Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човек'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 109 results

  1. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо
  2. Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице
  3. Version 1.0.0

    27 downloads

    Petar Jeknić Uvod u psihologiju preživljavanja
  4. Развод.Ништа неуобичајено, на жалост. Неки пола живота раде и стичу ЗАЈЕДНО, да би један од њих, у неком тренутку, све заслуге приписао себи. Шта се деси? Зашто тако?
  5. Владика Максим је написао овај чланак, " Нешто о поводу. Недавно је на појединим интернет порталима објављена критика мог одговора на питање о односу теологије и науке, а конкретније, нападнут је слободно наведени израз „животиња у процесу обожења“ из једне од Беседа Св. Григорија Богослова (интервју на: http://eserbia.org/sa-culture/views/1182-kada-kazem-nauka-i-vera-mislim-na). Иако је изнета критика праћена и неким другим квалификацијама, намера ми је била да се овде осврнем на неколико ствари које се тичу тачног исказа овог Светог Оца, као и његовог значења и последица по хришћанску антропологију. (Више о томе у мојој књизи Човек заједнице у Христу, Београд-Лос Анђелес 2015, посебно стране: 117-170). Држим да изнета критика моје употребе једног светоотачког израза (а тиме и става) открива један дубљи проблем разумевања светоотачких текстова од стране једног дела теолошке и шире јавности. С једне стране, препознаје се тенденција ка буквализму у слову и форми, а са друге, постоји и тренд критиковања који не уважава академске и научне стандарде, него је усмерен ad hominem, што је појава која не доприноси унапређењу богословске, научне и културне мисли. " Епископ проф. др Максим Васиљевић Ἐρωτώμενοι γὰρ τί ἐστιν ἄνθρωπος, φαμὲν ζῷον. Ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι τί ἐστιν, λέγομεν ζῷον. (Св. Јован Дамаскин, Дијалектика, Kotter, I, 73, 9.24–35) Редови који следе подстакнути су жељом да се учини правда једном теолошком ставу и појму, те да се кроз образложене речи дође до богословске истине уз брижљиво одстрањивање негативних конотација у вези са изразом ζῷον θεούμενον. I. Шта је тачно рекао Свети Григорије Богослов? Израз „животиња у процесу обожења“, ζῷον θεούμενον, се у разним варијацијама (сада већ безмало као опште место) наводи у савременој патристици (види ниже неке примере, попут оних код П. Неласа, К. Вера и других). То је скраћена синтагма целог једног одељка из Беседе 38 (одељак 11) Григорија Богослова, чији последњи део изворно гласи: ζῷον ἐνταύθα οἰκονομούμενον, καὶ ἀλλαχοῦ μεθιστάμενον, καὶ πέρας τοῦ μυστηρίου, τῇ πρὸς τὸν θεὸν νεύσει θεούμενον. Српски патролог Епископ Атанасије Јевтић (на чије тумачење ћемо се касније осврнути) превео је то на следећи начин: „Живо биће [сам], овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне — стремљењем ка Богу обожавано“. У недавном интервјуу за електронске новине (http://eserbia.org/sa-culture/views/1182-kada-kazem-nauka-i-vera-mislim-na) нисам навeо целу ту реченицу него само њен скраћени облик. Разлог лежи у природи новинског интервјуа, који је слободна форма разговора која не захтева акрибичност нити научне референце. Истине ради, потребно је истаћи чињеницу да се дата реченица Светог Григорија у патристичкој науци неретко наводи управо у њеној скраћеној варијанти (ζῷον θεούμενον или animal deified). У нескраћеној варијанти она смисаоно потврђује све оно што означава њена скраћена синтагма. А смисао је овај: човек је једно „живо биће“ (ζῷον, животиња) које се овде на земљи развија, али има трансцендентни циљ, и стремљењем ка Богу доспева до „обожења“. Дакле, смисао скраћене варијанте не негира њен шири контекст него га, као што ћемо видети, снажно потврђује. Наиме, када се исказ Григорија сажме, произлази да човек јесте „живуће биће (животиња) у процесу обожења“. Чини се да највећи проблем за неке представља реч ζῷον, „животиња“. Будући да у модерном српском језику та реч изазива одређене негативне конотације, неки би, уместо ње, радије користили реч „живо биће“ или „живо створење“. Нама се ипак чини да између та два израза (животиња и живо биће) нема суштинске нити велике разлике, бар кад је у питању њихова употреба код Отаца Цркве. Питање сада гласи: Шта тачно значи грчка реч ζῷον, и шта се њом подразумева када се примени у антропологији? За разлику од српског језика који на први поглед разликује појам „живо биће“ од појма „животиња“, у грчком језику се користи једна реч за ове две стварности: ζῷον (за појам бића користи се реч τὸ ὄν). Тако, реч ζῷον истовремено означава „живо биће“ и „животињу“ (уп. Стјепан Сенц, Грчко-хрватски рјечник, Загреб 1910, стр. 393 који каже да ζῷον означава особито животињу). Подсетимо се, Аристотел човека назива ζῷον πολιτικὸν (ὅτι ὁ ἄνθρωπος φύσει πολιτικὸν ζῷον… οὐ μόνον πολιτικὸν ἀλλὰ καὶ κοινωνικὸν ζῷον ὁ ἄνθρωπος Politicа, I, 1253а 2-3 и друга места), свакако мислећи не просто на „живо биће“, него на „друштвену животињу“. Смисаоно гледано, свака животиња је живо створено биће, и свако живо створено биће је нека врста животиње, ζῷον. Како год да се узме, ради се о живим бићима која је у постојање довео нико други него Бог, те је, стога, свака животиња вредна поштовања (и она поседује богодаровани „логос бића“, где „логос“ означава њен идентитет, устројство, сврху и циљ). Стога се не би требало односити према том изразу са ниподаштавањем, премда треба јасно истицати човеково достојанство у односу на остали животни свет. Наиме, човек је несумњиво много узвишенија животиња у односу на све остале. Руку на срце, између човека и осталих животиња не би постојала никаква битна разлика када он истовремено не би био и икона Божија (уп. Пост. 1, 26-27). Да наставимо, у грчком језику свако словесно и бесловесно биће може да се ослови као ζῷον, укључујући и бестелесна бића (што Оци и чине, са изузетком Бога, између осталог и због тога што је Он с оне стране бића). Када се примени на човека, у патристици се обично даје појашњење, попут ζῷον λογικὸν или словесна животиња, за разлику од осталих животиња за које се обично каже ἄλλογα ζῶα, бесловесне животиње. Дакле, када не би постојала та генеричка веза човека са животињом, тада не би било потребно наглашавати његову словесност (λογικὸν). Човеков састав, како потврђују и природне науке, потиче из анималног света, али му је идентитет и духовни, како потврђује теологија односно библијско-патристичка наука. II. Тумачење Григоријевог одељка Правилном разумевању наведеног одељка Светог Григорија може помоћи тумачење које даје уважени српски патролог Епископ Атанасије Јевтић, професор емеритус Београдског универзитета, који у својој најновијој Патрологији 2, Београд 2017, стр. 508, интерпретира цео одломак из Григоријеве Беседе 38, 11. Како каже Атанасије: „Целокупни универзум он [Св. Григорије Богослов] назива малим светом у односу на Човека, који је Велики свет. И опет се чуди и каже: „Животиња сам“ (ζῷον), или како се у нашем народу каже: „живуљка сам=живо биће сам“, али не треба да се бојимо ни те речи ‘животиња’, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња=живуљка, али није само животиња, него и далеко више од тога — мали бог. И онда каже Светитељ: та живуљка=човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен: ‘Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано’“. На крају, Еп. Атанасије закључује: „Ова лаконска али духонадахнута реченица Светог Григорија слична је оној Светог Василија, коју је рекао префекту Модесту: ‘Створење сам Божије, коме је заповеђено да постане Бог’ (Θεοῦ τε κτίσμα ὑπάρχων, καὶ θεός εἶναι κεκελευσμένος)”. Познато је да Свети Григорије Богослов у истој Беседи каже за човека да је „једно живо биће (=животиња) које се састоји од обеју стварности“ (ζῶον ἕν ἐξ ἀμφοτέρων), а у Беседи на просветљење даје чак и својеврсно исповедање: „Ја пак исповедам (признајем) да је човек животиња променљива (ἄνθρωπος εἶναι γὰρ ὁμολογῶ, ζῶον τρεπτὸν...) и пропадљиве природе (... καὶ ῥευστῆς φύσεως“ Беседа 39, 18, PG 36, 356B). Познаваоци Григоријевог стила истичу да се он успешно служи језиком парадокса и супротности. Контекст спорног одељка је управо такав да захтева израз „животиња“ како би се видела цела амплитуда човековог кретања и његова посредничка улога у творевини. Тривијално би било да је Григорије, после свега што је исказао у одељку 38, 11, мислио да је човек просто „живо биће“. Речју, спорни одељак Григорија се и тумачи у смислу да је обожење циљ и испуњење људског живота који се одвија као спој супротности земаљског (витално-анималног) и небеског (трансцендентно-духовног). Да не постоји човекова органска веза са животињским и биљним светом, како би он могао бити посредник између њих и Бога? Осим оваквог приступа Епископа Атанасија, укажимо и на познатог грчког теолога Панајотиса Неласа, који је објавио књигу под називом Ζῶον Θεούμενον· Προοπτικὲς γιὰ μιὰ ὀρθό­δοξη κατανόηση τοῦ ἀνθρώπου, Ἐκδόσεις Ἁρμός, Ἀθήνα 2000 [четврто издање] (у преводу на српски: Обожење у Христу, Београд 2001). Нелас је, дакле, аутор скраћене синтагме ζῷον θεούμενον (животиња која се обожује или животиња у процесу обожења). То именовање, обратимо пажњу, није изазвало критику или осуду у грчкој теолошкој јавности. Напротив, у грчкој средини оно се користи већ као locus communis, са подразумеваним контекстом: као пандан Аристотеловој „друштвеној животињи“ која указује на човекову хоризонталну димензију, имамо Григоријев ζῷον θεούμενον који имплицира вертикалну, есхатолошку перспективу антропологије (ζῷον θεολογικόν). Додајмо да таква теолошка интервенција савременог теолога Неласа укључујe и критику схоластичке дефиниције човека (коју преноси и рационалиста Декарт [= „Sed quid est homo? Dicamne animal rationale?“ Meditationes…, II, 5]), при чему се схоластичка дефиниција позива на још једно Аристотелово одређење човека (= „од живих бића једино човек поседује логос“ = λόγον δὲ μόνον ἄνθρωπος ἔχει τῶν ζῴων [Politicа, I, 1253a 10]): али, схоластичари сужавају поимање дато код Аристотела (иако се на њега позивају), јер логосност (словесност) укључује разум и рационалност, али није сводива на њих. [Чак и крајњи грчки зилоти користе тај израз у скраћеном облику потеклом од модерног теолога П. Неласа, што је писац ових редова недавно пронашао у радикалном часопису „Ортодоксос типос“]. У енглеском издању Неласове књиге (Deification in Christ: Orthodox Perspectives on the Nature of the Human Person, Crestwood, St. Vladimir’s Seminary Press, 1987, стр. 15), налазимо следећу реченицу: „Истовремено земаљски и небески, пролазан и вечан, видљив и невидљив, истински и чињенично [човек је] ‘обожена животиња’ (deified animal)“. Међутим, како смо најавили, скраћену синтагму „deified animal“ користе и многи други истраживачи (Paul M. Collins, Partaking in Divine Nature: Deification and Communion, стр. 82; Stanley J. Grenz, The Social God and the Relational Self: A Trinitarian Theology of the Imago Dei, стр. 323; John Chryssavgis, Bruce V. Foltz (eds.), Toward an Ecology of Transfiguration: Orthodox Christian Perspectives on Environment, Nature, and Creation (Orthodox Christianity and Contemporary Thought [FUP], и други). Међу онима који Григорија Богослова лаконски наводе у скраћеном виду стоји, у свету свакако најпознатији, Митрополит Диоклијски Калистос Вер, који у тексту под карактеристичним називом Who Is Man? (Ко је човек?, објављен у Again Magazine, vol. 20, No. 4, Winter 1997/1998, стр. 27-31), између осталог, каже: „Говорити о људској животињи (the human animal) као политичком бићу значи нагласити хоризонталну димензију: то је однос нас људи са другим члановима наше врсте. Међутим, као допуна хоризонталној димензији, постоји такође и вертикална осовина: наш однос са Богом. Та четврта карактеристика људске личности јесте оно на што скреће пажњу Григорије Назијанзин (+око 390) када описује људско биће не као politikon zôon него као zôon theoumenon, ‘животиња која бива обожена’ (an animal that is being deified)“. (Калистос, наравно, наводи Григоријеву Беседу 38, одељак 11; сва подвлачења наша). Да ствар не би препустио никаквом случају, Калистос Вер додаје још и ово: „Стога, као ‘животиња која бива обожена’ (an animal that is being deified), наша људска вокација је у самопревазилажењу и обједињавању (our human vocation is self-transcendence and unification)“ (исто). Калистос ће, међутим, у свом тумачењу отићи даље од свих познатих тумача, назвавши човека и „евхаристијском животињом“: „Као словесне животиње (as logical animals), које поседују самосвест и слободу избора – а истовремено као евхаристијске животиње које бивају обожене (as eucharistic animals who are being deified) – наша је врхунска привилегија да, свесно и благодарно, приносимо створени свет назад Богу Творцу“ (исто). Текст се може пронаћи и у електронском формату на: http://www.antiochian.org/Orthodox_Church_Who_What_Where_Why/Who_Is_Man.htm. Дакле, потписник ових редова није иноватор у теолошкој мисли по питању израза „животиња у процесу обожења“, а није усамљен ни у тумачењу које пружa за дати исказ. Истине ради, ми не прећуткујемо чињеницу да се поједини преводиоци речи ζῷον на енглески језик опредељују за варијанту „живо биће“. Тако, Норман Расел (аутор изузетне студије The Doctrine of Deification in the Greek Patristic Tradition, Oxford University Press 2004, с. 220) на енглески преводи као „a living being“ („живо биће“), а слично чини и Nonna Verna Harrison („а living creature“) у преводу Григоријевих Празничних беседа (Festal Orations, St Vladimirs Seminary Press, 2008). Међутим, учени патролог, отац Максимос Констас, у свом брилијантном преводу Апоријâ Светог Максима Исповедника на енглески језик, реч ζῷον по правилу преводи са animal. Тако, примера ради, код одломка: ἀγχίστροφον γὰρ τοῦτο τὸ ζῶον ὁ ἄνθρωπος, ὀξέως τοῖς καιροῖς καὶ ταῖς χρείαις συμμεταβαλλόμενον, даје следећи превод: „for man is a capricious animal (јер човек је каприциозна животиња, и брзо се мења сходно околностима и потребама“ (Апор. 10, On Difficulties in the Church Fathers, ed. N. Constas, vol. 1, стр. 319; подвлачење наше). III. Слична места код Светог Јована Дамаскина и других Отаца Цркве Као што је већ сасвим јасно, већина Отаца Цркве се не устручава да човека назове ζῷον. Неки то чине имплицитно, неки експлицитно. Свети Јован Дамаскин не може бити експлицитнији, па на десетак места на разне начине изједначава човека са животињом. Просто говорећи, код њега нема сумње око употребе израза ζῷον, око кога, чини се, Дамаскин не уводи никакву терминолошку револуцију будући да, како и сам тврди у уводу Догматике, само следује Оцима Цркве: термини помоћу којих се дефинише „биће“ појашњени су и успостављени трудом Kападокијских отаца. Код навођења цитата служићемо се Котеровим критичким издањем, као и преводом на српски из Свети Јован Дамаскин: Источник Знања – Πηγὴ γνώσεως – Философска поглавља – Φιλοσοφικὰ Κεφαλαῖα – Тачно изложење Православне вере – Ἔκδοσις ἀκριβὴς τῆς ὀρθοδόξου πίστεως, превео са јелинског изворника С. Јакшић, шесто издање, Никшић-Београд 2014. Дамаскиново становиште можемо сумирати кроз следеће поенте: 1. Ζῷον и ἄνθρωπος јесу два неопходна и узајамно условљена аспекта људског бића. „Када нас питају ‘шта је човек’?, ми кажемо: ‘животиња’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘τί ἐστιν ἄνθρωπος’, φαμέν ‘ζῷον’)“. А онда, да не би било неке забуне, додаје: „Слично и за коња: када нас питају ‘шта је [коњ]?’, одговарамо: ‘животиња’ (ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι ‘τί ἐστιν’, λέγομεν ‘ζῷον’)“ (Kotter, 1, 73). Вредно је запазити да, за разлику од Аристотела, Свети Дамаскин избегава да употребљава израз ζῷον када указује на божанско биће. 2. Не можемо да указујемо на човека као таквог: он је увек човек у односу на животињски свет. У Извору знања, Одељак 7 (О ономе што претходи природом, изд. Kotter 1, стр. 68), Јован Дамаскин на врло карактеристичан начин каже: „Оно, дакле, што претходи природом јесте оно што се узима у обзир заједно са нечим другим али (то друго) не узима у обзир, и које скупа са собом уклања али не бива уклоњено, као што је животиња, на пример, по својој природи пре човека (οἷον τὸ ζῷον φύσει πρότερόν ἐστι τοῦ ἀνθρώπου). Јер ако би нестало животиња и не би их било, тиме нужно не би више било ни човека (ἀναιρουμένου γὰρ καὶ μὴ ὄντος ζῴου ἐξ ἀνάγκης οὐδὲ ἄνθρωπος ἔσται); јер човек је животиња (ζῷον γάρ ἐστιν ὁ ἄνθρωπος)“. Да би га пак издвојио из пуке општости, Дамаскин му придаје важну карактеристику: словесност (која је истоветна са слободом). Ово је Дамаскин већ рекао у одељку 7: Ако пак кажеш да [човек] није живуће (ἐάν γαρ εἴπης, ὅτι οὐκ ἐστι ζῷον), тада није ни човек; и ако кажеш да није словесан (λογικόν), тада није ни човек (οὐκ ἐστίν ἄνθρωπος) “ (Kotter, 1, стр. 23). С једне стране, нема ничег самосвојног у пуком појму човек: он је конкретан и постојећи само као ипостас, но, опет, уз претпоставку да задржава своју везу са животињским. Kада се узме у обзир човек, узима се обавезно у обзир и животиња, премда не важи обрнуто. Дамаскин одмах даје још једну мисао која допушта „одрешеност“ животиња од човека: „Међутим, када би нестало човека и не би га било, могуће је да постоје животиње (ἀνθρώπου δὲ ἀναιρουμένου καὶ μὴ ὄντος δυνατὸν εἶναι ζῷον); постојао би коњ, пас и слично, што су животиње (ἔσται γὰρ ἵππος, κύων καὶ τὰ τοιαῦτα, ἅτινά εἰσι ζῷα). И опет, ако се узме у обзир човек, узета је, свакако, у обзир и животиња (πάλιν εἰσφερομένου ἀνθρώπου πάντως καὶ ζῷον εἰσφέρεται), јер човек је животиња (ζῷον γάρ ἐστιν ὁ ἄνθρωπος), а када се узме у обзир животиња, не узима се обавезно у обзир човек (ζῴου δὲ εἰσφερομένου οὐ πάντως εἰσφέρεται ἄνθρωπος), већ или коњ или пас или нешто од тога (ἀλλ’ ἢ ἵππος ἢ κύων ἤ τι τῶν τοιούτων)“ (Kotter, 1, стр. 68, С. Јакшић, стр. 69). 3. На први поглед, могли бисмо помислити да се ова разлика односи на опште родове (оно чему је врста потчињена), али, како ћемо одмах видети, она има пресудан значај ­и за врсте. Дамаскин каже: „Нити је, опет, Петар (нешто) више, односно, у већој мери од Павла човек или животиња, нити пак, Павле од Петра“ (καὶ οὔτε Πέτρος ἐστὶ μᾶλλον ἤγουν πλέον τοῦ Παύλου ἄνθρωπος ἢ ζῷον οὔτε Παῦλος τοῦ Πέτρου μᾶλλον) (српски превод С. Јакшића донекле одступа од нашег, али се суштински поклапа са њиме: стр. 69). О експлицитним или имплицитним везама Дамаскина са неким потоњим теоријама из домена биологије остављамо читаоцу да сам просуди. „Родом се, опет, назива и оно чему је врста потчињена (Λέγεται πάλιν γένος, ᾧ ὑποτάσσεται τὸ εἶδος), као што се (при подели) испод животиња налазе човек (οἷον ὑπὸ τὸ ζῷόν ἐστιν ἄνθρωπος), коњ и друге врсте; животиње су, наиме, род (τὸ οὖν ζῷον γένος ἐστί). […] Јер (род) се пририче ономе ‘шта је’ нешто. Упитани, наиме, ‘шта је човек’, одговарамо: ‘животиња’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘τί ἐστιν ἄνθρωπος’, φαμὲν ‘ζῷον’). Исто тако и (када је у питању) коњ; упитани ‘шта је (коњ)’, одговарамо: ‘животиња’ (ὁμοίως καὶ ἵππος· ἐρωτώμενοι ‘τί ἐστιν’, λέγομεν’ ζῷον’). Према томе, род је оно чему је врста подложна (ὥστε γένος ἐστίν, ᾧ ὑπόκειται τὸ εἶδος)“ (Јакшић, 73). Такође, када Дамаскин објашњава разлику између општег и појединачног (као и номиналног и универзалног), користећи пример разлике између два конкретна човека, Петра и Павла, он каже: „сваки од њих двојице је животиња (ζῷον), словесна и смртна“ (ἔκαστος γὰρ αὐτῶν ζῷόν ἐστι λογικὸν θνητὸν, Тачно изложење… 1, Kotter, 1, стр. 28). 4. Из наведеног одељка јасно је да према Дамаскину човек бива дефинисан не по себи, већ у односу према ζῷον. У случају човека, ζῷον постоји не као апстрактна општост, него само као ипостас, односно, онда када је ζῷον ипостасиран у ἄνθρωπος. „Исто тако, словесно и бесловесно деле животињу, смртно и бесмртно деле словесно, а сувоземно и водено деле бесловесно. Узимам, дакле, животињу, која је њихов род, и словесно и смртно и саставим човека; јер ‘човек је словесна и смртна животиња’ (ἄνθρωπος γάρ ἐστι ζῷον λογικὸν θνητόν). И узмем животињу и бесловесно и смртно и добијем коња, пса и њима слично“ (Kotter, 1, стр. 80, С. Јакшић, стр. 79-80). За Дамаскина, дакле, ζῷον означава оно заједничко (κοινόν), али то κοινὸν своје постојање дугује оном посебном: коњ, пас, човек и слично. „Не можемо, међутим, рећи да је биће суштина (οὐσία); јер биће није само суштина, већ је и акциденција (συμβεβηκός, слученост). На сличан начин се и родови (τὰ γένη) приричу врстама (τῶν εἰδῶν), јер су општији од њих, док се врсте не приричу својим родовима, јер су врсте појединачне у односу на родове. Суштина се, наиме, пририче животињи, а животиња (се пририче) човеку (κατηγορεῖται τοίνυν ἡ οὐσία τοῦ ζῴου καὶ τὸ ζῷον τοῦ ἀνθρώπου): јер и животиња је суштина а и човек је животиња (καὶ γὰρ τὸ ζῷον οὐσία ἐστὶ καὶ ὁ ἄνθρωπος ζῷόν ἐστιν). Међутим, то не поприма повратни однос: јер сваки човек је, наравно, животиња, али није свака животиња човек (πᾶς μὲν γὰρ ἄνθρωπος ζῷον, οὐ πᾶν δὲ ζῷον ἄνθρωπος)“ (Kotter, 1, стр. 84-85. С. Јакшић, стр. 83). 5. Другост (ἄνθρωπος) је та која конституише истост (ζῷον), а не обрнуто, зато што је ипостас незамислива без природе. „Једноимен прирок (категорија) је онда када субјект поприма и име и одређење истога имена, као што се (појам) ‘животиња’ пририче човеку (τὸ ζῷον κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου). А човек поприма и име и одређење животиње (καὶ δέχεται ὁ ἄνθρωπος καὶ τὸ ὄνομα καὶ τὸν ὅρον τοῦ ζῴου): јер животиња је жива, чувствена суштина (ζῷον γάρ ἐστιν οὐσία ἔμψυχος αἰσθητική). Али и човек поприма исто одређење: јер је човек и суштина и жива и чувствена“ (Дамаскин, одељак 16. О једноименом и равноименом прироку, Kotter 1, стр. 85-86, превод С. Јакшић, стр. 84). Дамаскин ће овде показати да ζῷον не даје биће ипостасима, као да је она њихов „узрок“. Наимe, улога ζῷον у случају човека јесте у томе да људски род држи заједно у једној κοινωνία τῆς φύσεως (= заједници природе). Ове дистинкције су од крајњег значаја. Функција бивања ζῷον се исцрпљује у томе да појединачне људске ипостаси доводи у однос једне са другима, као и да их чини односним према свеколиком осталом животињском свету. Нијансе које показује Дамаскин приморавају нас да квалификујемо тај исказ. Погледајмо шта он даље каже: „Треба знати, да све што се некоме пририче ‘као субјекту’, односно, једноимено (= као синоним), биће приречено и ономе што му је подложено. На пример, (појам) животиња је приречен човеку ‘као субјекту’ (οἷον τὸ ζῷον ὡς καθ’ ὑποκειμένου κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου), односно једноимено, а човек (је приречен) Петру; јер Петар је подложан човеку (ὑπόκειται γὰρ τῷ ἀνθρώπῳ ὁ Πέτρος). Према томе, (појам) животиња је приречен и Петру (Κατηγορεῖται οὖν καὶ τοῦ Πέτρου τὸ ζῷον); јер и Петар је животиња“ (καὶ ὁ Πέτρος γὰρ ζῷόν ἐστι) (С. Јакшић, стр. 85). 6. С обзиром на ζῷον, сведочанства у делима Дамаскина изобилно доказују да за њега ζῷον није ограничен на нижи свет од човека, него се проширује и на ниво човека. У одељку 17. О субјекту, Дамаскин каже: „О субјекту се говори на два начина: са једне стране ‘по постојању’, а са друге ‘по прироку’. A ‘по постојању’ је када суштина бива подлога (= подмет) за пројавности; јер оне само у њој имају своје биће и изван ње не постоје. Док је ‘по прироку’ субјекат појединачан; јер оно што је појединачно подлеже ономе што је општије по прироку, јер се оно што је општије пририче ономе што је појединачно (ἐπειδὴ τὸ καθολικώτερον κατηγορεῖται τοῦ μερικωτέρου), као што се (појам) животиња пририче човеку (ὡς τὸ ζῷον κατηγορεῖται τοῦ ἀνθρώπου)“ (Kotter, 1, стр. 86; С. Јакшић, стр. 85). Оно што је важно за персоналистичку антропологију јесте чињеница да, по Дамаскину, ζῷον се фундаментално разликује од личности будући да потпада под категорију природе. Дамаскин, попут Кападокијаца који у својој светотројичној теологији врше разликовање између τί ἐστιν (шта јесте) и ὅπως ἐστιν (како јесте): где прво назначује природу а друго личност, без устезања приписује ζῷον човеку, јер се природа тиче својстава. „Јер упитани, ‘каква је човек животиња?’ (ἐρωτώμενοι γὰρ ‘ὁποῖον ζῷον ὁ ἄνθρωπος’), одговарамо: ‘словесна, смртна’ (φαμὲν ‘λογικὸν θνητόν’)“ (Kotter, 1, стр. 87-88; С. Јакшић, стр. 86). 7. Овде не треба пропустити ни оно место из Тачног изложења православне вере (гл. 12, о човеку), у коме се Свети Јован Дамаскин позива на поменути одељак Григорија Богослова и препричава га: „Овде, тј. у садашњем животу, његов [човеков] живот је уређен као животињски (ζῷον ἐνταύθα οἰκονομούμενον τουτέστιν ἐν τῷ παρόντι βίῳ), али другде, тј. у будућем веку, он је пресељен (ἀλλαχοῦ μεθιστάμενον ἐν τῷ αἰώνι τῷ μέλλοντι) и – да заокружимо тајну – постаје обожен својим стремљењем ка Богу; постајући обожен, на начин учествовања у божанској слави, али не прелазећи у божанску суштину (θεούμενον δὲ τῇ μετοχῇ τῆς θείας ἐλλάμψεως καὶ οὐκ εἰς τὴν θείαν μεθιστάμενον οὐσίαν)“ — Kotter ΙΙ, стр. 76). 8. Када објашњава чула (Тачно изложење..., 12, Περὶ αἰσθήσεως), Свети Дамаскин на веома занимљив начин каже и ово: „предмет чулâ су бића која подлежу чулима; субјект чулâ је животиња која поседује способност чулâ (αἰσθητά δὲ τὰ τῇ αἰσθήσει ὑποπίπτοντα· αἰσθητικὸν δὲ τὸ ζώον τὸ ἔχον τὴν αἴσθησιν)“. И када објашњава функцију чула слуха, Дамаскин закључује да, међу животињама: „човек и мајмун су једини који не покрећу уши (μόνος δὲ ἄνθρωπος καὶ πίθηκος οὐ κινοῦσι τὰ ὦτα)“. Још ће овај велики антрополог (а тиме и велики зоолог свог времена) рећи да је језик код неких животиња, попут змија, раздвојен, а код других, попут човека, спојен (ἀλλ᾽ ἐν τοῖς μὲν τῶν ζώων διηρημένας ὡς ἐν τοῖς ὄφεσιν, ἐν τοῖς δὲ ἡνωμένας ὡς ἐν τῷ ἀνθρώπῳ). Tу су и други изрази: „То да је човек словесна и умна животиња нико не спори“ (Ὅτι δὲ λογικὸν καὶ νοερὸν ζῷον ὁ ἄνθρωπος, οὐδεὶς ἀντερεῖ), или τὸ πολυθρύλλητον ζῷον ὁ ἄνθρωπος, итд. итд. У Беседи на Велику суботу, 6, Дамаскин каже: „Έσχατον δε πάντων ώσπερ τινά βασιλέα τό πολυθρύλλητον ζῷον τον άνθρωπον οικεία χειρι και είκόνι τιμώμενον“ (Kotter 5, стр. 124) На овом месту изостављамо навођење многих других Отаца Цркве (индикативно: Максим Исповедник у Opuscula theologica et polemica, 1 [PG 91:24A]: Λογικόν οὖν φύσει ζῶον ὑπάρχων ὁ ἄνθρωπος [Тако је човек по природи словесна животиња]; или Григорије Ниски [у делу Περὶ κατασκευῆς ἀνθρώπου], пошто каже да су људска бића створена „заиста као животиње“ врлином њиховог „привременог начина рађања за рачун њиховог стремљења ка материјалним стварима“, Григорије уводи концепт страсти [уп. 18.1, PG 44 192-196 B; NPNF, 407-408]). Као што можемо видети, светоотачка мисао не може да престане да нас изненађује својом проницљивошћу и актуелношћу. После свих наведених Дамаскинових одломака који се баве човеком, а с обзиром на обједињујући положај човека у космосу и његову посредничку улогу, сматрамо да тешко да постоји израз који боље осликава човеков идентитет и назначење од синтагме: Ζῶον Θεούμενον. Погледајмо сада његове шире импликације. IV. Које су импликације Григоријевог става? Прва последица овог става може да буде да је човек способан не само за обожење, него је кадар и да оде у супротном правцу. Уистину, човек „може усавршити своје постојање ка обожењу, или га деградирати ка анималности“ (како тврди Епископ Григорије Дурић у својој докторској дисертацији Релациона онтологија Јована Зизјуласа, Београд 2014, стр. 131). Човекова посебност се састоји управо у томе што се опредељује за обожење. У противном, он не би био посебан. Из свега реченог је јасно да, макар за Оце Цркве, уникалност човека не треба тражити у чињеници да је он нека врста животиње са највишом могућношћу за развој својих биолошких способности, већ у томе што је он „животиња у процесу обожења“ — дакле, у таквој врсти бића чији се идентитет и „судба“ у пуноти остварују тек у вечној заједници са нествореним Богом. И поред тога што је Григоријев цитат недвосмислен (буквално, литерарно и дословно јасан), предањско тумачење може да иде с оне стране буквалног преношења светоотачких цитата. Оно жели да буде стваралачко, а верно духу и намери одређеног Оца, а не да буде постане механичко („папагајско“) навођење одређених одломака. То је, истовремено, неодвојиви етос црквене егзегезе. Погледајмо импликације наведеног за дијалог човека и биолошке науке. По питању свога идентитета, човек је незамислив без телесности и, преко ње, без свога односа са природном средином и њеним елементима без којих је органски немогуће саставити људски живот (ὧν ἄνευ οὐδὲ συστῆναι δυνατὸν τὸν ἀνθρώπινον βίον — Григорије Богослов, Λόγος 28, 14; SCh 250, 128; PG 36, 44C). Кристализација проблема односа човека са светском стварношћу која га окружује захтева да сагледамо тај однос не само као умну или свесну везу, већ као свеукупни стварни догађај. А то повлачи следеће: „однос егзистенцијалне зависности човека од света, органског примања и животне асимилације света у догађају или чињеници телесности човека“ (Х. Јанарас, Философија из новог угла, Врњачка Бања 2000, стр. 338). Свети Максим Исповедник (који се није ограничио на понављање њему претходећих Отаца или тек на просте коментаре, него је вршио синтезу) позива се на „светог и великог учитеља (Григорија)“ када говори о „свезама рођења (τῆς γεννήσεως) и закону по којем […] слично трави сејани израстамо, и оном (закону) по којем исту са биљем и бесловесним животињама имамо сродност постанка у биће (τῆς πρὸς τὸ εἶναι γενέσεως συγγένειαν)“ — Максим Исповедник, Περὶ διαφ. ἀπορ. 42, PG 91, 1320C-1320D). Максим наглашава да Богочовек Христос управо од тих свеза ослобађа човека. Како истиче Христос Јанарас, „човек није само посматрач или проучавалац светске стварности. Човек асимилује свет непосредно као храну... А та асимилација јесте предуслов за одржавање његовог постојања, без ње не може да постоји као човек“ (исто). С друге стране, чињеница да је човек створен после стварања целокупне творевине говори нам нешто и о послању човека — природа може да живи и да преживи само учествујући у Богу кроз човека. Епископ Атанасије бележи: „Потресно је то Максимово… поређење нас људи, по рађању од два тела, – које рађање он назива „δεσμά“ = свезе, повоји (као пелене при рођењу детета!), – са биљкама и животињама (ср. Пс. 48. 13, 21; Ис. 40, 6). То је библијска истина и такође наша људска историјска стварност. Али у томе итекако има Промисла Божјег, јер у тој сродности човека са минералним, биљним и животињским светом открива се тајна спасења све творевине кроз човека — Христа Богочовека и Спаситеља (в. Рм. 8, 19-23; упореди и песму у прози Светог Јустина Новог, „Срна у изубљеном Рају“, на крају књиге Философске урвине)” (Еп. Атанасије, Свети Максим Исповедник — живот и избор Дела, Врњци – Требиње – Лос Анђелес 2012, стр. 255; подвлачења наша). По Григорију, човек је „живо биће овде устројавано“ али „другде пресељавано“ и „стремљењем ка Богу обожавано“. Феномен ἄνθρωπος, његова специфична разлика, како се дефинише у богословској антро­пологији Григоријевој, која га чини потпуно различитим од свих других бића, лежи у начину на који он „јесте“. Ту изразиту дво­значност човековог идентитета жели да саопшти израз ζῶον θεο­ύμενον. Ради се о једној динамичкој (есхатолошкој) оријен­та­цији, једном „стремљењу“ ка крајњем и последњем, према Богу. Овде срећемо још једну корениту преоријентацију класичног јелин­ског хуманизма. За Григорија и Максима, човек, управо због слободе која га дефинише, није оно што јесте, него је већма оно што ће бити (његово првобитно стање није било савршено). Овде је битна једна напомена. Човек се у древној јелинској ми­сли смешта у космолошке оквире. Он учествује и комуницира са стварношћу, али у контексту дијалектичких односâ космичке целине у коју је органски уклопљен па се стога и сматра делом те целине, с тим што помоћу нуса (ума) има божанско назначење. У патристичкој антропологији, међутим, управо због свог трансцендентног „стремљења“ (νεύσις), човек се ослобађа „космизма“. И док је органски однос између човека и животињског света егзи­стен­ци­јал­ни предуслов његовог ентитета, човек је, ипак, незамислив без тежње према трансцендентном, у смислу надилажења дате стварности (која је, с једне стране, затворена космичка стварност, а са друге, оно несавршено стање човека на почетку), што води егзистенцијалном питању о Богу као неизбежном и конститутивном „састојку“ појма „човек“. Међутим, способност за обожење (θέωσις), коју Гри­горије наглашава можда највише од свих (он је и сковао тај термин), не остварује се аутоматски или по себи, него једино личностним односом са Христом благодаћу Духа Светога. Према томе, егзистенцијална посебност човека упућује на његово метафизичко (што ће рећи: есхатолошко) порекло. Признање да је људска свест највећим делом природно-биолошки продукт не може порећи истину да Бог у нама иницира кретање ка Њему, да „додирује“ егзистенцијалне струне које су изван оквира биолошких процеса. Да закључимо: пошто Оци Цркве немају проблем с тим да човек и животиња биолошки јесу сродни, штавише да човек јесте животиња (на путу обожења), онда за аутентичну хришћанску теологију не може представљати никакав проблем увид у то да је човек сродан или настао или развио се од животиња. Оно пак што га раздваја од свег животињског света и остатка творевине не спада у раван биологије (фисиологије) – теолошки прецизније: природе – већ спада у раван благодати Божије, тј. дара иконе (подобија или слободе) којима је човек над-природним путем (дакле не-природним) уздигнут изнад остатка творевине. У том смислу, порука Отаца Цркве остаје двострука: а) теологија Цркве постоји како би сведочила ову истину и да је учини разумљивијом у свакој епохи, уважавајући дати степен знања о природи и животу, управо као што је то чинила у прошлости; б) теологија Цркве позива науку на сарадњу у циљу одбране иконе Божије – личности човека – од свих могућих опасности. Поштујући међусобне методолошке разлике и епистемолошке границе у тумачењу једног и истог феномена или тајне — човека, и теологија и наука треба да буду чувари светости, како човека, тако творевине Божије. Циљ нашег бављења овом темом је да подсетимо на тај заједнички дуг. http://eserbia.org/sa-culture/views/1189-da-li-je-covek-zivotinja-u-stremljenju-ka-obozenju
  6. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  7. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице
  8. Поштована браћо и оци, Сви знамо да благодат Светога Духа не обитава у човеку сваког дана истим интензитетом и такође знамо да је вера дар од Бога. Човек и ако има малчице вере по мени он ипак поседује веру. Када свештеник призива он каже са вером, страхом и љубављу приступите а не са јаком вером, страхом и љубављу. И Христос у Новом Завету каже "ако имате вере као зрно горушичино.." Ја сам тренутно у фази маловерја, некако ми не полази за руком да јако и свим срцем верујем и вера ми варира. Молим вас да ми ово разјасните, по могућству неки свештеник. Хвала
  9. Услови живота у затвору су били тешки. У једном од њих-ужасни. Ћелије су биле пренатрпане, затвореници су буквално спавали једни на другима. Ако је некоме требало да устане, прескакао је преко руку и ногу. Зато су се све време чуле грубе псовке. То је био ад. И видим сан- Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ Десило се да сам од умора заспао, а да се нисам помолио. Сањам: гледа ме старац са седом, у два прамена подељеном брадом. Препознајем га: то је Серафим Саровски: „Што си се ражалостио? Зашто се толико бринеш? Ја сам себи направио такав живот да би онај стари, грешни човек у мени умро, а нови васкрсао; а ти си добио то-ниси сам направио, него добио. Радуј се због тога, радуј се. Христос воскресе!“ владика Василије Родзјанко;1915-1999
  10. Епископ крушевачки Господин др Давид (Перовић), професор Православног Богословског Факултета у Београду, одржао је предавање у Матици српској у Новом Саду на тему „Савремени човек и савремени свет“, како се и назива серијал предавања у организацији најстарије српске књижевне, културне и научне институције. На линку можете погледати и остала предавања везаних за ову тему. View full Странице
  11. Морам да признам да ми је првенствено кроз културу видео-игара, заправо "пуцачина из првог лица", Други светски рат нарочито "омиљен". Колико сам само ноћи и дана провео за рачунаром "рокајући" Швабе, још од легендарног "Вулфенштајна 3Д" средином 90-их, па преко свих његових итерација до дана данашњег, "Снајпера", те свих делова (који се тичу Друге војне) из серијала "Дужност зове" и "Медаља части". Нажалост, велики светски студији за развој видео игара, не посвећују довољно пажње малим земљама, тако да сте у боју против "Хансова и Фрицова", могли да будете увек Амер, готово увек Рус, нешто мање Британац и где где Француз, тј припадник покрета отпора (има једна ГТАлична игра, солидна, не могу да се сетим назива), али (сем неких независних пољских студија, где се могло бити пољским командосом у саставу војске ЊВ Краљице Мајке), нема видео игре у којој можете бити југословенски партизан или пак припадник ЈВуО. Наравно, овде причам о "пуцачинама". Е онда се почетком 2008. године појави ова игра (Turning Point), где сте у улози америчког партизана с почетка 50-их и рокате европског окупатора, који је дошао да окупира "земљу слободних и домовину храбрих". Тај предложак је рабљен и у још једној видео игри где Северна Кореја окупира Америку (Homefront), али и у чувеном америчком филму "Црвена зора", још чувенијег Џона Милијуса, где урбана легенда каже да је Милијус у том филму (покојни Патрик Свејзи вођа партизана, Совјети напали САД) заправо преписао естетику нашег чувеног режисера "револуционарног вестерна"-"Шибе" Хајрудина Крвавца и његовог чувеног "покера" филмова: "Диверзанти", "Мост", "Валтер брани Сарајево" и "Партизанска ескадрила"... Можда и јесте измишљена прича, али ако изузмемо идеолошки моменат (којег у сва четири поменута Шибина дела има у траговима, поредећи са остатком југо-партизанске кинематографије), те чињеницу да је Шибо "злочинац", који је зарад реалности уништио више од две ескадриле чувених југословенских ловаца "522" који су "глумили" немачке "ФокеВулфове 190", заиста су ова 4 филма донела "нешто ново" што самоуправљач, сељак, радник, па и добар део "поштене интелигенције" није умео да препозна... А заправо, то је "дух" вестерна, филмског жанра са усамљеним јахачем и борцем за правду, тако неприлично комунарском колективитету... Е онда, пре неки дан, лутајући по овим сајтовима (клоновима ПопКорнТајма), лаке забаве за српску сиротињу која не гледа ТВ :))), налетим на један "Амазонов" ТВ серијал, у (за сада) 20 епизода. За 2017. годину је најављена и трећа сезона... "Човек у високом дворцу". Серијал настао по предлошку истоименог дела америчког писца Филипа Дика. Алтернативна историјска дистопијска прича... Други рат се није завршио онако како знамо, него су Швабе овладавши пре тога Европом, Русијом и Африком, односно Јапанци остатком Азије и Аустралијом, "рокнули" атомском бомбом Вашингтон и поделили Америку на два дела. Источни део и Средњи Запад Швабама, Западни део "косоокима", док је басен Стеновитих планина, па преко Средње Америке ка Јужној Америци у начелу независан, али је под "меком" контролом и једних и других и иначе изгледа као "њукован", иако атомско оружје тамо није деловало. Западна обала "личи" на период какава је и била 60-их, док су Источна обала, Њујорк, као и Берлин у којем се одвија радња неколико епизода, компјутерском анимацијом претворени у "стимпанковске" екстеријере болесно хладне нацистичке архитектонске естетике... Нећу препричавати, препоручујем да погледате. Екипу која стоји иза серијала предводе Ридли Скот којег не треба посебно представљати и Френк Спотниц (Досије Икс), као продуценти. Режисери свих 20 епизода су различити, то нека мода ваљда... Заплет је класичан партизански. Два покрета отпора, у јапанском и швапском делу подељене Америке. Пошто су Јапанци нешто "мекши" према црнцима, Словенима и Јеврејима, на Западној обали "отпораши" боље функционишу, док је примена "расних Закона" и уопште сва болест једног система какав је био Немачки у Другом рату, до изражаја дошла на источној обали, где партизани раде у дубокој илегали и где је СС Обергрупенфирер Џон Смит (у рангу генерал пуковника-заправо амерички "фирер"), завео страховладу. Иначе некдашњи пуковник Маринаца САД, херој из Мидвеја, који се након "њуковања" Вашингтона, брзо "преоријентисао" и постао нациста. Тумачи га, неко рече на свету не би могли наћи бољег и "болеснијег" за улогу фашисте од њега Руфус Суел... Ту је и његов "епигон" Џо Блејк, дете Лебенсборна, који у контакту са једном партизанком, није начисто је ли за или против Шваба. Ту партизанку тумачи шармантан Александра Давалос... Од познатијих глумаца, ту је још и ДиЏеј Квалс и наш православни брат Кари Хиројуки Тагава, који тумачи лик јапанског министра трговине, заправо највишег представника цивилне власти царског Јапана на тлу Западне америчке обале... И нећу више ништа рећи, вреди потрошити 1000 минута живота (20 епизода по 50 минута) и још 500 кад изађе трећа сезона, само сам дужан да упозорим, на оно што је мене нервирало у другој сезони, а то је инсистирање режисера на два одвојена света, односно две одвојене реалности у којима брат у Христу Тагава обитава; заправо то је занатска алатка звана "флешбек", али направљена са доста фантастике, као да ова "какотопија" није сама по себи толико фантастична... Тако да, барем мени-иде на живце, срећом по 5-6 минута по епизоди друге сезоне... Ако је неко мерило, на ИМДб-у, серијал има оцену од 8,1 и још једном, ако сте љубитељ жанра, а нисте до сада видели, обавезно погледајте.
  12. Власнику којем је привремено затворена радња због личне неодговорности, залепио је на прозору клетву упућену пореској инспекцији и то поред хришћанских икона! Још каже да је више од 100 пута био на Хиландару. Да, био је на Хиландару, а зар да ништа од тих 100 пута није научио? На пример, да клеветење других људи није хришћански чинити, него сатанизам!? Како неко може себе сматрати верником а да овакве поруке оставља на прозору од радње и да то сав народ види!? Зар није чуо за изреку "Ко другом јаму копа, сам у њу упада" !? http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2623446/kletvom-protiv-poreske-inspekcije.html
  13. Последњи човек који је ходао по Месецу, амерички астронаут Јуџин Сернан, умро је у 83. години, саопштила је Америчка свемирска агенција (НАСА). Сернан, који је имао проблеме са срцем, умро је јуче у кругу породице у болници у Хјустону, у америчкој држави Тексас. Сернан је био командант мисије Апола 17 када је током свог трећег одласка у свемир 1972. године ступио на површину Месеца. Сернан је један од само дванаесторице људи који су ногом крочили на Месец, као и једини човек који се ка површини Месеца упутио два пута – први пут, у склопу мисије Аполо 10, није слетео, али је лунарним лендером кренуо ка површини. Командни модул мисије Аполо 10, у склопу које је Сернан био пилот лунарног модула, држи рекорд по брзини коју је достигла било која свемирска летелица – 39.897 km/h (11,08 km/s), при повратку из Месечеве орбите ка Земљи 26. маја 1969. године. Сернан је у каријери провео 566 сати и 15 минута у свемиру, од тога више од 73 сата на Месецу.
  14. Епископ славонски Јован: Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо! 8. јануара 2017. 0 Поводом православног Божића, верницима који славе овај велики хришћански празник по јулијанском календару обратио се епископ пакрачки и славонски Јован. “Припремај се Витлејеме, отвори се свима Едеме, украшавај се Ефрато, јер је у пећини од Деве процветало Дрво живота: Умни рај се показа у Њеној утроби, а у њему божански засад. Ми који од њега једемо живи бићемо, нећемо умрети као Адам. Христос се рађа, да обнови пали образ!” Ово је богослужбена песма – тропар – која се у православним црквама поје у времену пред Божић, припремајући нас за празник Рођења Христовог а то за нас у Пакрацу значи у време између слављења Божића по грегоријанском и јулијанском календару, од 25.12. до 7.1. – који нам открива оно “једино ново под Сунцем”, а то је да се истинити Бог, један од Свете Тројице, родио од жене и од ње примио у целини и људску природу, поставши и истинити човек, а притом остајући Бог. Тако започиње хисторија која ће се наставити Христовим изласком на своје послање међу људима – што је било крштењем од Јована Претече у Јордану; Христовим уласком у Јерусалим када је био препознат од јеврејског народа као Избавитељ-Месија, који је једини у давнини познао истинитог Бога и кроз Мојсија примио Закон Божији; установљивањем Тајне причешћа Телом и Крвљу Господњом на Велики Четвртак; одрицањем народа од свога Месије, Христа, и његовим распињањем на Велики Петак; Васкрсењем Христовим рано ујутро “у први дан седмице”, у недељу; Његовим вазнесењем на небо после четрдесет дана; и коначно силаском Светог Духа, трећег лица Свете Тројице, на Његове ученике након десет дана од Вазнесења, у дан Педесетнице у Јерусалиму, на Гори Сиону. Као што каже древна песма, све то Христос чини да би обновио истински људски лик, која она назива образом, користећи стару славенску реч. То је богомдани људски лик, начињен према Божијем лику, који је Адам добио стварањем, а који је нарушио прекршивши заповест Господњу и био изгнан из Раја. На Божић, Бог постаје човек да би својом божанском природом обновио човека, и поставши човеком, подигао човека у висине божанства. Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо од свега што се десило у хисторији космоса; зато и песмописац наглашава библијска места: Ефрату, Едем и коначно Витлејем који се на јеврејском језику назива Беyт Лецхем, “Дом хљеба” да би показао како се Христос, Богомладенац, родио на конкретном месту и у конкретно време, као и сваки човек који долази на свет. Једино тако сваки храм подигнут у славу оваплоћеног Бога може бити Његов дом и Његов сведок, који се освећује тиме што се у њему причешћујемо истинским Телом и Крвљу Господњом. Зато храмови јесу вољени, и грађени и украшавани с љубављу јер су уздарје Богу за Његов дар нама. Пре неког времена, читао и гледао сам једну цртанку коју су урадила пакрачка деца. У њој су биле нацртане све значајније грађевине у Пакрацу, и уз сваку од њих је била написана њена мала хисторија. Уз православну Саборну цркву и Владикин Двор писало је “Ја ето још нисам онако лепа како бих желела и требало да будем…” На овај православни Божић, то дете може ући и у Саборну цркву и у Двор и видети да они постају онако лепи како су и некад били и како би желели и требали да буду, а та лепота ће се ускоро прелити и на њихове спољне зидове, обнављајући њихов изворни лик и лепоту. Има ли већег чуда Оваплоћеног Бога и лепшег дара Пакрацу од Њега који се пре две хиљаде и седамнаест година родио од Деве Марије у Витлејему? http://patriot.rs/episkop-slavonski-jovan-bog-koji-postaje-covek-najvece-je-i-najneshvatljivije-cudo/
  15. Здраво. Неколико људи током дугог временског периода веома мрзе једну девојку (око годину дана). Током тог времена она је веома болесна, иако пре тога није имала проблема са здрављем. Има и много других невоља. Тим људима није нанела никакве физичке штете: једна од њих је мајка њеног младића (која просто не жели да њих двоје буду заједно), а други је њен бивши послодавац. Реците ми молим вас да ли постоји начин да се човек заштити од негативне енергије? Хвала. Игор Игоре, “негативна енергија” других људи није тако страшна, колико је страшан наш однос према непријатељству од стране других људи. Јасно је да је тешко преживети непријатељство, а тим пре мржњу, али немамо избора. Успут не би било лоше да се сама девојка преиспита (иако нису сви способни да себе критички посматрају) – није ли било неких других узрока (поред физичке штете, које је она тим људима наносила), због којих је толико људи мрзи. Из свог искуства могу да кажем, да се људи који изјављују да их сви мрзе и гоне, по правилу не понашају најбоље према другим људима и не желе да то виде, иако има изузетака. Уколико је имала неку кривицу, треба одлучно да је призна и искрено замоли за опроштај. А уколико нема никакве кривице, онда треба да се молимо Богу да нашим гонитељима врати добро за њихово зло. То је најтеже од свега, али несумњиво делује. Јереј Михаил Немнонов Glogovac Monastery
  16. У сусрету са гностичким дуализмом, оци Цркве су развили посебан одговор на питање порекла зла у свету. Као основа за то им је послужило тумачење приче о Адаму и Еви из Књиге Постања. Посебно значајно за њих је било објашњење порекла смрти створених бића. Објаснити да је један Бог, који је Творац света, истовремено и Отац Спаситеља Исуса Христа, био је главни задатак за оце и учитеље Цркве при сусрету са маркионитским и гностичким учењима. Раздвајање искупљења и стварања, па чак и њихово супротстављање, је разним гностичким групама, а пре свега, Маркионовој квази-цркви, обезбедило солидну основу да консеквентно објасне порекло смрти и зла и искупљење остварено у Христу. Веровање да је један Бог Творац света и онај који се открио у Старом Завету, а сасвим други Отац Исуса Христа који се открио у Новом Завету, је јасно раздвајало њихове улоге. Први је творац материјалног и пропадљивог света, па стога и узрочник смрти, а други је онај који избавља из материје. Као одговор на таква учења оци су развили такво тумачење приче о прародитељском греху (Пост.), у коме је наглашена улога слободе првих људи у пореклу смрти створених бића. Тиме се постигло да се на солидном библијском темељу изгради објашњење како је могуће да постоји један Бог и да је Он Творац света који се појављује у Старом Завету, и истовремено и Отац из Новог Завета, за кога је речено: „Бог је љубав“(1 Јов.), а да постоји смрт створених бића. Тумачења улоге првих људи у продирању смрти у створени свет варирају од учења Иринеја Лионског, преко Григорија Ниског до Августиновог. Сва она садрже многе разлике и различито су утицала како на теологију, тако и на живот хришћана кроз векове. Ипак, наглашавање улоге људске слободе у пореклу смрти, као и схватање зла као негације – одсуства бића је њихов заједнички основ. Данас су ова учења много мање убедљива него у време када су настала. Разлог томе је што су она у складу са начином размишљања и погледом на свет који је одговарао познијој платонистичкој философији. Ова философија била је доминантна у време када су Оци формулисали своје ставове, у средини у којој су они живели. Овакав начин размишљања не делује довољно убедљиво савременом човеку, чији поглед на свет је формиран под утицајем савремене науке. Поред тога што доводи у питање историчност постојања првих људи, савремена наука, нпр. теорија еволуције, радикално доводи у питање могућност повезивања порекла смрти и људске слободе. Како је могуће веровати да је човек узрочник смрти, ако се прихвати уверење да појављивању човека као врсте претходи мноштво врста као и њихових прелазних облика чије умирање не само да није узроковано грехом људи, него је чак и нужно да би се људска врста појавила. Уколико је човек настао услед таквог процеса, он не би био изузет из његових биолошких претпоставки – бар оних најосновнијих. Једна од њих је, свакако, и умирање појединачних организама, које омогућује усавршавање врста. Као неко ко је део тог процеса, конкретни човек би нужно био већ од свог настанка смртан, односно старио би, што значи и умирао. Без обзира на то што је за било какав говор о постанку човека нужно подразумевати посебну делатност Духа Божијег (Пост), којом је Бог учинио човека различитим од осталих живих бића – уколико покушавамо да библијско учење о стварању на било који начин помиримо са еволуцијом, поменута тешкоћа остаје. Једино што би могло да учини човека од почетка изузетим од умирања је његово стварање у потпуности независно од процеса еволуције живих врста. Да ли је онда уопште могуће веровати да прича о прародитељском греху и учења заснована на њој имају икаквог смисла, ако се прихвати теорија еволуције? Многи су пожурили да на ово питање дају негативан одговор и одбацили или веру у смисао библијских казивања, или било какав говор о еволуцији врста. Тако да, уколико данас желимо да останемо верни хришћанском учењу, које је обележило читаву теологију од времена ране Цркве до данас, као да немамо други избор него да игноришемо проблем или да прибегнемо креационистичким (квази)научним теоријама. Ове теорије су јасно сведочанство колико је било какво схватање које није бар у некој вези са научним језиком и начином мишљења на ову тему данас немогуће. Оне су заправо, нека врста покушаја да се буквално тумачење Постања изрази језиком блиским савременој науци и да се такво тумачење заснује на аргументима који би били убедљиви за савремену науку. Уколико, пак, не желимо да пристанемо ни на једну од поменутих могућности, прво морамо разумети суштину приче. Она је у томе да је човек као биће, од Бога обдарено посебном слободом, одговоран за постојање смрти и пропадљивости у свету. Из овога видимо која је била намера библијског писца. Овом причом он је хтео да објасни порекло смрти и других невоља којима је људски род и цела творевина изложена. Зашто је он одлучио да баш људима припише одговорност за порекло смрти? Уколико је не би приписао првим људима, друге алтернативе су биле: 1) неко друго створено биће, односно животиња; 2) неко друго бестелесно биће – ђаво; 3) Бог. Прва алтернатива угрозила би значај човека, коме је Бог поверио свет као ономе ко је створен по слици Божијој. Друга алтернатива би одвела до пренаглашавања улоге ђавола, што би нас опасно приближило дуализму, односно учењу по коме би свет био творевина два „бога“, као у староперсијској религији или гностицизму. Ипак, улога ђавола није у потпуности занемарена, али није пресудна. У лику змије овој (али у мањој мери и првој) алтернативи је дато нешто простора, али тако да не угрози схватање по ком је човек најважније биће у творевини, као Божија слика и посредник између материјалног и духовног света. Трећа алтернатива је потпуно неприхватљива за библијско схватање Бога који је свет створио слободно и из љубави, и зато жели да сва његова творевина постоји вечно у заједници са њим. Дакле, уколико смртност људи и других бића није ни у каквој вези са људском слободом, онда прича о прародитељском греху остаје само интересантна прича, која промашује своју сврху. Да ли та веза постоји, чак и ако прихватимо схватање савремене науке да је смрт постојала много пре појаве човека и да он није узрочник смрти? Без обзира на то да ли је или није узрочник смрти, човек и његова слобода су и те како повезани са превазилажењем смрти. Кроз цео Стари Завет припрема се рођење Сина Божијег у телу, који ће спасити људе и свет од смрти. Први Христов долазак зависи од слободног пристанка старозаветних праведника на Божији план спасења. Ово свој врхунац има у личности Пресвете Богородице и њеној сагласности да роди Христа. Основни став на ком се темељи хришћанско учење о спасењу је: да се Христос није родио, умро и васкрсао, смрт би заувек владала светом и човечанством. Управо зато се Христос и назива победитељем смрти. Након Његове смрти и васкрсења, смрт више није коначна судбина човека и света. Својом победом над смрћу Христос је омогућио створеним бићима учествовање у вечном животу. Његово васкрсење је почетак и основ Општег васкрсења, које ће се десити након Његовог Другог доласка, када ће „Бог бити све у свему“(1 Кор.). Међутим, Христова коначна победа и Његов Други долазак повезани су са постојањем Цркве. Црква, као заједница Светог Духа, подразумева слободну сагласност оних који верују у Христа. Од апостолâ до данашњих хришћана, сви чланови Цркве учествују у историји спасења без које не би било ни Другог доласка. Потребно је догађај који се догодио у Христу пренети до свих крајева васељене и продужити кроз историју, односно дати му временску и просторну универзалност. Све то је немогуће како без делатности Светог Духа – Утешитеља, тако и без људи, који покретани њиме слободно то чине. Као што је слобода старозаветних праведника, пророка и свих чланова старозаветне заједнице изабраног народа имала улогу у омогућавању првог Христовог доласка, тако и слобода свих чланова новозаветне заједнице – Цркве, има улогу у омогућавању другог Христовог доласка. На овај начин можемо да сагледамо колико је веза између људске слободе и превазилажења смрти дубока. Међутим, ту се не ради само о слободи првобитног људског пара, већ о слободи свих који сарађују са Богом у извршењу Његовог плана да превазиђе пропадљивост творевине кроз оваплоћење Сина Божијег „кроз кога, у коме и за кога је све“. Ако овако сагледамо библијску причу, нећемо изневерити њену основну поруку. Начин на који се она обраћа читаоцу је много другачији од овог њеног тумачења. Он је много сликовитији, убедљивији, чак и за данашње читаоце. Поред тога, морамо имати у виду да је она испричана веома давно, много пре свих догађаја историје спасења који су нам показали могућност оваквог тумачења, а такође и пре неоплатонизма и савремене науке. Да није испричана тако како је испричана, сигурно ником не би била нити блиска нити разумљива. Овако, она је одговорила на питања на која је требало да одговори, и уз одговарајућа тумачења, то увек и чини. Православље.рс Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  17. Објављено у ВИДОСЛОВУ јун/2008 ФЕНОМЕНОЛОГИЈА СТРАДАЊА СТАРОЗАВЕТНИХ ЈЕВРЕЈА И НОВОЗАВЕТНИХ СРБА Осећај страдања је стар колико и сам човек. Бол, патња, невоља, неодвојиви су пратилац свакога човека и представљају оно без чега је незамислива било која егзистенција. Било индивидуално или колективно, страдање је реалност и залог живота, зло без којег је незамисливо добро, неуспех без којег је незамислив успех, а на крају и смрт, као врхунац страдања, без које је незамислив и сам живот. Као такво, страдање од искони производи питање: зашто човек страда? Настојећи да продре у природу страдања, човек је остао немоћан да да адекватан одговор снагом свог ума. Страдање као феномен егзистенције за човека је тако смештен у раван метафизике. Жудња да објасни страдање довешће до тога да се човек и страдање сједине. Човек тако постаје страдалник, а страдање више није његов непријатељ већ сапутник у којем индивидуа постаје личност а група постаје народ. Тако, што је страдање страшније, индивидуа бива већа и достојнија личност, а група већи и племенитији народ. Страдање постаје моменат настанка историје. Јад, мука и смрт постају богатство у генези једног народа, а плач, јадиковање и умирање претварају се у бисере мудрости, епску поезију, философију живота и народни идентитет. То ологошћење страдања немогуће је да човек одмах препозна. Потребно је да протекне извесно временско раздобље па да човек увиди логику и логос страдања свога народа. Тако, књиге Старога Завета настају много касније у односу на догађаје које описују. Са једне одређене временске дистанце старозаветни писци и сакупљачи библијских текстова трудили су се да објасне не само своју дотадашњу историју, већ и мучну садашњост у којој су се тада налазили. Наиме, требало је објаснити страдање у вавилонском ропству. И не само објаснити тадашње страдање, већ сагледавајући своју дотадашњу прошлост, тражити кључ избављења, прст Јахвеов који ће се умешати у историјска збивања. Заправо, поглед на историју са једне извесне временске дистанце, чини да историја и бива историјом. Догађаји нису некаква стихијска смена збивања, већ својеврсна учитељица живота. И у нашем народу постоји једна пословица која изражава исту логику старозаветних писаца. Наш народ каже: Јутро је паметније од вечери. Странице Старога Завета јесу диван пример како се страдање једног народа претвара у историјску епопеју. Страдања старозаветног Божијег народа не само да су елемент њиховог идентитета, већ та страдања дају и одговоре на питања о страдању која човек вековима поставља. Зато читање Старога Завета не може човека да остави равнодушним, поготово не ако је тај човек припадник једног другог страдалног народа, народа који у новозаветној реалности преживљава сличну голготу као и старозаветни Израил. Циљ овог огледа и јесте да изнесе библијске одговоре на питања о страдању, да изнесе феноменологију страдања Израила, али и да их прикаже као одговоре на страдања нашег српског народа . Страдање је у Старом Завету описано као стање борбе две воље: воље Божије и воље човекове. Сукоб ове две воље јесте моменат почетка генезе страдања. Довршивши своју творевину, Бог јој даје највишу оцену: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома.“ (Пост 1, 31) У таквом стању творевине Божије нема места размишљању о било каквој невољи. Страдање, према извештају у књизи Постања, почиње оног тренутка када човек почиње, својом слободном вољом, да размишља супротно вољи Божијој. То је догађај који претходи самом паду у грех, односно преступу Заповести Божије. Слобода дарована човеку није апсолутна, она се своди на право и слободу избора. Божија Заповест: „Једи слободно са свакога дрвета у врту; али са дрвета познања добра и зла, с њега не једи.“ (Пост 2, 16-17) бива тако прапочетком страдања. Јер Евино промишљање о овој Заповести, те сукоб воље човекове са вољом Божијом и јесте почетак, клица страдања. Овај извештај нам тако даје одговор о пореклу страдања. С једне стране страдање је свесно Божије ограничавање људске слободе, ради човекове користи и његовог крајњег остварења као савршеног створења, односно обожења. Ту је, дакле, страдање пут ка назначењу човековом, психолошко одсецање своје воље и прихватање воље Божије као истинског добра. Са друге стране, преступ Божије Заповести представља почетак страдања као нове реалности човекове природе. Страдање ту поприма облик казне: „А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Па онда рече Адаму...земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека...Са знојем лица свог јешћеш хљеб, док се не вратиш у земљу из које си узет.“ (Пост 2, 16-19) Ова логика схватања страдања као последице греха и одступања од савеза са Богом биће логика којом ће писци старозаветних књига представљати читаву историју старозаветног Израила. Овом логиком говориће и пророци, тумачећи садашња и проричући народу будућа страдања. Из таквог пророчког говора могла би се извући једна карактеристична формула која показује један јуридички однос у борби две воље, Божије и људске. То је формула „јер/што... и стога/зато....“ Ова формула је на много места присутна као језичко-логичка формулација, нпр. „Што се понијеше кћери Сионске и иду опружена врата... Зато ће Господ учинити да оћелави тјеме кћерима Сионским...“(Ис 3, 16-17); пророк Илија је прорекао јудејском цару Охозији смрт због неверства Јахвеу и Његовим пророцима: „Еда ли нема Бога у Израиљу, те идете да питате Велзевула бога у Акарону? Зато овако вели Господ: нећеш се дигнути са постеље на коју си легао, него ћеш умрети“ (2. Цар 1, 3-4). И у Књизи о Судијама постоји једна интересантна схема која говори да је грех и напуштање Савеза узрок страдању. Међутим, та схема доноси и једну нову теорију о смислу страдања, а то је страдање као Божија интервенција и мера ради враћања Израила своме Богу. Приче о шест „великих“ судија јасно показују наведену схему: док је народ веран Богу, живи у миру и благостању. Но, онда када одступају и чине „што је зло пред Господом“, Бог их пушта у руке туђих народа, онда наступа страдање. Тада наступа нејинтересантнији детаљ: народ се каје за своје грехе и моли свога Бога за избављење. На крају Бог шаље избавитеља у лику харизматичног вође, судије. Дефиниција страдања тако добија један нов моменат. Страдање није просто Божија одмазда према незахвалном и неверном народу, оно је и благослов који народ враћа Источнику живота, Истинитом Богу. Ова логика ће и бити логика старозаветних писаца, којом ће приказати Израилову историју као учитељицу живота. Смена догађаја биће тако ологошћена и у њој ће се јасно видети оно што називамо Божијим промислом. Интересантно је да се и у нашем народу одржала ова логика која објашњава смисао историје и страдања. Срби, као индоевропски народ, несумњиво су склони да размишљају онако парменидовски када је у питању појам бића и бивствовања, за разлику од Семита који бивство схватају више као егзистенцију, односно бивствовање као однос бића и бића. Отуда је тешко повући паралеле између онтолошких схватања једног Семита и једног Индоевропљанина. Међутим, када је у питању однос Бога и човека, дакле делатни Бог и делатни човек, схватања су готово идентична. Трагови старозаветне свести су и те како очувани у свести нашега народа. Не личи ли горе поменута схема у Књизи о судијама на нашу народну пословицу: „Без невоље нема богомоље“? Не личи ли наш Милош Обилић на судију Аода? Не личи ли пророчка формула „јер/што... и стога/зато...., на говор наших светитеља? Ево шта говори један од највећих међу српским светима, прогањан и тамничен баш као и већина старозаветних пророка, свети Владика Николај: „Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.“ Несумњиво је наше схватање страдања као казне, али и као позива на молитву и покајање. Евидентно је да је старозаветна логика односа Бога и човека присутна и неизмењена. Али, није склоност ка греху једини узрок страдању о којем нам говори Стари Завет. Наиме, старозаветни списи говоре нам о једном страдању који је нерешива енигма читаве људске философије од самог њеног почетка. То је феномен страдања праведника. То је парадокс на који људски ум није кадар да да ваљани одговор, парадокс пред којим пада свака логика и свако знање. Вера је једина логика којом се може разумети страдање два велика старозаветна праведника: Аврама и Јова. Страдање и једног и другог може се сагледати као страдање у више фаза, са крајњим исходом као циљем страдања, односно Божијим промислом. Тако, Аврамово страдање почиње његовом бездетношћу. Његова жеља за породом и немогућност остварења те жеље јесте борба две воље: његове и Божије, дакле, страдање. Аврам страда и оног тренутка када се његовој муци назире крај. Наиме, он страда и када добија обећање од Бога да ће му се родити наследник, жељени син: „Неће тај бити нашљедник твој, него који изиђе од тебе тај ће ти бити нашљедник“ (Пост 15, 4). Његово страдање је сада у лику беспоговорне вере у ово Божије обећање, иако га његове поодмакле године чине биолошки неспособним да постане родитељ. Његова страдална праведност јесте у покоравању људског разума вери у не баш пријатно искуство Бога. То присуство Бога је „страх и мрак велики“ који обузима уснулог Аврама (Пост 15, 12). Коначно, Аврамово страдање доживљава врхунац онога тренутка када му Бог заповеда: „Узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати (Пост 22, 2). Емотивни набој у речима Божијим „узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака“ и искушење које се намеће Авраму, представља оштрицу која засеца и људски разум и људске емоције. У том слому разума и емоција неминовно се отима једно људско: зашто? Зашто? на које не постоји и људско зато. Аврамова послушност Богу, чак и у страдању које је највеће могуће, показује да је суштина страдања и искушења једна велика тајна за људски разум. Вера је једини кључ разумевања парадокса Аврамове праведности и његовог страдања. Једино се очима вере може видети да је циљ Аврамовог страдања био показивање његове вере, односно његове праведности. Аврамова страдална праведност послужиће у целој историји Израила као парадигма праве вере и моралне савршености. Народу чије је вера лутала од усхићења и љубави према Богу до роптања па чак и одрицања од Бога и тражење спаса у боговима туђим, Аврам и његово страдална праведност биће опомена и ауторитет, безусловни позив на повратак истинском идентитету Израила, односно на Савез са Јахвеом. Кроз своје страдање и искушење Аврам је постао парадигма не само свом народу, већ и целом човечанству, како се људска воља приноси на олтар љубљеном Богу и како се људска патња и страдање преображавају у победничку веру, веру да је страдање заправо пут у победу и спасење. На тој победничкој вери и ничу многи народи и њоме се открива смисао страдања, по речи Господњој: „И благословиће се у сјемену твојем сви народи кад си послушао глас мој.“ (Пост 22, 18) И страдање Јова пружа одговор на једно од највећих философских и теолошких питања свих времена. То питање се налази формулисано и у самој Књизи о Јову: „Зашто безбожници живе? старе? и богате се? Куће су њихове на миру без страха, и прут Божији није над њима.“ (Јов 21, 7-9) Ево још једног парадокса који је стар колико и само човечанство, парадокса којега је сваки човек сведок. Страдање праведника и благостање безбожника је појава која разум окреће наопачке, потпуно га разоружава. Књига о Јову представља једну реалну слику у односу човек – страдање – Бог. Реалност те слике применљива је на било који период човечанства, дакле, вечно је актуелна као савремена философија животних релација између човека и човека и између човека и Бога. Страдање Јова, за кога библијски писац каже да „бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.“ (Јов 1, 1), има један дубљи смисао. Иза страдања једног беспрекорног праведника какав је Јов, стоји порука да је страдање један неодвојиви верски доживљај, суштина вере без које вера и не може постојати. Стадијуми страдања Јова заправо су стадијуми кроз које пролази биће једног верника на путу према савршеној чистоти. Друго, Књига о Јову показује ништавност људског умовања и о самом страдању, као и о Божијој правди и суду. Оптуживање Јова за грешност и позиви на покајање од стране његових пријатеља, оптуживање Бога због неправедне Јовове патње, доживљавају пуноћу свога бесмисла у Божијем одговору на крају Књиге о Јову. Тај одговор Бога могао би послужити и као одговор на најважније философско питање, питање од којег зависе и сви наши одговори, а то је питање: шта могу да знам? Аутархији и аутаркији људског разума Бог изриче суд пред којим нема оправдања: „Гдје си ти био када ја оснивах земљу? кажи ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли?...Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино?...Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио? Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио? Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи ако знаш све то...Знаш ли за ред небески? можеш ли утврђивати владу његову на земљи?...Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?“ (Јов 38). Пред тајнама микро и макро космоса човек остаје нем. Његово знање показује се ништавним, зато је и суд његов ништаван. Пред оваквом божанском епистемологијом Јов пада ничице и одговара: „Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја. Једном говорих, али нећу одговорити; и другом, али нећу више.“ (Јов 39, 37-38) И Јовово страдање, као и Аврамово, води у спасење и победу. Страдање Јова је парадигма преображаја човека из стања аутархијског и аутаркијског разума у стање човека вере. У таквом стању ствари праведност и моралност исковане су страдањем, те као такве имају своје савршенство, оне постају безусловне у људском животу. Многи су и други примери страдања старозаветног народа Божијег. Страдали су пророци, цареви, обични људи. Оно што је посебно интересантно нагласити јесте феномен настанка мудросне и апокалиптичне књижевности из тог страдалног духа. Поглед на страдалну историју као на вођство Божије изнедрио је предивне мудросне изреке, апокалиптичне и епске приче које су подизале морал напаћеном народу будећи му наду у правду и долазак Месије. Таква свест показаће се као један од темеља на коме је засновано и само хришћанство. Заиста, ако су стари Грци човечанство задужили философијом и дедуктивном методом закључивања, Римљани основом права и политике, онда су и Јевреји дали један немерљив допринос том истом човечанству очувавши веру у Једног и Истинитог Бога. Страдање као искуствени опит Бога постаће парадигма многим народима који ће своју колективну свест тражити у односу са тим истим Богом. Тај емотивни набој из којих су никли бисери Израилове културе, постаће мера вредности у достојанству идентитета једнога народа. То ће довести да јеврејска библија постане свечовечанска, а да Бог Израила буде откривен као Бог свих народа и васцеле творевине. У богочежњивом страдању Израила и ми Срби лако можемо пронаћи своје национално биће и своју историју. Наше колективна свест и наша генеза као народа почиње са упознавањем Једног и Истинитог Бога. Оно што је Израилу био Мојсије и Савез на Синају, нама су света браћа Кирило и Методије и Јеванђеље Христово. Онако како је Израил никао као народ у Савезу са Јахвеом, никли смо и ми у Новом Савезу са Христом и Црквом Његовом. Онако како су старозаветни пророци позивали Израил на чување тог Савеза ради очувања властитог народног идентитета, тако позивају и нас наши свети на очување вере Христове, као нашег народног идентитета. Онако како су Израилци жудели за својом поробљеном домовином жудели смо и ми и жудимо и данас. Онако како богонадахнути псалмопојац уздише у ропству вавилонском: „Ако те заборавим Јерусалиме нека ме заборави десница моја“ (Пс 137, 5), уздисасмо и ми вековима и уздишемо и данас за нашим Косовом. Страдање, као егзистенцијални доживљај и емотивни набој и у нашем народу изродио је величанствену историју на коју смо сви поносни. Страдање је створило и нашу културу, уметност, епске песме и свенародну мудрост оличену у небројаним народним причама и пословицама, баш као и у старом Израилу. Љубав према Богу родила је у нама и љубав према своме роду и својој отаџбини, исто онако као и у старом Израилу. Парадигма Аврама присутна је и код нас као парадигма Светога Саве. Дело и вера Светога Саве светило су над нашим поступцима, баш као и дело и вера Аврамова старом Израилу. Јовово страдање, његово негодовање и роптање, али и покајање, присутно је у свести нашег народа као логика живота. Све ово говори да без обзира на векове и народе, страдање има своје дубоко и тајанствено, али ипак искуствено значење у односу Бога и човека. Страдање показује да падају баријере између онога што данас зовемо индоевропска и семитска логика. Страдање потврђује да су истините речи апостола Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више мушког ни женског, јер сте сви један човјек у Христу Исусу.“ (Гал 3, 28) Читав корпус људског трагизма остаје присутан кроз све векове и за све народе. То говори о заједничкој огреховљеној људској природи и огреховљеној људској вољи која је креатор људске историје. Међутим исти тај трагизам и страдање, доживљен као искуство човека и Бога, говори да је и Бог присутан у историји. На крају, страдање Срба сличи страдању Израила, јер је Један и Исти Бог Срба и Израила, Један и Исти Бога васцелог човечанства. Онај народ који прихвати тог Једног и Истинитог Бога, неминовно прихвата и страдање као пут ка победи, истини и правди, као пут ка Једном и Истинитом Богу. Александар Милојков
  18. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ новембар-децембар/2010 Човек без лица – говор без слободе „И чуше глас Господа Бога који ходаше у рају предвече, и сакрише се, и Адам и жена његова, од лица Господа Бога... И позва Господ Бог Адама, и рече му: „Где си?“ А Адам му одговори: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.““ Пост 3, 8-10 Говор је моћ, моћ словесности. Говор показује словесност (логосност). Показање, пак, јесте излазак пред лице другог. Зато, говорити значи бити у диалогу. Словесност је словесна само у сусрету са другом словесношћу која је среће и разумева (грч. диа-логос = два говора, две словесности, диалог, разговор). Говор није само оно говорено већ и оно разумевано. Без говора нема разумевања, али ни говора нема без разумевања. Разумевање чини говор постојећим. Зато је диалог смисао постојања говора. Говорити и разумевати значи бити личност – постојати у диалогу. Ово је икона Божија у човеку, истина његовог постојања. Говорити значи бити слободан, показати себе и наћи се у разумевању другог. Показати себе, пак, значи истиновати, говорити само оно што мислиш. Говорити оно што не мислиш јесте бежање од себе самога, отуђење од властитог бића. Говор који не пројављује биће није говор већ лаж и лицемерје, деструкција личности, покрет ка небићу. Зато је лицемерје грех. Зато што личи на говор а није говор. Лицемерство је бекство од својих мисли, скривање и кукавичлук. Лицемерство је губитак слободе услед мањкања храбрости да говором покажеш оно што стварно јеси, да покажеш ко си – да будеш одговоран. Јер, слобода није моћ да се скриваш већ да се показујеш пред лицем другог и у лицу другог – као што се Отац показује у Сину. Говор је слобода само онда када показује човека са лицем. Говорити значи бити мудар. Бити мудар у говору значи ослушкивати разумевање властитог говора, бити у диалогу, гледати себе у лицу другог – учити и исправљати се. Говор није похлепна и горда тврдоглавост. Говор је и храборст прихватања да си у заблуди, да си се спотакао и пао. Онај ко говором сведочи да је пао тај и устаје и бива јачи. Зато, говорити значи расти и усавршавати се, бивствовати у успињању до „мере раста пуноће Христове“. Бити мудар у говору значи заједничарити, бити биће заједнице, бити слушан и слушати. Бити, пак, у заједници значи показати лице своје, па и онда када си пао због речи својих. Не скривај се. Скривање је туђинствовање и ропство. Покажи се и знај да је покајање заправо преумљење, говор који уводи у мудрост. Покајници су заиста највећи мудраци јер су разоткрили лудост тамо где се она најтеже открива – у властитом бићу. Говорити значи љубити. То значи да човек, иако не треба да говори оно што не мисли, не треба увек да каже ни све оно што мисли. Ћутање је много пута мудрије од говора. Ћутање чак зна да више говори од самог говора. Љубити значи пазити да твоја реч, ма била она и истинита, као мач не посече слабашног брата твога. То не значи да треба да говориш лаж уместо истине, већ да требаш да понекад ћутиш, да будеш трпељив, да будеш мудар и да свакој истини нађеш њено погодно време. Зато, не говори увек све оно што мислиш, па макар мислио и саму истину. Јер, која је корист од истине ако њоме убијеш брата свога? Истина има један циљ – живот, вечни живот, а не саблазан и смрт. Угледај се на Бога. Ни Он не говори никада оно што не мисли, али је трпељив и мудар те не каже увек ни све оно што мисли. Бог своје мисли говори у најбоље време за човека. Тако се Бог човеку и откривао, постепено, да истином не убије већ да спаси човека. Отуда се Бог најпре откривао кроз пророке и законе, а „када се наврши време, посла Сина Свога...“ Угледај се на Христа. Он је говорио говорећи и ћутећи. Говорио је говорећи ученицима својим и говорио је ћутећи фарисејима и Пилату. Добро је говорити због љубави према разумнима, а доборо је и ћутати и „не бацати бисере пред свиње“, због љубави према речима. Љуби ближње своје јер ћеш само тако заволети и Бога, али љуби и речи јер су дар Божији и за сваку ћеш од њих дати одговор Дародавцу – речи твоје стојаће пред Речју Очевом. Говор као слобода, говор као мудрост и говор као љубав. Ово троје показује личност, лице човеково. Зато, треба бити достојан својих речи, не бежати од њих и не скривати лице своје. Речи без лица човековог су као ветар који лута. Такве се речи не дају разумети јер их се људи клоне, као од распуштене деце која немају оца и васпитача, као од бесловесног ветра тражећи заветрину. Речи без лица човековог не заједничаре већ поткопавају и руше. То је говор кукавица које се боје разумевања – показања и изласка пред лице другог. Човек без лица је говор без слободе. Слобода се не скрива, скривање је ропство. Човек без лица је говор без одговорности. Бежање од одговорности је бежање од словесности и слободе. Слобода значи постојати љубећи – бити личност. Бежање од слободе и одговорности је бежање од живота, од постојања пред лицем другог. Бежање од одговорности је умирање. Човек без лица је говор без мудрости. Мудрост није безлични ветар. Мудрост је чедо мудраца. Мудрост има родитеља кога показује, као што Син има Оца и као што Син показује Оца. Мудрост је подобије Божије у човеку. Зато је мудрост, мудрост само онда када показује личност. Човек без лица је говор без љубави. Љубав је, пак, познање а не скривање. Онај ко бежи од речи својих није кадар да љуби, није кадар да постоји. Зато се човек без лица одмеће у лажни свет, у своју cyber илузију. Тај лажесвет је стециште кукавица, стециште безличног постојања. Кукавице вапе за тим светом јер тамо је могуће да постојиш а да те ипак нема, да говориш а да не будеш у диалогу. Тамо је могуће говорити без слободе, без мудрости и без љубави. Нема одговорности јер у cyber свету нема ни живота. Тамо живе људи без лица чије су речи бесловесни ветар, распуштена деца без родитеља. Тамо лутају напуштене речи чији су се говорници уплашили говора са лицем, словесног говора који их тражи и вапи за лицима њиховим: „Где си?“. Тај свет је туђина у којој се скривају живи мртваци. У ту туђину хитају они који нису храбри да постоје. Њихове речи су ветар, а ветрови утихњују. Када утихну, више их се нико не сећа. У сећању остаје само човек са лицем и његова реч са слободом, мудрошћу и љубављу – реч која показује човека другоме човеку. Александар Милојков
  19. Објављено у ЛОГОСУ 2010/1 Библија и друштво Они који желе да дискутују о човеку, били они теолози, философи, социолози, сложиће се око једног: човек је биће заједнице. Заједница, пак, подразумева сплет односа између појединаца. У том сплету појединац одређује себе као личност, као потпуног човека или, боље речено, труди се да то учини. Труд му, међутим, не гарантује успех. Отуда на историју развоја људског друштва можемо да гледамо као на једну линеарну линију развоја људске свести. Питања која се пред нас постављају јесу: како изгледа та линија? Да ли је људско друштво данас, а самим тим и појединац у њему, на вишем нивоу свести него раније? То није једноставно питање и не треба бити брзоплет са одговорима. Чини се да је човек покушавао да уреди своју заједницу аналогно својој психологији. Психологија готово да је неодвојива од тзв. теорија друштва, од социологије. Од античких времена, од Платонове „Државе“, до модерне „Универзалне декларације о људским правима“, можемо сагледавати одређења људске заједнице и односа у њој, као једног комплексног сплета у који је човек осликавао управо себе, своју свест. Оно што је био камен спотицања људској срећи и задовољству кроз читаву историју, јесте један дубоки расцеп између теорије друштва и самог друштва, конкретног живота. Над папирним теоријама увек је лебдела авет утопије. Папирни императив правде и једнакости, у пракси се претвара у живу неправду и неједнакост. Много је тога што човека детерминише, што га ипак условљава и одређује његов курс у мору општих и декларативно признатих права и вредности. Зато, реалност света није општа правда и једнакост. У најбољем случају, то је утилитаризам. И на Библију можемо погледати као на једну ризницу развоја идеала људског друштва. Наиме, оно што је приметно у библијској теологији, било да се ради о Старом или Новом Савезу, јесте схватање човека управо као бића заједнице. То схватање Библију приближава савременим схватањима човека, те је дијалог сигурно могућ и са једном „Универзалном декларацијом о људским правима“. Шта је оно што повезује Библијску теологију и Декларацију УН? То је схватање људске слободе као темеља самог људског бића. Човек је човек зато што је слободан и о човеку можемо говорити само као о слободном. Једино слободан човек може себе остваривати као личност, градити заједницу и бити вреднован и одговоран. Но, да ли је човек заиста слободан? Ако јесте да ли је данас слободнији више него раније? Ствари су сувише озбиљне и дубоке и траже један деликатан приступ проблему. Библија нам говори да је Бог човеку и свету подарио постојање и живот, али га није приморао да следује Божијем науму. Човеку је остављено да слободно одговори на тај Божији призив, на понуђену заједницу са Богом. Бог је човеку подарио моћ слободе, а на човеку је да ту слободу осмисли, да одлучи. У Књизи Поновљених Закона налазимо сажетак те поруке која прожима читаву Библију: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје.“ (Понз 30, 19). Међутим, не треба идеализовати библијску слику поимања људске слободе и достојанства, баш управо као што не треба идеализовати ни развој друштва и друштвене свести у секуларном смислу. Библија јасно сведочи, коликогод биле идеализоване слике библијских писаца, да је људска свест прошла једну развојну фазу. Оно што је интересантно закључити јесте чињеница да је та линеарна библијска линија узлазна, пење се ка позитивнијим вредностима. Пођимо од правде и људских права са првих страница Библије. У Ламеховој песми (Пост 4 23-24) се каже: „Чујте глас мој, о жене Ламехове, послушајте речи моје; убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута Ламех ће седамдесет седам пута.“ Несумњиво, реч је о крвној освети и то вишеструко наплаћеној. Међутим, већ у Књизи Изласка (21, 24-25) читамо: „Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу. Ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу.“ Пошавши од Ламехове правде, ово је ипак известан напредак – мноштво модрица за једну модрицу, ипак је заменила једна модрица за једну модрицу. У Старом Савезу људска свест дошла је до поимања правде као реципроцитета. Но, оно што вреди истаћи јесте то да је Закон имао за циљ управо да очува постојање заједнице и сваког појединца унутар ње. Закон није просто писани принцип који тек треба да заживи у пракси. Не, библијски текстови следе живе догађаје и жива искуства. Један снажан онтолошки моменат прожимао је старосавезно законодавство. Коликогод то законодавство изгледало на моменте сурово, оно је ипак на један ефектан начин осигуравало људску слободу и егзистенцију. Оно је успело да направи разлику између слободе и анархије, коју можда данашњи свет све теже уочава. Данас се човек све више индивидуализује, те самим тим и слобода се схвата као лични посед, као самодовољност. У Библији се слобода мери увек оним другим, човеком, ближњим који стоји наспрам човека, наспрам свог ближњег. Закон је, тако, чувар постојања сваког појединца у оквиру заједнице. И не само да је чувар његовог биолошког постојања, већ је творац и чувар његовог личног идентитета. Заправо, за једну семитску логику немогуће је било замислити некакво билошко постојање, постојање по себи. То је мисао једне друге логике, наиме, античке грчке и опште индоевропске логике. За једног Семиту постојање је значило постојање у односу на нешто, ствари и бића постоје само у релацији, у односу, у сврси. То се најбоље да видети у Декалогу. Однос према Богу и однос према ближњем, то је основ Декалога. На томе се темељи читаво друштво старог Израила. На том темељу ниче сваки појединац, сваки род, свако племе и на крају цела Израилова нација. Тај сплет односа је чувар бића и чувар идентитета сваког појединца. Појединац и заједница, њихова онтологија, су тако испреплетани да се често њихов идентитет замењује, односно изједначава. Тај феномен срећемо на много места у старосавезним текстовима. Гледано из угла данашњице, могли бисмо много тога да приговоримо старосавезној заједници и стању људских слобода и достојанства личности унутар ње. Но, потребно је јасно нагласити, само из угла данашњице, никако из угла тог времена. Напротив, стари Израил је делио опште друштвене вредности античког доба, чак их позитивно и превазилазио. На удару савремене критике наћи ће се најпре патријахални односи у Старом Савезу, затим односи и права мушких и женских чланова заједнице и друго. Но, то је познати вечни бој тзв. конзерватизма и либерализма. Основна теза којом почиње Декларација УН, јесте констатација да је људско достојанство урођено, једнако као и једнака права свим члановима људске породице. Достојанство сваког човека и једнака права чине темељ слободе, правде и мира у свету. Чини се да ова поставка стоји у свим озбиљним теоријама друштва, чак и у Платоновој Држави, па и у Библији. Оно што се кроз историју мењало јесте свест шта значи људско достојанство и шта је то правда и слобода. За Платона је правда била да свако ради свој посао и да се не меша у посао другог. Правда је правилно функционисање три врлине, отеловљене у три слоја друштва. Правда у Израилу је била Божија правда, смернице које је Бог дао и које је требало следити. Тиме се изражавала како послушност Богу, тако и послушност заједници. Како код Платона, тако и код Израилаца, знало се ко је ко. Такав сплет односа значио је конкретан живот и егзистенцијално остварење за сваког појединца у заједници. Оно што је био непремостив проблем, кроз сву историју развоја људских односа, јесте тај урођени детерминизам. Лако ћемо данас критиковати античко друштво, права жена у њима, постојање класа и слично. Међутим, требало би се запитати да ли се заиста данас отишло даље? Није ли постојање једнаког достојанства и једнаких права остала само флоскула на папиру? Коликогод правили праведне законе, у стварном животу никада нећемо моћи да превазиђемо тај неки природни детерминизам. Људи се једноставно рађају са одређеним склоностима, са талентима. Рађају се у одређеним социјалним, килтуролошким и историјским условима на које нису могли да утичу. Све то ће битно утицати на њихово положај у друштву. Хтели или не, достојанство и права се ипак мере и признају аналогно усађеним моћима у свакоме од нас. Можда су антички људи били храбрији и реалнији од нас па су ту чињеницу признали и покушали да уреде друштво како је најбоље могло. Данас се та чињеница увија у флоскуле. Ризикујете да вас прогласе лудим ако то приметите и питате: зашто две особе, различито обдарене, рођене у другачијим социо-културолошким условима, обе дале максимум својих моћи, зашто их једнако не наградите? То је лудо и нелогично питање. Јесте, али онда не треба причати о једнакости, једнаком достојанству и правима. Та детерминисаност је трагедија палог света и не треба гајити илузије да је могуће створити једно друштво правде и једнакости. Зато члан 1. Декларације, „Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима“, само лепо звучи. Свет, коме једина мера вредности постаје профит, све се више изругује оваквој тврдњи. То је заиста велико питање: како будући детерминисано неједнаки да будемо једнако прихваћени и једнако награђени? Зна се како су се такви покушаји завршавали у историји. Осврнимо се на Марксову философију и на друштва и државе које су настајале на темељу ње: свакоме према потребама а свакоме према раду. То је неуспели фалсификат једне идеје којој ћемо се вратити када будемо говорили о хришћанском поимању друштва и заједнице. Друга невоља у коју је упала савремена теорија друштва и људских права јесу поремећени референцијални оквири. Данас се све више прича о правима жена, актуелни су разни феминистички покрети. Међутим, свет као да се не бори да жена буде жена. Свесно или несвесно, жена се полако претвара у мушкарца, под плаштом једнаких права. Уместо да се устреми на поделе које владају између права мушкараца и жена, привидна борба за равноправност је ударила на разлику између њих. Полако и сигурно, таква философија доводи до нестанка идентитета. Парадоксално, борци за људска права све више гуше и убијају идентитет својих „штићеника“. Чини се да је члан 3. Декларације, „Свако има право на живот, слободу и безбедност личности“, више био поштован у старом Израилу него у време постмодерне. Чак је Тора била убедљивија. Она није причала о правима на живот, већ је била експлицитна и наређивала: „Не убиј“. Библијском човеку је његова заједница заиста уливала и давала сигурност, како егзистенцијалну тако и сваку другу. Бивање у заједници заиста је значило бити жив, још од времена када су Израилци били номади. Човеку постмодерне је олакшан и осавремењен живот, у односу на његове античке претке. Заједница је изнедрила нову технологију, нове корисне производе, све у циљу да олакша и улепша живот. Да ли? Савремена технологија је више за свој циљ имала профит, него живе људе. Она није само „олакшавала“ живот, она је и узимала радна места. У таквој једној заједници оно што карактерише основну егзистенцијалну црту породице, „основне ћелије друштва“, како је Декларација назива, јесте несигурност, страх од нестанка. Таква је технологија и визија друштва понудила јефтину нездраву храну, али и скупо квалитетно лечење. Право на живот? Наравно, уколико сте спремни да добро платите. Управо супротно од онога што је тачком 3. декларисано. Не заваравајмо се, античко ропство, замењено је постмодерним ропством. Опијен хедонистичким вредностима, човек постмодерне је постао дужнички роб. Његово ропство је много дуже него ропство старог Израилца. Први је могао робовати највише шест година, а човек постмодерне робује деценијама, чак цео живот. Њему ваља да отплати стан, да отплати ауто, летовање, зимовање, гардеробу. Израилцу робу је његов газда био готово као родитељ, чак је могао и наслеђе да добије. Често је роб Израилац одбијао да оде од свог господара када је добијао слободу. Човек постмодерне је роб коме је забрањено рећи да је роб. То му је једина утеха. Међутим, његов господар је много немилосрднији од оног античког. Под привидом да му даје, он му узима све што има. Ти односи не познају човекољубље и милост. Једина мера вредности која регулише комуникацију јесте профит. Док стичете профит у игри сте, када то нисте у моћи ризикујете да постанете колатерална штета општег напретка безличног човечанства. Можемо критиковати и свирепо извршавање појединих законских казни у старом Израилу. Каменовање до смрти, на пример. Члан 5. Декларације осуђује и забрањује такав поступак: „Нико се не сме подвргнути мучењу или свирепом, нечовечном или понижавајућем поступку или кажњавању.“ Ипак, кажњавање није укинуто, оно је постало само префињеније: камен је заменила електрична столица. Са друге стране, копље, лук и стрелу замениле су савремен бомбе високе разорне моћи. Убијање је осавремењено, постало је ефектније и забавније. Данас је могуће убијати без бојазни да свој живот ставите у опасност. Човек антике, ипак, није имао такву лагодност. Он је морао да се учи витештву. Не, ово није наш жал за антиком и презир постмодерне. Ово говори да човек није успео да превазиђе ограничења своје палости. Разлика је у томе што је човек антике увиђао те чињенице и тако покушавао да створи здраво друштво. Са друге стране постмодерна затвара очи и живот своди на апстракцију. Зато однос Закона (Декларације) и праксе у Старом Савезу изгледа здрав и реалан, а у постмодерни је тај однос флоскула и лицемерје. Један од ретких мислилаца који је реално приметио ово стање пале природе и отворено, без длаке на језику, реално дефинисао људско друштво, државу, био је Томас Хобс. Можемо да га критикујемо, да нам се не свиђа његова теорија, али он говори о суровој реалности. Он примећује да је човечанство у природном стању рата, у ком је појединац препуштен самом себи. То је страшно стање, у ком човек никако не може испунити своје природне пориве. Стога, људи морају да се организују у друштво, тј. државу. Иако су ове мисли изречене у XVII веку, њима дише логика постмодерне вођена једином важећом нормом: профитом. Таквом друштву је потребна држава са својим законодавним и принудним апаратом, у противном људи би се међусобно поубијали. То је страшна и језива истина. Када су Библија и теологија у питању, револуцију у људским мерама вредности донело је хришћанство. Нове мере вредности у односим између људи Христос најављује следећим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон и Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Мт 5, 17). Он постојеће законске норме узводи до савршенства: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт, 5, 21-22). Старосавезна идеја градње властитог идентитета у односу са другим, доживљава свој врхунац у Новом Савезу. То иде толико далеко да се заповеда љубав према непријатељима, окретање другог образа ономе ко шамара, давање кошуље ономе ко отима хаљину. Правда и награда померени су ван граница историје, предате су вери у обећање будућег века. Сукоб хришћанског императива са „здравом логиком“ само говори да свест човека није далеко одмакла. Хришћанство је „лудост“, како некада тако и сада, у развијеном и модерном свету. Хришћанство је „лудост“ јер је први пут човеку показало и објаснило слободу у „оригиналу“, заиста слободу, не привид слободе. Човек је позван да све одлуке доноси зато што хоће а не зато што мора. Мотивација за однос са ближњим више нису обавезне законске норме, већ чисто и неусловљено хтење, љубав. Безусловна и ничим споља оправдана љубав. Не треба се заваравати да је хришћанство већ створило овакво друштво на земљи. Христос је поставио један императив пред сваког човека. Људима је остављено да се у том императиву огледају. Да покушају да своје поступке и своје животе ослободе хипотетичког и да делају вођени категоричким императивом, што би рекао Кант. Међутим, и тај кантовски категорички императив треба извући из онога „морам јер морам“ и преобратити га у „хоћу јер хоћу“. Таква заједница, заснована на слободи, на ослобођеној слободи, једино може да прихвати сваког појединца једнако, без обзира на његове таленте и друге детерминисаности. Зашто? Зато што таква заједница себе посматра као једно тело у којој је мноштвеност и различитост управо нужност за постојање једног. Апостол Павле то наглашава следећим речима: „Јер и тијело није један уд него многи...Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све био слух, гдје је мирисање?...А ако би сви били један уд, гдје је тијело?...А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част.“ (1 Кор, 12, 14-23). Достојанство и једнакост, једнака важност и уважавање, налазе се у овим речима апостола Павла. То су управо оне вредности које се негују као темељне у Декларацији о људским правима. Хришћанска теологија такву заједницу људи види као крајњи смисао и циљ постојања човечанства. Но, потребно је да пали свет устане и да заживи као једно. Да као једно превазиђе поделе, не укидајући разлике, те да своје јединство гради на мноштвености. Свет ће то успети када заиста буде слободан, када се „морам јер морам“ преобрази у „хоћу јер хоћу“. Александар Милојков
  20. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков
  21. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков
  22. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јануар-фебруар/2011 Сада и овде, али још увек не „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, Истина је, пак, стање будућег века“ Свети Максим Исповедник Стрела времена. Такав је облик и смисао историји и људској егзистенцији подарило хришћанство. Историја је лишена античког, цикличног бесмисла и понављања једних и истих догађаја. Хришћанство је људску мисао ослободило судбине и увело је у слободу, у креативност и одговорност. Историја је постала стрела која је одапета и која хита ка свом циљу. Почетак и узрок њеног хитања, као и њен циљ јесте Бог, али је човек онај који јој лет чини правим и могућим. Тако, историја бива рвање човека и Бога, а народ Божији са правом назван Израил (хебр. онај који се рвао са Богом) (Пост 32, 28). То рвање је заправо одговор човекове слободе на божански призив. Бог је сву творевину створио ни из чега, са жељом да она постоји вечно, у заједници са својим Творцем. По тој превечној божанској вољи, ваљало је да се створено сједини са Нествореним, те да тако заиста вечно постоји. Једном речју, свет је требао да буде уздигнут и принет Богу Оцу, али не као нужност и морање већ као уздарје, благодарење и љубав. Зато је Бог створио човека, боголиког, словесног и слободног. Човек је онај чијом вољом је требала да се оствари превечна Тајна Христа: да се Син Божији оваплоти, да постане човек те да тако сву творевину узнесе у божанску заједницу Оца и Сина; да Отац позна творевину као свог љубљеног Сина, те да кроз Сина излије на њу Духа Светога, Духа Животодавца. То је та божанска превечна жеља због које смо и добили биће. То је и циљ нашег постојања – циљ ка коме хита стрела времена: да постанемо богови по благодати, народ Божији, синови Божији, да се свет преобрази у Царство Божије. Но, човек се није сагласио са вољом Божијом. Прародитељи су одлучили да буду богови без Бога – легитимни су циљ покушали да оставре на погрешан начин. Човек је свет, уместо Богу, принео себи. Одвојени од Духа Животодавца, човек и свет окусили су стање необожења своје природе: смрт. Но, добри и премудри Бог није одустао од своје превечне воље. Не нарушавајући људску слободу, Бог је водио човека и свет ка свом циљу. Историја никада није лишена божанског промисла и божанског присуства. Историја је заиста постала рвање човека и Бога и, како Берђајев са правом каже, мешавина Божијег промисла, људске слободе и природне нужности. У том рвању, Бог је човечанству полако и сигурно кристалисао крајњи смисао историје – божански наш циљ због којег смо и створени. Истина света, коначно возглављење свега створеног у Личности Сина Божијег, бивала је присутна у историји најпре као сенка а затим као икона Истине. Сенка те Истине јесте Стари Завет. Кроз овај Завет Бога и човека свет је припреман за долазак Сина Божијег, за јављање самог Смисла и Истине нашег постојања. Закон је имао за циљ да људску слободу ослободи заблуде, те да је уједини са мудрошћу. Из тог је васпитања људска слобода требала да постане оно што стварно јесте слобода – љубав према Богу и љубав према човеку. Закон је требао да приправи људску слободу и срца људска за долазак Онога кога су Пророци најављивали и за савршенији Закон љубави, радосну вест, Јеванђеље које доноси свету – за Сина Божијег, Спаситеља света: „...ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Ис 7, 14). Име Емануило које наводи Пророк значи „са нама Бог“. Тако се и догодило у витлејемској пећини: Бог се јавио у телу, Онај који је једнак Оцу, постао је једнак и нама. Заиста, Бог беше са нама и међу нама. Као што је од младе жене кренуло обољење људске слободе, тако је од друге младе жене кренуло њено излечење. Дјева Марија је својом слободом омогућила да се историја као сенка Истине почне преображавати у њену икону. Скрушено и послушно али ипак сасвим слободно, Дјева Марија је на божанску вест о зачећу Сина Божијег у њеној утроби одговорила: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38). Те су речи промениле ток историје, располутиле су време на двоје: на старо и ново. Гле чуда – људске су речи учиниле извесним Божије речи; људска је воља приправила пут божанској вољи; човековим одобрењем, Бог дела своју замисао. (О, велика и дубока тајно слободе!) До доласка Сина Божијег, Тајна Христа, Истина света као његово приношење и благодарење Богу, постојала је као сенка. Стари Израил је Богу приносио жртве којим је задобијао опроштај грехова и којима је Богу благодарио за сва учињена добра, прошла и будућа. Принос и благодарење, које први људи не принеше и не заблагодарише Богу, беху заиста присутни у историји – сада и овде, али још увек не као пуноћа Истине, већ као сенка њезина. Тој је Истини Бог постепено поучавао човечанство, почев од наших прародитеља и њихових првих потомака, Каина и Авеља, до праоца Авраама и кроз читаву старозаветну историју, све до оног чудесног догађаја у витлејемској пећини, до оног Великог Четвртка у сионској горници, до оног часног и живототворног Крста и до оног великог и славног Васкрсења и на небо Вазнесења. Ти су догађаји располутили на двоје не само завесу Светиње над светињама у јерусалимском храму, већ и саму историју. Тај расцеп означио је не само ново време људске историје, већ и Нови Завет Бога и човека. Син Божији, поставши човек, примио је у своју Личност свецелу људску природу, а кроз њу и свецели створени свет. Тим догађајем је наша природа узнешена у вечни агапијски однос Оца и Сина. Онај који је у вечном загрљају Очевом као Бог, својим оваплоћењем, започео је да то бива и као Човек – један и исти Бог и Човек, Богочовек. Тако се и Дух Свети, који од Оца исходи и који се вечно излива на Сина и пребива уз Њега, излио и на нас људе – јер је Син Божији, Син Очев Јединородни, постао Човек. Тако, кроз Њега и добисмо Духа Мудрости, Животодавца, Утешитеља, Духа Светога који од Оца исходи (Јн 14, 16-17). Гле, тај су величанствени догађај старозаветни Пророци најављивали: „И после ћу излити Дух свој на свако тело...И на слуге ћу и на слушкиње у оне дане излити Дух свој.“ (Јоил 2, 28-29). Заиста, испунише се пророчанства Пророка Божијих. „Ти дани“ дођоше и, ево, ту су. Син Божији поста и занавек оста – Човек. Он је, једном и заувек, свет принео Богу Оцу и заблагодарио Богу Оцу. Како је кроз старог човека ушло непослушање, тако је кроз Новог Адама ушло послушање Богу Оцу, послушање до смрти на Крсту. Тако, нема више ничег што већ није принето и нема достојнијег благодарења него што је Његово. Он је Онај који приноси – Првосвештеник рода људског. Но, и оно што приноси, опет је Он, његово човештво и у човештву васцели свет, велико у малом. Гле, последњи међу Пророцима Бога Живога, Јован Крститељ, назвао Га је Јагњетом, провиђајући Његову жртву и себеприношење Богу Оцу: „Гле, Јагње Божије које узима на се грехе света!“ (Јн 1, 29). Ево истинитог Јагњета које се приноси на жртвеник Богу, чија су сенка били старозаветни жртвени јагањци. Ево истинитог Хлеба за освећење и живот света, чија су сенка били старозаветни хлебови предложења и пустињска небеска мана. Ево истинитог Пића, чија су сенка били старозаветни виноградски приноси. (Јн 6, 48-58). Приневши свет једном и заувек Богу Оцу, Син Божији и Син Човечији, Богочовек, показао је свету Истину самога света: приношење и благодарење Богу Оцу. Та Истина света је Он сам – Господ наш Исус Христос, као Онај Који приноси, Који се приноси и Који благодари. (Мт 26-28; Мк 14, 22-24; Лк 22, 19-20). Након Њега историја више не може показати ништа ново и ништа истинитије. Угледавши Истину у историји, човечанству је остало да у тој Истини учествује, да све што је Христос чинио чине и даље људи у „Његов спомен“ (Лк 22, 19). Приношење света и благодарење Богу Оцу настављено је и након Христовог Вазнесења, али не као ново приношење и ново благодарење, већ као стално светотајинско оприсутњење тог јединственог, непоновљивог и свецелосног Христовог приношења и благодарења. Тим именом благодарења (грч. евхаристија) назива се реалност новозаветног народа Божијег – Цркве. Евхаристија (Света Литургија) чини идентитет, суштину Цркве. Једноставно речено, Света Литургија – то је Црква. У Цркви, на Светој Литургији, оприсутњује се оно једно, непоновљиво и свецелосно приношење света и благодарење Богу Оцу. Оприсутњује се она Истина које је дошла у историју и која ће опет и сасвим доћи на њеном крају. Син Божији је узео свет и човека и принео Богу Оцу. Ипак, тај догађај не искључује и актуализацију појединачне људске слободе. Богочовек не приноси обезличену људску природу, већ живе и конкретне личности. Отуда ваља да историја дође до свог краја, да се људи слободно одреде према Тајни Христа, да сваки човек до краја историје може слободно да каже, ако то хоће: „Не живим више ја, него живи у мени Христос.“ (Гал 2, 20). Тајна Христа је тајна сусрета и синергије две слободе: Божије и људске. Отуда и Заповест Христова Цркви: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ (Мт 28, 19). Зато је и коначно возглављење човека и света у Сину Божијем, свих племена и језика од почетка до краја историје, догађај будућности. Но, као што су људи у Старом Завету предокушали ту будућу Истину као сенку, тако је и новозаветни људи предокушају, али много реалније и много јасније – као икону. И сенка и икона везане су за Истину. Јер, нису људи творци сенке и иконе, већ је то Истина сама себе показивала као сенку и као икону. Истина се јавила на Синају Мојсију и остала након тога присутна у историји кроз Закон и Пророке, као сенка. Истина је постала Човек и била међу људима, показавши и испунивши крајњи смисао и циљ човеков. И након Вазнесења, Истина је остала ту као икона: као Црква, као Света Литургија. Парадоксално, Истина је присутна сада и овде, али још увек не. Она је оно што ће тек доћи, када све буде коначно возглављено у Христу. Али, ми је ипак сада и овде предокушамо на Светој Литургији. Света Литургија, народ и свештенство сабрано око свог владике, јесу жива икона оне будуће Истине, када ће се сви народи, од почетка до краја историје, сабрати око Спаситеља, око свог Владике, Господа Исуса Христа. И на Светој Литургији као икони, светотајински се оприсутњује оно Христово величанствено приношење творевине Богу. „Твоје од Твојих, Теби приносећи ради свега и за све!“, радосно узвикује Предстојатељ величанственог Сабрања, стојећи на месту Христовом, подижући хлеб и вино ка Оцу небеском. Заиста, Литургија, то је Син Божији који стоји пред својим Оцем и који приноси и који се приноси. Зато је Црква са правом названа Телом Христовим, коме је Он Глава. На принету творевину и на величанствено Сабрање, на Светој Литургији, оприсутњује се оно јединствено и свецелосно изливање Духа Светога које се одиграло у Личности Сина Божијег. „Да дође Дух Твој Свети на нас и на дарове ове“, моли Предстојатељ литургијског Сабрања у име свих сабраних. Отуда све оно што је принето бива усиновљено, постаје сами Христос – Тело и Крв његова. Једући и пијући од Тела и Крви Господње постајемо и ми оно што једемо: Тело Христово, бивајући сваки понаособ уд томе Телу. Сједињени у Телу са Главом, сједињујемо се и међусобно. Тако многи постају једно – Један Свети, Један Господ Исус Христос. Поистоветивши се са Сином, удостојавамо се да Бога назовемо својим Оцем: „Оче наш који си на небесима...“ То је, заправо, познање Бога као Оца – поистовећење са Сином, обожење. А познање Бога Оца јесте живот вечни (Јн 17, 3). То познање је оно Царство које нам је Отац приправио пре постања света (Мт 25, 34). То је та превечна Тајна Христа, коју Пророци најављиваше и старозаветни оци созерцаваше као сенку. То је та Истина будућег века коју сада, ми људи Новога Завета, предокушамо као икону, у Цркви на Светој Литургији. Сада и овде, али још увек не – мудри парадокс који времена и векове, прошлост и будућност уједињује једном Личношћу: Сином Божијим – Господ је дошао, Господ долази, Господ ће доћи. Да, дођи Господе Исусе Христе! (Отк 22, 20). Александар Милојков
  23. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ јул-август/2010 Проблем насиља - трагедија слободе Насиље, страдање и патња, једном речју – зло, одувек су као егзистенцијална питања заокупљали човеков ум. Кроз философију и религију, човек је вековима покушавао да одгонетне тајну зла. Временом, човекова свест се, како религијска тако и философска, развијала. Ипак, оно што је карактерисало сваку епоху јесте човекова зачуђеност пред постојањем зла. Тиме се показује да постојање зла није природно. Зло је уљез, са целокупним својим породом: насиљем, страдањем и патњом и, коначно, са својим најомраженијим породом – смрћу. Има ли тај „незвани гост“ своје биће? Ако има, то биће је или вечно или је створено. Ако је вечно, онда је зло божанског порекла. Многи су људи управо тако и схватали зло: поред доброг, постоји и зао бог. Свет је, тако, поприште сукоба доброг и злог бога. А човек? Човек је бојно поље на коме се сусрећу та два вечна, божанска принципа – добро и зло. Ако ли, пак, зло није вечно него временито и створено, онда се његово постојање мора приписати Богу, „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“ Да ли је тако? Временом су људи одбацили могућност да постоји мноштво богова. Оном једном Богу Који је једини преживео из тог пантеона богова, људи приписаше добро, мудрост, лепоту и све оно за чим живот природно чезне и што природно прихвата за своје. Но, иако је лажни зао бог проглашен за непостојећег, зло је остало да постоји. Чак, зло сада постоји као још већи парадокс него онда када је „постојао“ непостојећи зао бог. Зло сада постоји у створеном свету, у свету који за свој узрок има доброга Бога Творца. Нужно се отима питање: да ли је добри Бог Творац створио зло? Ако зло постоји и ако је све што постоји створио Бог, онда је Он створио и зло! Али, Он је добар Бог, како је то могуће? Каква апорија! Да би човек изашао из ове тешке апорије, морао би да постави право питање и да на то питање да прави одговор. Право питање је: постоји ли зло? Прави одговор на то питање је: зло не постоји. Све што постоји, сва видљива и невидљива творевина, је по својој природи добра, јер има узрок у Ономе Који Јесте – у „Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог“. Иако се плодови зла опитују кроз насиље, страдање и патњу, зло, ипак, не постоји. Како је онда могуће да окушамо његове плодове ако зло не постоји? Плодови зла се опутују тако што се човек лишава оног стварно постојећег - добра. Парадоксално, зло има биће у небићу, у одсуству добра. Ову истину, о непостојању зла, која је искристалисана напором хришћанске, отачке мисли, генијално је објаснио млади Ајнштајн у једној својој шклолској анегдоти. Његов професор вођен логиком да зло постоји, а да је Бог творац свега што постоји, дошао је до закључка да је Бог узрок зла. На то ће мали Алберт Ајнштајн свом професору поставити следећа питања: - Професоре, постоји ли хладноћа? - Какво је то сада питање? Наравно да постоји хладноћа! - Не, професоре. Заправо, хладноћа не постоји. Према законима физике оно што ми сматрамо хладноћом, уствари је недостатак топлоте. Професоре, а да ли постоји тама? - Наравно да постоји! - Не! Тама је само недостатак светлости. Светлост можемо испитивати, али не можемо таму. Зло не постоји, исто као хладноћа и тама. Бог није створио зло. Зло је само недостатак људске љубави према Богу. У овим речима млађаног Ајнштајна налази се древна отачка мисао да зло има „биће у небићу“. Зло је недостатак, одсуство љубави, одсуство смисла, одсуство човековог исправног одговора на Божији призив. Зло је трагедија слободе, трагедија слободне људске воље. Али, и слободна воља је Божији дар човеку. Ако је она узрочник зла, а њу је подарио човеку Бог, није ли опет Бог, макар индиректно, узрочник зла? Јер, да нам Бог није дао слободну вољу, не бисмо могли ни чинити зло. И на ово питање су богомудри оци Цркве дали одговор. Свети Августин каже да извор зла лежи у човековој слободној вољи, у њеном покрету. Међутим, да Бог није подарио слободну вољу човеку, ми бисмо били непособни да творимо праведна и добра дела. Били бисмо неспособни за све оно што је вредно хвале: првенствено за љубав. Без слободне воље не бисмо могли да одговоримо на Божији призив: да слободно постојимо у заједници љубави са Њим, да примимо посинаштво и да се народом Божијим назовемо. Таква заједница је једино могућа тамо где постоји слобода и словесност. Без ово двоје љубави нема. Због тога нам је Бог и даровао слободу, учинио нас иконама Божијим. Са друге стране, слободна воља носи могућност да се човек покрене у негацију Божијег призива, у негацију добра. Ипак, не може се дар слободе окривити због тога, јер слободна воља не подразумева нужност којом би човека приморала да чини зло. Управо због тога, што наша вољна (хотимична) дела нису акт нужности, већ акт наше слободе, нешег сопственог „хоћу“, коме смо ми једини господари, наша су дела достојна похвале и покуде. Зато, бити слободан значи бити и одговоран. Коме? Ономе по Коме све постоји, по Коме се све мери: и лепота, и доброта, и мудрост и васцели живот – Живоме Богу Творцу. Ван Онога Који Јесте, ван Бога Живога, нема бића, нема доброте, нема лепоте, нема мудрости. Ван њега је само илузија која има „биће у небићу“, а то је зло са својим најтамнијим породом – смрћу. У тој илузији живи данашњи човек. Окренут, својом вољом, од Бога као смисла и циља живота, човек је окренут пролазним вредностима. Из човекове природе није нестао тај, од Бога усађен, покрет ка смислу. Настављајући да се вољом креће, човек је своје природне моћи кретања за смислом усмерио ка бесмислу. Човек у распадљивом и смртном покушава да отме и задржи живот. Отуда беспоштедна борба за прежиљавање, коју најчешће опитујемо као насиље и патњу. Свети Атанасије Велики тај људски промашај овако описује: „Удаљивши се од познања Једног и Истинитог, а то је Бог, и удаљивши се од жеље за Њим, доспели су до разних и појединачних жеља тела.“ И ево узрока свакога зла, насиља и патње. Свети отац даље каже: „Затим, као што то обично бива, обузети жељом за свакојаким многим стварима, остварише и однос према њима, тако да се побојаше да их не изгубе. Због тога, дакле, ступише у душу страх, и брига, и уживање, и старање о смртним стварима.“ Тај страх да се не изгубе овоземаљске ствари, које је човек одредио за смисао и циљ свог живота и са којима је успоставио однос, свети Августин назива пожудом. Пожуда је, по светом Августину, човеково везивање за ствари које може изгубити против своје воље. Сада је јасно зашто такве ствари човек грчевито граби, стеже и чува. Те ствари су његов живот – и све што човек погрешно чини, па и најгора зла, чини у незнању, јер мисли да ће на тај начин обезбедити своје постојање. Свети Атанасије, у истом Духу као и свети Августин, то јасно закључује: „А опет, пошто (човек) жели, а не испуњава те своје жеље, научио је да убија и да чини неправду.“ Ето одговора одакле насиље, патња и сви небројени породи зла у свету. Ето и пута одговору како да зло са својим породом нестане. Потребно је шупљину, ништавило бесмисла, попунити бићем смисла. Потребно је живот тражити у Животодавцу, мудрост тражити у Мудрости, лепоту у Лепоти, добро у Добру. Када ова блага стекне, човек их не може изгубити против своје воље, како каже свети Августин. А када човек има оно што слободно хоће и када нема страха да му то ико може отети, онда је такав човек сретан. То што човеку нико не може отети против његове воље Христос назива „благом на небу“: „Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, ондеће бити срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). „Благо на земљи“ јесте оно што свети Августин назива пожудом. Имајући такво „благо“, које може изгубити против своје воље, јер „мољац и рђа квари“ и „лопови поткопавају и краду“, човек живи забринут и несретан. Када човек остави и „срце своје“ тамо где је „земаљско благо“, онда се рађа насиље, страдање и несрећа. Јер, човек се боји да то „благо не изгуби“, како каже свети Атанасије. Да би се, пак, сачувало „благо на небу“ нису потребни ни оружје, ни сигурносне браве, ни пси чувари. То благо чува сами човек, својом слободном вољом. Ни „рђа“, ни „мољци“, ни „лопови“ том благу не могу ништа. „Благо на небу“ се лако стиче и лако чува. Чувар тог блага је само једно слободно, искрено и људско: „Хоћу“. Александар Милојков
  24. Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај-јун/2010 Кожне хаљине „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне, и одену их.“ Пост 3, 21 Књига Постања говори нам о стварању света и човека. Глава и круна творевине, човек, створен је по лику и подобију Божијем (Пост 1, 26). Лик је оно што је човеку дато, а подобије му је задато. Отуда је лик потенцијал, моћ и способност да се иде и стигне до подобија, да лик досегне свој Оригинал, свој Прволик. Шта је то „лик Божији“ а шта „подобије Божије“ у човеку? Лик Божији у човеку јесу ово троје: разум, слобода и личносни начин постојања. Имајући лик Божији у себи, човек није просто део света. Човек је разумно и слободно биће које постоји као личност. Лик Божији човека издваја из света, ставља га наспрам света. Тако, нема свет човека, већ човек има свет. Човек је разум света и слобода света, лице света. Њему је дато да говори у име васколике бесловесне твари. Зато је човек судбина света. То достојанство лика Божијег које је човеку дато није укочени атрибут. Разум, слобода и личност јесу динамика и делатност. „Отац мој до сада дела, и Ја делам“, каже Господ (Јн 5, 17). Отуда лик тежи и вапи за покретом. Лик Божији у човеку је сила која стреми ка смислу, ка подобију Божијем. Оно што је „дато“ вапи за оним што је „задато“, „лик“ стреми „подобију“. А шта је подобије Божије? То је Божији циљ стварања света и човека, Божији призив да човек и свет кроз човека, буду, по дару и благодати, оно што је Бог по својој природи. То је позив на љубав и постојање: вечно, слободно и љубеће постојање. Човек је створен да постане бог, син Божији по благодати, а свет да се кроз човека обожи и постане Рај. То творевина и даље чека и чекајући тугује, јер се човек још није уподобио Богу. Лик није одговорио подобију, икона се није изједначила са својим Прволиком. Зато, творевина тугује и са нестрпљењем чека на људе да на ово одговоре: „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији.“ (Рим 8, 19). Ко су синови Божији? То су разумни и слободни људи, истинске личности. То су људи који ће одговорити на призив Божији, те неће само остати на „лику Божијем“ већ ће стећи и „подобије Његово“. То су обожени људи. Та туга творевине је трегедија и туга човекова, трагедија неделатног лика. Јер, творевина, будући бесловесна, тугује и радује се само кроз своје лице, кроз своје словесно и слободно одређење. То њено одређење је човек. А у чему је трагедија и туга човекова? Његова трегедија огледа се у томе што дар „лика Божијег“, моћ делатности који тај дар са собом носи, није усмерио ка „подобију Божијем“. Човек је свој дар усмерио у погрешном правцу, промашио је циљ. Уместо уподобљавања Богу, човек је изабрао да се уподоби бесловесној природи. Тако је целокупну творевину окренуо наопачке, направивши велики промашај. Релност човековог постојања у односу са створеном природом више није такав де је он судбина и смисао природе. Не, човек је твар одредио за свој смисао и своју судбину. Тако, уместо да човек буде судбина света, свет је постао судбина човека: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет. Јер си земља и у земљу ћеш отићи. (Пост 3, 19). Но, Бог није одустао од своје воље, да човек и свет постоје вечно у заједници са Њим. Јер, „Бог није човек да лаже, ни син човечји да се покаје. Шта каже неће ли учинити, и шта рече неће ли извршити?“ (Бр 23, 19). Бескрајна премудрост и љубав Божија, учинили су да се човеков пад и промашај релативизују. Човек није престао да буде створење по лику Божијем и поред своје погрешне одлуке. Он је остао разумно, слободно и личносно биће. Бог је лик Божији у човеку прилагодио новонасталој ситуацију. Човек је обучен у „кожне хаљине“. Човеков промашај Божијег призива у Библији је символично описан као срамота људске голотиње. Након преступа Божије воље, људи осетише срамоту: „И отворише се очи њих двоје, и познаше да су наги; и сашише лишће од смокве и начинише себи прегаче.“ (Пост 3, 7). Изабравши створену природу за своју судбину, људи су утеху своје срамоте тражили у тој истој природи. То покривање природом, огртање у бесловесност и смртност, одвојило их је од Бога: „И позва Господ Бог Адама, и рече самом Адаму: „Где си?““ (Пост 3, 9). Чиме се то Адам могао сакрити пред свевидећим Богом? Сакрио се својим бесмислом, својом тамом и својим избором лажи. Зато га Бог „не види“. Јер, „шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор 6, 14). Пред бљеском Светлости мрак нестаје и пред Правдом безакоње бежи и скрива се: „Глас твој чух где ходиш по рају и уплаших се, јер сам наг, и сакрих се.“ (Пост 3, 10). Та „нагота“ због које се Адам застидео пред Богом јесте разобличена лаж и осрамоћени промашај људски. Свељубећи Бог, ипак, не оставља човека у срамоти његове голотиње. Као каквом насамареном наивцу, кога су разбојници преварили и свукли до голе коже, сажаљиви Бог му шије хаљине од коже: „ И начини Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и одену их.“ (Пост 3, 21). Од какве коже Бог шије хаљине? Од коже бесловесних животиња. „Кожне хаљине“ јесу огрубљење човека, његова деградација и декаденција. Оне су последица човековог промашаја (греха). По тумачењу светих отаца, „кожне хаљине“ нису ништа друго до облачење у животињску природну, нужност и смртност. Свети Григорије Ниски то јасно каже: „Стога је смртност, која потиче од природе бића којима недостаје интелигенција, по Божијем допуштењу наметнута природи створеној за бесмртност.“ Ипак, иако су последица греха, хаљине од коже нису без Божијег благослова. У њима се на тајанствен начин преплићу људска лудост и божанска мудрост. И све опет бива, премудрошћу Божијом, на добро и корист човеку. Тако, „хаљине од коже“ показују човекову низину, јер је од датог величанства начинио пад и промашај, али поакзују и Божију величину, јер је од пада и промашаја начинио нови пут ка висинама. „Хаљине од коже“ су учиниле да човек буде сличан животињама, јер је тако изабрао. Али, оне су омогућиле и да човек опстане у новонасталој ситуацији, да преживи, те да и даље има моћи да крене ка свом задатом циљу, ка подобију Бижијем. Огрнувши га у природу животиња и у судбину животиња, Бог није лишио човека дара лика Божијег. Парадоксално, садашња реалност човека је чудновата испреплетаност поноса и срама, слободе и нужности, словесности и бесловесности. Садшњи човек је суживот дара лика Божијег и жовотињске природне нужности: animal rationale. Дар лика Божијег, своју словесност, слободу и личносност, човек сада користи у реалности палог, пролазног и смртног постојања. Сав његов труд и мука у свету јесу последица његовог пада. Човек са знојем лица свог једе хлеб и са муком рађа. Живот је постао борба за опстанак и преживљавање. Са једне стране, човек је слободан да креира своју личност, користећи свој разум и таленте. Много тога зависи од његове слободне воље и упорности. У свету, који је одредио за свој циљ и судбину, човек проналази задовољство и срећу: посао који воли, каријеру, породицу, пријатеље, материјално и друго благостање. Али, та његова задовољства су увек скопчана са болом, неодвојива су од бола. Заиста, нема тог људског задовољства коме не претходи или не следује бол. Ипак, такав живот почиње болом, траје мешавином задовољства и бола и завршава се болом. Рађање човека је бол као почетак, а смрт је бол као његов крај. Док први бол има утеху, јер за њим следи живот, други бол је неутешан, јер за њим следи нестанак живота. У тој чудној реалности „кожних хаљина“, човеку остаје ово двоје: да буде очајник или да се запита о смислу свог постојања. Велика борба између Божијег лика и животињске природе траје у човеку. Благослов и заслужена казна преплићу се у души његовој. Ипак, човек је кадар да од ово двоје учини једну и јединствену реалност. Или да буде очајник, да потпуно избрише дар Божијег лика у себи, те да благослов претвори и изједначи са казном и проклетством; или, пак, да се запита и промисли, те да праведну казну и проклетство преобрази и изједначи са благодаћу. Тако, премудрошћу Божијом, „кожне хаљине“ бивају и једно и друго, и благослов и проклетство. Човек је позван да од то двоје направи једну реалност. Сав тај његов труд којим живи, образује се, ствара, успева у животу „са знојем лица свог“, јесте последица његовог првобитног промашаја циља. И поред тога, човек ипак може да сав тај свој труд и муку, окрене ка правом и првосазданом смислу, ка подобију Божијем. Чак шта више, тај његов рад и живот, иако последица првородног греха, може га довести до правог циља и смисла. Потребно је да човек, не бежећи од света и реалности „кожних хаљина“, врати ствари на своје место. Да поново он буде судбина света, а не свет његова судбина. Човек треба да пројави свет, а не да се пројављује ка свету. Човек треба да се окрене ка Богу, те да тиме и читав свет окрене ка смислу. То је пут да свуче „хаљине од коже“ са свог тела и да поново као слободно, словесно и личносно биће гледа у свог Творца без стида и скривања. „Јер треба ово рапсадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност. А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт. Где ти је, смрти, жалац? Где ти је пакле победа?“ (1. Кор 15, 54-55). То је пут досезања лика до Прволика, пут човековог уподобљавања Богу. То је остварење правог и истинитог човека. Тај истинити човек је Богочовек. Александар Милојков

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...