Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шире'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС View full Странице
  2. Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског. Све је спремно за долазак поглавара Српске православне цркве патријарха Порфирија у Добој. Данас су радови привођени крају, улице којима ће у четвртак поводом славе града Преображења Господњег проћи литија су дотјериване, а завршен је и мурал са патријарховим ликом. - Та сама траса, што се тиче зеленила, није претјерано захтјевна, углавном се ради о тротоару и асфалтом дијелу, али потрудили смо се да мало украсимо тај дио којим ће ићи литија, окачили смо заставе Српске православне цркве, као и заставе са грбом града Добој. Било је неких радова у Улици краља Александра, код малог парка, калдрма и све остало што је урађено ових дана, па смо и тај дио, што се тиче хоризонталне сигнализације, уредили и заиста мислим да су то финалне припреме што се тиче трасе - изјавио је данас Давор Савић, в.д. начелника Одјељења за стамбено-комуналне послове у Градској управи Добој. Сва возила из улица којима ће се кретати литија биће уклоњена, а из Полицијске управе апелују на Добојлије да буду добри домаћини и што мање користе своја возила, као и да паркинг-мјеста, која се у сриједу од 15 часова и у четвртак неће наплаћивати, препусте гостима из других локалних заједница. Поред припадника свих организационих јединица ПУ Добој, на обезбјеђењу овог значајног догађаја биће ангажоване и њихове колеге из других полицијских управа. - Од момента ступања на територију Републике Српске, односно БиХ и Српске, све вријеме ће Његова светост имати обезбјеђење полицијских службеника током његовог боравка и кретања на подручју Српске. Поред Његове светости, на подручју града очекује се боравак већег броја штићених личности које ће присуствовати обиљежавању славе града, што додатно усложњава сву ситуацију, и број присутних вјерника оба дана говори о једној комплексности самог догађаја - рекао је Предраг Лазић, замјеник начелника ПУ Добој. Долазак патријарха је значајан догађај за све Добојлије, сматра Милка Ћосић, историчар и кустос у добојском музеју. - На ову тему су говорили позванији од мене, али као историчар знам да је то изузетан историјски догађај. О томе ће се судити тек кад дођу нека времена јер долазак духовног пастира Српске православне цркве у ову средину не само да има значај за српски православни народ, него за све грађане који живе у овом граду јер овакви доласци доносе благослов средини. И оно што је за Добој врло важно је да се страдалници из Првог свјетског рата уврсте у календар наше цркве као мученици. Долазак Нјегове светости свакако ће нам отворити неке видике и у будућности ја бих била пресрећна да добојски мученици добију мјесто у календару - навела је Ћосићева. На патријарховом Инстаграм профилу пише да ће послије више од осам деценија Добој угостити српског патријарха, који ће на дан Преображења Господњег служити свету архијерејску литургију, чиме ће овај дан ући у анале као један од најсвечанијих у историји града на три ријеке. - Долазак патријарха Порфирија прва је посета патријарха СПЦ након 83 године, када је на сличном, величанственом догађају, боравио патријарх Гаврило Пети (Дожић). Том приликом, 18. септембра 1938. године, патријарх је освештао новоизграђени Храм светих Петра и Павла, прву православну цркву у Добоју, јер је до тада богослужење обављано у адаптираној кући из 1884. године - пише у објави на патријарховом званичном профилу. Посјета патријарха Добоју је и први његов званични долазак у БиХ након избора на ту позицију, као и прва посјета Епархији Зворничко-тузланској. Патријарх долази сутра, а истог дана у 18.00 часова ће бити дочекан у Храму светих апостола Петра и Павла, у којем ће бити служена доксологија. Наредног јутра у девет часова Његова светост ће служити свету архијерејску литургију са више архијереја и свештеника, а потом ће литија проћи улицама, од храма до Градске управе, гдје ће бити обављено резање славског колача. - И биће културно-умјетнички програм, забавни програм, прикладан том догађају. Ангажовали смо нашу Етно-групу "Ива" и поред тога гост ће бити и Снежана Ђуришић. Мислим да ће то бити адекватан програм за грађане - рекао је недавно Борис Јеринић, градоначелник Добоја, и додао да је поносан што је прва патријархова званична посјета Српске и епархији управо долазак у Добој. Извор: РТРС
  3. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Дана 30. јануара 2020. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржао је проширену седницу у Патријаршијском двору у Београду уз учешће архијерејâ који своју јурисдикцију имају у Црној Гори: Његовим Високопреосвештенством Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, Његовим Преосвештенством Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем, Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем и Његовим Преосвештенством Епископом захумско-херцеговачким г. Димитријем. Као и за претходну проширену седницу Светог Архијерејског Синода, која је одржана уочи божићних и богојављенских празника, 4. јануара 2020. године, непосредни повод за ову седницу било је доношење спорног и антиуставног Закона о слободи вјероисповести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори. На овој седници разматрани су правни кораци који ће, уз сагласност Светог Синода са Патријархом на челу, бити предузети пред Уставним судом Црне Горе. У том контексту једнодушно је одлучено да се повуку иницијативе које је том суду поднео адвокат Мирослав М. Николић, у име Светог Синода и у име Српске Патријаршије. Такође је одлучено да се покрене иницијатива пред поменутим судом у координацији епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори и Светог Синода. Још једном сви сабрани архијереји са Патријархом на челу изразили су дивљење пред једнодушношћу народа који је у Црној Гори и шире устао у одбрану својих светиња. Ови свенародни мирни и хришћански протести су заиста глас Божји и нису усмерени против државе Црне Горе, него су позив на превазилажење националних, политичких и идеолошких подела којима је бременито друштво у данашњој Црној Гори, будући да су учесници ових молитвених литија већ све то превазишли и све нас позвали на већ, међу њима остварено, јединство у истини, правди и поштењу. Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Иринеј Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  5. Принц Филип Карађорђевић изјавио је да са великом тугом прати актуелна дешавања у Црној Гори поводом Закона о слободи вероисповести. Он је на својој Фејсбук страници написао и да је разочаран односом државних званичника Црне Горе према Српској православној цркви и нашем народу. „Пребијање Владике Методија и верника који на миран и демократски начин изражавају своје неслагање са предлогом закона о слободи вероисповести је у најмању руку срамно за једно цивилизовано и демократско друштво каква би Црна Гора морала бити. Недопустиво је ћутати и нереаговати на овакву неправду и безумље које се дешава у 21. веку у сред Европе. Овакви потези који изазивају деобе и братомржњу не могу бити на корист ни једној држави, ни једном народу, па ни самој Европи“, поручио је принц Филип. Он је истакао да је поносан на наше Епископе, свештенство и народ у Црној Гори „који упркос овако болним и бесмисленим нападима наше браће у Црној Гори и упркос кршењу њихових основних људских и грађанских права, часно и достојанствено сведоче и боре се за истину, правду и Цркву Божију“. „Надам се да ће код наше црногорске браће преовладати разум и молим их у своје име, да не деле народ и не шире мржњу јер то не служи на част и не приличи јуначкој и честитој Црној Гори и свим грађанима који у њој живе“ поручио је Филип Карађорђевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори…. Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете? Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине. Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању? Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог. Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер. На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако! Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то? Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем? Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда. Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима. Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”. Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима! Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо. Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић. Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно? Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г. Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност? И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава. Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући. Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако? Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа. Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека). Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег огрешења о истину. Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.) Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г. Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г? Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка. Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви. Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”! А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога. Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама. Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош? А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге… Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима? Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио? Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих. Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже. Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит. Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме. На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава? Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива. Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко. У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”. Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао. Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”.
×
×
  • Креирај ново...