali i da samo obrazovan čovek, onaj koji zna, onaj koji ima uvida, mudrac, ume stvarno da uživa. Problem nastaje kada pojedinac zna samo da bi znao, bez da ga istine oplemene. Mišel Onfre želi da vrati slavu filozofiji i predstavlja je kao umetnost življenja. Kaže da treba raskrstiti sa religijom i preći na filozofiju. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen, ako nije proslavljen. Nudi hedonističku filozofiju. Do Ničea (1844-1900) se smatralo da filozof govori samo o idejama, neovisno od iskustva. Filozof nije imao telo i biografiju, bio je kao Krang iz crtaća Nindža kornjače, goli mozak. Onda se pojavio Niče i ukazao na to da je filozof biće sa telom, nagonima, strastima i intuicijom. Onfre smatra da je filozofija ispovest jednog tela, kao i da filozofija umire ako se otkači od stvarnosti. Potrebni su filozofski rad na sebi i introspekcija da bi nam bilo bolje. U renesansi dolazi do ponovnog interesovanja za čoveka i za reanimaciju hedonističkog pristupa. Vindelband kaže da je renesansni duh imao pred sobom ideal ugodnosti ljudskog života što će se razviti uz pomoć nauke, tako što će čovek (pokušati) da ovlada prirodom. Luksuz Luksuzni prioritet se ne vezuje isključivo i bukvalno za luksuz nego za robovanje novcu i nužno povezivanje vrednosti sa novcem. Hedonizam nije isto što i luksuz, a laici ih često mešaju. Često se može čuti primedba kako je potreban novac da bi bili hedonisti, što je netačno. Hedonizam se odnosi na to da uživamo u situaciji i u onome šta imamo, a ne da čeznemo za onim šta nemamo. Po toj logici, Nik Vujičić je reprezentativan primer hedoniste, jer je prevladao svoju objektivno tešku situaciju, invaliditet, i naučio da maksimalno iskoristi svoje mogućnosti i sposobnosti i uživa u njima. Tako da je hedonizam i veoma koristan zato što čini da izvlačimo maksimum iz života i eksploatišemo sebe u maksimumu, kao i da prihvatamo vlastite granice i delamo u okviru njih. Onfre kaže da hedonizam ponekad leži u čaši sveže vode u pravom trenutku. Čaršija Sve te neophodne slave i svadbe na koje nam se ne ide, ali eto „moramo“, utrka da budemo po jusu i ravnoj liniji, ne govori o tome da uživamo u sopstvenoj podobnosti i strahovanju šta će svet da kaže nego o ropstvu. Dejvid Hjum (1711-1776) smatra da su strasti pokretač našeg delovanja. Važeći principi u etici i politici počivaju na ljudskoj prirodi. Nema etike koja nije promenjiva. Stavovi etike i stavovi činjenica su logički nezavisni. To se zove Hjumova provalija. Ona nam kaže da je neopravdano primoravati nekog da prihvati naše vrednosti pod izgovorom naših vrednovanja i verovanja. Etika nastaje kao produkt osećanja. Cilj je lična sloboda, a ne da budemo po meri komšija, strina i šogora. Oportunizam i politika Oportunizam je odnosan, vezuje se uvek za druge ljude ili bar bića u takvoj dinamici gde jedan subjekt za vlastite ciljeve koristi drugi subjekt. Hedonizam nije nužno odnosan, može se vezivati za uživanje u lepom danu i slično. Utopija Tomasa Mora preteča je socijalizma. Zalaže se za radno vreme od šest sati i posvećivanje plemenitim aktivnostima. Govori loše o asketizmu i proslavlja neotuđivo pravo čoveka na sreću i zemaljske radosti. Zadovoljstvo se vezuje za pravedan život. Kada se čovek odriče manjih radosti dobija veća uživanja. Kada smo dobri prema drugim ljudima dobijamo moralnu satisfakciju, a samim tim i lično zadovoljstvo. Najveće zadovoljstvo proizilazi iz duhovnosti i spoznaje istine. Budući da je Utopija preteča socijalizma možemo da govorimo o manje ili više hedonističkim društvima što nameće zaključak da hedonizam nije samo etičko, tj. filozofsko pitanje nego i političko, kao što postoje i hedonističe epohe. Renesansna poslovica „carpe diem“, odnosno „zgrabi dan“ govori o hedonističkom opredeljenju te epohe. Mor kaže u Utopiji: Tomas Hobs (1588-1679) je pokušavao da hedonističkom tradicijom prožme politički idealizam. Tvorac je političkog hedonizma. Zaključak Iz svega napisanog sledi zaključak da je hedonizam veština uz pomoć koje crpimo maksimum iz sebe, okolnosti i ljudi, bez da budemo robovi. Hedonista je u svom hedonizmu superioran, jer vlada situacijom i postigao je unutašnji mir. On nije rob zadovoljstva – njegovo zadovoljstvo posledica je slobode. https://kultivisise.rs/sta-je-hedonizam/
  11. Драгана Милошевић

    Не идем са свог прага, па шта буде

    Бранка Миловановић (83) из Гојбуље, села у општини Вучитрн, огуглала на нападе Албанаца. Понекад само ноћу, када предосетим напад, не могу да проговорим - каже бака БАКА Бранка Миловановић (83) из косметског села Гојбуља у општини Вучитрн живи сама у својој кући и годинама је изложена нападима Албанаца. Због одлуке да не прода имовину, али пре свега због неколико извора минералне воде који се налазе на њеном имању, у дворишту и испред саме куће. Објашњава нам да и даље одолева притисцима, и да ће то чинити све док је памет и тело служе. - Додуше, ових месеци ме ређе нападају. Последњи пут то се догодило за Ђурђевдан када су ми све испревртали у помоћном објекту, јер више немају шта да ми украду осим душу. Срећом, Бог ми је сачувао памет, мада се и сама чудим како сам нормална кроз шта сам све прошла. Јер нападали су ме ноћу у самој кући, опљачкали све што су могли, а потом ми у подрум доносили крадене ствари. Једном су ми чак однели сандук са војничком униформом, вероватно да ме тако заплаше да би можда оптужили моје синове да су били у војсци, што нема везе са истином. Њиховим подметањима није било краја, али срећом, полиција је ипак реаговала на моје позиве - прича у даху бака која иако има комшије, осећа се усамљено. И док се са стране са које се прилази бакиној кући налази српско домаћинство са старијим члановима, део имања иза бакине куће, на који свакодневно гледа са својих прозора и терасе, комшија Србин продао је Албанцима, који су већ поставили на стотине кошнице пчела. То је, објашњава бака, донација неке међународне организације, које њу и остале мештане Србе у селу углавном заобилазе. - Упркос свему, решена сам да не идем одавде. Иако ме син који са породицом живи у Митровици зове да живим код њих, као и други син који ради у Шведској, ја не одступам од своје намере да останем на свом прагу. Ја сам у овом селу рођена, овде сам се удала, основала породицу, само овде могу да живим - прича бака Бранка док јој једна суза клизи низ образ. Каже не жали због одлуке да остане на своме, већ што је помало усамљена, јер су се и остали српски житељи, којих је у односу на 1999. годину готово троструко мање, некако изоловали. - До несрећног рата, у селу је било више од деведесет српских кућа, а сада их нема ни тридесет. Албанаца тада није било, али су почели да се настањују - говори тихо бака о променама у селу које осим основне школе, коју похађа неколико српских ђака, нема ниједне друге установе. Ипак, каже да не оскудева у намирницама које јој доноси син. Раније је, вели, док је имао ауто, чешће обилазио, али сада долази углавном таксијем из Митровице, удаљене петнаестак километара због чега га бака моли да је што ређе посећује. - Ето, прекјуче је дао 30 евра за такси, па сам му рекла да не долази често. - Иако је мој син поставио својевремено камеру на улазу у кућу и њу су преко ноћи украли. Тако да више не рачунам ни на чију помоћ већ се уздам у Бога, па како ми он буде одредио, нека тако буде - говори нам бака Бранка док нас испраћа кроз уређено двориште. ПОСЕКЛИ ЈОЈ И ШУМУ БРАНКА објашњава да има два и по хектара обрадиве земље и око три хектара шуме, и истиче да су Албанци већи део шуме посекли. - Пошто сам већ прилично стара, сада обрађујем само башту око куће, а имам и неколико кокошака - говори бака, која је свесна да су њено највеће богатство извори минералне воде. Објашњава да је њен покојни супруг давних седамдесетих вршио испитивања и да се показало да је квалитет минералне воде налик води коју пакује "Књаз Милош". Зато каже да је штета да вода пропада... линк
  12. Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да не дели став председавајућег спољнополитичког комитета Европског парламента и известиоца за Србију Дејвида Макалистера да је владавина права кључна област за напредак Србије на путу ка чланству у Европској унији. „Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек извуку“, рекао је Вучић новинарима у заједничком обраћању после разговора са Макалистером и указао да, рецимо, нико из ЕУ не пита ко ће, на пример, бити шеф Агенције за борбу против корупције. Председник Србије је, одговарајући на питање шта га највише брине када је у питању владавина права, рекао да се кључне области на путу ка ЕУ тичу Косова и Метохије, потом спољне политике и тек потом владавине права, а да га „глава највише боли“ због односа Београда и Приштине. „Само Србија има Поглавље 35. Зато је и важан наш интерни дијалог о Косову и Метохији, јер, док нема напретка у односима по том питању, нема напретка на путу ка ЕУ“, рекао је Вучић. „Нико нас не пита ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“, приметио је председник, настојећи да илуструје оцену да није владавина права та која се види као кључна за напредак Србије ка ЕУ. Подсетио је да неке земље чланице ЕУ, нарочито 2007, попут Бугарске и Румуније, нису биле спремније за чланство него што је то сада Србија. „Али, то је ствар ЕУ“, рекао је и истакао: „Ја, међутим, не видим други пут за Србију до пута у Европску унију“.
  13. Џуманџи

    Православни и политика

    Одавно се каним отворити тему на ову тему. Да ли је човек zoon politikon? Да цитирам Остоју Симетића: Шта то значи? Зашто су битни закони? Зашто је (ако је) битно бити политичан ? Дакле, тема за ћаскање - your thoughts on this (и слободно проширите).
  14. Џуманџи

    Шта је (не)истинито знање?

    Видим да пар форумаша говори о истинитом знању, па ме интересује шта је то, као и то шта је неистинито знање. Помозите.
  15. АлександраВ

    А шта ако скочим?

    А шта ако скочим. У шта скачем, знам ли? Из чега скачем, то могу да знам, обојим, искључим, померим, одложим, заборавим, поделим, одћутим, исповедим, заробим, исплачем, поклоним, угрејем, охладим, орочим, извртим, раскринкам, исцепкам и опет саставим, испричам поново и поново и поново. Из чега скачем, то сам ја. Бљесак у којем видим себе испред себе у скоку, није бљесак мога светла. Није ни тама мога мрака. Није ништа. Ништавило је. И не скачем само себи. Скачем свима. У ништавило, додајући га следећем, као штафету смрти, штафету истинске погибије. Бљесак, флеш, заслепљење, које у трену обрише све осим напетих скочних злобова и мисли да је тако лако, залепим осмехом као најлепшом крпом досадну муву на столу. Јер, то је мој сто, на њему радим, ручам, на њега спустим дечији цртеж, цвет, ситнице из џепова. Пресвучем га у чисто када се украсна тканина на њему испрља. Зашрафим га када се клима. Поставим га љубављу за љубљене. На њему има места само за оно што ја пустим. А то не може бити досадна, прљава, упорна мува из ништавила. Залепим је осмехом. И не скачем, хвала Богу. Можда само мало цимнем пете у неком делићу флеша, када ми неко дода штафету, али тада и њу и бљесак угасим сузама, држећи чврсто своја стопала у својим рукама.
  16. Балкански стереотипи о Рускињама: Шта је мит, а шта истина? 11. јул 2017. Јевгенија Марија Шконда Наша ауторка Јевгенија Марија Шконда живи у Словенији. Она пише како људи у овом региону и другде у свету доживљавају Рускиње и који уврежени ставови су тачни, а који нису. Facebook87 Twitter Pinterest Print page ПОВЕЗАНИ МАТЕРИЈАЛИ „Нажалост у Србији засада не постоји бренд руског филма“ Емир Кустурица открива велике таленте на фестивалу „Баљшој“ Лажни преводиочеви пријатељи: вредан и вредный КЉУЧНЕ РЕЧИ РУСИЈА И СРБИЈА,РУСКЕ ЖЕНЕ, РУСИЈА И БИВШЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ РЕПУБЛИКЕ Извор: Андреј Аркуша/Global Look Press Први мит: Рускиње су лепе Рускиње излазе „међу људе“ дотеране као да су управо сишле са насловне стране модног часописа, тј. у хаљинама које им стоје као саливене, обавезно на штиклама (на којима се грациозно крећу независно од годишњег доба и подлоге), са савршеном шминком и идеалном фризуром. Наведене карактеристике су свакако врло преувеличане, али у њима ипак има истине. Рускиње се заиста труде да изгледају привлачно. Објашњење је једноставно: историјске околности су такве да у Русији има више жена него мушкараца, тако да је конкуренција доста јака. А шта се догађало и догађа са руским мушкарцима? Русија је претрпела доста ратова, а 20. век са његовим револуцијама, грађанским ратом и светским ратовима, Гулагом и депресијом током 1990-их, био је један од најкрвавијих и најтежих векова у њеној историји. У наше време се примећује позитивна тенденција у статистици, али мушкарци и даље умиру од срчаног удара, рака, сиде, алкохола, дувана, непажње на послу, итд. Жене у Русији у просеку живе 75 година, а мушкарци 63 године. Тако испада да на једног мушкарца дође више од једне жене. Неко ће помислити да то и није лоше. Па ипак, боље би било када би тај однос био 1:1. Према томе, ако видите Рускињу која се обукла превише добро за конкретно место или конкретну ситуацију, не журите са осудом. Пре ће бити да она заслужује саосећање. Фото: Сергеј Малгавко/РИА Новости Други мит: Све Рускиње прижељкују да се удају за странца Одговорно тврдим да нису све Рускиње такве! Али ни овај мит се није случајно појавио. Интернет је „препун“ сајтова за упознавање, где се жене из Источне Европе (држављанке свих земаља бившег СССР-а често свуда третирају као „Рускиње“), па и грађанке Русије траже у иностранству „љубав за цео живот“. Захваљујући тим порталима уврежио се став о очајним и сиромашним женама (или проституткама) са Истока, које покушавају да улове западног „принца“ и обезбеде лагодан живот. Тако је настао стереотип да су Рускиње „бића“ спремна да се удају за кога било, само да се извуку из земље у којој живот није лак. Фото: Алексеј Малгавко/РИА Новости Многе Рускиње заиста траже партнера у иностранству. Постоји мноштво агенција за брачно посредовање које спајају парове: жену из Русије и мушкарца са Запада, из европских земаља. Треба ипак нагласити да доминантан мотив који покреће Рускиње није бекство него потрага за „идеалним мужем“ изван Русије, у којој је „слаб улов“, мада у појединим случајевима заиста може бити присутна и жеља да се побегне од провинцијалног сивила, сиромаштва и безнађа. Трећи мит: Све руске жене су добре и пуне љубави Већ је било много покушаја да се завири у душу типичне Рускиње, нарочито у књижевности. Јунакиње чувеног руског песника Александра Пушкина су верне, романтичне, карактерне и пуне врлина. Жене руских „декабриста“ остављају високо друштво и одлазе са својим мужевима у Сибир. Јунакиње Достојевског пате заједно са мушкарцима који су на великим искушењима. Ана Карењина је жртвовала породицу ради љубави. Најидеалније жене, тачније госпођице, изнедрила је уобразиља Ивана Тургењева. Сасвим другачији лик жене осамдесетих година 20. века налазимо у познатом делу Виктора Јерофејева „Руска лепотица“, где је манекенка Ирина Тараканова приказана као жена која је постала безвољна усред свеопштег лицемерја, разочарала се у људе (посебно у мушкарце) и, што је најважније, у своју отаџбину. То је жена која очајнички жуди за својом смрћу и не види спас ни у религији, ни у емиграцији. Валерија Ланскаја у филму „Ана Карењина“ / Press photo Ако оставимо по страни све књижевне ликове, шта можемо рећи о Рускињама? Какве су оне у стварности? Нема сумње да Рускиње саосећају са људима у невољи. То је она изразита црта која је својствена многим Рускињама, исто као што је јеврејским мајкама својствена претерана брига о деци и мужу. Фото: Филип Херберт Састрадање је у суштини својствено свим женама, али је оно код многих Рускиња хипертрофирано. Поред тога, Рускиње по правилу и саме пате током целог живота, исто као и њихова отаџбина Русија. Непрекидни ратови и недаће на генетском нивоу не дају Рускињама да све време живе срећно и у благостању. (Рускиње често плачу, независно од узраста). Несрећна судбина жена у Русији трагикомично је одражена у следећим прилично неумесним руским пословицама: Удри жену чекићем, биће као злато. (рус. „Бей бабу молотом – будет баба золотом“). Кокошка не може постати петао, а жена не може постати мушко. (рус. „Курице не быть петухом, а бабе мужиком“). Држи се, жено, свог кривог вретена. (рус. „Знай, баба, свое кривое веретено“). Није нашла жена мушкарца, па се удала за цепаницу. (рус. „Не нашла баба мужика, вышла за чурбака“). Пас је паметнији од жене – не лаје на газду. (рус. „Собака умней бабы: на хозяина не лает“). Четврти мит: Рускиње су кротке, попустљиве, и слушају своје мужеве Шта је потребно мушкарцу да би се допао Рускињи? И ово мишљење се уврежило током векова неравноправности жена. Треба, међутим, истаћи да су жене у средњевековној Русији биле образоване као и мушкарци. Девојчице су ишле у школу и стицале образовање. У Новгороду је у средњем веку цветала република. До ње нису стигли монголски завојевачи. Тамо су жене имале право гласа, чега у тадашњој Европи није било, као што није било ни образованих жена. Шта се затим догодило? Већина руских кнежевина је постала политички зависна од моћне Златне хорде, и та зависност је трајала скоро три века (до 1480. године), што се морало одразити на менталитет народа. Однос према женама је постао источњачки. Жена је била дужна да рађа децу и води домаћинство. То су биле њене обавезе бар у наредна три столећа (са малим варијацијама везаним за припадност одређеном сталежу). Женама је образовање „вратио“ Петар Први, али је главну улогу у еманципацији жена у Русији одиграла Јекатерина Дашкова, пријатељица и сарадница Катарине Велике, прва жена у Европи која је била на челу Академије наука. Међутим, те промене су се тицале само највишег сталежа. Жене су у Русији почеле да стичу образовање независно од сталежа тек после револуције 1917. године. Тада су бољшевици имали циљ да створе „новог човека“. „Решавање женског питања“ (таква формулација је постојала у партијском речнику) значило је да жене морају бити активније у борби за социјализам. Формирани су специјални „женски савети“ за рад са женама, са циљем да се превазиђе пасивност Рускиња. На челу тих савета је била еманципована и контроверзна дама Александра Колонтај, прва жена на министарској функцији. Фото: Аша Мајлс Међутим, и после совјетске и савремене глобалне еманципације жене у Русији су још увек мање еманциповане од Европљанки, да и не говоримо о Американкама. Рускиње радо препуштају мужу да издржава породицу и „извирују“ иза његовог рамена, али под једним врло важним условом – то раме обавезно мора бити снажно и поуздано. С обзиром да демографска ситуација у Русији (о чему је већ било речи) није таква да свака жена може рачунати на поузданог мушкарца, Рускињама често не преостаје ништа друго него да преузму „власт“ у своје руке. Савремене Рускиње виде пут ка независности у образовању и каријери. Према социолошким истраживањима, 64% свих грађана Русије сматра да савремена жена обавезно мора имати високо образовање и добро плаћен посао. Само 27% испитаних Рускиња доводи у везу будуће благостање са високим материјалним статусом мужа. Сада 65% младих Рускиња има високо образовање, а 40% високообразованих Рускиња жели да ради чак и ако им муж буде довољно зарађивао. Зашто се Рускињама свиђају српски мушкарци? И поред свега реченог, породица је и даље за Рускиње најважнија компонента среће и благостања! Већина жена у Русији сматра да се породични односи морају заснивати на љубави. Оне су спремне да буду верне жене које воле своје мужеве, али под условом да муж воли своју породицу, да је издржава и брине о њој. Рускињама је потребно да буду материјално обезбеђене, да имају одговорног мужа који их воли, и да имају стални душевни мир. Због свега тога су оне прилично тешке и захтевне жене. Оне још нису навикле да озбиљно схватају термин „равноправност полова“. Све што сам навела не значи да ви нећете наићи на Рускињу која у потпуности одговара неком постојећем увреженом мишљењу, било позитивном или негативном. Али то су изузеци који само потврђују правило. https://ruskarec.ru/nas_i_srba_200_miliona/2017/07/11/balkanski-stereotipi-o-ruskinjama-shta-je-mit-a-shta-istina_799972 Tema ko stvorena za Natašu
  17. Права љубав према ближњем се познаје по оном унутрашњем болу који се појављује у срцу кад сазнајемо за тугу ближњег. Недостатак љубави се испољава у равнодушности – овој тишини мрачног вира, који гута жива и чиста осећања. Ако се ваш ближњи разболео и ако сте осетили тугу као за себе самог, волите ближњег. Ако сте сазнали да је други човек у невољи и одмах помислили шта можете да предузмете да му помогнете, нисте лишени хришћанских осећања. Али, ако сте чувши за непријатност која се догодила помислили: „Добро је што ме у том тренутку није било ту, да не морам да носим његов терет,“ – то значи да сте далеки од љубави. Уједно, љубав није само кад човек осећа сажаљење према ближњем, већ и онда кад се радује туђој радости. Авај, има људи који су спремни да саосећају кад чују за невољу ближњег: „Јао, што ти је тешко, много ми је жао.“ Али чим чују да је срећан, њихова лица бледе, а срца бивају испуњена негодовањем: „Види, какав си.“ Народна мудрост је овим поводом створила афоризам: тешко је опраштати туђе мане, али је још теже опраштати туђе врлине. Рецимо, ако чујем да је неко добио награду за књижевност и озлојеђено помислим: „А зашто не ја?“ – то је већ егоизам. Ако сам се, пак, кад сам од блиског писца чуо да је победио на међународном конкурсу обрадовао за њега, значи да, хвала Богу, нисам лишен макар и малог зрнца љубави: „Радујте се с онима који се радују и плачите с онима који плачу“ (Рим. 12, 15), – говорио је свети апостол Павле. Пратите себе и тачно ћете поставити дијагнозу својих сопствених унутрашњих осећања. Суштина реченог је следећа: радост због туђе радости је сигуран знак љубави према нашем ближњем. Како човек још да примети у себи хришћански однос према ближњима? Ако сте се порадовали због ближњег због тога што је, за разлику од вас, добио значајну повишицу, што је у његовом животу наступио успешан период, може се рећи да су то први изданци хришћанске љубави у вашој души. Напротив, недостатак љубави према ближњима се врло добро открива на основу тога што у души постоји завист. Завист је увек унутрашњи бунт: зашто је други добио оно што ја немам? Завист је најочигледније, најупадљивије огледало егоизма: све само мени, а другима ништа. Тако је згрешио први анђео, који је поседовао највећу моћ и славу, али је позавидео слави Творца и због тога је све изгубио. Тако стално греше људи мислећи да је некоме боље него њима. На крају крајева, завист је самоуништење, јер је завист незадовољство Божијом бригом о себи и протест против оног реалног места на које те је Господ поставио у твом животу. Зато је од десет заповести последња усмерена управо против зависти: „Не пожели жену ближњег свог, не пожели кућу ближњег свог, ни њиву његову, ни слугу његовог, ни слушкињу његову, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити иштта што је ближњег твог“ (5 Мојс. 5, 21). Дакле, завист је најочигледнија супротност љубави. Без љубави према ближњем није могуће волети Бога, „јер који не љуби брата свог, кога види, како може љубити Бога, Кога не види?“ (Јн. 4, 20). А без љубави према Богу спасење није могуће. Да ли то значи да је онај ко не воли ближње пропао човек? Немојмо очајавати. У сваком случају, ако љубави нема, она се може гајити. На који начин? То објашњава преподобни ава Доротеј: „Спаситељ каже: „Љуби ближњег свог као самог себе“ (Мт. 22, 39). Не обраћај пању на то колико си далеко од ове врлине да те не обузме ужас и да не кажеш: „Како је могуће заволети ближњег као себе? Да ли могу да се бринем због његове туге као због своје сопствене, а посебно због оне скривене у његовом срцу коју не видим и не познајем као своју?“ Не препуштај се таквим размишљањима и немој мислити да врлина превазилази твоје снаге и да је немогуће испунити. Већ, започни с вером у Бога, покажи Му твоју вољу и твој напор – и видећеш помоћ коју ће ти дати за испуњавање врлина. Замисли двоје мердевина: једне воде горе на Небо, друге воде у пакао, а ти стојиш на земљи међу њима. Немој мислити и говорити: „Како могу да се винем са земље и да се одједном нађем на Небу?…“ Наравно, то није могуће, а ни Бог то од тебе не захтева, али се чувај да не сиђеш доле. Немој чинити зло ближњем, немој га љутити, не клевећи га, не злослови, не понижавај, не прекоревај. А после ћеш мало по мало почети да чиниш и добро свом брату, тешећи га речима, састрадавајући с њим или дајући му оно што му је потребно. И тако, пењући се с једне степенице на другу, уз Божију помоћ ћеш стићи и до врха лествице. Јер, мало по мало, помажући ближњем, доћи ћеш до тога да ћеш почети да желиш и његову корист као своју сопствену, и његов успех, као свој сопствени. То значи заволети ближњег као себе самог (Мт. 22, 39).“ Заправо, пут хришћанског живота и води ка томе, и аутор је више пута видео како се код људи, који су некада били хладни, окрутног срца и без принципа, после уцрквљења, мењало чак и лице – у њиховим очима су се појављивали добро и љубав. А преподобни Макарије Велики је ово објашњавао на следећи начин: „Као што пчела неприметно за људе прави саће у кошници, тако и благодат тајно гради своју љубав у човековом срцу, горчину претвара у сласт, а окрутно срце у добро. И као што мајстор за сребро, правећи шаре на чинији, постепено ову чинију покрива шарама и тек по завршетку посла показује свој рад у свој његовој лепоти – тако и истински Уметник – Господ – украшава дуборезом срца наша и тајанствено их обнавља док се не преселимо из нашег тела, кад ће се открити лепота наше душе.“ Ево због чега су у животу сваког од нас толико важни аскеза и унутрашњи рад на себи. Бог пре свега гледа на људско срце, дакле, важно је посветити пажњу унутрашњем очишћењу како се у дубинама наше душе не би угнездили гордост, твродглавост и окрутност и како зле, нечисте мисли не би нагризале наше сопствено срце као бесни пси. Наизглед смо сви ми пристојни и тешко да личимо на јавне злочинце, али је у својој правој суштини човек онакав какав је, пре свега у свом срцу. Стога треба поштено да се загледамо у дубину сопствене душе, како бисмо видели оне унутрашње кербере који нашу душу претварају у тамни пакао. А ови кербери се у нама показују кад комуницирамо с ближњима. Ослобађајући душу од окова страсти у срцу ослобађамо место за љубав. Чисто срце се и према ближњима чисто односи. Љубав према другима је могућа тек онда кад се превлада самољубље. Валерије Духањин Извор: Православие.ру
  18. АлександраВ

    Шта ти тачно радиш?

    https://www.facebook.com/severtasic/videos/vb.649580141873209/839299226234632/?type=2&theater
  19. Драгана Милошевић

    Ево шта се дешава са нашим мозгом када се молимо

    Да молитва по стање човека има благодатно дејство је одавно познато људима који се моле, али увек је висило питање у ваздуху: “Како се то дешава?” Откриће је настало сасвим случајно!Наиме научници из Санкт Петербуршког неуропсихијатријског института проучавали су функционално стање мозга. У то време била су позната три таква стања: будност и два вида сна: брзи сан – када човек види сан, и спори сан – без снова. Али у биологији влада закон симетрије, што значи да ако постоје два вида сна, онда морају постојати и два вида будног стања. Током истраживања, свештеник учесник експеримента читао је стихове и решавао математичке задатке, ритмови биотокова су постали чешћи. Потом су га замолили да се моли. Када је почео да се моли, видели су низ фаза прелаза од брзих ка спорим ритмовима. На крају се код њега појавио ритам од 3 херца. Три херца значи да се код одрасле особе здравог ума и памети скоро потпуно обуставља рад коре великог мозга. Примање информација иде директно, заобилазећи мисаоне процесе и анализу. То је могуће само код одраслих кад спавају и двомесечних беба. То јест, са становишта неурофизиологије, молилац се буквално претвара у бебу. Током молитве, недавно су открили дански психолози, делови мозга одговорни за комуникацију, нагло се активирају. У нормалном стању, ове области префронталног кортекса, активније раде када човек очекује од свог саговорника неку реакцију на све раније речено. То значи да у току молитве наша свест чека одговор од тога коме се моли. Научници су открили да откривено “четврто ” стање мозга – молитвено, како су га назвали, такође је неопходно, као и сва остала. Јер одсуство чак и једног од њих нарушава хармоничан развој човека, доводи до болести и деградације психе. Енглески физиолози, преко молитве су рехабилитовали зависнике од хероина. Код њих није било ломова, а наркозависност је брже пролазила. Уз то, по истраживачима, много више користи током лечења доносила је кратака, али често понављајућа молитва. Не тако давно јордански кардиолози су закључили да је најкориснија јутарња молитва. После дугог сна, током којег се успорава циркулација, обраћање Свевишњем помаже да се пробуди и мозак и тело, и главно да се укључе у организам сви физички процеси. https://www.beogradskiportal.rs/2017/05/15/s/
  20. Поштовани чланови форума, занима ме да ли негде свети оци пишу како изгледа пакао и шта значи бити у вечном паклу. Ако се за рај каже да ће бити место пун Божије љубави зар није логично рећи за пакао да ће бити све супротно рају тј. место без Божије љубави? Због чега се спомиње да ће ватра и огањ служити као казна за људе у паклу? Зар није највећа казна за људе да их Бог одбаци од себе и да вечно човек живи без Божије љубави у самоћи и без наде за спасење него да гори у ватри?
  21. Зоран Костић Цане, фронтмен састава „Партибрејкерс“, пронашао је нови почетак, ново узбуђење, у бенду „Шкртице“ који је управо објавио први албум за „Lampshade media“. У разговору за „Блиц“ прича о свом, како каже, силаску са рокенрол Олимпа, о односу са Антоном и о томе хоће ли „Брејкерси“ отићи у легенду, док са новим бендом већ има материјал за нови албум. Нови почетак за тебе. Је ли исти осећај као када си почињао са „Партибрејкерсима“? – Сваки почетак је леп, зато се и изгуби касније, па сви траже тај почетак, те неке постулате искрености, лепоте и доброте међу члановима. Али не може то да се врати, мора да се негује… и ако се изгуби, тешко се налази. Да ли се то изгубило у твом матичном бенду? – Мало смо се уморили. Ипак, то је 35 година, нарочито смо последњих година много радили. Волео бих да Антон сними соло плочу јер што смо бољи у овим бендовима, наши матични бендови „Велики презир“, „Јарболи“ и „Straight Mickey“, и „Брејкерси“ ће имати користи од тога, показаћемо да може и нешто друго да се ради. Да је нешто друго могуће. Чини ми се да о „Брејкерсима“ дуго ниси причао са оваквим жаром и узбуђењем како причаш о „Шкртицама“? – Зато што морам многе ствари да кријем (смех)… Само не бих волео да само ја причам о „Шкртицама“, то ме мало смара, волео бих да су сви укључени. Овај бенд је састављен од бар две генерације музичара. Како се слажете? Како функционишете? – Од три генерације, пошто Боца има 29 година, ја имам 53, Коле 46, Борис 41, Данијел 37 и то је то. Али ми волиму ту музику, клиберимо се, зезамо и све то… и само уђемо у процес. Ево сад смо пробали нешто два дана и направили смо три нове ствари. Ми већ имамо материјал за другу плочу. Немамо проблем. Доста песама које свирате на концертима нису завршиле на албуму? – Албум траје 53 минута и то је то. Проћи ће још неко време да и њих снимимо. Не можемо ништа да планирамо, ми живимо у хаосу, а хаос ред прави. „Шкртице“ у песмама преносе тај хаос, а онда га доводе у ред… толико различитих аранжмана никад није било у „Брејкерсима“. – Није било зато што смо само изгубили време једно с другим. Мислим, ово причам само о мени и Антону. Мало смо се, знаш… 35 година… много је. Публици сте занимљиви и зато што сте сви познати из других бендова, а овде остављате другачији утисак, зато су вас и прозвали супергрупа. – Више су суперствари, а то да ли смо супергрупа, то ћемо видети још… Све је ОК, само треба људски фактор да се нађе ту, да буде ОК, да профункционишемо као људи, да се не пецамо на слабости. Како се осећаш као ћале који има млађи бенд од свог сина? – (смех)… Па није… негов бенд „Дегенеза“ је млађи од нас. Они сад снимају плочу… Да нису добри, џаба му што је мој син. После толико година искуства на сцени, шта ти сад ствара поново то неко узбуђење? – Ствара ми узбуђење што су нове ствари у питању, што није излапело, није коска… Капираш? Са „Брејкерсима“ је другачије. „Брејкерси“ су као мит већ и знаш онда кад си сје…ан, а Антон само удари риф и одмах се излечиш, идеш и затворених очију, причаш своју причу по стоти пут… А треба ти више енергије да уђеш у ту причу која је већ испричана. Али су то феноменалне ствари које ти увек рашире руке и приме те. Сад је све онако… другачије. Сад ја нисам ту „Брејкерси“, па да гледам са рокенрол Олимпа. Песме које пишеш за „Шкртице“ делују личније од оних у „Партибрејкерсима“. Имаш ли проблем да раздвојиш које песме пишеш за један, а које за други бенд? – Да, другачији је мој исказ овде и у „Брејкерсима”. Много је личније. Али немам тај проблем, ја чак имам сад написане песме за „Брејкерсе“, али ту мора да прође неко време. Сад размишљам о другој плочи са „Шкртицама“ која ће бити лудило. Хоће ли други албум бити још енергичнији, бржи…? – Па… средњи темпо. Средње године, средњи темпо. Која би била порука „Шкртица“? – Не дај свој живот ономе ко не зна ни шта би са својим животом, ако га уопште има. Зоран Костић Цане оформио је 2014. бенд “Шкртице” са још четири музичара: Владимиром Коларићем Колетом (Велики презир), Борисом Младеновићем (Јарболи), Бошком Мијушковићем и Данилом Луковићем (Straight Mickey and the boyz) Невен ЏОДАН, БЛИЦ
  22. Предлажемо сјајну књигу свештеника Георгија Максимова на тему која је актуеланда данас, а за коју православни хришћанин данас можда и нема толико извора. На који начин разговарати са атеистима, на шта обратити пажњу, на које ‘замке’ обратити пажњу током разговора са њима, да ли уопште и разговарати у појединим случајевима – све то можете пронаћи у овој малој, али пре свега практичној књизи написаној из стеченог искуства пре свега. Како да атеиста стекне веру? О милитантним атеистима Ненаучност атеизма Наука против атеиста Атеизам и друштво ‘Мирни’ атеизам? Зашто Бог није производ фантазије Чудо овде и сада Логика против атеиста Атеисти и пакао Закључак * Како да атеиста стекне веру? Познато је да се атеистима називају људи који сматрају себе неверујућим у Бога и уопште у религиозни систем погледа на свет. Они се могу поделити на две групе – на мирне атеисте и на милитантне атеисте. У прве се убрајају они који себе називају неверујућим просто зато што у њиховом животу није било сусрета са духовним светом и религиозна област их просто не интересује, однос према Цркви код њих може да се креће од равнодушног до позитивног. У другу групу се убрајају атеисти који се изразито негативно односе према Цркви, сматрају религију злом и труде се да се боре са њом. Међу првом групом сусрећу се људи који говоре: ‘Желео бих да постанем верујући човек, али не знам на који начин да стекнем веру у Бога’. Таквим људима се може посаветовати да обрате пажњу на следеће речи Преподобног Силуана Атонског: „Гордост не даје души да ступи на пут вере. Неверујућем човеку дајем следећи савет: нека изговори: ‘Господе, ако постојиш, просветли ме и ја ћу Ти служити свим срцем и душом’. За такву смирену мисао и спремност да се послужи Богу, Господ ће неизоставно просветити… И тада ће твоја душа осетити Господа; осетити да јој је Господ опростио, да је воли, и из искуства ћеш познати и благодат Духа Светога ће сведочити о спасењу у твојој души“. Познато ми је неколико прича људи који су управо на тај начин од атеиста постали верујући људи. Навешћу повест једног од њих: ‘Придржавао сам се строго атеистичких пголеда и често спорио са хришћанима. Сво то време су ми говорили: ‘Па, шта ти смета – замоли сам од Бога да се сретнеш са Њим’. Ја им говорим: ‘Како то да радим, када у Њега искрено не верујем?’ Одговарали су ми: ‘Па шта губиш? Ако Бога има, Он ће ти сигурно одговорити. А ако Га нема, онда се ништа неће догодити’. Ја сам онда помислио: ‘Заиста, ништа не губим.’ Обратио сам се Богу својим речима: ‘Боже, ако Тебе стварно има, онда уђи у мој живот и покажи Се’. И у том тренутку, како ми се чинило, ништа се није догодило. Какав сам био, такав сам и остао. Али то ми се онда чинило. Буквално за недељу дана мој живот и мој поглед на свет су се променили суштински. Већ недељу дана након моје молитве, ја нисам могао ни да замислим шта значи да Бога нема и да у Њега не верујеш’.[1] Атеисти често верујућим људима говоре: ‘Ако Бога има, онда ми Га покажи!’ или ‘Ето, нека ми се Бог јави да да бих веровао у Њега!’ Занимљиво је шта би они сами рекли човеку који говори да не верује у постојање председника Русије Путина и говори: ‘Ако Путин постоји, нека се он са мном лично сретне’? Уопште, Путин као слободна личност може и да не пожели да се сретне са тобом. Иако је Путин просто смртни човек. А ми овде говоримо о Творцу свега. Зар није глупо сматрати да Он мора да се јави на први миг људима који себе позиционирају као Његове противнике? Једино човек који је спреман да се измени и почне да живи по вољи Божијој ако Бога има – достојан је сусрета са Њим. Са овим је повезана још једна важна околност. Сам Бог је рекао коме се открива, ко је достојан да Га види: „чисти срцем ће Бога видети“ (Јеванђеље по Матеју 5:8). Следи да ако неко искрено жели да стекне веру или да се убеди да ли заиста Бог постоји, треба да се одрекне од вршења онога што Бог назива грехом. Како је писао Свети Николај Српски: „Бог и грех се налазе на два различита пола. Нико не може да се окрене лицем Богу, ако се прво леђима не окрене греху… Када се човек окреће лицем к Богу, сви његови путеви воде Богу. Када се човек окреће од Бога, сви његови путеви воде у пропаст“. Са своје стране Преподобни Амвросије Оптински је говорио да ако би пошло за руком да се атеиста убеди да макар месец дана проживи без грехова, он би и неприметно за себе за то време постао верујући човек. На жалост, ни у једном од мени познатих случајева када би атеисти то предлагали, он није пристајао. Иако би се рекло – а шта губиш? Занимљиво је да се чак и из угла психоанализе, те ‘тврђаве атеизма’ потврђује постојање сличне везе између атеизма и одсуства жеље да се човек одрекне од греха: ‘Ана Фројд је открила да жеља за удаљавањем од заповести и казне… представља вероватни психолошки узрок одрицања Бога’.[2] О милитантним атеистима За разлику од мирних атеиста, милитантни атеисти воле да споре са верујућим људима. Притом често, говорећи о Богу, код њих почињу да се јављају прекомерне емоције за некога ко расуђује о нечему у чије постојање не верује. Како је исправно приметио Сергеј Худиев ‘атеизам који гневно ратује са Онима Кога објављује непостојећим ставља одређену загонетку, која је сећам се, преда мном ницала још за време комунистичких година: ако Бога нема, зашто Га мрзети толико? Атеисти често говоре да Бог Библије није реалнији од Зевса или Озириса, али њихова потпуна равнодушност према Зевсу или Озирису показује да није тако. Они воле да пореде веру у Бога са веровањем у Деда Мраза, међутим, иступају против божићних вертепа, док се према фотографијама Деда Мраза односе без икаквог непријатељства’. Заиста, осећа се да ту постоји нешто лично. Код неких милитантних атеиста дубоко у души лежи љутња на Бога због нечега (на пример, умро је блиски рођак или је некада молио Бога за нешто и није добио), а код некога у души постоји расцеп због тога што живи у греху, али не жели да га се одрекне и покушава да обори сам појам о греху и о Богу. Можда неко има још неке друге узроке. Међутим, сама срж која подстиче атеисту да постане ‘милитантан’ не објашњава се садржајем његових ставова. Исувише је снажна антипатија према ономе што се назива непостојећим. Али нећемо се даље удубљивати у мотиве милитантних атеиста, разговараћемо о њиховим идејама. За њих је типичан занос: ‘Ми смо научни атеисти! Атеизам је строго научан, а религије су разноразне ненаучне бајке’. Ето о томе треба поразговарати детаљније. Наука се бави изучавањем материјалног света који може да се позна. Међутим, Бог је по самој дефиницији нематеријално Биће које суштински превазилази човекове способности познања. Зато ако будемо говорили да наука ништа не зна о нематеријалном Бићу које се не може познати, онда је то тачно – она то и не може да зна, пошто то није област њеног изучавања. Зато што Бог није део материјалног света који се може познати. Зато, иако има много верујућих научника, међутим, у својој професионалној делатности, у научним публикацијама они не наводе никаква позивања на Бога. И не зато што је ‘наука доказала да Бог не постоји’, већ зато што само питање о постојању Бога лежи ван компетенције науке. Ипак, наука нам је у нечему од велике користи у разговору управо са атеистима. Даље ћу навести два разлога. Први лишава атеизам претензија на научност, док други показује како наука иступа против атеиста, сликовито речено, забија им нож у леђа. Ненаучност атеизма Дакле, прво. Зашто је атеизам у принципу ненаучан и зашто не може бити научан? У философији постоји нешто што се зове принцип фалсификације. У питању је начин распознавања научног знања сагласно коме критеријум научности теорије представља могућност њене фалсификације или оповргавања. То јест, има се у виду да у принципу може да се постави експеримент који би могао да оповргне ту конкретну теорију. На пример, ако се говори о гравитацији, онда би предмети који би летели у небо говорили о њеној нетачности. Значи, ако је неко учење изграђено тако да је у стању да растумачи било које чињенице, то јест ако је учење у принципу необориво, онда оно и не може да претендује на статус научног. Искуство изучавања ставова савремених атеиста недвосмислено сведочи да је пред нама управо такво учење. И када следећи атеиста у низу буде говорио: ‘Докажите ми да Бог постоји!’, јавља се питање: ‘А шта управо треба да буде признато за 100% доказ који би оповргао твој атеизам? Да ли тако нешто постоји?’ Постоје философски докази постојања Божијег и њих је прилично много. На пример, телеолошки доказ који говори да се из самог уређења света и нас самих – са свом невероватном сложеношћу и хармонијом која се види у природи – природно изводи закључак о разумном Творцу. То је логично. Ако је апсурдно сматрати да се лаптоп на коме пишем ову књигу јавио сам од себе, игром случаја, онда је још апсурдније говорити да се цео свет који је уређен неупоредиво сложеније од лаптопа, јавио сам од себе. Навео бих један цитат ради примера: ‘Посматрајући бактерију Escherichia coli, доктор Саган је приметио да овај ‘најпростији’ организам садржи хиљаду милијарди битова информације која се чува у њеним генима и хромозомима: и затим изводи закључак да ако би бројали свако слово у сваком реду сваке књиге у највећој библиотеци света (10 милиона књига), добили бисмо отприлике хиљаду милиона слова. Другим речима, број података (информација) које се налазе отпилике у 10 милиона књига, налази се у генетском коду ‘најједноставније’ бактерије Escherichia coli! Ипак нас моле да поверујемо да је овај предивни организам са његовим очигледном сложеним уређењем настао као резултат потпуно случајних процеса’.[3] А ту онда још и математичари са својим рачунањем статистичких вероватноћа додају аргументе. На пример, Марсељ Голе је израчунао да је вероватноћа појаве најједноставнијег репликационог система који је неопходан сваком живом организму једнака . А Карл Саган је израчунао да је шанса случајне појаве живота на планети као што је Земља једнака . Сличних примера има много. Мене на пример, све ово убеђује. Али атеиста може да каже – и говори! – да то њега не убеђује. Да он може да поверује у случајно настајање света. И ето, ништа страшно, што је вероватноћа томе практично равна нули. Тако атеиста може да каже за сваки аргумент, зар није тако? Ево на пример, постоји још и онтолошки аргумент који су разрадили философи Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Хедел, постоји и морални аргумент који је подржавао Кант – њих је то убеђивало у постојање Бога и сви они уопште нису били глупи људи, својим интелектом у многоме превазилазе просечног атеисту. Али, за ово он може да каже – и говори! – ‘мене то не убеђује!’ Дакле, ако не убеђују теоретски аргументи, онда, може бити, чудо представља аргумент који неумољиво оповргава атеизам? На жалост, не. Сећам се, имао сам прилику да читам књигу Генадија Трошева, његове мемоаре о чеченском рату. У питању је истакнути генерал из рата који ми је као човек врло симпатичан. Генадиј Николајевич позиционира себе у књизи као атеисту. Притом, он наглашава, да није милитантан, просто је тако васпитан. Занимљиво је да он описује чуда, навешћу цитат. ‘У чеченском рату сам слушао такве приче које се ничим не могу објаснити осим натприродним деловањем. Поразио ме је случај са старијим поручником Олегом Палусовим. У борби је изгубио свест, када се пробудио видео је да је непријатељски метак ударио у напрсну иконицу Мајке Божије, пробио је, зауставио се и није ушао у груди. Икону му је током одсуства ставила на њега његова мама. Материјал од кога је ова икона направљена, наравно, никакве особине за заустављање метака није поседовао. Говоре да је таквих примера било много’. То јест, сам генерал сведочи да тако мали комад метала никако није могао да заустави метак, али тако нешто догодило. И шта даље пише уважени генерал? Он говори: ‘Жао ми је што Анђела чувара у Чеченији није било довољно за све наше војнике. Није разумљиво само једно: зар су се мајке погинулих мање молиле или страдале за своје синове од мајки оних који су преживели?’[4] Наравно, и сам аргумент је чудан овде – као прво, нису се све мајке молиле, постоје атеисти и међу женама; као друго, Бог нигде није обећао да ће све Своје верне чувати од смрти у рату. Али суштина чак није ни у томе, већ у томе да се ето, атеиста сусрео са чудом, признао да не може на други начин да га објасни, али је ипак нашао интелектуални начин да одмахне руком на то чудо – да би остао атеиста. Постоје и снажнији примери. 2001 године у Теодосији је десетогодишњи Назар Стадниченко због прелома у потпуности изгубио два прста на левој руци. Ево како сам он о томе говори данас: ‘Оперисали су ме. Многи пишу да је била ампутација, да су пришили прсте. Не, о томе се управо и ради, да нису ушили. Метална врата су потпуно смрскала прсте, њих чак нигде нисмо могли да нађемо. Постојали су само делићи коже које су ушили. Мама је непрестано питала лекара како ће њен син да свира клавир без прстију. Можда су потребне неке протезе. Лекар јој је одговорио: ‘Ја сам урадио оно што се од мене тражило, ушио сам. Дођите на превијање’. Пошто свирам клавир и цео живот сам желео да се бавим тиме, ово је за мене било ужасно… Међутим, моја породица је била верујућа. Мама је ишла у храм и тамо јој је једна жена рекла да се може молити Свети Лука за помоћ, да бола буде мање, да зарастање брже напредује. Његове мошти се налазе у Симферопољу и ми смо кренули тамо. Ја сам целивао мошти, а мама је на моју руку ставила икону Светог Луку да би ми смањила страдање, купила је свето уље и мазала моје прсте. Ја сам се молио својом дечијом молитвом… Процес зарастања је брзо напредовао. Отприлике на трећем превијању лекар је мојој мами рекао: ‘Не знам зашто, али му се појављује кост, појављују се нокти. Не могу да схватим шта је у питању. Да је остао врх прста, нокат би могао да расте, међутим, кост никако не може да расте’. Какво је његово запрепашћење било када су ми се током три недеље потпуно обновили прсти! Порасли су поново, и притом без било каквог недостатка! Мама је лекару причала о Светом Луки, али је лекар био у недоумици, јер је био неверујући… Он сам је више пута говорио да врло добро схвата да тако нешто не може да се догоди. Ипак, кост је порасла’.[5] Ето још једног примера очигледног чуда које се догодило пред очима неверујућег човека што му није сметало да остане у свом неверовању, иако је и он, као и Трошев, признавао да је тако нешто немогуће. Значи да ни чудо за атеисту не може бити 100% оповргавање његове идеологије. Можда као довољан аргумент могу да послуже посебна мистичка осећања или религиозни доживљаји које осећа човек? Наравно да не, то атеисти пре свега одбацују, говорећи да тобож под дејством психотропних суптстанци могу да се доживе иста таква осећања и доживљаји. Истина, није јасно како су они то установили немајући искуство религиозних доживљаја, јер да би се нешто упоредило треба знати оно што поредиш. Али добро, главно је да смо схватили да за атеисте тако нешто уопште није аргумент. Сећам се, једна моја добра познаница атеисткиња ме је једном зачудила, признавши ми да је у тренуцима врло велике опасности читала молитву – стихове из псалма и да јој је то помогло. Постало је лакше, опасност је прошла. Међутим, истог трена је додала да је у питању просто добар стицај околности, а осећање последица аутосугестије, да ничег натприродног ту нема. Није онда разумљиво чему онда читање управо молитве, а не неке брзалице на пример: ‘Риба риби гризе реп?’ То је још један пример како атеисти могу све што желе да тумаче са тачке гледишта својих убеђења. Шта онда остаје? Можда директно виђење Бога? Као што неки говоре: ‘Ето, нека ми се Бог јави, да Га видим очима’. Сећам се како сам пре много година читао причу америчког писца Харија Харисона који је такђе био убеђени атеиста. И ето, у предговору за његову причу ‘Код водопада’ он говори да је ову причу написао под утиском од виђења које једном приликом имао на јави. Међутим, Харисон ту прави изговор да је, наравно, то виђење било просто резултат различитих физичких фактора који су довели до таквог деловања на његову свест. Јавља се питање: а зар не може атеиста тако да каже за свако виђење које види? Да су ето, у питању биле халуцинације и то је то. Наравно да може. И такви примери су ми такође познати. Чак документовани примери масовних виђења неког чудесног феномена не представља аргумент за атеисте. У јулу 1917. године у Португалији, троје деце је, позивајући се на неку ‘даму’ која им се јавила, рекло да ће 13. октобра у пољу код села Фатима да се покаже чудо. Захваљујући новинарима ово је постало јако раширено и у одређеном датуму око 50 хиљада људи се окупило на указаном месту, између осталог и новинари највећих новинарских агенција. И они су видели необичне небеске појаве. Сунце је почело слабије да сија, променило своју боју и почело брзо да се креће по небу. У маси су били и атеисти. Навешћемо речи једног од њих, Авелина Алмеиде, новинара часописа ‘O Seculo’ који се придржава отворено антицрквених ставова: ‘пред избезумљеним поггледима масе… сунце се покренуло и учинило оштре невероватне покрете, који излазе ван граница космичких закона… сунце је ‘плесало’ по изразу народа’.[6] Све ово је трајало око десет минута пред очима хиљада сведока. О томе се сачувало мноштво њихових сведочења. Римокатолици сматрају ово чудом од Бога, а ја на пример, сматрам да је у питању чудо од злих сила, али се може рећи да се слажемо у томе да је у питању чудо, пројава натприродног духовног света. За атеисту је у сваком случају ударац његовом погледу на свет. Ту је очигледно да ни три детета, ни уопште сви црквењаци заједно нису могли тако нешто да ураде. Али не, чак документовани феномен који је имао хиљаде сведока не представља 100% оповргавајући аргумент са тачке гледишта атеиста. И они такође и њега покушавају да објасне полазећи из своје идеологије. На пример, неки атеисти говоре да је у питању била масовна халуцинација, изазвана религиозним заносом масе – истина, није јасно зашто су јој се предали и сведоци-атеисти који су дошли специјално да би ‘разобличили чудо’? Неки опет објашњавају да су у питању ванземаљци, показујући самим тим спремност да поверују у шта год било, све до ‘зелених човечуљака’, само да не признају да је у питању нешто натприродно. Тако да атеизам представља ненаучну идеологију, јер не одговара критеријуму фалсификације, пошто је за своје следбенике она необорива у принципу. Сем тога, постоји још и критеријум верификације који говори о експериментима који потврђују теорију. На пример, у случају гравитације, у питању су предмети који падају на доле. Међутим, у атеизму не постоји ништа што би могло експериментално да се провери, јер у њему нема ни једне позитивне тврдње. Тако да ни том критеријуму научног знања атеизам не одговара. Атеизам има проблеме и са тачке гледишта логике. Пошто је човеково знање о свету непотпуно, онда тврдња да ‘Бога нема’ подразумева Његово одсуство у целом свету, претпоставља да аутор такве тврдње поседује свезнање, то јест, управо божанску особину. Међутим, о проблемима атеизма са логиком ћемо засебно говорити. Да пређемо сада на другу тачку. На онај исти ‘нож у леђа’ који поверљиви атеисти добијају од науке коју су сматрали својим најбољим савезником. Наука против атеиста Не, не ради се о томе да је наука доказала да Бог постоји. Као што смо већ говорили, наука не може да изучава Самога Бога, али атеисте зато наука може да изучава. И када је наука почела да изучава атеисте, показале су се занимљиве чињенице. Посебно је 2009. године група научника са универзитета у Торонту спровела велики експеримент чији су учесници били подељени на две групе: верујуће људе и атеисте. Давали су им тестове, мерили активност њиховог мозга за време тестова и затим проедили резултате. Резултати су показали да се атеисти много више брину за време тестова и задатака од верујућих људи и да чине више грешака. Руководилац групе која је вршио експеримент Мајкл Инцлихт је очигледно, да би утешио атеисте, приметио да осећање неспокојства које се јавља приликом грешака може да има и позитивни ефекат, то јест, да буде корисно за човека. Међутим, разумно је прећутао да ли има много користи и позитивног ефекта у томе да чешће грешиш од других. И то још није све. Читав низ експеримената у различитим земљама је потврдио да је током болести боље бити верујући човек него атеиста. Тако су, на пример, научници са универзитета у Ајови (САД) установили да код верујућих пацијената са кардиоваскуларним проблемима има 20% мање компликација у односу на неверујуће. А италијански научници са универзитета Падуи су изучавајући људе који су страдали од Алцхајмерове болести, открили да је код верујућих пацијената темпо развоја болести 10% мањи у односу на неверујуће. ‘Очигледно је да вера помаже да се успори развој болести’, изјавио је о томе професор Енцо Манцато.[7] А доктор Франко Бонагуиди са државног универзитета Пена је као резултат трогодишњег посматрања разјаснио да након операције трансплантације јетре верујући пацијенти лакше издрже операцију и постоперативни ток, да је преживљавање за 26% веће у односу на атеисте.[8] О овоме говоре и руски лекари. Доктор медицинских наука Игор Попов говорио је о резултатима дугогодишњих истраживања: ‘120 пацијената са остеохондрозом кичме лечило се на сложеном лечењу. Позитивни резултати код атеиста постигнути су од 9 до 11 дана, док је код верујућих људи бол нестајао практично након 4 до 7 дана… Посебно су нас запрепастиле разлике у резултатима лечења атеиста и верујућих са артрозама великих зглобова. Код атеиста су се добри резултати у лечењу постизали у просеку тек од 18 до 22 дана од почетка лечења, док је одличан резултат код верујућих био већ од 9 до 12 дана. Установљено је да код атеиста обољења трају дуже, плеуритиси и међуребарне неуралгије након фрактура се сусрећу чешће, а операције имају већи број компликација и чак и код реконвалесцената се наилази на више неуспеха и незадовољавајућих исхода. Од 300 атеиста компликације смо имали код 51 особа (17%). Од 300 верујућих, компликација је било код 12 пацијената (4%).[9] Испоставило се да управо вера помаже оздрављењу и преживљавању чак и озбиљно болесним људима. Резултати анкете спроведене међу неколико стотина људи који су преживели тешка обољења показали су да при другим једнаким подацима, верујући у просеку боље издрже различита обољења. И чак дужина живота искрено верујућих људи је унеколико дужа од дужине живота атеиста[10]. Зашто атеизам показује тако негативно дејство на људски организам током болести и оздрављења? Падају на ум резултати другог занимљивог истраживања представљеног на 120-годишњици конференције Америчке психолошке асоцијације. У поређењу две групе људе од који су једни лагали, а други се потпуно уздржавали од лажи било је утврђено да су се људи из друге групе четири пута мање жалили да се лоше осећају у вези са својим сопственим психолошким стањем и три пута мање у односу на сопствено физичко здравље. То јест, било је установљено да лаж негативно утиче на човеково здравље.[11] Зар није занимљиво, занимљива паралела? Зар то није разлог зашто атеизам показује негативан утицај на оздрављење пацијената јер је он противан људској природи, која чак на подсвесном нивоу осећа да је у питању – лаж? Атеизам и друштво Међутим, ни то још није све. Једно од социолошких истраживања које је спроведено у Великој Британији, на унверзитету Кембриџ показало је да код верујућих људи по правилу има више деце него код атеиста. То јест, и са те тачке гледишта за друштво је више корисније да човек буде верујући човек него атеиста. Зато што друштво код нас у земљи преживљава демографску кризу. Ми сада свесно не одлазимо у неке метафизичке области и говоримо о областима које наука може да провери. Она је проверила и упоредила верујуће и неверујуће. И, као што видимо, закључци нису у корист атеизма. Сећам се како сам пре неколико година имао прилику да се дописујем са једним милитантним атеистом, активистом атеистичког покрета Москве. Питао сам га: ‘Ваша организација организује атеистичке скупове које одржавате. Шта радите на њима када се окупите?’ Он ми одговара: ‘Разматрамо на који начин да се боримо са религијом’. Ја говорим: ‘Можда радите још нешто?’, а он на то: ‘Не, ништа, само то’. А шта раде верујући религиозни људи? Они посећују болесне у болницама, негују престареле људе, при чему како верујуће тако и неверујуће, помажу унесрећеним људима – довољно је рецимо да се погледа на списак пројеката са сајта ‘Милосердие.ру’. И ето, са тачке гледишта интереса друштва, шта је корисније: верујући који помажу свима, а не само својима – или атеисти, чија се целокупна делатност своди на то да верујућих људи који помажу друштву буде мање? Јер они немају своје атеистичке болнице које би држали активисти искључиво атеистичких организација. Немају ни службу атеистичких милосрдних сестара које би седеле поред умирућих. Занимљиво је, на који начин би оне могле да утеше и испрате умируће? Ниједно атеистичко друштво не држи дечији дом или дом за старе, док при нашим манастирима постоји и једно и друго. Наравно, атеисти постоје и међу радницима у области очувања здравља и социјалних служби. Али они тамо просто раде у државним структурама, као и верујући. Ми ипак не знамо за примере да би атеисти, управо као атеистичко друштво чинили нешто слично ономе што ради верујући људи управо као верујући, којима религија даје мотивацију да се баве свим горенаведеним, стварајући нешто своје, различито од државних структура. Ниједно атеистичко друштво није иступило са иницијативом: ‘наш атеизам нас је побудио да организујемо хуманитарну кухињу за бескућнике или дом за незбринуту децу’. Одавде следи прости закључак: за друштво су атеисти у поређењу са верујућим људима бескорисни, у најгорем случају – штетни. Зато што верујући воде своју сопствену друштвену делатности, а атеисти не само да само не воде, већ и желе да се број верујућих смањује. ‘Мирни’ атеизам? Треба рећи сада и пар речи о једном популарном аргументу који је нашим атеистима дошао са запада. Они говоре: ‘не, религија је штетна за друштво јер изазива религиозне ратове и теоризам, а атеисти су такви мирни, добри људи, од нас никада штете није било, никаквог насиља’. Навешћу карактеристичан пример. У књигама познатог савременог проповедника атеизма Докинса оцртава се ружичасти свет атеизма, свет без религије: ‘Замислите: не би било терориста-самоубица, напада 11 септембра у Њујорку, напада 7 јула у Лондону, крсташких похода, лова на вештице, поделе Индије, израелско-палестинских ратова’, итд. Лепа слика, међутим чињенице је не штеде. Ако погледамо на извештај Националног противтерористичког центра САД који води мониторинг ситуације по целом свету, видећемо, на пример, да по статистици из свих терористичких напада 57% су религиозно мотивисани (од њих 98% извршено од стране муслимана), а 43% извршено је из нерелигиозних мотива.[12] Дакле, нерелигиозни тероризам није много нижи. Атеисти-терористи су добро познати у историји. На пример, у руском царству само у периоду од 1905. до 1907. године као последица терористичких напада које су организовали атеисти (бољшевици и есери) погинуло је и рањено више од 9000 људи.[13] Међутим, то су ситнице када се упореди са оним што се догодило када су атеисти освојили власт. На пример, база података ‘Новомученици, Исповедници за Христа пострадали у годинама прогона Руске Православне Цркве у 20. в.’[14] укључује 35 000 биографија људи који су били убијени или бачени у затвор од стране атеиста Совјетског Савеза само због тога што су имали друга убеђења. И то су они за које су успели да пронађу документоване податке. И то су само верујући Руске Православне Цркве док су се прогонима и истребљивањима подвргавали и следбеници других религија. А у републиканској Француској коју су освојили атеисти 1794. године, атеиста генерал Тјуро је организовао страшни покољ приликом гушења устанка у Вандеју, када је без суђења убијено више од 10 000 људи оба пола, између осталог и рођаци људи који су учествовали у устанку, свештеници, монаси и монахиње. А у Мексику је након доласка на власт атеиста само у 1915. години убијено више од 160 свештеника. Атеистички прогони религије који су се наставили 1926. године су изазвали дугорочни грађански рат који је однео животе 90 000 људи. А у Камбоџи је атеистички лидер Пол Пот за свега неколико година своје владавине успео да истеби скоро трећину сопственог становништва, између осталог и 25 168 будистичких монага, а такође и хиљаде муслимана и хришћана. Можемо наставити јако дуго, сећајући се Кине, Албаније и других земаља које су на својој кожи осетиле ‘радост’ атеистичког раја ‘живота без религије’. Где год би се идеологија атеизма објавила за државну, била то Европа, Америка или Азија, резултат је исти: реке крви и прогони против оних који другачије мисле. Докинс даље пише: ‘Не мислим да у свету постоје атеисти који су спремни да покрену булдожере на Меку, на катедралу у Јорку, храм Нотр-дам, пагоду Шведагон, храм Кјото или рецимо бамијанске Буде’. Занимљиво је да сличне ствари могу да понављају атеисти у нашој земљи у којој су до 1939. године остало само 100 активна православна храма од 60 000 који су били 1917. године. Атеисти су у нашој земљи уништили десетине хиљада храмова и стотине манастира од којих су многи представљали бесцене споменике архитектуре. Чак су и пагоде и џамије трпеле. Тако да правде ради треба представити и ‘свет без атеизма’ у коме не би било тих ужасних зверстава и бесмислених крвопролића која су се вршила под предлогом наметања атеистичког погледа на свет. И ако се атеистима допада да на верујуће људе пребацују одговорност за све злочине које су некада учинили верујући, елементарно поштење захтева да они на себе узму одговорност за све злочине извршене под заставом атеизма. Као што видима, историјска наука такође није друг атеиста. Како примећује С. Худиев, ‘атеиста 21 века зна да је експеримент са атеизмом већ био испробан, димензије тог експеримента не могу да не поразе: након Другог светског рата буквално трећина становништва планете живела је под влашћу атеистичких режима – у Кини, СССР-у, земљама Варшавског уговора. И у свима њима атеизам је донео плодове које је донео. Царство разума се није догодило. Религија која се сматрала извором свих зала и несрећа, угњетавања, мржње, прогона у односу на оне који другачије мисле била је успешно савладана у овим земљама. А мржња, репресије и друге несреће нигде нису нестале, већ су се само појачале. Да бисмо се држали те митологије – да је сво зло од религије, хајде да је отресемо са себе и прославимо – неопходно је намерно игнорисати (или кривити) целокупну историју 20. века. Када људима указујеш на то они говоре да или а) комунисти нису били атеисти или б) они су били атеисти, али њихов безобразлук нема везе са атеизмом. И једно и друго представља одрицање очигледног. Комесари у прашњавим шлемовима су исповедали управо атеизам о чему су гордо и говорили и искорењивали религију управо са циљем насађивања атеистичке идеологије.’ Зашто Бог није производ фантазије Атеисти воле да говоре да је за верујуће људе Бог тобоже исто што и ‘замишљени друг’ код неке деце. И питају: по чему се то разликује? Могу да објасним на примеру из сопственог живота. То се догодило лета 2009. године, тада још нисам био у свештеном чину. Изненада се испоставило да је моја породица изненада морала да напусти стан у коме смо живели. Имао сам само један дан да пронађем нови стан и нисам могао да пронађем јефтиније од 26 хиљада рубљи месечно. А моја плата у то време је била 30 хиљада. Разуме се, породица од четворо никако није могла да преживи са преосталих 4 хиљаде. Био сам у очајној ситуацији. Наравно, потрудио сам се да нађем неке додатне приходе али они чак ни близу нису могли да покрију целу суму. Почео сам да се молим и говорим: ‘Господе, ти видиш моју ситуацију, шта могу ја чиним, али је ово изнад мојих могућности, помози ми!’ Када сам након тога дошао на посао, првог дана су ми рекли: ‘Иди, узми новац.’ Испоставило се да су нам исплатили посао који смо одрадили још две године пре, на који смо већ и заборавили. Добио сам признаницу да потпишем и изненада видим суму. Тачно 26 хиљада рубљи! Следећег месеца сам такође неочекивано, ненадано добио исту ту суму већ на другом месту. И тако пет месеци заредом сам преко мојих обичних прихода добијао по 26 хиљада из различитих извора, од којих ниједан није био повезан са другим и нико није знао за моје финансијске проблеме. А пет месеци након тога се поново појавила могућност да живимо у свом стану, престали смо да изнајмљујемо стан, престала је велика потреба за додатним приходима и они су престали да долазе – остала је само обична плата. Реците ми, да ли је ‘умишљени друг’ у стању да тако нешто учини? Познато је да један пут може да буде случајност, два – подударање, али три већ нису случајност. Мени се то десило пет пута заредом и управо онда када ми је била потребна управо онолико колико ми је било потребно. Мени је овде све јасно – молио сам Бога и Он ми је помогао. И ова помоћ није била просто у томе што ми је било лакше на души, што би атеисти могли да објасне аутосугестијом. Она се изразила у врло материјалним стварима. Какво може атеистичко објашњење бити овде? Или ће атеисти рећи да сам све слагао и на тај начин прибећи оном истом одрицању чињеница ради идеологије за шта воле да оптуже верујуће, или ће то да објаве за врло ретки стицај околности. У последњем случају то ће бити, благо речено, мало убедљиво и просто ирационално, пошто се ‘рационалност састоји… у избору најпоузданије или најмање лажне варијанте. У том смислу, у неким ситуацијама се допустивост натприродног објашњења феномена као најбољег у том тренутку може сматрати рационалним – рационалнијим од смишљања измишљених и неоснованих хипотеза по принципу ‘шта год, само да није чудо’.’[15] Важно је нагласити да оно што се са мном догодило није нешто јединствено. Верујући људи осећају одзив са стране где усмеравају своју молитву. Да нема тог одзива нико се не би ни молио. Људи су врло практични, ето зашто у одраслим годинама нико не верује у ‘умишљеног друга’. А у Бога верују. Зато што то није просто идеја у мојој глави, у питању је Личност Која се налази ван мене, али са Којом се може ступити у потпуно реално општење. Ако је телефон сломљен и не спаја, њиме се неће користити. Религија просто не би могла да постоји толико хиљада година када људи не би добијали одговор. Атеисти ће рећи: зашто онда Бог не одговара на све молитве? Па управо зато што је Бог Личност, а не неки безлични принцип. Ви, као слободне личности такође бирате са ким ћете разговарати сада, а са киме нећете, коме ћете одговорити, а коме нећете, чије ћете молбе испунити, а чије нећете. Бог ништа није мање слободан у томе од вас. Чудо овде и сада Навешћу одломак из преписке архимандрита Епифанија Теодоропулоса са атеистом. У питању је одговор на питање да ли хришћани могу да покажу такво чудо које би потврдило њихову веру, а које може да види свако: „Када је Христос рекао за Своју Цркву да је „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18) Његових следбеника је било врло мало. Скоро 2000 година је прошло од тог тренутка. Нестајала су царства, заборављали се философски системи, а Христова Црква остаје неразрушива, без обзира на сталне и сурове прогоне које је она претрпела. Зар то није чудо? У Јеванђељу по Луки написано је да је Богородица посетила Јелисавету, тада је рекла: „Велича душа Моја Господа… јер од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:46, 48). Ко је била Богородица у то време? Само непозната кћи Назарета. Да ли су многи знали за Њу? За време које је протекло од тога дана колико је заборављено имена истакнутих жена? Ко памти мајку Наполеона или Александра Великог? Скоро нико. Међутим, милиона уста су кроз све векове поштовали ту кћи Назарета. Зар ми људи 20. века не потврђујемо истинитост ових речи Божије Мајке? То исто се односи и на једно од ‘другостепених’ Христових пророштава: када је Он остао у дому Симона губавог, дошла је жена и излила Му на главу скупоцени мирис. И Христос је рекао: „Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово Јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (Мт. 26:13). А сада размислимо да ли је круг Његових ученика био довољно велики да би неко могао да каже да су они сами обезбедили испуњење тог пророштва? Посебно таквог пророштва које, по стандардима савременог света, нема значај за већину људи. Да ли су ово чуда или не? Ако можеш, објасни их. А ако не можеш, онда их признај као такве“. Ови текстови се налазе у древним рукописима који се односе на време када су хришћана прогоњена мањина у незнабожачком свету. Лк 1:48 постоји у папирусу из трећег века , а Мт. 26:13 у папирусу из истог века. Ово искључује могућност ‘накнадног пророштва’. Логика против атеиста Атеисти имају проблем и са логиком. Притом, што је забавно, то се показује чак и тамо где атеисти желе да покажу своју велику ‘логичност’ у поређењу са верујућима. Узмимо као пример ироничну сличицу популарну код атеиста: На тај начин атеисти покушавају да избегну одговор на једно од најболнијих питања за себе. Питање је следеће: ‘Ако ви сматрате да верујући људи треба да се одрекну свог религиозног погледа на свет зато што на природно-научни начин није доказано Божије постојање, зашто ви сами не сматрате да сте дужни да се одрекнете свог атеизма из разлога што на природно-научни начин није доказано непостојање Бога?’ Уместо поштеног одговора, атеисти почињу са: ‘А не, ми настављамо од вас да захтевамо: докажите научно своју главну тврдњу! – и немојте се усудити да то од нас тражите!’ Такав став је тешко назвати логичним. У наведеној сличици се налази један суштински фалсификат. Када верујући поставља атеисти питање: ‘На који начин ти можеш да докажеш одсуство Бога?’, он не сматра неспособност атеисте да одговори на питање доказом Божијег постојања. Питање се поставља са другим циљем – да би се показао атеисти прави статус његовог погледа на свет. Јер сами верујући људи поштено називају свој поглед на свет вером и не представљају га за ‘јединствено аутентично научно знање’. А ето, атеисти свој поглед на свет покушавају да представе као такав и противе се да га признају за веру што он заправо и јесте у реалности. Међутим, са тачке гледишта логике, људи који верују у Бога се у спору са атеистима налазе у бољој позицији. Јер постојање Бога се доказује чак и приликом потврде делимично потврдне изјаве, типа: ‘неки феномени представљају по себи резултат деловања Бога на свет’. Атеизам претпоставља опште одричне изјаве – ‘ни један феномен не представља по себи резултат деловања Бога на овај свет’. ‘Очигледно је да се таква изјава сматра недоказивом већ макар због немогућности потпуне индукције, то јест, испитивања свих догађаја који су се некада одиграли, који се дешавају и који ће се тек догодити у будућности у универзуму. На тај начин… атеизам приноси… као полазну тачку догмат или аксиому која је много теже доказива од супротне изјаве. Заправо, истинитост делимично потврдне изјаве се доказује постојањем макар једног примера њене сагласности са реалношћу, истинитост опште одричне изјаве постаје поуздана једино при потпуној индукцији’.[16] Атеисти се вређају када се њихови погледи називају вером, али како још назвати убеђеност у идеју која не одговара критеријумима научног знања и не може имати научну потврду у принципу? Дакле, спор не иде између вере и научног знања, већ између вере да Бог постоји и вере да Бог не постоји, притом што прва може имати потврду у искуству, а друга – не. Како је писао А. Ф. Лосев ‘Атеизам лако решава ‘светске тајне’ и заборавља на ограниченост људског разума. Он стреми да из науке прогна све несхватљиво, заборављајући да је његово учење такође, у суштини, метафизичко. Једну тајну атеисти објашњавају другом и док хришћанство претпоставља потпуно разумљиву и у неком смислу природну идеје вере у један Узрок за друге узроке, атеисти стварају неразумљиви зачарани круг међусобних деловања узрока где један узрок представља последицу једног феномена и основу другог… попут барона Минхаузена који себе чупа из воде држећи се за косу’. Логичка недоследност атеиста постаје очигледна и приликом разматарња њихових најраспрострањенијих анти-религиозних аргумената. На пример, врло често воле да указују на примере правих или умишљених преступа које су извршили верујући људи. Са тачке гледишта атеиста, то доказује штетност религије као такве и за ‘мислећег човека’ то треба да буде довољна основа да би одбацио веру. Међутим, у том случају они су дужни да одбаце и медицину позивајући се на чињеницу многобројних преступа које су учинили лекари; треба да одбаце и науку јер су научници злочинци из историје врло добро познати, најсмртоноснија врста оружја била је развијена од стране научника. Овде се може убројати и атеистима толико омиљене спекулације на тему финансирања трошкова за изградњу храмова. Ето, колико би дечијих живота могло да се спаси уместо изградње једног храма. Међутим, атеисти из неког разлога не постављају то питање када наиђу на стадион или спејс-шатл. Сличних примера нелогичности и предрасуда од стране атеиста има јако пуно. Атеисти и пакао Сећам се, имао сам прилике једном давно да иступам на једном од факултета. Поред студената, седело је и неколико предавача. Један од њих је након мог иступања рекао. ‘Желим да вам поставим питање. Ви сигурно не можете да одговорите на њега, али ипак. Ето, ја сам атеиста. Ако будем живео цео свој живот пристојно и будем чинио добре поступке, да ли ћу након смрти отићи у рај сагласно са хришћанским представама? Чак и притом што настављам да одричем Бога?’ Одговорио сам да у његовом питању не видим ништа компликовано – у рај он неће отићи. Како се увредио овај атеиста! И касније сам наилазио на сличну ситуацију и у другим разговорима – из неког разлога атеисте интересује где ће они отићи након смрти и вређају се када сазнају да у рај неће доћи. Сигурно је да се то не тиче свих атеиста, али је сама тенденција занимљива. Мене, на пример, нимало не узнемирава што ћу се сагласно исламу наћи у паклу и што ћу се сагласно будизму рађати у свету страдања поново и поново. Ја просто не верујем у то и мене нимало не дотичу представе у које не верујем. Зашто то узнемирава атеисте? Многи од њих покушавају да то представе као противречност хришћанства – ‘ето, ако будете поверовали да је ваш Бог тако добар и све воли, зашто онда Он шаље на муке у пакао оне који не желе да верују у Њега?’ Међутим, рај и пакао сагласно са хришћанством не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом. Само за оне који љубе Бога, живот са Њим ће представљати вечну радост. Наведимо пример: ако будете загрлили човека који вас воли и жели ваше загрљаје, то ће за њега бити тренутак среће. А ако будете загрлили човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука. Рај не представља плату за добре поступке, већ сусрет са Оним Кога си заволео. Добри поступци помажу овом сусрету само онда када представљају израз свесне љубави ка Богу. Људима који не воле Бога, Он Своје друштво неће почети да намеће. Они ће остати у „тами најкрајњој“ са својим гресима и муком коју рађају ови греси. Греси које чини човек већ овде показују разарајуће дејство на њега – на пример, у земљама Скандинавије где је јако велики проценат атеиста, јако је велики и проценат обољевања од депресије. Сит и уређен живот без Бога из неког разлога не доноси радост. Након смрти човек жање оно што је сејао – последице свог избора. И то је праведно. Закључак Замислимо да плови брод у коме многи од путника нису видели капетана. И ето, појављује се човек који сматра да капетана уопште нема, износи различите аргументе у корист своје тврдње. Људе који му говоре да постоји капетан, он доживљава као људе који су просто измислили неку ‘идеју постојања капетана’ јер им је тако лакше. Сада пробајте да на ту ситуацију погледате очима човека који се лично срео и разговарао са капетаном – и онда ћете моћи да схватите верујуће. Основу вере у Бога представља искуство личног сусрета са Њим. Код атеисте се тај сусрет просто није догодио и, по правилу, зато што они сами и не стреме пуно ка том сусрету. Значајно је то да у разговору са психоаналитичарима сами атеисти јасно признају то: ‘Дешава се да неверујући у мирним тренуцима понекада питају себе да ли је њихово неверовање грешка која се јавља због стремљења да жељено представе за реално, захваљујући чему могу лако да избегну строге захтеве од стране Бога чије постојање они одричу и уместо тога се држе удобности, својевољности и тврдоглавости’.[17] Атеиста који захтева да му се ‘покаже Бог’ на почетку треба да одговори поштено себи самом на три једноставна питања: 1) Шта управо ја сматрам потпуним и несумњивим доказом постојања Бога? 2) Да ли се слажем да ћу, ако ми такав доказ буде показан, изменити свој живот у сагласности са законом који је објавио Бог и одрећи се од свега што у мом животу противречи Његовим заповестима? 3) Да ли слажем са тим да ћу, добивши такав доказ, морати да саопштим својим друговима-атеистима, а такође и верујућим људима са којима сам спорио да нисам био у праву и да сам сада постао верујући човек? Ако су одговори позитивни – може се користити саветом Преподобног Силуана Атонског.
  23. Version 1.0.0

    24 downloads

    приручник за родитеље
×