Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шта'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Pošto mi je više neprijatno da postavljam po dva tri hita dana ili večeri ,otvaram ovu temu gdje se može postaviti,ono što trenutno dolazi iz vaših zvučnika ili slušalica, a rado bi podijelili sa ostalima Evo kod mene se trenutno sluša,ovo 0110_hahaha
  2. Pa da krenemo i sa ovom temom. Upravo sam zavrshio knjigu "Nepodnoshljiva lakoca postojanja" od Milana Kundere. Trebalo mi je vishe vremena nego shto sam mislio. Pa sam celu sliku malo drugachije doziveo, odnosno nije bila onoliko jaka koliko bi trebalo da bude. ALi ipak sam uvatio poslednji voz poslednjih 40-ak strana koji kidaju srce u delice koliko je tuzno. Predivna knjiga
  3. По завршавању читања Новог завета, желим да почнем да читам неку књигу која га тумачи, мада ме буни, јер видим да постоји велики број књига које га тумаче, па неке тумаче само Јеванђеља, само неко Јеванђеље... па не знам да ли се та тумачења међусобно разликују или су сва иста него другачије исказана, у смислу да ли је у једној другачији закључак него у другој, па ме занима која је ,,лакша" за читање и разумевање. А након што бих прочитао тумачења - не знам куда даље јер књига о вери има на хиљаде, од различитих отаца. Видим да у књижарама има доста литературе Владике Николаја Велимировића, па не знам да ли је он добар за почетнике у вери? Такође ме занима и наука тј. тај неки спој науке и религије, занимају ме неке мало опскурније ствари попут погледа вере на појаву живота на другим планетама и тако неких ,,модернијих" тема и појава, па ме занимају књиге које се и тога дотичу. Листајући сајт СПЦ, за сада ми ово делује интересантно http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2017/03/knjiga-0061.jpg Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Illness and Healing in Orthodox Theology - John Zizioulas, 57 страница. Издаје: Сербиан пресс, 2016. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2018/04/knjiga-2735.jpg Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Васкрсење Христово * Религија и наука - Др Јован Јоветић, 184 страница. Издаје: Лио, Горњи Милановац 2017. година што се тумачења тиче двоумим се између ових- http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2019/01/knjiga-2829.jpg Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека - WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Тумачење Јеванђеља - Архимандрит Методије Муждека, 325 страница. Издаје: Сава, Београд - Лондон 2011. година http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1129.jpg Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Pravoslavno tumacenje Novog Zaveta - Arhiepsikop Averkije (Tausev), 710 stranica, cena je 1290 dinara...Ovo delo, kome smo dali naziv "Prirucnik za.. http://www.patrijarsija-puo.rs/wp-content/uploads/2015/02/knjiga-1431.jpg Tumacenje Jevandjelja Firmilijan E-prodavnica Patrijarsija WWW.PATRIJARSIJA-PUO.RS Knjiga Tumacenje Jevandjelja Firmilijan, 638 stranica, cena je 720 dinara...Jevandjelje jeste knjiga, koju su napisala cetri Jevandjelista: Matej, Marko...
  4. У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм
  5. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
  6. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. Стојана Валан
  7. Не знам колико ће ова тема бити интересантна. Један данашњи догађај ме подстакао да је поставим. Кажу да је цео свет полудео...Изгледа да јесте. "Досеткама" неких људи и Луцифер завиди. Хвала Богу што ме је благословио да још у фебруару 1993. на једном од првих часова веронауке отац Милан Филиповић каже да се неки људи баве "магијом" али да она нема дејства.... Елем, данас је неко крадимице ушао у наше двориште и оставио "нераспаковану" мушку мајицу. Као што рекох не верујем у враџбине, али се ипак питам зашто би нам неко то урадио.
  8. Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин. „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове. „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије. „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе. Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: – Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет? Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: – Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам. Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их. Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му: – Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!
  10. Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина? Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме. С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем. Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово. Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар. Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд. Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ. Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ.. Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом. Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију. Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство. Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ. С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником. Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана. Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више. Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму. У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија. Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане. Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији. Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући? Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова. Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале. Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада. Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару. Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада. Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама. Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно. Закључак Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини. Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње. Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење. извор
  11. Иако теолози године студиjâ проведу покушавајући да схвате и науче концепте попут ипостасног јединства двију природâ у Христу, апокатастазе или да разумију реченицу „мистерија светотројичних односа се иманентно пројавила у оваплоћењу,“ питања с којим се у пракси срећу и за која их нико није припремио, јесу Како се звао брат Свете Петке? или заправо најчешће и једино Србима битно питање Може ли се на црвено слово укључити веш машина? Имајући прво речено у виду, јасно је зашто сваки просвећенији поп или вјероучитељ добије алергијску реакцију од оваквог питања. Међутим, мора да се призна да питање o црвеном слову само по себи и није погрешно. Сваком је познато из властитог искуства вјере да заиста постоје неке забране рада, и да то није народ измислио. Ова недоумица сасвим легитимно постоји, посебно међу онима који живе у граду, јер можда лако можемо да схватимо да не треба да копамо по башти или плетемо чарапе на Свету Петку, док неки други лакши и модернији послови попут укључивања машине за веш, прања косе, или пеглања постељине нам стварају праве дилеме. С једне стране, за теологе постављање овог питања је добар знак, јер показује благонаклоност ка Цркви и вјери те спремност да се научи, међутим, с друге стране, оно је ужасно и тужно јер показује потпуно непознавање вјере и, што је најгоре, свједочи једну песимистичку визију Бога и светитеља као хистеричних диктатора и свирепих тиранина, који се лако наљуте око глупости. Одмах да кажем не постоји једноставан одговор на ово питање јер се такве ствари не уче у црквеним школама, и ко год тврди да га поуздано зна – лаже. Одговор зависи од наше визије, искуства и доживљаја Бога и Цркве. Ипак, постоје неке неспорне чињенице, и искуство Бога као Оца те наш живот у Цркви, који нам могу дати неке основне смјернице и идеје како можемо да сагледамо овај проблем. Шта је црвено слово? Прије свега, требло би да знамо шта је црвено слово. Током 2000 година наше црквене историје бројне личности и догађаји испунили су наш црквени календар, те зато ми током цијеле године сваки дан исказујемо поштовање, непрекинутим сјећањем и молитвом. Дакле, поред 12 великих празника везаних за догађаје из живота Христа и Богородице, имамо и празнике који су посвећени успомени на свете мученике, познате црквене личности, испоснике, учитеље и многе друге који су послије смрти препознати као свеци, по разним критеријумима. Тако је црквени календар испуњен од прве до последње странице неким празником, односно молитвеним сјећањем на неку особу или догађај, па чак и 29. фебруар. Црвеним словима у календару су означени посебно важни празници, који најчешће имају посебно свечано и знатно другачије богослужење, него обични дани. Црвеним словима су означени празници од велике важности за наше спасење и ту спадају, уз већ поменуте све Христове и Богородичине празнике, и све недјеље током године, јер тада прослављамо Васкрсење Христово као најзначајнији догађај у историји човјечанства. Затим, црвеним словима су уписани и празници који су од самих почетака обиљежавани у цијелој Цркви, нпр. успомена на небеску битку анђелâ – Аранђеловдан, смрт Јована Крститеља – Усјековење, смрт Апостолâ – Петровдан итд. Осим ових општехришћанских празника који се прослављају у свим Црквама, наша Српска Црква означила је црвеном бојом и друге дане када прослављамо наше српске светитеље и догађаје из наше историје: Свету браћу Кирила и Методија, Светог Саву, Видовдан, Светог Василија Острошког и друге, а који се не налазе у календарима других православних народа (Руса, Румуна, Бугара, Грузина, Грка итд). Једнако су црвеним словима означени и празници Светитеља који су од посебног значаја за нашу културу и традицију нпр. Архиђакон Стефан, Свети Ђорђе, Света Петка, Свети Никола, и други. На тај начин, на примјер, црвеним словом у календару, означен је и Сабор Светог Јована Крститеља – Јовандан (7.јануар), као једна од највећих Слава, док сâм празник у богослужењу нема неки посебан статус, тј. нема петохљебницу и друге одлике великих празникâ. Треба да знамо да су током наше страдалне историје под притиском државних власти, или злим предумишљајем појединаца током грчке окупације Српске Цркве од 1766. до 1920., неки празници који су у Српској Цркви били означени као црвена слова просто избрисани, односно враћени у обичне празнике. Тако је аустријска царица Марија Терезија декретом укинула, односно забранила прослављање читавог низа празника, под изговором да имамо превише нерадних дана, те тако штетимо економији државе. Из истог мотива укинула је и читав низ римокатоличких празника. Како би се, ипак, разликовали од обичних дана, ти укинути празници у нашем календару данас су означени масним подебљаним црним словима попут Светог Прокопија, Огњене Марије, празника Покрова Богородице, те бројних празника свих Светих Немањића и српских светаца, Архиепископâ и Патријарахâ.. Кад већ говоримо о овоме, вриједи напоменути да су се Срби овом ограничењу веома домишљато опирали те покушавали да одрже српске празнике и обичаје. Из тог доба остале су неке идентитетске „забуне“ у називима празникâ попут Михољадана (30.септембар) тј. празника Светог Киријака Отшелника, или Мратиндана – празника Светог Стефана Дечанског (11.новембар) и неких других. Наиме, замјеном назива празникâ, Срби су покушавали да заварају аустријске власти и докажу да не обиљежавају своје забрањене празнике, него римокатоличке дозвољене, јер су на српски празник Светог Киријака римокатолици обиљежавали празник Арханђела Михајла, а на празник Стефана Дечанског спомен на Светог Мартина – Мрату, а који су били дозвољени царским указом. Појам забране рада Говорећи о српским празницима и забрани рада тих дана, морамо да прије свега нагласимо да појам забране рада не постоји у хришћанству! То је чисто јеврејски појам, везан уз неке јеврејске празнике и он заслужује посебно појашњење кроз следећу дигресију. Наиме, по паду Адама и Еве и њиховом изласку из Раја, Бог им је дао обећање о доласку Месије – Спаситеља – Христа, који ће да исправи њихову грешку. Цијела историја људског рода, и посебно континуирано постојање богоизабраног народа – Јевреја има циљ у очувању сјећања и идеје о испуњењу Божјег обећања о доласку Христа у свијет. Управо због тога, сви старозавјетни закони и забране имају један једини циљ, а то је да се Јевреји идентитетски и културно не изгубе и утопе с другим народима, него да остану посебни и јединствени, те да као такви сачувају идеју о доласку Христа. Заиста, старозавјетни закон је преко силних забрана успио да сачува Јевреје од вјерског и културног утапања, чак и кад су били најсиромашнија и најнебитнија мањина у великим и развијеним цивилизацијама, попут Египта и Вавилона. Управо поштовањем Закона изабрани народ је сачувао вјеру да постоји само један Бог, док су скоро сви други народи на земљи то заборавили и пали у политеизам и идолопоклонство. Једна од многобројних одредби (укупно 613) које су имали Јевреји јесте и забрана рада суботом и на одређене празнике. Забрана рада суботом и неким празницима била је веома строга и подразумијевала је читав низ ограничења од немогућности припремања хране, паљења ватре, трговине, кретања, рада на пољу итд. Ове забране Јевреји поштују и данас будући да још увијек чекају Месију, те их додатно прилагођавају модерном добу (забрана употребе лифта, аутомобила, мобилног телефона итд) Забране су веома тешке, понекад из наше перспективе и бесмислене, но свакако су биле дјелотворне и испуниле свој циљ. С друге стране, хришћани вјерују да је испуњењем Божјег обећања о доласку Месије у личности Исуса Христа престала потреба за строгим Мојсијевим – јеврејским законом, јер је он тиме испуњен, те су зато хришћани ослобођени – изузети од њега. Једна од заповијести које су укинуте јесте и заповијест о забрани рада, или обављања неких послова седмим даном и празником. Међутим, иако је Закон доласком Христа испуњен, те не постоји никаква забрана рада, истине ради, мора да се призна да је забрану рада недјељом увео цар Константин у цијелом свом Царству и ту почиње наш проблем. Међутим, не смијемо заборавити да је то био државни закон, а не црквени, те да је био повезан с општим друштвеним реформама које је Константин спроводио. Кад говоримо о томе треба да нагласимо да је и сâм Цар од забране рада недјељом изузео ратаре, тј. пољопривреднике будући да њихов посао и дужности зависе од временских прилика (кише, сунца и слично). Недјеља је у том смислу схваћена као дан обавезног одмора за раднике и робове, а не као забрана неког рада, или забрана обављања неких послова. Дакле, питање је било синдикално и хуманитарно, а не вјерско и догматско. Оно је касније ушло у црквене обичаје и културу, и као такво задржало се до наших дана. Женска религија Ипак, и поред јасног непостојања било какве теолошки оправдане строге забране рада у Православљу на дане празника, тај обичај широко је проширен међу Србима. Занимљиво је да опсесија ригидног нерада на празник не постоји међу другим православним народима Русима, Грцима, Румунима итд, или барем не у маничном облику као код Срба, иако ти народи досљедно поштују нерадни дан у јавном животу, чак боље него Срби. Опсесија коју поједини вјерници показују постала је предмет поруге и спрдње међу нашим нецрквеним сународњацима. Свакако да овакав однос према празницима није био од самих почетака, а како се трансфер од здравог односа према празнику ка манији десио, и којим сплетом околности, требало би да буде предмет посебног истраживања. Разлога је свакако више. Наиме, у вријеме турске окупације број цркава је био изузетно мали, а и тамо гдје је и било храмова, жене нису ишле у цркву, осим током поста, или на велике празнике. Паралелно с тим свештенство је било генерално необразовано. Љетопис Стаке Скендерове која описује живот Срба у Сарајеву око 1850. године нам казује да су многе Српкиње живјеле као и муслиманке, сасвим склоњене из јавности, па су свештеници крштења, вјенчања и друге обреде обављали по кућама јер жене нису ишле у цркву. Стака је једина од омладине у Сарајеву знала да чита, па је читала Апостол у Цркви, онда кад је женама било дозвољено да дођу. За претпоставити је да је такво стање било једнако у све три религије у које су обитавале у Османском Царству, исламу, хришћанству и јудаизму. У таквим условима током вијекова, жене су биле искључене из јавног живота, односно вјерског живота и образовног система, па су сасвим природно и спонтано развиле свој сопствени и паралелни свијет, који није био толико конфесионално подијељен, као спољни – мушки свијет. У мултиетничким и мултиконфесионалним срединама какво је било Османско Царство, у малим градовима и мјестима, жене су се кретале и комуницирале преко лавиринта унутрашњих дворишта, малих капија и тараба, те тако су размјењивале вијести, рецепте, искуства, лијекове, савјете, етику и естетику у једном хаотичном шаренилу обичаја и вјеровања, који би се могли назвати општим именом женска религија. Неформална женска религија се у континуитету формирала и обогаћивала, будући да је брижљиво ширена и преношена с кољена на кољено, с мајке на кћерку, с комшинице на комшиницу итд. Женска религија није била револт против патријархалне јавне религије, него њена природна и незлобива надопуна, проста посљедица системског искључивања жена из јавне мушке религије. Она је имала своје бројне предности, али и неке мане. Једна од мана свакако јесте религијски синкретизам, односно флуидност у вјеровањима те скупљање и примјена вјерских обичаја на основу личних преференција. Будући да женска религија није извирала из Свете Књиге, него из практичног живота и потреба, вјеровања су обликована на обрасцу посуђивања свих вјеровања и обичаја која се допадну и преко принципа ваља се – не ваља се, више кроз интуицију и мање кроз промишљање, а свакако не кроз јасне теолошке дефиниције, објашњења и богослужбену праксу који постоје у. формалној, званичној, или мушкој религији. Кроз ту призму можемо да схватимо зашто су Српкиње мирне савјести ишле код хоџâ по записе, или по истом принципу муслиманке користиле ракију и свињску маст за облоге болесној дјеци, те зашто је неко некад чуо да се не ваља плести на девети уторак од Духова и наравно, данашње питање свих теолошких питања, зашто се не може радити на празнике, него мора сједити у кући? Примјера ових „вјерских екскурзија“ или привремених посјета оним другима има чак и у мјешовитим православно-римокатоличким срединама, гдје и данас није ријеткост да католици дођу код српског попа да им чита молитве. Занимљиво је да овај вјерски туризам на Балкану несметано траје и данас, не само упркос укључењу жена у друштвени и образовни систем, него и упркос свим ратовима и страдањима које смо међусобом имали на вјерској бази у протеклих неколико вијекова. Посвећење времена Имајући такво вјековно искуство женске религије која нема никаквих дилема о забрани рада за празнике, сасвим је јасно да правилно и аутентично хришћанско учење о посвећењу времена за празнике није имало никакве шансе за практичну примјену. За такав вјерски концепт православне жене нису ни могле да чују, нити да знају, а још мање да га спроводе чак и да су знале. Богословски гледано, умјесто јеврејске забране рада на дан празника, хришћани празник поштују преко посвећења времена. У том смислу, хришћанима није забрањено да било шта раде недјељом, или празником, него су позвани да своје вријеме у тај дан посвете Богу, или Светом који се прославља. Зато је одговор на питање да ли је дозвољено радити недјељом – да, јесте!, јер ми немамо забрану рада. Међутим, смисао обиљежавања празника јесте у одавању почасти Богу или Светом. Највећа почаст коју хришћанство има јесте служење Литургије. Литургијом, која не може да се деси без присуства народа и потврђивања свештеникових молитви с амин и другим молитвеним одговорима (Господе помилуј, подај Господе), ми оприсутњујемо Христа, односно чинимо га реално присутним. На тај начин, ми на гробове мученика и пред свете иконе доводимо самог Христа и тиме мученицима и светима дајемо највећи поклон и почаст. Управо зато иконе држимо близу олтара или мученике сахрањујемо у олтару. Наше учествовање на Литургији, као и одлазак на гробље, или било гдје у госте, тражи наше вријеме, те смо управо због тога позвани да на празник одвојимо и посветимо наше вријеме. У том смислу треба да разумијемо концепт посвећења времена насупрот забрани рада. Идеја да сједећи у кући и гледајући телевизију, при томе не палећи машину за веш, без да смо посветили вријеме – било да смо отишли на Литургију или учинили неко друго богоугодно дјело (посјетили болесног, нахранили гладног, склонили камен с пута итд) – потпуно је бесмислена. Нажалост, она је распрострањена међу многим Србима јер дијелом потиче из једне погрешне визије и искуства Бога или Светитеља, као једног тиранина, који на небу сједи и мучи нас глупостима, одређујући нам кад шта можемо да једемо, шта да радимо, кога да волимо и слично. У таквој слици духовног свијета, то небеско биће, љути инаџија, далеки и несазнајни Бог, само чека да погријешимо како би нас спржио громом и казнио најтежим мукама. Такву слику Бога (или Светаца) имају људи који не знају ништа о Цркви, јер Бога не поштују, него га се боје. Ти несрећни људи нису чули радосну вијест да смо ми доласком Христа и Крштењем теолошким језиком речено усиновљени, односно да смо постали дјеца Божја, или како нас Христос назва: Ви сте моји пријатељи! Ко има схватање и познање Бога као Оца и Пријатеља, он нема потребу да ограничава своје активности да не копа, не купа се, не укључује машину и слично, него живи и понаша се слободно. Закључак Имајући све горенаведено у виду јасно је да одговор да ли можемо радити недјељом и празником, упалити машину, прати косу и сличне ствари, с теолошке стране сасвим јасан, али и да поштовање празника у пракси зависи само од нашег појединачног схватања хришћанства и односа с Богом. Они који живе редовним црквеним животом мирне савјести раде недјељом све што сматрају потребним. Они пак међу нама који имају неразвијен однос с Богом и Црквом, цијелом проблему прилазе неправославно, под утицајем страха, сујевјерја и туђих вјерских концепција. Они се лишавају Бога као Оца и Пријатеља, и живећи у страху наивно мисле да се љуто и срдито Божанство може умилостивити њиховим жртвама. Готово дјетињасто мисле да је, на примјер, дозвољено користити шпорет или гледати телевизију, док је забрањено употребљавати неке друге апарате (машину, усисавач итд). Њима бих препоручио да, ако ћете се већ држати старих јеврејских обичаја и праксе, онда их се треба држати у потпуности, а не дјеломично. Они који држе Мојсијев закон не могу користити нити мобилни телефон, нити компјутер, будите барем дослиједни, нека се ваша вјера не приказује само на веш машини. Ипак, већини хришћана је јасно да смисао наших празника није у томе да пасивно сједимо у кући и чекамо освету љутог Бога јер смо нешто недозвољено урадили. Напротив, сваки празник нас изнова проактивно зове на дјеловање, тако што ћемо га започети оприсутњењем Христа у Цркви, причешћем и сусретом с људима и Богом, а потом све то продужити међу онима које волимо, чињењем добрих дјела за нас саме и за наше ближње. Ако овако не схватимо нашу вјеру, она ће нам временом постати просто мучење. извор View full Странице
  12. Depresija je stanje koje često nailazi ne samo na neprepoznavanje, već i nerazumevanje, a katkad i osudu. Mnogi od nas nemaju dovoljno informacija u vezi sa teškoćama sa kojima se pojedini ljudi sreću, čak ne uviđajući razliku između depresije, tuge ili potištenosti. Pojašnjenje i približavanje ovakvog problema važno je zbog svih onih ljudi koji ovakve teškoće imaju u iskustvu, ali svakako i zbog toga što omogućava uključivanje drugih važnih ljudi (porodice, prijatelja), kao adekvatan sistem podrške. Ono što bi uvek trebalo da imamo na umu kada smo u kontaktu sa ljudima koji se bore sa depresijom, a kada želimo da im pomognemo, jeste to da ne govorimo neke od navedenih stvari koje su opisane u nastavku. „Praviš problem ni oko čega” Depresija i poremećaji raspoloženja često imaju širok raspon ekstremnih emocija. Ukoliko umanjujete ili banalizujete probleme sa kojima se ove osobe suočavaju, postoji mogućnost ne samo da osete da nemaju podršku, već i da su napadnuti. To može da dovede do daljeg povlačenja ili to pogoršanja njihovog stanja. Iako vi, vrlo verovatno, imate drugačiju perspektivu njihovog stanja, to ne menja činjenicu da su njihova osećanja zaista snažna što, zapravo, za njih i predstavlja problem. Umesto toga, pokušajte da razumete da vaša perspektiva možda nije merodavna i pokušajte da budete saosećajni. Nastojte da razumete da raspoloženje ovih osoba može biti loše bez ikakve promene spoljnih faktora. Probajte da se poistovetite sa depresivnom osobom i stavite joj do znanja da razumete da je njihovo stanje nezavisno od spoljnih problema. Najvažnije od svega, pružite osobi podršku, bez osude. „Sam(a) si kriv(a)” Nemojte da govorite depresivnoj osobi da se suočava sa depresijom zbog sopstvenih postupaka. Baš kao i u slučaju nekih drugih teškoća sa kojima se ljudi suočavaju, poput stanja anksioznosti, ljudi koji su depresivni vrlo često nemaju pravo glasa. Istraživači pretpostavljaju da su poremećaji raspoloženja rezultat dejstva genetskih predispozicija i socijalnih faktora, što ukazuje na to da osobe nisu birale da prolaze kroz ovakvo iskustvo i ne treba ih tako ni tretirati. Umesto osuđivanja i optuživanja depresivne osobe da se ne bori dovoljno, ohrabrite ih da govore kakva je borba za opstanak kada sve deluje potpuno bezizlazno.
  13. Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
  14. ОДГОВОР ДУХОВНИКА: Брак се одржава на заједничкој жељи мужа и жене да своју брачну заједницу не раскидају. Када један од супружника више не жели да одржава брачну заједницу, било зато што је ушао у неку везу с другом особом, било зато што више не жели да живи у тој заједници; тада се брак већ не може сачувати. Свети апостол Павле је писао: “Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем; иначе деца ваша била би нечиста, а сада су света. Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји; брат или сестра у таквом случају нису ропски везани”. Из ових речи јасно је да то што је муж постао “заклети атеиста” није довољан разлог да се брак растави. Ако тај заклети атеиста још увек жели да живи у том браку, онда такав брак ваља чувати. Ако ли он реши да се раздвоји, онда га већ не треба на силу задржавати у таквом браку. Кад је реч о питањима култа, питањима вере у Бога или атеизма, који је у суштини вера да Бог не постоји; сва таква питања су такве природе да потпуно искључују било какву могућност компромиса. Да би неко у диалогу на ову тему променио свој став неопходно је да потпуно промени своју веру. Не може се постићи да свако само за мало попусти, када је реч о питањима вере. Или један мора сасвим попустити и напустити своју ранију веру, те усвојити нову, или ако се то не догоди, онда сваки остаје при својој вери. Кад је реч о питањима уметности, питањима овоземаљским, ту су цивилизовани људи спремни да прихвате могућност да неко има и другачије мишљење, другачији укус. Нормално је да се у таквим питањима поштује право сваког човека на сопствени избор, на сопствени доживљај. О укусима се не расправља. Стога ако живиш у браку са “заклетим атеистом”, избегавај сваку расправу на тему вере и атеизма. Ту се речима неће постићи ништа друго до свађе. Ако он започиње такве разговоре, кажи да си глупа и да то што он прича не можеш да схватиш и замоли га да те остави да и даље будеш са својим испраним мозгом. Упитај га да ли он може да те воли и такву глупу и испраног мозга. Највероватније је да ће после тога престати да започиње такве теме с тобом. Ако уђеш у расправу на тему вере сигурно ће се завршити свађом. Честе свађе пак воде ка раскиду брака. Не треба у таквим ситуацијама инсистирати на истицању своје вере у први план. Боље у први план стави све оно што вас спаја, а не питања по којима се непомирљиво разликујете. Свети апостол Петар је писао: “Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени, Када виде чедно понашање ваше са страхом. Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; Него у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено”. Дакле, ваља да се трудиш да својим практиковањем вере у себи изградиш срце кротко и тихо, да себе испуниш хришћанским врлинама и оставиш да Бог у погодно време у срцу твог мужа, заклетог атеисте, запали искру вере. Бог то може учинити сваког трена, но да ли ће се та искра разгорети и претворити у пламен или ће угаснути у мраку неверја, то понајвише зависи од утисака који ће тај заклети атеиста прикупити о верујућим људима, у првом реду о својој жени. Ако се у моменту када се та искра запали, у њему нађе довољно пријатних успомена на тебе, онда ће искра имати много веће шансе да се разгори у прави пламен. А ако ли му у том тренутку изађе слика жене свадљиве, брбљиве, џангризаве, ситничаве, мале су шансе да ће се искра пробити кроз мрак. Ако се дакле нађеш у овој незахвалној ситуацији, настој свим снагама да свом мужу не пружиш никаквог повода за незадовољство. Своју веру држи за себе, ради на себи, усавршавај свој карактер, вежбај се у смирењу, кротости, трпељивости, и све чини са пуно љубави не гледајући на то да ли твој муж заслужује такву жену или не. Радије размишљај овако: пошто је твој муж атеиста, њему је потребно за спасење да има два пута савршенију жену. Зато уложи двоструко већи труд на задобијању хришћанских врлина. Кротост подразумева да се мужу не противиш. Ако он не жели да се дете крсти, немој инсистирати на томе. Имај поверења у Бога да ће сачекати да твоја деца одрасту и сама одлуче да се крсте. Ако ти испуниш своју душу хришћанским врлинама, те врлине ће зрачити око тебе и нема сумње деца ће пожелети да буду као ти. Бог није нестрпљив и сачекаће твоју децу. Друга је сасвим ствар, када су и муж и жена верујући, али одлажу крштење детета из неке немарности. Таквима се може десити да изгубе дете, пре него стигне да се крсти. Али, када је отац атеиста, Бог ће то имати у виду и неће спречити децу да кад одрасту приме крштење по својој слободној вољи. Нема сумње да ће деца пре или касније упитати мајку о томе зашто она пости, зашто се моли Богу, зашто окреће и други образ кад је неко удари по једном и сл. Тад ће бити прилике да им кажеш о Богу, о својој вери. Деца ће много више научити о Богу и вери из твог примера, него ли што би икад могла научити само из речи без примера. Имаће пред собом и пример оца атеисте и моћи ће сами да увиде разлику. Твој је задатак само да кад деца уоче ту разлику, да им буде милија идеја да буду као ти, а не као отац. То ће несумњиво бити случај ако ти будеш испуњена хришћанским врлинама. Добро би било кад би младе верујуће девојке извукле поуку из твог примера да добро размисле пре него што ступе у брак са неверујућим младићем. Ако је момак неверујући, можда он у себи размишља: “Девојка ми је претерано побожна, али временом ћу је превући на своју страну”. У исто време побожна девојка може да у себи размишља: “Добро, мој момак не верује у Бога, али временом ћу га приволети да постане побожан.” Ако тако размишљајући ступе у брак планирајући да ће једно друго превући на да другу страну, готово је сигурно да ће се у браку суочити са великим разочарањима и проблемима. Стога ако се решаваш да ступиш у брак с неверујућим, рачунајући да ћеш га временом променити, два пута промисли и провери да случајно и он не улази у везу са истим намерама. Колико сам разумео из твог писма, ти си већ напустила свог неверујућег мужа. Стога ти мој савет сада долази прекасно. Но, верујем да има доста жена које су у сличној ситуацији, или ће се можда ускоро наћи у таквој ситуацији. Дај Боже да њима овај савет буде од користи. Извор: http://www.tvhram.rs/data/images/2020-12-22/3265_o-braku-i-stupanju-u-brak_f.jpg Духовник - Шта ако је муж атеиста? WWW.TVHRAM.RS
  15. Чувена латинска изрека Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, случај је завршен), приписује се Светом Августину. Тумачи се као његова потврда првенства власти Римског епископа, односно папе. Односно, потврђује се да је папа последњи ауторитет по питању догмата вере и њиховог тумачења (чак и мимо и изнад сабора) - нешто са чим се ми православни апсолутно не слажемо. Међутим, да ли је ово Августин заиста рекао? Читајући неке чланке који тврде да јесте рекао, нађох да као редефернцу наводе Августинову Беседу против пелагијанства (Sermo 131). Желећи да се лично уверим о чему је то Августин причао, превео сам наведену беседу. Ову Беседу Августин је изговорио на Светој Литургији (=за трпезом, то јест за часном трпезом, на Литургији), у цркви Светог Мученика Кипријана у Картаги, у недељу (дан Господњи) 8. септембра 417. године. Пун назив беседе је: О речима из Јеванђеља по Јовану (6, 54-66): Ако не једете тело, итд., и о апостолским и речима псалама, против пелагијанаца, одржанo за трпезом Светог мученика Кипријана, осмог септембра, на дан Господњи Нећу овде да објављујем превод целе беседе (јер то чувам за неки часопис, бодови су битни за једног научника, шта да се ради ). Објављујем последњи, десети параграф Беседе, у којем се налази наведена фраза - али не као што то тврди горња пословица. Ево шта је тачно Августин рекао у закључку своје беседе: "Дакле оно што је речено о Јудејима, то сасвим видимо и у овима [пелагијанцима]. Имају ревност за Бога. Сведочим им да имају ревност за Бога, али не по расуђивању (Рим. 10, 2). Шта значи: Не по расуђивању? Јер не познајући правде Божје и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божјој (Рим. 10, 3). Браћо моја, саосећајте са мном. Где се са таквима будете срели, немојте их скривати, нека у вама не буде изопачена милост; управо, где такве будете срели, немојте их скривати. Оповргните оне који противрече, а оне који пружају отпор доводите к нама. Јер о овом случају су већ два сабора послата пред Апостолску Столицу, одакле су стигли и писани одговори. Случај је завршен – о, да се једном заблуда оконча! Дакле, опомињемо да би се они могли обратити, поучавамо да би се они могли изградити, молимо се да би се они могли променити. Да се преобрате ка Господу…" Болдовани део је кључан за ово о чему пишем. Дакле, видимо да је Августин заиста рекао - случај је завршен (causa finita est). Међутим не постоји онај први део - Roma locuta (Рим је рекао). Тај део је заправо тумачење овога што је Августин рекао - Апостолска Столица, то јест папа, као врховни ауторитет је закључио случај. Али, да ли се ово може тумачити у савременом рмокатоличком тумачењу папске власти? Мислим да то није Августинова порука. Видимо да он помиње да су два сабора ишла у Рим (вероватно мисли на документа са тих сабора, која су послата у Рим) и да је из Рима уследио потврдан одговор, сагласје са та два сабора који су осудили пелагијанство. "Случај је окончан" не у смислу да папа одлучује сам и мимо сабора, већ да је у овим околностима представљао последњу еклисиолошку инстанцу која треба да се изјасни. Августинова афричка област је у то време била под јурисдикцијом Римског епископа, па је ово и логично. Ако бисмо узели за пример нашу помесну СПЦ, да се у неком њеном делу, у некој епархији појави група свештеника и мнаха који шире упитно догматско учење, ствари би се слично одвијале. Прво би се све разматрало унутар Епархије, потом и Митрополије (ако је у питању територија Митрополије), па Синод, па Сабор свих наших архијереја, са коначним - патријархом. И ту би случај дефинитивно био завршен - зато што више не би било инстанце која би проблем могла разматрати. Наравно, уколико проблем није васељенске природе, па да о њему мора да се изјашњава и Васељенски сабор, што је са пелагијанством касније и био случај. Наиме, пелагијанство је осуђено на Трећем васељенском сабору, 431. године, недуго након упокојења Светог Августина. Он је, због свог великог угледа, био планиран као учесник тог сабора, али се неколико месеци пре његовог почетка упокоји (430. године), Дакле, по мом мишљењу, у наведеној Августиновој беседи не постоји смисао који са собом носи изрека Roma locuta, causa finita. Не само да Августин није изрекао такву синтагму, него се такође из горе наведеног не може закључити да је Августин заступао римокатоличку догму о папи (то је такође и озбиљан анахронизам).
  16. На први дан Нове године када Црква прославља Светог Василија Великог чије житије Свети ава Јустин почиње речима „Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром и међу свим светима великом угоднику Божијем Василију отаџбина беше Кападокија“ морамо се сетити да је овај велики муж и стуб Цркве Христове из четвртог века за нас данас и диван пример делатне љубави и служења потребитима. Рођење Светог Василија ВеликогСвети Василије је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима. О њима је у духу Јеванђеља увек размишљао и творио. Тако је своју визију Новог града настојао да оствари у предграђу Кесарије Кападокијске. Василијада је била место где су сиромашни, сирочићи и стари могли бесплатно добити храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни медицинску помоћ. О томе су бринули монаси и монахиње који су свој монашки живот проводили помажући другима. Људима који живе у свету у једној од својих беседа Свети Василије конкретно говори како да поштују заповест љубави дељењем са другима:„Хлеб који не дајете је за гладне, одећа која је одложена је за голе, ципеле које труле због не коришћења су за оне који их немају, сребро које сте сахранили у земљу је за потребите“. Грађење Новог града је сигурно задивљујућа друштвена визија Светог Василија. Задивљујуће је и оно што је у њеној основи, озбиљност и страхопоштовање Светог Василија према Речи Божијој и Јеванђељу. У беседи О милости и о суду он каже да у свету који је заборавио Бога влада неправедност према ближњему и нечовечност према немоћнима. У беседи он упозорава на последице: „О немилостивима је пак, речено: Онај ко затвара уши своје да не би чуо сиромаха неће бити услишен када ме призове (Прич.21,13)… Оне, пак, које узводи ка богопоштовању, Бог учи и уздржавању од злих дела и старању о милости према ближњем, као што поучава пророк Исаија, говорећи у име Божије: Престаните са лукавствима и научите се да чините добро (Ис.1,16-17)“ Свети Василије у овој беседи истиче и поучава да је милосрђе кључно за наш однос према Богу и Божији однос према нама. „Јер, Он говори: Дајите, и даће вам се (Лк.6,38). Кроз такво општење Он им је обећао и општење са самим собом. Јер, милостиви ће стати са десне стране Господа. Њима ће Цар који ће доћи рећи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; странац бих и примисте ме; Наг бијах и одјенусте ме; болестан бијах и посетисте ме; у тамници бих и дођосте ми…Заиста вам кажем; кад учинисте једном од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40). Јер усрдност према светима јесте благочестивост пред Христом. Усрдни слуга сиромаха постаје Христов заједничар, не само када даје нешто велико, већ и кад пружа оно незнатно што има, тј. уколико и само чашом студене воде напоји ученика у име Учитељево (Мт.10,42)… Небески Цар не принуђава, не захтева данак, већ прима усрдне како би дародавци сами добијали, како би они који указују част били почаствовани и како би они који другима допуштају приступ у општење временским добрима били призвани у заједницу вечних добара.“ Велики угодник Божији Свети Василије нам је оставио пример Василијаде и свој благослов и спасоносни савет којим завршава беседу О милости и о суду: „Нека нам речено у свако време буде у сећању и пред душевним очима како не бисмо губили садашње време и како не бисмо, изгубили тренутно, очекивали неко друго време. Јер, у том очекивању и одлагању може да нас предухитри кончина. Нека нам Господ дарује да се покажемо плодни и бодри, те да се сећамо Његових заповести. Нека нам да да смо спремни и да нас ништа не омете у спремању за Његов славни сусрет, у Христу и Богу нашем, са којим Оцу и Духу Светом нека је слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин“. Извор: Ризница лиургијског богословља и живота
  17. Нова година је диван празник. Тачније: Нова година може да буде диван празник да није пијанства, да није бесане ноћи испред телевизора и да није контраста између очекивања „нечега“ 31. децембра и одсуства тог „нечега“ 1. јануара. А иначе би све било врло симпатично. Мраз, претпразнична врева, свеопште нервозно узбуђење. Деца очекују поклоне, одрасли се труде да што пре оду с посла и пробијају се кроз снежну кашу свраћајући на путу до куће у све продавнице на путу… Ако је истина да Божић на Западу све више губи религиозни смисао, ако је истина да људи све чешће једни другима тамо не честитају Рођење Месије и Богооваплоћење, већ неки аморфни „празник“, који претпоставља породичне седељке, печену гуску и размену поклона, наша Нова година је скоро „њихов“ Божић. Срећан празник – цмок! Срећан празник – звррр! Срећан празник – гуц-гуц! Срећан празник – лаку ноћ! На Нову годину нас је научила совјетска власт. Да није било гомиле идеолошких празника нико се тако душевно не би уносио у очекивање промене цифара на календару. Али сви остали празници су захтевали или патетичну тугу или необуздани ентузијазам. Није се имало времена за то да човек просто буде човек. Отуда ова заиста дечја љубав према конфетама за јелке, мирису четинара и мандаринама. То је само још један доказ да стари тело, а душа, обавијена плоћу која умире, не жели да стари, не може и не уме. Она, душа, остаје детиња, жуди за бајком и чудом. Међутим, у прослави Нове године има и туге. Ова туга се рађа зато што у Новој години нема ничег новог осим промењених цифара на календару. Све остало је старо. Човеку је својствено да свој стари пртљаг страсти и навика вуче из године у годину са завидном постојаношћу. Зато је свака нова година – стара. „Дрво лежи тамо где падне,“ – каже један од пророка, имајући у виду човекове рђаве навике. И у једној од молитава јелеосвећења се каже да је „јако же руб повержениј, всјакаја наша правда пред Тобоју“ („као посечено дрво свака наша истина пред Тобом“). „Повержениј руб“ је управо оно дрво које је пало и које увек показује на исту страну, као и живот човека огрезлог у грехове. Потребно је нешто креативно, нека истинска новина, за којом чезну (сигуран сам) многи. Зар није нова, на пример, девиза: „Дочекај Нову годину трезан и без телевизора?“ То је права нова реч и већ је видим на рекламним плакатима великих градова. Изнад капије Дантеовог пакла је било написано: „Свако ко овамо улази нека остави наду.“ Изнад капије која води у нову календарску годину може се написати: „Остави све рђаво, ти који си започео нову годину.“ Година ће бити заиста нова ако човек који ступа у њу осигура у себи жељу да се обнови: да се бори против рђавих навика, да стиче добре навике. Имамо заповест да будемо мудри као змије. Управо ова животиња редовно мења кожу провлачећи се између оштрог трња у грмљу или тесног камења. Не знам да ли то змију боли или не, али стара кожа спада као чарапа дајући место новом кожном покривачу. Наравно, то је лекција – не само из природе, него и јеванђељска. Земља је одиграла још један круг валцера око Сунца. Круг који се затворио и почетак новог кретања треба обележити молитвом. Лагано улази у обичај служење литургије у ноћи између 31. и 1. То је још једна ноћна литургија осим Васкршње и Божићне и она није условљена догмом, већ насушном потребом. Већина људи се лудира и с муком се претвара да је весела, јер тако треба. Људи се напијају – можда од туге, можда од радости; тону у сан обучени; буде се на непознатим местима… Или у најбољем случају, муче даљински у потрази за нечим занимљивим у „ТВ-кутији“. А сасвим мали део грађана годину на исходу прати речима: „Господи, помилуј,“ и дочекује наступајућу годину речима: „Господи, благослови.“ Не знам како вама, а мени се чини да је управо то истинска новина и најлепши начин прославе. Међутим, чак и ако не буде ноћне литургије, нека буде кратка молитва. Не може се смислити ништа боље од „Оче наш“. Сат откуцава, снег лагано пада с друге стране прозора, а нека породица чита молитву Господњу и моли од Бога благослов за наступајућу годину. Лепота! И још једно. Јер, то је услован датум. Нова година се славила час у марту, час у септембру, час на Василија Великог. Сад ево, на Вонифатија. Плус, свако од нас има своју нову годину. Под тим подразумевам рођендан као почетак нове године у животу. И сваки пут смисао остаје исти: ако желиш да се промениш – ето ти нове године, новог лета благости Божије. Ако не желиш да се мењаш – нема за тебе ничег новог. Биће мандарине, биће „плава ватрица“, биће мигрена ујутру, наравно, биће и туге. А новине неће бити. Дакле, размисли, друже. Без вере у Христа и без молитве све године „свиње“, „пацова“, „пса“, „бивола“ прете да се претворе у читаву годину „магарца“, и то тужног као што је тужно магаренце из нашег познатог цртаног филма, које је изгубило реп. Зима је наступила с пуним правом без обзира на гласине о глобалном отопљењу. Земља се ушушкала у снежни шал као у паперјасту мараму. Човек баци поглед и нехотице се сети псалма: „Омијеши мја, и паче снега убељусја“ („Омиј ме и бићу бељи од снега“). Већ сам сто пута покушавао да почнем живот из почетка и нисам имао скоро никаквог успеха. Али у мени нема очајања. Ове Нове године ћу покушати поново. Нова година, на крају крајева, заиста треба да буде нова. Помози нам, Господе. Протојереј Андреј Ткачов Извор: Епархија жичка
  18. У Књизи Постања (24, 2-8) Аврам заповеда свом слузи да иде у дом његов и доведе му снају. Аврам од слуге тражи заклетву на следечи начин: "И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који беше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје, да те закунем Господом Богом небеским и Богом земљаским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим" (Пост. 24, 28) Шта је "стегно"? Свакако, архаичан је израз. Стегно је део ноге изнад колена, све до карлице - бутина и препоне. Том речју преведена је грчка μηρος. На латинском је то femur (у медицини - бутна кост). Зашто Аврам заповеда слузи да стави руку, под његову бутину? Нама ово данас није једноставно разумети. Наиме, изгледа да се ради о делу бутине, о препонама, у близини полног органа. За старозаветне Израиљце то је представљало свето место - одакле потиче живот, продужетак живота племена, имена... Нисам био баш сигуран у ово тумачење, али изгледа да је тачно. Наиме, преводећи Светог Августина, налазим да он под изразом femore (који долази од оног femor - бедро, бутина, препоне) мисли управо да се ради о месту око полног органа. Наиме, говорећи како се старозаветни праведници спасавају кроз Христа и како су и они имали одређено предзнање о оваплоћењу Сина Божјег, Августин тумачи и оне Христове речи: "Аврам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се" (Јн. 8, 56) Ево целог пасуса, где се види како Августин разумева ову, за нас данас помалу чудну, заклетву слуге Аврамовог: Ја сам Августиново femore превео као "бедра", али очигледно је да Августин мисли на мушки полни орган: Очигледно је да се под "бедрима" мисли на репродуктивни орган, на "семе Аврамово" - од којег, по телу, долази Христос. Ипак, превесо сам ту реч са "бедра", да не бих саблазнио будуће читаоце. Али, ко се мало удуби у смисао овог што говори Августин, биће му јасно о чему се ради. Сад, библистима (старозаветницима) остаје да тумаче и објашњавају у чему се огледала сакралност такве заклетве. Ја прептостваљам да је у вези са светињом живота, потомством.
  19. Od 1. septembra fb prelazi na novi izgled, tog i sad ima kao opcija, a onda ce da bude kod svih. Sto se mene tice, novi izgled je ruzan k`o pacov, ali to manje-vise. Ono sto je glavno je da su najavili da ce da potpuno izmene news-feed, odnosno cuvenu "pocetnu stranicu", gde svi mi cesto odemo da vidimo sta prijatelji kazu i postavljaju. Ubuduce, dakle, bice algoritam takav da se mnogo vise insistira na grupama i manjem broju "bliskih prijatelja" (njihova rec), dok ce uobicajene novosti da budu potisnute u neki treci plan, ako ne i sasvim ukinute. Ja vec nekoliko dana unazad na toj pocetnoj stranici sa novostima od prijatelja vidim poruke stare najmanje 10 sati, a vecina ih je od pre dan-dva, dok su neke stare po tri dana ili cak i vise. Ovo proverite kod sebe, jer mi se ovih dana desavalo u nekoliko navrata da odlaskom na profil nekog od prijatelja nadjem nove poruke meni vrlo bitne, kojih uopste nije bilo ni u kakvoj najavi u novostima. Ocigledno je da sve ide u tom pravcu da se ljudi uguraju u torove, tj. da se sto vise ogranici sloboda naseg kretanja po ovom mestu, sasvim nalik na slicne pokusaje tokom ovog blamiranja sa virusom. Sto se mene tice, ako tako nastave, ja cu vecinu svoje aktivnosti da prebacim na ruski VK (Vkontakte), koji je najpribliznija alternativa fb-u, i u nekim stvarima i bolje odradjena. Nadam se da ce i prijatelji da porazmisle o ovome, pa da ako se pokaze da je to osnovano i razborito, lepo svi polako tamo predjemo u svoje vreme. Pogledajte i sami, podvlacenja su moja. ... https://www.pocket-lint.com/apps/news/facebook/150761-the-new-facebook-update-how-the-all-new-design-looks-and-works
  20. Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију...
  21. Владика Максим, Сједињујући подељено биће, 2020. Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним. После вишевековног следовања теолошкој традицији која је начинила оштар рез између душе и духа, савремени човек је наследио дилему избора између њих. Ипак, Црква и теологија настављају да се занимају за „духовне теме” још од догађаја Педесетнице као и од момента када је Апостол Павле начинио разлику између духовног (πνευματικός), душевног (ψυχικὸς) и телесног (σαρκικὸς) човека. Хришћанска духовност има у свом средишту отеловљеног Бога као „Сина Човечијег” Који у Духу Светом уноси у историју истину о човеку. Због тога се намеће питање на који начин ова духовност може да утиче на модерну културу? Павлово разликовање између телесног, душевног и духовног Почнимо са кратким погледом на терминологију и на актуелни садржај појмова — телесно, душевно, духовно да бисмо видели какав значај они могу имати за савремену проблематику. Многи мисле да је Апостол Павле из хеленске литературе позајмио и дистинкцију „духовно-душевно-телесно” (Рм 7-8; 1Кор. 2,12-3,4), повезујући је са психолошким разумевањем карактеристичним за грчку мисао. Заиста, код древних Грка, човек се састоји из три дела. Међутим, извор павловског разликовања је јудејски, а не грчки. Апостол Павле се по овом питању креће у библијском миљеу из којег потичу појмови basar (тело), nephesh (душа) и ruah (дух). У том предању, телесно указује на биолошко постојање човека и везује се за инстинкт самоодржања. Душа је само животни принцип који није имун на смрт и не гарантује опстанак личности после смрти. Дух, пак, указује на божански дар и животворну снагу која долази од Бога. Теолошки посматрано, три поменута павловска израза треба повезати са три различита начина испољавања човека. Погледајмо их укратко. Начини манифестовања човека Телесни човек живи и понаша се искључиво на основу свог биолошког идентитета. То ће рећи: занима се како да сачува своје биолошко постојање које садржи, између осталог, и инстинкт самоодржања. Одржање живота у биолошкој равни телесни човек ставља за крајњи циљ свог постојања. Једини циљ телесног човека је преживљавање његове биолошке ипостаси. Стога, када неко запрети његовој биолошкој ипостаси, он ће га убити! Душевни човек је онај који ставља извесне „бране” у односу на пориве телесног човека. Стога душевни човек, на пример, не жели да нашкоди другом. Он жели да заштити себе, али то не чини на уштрб другог. Целокупно васпитање усмерено је ка душевном човеку. Духовни човек је онај који је вођен Духом Светим, Који у његово постојање уноси будуће стање, есхатон. Дух то чини преносећи човека у стање у коме његовим постојањем неће диктирати биолошки инстинкт самоодржања те га неће користити на штету другог. И не само то, него садржи и елемент љубави. Јер, у коначној анализи, есхатон је љубав која чини да себе жртвујем ради другог. Према томе, код Апостола Павла имамо три начина постојања који се не поистовећују са три дела (или спрата) човека. Примера ради, по истом Апостолу, када год негују самољубље људи остају телесни (σαρκικοί). У 1Кор. 3, 3, он пита: „Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?” Ипак, изненађујуће за неке хришћане, ни душевни човек (ψυχικὸς) не представља за Павла неко идеално стање. Штавише, он сматра да душевни и духовни човек нису тако блиски. „А душевни човек не прима што је од Духа Божијег, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно” (2, 14). То што је данашњи човек пре свега „душевни” човек дугује модерној култури у која га своди на ниво осећања. Свака историјска епоха је разрадила свој тип идеалног човека (нпр. homo sapiens, homo religious, homofaber, homo economicus и сл). Наше доба је сведок култа емоција и одушевљења, и њен идеал је homo sentiens (човек који осећа). Медији интензивно експлоатишу оне програме или слике које играју на карту емоције и импресије. Али, у светлу павловске антропологије, емоције могу да буду само илузија дубине човека. Према томе, „духовни” човек (у већ наведеном смислу) представља решење за дилему модерног човека. Али, како то разумети? Да ли је духовни супротстављен душевном или телесном у онтолошком смислу? Апостол Павле одбацује такву поделу због тога што он не говори о деловима него о начинима. Он прави разлику, али не врши хијерархијски рез и трипартитну поделу. Љубав као главни израз духовности За Апостола Павла чланови Цркве су „духовни” (πνευματικοί). Он овде не упућује на нека психолошка искуства хришћана. Његова логика је повезана са пост-васкрсним искуством Цркве. Наиме, после Христовог вазнесења, ученици су примили Духа на дар и Он, као Утешитељ, дела како би унео дарове Будућег века унутар хришћанске заједнице. Као резултат тога, сви чланови Цркве постају „духовни”, црпећи свој етос из будућег начина постојања коме их учи Дух. Извор истинске духовности је чланство у Цркви као телу оних који су, захваљујући Крштењу и заједници Духа Светога (што је Евхаристија), стекли вечни идентитет. Ако су сви чланови Цркве постали „духовни”, то значи да им Дух Свети омогућава да предокусе будуће Царство чије су одлике: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање; за такве нема закона” (Гал 5, 22-23). Из тог разлога, сагласно Павлу, истински хришћанин не допушта дискриминацију која би један дар (личност или харизму унутар заједнице) стављала изнад других. Један члан заједнице не може да презире другог и да постоји независно до осталих чланова. „И неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у телу, него да се удови подједнако брину један за другога” (1Кор 12, 24-25). Врхунски облик духовности је љубав (1Кoр. 13, 13) због тога што је Дух заједница. Према томе, уколико немам љубави, тада сам ништа (уп. 1Кор. 13, 2). Пошто је љубав ствар воље и очишћења од зла, тј. свега што води ка одбацивању другог, јасно је да борба за „духовног” човека повлачи подвиг. Како све ово изгледа у светлу психологије? Несумњиво, појам телесног код Св. Павла указује на тело у коме се утврђује индивидуализам, у коме физичке потребе и жудње (ако нису контролисане) воде ка себичним поступцима и мотивима (παρὰ φύσιν). „Душа” изражава природне, психолошке функције. При том, душевно не треба окарактерисати као природно у смислу здравог и целовитог. Поистовећење природног (κατὰ φύσιν) са здравим и нормалним није у складу са светоотачким погледом који природу не оправдава као такву. Природа је здрава једино уколико је у заједници са натприродним Богом, уколико је доведена до стања ὑπὲρ φύσιν, тј. ако је обожена. Због тога, питање је да ли постоји иједан плаузибилан пример духовног у базичној интеракцији унутар људске психологије. По мом мишљењу, за „духовног човека” не постоји еквивалент у психологији због тога што се не ради о својству људске природе него (ничим изнуђеном) дару од Бога. У сваком случају, у павловској перспективи, „духовни човек” је пријемних Духа Светога који личност човека води до надилажења природног (биолошког) стања бића („ако сте пак Духом вођени, нисте под законом”: Гал 5, 18) и есхатолошког усиновљења („јер које води Дух Божији, они су синови Божији”: Рм 8, 14). Бити вођен Духом и владати се на основу закона јесу две ствари које се међусобно искључују. Важи или једно или друго, али не обоје. Бити, пак, истински духован представља црквено, а не индивидуално психолошко искуство. Интеракција између духа, душе и тела у данашњој кризи Било која врста кризе (притисак, фрустрације, узнемиравање на послу) подстичу човека да ангажује своје природне потенцијале. У време кризе најочигледније се испољавају душевни и телесни начин. Криза, на пример, нагони неке људе да поступају као телесни људи. Ако неко, из реакције на стрес или трагања за утехом, постане завистан (према храни, интернету, куповини итд), та личност ће бити ближа „телесном човеку”. Ако неко из сличних разлога постане радохоличар (workaholic), та личност ће бити више привучена душевном обрасцу, због тога што овде није у игри страст; међутим, уколико се радохоличар храни нарцизмом, то лако постаје „телесни” човек. Погледајмо неколико примера у следећој табели. Телесни Душевни Духовни Повређеност, рањеност насиљем Жеља за осветом, мржња, злопамћење Жал, борба за опроштај, сећање на добре ствари Праштање, прихватање Брак Нарцистичко искоришћавање, путеност Подношење другог Смиреност, жртвена љубав до самозаборава Животне фрустрације Злопамћење, трагање за материјалном утехом Туга, стрпљење, жеља за превазилажењем Вера, жудња за Богом Национализам Искључива љубав према свом народу Толерисање других народа Љубав према другима народима Радохоличар (workaholic) Себично стицање на компулсиван начин Дела милосрђа, помоћ другима Самоодрицање, дарежљивост Богатство Богаташ из јеванђеља Помоћ другима са интересом (духовним) Несебично помагање другима Горња табела показује да три модуса нису статична него да су динамички испреплетени. Код духовног човека, телесно и душевно сарађују у потпуности и бивају доведени до преображаја. Критеријуми позајмљени из будућности Да би се проценила критична ситуација, потребно је имати визију будућности, тј. оно на основу чега знамо шта је Божија воља о нама. Задатак свештеника, терапеута, вероучитеља и др. је да указују на истину човека. Критеријуми на основу којих можемо да „читамо” реалност — људе, догађаје, појаве и поступке — позајмљени су од истине која је историјски откривена у Христу. Звучи просто, зар не? Можда, али ствар се ту не завршава. Јер, док антиципирани Крај не дође, ми и даље имамо озбиљну борбу пред нама. То повлачи опитно искуство слободе, неизбежни крст и изоштрен осећај за историју. Трајни изазов за хришћане састоји се у увођењу димензије Краја у њихове животе, тако да свако своју кризу — од породице, посла, брака, преко кризе средовечности до друштвених, културних и политичких превирања — може да сучели на здрав начин. О том хришћанском ставу према наведеним питањима најуверљивије говори ранохришћански спис Посланица Диогнету (4–5): „Они (хришћани) живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници (πάροικοι). Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина“. Наведена илустрација хришћана (понекад тешко замислива у нашем времену) сведочи о парадоксу једне илегалне и прогоњене религије. Био је то, како истиче француска историчарка Мари-Франсоа Баслез, парадокс једне мистичне религије која је са својим мучеништвом промислила своју антропологију дајући важно место телу; парадокс једне универзалне религије која је разликовала културу од религије – показујући да човек може бити хришћанин независно од тога да ли је Грк или Јеврејин; парадокс једне религије која у глобалној историји спасења у Христу давала одговоре на питања актуелности. Била је то визија живота која је у резултату дала један етос надахнут будућношћу. Мудра процена догађаја у светлости Краја била је од почетка важно оруђе у рукама Цркве. То јој је помогло да не дозволи суноврат због свађа и личних интереса. Верујемо да ће она помоћи и данас када смо суочени са кризом смисла живота. ИЗВОР: Шта значи бити духован данас? (или: Quo vadis, homo sentiens?) TEOLOGIJA.NET Цео свет се налази у стању збуњености. Са наиласком пандемије примећено је да се људи психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију... View full Странице
  22. У великој дворани Задужбине Илије М. Коларца 3.11.2020. године Отац Милош Весин одржао је предавање на тему "Шта је стрес и који је хришћански одговор на њега" ? Многобројна публика имала је прилику да сазна шта је то заправо стрес. Да ли је стрес чини стресогена ситуација или је то наш одговор на њу? Да ли је неразрешена односно потиснута стресна ситуација најчешћи узрочник канцера и растуће неплодности у популацији? Да ли потиснути стрес у раном детињству утиче на стварање патологије у каснијој доби и како садашњи али и будући родитељи треба да се опходе према деци? Зашто је сексуалност важан део здраве личности? На ова и многа друга питања Отац Милош даје одговоре најпре се осврнувши на животе блаженопочивших Митрополита Амфилохија, Академика Димитрија Стефановића и проте Момчила Кривокапића који су нас напустили током ове године. А затим нас кроз прожимање психолошке науке и учења св Нила Сорског доводи до коначног одговора!
×
×
  • Креирај ново...