Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'човек'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље. Према оптужници, Раша Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство. Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке. Након што је покупио Муклашу својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима. Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан. Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“. Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени. Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави . Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању". Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији. Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација. Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници. Власти су обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет рекао је да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања. https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk
  2. Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
  3. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС
  5. На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу: - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије. - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Извор: Радио Слово љубве
  6. У пету недељу Часног Поста, када се наша Српска Православна Црква молитвено сјећа Свете Марије Египћанке, богослужио је наш Преосвећени Епископ Фотије у храму Воздвижења Часног Крста у Лончарима, архијерејско намјесништво брчанско. Ово је прва канонска посјета Епископа Фотија од како је у парохију лончарско-вучиловачку дошао нови парох, протојереј ставрофор Никола Пекић, али истине ради, треба нагласити да су Лончарци увијек са великом радошћу дочекивали свог Епископа. У Христовој оданости и братској љубави Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић; архијерејски намјесник брачански, протојереј-ставрофор Илија Филиповић - свештеник који је 26 година службовао на овој парохији прије оца Николе, а сада је, по потреби службе, на парохији у брчанском насељу Српска Варош - и протођакон Богдан Стјепановић. ''Житије свете Марије Египатске, којој је посвећена ова 5. Недеља Часног поста је заиста чудесно.Треба га читати и учити се из њега. Поготово, рекао бих, наше генерације би могле много да науче. Људи смо. Слаби смо. Грешни смо. Несавршени смо. И што се човек више пење на лествици духовног живота, он себе види мање савршеним, јер се огледа у Богу а ми други се огледамо у људима. Зато су свети људи смирени. Смирени су јер они непрестано имају пред собом Божија савршенства – колико је Бог добар, милостив, свемоћан, свеправедан и свесвети. Загледани у лице Божије они виде своје несавршености.'' Својим благољепијем уљепшали су ово свето сабрање и наше гошће Хилда и Ивана, које су појале на Светој Литургији, а иначе су дио етно пјевачке скупине ''Дар'' из Бањалуке коју води управо Хилда Хрекес, иначе родом из Алепа, Сирија. Захваљује се вјерни народ Лончара, на челу са протом Николом, свом духовном оцу, Епископу Фотију, што нас у ова смутна времена не заборавља и што је својом посјетом и молитвама које је узнио Свеблагом Господу окријепио народ овог краја – На многаја љета Преосвећни Владико! Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. Version 1.0.0

    35 downloads

    Митрополит Антоније Блум ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ
  8. Његово Преосвештенство Епископ г. Лонгин служио је свету Литургију у манастиру Новој Грачаници у Недељу месопусну, припремну недељу пред Васкршњи пост. Саслуживали су архимандрит Тома (Казић), свештеник Петар Саиловић, протођакон Милован Гогић и јерођакон Макарије, у молитвеном присуству умировљеног Епископа славонског г. Саве, протосинђела Филотеја (Петровића) и проте Марка Пантића. Звучни запис беседе Архијерејски хор под диригентском палицом Марије Миличић као и увек молитвено је одговарао на све прозбе из црквених јектенија. Доста верних и деце приступило је светој Чаши, а међу њима и прослављени кошаркаш Никола Јестратијевић са породицом. Беседио је владика Лонгин: -Црква верује и проповеда, базирајући се на Божанско Откровење, о крају света! У спису Дидахи, учење дванаесторице Апостола један возглас гласи: Да дође Царство Твоје и прође овај свет. У Откривењу Светог Јована Богослова се каже да ће небо и земља проћи кроз огањ (Јн. 21,1). Модерна наука третира ову тему и опомиње о несразмерном трошењу овога света. За нас вернике није толико важно када ће се то десити већ да ће затим, кад свету дође крај, уследити страшни суд на коме морамо одговорити за свој живот и поступке. Критеријум по коме ћемо се мерити биће љубав према ближњем. На путу ка Богу управо стоји човек и како се према њему односимо тако ће и Господ према нама. Господ жели да се ми, љубећи Бога, односимо према другом као нашем најзначајнијем дару, од кога зависи наше спасење. Дао нам је заповест да се више од свега бојимо греха, који нас одваја од Бога и ближњих. Зато за истинске хришћане Суд није страшан, они га доживљавају као сусрет са Спаситељем и убеђени су у Његово очинско милосрђе. Зато на сахранама читамо: Души их во благих водворјатсја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом), 27. јун 2013. л.Г. Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник? То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога. Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити. А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања? И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили. Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир. Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа. Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима? Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни. Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка. Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата. Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац. Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст. Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник. Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“ Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи. Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље. Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања. Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања. Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут? Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа. Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли. Зашто је прво непослушање Адамово наследно? Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене? Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати. Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу. На Славу Божију превели са руског: Б. и М. Бановић Децембар 2020. л. Г. View full Странице
  10. Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност. Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом. Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац. Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве. "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац. Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света. "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац. Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија. "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац. "Пастир који води своје стадо" Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента. "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић. Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности. "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић. Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић. Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу. "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић. РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs)
  11. Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност. Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом. Patrijarh Porfirije - "svetski čovek otvorenog uma i vedrog duha" - YouTube Порфирије нас је у Хрватској сабирао, не само православне Србе него све људе који су били довољно храбри да уђу у простор радости и узајамног разговора. За тако кратко време оснажио је православну цркву у Хрватској и уздигао вредност и афирмацију у тешким хрватским околностима", истиче Пуповац. Каже да се сви који су са њим делили искушења и пријатељство силно радују што је такав човек данас на челу Српске православне цркве. "Он је седо са људима испред своје цркве и разговарао. Заустављао се са пролазницима на улици и размењивао поздраве и речи. Одлазио је на пијаце, био у позориштима, на концертима, филозофским или политичким расправама", наводи Пуповац. Истиче да је Порфирије човек који је нашао меру између модерности и традиције, монаштва и света. "Доиста је одабир сабора наше цркве био такав да пружа прилику за писање нове странице у будућности Српске православне цркве", сматра Пуповац. Каже да је Порфирије заједно са осталим епископима у Хрватској оставио обновљену Цркву у смислу попуњености свих епархија и готово свих парохија. "Оставио је иза себе процес обнове и изградње цркава и устројених школа. Што је најважније, оставио је иза себе другачију слику и другачији доживљај наших суграђана Хрвата и нехрвата, католика и некатолика о цркви и народу којем припадамо. Оставио је свој лик у којем је уписано све о чему говорим", истиче Пуповац. "Пастир који води своје стадо" Историчар Предраг Марковић каже да је прижељкивао да Порфирије постане патријарх, јер га је познавао још као студента. "Сада када треба да будемо глобална Србија, имамо светског човека. Патријарх је човек који се савршено сналази у модерном свету. Тај спој модерности и традиције је нешто што наша црква није имала још од времена Николаја Велимировића", сматра Марковић. Марковић каже да је брзина којом је патријарх изабран знак ефикасности. "Апостолски избор је показао да није било потребе за неким развлачењем. Ако је то дело Светог духа, показује да је и он за један динамизам који патријарх симболизује", истиче Марковић. Наглашава да је патријарх Порфирије пастир који води своје стадо и не повлачи се. "Чекали смо да добијемо пастира који ће водити своју паству у 21. век. Он је пастир који води своје стадо, не повлачи се у неку пустињу. До сада је у свом животу ишао тамо где су људи у невољи", каже Марковић. Сматра да је добро да патријарх буде човек који има велико искуство у јавном животу. "Изузетно је искусан. Баш такав човек треба нашем народу и цркви. Добро познаје и политику, и медије, и друштво. Он је у Хрватској нека врста медијске звезде. Изузетно је омиљен, што је врло необично у једној шовинистичкој медијској средини каква је Хрватска", каже Марковић. РТС :: Патријарх Порфирије - "светски човек отвореног ума и ведрог духа" (rts.rs) View full Странице
  12. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 33. по Педесетници, 24. јануара 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. „Хришћани се ни по чему другом нису разликовали нити се данас разликују од остатка света – ни по одећи, ни по понашању, ни по свакодневним обавезама и службама – осим својом вером у Господа Исуса Христа, коју су не само речима исповедали него својим животом и својим делима посведочавали. Тек кад се човек покаје може примити у себе и предокусити у себи плодове и дарове Царства небескога. Још је у Старом Завету записано да милостиви Господ Бог стоји на вратима нашег срца и куца, и чека да ли ћемо Му отворити да се Он усели у наше срце и да се тако ми сјединимо са Њим. Предукус свега тога осећамо и доживљавамо већ у Цркви Христовој, јер кроз сваки празник, кроз свако свето богослужење, кроз сваку свету Евхаристију ми већ у себе примамо предукус Царства Божјега, предукус спасења и живота”, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Прота Миливој је поделио са присутнима у Саборном храму и један важан догађај из личног живота. Наиме, на основу испуњених услова за пензионисање, на дан празновања Светога Саве, 27. јануара ове године, после више од 38 година плодотворног мисионарења и ширења јеванђелске речи међу верним народом широм Епархије бачке, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов ће отићи у мировину. „Дозволите ми да, најпре, заблагодарим и узнесем хвалу Господу Богу што ме је уопште позвао и прихватио овако недостојнога да будем служитељ светога Олтара, да будем свештеник и пастир Цркве Христове; да Га замолим да и дане који су предамном, а чији број једино Он зна, исто тако буду на моје лично добро и на спасење, да ми дарује здраву памет, духовну и телесну снагу, и да богослужим докле год сам жив на овој земљи. Наискренију благодарност узносим Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју за његово очинско и архипастирско старање током протеклих година. Пуних 30 година моја недостојност службује под окриљем освештане деснице Његовог Преосвештенства, слушајући и наслађујући се богомудрим речима које из његових архипастирских уста излазе. Свака реч коју Господин Епископ изговори заиста је – за онога ко има уши да чује и жели да чује – спасоносна и душекорисна. Била ми је велика част и привилегија да у Новом Саду будем и један од сарадника Епископа, да му и на томе захвалим, на свим послушањима која је ставио пред мене, а ја сам се, у својој слабости и немоћи, трудио да на његово поверење одговорим својим радом и својом ревношћу. Ако сам у томе успео ма и колико зрно горушичино, сматраћу да сам у свему одговорио и показао се достојан његовог поверења. Ако нисам, молим да ми опрости, јер сам то чинио не по незрелости, него искључиво по људским немоћима. Једнаку захвалност дугујем и браћи свештеницима. Неизмерну захвалност дугујем свима вама што сте пажљиво, током протеклих година, слушали моје речи током проповеди. Нека вас Господ поживи да свагда долазите у храм Божји, да из храма Божјег увек излазите бољи него што сте у њега ушли. Тиме ћемо показати да смо заиста достојни да се назовемо хришћанима”, истакао је прота Миливој у свом опроштајном слову. У име братства Саборног храма у Новом Саду, дирљивим и братским речима, архијерејског намесника новосадског првог поздравио је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ светиње. „Наш драги прота Миливој, од дана када се родио, на Светога Саву, у свештеничкој породици, узео је – као дете, у она давна времена – крст свој животни и полако почео да га носи. Проту сам упознао пре богословије, јер је, са његовим оцем, дошао код нас да ми објасни какав је живот у богословији. То што он одлази у мировину не значи да и даље није са нама, то не значи да његова пастирска служба престаје. Живео на многа и блага љета”, навео је прота Ђорђе, уручивши протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову напрсни крст, у име братства Саборног храма, као лепу успомену на служење у Саборном храму и проведене заједничке дане. „Ово је знак наше љубави према њему и наше захвалности”, казао је настојатељ новосадског Катедралног храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У петак, 1. јануара 2021. године, када наша Црква прославља светог мученика Бонифатија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и Администратор Архиепископије београдско – карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су свештеници и ђакон овог светог храма. Владика Јован је окупљене вернике поучио надахнутом беседом о томе шта значи бити велики пред Богом, истакавши да пожртвовано служење Богу и ближњима представља аутентичан хришћански пут: Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, из овог сада прочитаног одељка из данашњег Јеванђеља чули смо како је Господ рекао својим ученицима да онај који хоће да буде први да буде последњи и да буде свима слуга. И ту је камен спотицања за сваког од нас, јер свако има у себи један део гордости сујете и то је људско, али није добро када човек почне да храни своју гордост и храни сујету тако што ће се представљати другачијим и бољим него што јесте. Ту је још један проблем што никако нећемо да другог истуримо испред себе, него стално гледамо да ми будемо испред других. О томе човек треба добро да размишља, да га гордост не обузме у потпуности. Зашто је Господ ово питање о првенству поставио апостолима? Разлог је био тај што су се апостоли расправљали између себе ко је од њих већи и поштованији од Господа Христа. То је и данас присутно, људи гледају како да се додворе онима који су на положају, да би показали другима како их тај неко више поштује од осталих. Тога код Христа нема. Он подједнако воли и праведника и грешника, не гледајући ко је ко, јер љубав Божија је изнад сваког греха. Бог никоме на забрањује ту жељу да буде ближи Богу, да духовно напредује, али не жели да се грабимо за првенство међу људима. Оно што човека највише узвисује пред Богом је љубав према Богу и ближњима, љубав чија се тајна открива у жртви, а првенство без љубави мрско је пред Богом. Господ нам овим примером открива тајну Цркве као заједнице у којој човек види себе у служењу и жртвовању за другога. Љубав човека може да подстакне да жртвује себе за другога. Као што се славољубиви људи мукотрпно боре да добију овоземаљску славу, тако се хришћани боре да другога увек сматрају бољим од себе. Такву љубав не можемо задобити без смирења, јер је смирење подлога свих врлина. Човек нема смирења зато што се не угледа на Бога. Можемо се запитати какво то првенство имају деца над одраслима? И ту постоје три првенства деце над одраслима, по светим оцима. Прво је првенство у вери, затим у послушности и на крају у незлобивости. Јер дете док је још чисто, док му душа мирише на Христа, то дете безусловно верује својим родитељима, оно је апсолутно послушно својим родитељима и све то тако чини јер је незлобиво. Тако да треба да будемо слични деци по својој незлобивости. А на јеванђељско питање ко је највећи у Царству Небеском, одговор је – дете; зато што дете има чисто срце, што се на целом бићу његовом осећа дах Божији. После детета, највећи у Царству Небеском је човек који је смирен, смирене вере и живота. Свети оци под дететом разумеју људе смиреног ума. По њима је такође природно да човек жели славу, али не славу овога света, већ славу Божију. Бог је дошао у свет да управо ту палу људску природу подигне и уздигне до престола Царства Божијега. Славу небеску стичемо благодаћу Божијом. Смирењем се у нас усељава Света Тројица, а кад човек дозволи да се у њега усели Дух Свети, такав човек другачије мисли, другачије осећа, другачије ради. Тако човек постаје богоносац, носи Бога у себи. Ко је стално у молитви са Богом он онда носи Бога у себи. Ко је са Богом тај је победник, а човек без Бога је губитник у сваком погледу, па ма шта поседовао у овом животу, он је губитник јер нема Бога, а кад нема Бога нема ни Духа Божијег. Зато да се помолимо Господу да нам Господ помогне да се угледамо на ту незлобиву децу да би управо задобили Царство Небеско. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  15. У уторак 29. децембра 2020. године, навршило се 40 дана од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја. Тим поводом, замолили смо Његово Преосвештенство Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића), да са нашим слушаоцима подели сећање на блаженопочившег 45. Првојерарха СПЦ. Звучни запис разговора Чућете када се одиграо први сусрет два будућа Епископа СПЦ, како су им се укрштали животни путеви, колико је поверење Патријарх Иринеј имао у Епископа Јована и шта Владика посебно памти са бројних путовања и мирних посета Његове Светости на којима га је пратио? Замолили смо Преосвећеног Владику и да нам каже реч-две више о љубави почившег Патријарха Иринеја према богослужењу, Евхаристији, да онима који нису Патријарха познавали покуша да приближи његову личност, али и да каже више о улози и значају блаженопочившег Патријарха Иринеја - и као Епископа нишког и као 45. Првојерарха СПЦ. Извор: Радио Слово љубве
  16. У 29. недељу по Духовима, 27. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу. Саслуживали су Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Бранислав Матић, јереји Владан Костадиновић и Драгиша Богичевић, те јерођакон Василије (Старовлах). Звучни запис беседе У Старој цркви је већ традиција да Владика у недељу Праотаца служи свету Литургију, те је и поред пандемије храм био препун верног народа и мајки са децом. Беседећи Владика је споменуо да: “Човек ничим не може да заблогадири Господу као што то може светом Литургијом. Она сабира прошлост и садашњост и све уводи у вечност. Она нам даје предукус Царства Божијег. Српска Црква је установила три недеље пред празник Рођења Христова: Детинце, Материце и Оце, да нас духовно и молитвени припреми за празновање Божића. Данашње Јеванђеље дирљиво и поучно говори о благодарности, јер у данашњој причи управо видимо како човек не уме да заблагодари Господу. Господ је ходао од куће до куће, од човека до човека, од срца до срца како би људе научио вери и благодарности. Десеторица људи је завапила Господу за помоћ и излечење од куге, а само се један вратио Христу да заблагодари. Бог не гледа ко је ко или на спољашност људи већ на срце њихово. Зато треба да се запитамо да ли ми умемо да се захвалимо за бескрајну љубав Божију. Да ли осећамо присуство Божије у себи и око себе? Да ли осећамо и волимо другог човека? Ако осетимо рану другога као своју рану, ако осетимо туђу бол као своју или радост – тада ћемо бити хришћани. Губитак осетљивости и осећајности код човека води ка настајању најгорих особина у њему. У овим неприликама које су нас снашле, потребна нам је вера да не паднемо у очајање и безнађе. Данашњи празник, Црква је посветила мајкама, јер су оне стуб породице. Породица је основ свега и све од ње почиње и друштво и држава. Зато је ап. Павле назива “малом Црквом”. Породица се сматра светињом. У њој треба да влада ред и поредак, како би свако од њених чланова, знао своје место у њој. Мајка је спона између оца и деце. Она спаја и окупља сву чељад у кући. Мајка бди над породицом и њено срце куца за породицу, чак и онда када престане њен Земаљски живот. Љубав мајке највише личи на љубав Божију. Зато наш народ каже да не стоји кућа на Земљи, већ на доброј жени. Нажалост време у коме живимо је донело да је жена све мање жена, а мајка је све мање мајка. Заборавља се да је рађање основ живота. Данас све чешће жене желе да буду “успешне жене” и зато се чини да је све мање чељади у породици. Стара изрека каже да је тек треће дете, заправо прво дете. Прво се посвећује Богу, друго држави и војсци за одбрану мира и сигурности, тек треће занавља породицу. Данас се догађа да је у породици само једно дете и тада настаје проблем: од диктатуре детета над осталим укућанима, до идолатрије родитеља над својим дететом. Топло крило мајке даје детету снагу да узраста и расте и да се са успехом носи са свим животним проблемима, носећи бреме живота на сопственим плећима”. Извор: Епархија шумадијска
  17. Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач. У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините. Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи. – И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  18. Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1] А. Увод Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте. Због тога немам начин којим бих изразио своју захвалност, нити речи којом бих могао да опишем узбуђење и ганутост због прилике која ми је пружена да данас будем присутан овде међу вама. Оно што, међутим, имам јесте начин и морам покушати да пронађем речи како бих са вама поделио заједничку наду и борбу, дивљење и бригу коју сви поседујемо, а нарочито ми као православни верници, због онога ка чему се читаво човечанство окреће и са њиме суочава; са незамисливим и непознатим перспективама, несагледивим опасностима у које нас воде наши избори, нашим сасвим неочекиваним новопојављеним тежњама и величанственим достигнућима наших истраживачких напора. Дубока питања, опаснија него икада до сада, са великим интензитетом потресају све филозофске чињенице из прошлости, мењају константе у променљиве и, или се односе према Богу претећи (Његовим) нестајањем, или Га изазивају за (Његову) трансцендентну интервенцију. Да ли су, коначно, научна открића већа од Божијег откровења? У каквом су односу видљива достигнућа знања са невидљивим и наизглед нејасним искуствима вере? Како неопходност њихове примене у свакодневном животу утиче на очекивање и веровање у вечност? Уколико је ”Божји човек”, потврђен у прошлости, каква је његова данашња перспектива када “човек човечанства” прави помак од могућности његовог зачећа ка претњи његовим рођењем? Моје данашње излагање нема за циљ да пружи одговоре на постављена питања и дилеме, већ представља покушај да се изнађе исходиште проблема који су у настајању и да нама, православним хришћанима, ка њима усмери фокус нашег интересовања. На самом почетку овог нашег путовања путоказ ће нам бити термини биомедицина и биоетика. Б. БИОМЕДИЦИНА И БИОЕТИКА Две хомонимне речи са истим префиксом и сличним суфиксом. Ово, мећутим, није довољно да би имале и исто значење. Све што је са медицинског аспекта импресивно и упечатљиво не значи нужно и да је морално прихватљиво. Овој чињеници своје постојање дугује биоетика, наука која се рађала у последњих тридесет година. И, док је биоетика у дијалогу са биомедицином која се већ налази у свом зрелом добу, она проживљава фазу детињства. Њено рођење дугује се чињеници да су биомедицинска достигнућа премашила сва очекивања, или, боље рећи, очекивања свега разумног. Уколико је век који је прошао запечаћен експлозијом физике (теорија релативитета, квантна механика, grand unified field theories, итд.), продором у дубине субатомског света (већ идентификовани top quark), појављивањем космичких наука, открићем тајне материје и сензационалним технолошким применама, нови век, који управо почиње, изгледа да ће да се поклони пред несагледивим достигнућима генетике, нарушавања неприкосновеног ћелијског непознатог, испред објављивања тајни живота и стварања новог идентитета у медицини и могућности новопојавних особености у људској биологији и начину живота, недокучивог обима и несагледивих последица. В. САВРЕМЕНА СЛИКА БИОЕТИКЕ Основни параметри који сачињавају препознатљиву биомедицинску слику су: а) експлозија информационих технологија (биоинформатике, сајбер биотехнологије), б) економизација и технологизација здравља, ц) могућност in vitro фертилизације (VF-1978, ΙCSI-1993), д) мапирање људског генома (завршена 2002 ?), е) развој генетског клонирања или других генетских инвазивних техника. Оно што је овде значајно, није напредак у свакој од ових области појединачно, већ истовремено свих заједно, са једне стране и рапидан темпо њихове еволуције, са друге. Ново познање долази са таквом динамиком, да “специјални” одбори, законодавна тела и сви други друштвени контролни механизми нису у могућности да га надзиру и контролишу. Ситуација је прешла из руку политичара, које су већ скрштене, ка центрима великих економских интереса и глобалног утицаја, који суштински одређују правац науке. Истраживања више не иду у правцу задовољавања човекових реалних захтева, већ у правцу креирања до сада непознатих потреба. Читава ова ситуација, осећај величине знања, његове снаге, мноштва могућности кроз његове потенцијалне примене, као и чињеница да се налазимо на прагу потресајућих промена у односу на сами живот, свест да су технолошка знања непропорционално велика у односу на социјална - тако, познајемо оно што смо створили, али игноришемо оно што смо наследили – пред друштво ставља обавезу да се покрене у правцу њиховог проблематизовања и креирања потребе филозофских, интелектуалних и социјалних анализа у областима које су до сада биле непознате, и од њега захтева хитно доношење регулаторних и законодавних мера без одговарајућих припрема или когнитивних обрада и, наравно, без аналогног моралног или духовног упоришта. Друштво би, дакле, под хитно требало да размотри мере доношења и усвајања одговарајућих закона и поред јасне чињенице да није у могућности да у потпуности разуме наведену проблематику. Штавише, чињеница да је у овом случају незнање изнад знања, непромишљена жеља интензивнија него разборитост, а различити интереси снажнији од вредности, стварају забринутост пред надолазећим опасностима, нарочито услед примене генетског инжењеринга, који баца сенку на радост и задовољство због напретка и могућих перспектива. Г. ПРАВОСЛАВНА БИОЕТИКА Револуција у биомедицинским истраживачким достигнућима инсистира на њиховим тренутним применама, до сада невиђеним, тешко објашњивим и широког обима. Све указује на то колико се важне промене животних облика и структура налазе пред вратима. Граница између катастрофичних претњи и чуда прилично је нејасана. Вероватно је да, док је разлика међу њима огромна, удаљеност између њих веома мала. И, док осећај сопствених скромних могућности на нас делујује умирујуће, детектовање наших неограничених потенцијала оправдава наше страхове и изазива опрез. Савремена социјална биоетика покушава да постави границе и одреди правила и услове равнотеже. Оно што представља област њеног интересовања је, пре свега и углавном, развој - такозвани “прогрес”, или, у најмању руку, наш опстанак као врсте и као друштва. Из тог разлога је у сталној потрази за законом и консензусом. Закони ће дати сигурност и јасноћу у погледу усмерења, док би сагласност друштвених органа тебало да подели одговорности и олакша његово прихватање. У сваком случају ова етика, која започиње од човека и завршава се код њега, има потпуно пролазне димензије и лако се негира или се прилагођава. Са становишта православног богословља и духовности, етика потиче од Бога и Њему се приноси. Ова ставка је и чини духовном и разликује је од било ког другог облика моралности. Савремерна биомедицинска истраживања, у правцу у коме се развијају, не само да се дотичу људског тела, већ човека уобличавају и дају обећања у правцу утврђивања његових карактеристика. Штавише, она врше директан утицај на темељне односе између човека и његове животне средине, друштва, њега самога, Бога. Могли бисмо чак рећи и да врше интервенције и у човековој души, у самом језгру његовој постојања, до те мере да би значајно могла утицати на односе душе са Богом. Несумњиво је да Црква има право да се огласи у вези са тиме. Због тога се од ње и очекује да понуди сведочења православне биоетике. Хајде сада да видимо, једну по једну, које су то главне тачке у којима Православна Црква види духовне последице биомедицинских истраживања: 1. Погоршање човековог односа према (са) животној средини Приликом стварања Бог човека није бациo у један амбијент без припреме, већ га је поставио у свет који је створио у првих пет дана, као што је то јасно приказано у Књизи Постања. Занимљиво је да се на крају сваке фазе стварања света, односно на крају сваког стваралачког дана, у Светом Писму понавља исказ: “И виде Бог да је добро”[2], док се после стварања човека каже: “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, беше добро веома”[3]. Дакле, квалитативни израз Божије стваралачке моћи добија своју максималну вредност са стварањем човека. Човеково окружење, свет, има своје законитости, врсте и облике, равнотежу, мере и границе. Њихово поштовање за човека има значење дужног поштовања према њиховом свемудром Творцу, Богу љубави. Речи “Због тога Он даде људима знање, да би Га прослављали у чудесима Његовим”[4], представљају пут истраживања ових тајни знања и Његових мудрости. Данашња биомедицина, као наука, често покушава да фалсификује горенаведене непроменљиве параметре стварања. Морамо рећи да се и физика, такође, играла са природним постојаностима, али није утицала на природу како би је променила; исто тако и технологија. Њихово непоштовање природе, под претпоставком да постоји једна оваква ствар, било је њено скрнављење и њена лоша употреба. Тако, проблем представља нуклеарни отпад а не ослобађање нуклеарне енергије; проблем су отровни продукти сагоревања и неразградиви материјали а не технолошки проналасци. Међутим, данашња генетика и медицинска технологија прете да природу обешчасте; да наруше њене мистичне законе и радикално измене њене облике и изразе; да интервенишу у некогнитивним наследним процесима и на тај начин проузрокују последице које се преносе на потомство и то неопозиво и неконтролисано. Можда је то већ и учињено. Укидање природног начина репродукције, технолошке интервенције у процесу смрти и њеног посредног одлагања (проблеми мождане смрти, вегетативног стања итд., питања шта је уопште унапређење живота и шта преставља спречавање смрти?), могућност стварања нереалних или трансгенетичких бића, селекција пола, еугеничке интервенције, генетски модификована храна, опасност од безобзирне употребе клонирања, не указују ни на шта друго већ на могућност да ћемо, за неколико година, да живимо у неком другом и другачијем свету од оног у којем су живели сви наши преци од Адама и Еве па све до данас и нас самих. Свет кога смо добили променио се ка свету кога смо ми направили. Божији свет је тако “коригован” од стране човека. Наше окружење је нашим прогресом престало да буде природно; постало је и оно вештачко. Логос који је кроз природу упућен од Бога човеку, замењен је обавезним ћутањем и неизбежним оклевањем, које намећу свршени чинови технолошких изненађења. 2. Суноврат моралних принципа и вредности Чини се да савремени биомедицински напредак погибељно мења критеријум моралности. Већ je и сам појам биоетика (βιοηθική) данас умногоме промењен, будући да је дошло до промене значења самог живота (βιός), а такође и промене значења морала (ηθική). Тако, док годинама уназад имамо законски регулисано или, у најмању руку, прећутно прихватање абортуса (неки од њих чак називамо и “исцелитељским”), још увек нисмо успели да стигнемо до консензуса о томе када почиње човеков живот (са зачећем, након ембрио трансфера, после 14 дана, када је фетус оформљен итд.). Ова лаж наметнута нам је од стране “прогреса” и ми је, као такву, саопштавамо сами себи. Током времена ћемо у њу почети и да верујемо као да је истина. Можда поменуто није настало са контролом рађања и контрацепцијом већ као средством за превазилажење социјалних проблема, космичких дилема и пастирских тешкоћа, у односу на које смо данас створили и православни богословски поглед о сврси брака - пошто смо, наравно, заобишли физиолошку сврху која је саставни део брачног односа - позивајући се на светоотачке референце и аргументе, наводно позајмљене из традиције? У данашње време за научнике морално је оно што води ка иновативним открићима, или, евентуално, нешто што погодује животу. За друштво, опет, морал представља оно што не омета законе људских права и друштвених односа, оно што не крши законе и споразуме, оно што се брине о такозваној заштити животне средине, оно што штити најмоћније на свету, све оно што политичарима олакшава да се наметну а некима да се приказују, оно што не ремети равнотежу интереса и, најчешће, оно што успављује с(а)вест. Последица овога је декриминализација прељубе, легализација порнографије, прихватање хомосексуалности и промоција еутаназије (Аустралија, Холандија, са постепеним трендом ширења на глобалном нивоу), усвајање “претпостављене сагласности” у области трансплантације органа (Шпанија, Аустрија), пракса сурогат мајки и хетерологне инсеминације у репродуктивној етици (САД), оснивање здравствених удружења, патентирање генетских карактеристика, доминација једне користољубиве и чисто утилитаристичке логике и огољавање етике од човекових трајних начела и духовних вредности. Све до данашњег времена етика је имала за свој циљ да се наметне и води бригу о човеку. Савремена етика се ограничила на то да човека задовољи на нивоу благостања, удобности и лакоће, дневних потреба, његових психолошких задовољстава (да се осећа добро), жртвујући његов духовни елемент на олтар социјалне добробити. Ово је на крају довело до једне безличне моралности, чија је улога наш опстанак као друштва. Постоји потреба да Православна Црква не остане по страни, али нас притисак који прихватамо из свакодневног живота и друштвеног конформизма који нам је, као верницима наметнут, често гура на богословске путеве на којима имамо више елемената једног теолошки зачињеног секуларизма, него особине динамичког богословског сведочења у савременом свету. Страх да можда губимо љубав као човекољубље, наводи нас да је фалсификујемо као веру и искуство. На тај начин, међутим, нудимо неку лажну духовност по човеку, а не живу истину као животну радост. “Добар човек”, је заменио живога Бога. Да ли је, на крају, толико тешко одупрети се научним чињеницама које функционишу као свршени чин универзалне праксе. То је тешко, али, међутим, представља и неопходност. 3. Поремећај људских односа Експлозивни напредак биомедицинских наука врши погибељни утицај на међуљудске односе. Парадоксално је да су, и поред тога што се у данашње време ставља снажни нагласак на социјалну добробит и воде многе дебате о уравнотежавању мећуљудских односа, ови односи угрожени као никада до сада. Основа модерног напретка је интерес, егоизам и промоција личног успеха или, у најбољем случају, патолошка љубав према животу. Међутим, сви ови наведени елементи представљаје равнотежне чиниоце у друштвеним односима, који се побољшавају само онда када се негује човек, а никада када су наметнути законима који човека деградирају и сравњују га на његов биолошки ниво. Разлике међу људима све више расту. Све указује на то како наша друштва очигледно све више иду у “еугеничком” правцу. Улажемо велики труд и највероватније ћемо успети да “поправимо” нашу врсту. А, да би се то догодило и када се то деси, не само што ћемо ми сами уништити милионе људских бића као фетуса, већ ће истовремено и највећи део човечанства бити осуђен на другоразредни живот: они који су имали ту несрећу да живе пре генетске револуције или они којима генетски напредак није успео да помогне. Они којима ће бити потребно више медикамената (стари, инвалиди), аутоматски ће бити лишени подршке. Медицина ће бити, чак и у својој терапеутској оријентацији (генетска терапија), све више превентивна а све мање исцелитељска. Нови облик живота ће надграђивати свој квалитет и вредност на темељу смрти беспомоћних и слабих наших ближњих. Еугенички ставови воде ка генетском расизму. Док борба и постигнућа биомедицинских наука имају за циљ да заштите и продуже биолошки живот, никада раније та иста човекова биолошка ипостас није била толико деградирана као данас. Дошли смо до тачке у којој изазвану или изабрану смрт својих ближњих називамо “добра смрт” (“еутаназија”), па чак и “исцељење” (“терапеутски абортус”). Уместо да дајемо живот тамо где то желимо, одузимамо слободу немоћним особама (којима је мозак мртав), а њихово ћутање крстимо у “пристанак” (“претпостављена сагласност” у законодавству трансплантације органа). Док се толики разговори воде о човековој приватности, правимо такве законе по којима су не само наша тела, већ и наша воља, власништво и имовина анонимног законодавца. На овај начин друштвени, односно међуљудски односи представљају законске споразуме, а не човеков лични избор. Због тога су и њихова настојања више налик на обећање или на сан, него на стварност. Такође, неконтролисана технологизација здравља дијагнозу преображава у трагање за информацијама; здравствено стање пацијента у табелу параметара и нумеричких вредности; биолошке органе у механичке делове; симпатије или лично уважавање лекара у дијагностички извештај микробиолошке лабораторије илл технички савет “неодређеног” лабораторијског научника; личност конкретног пацијента у безличну механичку јединку; и, коначно, личност са осећањима у човека са бројем и кодом. Односи се нису променили, већ су напросто престали да постоје. 4. Вредност самовласности (слободне воље) и њено изопачење Највећи поклон Бога човеку јесте његово спасење, Црква и крв Христова. Најважнија ствар за човека јесте слободна воља, његова самовласност. Човекова могућност да прихвати или одбаци Бога, представља основу његове слободе. Својом самовласношћу, слободном вољом, човек користи благо Цркве и куша плодове спасења. Прво поседује, друго може добити. Највећи поклон човеку није живот, нити је то врлина. И једно и друго били су инфицирани падом првостворених Адама и Еве; прво отровом смрти, а друго вирусом греха. Оно што је остало недирнуто након прародитељског пада јесте слободна воља. Она се оплођује благодаћу Божјом и усавршава плодовима спасења. Слободна воља, чак и у њеном погубном виду негативног самоодређења, у складу са речима оца Софронија (Сахарова), “представља неопходну претпоставку за створену личност, ради успињања за примање божанског живота”.[5] Око самовласности води се борба унутар сваког човека. У овом, унутрашњем простору нашег бића, изражава се наша слободна воља. Што је већа његова запремина, утолико је већа и могућност слободе. Њу нарочито уважава и Бог. Наше спасење, спасење по човеку, није ни ментално ни емоционално; оно је вољно. Са нашом слободном вољом садејствује благодат Божија. “Онај ко хоће” понављају уста Христова.[6] Мећутим, недоступан простор човекове самовласности све више бива повређиван савременим биомедицинским истраживањима и, на тај начин, све више се ограничава његов животни простор. Са друге стране, интервенције у можданој биохемији, помоћу психотропних лекова, могу да доведу до изопачења човекове личности, у толиком степену и значењу, да се човекова самовласност удаљава од своје узрочности и детерминизма. У таквом стању човек започиње да се понаша као да је дужник лековима које узима. Дакле, цена менталне терапије веома је висока: она представља квалитативну деградацију слободе. Екстремни случај интервенције у области слободне воље представља такозвана психохирургија која, тамо где се примењује, изазива веома бурне реакције и проблематизације. Генетска интервенција над човеком и њене неописиве могућности, прете опасностима од креирања човека по наруџбини, односно човека који ће поседовати унапред прописане карактеристике. Човек се, на овај начин, нашао у опасности да постане не оно што јесте, већ оно како је сам себе дизајнирао и произвео. Од слободног субјекта нашао се у опасности да се претвори у технички програмирани објекат. Генетка ове врсте уопште и није генетика. Јер, с једне стране, механизује биологију човека док, са друге, дезактивира лепоту психичких варијација и онемогућава непредвидивост човекове личности. Још један параметар који указује на преиначавање човекове слободне воље јесте чињеница да се здравље, али и човеков генетски идентитет, у данашње време, углавном налазе у рукама великих финансијских гиганата, предузећа и интересних сфера. Економизација здравља заменила је личност са компанијама без осећања, које су, у основи ствари, извршиле провалу у генетску приватност појединаца. Личност се све више смањује; субституише се јединком (индивидуом) која се мери другим друштвеним величинама и њима одређује његова самовласност. Када се личност неутралише, бива замењена бездушним, интересним и хладним законом. Човекова слобода се, данас више него икада раније, суочава са претњом да законима и економским интересима доспе до ропства. 5. Поремећај психосоматске равнотеже Ако је најважнији дар човеку његова слободна воља, њен најдубљи израз је психосоматско јединство, хармоничан однос тела и душе. Ментални поремећаји често имају физичке последице и обратно, болести тела озбиљно утичу на физички елемент душе. Тело је састављено од психичких елемената а душа од физичких. Одређени број органских болести имају неуропсихијатријске узроке, док су многи ментални поремећаји физичог порекла: или су наслеђени, или представљају последицу развојног процеса појединца. Наглашавање човековог тела и његове биолошке ипостаси негује осећај да оно што, у коначној анализи, јесмо, су углавном гени и ћелије, а да оно што бисмо могли да постанемо, представља резултат генетских интервенција. Последица оваквог става је да човек завршава пре свега као физичко биће па се самим тим и не мења у области своје самовласности, већ технички. Ово, само по себи, ремети човекову психосоматску равнотежу. Велики развој неурофизиологије, неуроимунологије, неуропатологије, неуробиохемије, довео је до развоја неуропсихологије а ова даље води ка соматизацији и органском изражавању душе (психофармација, психохирургија), на штету духовног. Такође, репродуктивне технологије интензивно соматизују првенствено психосоматске чињенице људске репродукције, будући да огољавају људско почело од његове полности и, на тај начин га изопачују у лабораторијско сједињавање гамета (полних ћелија). Кључни психички елементи се занемарују, па се човеково зачеће остварује без душевног узбуђења брачних полних односа, без његове стрепње услед непознатог и, коначно, без осећаја узајамног међусобног прихватања и садејства. Одбрана душе, услед једностраног занемаривања којој је изложена, добија свој израз у порасту психичких поремећаја. Унапређивање физичког здравља праћено је експлозијом душевних болести, од деградације и слабљења њене вољне снаге и истрајности, па све до потпуне отуђености од њеног духовног потенцијала. Све је теже распознавати њену животност, а можда је чак од тога теже препознати и само њено постојање. 6. Увреда и деградација човекове разноликости Сваки човек је различит и због тога одабран, посебан и јединствен. Ово представља вредност његове личности. Као што изрази човекове спољашњости, његовог телесног изгледа, варирају и чине његове особене карактеристике, на исти такав начин се људи разликују и по свом унутрашњем изразу и то сваки од нас, без преседана. Ову јединственост наше личности савремена генетичка открића и медицинска пракса доводе у питање. Супституција људског постојања беживотним нумеричким параметрима, замена лекарске топлине дијагностиком медицинских тимова и лекарске праксе болничким профитом, не доводе ни до чега другог, већ до деперсонализације здравља, такође и пацијента. Истовремено, појава техника клонирања, супституција случајности - што представвља основну заштиту јединствености личности - пробраним карактеристикама, веровање да се ДНК два насумично изабрана човека поклапа 99,9% и, свакако, слабљење самовласности, воде до сумњивог закључка да људи, на крају, имају више сличности него разлика. Да смо више врста него личности. Међутим, величина човека лежи у различитостима кроз које се људи пројављују. Ове разноликости личностима дају лепоту и хармоничност њиховој заједници. Јединство различитости је пуно узвишеније као духовно стање од сличности сличних. Јер, прво представља творевину слободне воље, док је друго последица нашег детерминистичког стварања. 7. Ишчезавање човекове вечне перспективе У савременој биологији и медицини, живот значи човеково земаљско присуство, а здравље његову природну силу. Значи пролазност. Све ово има своје оправдање. Човек јесте и тело и природна, биолошка ипостас. Свака личност се појављује у једном конкретном временском тренутку историје и његово трајање у космичком феномену има јасне временске оквире. И свака од њих има велику вредност! Међутим, уколико би перспектива човековог тела била смрт и биолошки крај, његова перспектива као целине јесте вечност и неугасива светлост Царства Божијег. Што човек више живи физички, утолико се ограничава и његов вечни хоризонт. Што више човек ставља нагласак на своју биолошку ипостас, утолико се више замагљује његово искуство вечног упоришта. Савременим биомедицинским истраживањима фокус интересовања није здравље - ово је сасвим природно и оправдано - већ се она залажу за побољшање или проширење овоземаљског, потпуно игноришући природу и реалност душе; одузимајући јој метафизички смисао, моменат који омогућује уздизање на метафизички ниво потпуно људским остварењима; отуђује живот од, више него несумњиве, реалности, чињенице смрти и тиме човека компримује унутар загушујућег времена, дави га омчом пролазног, мењајући његове истине стварности лажима научних фантазија. Хипертрофично старање о продужавању и унапређивању земаљског живота, на жалост, не само да није у саодношењу са паралелном културом, већ и деградира њену перспективу “... имање боље и непропадљиво на небесима”.[7] 8. Слабљење осећаја и потребе за Богом Преувеличавање вредности човековог биолошког постојања и ароганцијa коју оно имплицира, води ка илузији самодовољности. Фармацеутска или психотерапеутска ослобађања из психолошког безизлаза, бескомпромисни захтев за лечењем болести, рационалистичка нутритивна зависност од пољопривредних култура које “силују” природу, потреба за здрављем или рађањем деце, постепено гурају у страну прибежиште и наду у Бога и замењују их поверењем у људска достигнућа и науку. Чак се и чисто метафизички термини као што су “бесмртност” и “вечност”, који се по својој природи приписују Богу, у данашње време користе за описивање људског тријумфа. Човек све више преузима Божанске принадлежности, осећа се творцем, поставља се на Његово место и коначно Га и пориче. У свету физичког детерминизма и генетичке доминације, не чини се да душа и слободна воља имају своје место. Човек се подразумева без душе, као и душа без самовласности. Због тога свет са човеком делује усамљен, без Бога као и без потребе за Њим. Међутим, потреба за Богом јесте крв нашег организма, кичмени стуб нашег постојања, ДНК наше ипостаси, тајна нашег опстанка. Деградација човека у једнодимензионално и свемогућно биолошко чудовиште, прети повратку у камено доба, где су животиње биле огромне, али немоћне да реагују у случају, на пример, канцера. Њихово једино предодређење јесте њихово ишчезнуће и смрт. Е. ПОГОВОР У односу на све горепоменуто реч Цркве је актуелнија него икада до сада. Са великом радошћу Црква као “успех” посматра чињеницу напретка човечанства. Исто тако, међутим, са одређеном дозом чуђења и запрепашћења Црква види да, заправо, не види. Али се и са много наклоности, такође, суочава са обавезом да човечанство води према Богу, да се супростави Његовом одбацивању, да укаже на Њега користећи се управо Његовим оспоравањем. Неретко друштвени безизлази указују на један од начина сусрета са Богом. “Користи за човечанство су такве да превазилазе било која морална оклевања”[8], изјавио је председавајући Здравственог комитета Велике Британије Лајам Доналдсон, поводом недавне одлуке Британске владе да дозволи експерименте над људским ембрионалним ћелијама, који су проистекли из “Доли” типа клонирања. Овај став јасно изражава савремене секуларне идеје. Моралне вредности су престале да имају вредност. Вредност имају само такозване користи. Насупрот оваквом ставу за Цркву су етичке вредности такве, да ограничења која понекад стварају превазилазе сваку такву “корисност” за човечанство. За Цркву п?
  19. Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија
  20. У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  21. У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
  22. Полазна тачка овонедељног разговора у емисији Храм је прича о талантима-талентима из Матејевог јеванђеља, 25. глава/од 14-30. стиха. Сваком од нас у животу, нашим рођењем су дати таленти за које нисмо ми заслужни (од Бога, родитеља, предака), некоме више а некоме мање, тако је, рекло би се, по Божијем промислу и даровима наших предака. Какав је однос човекове слободе према тој задатости и шта је појам слободе, да ли „слобода од другога" или „слобода за другога"'? Звучни запис емисије Живот као мозаик, ткање смисла од животних тренутака, стална потреба да личност препозна самог себе, своје таленте, лични призив, као и потреба човековог труда да убира плодове и личносно се остварује служењем другом кроз своје таленте. Како створити услове да заједница препозна, уважи и адекватно вреднује таленте и труд сваког појединца? Шта се дешава са појединцима који занемаре, одбаце своје таленте? Гост емисије Храм је доктор теологије Александар Милојков, вероучитељ у Земунској гимназији, члан уредништва часописа „Православни мисионар", писац књиге „Вера и атеизам". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  23. Папа Фрања упутио је Митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ изразе саучешћа поводом смрти Патријарха српског Иринеја, уз поруку да је покојни патријарх, упркос бројним патњама, остао човек вере и дијалога, скроман и весео. „Он је посветио свој живот Богу и неговао дух заједништва у срцу СПЦ. Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство Патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама”, написао је папа у писму упућеном 21. новембра, јавља Танјуг. “Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног Патријарха Господу и Цркви и његов светли пример хришћанско сведочење радости Јеванђеља”, нагласио је папа Фрања. Извор: Митрополија црногорско-прирморска
×
×
  • Креирај ново...