Претражи Живе Речи Утехе

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Од младости своје целога себе предао си Господу пребивајући у молитвама, подвизима и постовима, оче Богоносни. Образ си био врлине својему народу Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја, и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно светитељу Василије. зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу да спасе душе наше. (тропар) Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог и богоносног оца нашег Василија, Чудотворца Острошког и Тврдошког Емисија "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења" О детињству Светог Василија Острошког Монашење и владичанска служба Светог Василија Острошког Упокојење и обретење моштију Светог Василија Острошког О чудима Острошког чудотворца Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу Свечев лек Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког (једанаест емисија) Блаженопочивши митрополит Амфилохије: Свети Василије Острошки - светитељ оваплоћене љубави Божије Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког Беседа протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића о Острошком чудотворцу Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Свети Василије Острошки тврђава народа свог Протопрезвитер Жељко Ћалић: Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског Предавање јерођакона Романа о Светом Василију чудотворцу и исцелитељу острошком Сведок васкрсења Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Свети Василије Острошки мисионар речју и делом" Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком ТВ Храм: Тајна празника - Свети Василије Острошки Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно враћаш на пут истине и живота. Радуј се, хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије. Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе: „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег! Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Ризница литургијског богословља и живота: На данашњи дан 1610. Године рођен Свети Василије чудотворац Острошки BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. Катихета Бранислав Илић: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Житије Светог оца Николаја, архиепископа мирликијског Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог оца Николаја, 2017. лета Господњег Епископ бачки Иринеј: Беседа на празник светог оца Николаја мирликијског чудотворца, 19. (6.) децембра 2015. године, у Саборној Цркви у Новом Саду Архимандрит Методије: Никољданска беседа изговорена у манастиру Хиландару 2017. лета Господњег Презвитер Арсеније Арсенијевић: Правило вјери и образ кротости... Професор Алексеј Иванович Сидоров о светитељу Николају: Брзи помоћник, нападање Арија и Санта клаус ТВ Храм: Тајна празника - Свети Николаj Мирликијски ТВ Храм: Достојно прославимо Светог Николаја! Радио Светигора: Житије Светог Николе Мирликијског Чудотворца Радио Беседа: Свети Николај мирликијски чудотворац Овај велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом, родио се у земљи Ликији у граду Патари. Његови родитељи, отац Теофан и мајка Нона имали су само њега једнога. Беше то благословено дете од самог рођења свог, јер и није могао бити другачији од благочестивих и милостивих родитеља какви су били његови. Наденуше му име Николај, што у преводу значи победитељ народа, и он се заиста по благослову Божјем показа као победитељ над злом у целом свету. Овај славни светитељ и данас се слави по целом свету. Пошто је био дарован од Бога, посветише га Богу. О духовном животу поучавао га је стриц Николај епископ Патарски, те се скупа и замонашише у манастиру "Нови Сион". Након смрти својих родитеља, продао је сво имање и новац је разделио сиротињи. Неко време је био свештеник у свом родном граду. Одликовао се милосрђем, али пошто по природи би скроман, повуче се у самоћу и безмолвије да тако сачека смрт, но јави му се глас Господњи: "Николаје, пођи у народ на подвиг ако желиш бити од мене увенчан". Тада он напусти самоћу и оде у народ и би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Под царем Диоклецијаном и Максимијаном у време гоњења и мучења хришћана био је бачен у тамницу, али ни ту није престајао да проповеда и шири реч Божију. Присуствовао је Првом Васељенском сабору у Никеји, али због тога што је дигао руку на јеретика Арија, би удаљен и забрањено му је даље присуство. Тек када преко изабраних архијереја јави се глас Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, да је учињена велика неправда према Светом Николају, те му одобрише даље присуство. Био је прави борац за истину, заштитник правде, спасао је многе од сигурне смрти. Истовремено милостив, правдољубив, ходио је међу људима као сам Анђео Божији, те због тога су га људи још за живота сматрали за светитеља. Призивали су га у помоћ у болести, беди и немоћи, а он се свима одазивао и свима је помагао. Из његовог лица сијала је светлост. У старости се разболе и упокоји се у Господу деветнаестог децембра 343 године. Многа чудеса се дешавају од његових чудотворних моштију из којих непрестано избија миомирисно миро, којим се лече болесници. Спашавао је овај угодник Божји насукане и изгубљене бродове, те се сматра заштитником морепловаца. На овај датум, све лађе, ма где се налазиле бацају своја сидра и до сутрадан мирују, одајући славу и хвалу овом светом чудотворцу. Својим чудесним моћима помаже он сваком ко му се обрати за помоћ у болести, немоћи и душевној патњи. Немогуће је заправо избројати сва његова чудеса, јер их је много. За њега се зато с правом може рећи да он непрестано пише Јеванђеље Христово и то са неба, својим свакодневним чудесима. Уз помоћ његове молитве слепима се враћа вид, хроми проходају, глувима се враћа чуло слуха. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Радуј се, свети оче Николаје велики чудотворче!ˮ Свети и богоносни отац наш Николај чудотворац мириликијски, веома је поштован угодник Божји не само у нашој помесној цркве већ у васцелој хришћанској васељени. Овај светилник васцелог хришћанства рођен је у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, од побожних и благочестивих родитеља Теофана и Ноне, за време римског цара Валеријана. Свети Николај је био дете које је испрошено (измољено) од Бога, будући да су његови благочестиви родитељи били бездетни. Свети отац Николај будући дарован од Бога, од малена био је испуњен Духом Светим, још као дете показивао је необичне душевне и духовне дарове, а када је одрастао и изучио школе, слушајући своје срце и свој унутрашњи Божији призив, пожелео је да ступи у презвитерски чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за презвитера града Мира. Према светитељевом житију, када се родитељи Светог Николаја упокојише, он је од богатства његових врлинских родитеља помагао потребите, делећи им помоћ. Угледајући се на Спаситеља он је захтевао од народа да остане анониман при чињењу милостиње. По смрти његовог стрица, архијереји и презвитери из ликијске области, одлучују да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу најревноснијег у вршењу презвитерске службе. Пошто су се уверили да је управо Николај такав, изаберу га за архиепископа мириликијског. Свети Николај био је вандредан архијереј, пун љубави, милости и доброте, спреман да свакога салуша и свакоме помогне. Као архипастир он је са вером и љубављу поучавао поверено му свештенство и народ, приводећи их Господу. Био је учесник првог васељенског сабора (325. године), а будући да је царица Јелена у то доба пронашла у Јерусалиму Часни и Животворни Крст Господњи, многи почеше да обилазе света места. И архијереј Николај је обишао сва света места. На овом путу догодила су се многа чудеса у име Господње. Када се Светитељ налазио на мору, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмејавали су Николаја, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро појавише црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве великих таласа. Божији угодник Николај паде ничице Богу на молитву и облаци се разиђоше, ветар преста и бура се утиша, те тако до данашњег дана свети Николај остаје познат као заштитник морепловаца. Архиепископ Николај до дубоке старости управљао је Црквом Божјом у митрополији мириликијској. Упокојио се 6/19. децембра 345. године, а његово свето тело свечано је сахрањено у митрополитском саборном храму. Године 1096. Св. Николај се обрати у сну једном презвитеру из Барија и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно место. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8/22. маја, када су мошти однели у манастир светог Јована Претече. После три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Свети благоверни краљ Стефан Дечански повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром. Богослужење празника светог оца Николаја чудотворца мириликијског и значај литургијског прослављања Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства: Оче првосвештениче Николаје, моли Христа Бога, да спасе душе наше. (тропар) Празник светог и богоносног оца Николаја чудотворца од најранијих времена свечано је прослављан, док химнографија у његову част представља неисрпну ризницу. Литијске стихире дело су цара Лава мудрог, док је састављач канона Теофан. Славу на хвалитним стихирама саставио је Патријарх цариградски Герман. Посебно је занимљиво истаћи кондак Светом Николају који је саставио Свети Теодор студит, и у коме Светог Николаја чудотворца велича и прославља као најусрднијег помоћника свих хришћана. Други кондак Светом Николају саставио је Свети Роман.[1] Угодник Божји Николај на основу богате химнографије са слободом се може назвати општим помоћником и верним заштитником рода хришћанскога. Због великог значаја овог светилника православља у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак, поред Светих славних и свехвалних Апостола, посвећен је и њему. У годишњем богослужбеном кругу празнујемо два празника Светог оца Николаја: Главни спомен 6/19. децембра и празник преноса његових часних моштију из града Мира у Бари, 9/22. маја. Преподобни и богоносни отац наш Јустин ћелијски, у својој богонадахнутој беседи на празник Светог оца Николаја у Светоархангелској ћелијској обитељи, дивно је рекао: „Ево Празника када су сви Срби на ногама! Срби на земљи, Срби на Небу! Земаљска Србија и Небеска Србија! Све је уједињено! У чему? У молитви, коме? - Великом и чудесном Светитељу Божјем, Светом Оцу Николају Чудотворцу! Данас је много више његових свечара на Небу него на земљи. Данас око половине Срба слави Светог Оца Николаја на земљи. А на небу безброј његових уснулих свечара. А друга половина учествује у молитви, у уздасима великом Светитељу Божјем. Никад се са српске земље не диже више молитавâ, него данас! Никад се са српске земље не диже ка Небу више молитвених и вапајних уздаха, него данас! Данас је чудесан Светитељ Божји, свемилостиви, благи, кротки и добри ујединио сва срца српска. Не само српска, него широм света славе сви хришћани. Нема Светитеља међу Светитељима који је тако омиљен српском роду.ˮ Ове надахнуте речи светог старца Јустина потврђују да васцели српски народ прославља светог оца Николаја и велича га као свој духовног патрона. Када је реч о прослављању светих угодника Божјих, у овом случају светог оца Николаја кога наш благочестиви и христољубиви народ са љубављу прославља, хришћански етос нам потврђује да је једино исправно прослављање крсне славе неодвојиво од Евхаристијског славља. Свако наше учествовање у Светој Литургији кроз причешће Светим Тајнама Тела и Крви Господње, сједињује нас са Богом, али и са свима светима који су од памтивека угодили Господу, те тако центар прослављање крсне славе јесте управо у Евхаристији. Славска трпеза љубави у домовима верних није ништа друго до продужетак Свете Литургије и она на празник светог Николаја треба бити посна. Свети отац Николај чудотворац јесте образац и путоказ пута који води у живот вечни, због чега га и називамо правилом вере и образцем кротости и доброте. У свом светом животу он је испунио све еванђелске врлине, оврлинио је и поверен му народ, а својим светим примером укрепљује душе оних који га са вером и љубављу прослављају. Њега поштујемо и као великог целебника и чудотворца. Свети Николај својим чудотворством силом Божјом зацељује све греховне ране душа наших. Он је истински Христоносац и Духоносац, јер себе није богатио земаљским и пролазнним „благомˮ, већ је себе богатио Богом и постао красни сасуд Божије благодати коју богато излива на нас. Показао се јеси у граду Миру као вршилац свете службе, светитељу Николаје, јер испунивши Христово Јеванђеље, положио си душу своју за народ свој и спасао невине од смрти. Због тога си се посветио као велики познавалац тајни Божије благодати. (кондак) катихета Бранислав Илић [1] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 82, Београд 1961. године. Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ:

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса. Преподобни Спиридон Чудотворац, епископ тримифунтски. Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу. Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд. Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима. Тропар (глас 1): Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо. Тропар други (глас 4): Песмама те славимо као заштитника Православних и борца против свих неверних, свеблажени Спиридоне, и молимо те, сачувај град твој од свих напада непријатељских. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Филм Чудотворац Егински О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Наша света Црква у петак, 22. новембра по новом, односно 9. новембра по старом календару, у молитвама помиње светог Нектарија Егинског. О житију овог светитеља, за Јутарњи програм Радио-Беседе говорио је протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић. Повезан садржај: Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.” ИЗВОР: Радио Беседа

„А где је моја фотографија? Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине. У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло. Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита: – А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?... „Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“ Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован. – Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена! – Хвала вам, не треба ми. – Молим вас, пробајте! – Не треба ми. – Али молим вас! – Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају. Како се шалио светитељ Јован Шангајски Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују. Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише. Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро: – Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе! Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши: – Дошао сам да ти испричам једну шалу. И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао. – Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу! И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је: – Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.) У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише. Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима: – Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду. После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура. У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила: – Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава. Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само: – То је чудо. Право чудо. Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског. Извор: Православие.ру

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим". Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Величамо те страстотерпче Свети Великомучениче Димитрије и поштујемо твоја часна страдања која си претрпео за Христа.ˮ (Свјетилен Св. Вел. Димитрију) Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Димитрије солунски мироточиви, рођен је од благочестивих родитеља који су били у тајности хришћани, будући да је гоњење хришћана било у пуном јеку. Они Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија усадивши му у срце клицу еванђелских принципа који су се у младом Димитрију умножили. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, Преосвештени Епископ новосадски и бачки Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи - своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава - или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања - није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца. "[1] Први помен о Светом великомученику Димитрију почиње житијем, које је у 7. веку написао Архиепископ солунски Јован. Говорећи о овом великом угоднику Божјем Свети Григорије Палама вели: „Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа коју се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају… Да бисмо изразили све у потпуности, употребићемо Соломонову изреку да онај ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрије је био оно „жезло Аароново“ и процветали изданак благочашћа, највољенији цвет, чудесан и богоугодан плод или, боље речено, жезло и божанствени скиптар Вечног Архијереја Христа. Ако тако желите, Димитрије је био вечноцветајућа и богоугодна палица Христа, Чији је праобраз био Аарон. И ако је он био праобраз Христов, онда је његово жезло, украшено истовремено и лишћем и цвећем, жезло које доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз Димитрија, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Међутим, Димитрије се од оног Аароновог жезла разликује колико је могуће да се набоље разликује од праобраза онај који касније учини својим свако добро, по својој племенитости и ваљаности нарави, делима и чудесима. У погледу несмањеног и непрестаног даровања изобилног потока милости свима онима што му приступају, он је сличан светлоносном дрвету које, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и божанствене дарове којима је он сам свагда испуњен као неко сунце што озарује сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видљивих и невидљивих добара.ˮ[2] http://eparhija-timocka.org/wp-content/uploads/2016/11/kivot-300x225.jpg Свети великомученик Димитрије у народу Божјем познат је као мироточиви светитељ. Базилика Светог Димитрија у Солуну у којој се чувају мошти овог угодика Божјег, по неким сведочењима била је током средњег века најпосећенији храм, што нам Доментијаново житије Светог Саве потврђује: „Свети Сава дође у солунски град, поклони се Св. Великомученику Димитрију и целива његов часни гробˮ. Солун, други по величини град у Грчкој, у својој историји био је од велике важности одмах после Цариграда. У њему је Апостол Павле написао чувену посланицу Солуњанима. У овом граду су рођени свети Кирило и Методије и из њега су кренули у своју мисију ширења хрићанства и писмености међу словенским народима. Сâм град и данас представља велико археолошко налазиште и током свог постојања у њему је било преко 365. храмова. Данас их има много мање а свакако на далеко познат је храм Светог Великомученика Димитрија солунског чудотворца, над чијим се моштима и данас дешавају многобројна чуда. Богослужбени спомен на Светог великомученика Димитрија мироточивог солунског У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. (тропар) Химнографске текстове у служби Светог Великомученика Димитрија писали су многобројни познати химнографи, а међу њима најистакнутији су: Цар Лав шести мудри који је написао Славу на Господи возвах, литијске стихире писали су: Анатолије, Георгије Сикелиот, и Герман. Теофан је саставио први канон, док је други канон саставио цариградски патријарх Филотеј. Из богате ризнице химнографије која велича славна дела овог великог угодника Божјег, издвајамо следеће стихире које величају мученичку кончину Св. Димитрија: На вечерњем: *О надумног чуда, на небесима и на земљи радост у спомен мученика Димитрија засија, венчава се хвалама од ангела и од људи прима песму. О како пострада, како се добро подвизаваше, њиме паде непријатељ лукави док је Христос побеђивао у њему. *О надумног чуда, Христа ради прободен трипут блажени Димитрије, јави се непријатељима и противницима као оружје са обе стране оштро, рушећи узвишења непријатеља и рушећи демонска свирепства, њему кличемо: Свети Димитрије заштити нас који верно поштујемо у љубави свагда. *Прободен будући, борца твојим копљем си ранио и учинио си да буде мртав и непокретан. Његове злобе избави нас Димитирије, јаким у страдањима, они који те муче свагда рушећи, свештеним твојим молитвама, божанственим твојим страхом умиљавајући душе и срца наша свети. На јутрењу: *Онога који је копљем наследио благодат Спасових прободених ребара копљем, који нам из њих точи живот, и нетрулежности воде, Димитрија поштујмо, премудрог у учењима и венценосца међу мученицима, који је ток страдања завршио проливеном крвљу и чудеса који је засијао свој васељени, ревнитеља Господњег и милостивог љубитеља сиромаха, а у многим и тешким бедама заступника и заштитника Солуњана, чији и годишњи спомен поштујући славимо Христа Бога који у њему дејсвује ради исцељења свих нас. Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење. (кондак) Спомен великог земљотреса у Цариграду http://eparhija-timocka.org/wp-content/uploads/2016/11/trus.jpg У светлу празника Светог добропобедног Великомученика Димитрија, молитвено се сећамо и једног догађаја из историје Свете Цркве. Наиме, за владе цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 26. октобра/8. новембра 740. године, од кога се срушише многе велелепне грађевине и погинуше многи грађани. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Великомученику Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. За спомен овог чудесног избављења састављени су и тропар и кондак: Тропар земљотресу, глас 8. Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице. Кондак земљотресу, глас 6. Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас. катихета Бранислав Илић [1] „Моја слава, Свети Великомученик Димитрије солунски“, Беседа, Нови Сад 1999.године. [2] „Господе, просвети таму моју“, Образ светачки, Београд 2005. године Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље. Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1). Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху. По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи. Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм. Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, и настани се у Козјаку. Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро. Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота