Претражи Живе Речи Утехе

Радуј се, ковчеже најлепших дарова! Радуј се, изворе у коме се умивамо сузама покајања и опраштањем! Радуј се, јер у себи подиже жртвеник љубави јеванђељске! Радуј се, Василије Свети, похвало рода нашега! Емисија: Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења Међународни научни скуп „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ Свети и богоносни отац наш Василије чудотворац Острошки Прослава празника Светог Василија Острошког у острошкој светињи Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека Владика Јоаникије на Световасилијевској литији у Никшићу: Свети Василије Острошки је нови Свети Сава Никшић: Бденије уочи празника Светог Василија Острошког Епископ Фотије: Свети Василије Острошки један од најпоштованијих светитеља у српском народу Епископ Јован: Молимо се Господу и Светом Василију да болесне оздрави, здраве сачува, немоћне оснажи, да залутале врати на пут покајања Епископ Јустин: Свети Василије Острошки је наш усрдни молитвеник пред Васкрслим Господом Епископ Атанасије: Толико се Свети Василије приближио Богу да је постао сасуд Божије силе, Божије мудрости, Божије благодати Василије: Слава и Милост – Света архијерејска литургија у Мркоњићима Епископ Герасим: Светитељи попут Свето Василија Острошког сведоче Христове речи "сазидаћу Цркву своју" Епископ Арсеније: Свети Василије Острошки - најдивнији угодник из рода нашега Епископ Сергије пред кивотом Светог Василија: Чудотворче Острошки: Твој свети гроб и твоје свето тијело сисјају Христовим Васкрсењем Владика Никодим: Свети Василије Острошки живео је у земљи која је била веома слична нашој, земљи благословеној маслинама Епископ Силуан: Свети Василије је један опипљив доказ присуства Божијег међу нама и истине Јеванђеља Христовог Епископ Јован (Пурић): Свети Василије је себе испунио да личи на Христа У ветерничком храму свечано прослављен празник и 350-годишњица упокојења Светога Василија Острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Аутобиографије су баш нека чудна књижевна форма. Аутори се у њима обрачунавају с историјом, непријатељима, неистомишљеницима, али најчешће са самима собом. Наравно да се ту животна прича шминка. Али, и то је сасвим људски. Такозвани селебрити у свету, који имало држе до себе, одавно под обавезно имају и аутобиографску књигу. Најчешће им на основу њихових исповести то пишу други, тзв. аутори из сенке. Ко зна да ли су наши рокери лењи или заборавни (писмених, срећом, има сасвим довољно), али мало се њих решило да свој животопис баци на папир: Зоран Симјановић је написао „Како сам постао (и престао да будем) рокер”, Влада Јанковић Џет „Године на 6”, басиста „Рибље чорбе” Миша Алексић „Уживо”, Срђан Марјановић „Жице”, др Неле Карајлић „Фајронт у Сарајеву”, „Ван Гог” Ђуле „Трагове прошлосте”, те проза коју је Бата Ковач спаковао у књиге „Тамне дирке”, „Фалко и друге приче” и „Фуснота”. Најсвежију исповест је потписао Бранко Голубовић Голуб, певач „Гоблина”. Књига се појавила недавно, а назвао ју је „Изгужване мисли” по стиху из песме свог матичног бенда „Не требам никоме”. Причу је склопио по моделу „Пиши као што говориш”: – Књига има доста делова који су over the line. Али мени је било јако битно да од чланова групе имам дозволу да пишем отворено. Било је ту, наравно, мало и кукања, зашто вињак, зашто о оној Словенки у шатору и тако даље. Зато је требало четири године да књига изађе – каже Голуб. За све оне склоне забораву, његове „Изгужване мисли” су горки подсетник на деведесете, ратове, беду и опипљиву немоћ да се нешто промени. Своју борбу је ипак успео да изнесе мали панк бенд из провинције који су основали гитариста Ален Јовановић и басиста Влада Кокотовић. Као синови војних лица, избегли су из Хрватске и обрели у Шапцу. Свесни тога да је музика једини излаз из лоших дана, наговорили су свог новог пријатеља Голуба да постане певач. Он је у то време фолирао родитеље, али и себе, да студира, а заправо је претежно глуварио по суморном граду. И у том мраку, у Шапцу познатом по народњацима, успели су да направе озбиљну каријеру. Свирали су за гајбу пива тамо где их позову, у зору чекали аутобус за Шабац, гладовали, позајмљивали новац од родитеља... Права хроника несрећних и смутних времена. Све те муке, али и радости свирке, Голуб је разбарушеним стилом, не штедећи ни себе, а ни друге, описао у књизи. Није се либио да отворено говори о сексу, дрогама, алкохолу. И, наравно, рокенролу, ономе што им је спасло разум у сиротињској Милошевићевој Србији. У томе је врло директан па повремено запада у сумануто вулгарне приче. „Ал, јбг, таква су била времена. Грозна.” Вештином филмске монтаже он описује како је 5. октобра спасао полицајца од бесних пункера, трпео шиканирање истог тог „плавца”, сналазио се за пиће у време хиперинфлације, гајио и продавао марихуану, с бендом прашио пунк у Циганмали, Зорану Ђинђићу објашњавао како да шинобусом јефтино дође од Новог Сада до Шапца... Посебно су сликовити први успеси „Гоблина” у Словенији, њихови наступи у поратном Сарајеву, сусрети и пријатељство с (не крију) узорима, КУД „Идијотима” из Пуле. Управо на концерту у разваљеној сарајевској железничкој станици 1998, Голуб је упознао Италијанку која је тај фестивал ex-ju бендова и организовала. Веза је прерасла у брак, добили су сина и живот је кренуо у много одговорнијем правцу. Било је све мање времена за бенд јер је Голуб почео да ради у организацији која је помагала избеглицама. Први озбиљан посао у животу. Књига се завршава одласком у мировну мисију у ратом разорени Авганистан, где је, у потпуно новој ситуацији, руководио хуманитарним радом и чишћењем минских поља. Фасциниран новим искуствима, надахнуто је писао пријатељима бројне мејлове и тако је 2009. настала његова прва књига „Писма из Авганистана”. Далеки пут га је даље водио у Шри Ланку, Пакистан и Етиопију. Од прошлог лета му је адреса у јорданској престоници Аману. Што прилично ремети нормалан рад групе. Али некако, ипак, успевају. Већ традиционални концерт у башти београдског КСТ-а су одсвирали једне суботње ноћи крајем прошлог септембра. На бину су изашли у један иза поноћи и све до пола четири публика је хорски певала с њима, поливала пивом Бранка голог до појаса, импозантног у свом традиционалном килту и мартинкама. Већ следећег дана је одлетео за Јордан. У понедељак ујутро ми је послао селфи с поруком: „Управо сам изашао из операционе сале, ту су ми дечји кардиохирурзи из Португала. Ове недеље организујем 16 операција.” Какав човек! Или, како га је у предговору књиге описао певач култне загребачке панк групе „Хладно пиво” Миле Кекин: „Пунокрвна, забавна, духовиту и посве јединствена rock’n’rol биографија правог правцатог бенда, као што су ’Гоблини’. Она јесте једна у низу, али и посебна као што је и Голуб посебан лик, свјетски путник, активист, фронтмен, писац и опасан фрајер. Чак и када је обучен.” Петар Јањатовић

Поводом великог хришћанског празника Богојављења, припадници нашег РВ и ПВО су учествовали у пливању за Часни крст на више места у Србији. Мајор Милан Жунић из 204. ваздухопловне бригаде, већ пету годину заредом, за Часни крст је пливао у Старим Бановцима. Он је ове године иако пливање није имало такмичарски карактер, понео крст, а пливао је како каже у част својих колега, настрадалих 1999. године у НАТО агресији. Припадници 98. ваздухопловне бригаде са аеродрома Лађевци, за Часни крст су пливали на Западној Морави у Чачку, док је, како јавља телевизија Н1, у Сврљигу први до крста допливао поручник Александар Станковић из 63. падобранског батаљона. Како преноси Н1, на укупно 29 локација у земљи су поводом Богојављенских свечаности, учествовали и припадници других видова, родова и служби Војске Србије, њих више од три стотине. МР

Gramate i zahvalnice za obnovu hrama u Bunuškom Čifliku Autor: Milica Ivanović 006.05.2018 02:42 pm Vladika Niški Arsenije služio je jutros liturgiju u crkvi staroj 150 godina u selu Bunuški Čifluk kod Leskovca, posvećena Svetom Georgiju, a nedavno obnovljena po drugi put u njenoj istoriji. „Ovo je sveto mesto. Tada kada je podignuta bilo je mesto plača i uzdaha jer je još uvek bilo tursko ropstvo u ovom delu Srbije, pa su naši , podižući u to vreme ovakve hramove , molili se, nadali se i suze svoje prolivali da dočekaju oslobođenje. A mi sada imamo slobodu i ovo mesto treba da bude mesto radosti, naše molitve i naše vere“, rekao je vladika Arsenije. Posle sečenja slavskog kolača sa domaćinom crkvene slave Đurđevdan Ljubišom Mitrovićem i njegovim sinovima Aleksandrom i Stefanom, vladika je podelio gramate i zahvalnice onima koji su najzaslužniji za obnovu hrama. Prvi je gramatu dobio dr Goran Cvetanović, gradonačelnik grada Leskovca, zatim, Ivica Stoilković iz Leskovca, Dragan Petrović iz Miroševca, privredno gazdinstvo Mladenović iz Todorovca i Goran Kocić iz Strojkovca. Dodeljene su i zahvalnice pojedncima iz Leskovca i okolnih sela, kao i Mesnoj zajednici Radonjica u MZ Bunuški Čiflik. Crkva u Bunuškom Čifluku bila je danas prepuna i presvučena u novo ruho Vladika Arsenije podsetio je na svetog velikomučenika Georgija, hrišćanina kome je car Dioklecijan, najveći progonitelj verujućih, 303. godine odsekao glavu pošto je prethodno zverski mučen. Georgije je bio Dioklecijanov vojnik i dogurao do čina vojvode, ali, kao ni njegov otac, nije hteo da se odrekne hrišćanstva. Tokom njegovog mučenja, koje je herojski podneo, događala su se razna čuda, toliko velika i neobična da je i sama carica Aleksandra poverovala u vaskrslog Hrista i postala verna hrišćanka. View full Странице

ВРБИЦА У АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ СОМБОРСКОМ Лазарева субота или Врбица се слави на суботу уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Верници , предвођени сомборским свештенством , припадницима војске (Касарна ”Аеродром” и Први центар за обуку војске србије ) и члановима КУД-а из Сомбора (КУД "Раванград" и КУД "Сомбор"), прославили су Врбицу литијом која је походила улице Сомбора (Краља Петра Првог, Венац Степе Степановића, Венац Живојина Мишића и Венац Радомира Путника) и завршила се у Храму Св. великомученка Георгија где је служено Вечерње. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Пригревица-У суботу 31. марта текуће године Светом литургијом и литијом прослављена је Лазарева субота у богомољи Светог апостола Марка у Пригревици. Литургијским сабрањем началствовао је презвитер Љубиша Човић, војни свештеник уз саслужење презвитера Младена Глушца, пароха апатинског. Након Свете литургије освећене су врбине гранчице и одржана је литија у сусрет празнику Цвети. Велики број деце учествовао је у овој духовној радости, која су након литије послужена у сали која је у склопу богомоље. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Апатин-У суботу 31. марта текуће године навечерје празника Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим прослављено је у Апатину. Литија се традиционално кретала од богомоље Преподобне матере Параскеве до храма Сабора Светих апостола. Након освећења врбиних гранчица одржана је свечана вечерња служба, коју је служио презвитер Жељко Васић уз саслужење апатинских свештеника. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Чонопља и Кљајићево- Освећење и подела врбових гранчица,је обављена у Чонопљи у Храму Свете Тројице у 15 часова а у Кљајићеву у 17 часова.Чланице Кола српских сестрара годинама уназад почастиле су децу звончицима и послужењем. Службе је обавио протонамесник Бошко Симић.На крају су деца са фолклора увеселила данашњи празник са пригодним програмом испред храма Успења Пресвете Богородице у Кљајићеву.Сви су почашћени испред храма послужењем жена из Кола и колачима вредних парохијанки. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... Кула-Окупљен у своме храму, верни народ сабрао се да молитвено прослави успомену на васкрсење четвородневног Лазара и улазак Господњи у Јерусалим. Вечерњим богослужењем началствовао је презвитер Борислав Тошић уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Владислава Пајића и ђакона Петра Николића. ГАЛЕРИЈА СЛИКА... View full Странице

Празник Светог Саве свечано се прославља у свим храмовима СПЦ, а у наставку је распоред богослужења у појединим београдским црквама, као и житије првог архиепископа и просветитеља српског: Преосвећени Епископ моравички Антоније, викар Патријарха српског, началствоваће Божанском Литургијом на празник светитеља Саве Српског, 27. јануара, у Подворју Српске Цркве у Москви, у храму светих апостола Петра и Павла, саопштено је на твитер налогу Владике Антонија. Спомен храм Св. Саве на Врачару: петак, 26. јануар: 07.30 Света Литургија у малој цркви, 17 ч свечано бденије субота, 27. јануар: 09.00 ч архијерејска Литургија у Крипти, 17 ч бденије у малој цркви у оквиру манифестације "Божићно сеоце код Храма": 26. јануар - 19:00 Хор ОШ „Светозар Марковић“, Божићна јелка 20:00 Небеска Литургија св. Владике Николаја, Микица Петронијевић, бина на платоу 27. јануар - 09:00 Света Архијерејска Литургија; Светосавска академија Крипта Храма св. Саве 20:00 Слободан Тркуља, бина на платоу ** Саборна црква: Субота, 27.јануар: Св.Литургија у 9:00, у наставку ће малишани извести празнични програм, као и сваке године, а братство храма ће их даровати пакетићима ** Храм Св. Александра Невског: бденије уочи празника у 17, Литургија у суботу, 27. јануара у 9 ч, бденије у 17 ч ** Вазнесењска црква у ул. адмирала Гепрата: петак 26. јануар у 18 часова - Светосавски концерт ученика Музичке школе "Амадеус" субота, 27. јануар - Света Литургија у 9 ч ** Храм Вазнесења Господњег у Жаркову: Света Литургија ће се у суботу, 27. јануара 2018. године, на празник Светог Саве, служити с почетком у 08:30 часова. *** Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве. View full Странице

Благодарећи информативној служби Епархије бихаћко-петровачке доносимо у целости Божићну поруку Епископа бихаћко-петровачког Сергија. Драга браћо и сестре, драга наша духовна чада, у овој ноћи прије 2018 година, ,,роди нам се Спас, који је Христос Господ у граду Давидову“ (Лк 2, 11). У овој ноћи дакле прије 2018 година, није се родио још један јунак кога упамтише људи по његовој храбрости, нити се родио још један човјек-праведник кога је историја упамтила по његовим добрим и племенитим дјелима, нити се родио још један паметан човјек интелектуалац чијим мислима се дивимо, него се родио ни мање ни више него ли сâм Бог. Бог дакле, који је створио све видљиво и невидљиво, који влада свим свјетовима и који постоји од вјечности и у вјечност, ,,кад дође пуноћа времена…посла Бог Сина својега, који се роди од жене‟ (Гал. 4,4). У селу Витлејему надомак Јерусалима, у штали јер ,,не бијаше мјеста у гостионици“ (Лк 2, 7), Пресвета Дјева Марија рађа Бога који постаје човјек Исус Христос. У овом чудесном дјетету, како народ каже ,,малом Богу-Божићу“, велики Бог се приближио малом човјеку. И не само да се приближио него се с њим сјединио, толико да човјек нема више никог ближег себи, од свога Творца Бога Господа. Но, погледајмо ноћас како се то Бог родио и постао човјек. Прије свих вјекова, изнад простора и времена, одувијек је постојао и постоји Бог који је Отац, Син и Свети Дух. Они живе у свом савршеном бићу који не зна за муке, бол, страдање и смрт, међусобно прожети савршеном љубављу, коју људски језик не може описати. Не чувајући ову љубав само за себе, Отац, Син и Свети Дух су ту своју савршену љубав показали и човјеку. Као што рече св. апостол Јован Богослов : ,,У томе је љубав , не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас и посла Сина својега“ (1Јн 4, 10). Посла Бог Отац дакле, свога вјечнога Бога Сина из савршеног божанског бића у којем нема, како рекосмо муке, бола и страдања, у овај наш свијет да се роди као човјек, да са нама поживи као прави правцати човјек и доживи све наше муке, боли и страдања. Ово је зато ноћ љубави, вјере и наде. Јер, ко би уопште очекивао да ће велики Бог постати човјек и да ће бити рођен од Дјеве Марије без мужа? Ко би се надао томе да ће у неком малом селу, далеко од очију јавности, у штали, у сиромаштву и бједи, бити рођен наш Творац и Господар свијета? Молимо се зато Богомладенцу Христу да нас све надахне таквом надом. Да својом благодаћу посјети сваку душу православну широм ове наше Крајине, која је у свему слична овој сиромашној и бједној штали витлејемској. Но, иако бједна, Бог Господ је изабрао баш њу, да се ту роди Господ наш Исус Христос. Њему, великоме Богу и Спасу нашем Исусу Христу се молимо за све вас, драга наша духовна чада, поздрављајући вас познатим ријечима: Мир Божији, Христос се роди! О Божићу 2017. Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, + Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ View full Странице

Папа Фрања, чији су родитељи емигрирали из Италије у Аргентину, данас је у редовном обраћању на тргу Светог Петра позвао људе широм света да прихвате мигранте широм отворених руку. „Отворених руку...управо тако треба пружити добродошлицу (мигрантима), широм отворених руку”, рекао је папа. Он је то изјавио поводом двогодишње кампање „Поделите путовање”, коју је католичка хуманитарна организација „Каритас” започела данас и чији је циљ промена начина на који људи гледају на мигранте и избеглице, , јавља АФП, преноси Танјуг.

Постоји десетине хиљада аеродрома у земљама широм света, а њихов број је у сталном порасту. Од Кариба до Хималаја, ово су неки од најнеобичнијих аеродрома на планети. Међународни аеродром „Принцеза Џулијана“ налази се на карипском острву Свети Мартин, које је подељено на северни, француски и јужни, холандски део. Овај аеродром нема аутоматски систем слетања, већ пилоти морају да авионе спуштају ручно. Писта је такође веома кратка – 2.130 метара. Аеродром у Куршевелу, окружен француским Алпима, још је екстремнији – писта је дуга само 525 метара, и има нагиб од 18,5 одсто, да би се на крају завршила вертикалним падом. Само изузетно искусни пилоти успевају да се спусте овде. Аеродром „Агати“ у Индији налази се на уском острву и са свих страна је окружен Индијским океаном. Има само једну асфалтирану писту, дугу 1.204 и широку 30 метара, а зграда аеродромског терминала може да прими 50 путника. Аеродром „Кај Так“, раније познат као Међународни аеродром у Хонгконгу, чувен је по томе што је прилаз њему изузетно низак лет над Хонгконгом. Окружен је брдима и стамбеним зградама. Године 1998, 73-годишњи језиви аеродром је затворен. Аеродром „Северни фронт“ у Гибралтару изграђен је између града и планине на малом полуострву од 6,8 квадратних километара. Тако има само једну кратку писту, која сече Авенију Винстон Черчил, најпрометнију гибралтарску улицу, која мора да се затвори сваки пут кад неки авион слеће или узлеће. У Шкотској постоји јединствени аеродром који се налази у широком, плитком заливу и ради само када је осека. Аеродром „Бара“ је једини на свету где сви летови користе плажу за узлетање и слетање. Окружен леденим морем и високим планинама, Аеродром „Свалбард“ налази се на три километра од Лонгјира, највећег насеља и административног центра норвешког архипелага Свалбард. Ово је најсевернији аеродром са редовним летовима. Бразилски аеродром „Конгонхас“ налази се усред пословног округа у Сао Паолу. Прилаз овом аеродрому изазов је за пилоте. Током тридесетих година прошлог века, када је аеродром изграђен, он се налазио ван урбаног дела града, али га је растућа инфраструктура „прогутала“ и оставила изузетно мало простора за авионе. Само 46 километара од Светог Мартина, налази се још један екстремни међународни аеродром – Јуанчо Е. Ираускин, који се налази на карипском остврву Саба (Холандија). Има једну од најкраћих писта на свету, само 400 метара. На њега могу да слећу само мали авиони или хеликоптери. Приближавање аеродрому у Сочију пружа могућност уживања у спектакуларном погледу. Међутим, када је у питању спуштање, прилично је незгодно. Због природних препрека (планина) на северу и североистоку аеродрома, слетање је могуће само са стране мора, а узлетање је увек у супротном смеру. Писта аеродрома „Тензинг-Хилари“ на Хималајима у Непалу, дуга 527 метара, има пад од 12 одсто. Авиони овде слећу само по дану, и у добрим условима видљивости. Један од вероватно најнеобичнијих аеродрома налази се у Јапану. Међународни аеродром „Кансаи“ смештен је на два потпуно вештачка острва која су са копном спојена само мостом дугим три километра. Док се приближавате овом аеродрому, чини вам се да ће се пилот спустити на воду. Залив Осака, где се аеродром налази, једно је од најтруснијих подручја на свету, па је ојачавање конструкција терминала и писте захтевало велика финансијска улагања.