Претражи Живе Речи Утехе

Последњих година Албанска православна црква, поред бројних новосаграђених богомоља, отвара и школе и библиотеке, обданишта и омладинске центре, болнице и старачке домове, гради водоводне мреже и путеве. Има свој дијагностички центар „Благовијести” у Тирани који пружа здравствене услуге из 25 медицинских области, али и покретну стоматолошку клинику која обилази мања мјеста За вријеме владавине Енвера Хоџе скоро све богомоље биле су сравњене са земљом. Уништено је више од 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника само 22 је остало у животу и то радећи углавном као занатлије. Цркве које нису срушене махом су претваране у гараже, магацине, штале за стоку или су једноставно остављане да пропадају. Но, 1992. године, Албанска православна црква је обновљена именовањем архиепископа и синода, и за ове двије и по деценије је направила подухвате који су равни чуду! Данас, путујући кроз ову земљу можете да наиђете на обновљена здања “божјих кућа“ која вам просто речено – одузимају дах! Међу њих се смјестило чак 250 православних храмова и мноштво манастира. Нема званичних података, тек сматра се да православних вјерника има између 360.000 и 520.000. Црква обухвата четири епархије: Тирана-Драч, Берат, Ђирокастра и Корча, а православни Албанци углавном живе на југу земље и у градовима Тирани и Драчу. Око 460 православних парохија је реорганизовано и уређено, а богослужбени живот са вјерском наставом, проповиједима, доботворним активностима и др. уређен је како у градским, тако и у сеоским црквама. Албанска православна црква, са сједиштем у Тирани, данас важи за једну од најактивнијих помјесних цркава. Довољно је рећи да се налази на 12. мјесту у диптиху православних цркава, као и да има ранг архиепископије. Богослужење у овој цркви одвија се на албанском и грчком језику. Иначе, сарадња са Грчком црквом је до те мјере изражена, да многи мисле да су православни Албанци заправо Грци! Прије формирања богословије у Драчу, многи богослови су школовани у Грчкој, тако да је веза са Грчком црквом још продубљенија и израженија. Корча За ових 25 година, у једној сиромашној земљи, Црква је успјела да изгради из темеља 150 цркава и још 70 разних црквених здања, обнови 60 старих светиња и поправи 160 богомоља. За почетак, имала је подршку моћне и утицајне сестринске цркве: Васељенске патријаршије. Почевши скоро ни од чега, Албанска православна црква морала је да ишколује сопствено свештенство, а пре тога да отвори богословску школу (1998. године). Рукоположено је 140 нових свештеника, црква данас има три богословске школе са интернатима. Она је сада у могућности да осим духовне, врши и хуманитарну дјелатност. Кад се томе броју придода и више од 120 новоподигнутих обданишта, школа, омладинских центара, митрополитских дворова, гостопримница, радионица, народних кухиња, сиротишта, старачких домова, здравствених центара и др. – добија се донекле слика о подухватима благочестивог православног народа ове сиромашне земље. Треба имати на уму да ове грађевине нису тек тако изграђене, него су подигнуте по најсавременијим грађевинским прописима, темељито, и не само објекти као такви, него и њихови екстеријери, уз обавезне парохијске домове са салама за предавања, концерте, позоришне представе и учионицама за вјерску наставу, малим кухињама и др. Албанска црква има своју штампарију, па овде штампа богослужбене књиге на албанском језику (много је већ преведено с грчког језика), богословске књиге, уџбенике за вјерску наставу или приручнике за две богословије и једну духовну академију. Она има своје мјесечне новине „Васкрсење“, дечји часопис „Радујте се“ и студентски билтен „Ријеч“, као и омладински часопис „Звона“. Године 2009. отпочели су објављивати стручне чланке у часопису „Истраживање“, и то из богословља, науке, културе, уз репортаже о савременим догађањима у Цркви. Већ четири године, Црква има у Тирани свој дијагностички центар „Благовијести“ са стручним медицинским особљем које ради у савремено опремљеним просторијама и уз добровољни рад, а у питању су већ позната имена на пољу медицине. Центар пружа здравствене услуге из 25 стручних медицинских области. Здравствене установе постоје и у мјестима: Каваја, Џерџукат и Лушње. Уз то, мобилна стоматолошка клиника пружа стоматолошке услуге (нарочито дјеци) у селима и градовима. У новембру 2011. г. отворена је Очна клиника, као и Оториноланколошка клиника, с напоменом да се у очној клиници однедавно врше и хируршки захвати. Саранда Црква има 17 обданишта, у која се примају дјеца првенствено из сиромашних породица. У овом тренутку, Црква има 50 омладинских центара, распоређених по градовима и селима. Сваке године организују се разне активности намијењене омладини, као што су љетњи и зимски омладински кампови, конференције, спортска такмичења, рад с дјецом и омладином ометеном у развоју, омладински фестивали, свечаности и др. Ова Црква организује љетње кампове и за дјецу с Косова и Метохије. Ради школовања свештеничког подмлатка, Албанска Црква је у међувремену основала следеће школске установе: Богословску академију „Васкрсења Христовог“ у новом манастиру светог Власија и двије средње богословске школе, обје под заштитом Часног крста, и то у Ђирокастру и малом мјесту Сукту, недалеко од Драча. Све три школе су интернатског типа. Сваки студент има своју посебну спаваћу собу са свима условима за студирање. Богослужбене књиге се штампају у црквеној штампарији, а има их све више. Наиме, Црква жели да хитрим ходом покуша накнадити све оно што је било прекинуто и угушено у вријеме атеистичке власти. Албанска црква је отворила школе за образовање лица других струка, тако у Тирани постоји школа „Протагонити“, што је албанско-америчка школа, и двије „Школе љубави“, што су албанско-грчке школе, у Драчу и Ђирокастру. Од 2013. г. у Корчи ради тзв. Платонова средња школа, а у месту Месопотам, близу Саранде на југу земље, функционише техничка школа „Апостол Павле“. У Буларату, близу Ђирокастра, такође на југу, постоји интернат за дјевојчице средњошколке. У октобру 2012. отворена је прва школа византијске музике у тзв. Центру „Тавор“. При свему овоме, имају и Институт за професионалну обуку „Дух љубави“, који функционише у Тирани и Ђирокастру. Већина ових школа је смјештена у црквеној порти, гдје им је и мјесто, јер се Архиепископија труди да се сваки слободан градитељски простор што боље искористи. Све школске зграде су подигнуте по најсавременијим прописима, док су професори и наставници веома квалификовани. Напоменути је да су све црквене школе, православне и римокатоличке, признате пред законом, па се ученици могу уписати на државне факултете без додатних испита. Установљена је Канцеларија за очување културног наслеђа, и Црква је утрошила неколико милиона евра за рестаурацију културно-историјских споменика, па су у оквиру овог залагања настале радионице за иконописање и рестаурацију и конзервацију икона; према њиховим извјештајима, до сада је рестаурисано 600 старих икона. У овом циљу образују се нови умјетници, који обнављају традицију православног живописа. У многим црквама постоје хорови, али и посебан византијски хор који је издао седам касета и ЦД. Споменимо још црквену радио станицу „Васкрсење“ у Тирани која емитује од 1998. године. Црква је објавила многе научне радове настале на научним семинарима, издаје документарне филмове, организује академске симпосионе и разне изложбе иконографије, води дечје пројекте и сл. Црква је помогла и у унапређењу земљорадње, воћарства и сточарства у неразвијеним крајевима своје земље. Вриједно похвале и пажње је и то да је за села Вуларитис и Клеисари, оба код Ђирокастра, изградила нови водовод. Обнављала је и електричну мрежу и градила путеве како би боље повезивала светилишта. Међу најљепше православне цркве на свијету убрајају се оне које се налазе у околини Корче, центру православља у југоисточној Албанији, у близини границе са Грчком и Македонијом, а у подножју планине Мораве на узвишењу Света Тана. Почетком средњег вијека, Корча постаје урбани центар са црквом из 9. вијека, која је обновљена у 14. вијеку. Једна од оних која привлачи највише пажње свакако је и малена Богородичина Црква – Свете Марије, смјештена на врху узвишења у селу Мборја, на падини планине Мораве. Ова црква посвећена је Христовом Васкрсењу и потиче из 13. вијека. Саграђена је од камена и дрвених греда са ових простора, у облику тролиста, са малом куполом на врху. Фрескосликарство у овој цркви важи за једно од најбољих на Балкану. Поред оних у Корчи, међу најљепше цркве на свијету убрајају се и црква у Поградецу, катедрала у Берату, катедрала у Драчу, манастир Арденица, Свети Никола у Мезопотаму… И за крај – Саборни Храм Христовог Васкрсења у Тирани. Величанствен је овај грађевински подухват! Са оваквим духовним остварењем могле би се подичити и много бројније и богатије помјесне православне цркве. Налази се у строгом центру Тиране. Занимљиво је примијетити и то да је старија, мања Саборна црква срушена у вријеме атеистичког дивљања 1967. да би на њеном мјесту био подигнут хотел. Садашње власти су подариле нову локацију за ову Саборну цркву. Комплекс нове цркве у Тирани састоји се од Саборне цркве, капеле, звонаре и двора за Архиепископију и Свети синод. На куполи има 52 прозора, која представљају 52 недеље у години. Звоник је висок 46 метара. На његове четири стране виде се пасхалне свијеће усмјерене према небу, а символишу четири јеванђелиста који су писали о догађају Васкрсења Христовог. На звонику је 16 звона, а на врху је и часовник. У крипти цркве је културни центар. Центар је амфитеатар и може смјестити 500-850 лица. Може служити за држање предавања, приказивање представа и организовање концерата, наравно, и за приказивање филмова и др. Има и бину, па може послужити и као позориште. Иначе, сав комплекс захвата 5039 кв.м. Сама Саборна црква има 1660 кв.м; висока је 29.2 м, а крст 32.2 м. Синодални центар захвата 830 кв.м. Подизање Саборне цркве је започело у јулу 2004. г., а завршено је у мају 2011. године. извор View full Странице

Чини ми се да је код нас срба много распрострањено врачање тј.: Не иде ми у животу, значи мора да ми неко врача или имам неко породично проклетство. Нашла сам један леп одговор на те сумње па бих да поделим са осталима.

Одељење за информисање и образовање Украјинске православне цркве објављује у преводу са грчког језика интервјуу митрополита Бориспољског и Броварског Антонија грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа, објављен 12. септембра 2018. године. Руководилац унутрашњих послова Украјинске Православне Цркве, митрополит Антоније у свом интервјуу, рекао је која је осећања изазвала одлука Васељенске Патријаршије да именује два егзарха у Кијев на територију Украјинске православне цркве, о посљедицама које ће се појавити у Украјини као резултат могуће додјеле аутокефалије расколницима и стварању паралелне Цркве, као и о потезима који би могли помоћи у избјегавању ових опасности. – Каква осјећања у вашој Цркви је изазвала недавна одлука Васељенског Патријархата да именује два егзахара у Украјини? – Тугу и негодовање истовремено. Надам се да сте читали званичне изјаве наше Цркве. У нашој Цркви, вјерујући људи и свештенство су забринути, имају веома тужна предосјећања, немир у срцу. Очекујемо најгоре. Једном прије годину или двије дана, Васељенски Патријарх је у приватном разговору са једним јерархом наше Цркве рекао: „Не брините, Мајка Црква никада неће повриједити своју кћерку“. И тада смо били веома захвални Васељенском Патријарху чувши такве ријечи од њега. Међутим, сада смо збуњени, због чега је Патријарх промијенио мишљење и рањава тијело канонске цркве у Украјини својим радњама. Обично Патријарх говори веома мало, али свако Патријарашко саопштење изазива олују у украјинским медијима. У сваком чланку, изјави, коментару, наша Црква се оптужује од стране расколника, политичара и радикала. Морате схватити да је наша Црква под великим притиском, а Мајка – Црква умјесто да помаже да заштити своју кћерку, долива уље на ватру – и својим изјавама и дејствима помаже непријатеље канонске Цркве. – Чини се да је Васељенска Патријаршија одлучила да додијели аутокефалију, очигледно надајући се да се на тај начин може ријешити проблем раскола. Ваше Високопреосвештенство, како видите ово? – Не знам зашто је Васељенски Патријарх одлучило да се додјелом аутокефалије може зацијелити шизма. Ко му је то рекао? Познато је да прије лијечења било какве болести, љекар мора дати тачну дијагнозу. У нашем случају, управо питање аутокефалног уређења је породило раскол почетком деведесетих. И не мислим да би било правилно да се лијечи болест начином који ју је узроковао. Чини ми се да је патријарх Вартоломеј у нашем случају поставио погрешну дијагнозу, и наставља да погрешно лијечи. Упорни и тврдоглави покушај Васељенске Патријаршије да се излијечи раскол у Украјини уз помоћ аутокефалности нијесу лијек, већ отров не само за канонску Украјинску Православну Цркву, већ и за цијело Тијело Васељенског Православља. Није тајна, шта ће бити ако Патријарх Вартоломеј оде до краја и не преиспита своје одлуке. Последица овог корака биће отровани међуправославни односи, као и све Православље. Зато што, како ми разумијемо, Фанар се труди да створи нову паралелну „Цркву“ у Украјини, која ће се састојати од садашњих расколника, а они ће, несумњиво, најприје прибјегнути у ову организацију, која ће бити проглашена као будућа аутокефална Црква. Прије свега, желим рећи без претјеривања да ова идеја има расколнички карактер од самог почетка. -Зашто? – Зато што у нашој земљи већ постоји канонска Црква. Ако она не би постојала, онда је ствар другачија, или ако би смо били у јереси, онда је разумљиво. Али када у Кијеву постоји канонски архиепископ, то јест Митрополит Онуфрије, а неко споља жели да створи паралелну јерархију и прогласи је аутокефалном, онда он ствара раскол. Стварање и постојање паралелне јерархије карактеристично је за раскол. Ми смо већ доживјели сличне ствари у Украјини и видјели како је Филарет то урадио када нас је напустио и створио паралелну јерархију у односу на нашу Цркву. У сваком граду где је наш епископ, он је поставио свога, расколничког. Ако ово не називамо расколом, шта је онда раскол? Желим да поменем још један историјски примјер. Прави раскол између Истока и Запада, односно између Римокатоличке и Православне Цркве, није се десио 1054. године, када се тадашњи патријарх, Михаило Керуларије, разишао са кардиналом Хумбертом. Прави раскол је настао током Првог Крсташког похода (1096-1099), када су латински крсташи почели протјеривати православне епископе у Антиохији и генерално на Блиском Истоку и поставили латинске епископе на њихова мјеста. Управо током овог периода почео је реалан раскол. Наша велика огорченост је у томе да Васељенски Патријарх, својим недавним потезима, чини се ради то исто. Он је већ стао на пут раскола пославши два егзахара у Кијев без дозволе локалног епископа,то јест митрополита Онуфрија, очигледно има спремност да створи нову „цркву“ у Украјини, и да постави новог архиепископа или митрополита или патријарха и нову јерархију, и тој новој организацији додијели аутокефалију. Али то је строго забрањено светим канонима. Да бисте боље схватили шта Васељенска Патријаршија можда хоће да уради са нама, ја ћу вам дати такво поређење. Наравно, поређења нијесу увијек савршена, али нам помажу да боље схватимо стварност. Ви имате раскол старокалендараца у Грчкој око сто година. Још није разријешен. Замислите да вам неко од Патријаршија каже: „Ако не можете сами ријешити, онда ћемо ми то учинити. И тако ми признамо старокалендарце као канонску Цркву, назовемо их Јеладском Црквом, опет примимо стари стил календара, а ви – права црква Јеладе – морате да се придружите њима и одрекнете се свог календара. Ако не желите, будите како хоћете, али ми ћемо вашој Цркви дати ново име. “ Исту ствар желе урадити овдје са нама. Политичари уз помоћ расколника желе да нас преименују од Украјинске православне цркве, која ми јесмо, у „Руску цркву у Украјини“, желе да нас учине странцима. Желе да све буде супротно. Расколници да постану канонски, а канонска Црква да постане расколничка или макар туђа за свој народ. И Васељенска Патријаршија игра у тиму непријатеља наше Цркве – и то нас боли. – Ако добро разумијем, ако се тако заиста догоди, онда ће у Православљу бити створен велики скандал? – Наравно, последице овог корака Васељенске Патријаршије ће утицати на цијело Православље, јер ако један Патријарх може да удари на канонску територију друге цркве, зашто то исто не може учинити други? Није тајна да између неких Помјесних Цркава постоје епархије које су историјски припадале другој сусједној Цркви, али сада, са овим преседаном, свако може учинити оно што жели. Гдје долазимо са овом логиком? То ће бити катастрофа. – Када сте ишли у Фанар 23. јуна заједно са осталим члановима Светог Синода, да ли Вас је упозорио Васељенски Патријарх да ће поступити на овај начин? – Не. Зато нас изненађују зашто је Патријарх Вартоломеј нашао времена и начина да разговора са Предсједником, преко кога је затражио обраћање и потписе расколника, али (није пронашао прилику да комуницира) са канонском Црквом? Као да не постојимо. Као да смо расколници ми, а канононска Црква као да су сами расколници. Поред тога, знам да Помјесне Православне Цркве веома збуњено посматрају ова догађања и гледају до чега ће доћи Васељенска Патријаршија. Васељенски Патријарх не може занемарити став канонске цркве. – У Константинопољу, недавно је одржан сабор јерархије Васељенске Патријаршије, где је украјинско питање било једно од главних? Како можете оцијенити расправу о Вашем питању на Фанару? – Не знам све детаље о томе шта се тамо говорило на ову тему. О томе можемо судити само из онога што смо читали у медијима. Међутим, ми смо изненађени чињеницом да на Фанару о решењу украјинског питања говоре архијереји, од којих већина никада није била у Украјини и немају пуно разумијевање онога што се дешава у нашој земљи. Колико нам је познато, главни извештај о украјинском питању је читао епископ из Крита, који живи у Естонији. Имам у виду владику Макарија Христопољског, који, ако ме сјећање служи, чак и ако је долазио у Украјину, онда једном и то веома давно. -На овај недостатак упознатости о црквеној ситуацији у Украјини обратили су пажњу архијереји Васељенске Патријаршије из Финске који су навели у свом интервјуу да им је недостајало мишљење украјинских архијереја, од којих су тројица учествовали у Синакис-у. – Шта ће се у Украјини десити са вашом Црквом у случају давања аутокефалности расколницима, што ће, како се чини, учинити Фанар? – Све ће бити супротно. Данашњи расколници ће постати аутокефална Црква, а нашу канонску Цркву ће покушати да учине туђом за нашу земљу. Овдје се Васељенски Патријарх компромитује у очима наших вјерника, нашег свештенства и архијереја. Наша црква неће признати те кораке и неће саслуживати са новом „црквом“. Црква је велика духовна породица, што значи да ће већина наших вјерника и парохија остати у канонској Цркви, неће издати своје пастире које воле и за којима иду. Неки ће отићи, али не и многи, углавном ће отићи проблематични. У породицама Украјинаца, спорови ће поново почети, поново ће отимати наше храмове, брат ће ићи против свог брата, биће сукоби. Такве догађаје смо већ преживљавали почетком деведесетих година прошлога вијека, када је дошло до раскола. – Како видите излаз из ове ситуације, шта предлажете? – Схватам да сам Вам говорио о врло тешким стварима. Али вријеме дипломатије већ је прошло, и ми морамо отворено и искрено говорити, јер опасност угрожава цијело Православље. У тој ситуацији, ниједна од Помјесних Православних Цркава не може остати по страни, размишљајући и надајући се да се поменути догађаји неће тицати и ње. Све Помјесне Цркве чине Тијело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Како нас апостол Павле учи, „ако страда један уд, са њим страдају сви удови “ (1 Кор 12:26). И зато је неопходно да све Помјесне Цркве подигну свој глас. Неопходно је да се сабирају Поглавари, да кроз дијалог сви пронађемо решење. Како је Васељенски Патријарх рекао на почетку свог састанка са патријархом Кирилом, ако политички лидери кроз дијалог рјешавају проблеме међу собом, тим прије црквени лидери треба да искоришћавају могућности за дијалог. Поред тога, наша Црква има синодални систем одлучивања. Из историје Цркве видимо да су чим се појави проблем, јерес или раскол, сазивани како Помјесни тако и Васељенски Сабори. Према томе, у нашем украјинском случају, неопходно је да нас сабере благодат Светог Духа, онако како пјевамо на Врбној недјељи, као и током наших Сабора и Синода само заједно са молитвом, водећи рачуна о добру Цркве, под вођством и просветљењем Светог Духа, наћи ћемо решење проблема и избјећи велике проблеме у тијелу наше вољене Цркве Христове, гдје је Господ поставио нас „епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом „(Дјела 20:28). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже, презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави, поручио је митрополит Порфирије. У шесту недељу по Педесетници, 25. јуна/08. јула 2018. године, када Црква празнује успомену на Свету преподобномученицу Февронију, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началствовао је Божанственом Литургијом у загребачком Саборном храму Преображења Господњег. Саслужујућем му свештенству и верном народу Митрополит се обратио литургијском беседом после прочитаног одељка из Јеванђеља од Матеја. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји. И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога. А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим? Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи? Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме. И уставши отиде дому своме. А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима. (Мт. 9, 1-8) Митрополит Порфирије је у својој беседи казао: „ Јеванђеље Христово, реч Божија, нам открива да човек није само тело и да свет, у којем живимо, није само материјалне природе. Стога, да бисмо схватили стварност, да бисмо разумели себе, није довољно да користимо само свој разум, свој ratio. Наиме, свет јесте видљив и материјалан, али он не би био потпун када не бисмо знали да постоје и духовне силе, односно, да постоји и духовна страна света и, нарочито, духовна страна човека. Да бисмо разумели ту другу, духовну, димензију човека и творевине Божије, није довољно да размишљамо само математички и да користимо само научна, природна, знања. Неопходно је да имамо и веру. Али, неко би рекао, ако смо тело добили, зашто онда морамо да се боримо за веру? Зар није вера нешто што је нама по самој природи од Бога дато? Наравно да је вера дар Божији и да сваки човек, као икона Божија, носи у себи димензију вере, носи у себи клицу вере. Све смо добили као у заметку, као у клици, као у семену, и све у себи треба да развијамо да бисмо били потпун и истински човек. Ако бисмо, када узмемо у обзир само материјалну димензију живота, живели само спонтано и по нагонима, онда ми не бисмо били различити од бесловесног света, од животиња. Разум смо добили, управо, да би смо своје телесне димензије ставили у функцију тако да оне буду у складу са Законом Божијим, а то значи да функционишу у складу са Божанском намером о нама, другим речима, у складу са нашом природом. Исто тако и вера је нешто што је сваки човек добио, али она мора да се негује. Човек мора да улаже труд од себе да та вера има смисла у његовом животу, да уроди плодовима, да та вера буде једно дубоко, унутарње, око уз помоћ којег човек може да прозире и да види иза онога што је опипљиво и голим оком видљиво. Тако, браћо и сестре, и у данашњој причи из Јеванђеља, по ко зна који пут, Господ показује колико је вера важна. Видимо у данашњем одломку из Јеванђеља да су људи, који верују у Бога, пред Христове ноге донели једног болесника који, по свој прилици, није имао живу веру, а био је болестан. И ако бисмо мислили да је неопходно да свако има личну веру и да она буде толико јака да би се десило чудо у његовом животу, онда у овом Јеванђељу нам се потврђује да наша вера, која се онда претвара у молитву према Богу, може имати ефекта и на људима који нису баш утврђени у вери. Другим речима, ако верујемо у Бога и молимо Му се за неког нашег ближњег, или за било кога, ако ја та наша вера истинска, ако заиста знамо кроз веру да Бог може из љубави према сваком човеку, кад га као деца замолимо, да учини чудо, то чудо ће се и десити. Не вером оних за које се ми молимо, него нашом вером, јер у овој причи Господ јасно каже: „ Видјевши Исус вјеру њихову“, односно, оних који су донели болесника, Он га исцели. Вера, дакле, има снагу да чини чуда уколико је чиста вера. Вера нас повезује, зато што верујемо Богу и у Његову љубав и са другим људима. По чему смо ми једна јединствена заједница? По вери! Али по вери која није идеологија. По вери која нема за циљ да нас одваја од других и да нас чини да се осећамо да смо бољи, да смо изузетнији и која не чини да друге сматрамо, на било који начин нижима од нас или достојнима, не дај Боже презира или мржње. Вера у Бога чини човека активно боголиким, а Бог воли сваког човека и то истом, ако можемо употребити ту реч, количином љубави. Само зависи колико ко у себи има чисто око вере да може препознати ту љубав Божију. Највећи број људи, нажалост, нема вере у живога Христа и живи као да живот траје 80 или 90 година само. Нећемо улазити у то какав је смисао таквог живота, али ћемо рећи да ми, кроз Јеванђеље Христово, знамо да је човек створен за вечност и постоји у вечности. Зато је неопходна вера, најважнији темељ нашега постојања, и молитва која извире из вере. Један човек је рекао: „ Не знам да ли постоје чуда или не, али често, кад сам се молио Богу, дешавале су се неке случајности“, могао је то вером да препозна, „а када се нисам молио Богу није било ни случајности“. Другим речима, није хтео да каже да су се дешавала чуда, али ако имамо веру и молимо се Богу, и кроз молитву постајемо смирени, видећемо да Бог дејствује у нашем животу. Знаћемо и да не мора бити увек онако како ми желимо и да, заправо, то и није најбољи пут и најбоље решење. Нека би нам Господ дао да имамо живу, чисту веру. Веру која хоће да живи по Јеванђељу да бисмо, онда, могли да осећамо блискима наше ближње са којима живимо и читав свет као храм Божији, те да бисмо ту веру, молитвом у себи, непрестано умножавали како би, кроз веру и молитву, живи Бог био присутан у нашем животу овде и сада, али и у векове векова“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Архиепископ охридски Г. Јован и Епископ стобијски Г. Давид служили су на празник Св. Георгија Свету Литургију у београдској цркви Св. Александра Невског. Поучавајући верне Архиепископ Јован је указао да је разговор Господа Христа са Самарјанком разговор - просветљења, поучан за све који улазе у Цркву и истакао да нема другог начина и пута да се уђе и остане у Цркви осим пута просветљења: "Зато је светлост симбол за све што се догађа у Цркви - тај пут просветљењем Духом Светим, који нуди Црква, пут је савршенства - а пример нам је управо Св. Георгије за кога нема ништа важније од тога да се приближи Христу - жртвујући и сопствени живот. Бог је зато њега прославио". Осврнувши се на одржавање Светог Сабора СПЦ Архиепископ Јован је позвао народ да буде у молитви заједно са својим епископима јер "Дух Свети чини Цркву управо кроз узајамно дејство свих и ако имамо ту свезу знаћемо колика је одговорност свих, јер Црква је збир - епископа, свештеника, ђакона и народа, и то нам Литургија показује", истакао је Архиепископ Јован. Звучни запис беседе Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован богослужио у београдском храму Светог Александра Невског Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александара Невског, на празник Светог великомученика и победоносца Георгија, началствовао је Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовом Блаженству саслуживали су Преосвећени Епископ стобијски г. Давид, старешина храма Светог кнеза Александра Невског протојереј-ставрофор Вајо Јовић, протојереј Бранислав Јелић и ђакони Александар Секулић и Бранислав Кеџић. Храм је био испуњен благочестивим народом и великим бројем свечара који као своје крсно име и заштитника прослављају Светог Ђорђа, дошавши да овом великом угоднику Божјем принесу своје молитве. Благољепију најсветијег богослужења допринео је својим појањем ревносни храмовни хор под посвећеним руководством Јелене Анастасије Тонић. Гостољубље високоуваженим гостима је указано после свете Литургије у Парохијском дому уз пригодно послужење и душекористан разговор господе архијереја са парохијанима овог београдског храма, који су познати по својој жељи да се свако у парохији осети добродошао и да се поново, пуног срца - врати да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа. ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Извор: http://spc-berlin.com/2018/03/21/игуман-манастира-пиносава-о-петар-у-го/ Игуман манастира Пиносава, о. Петар у гостима нашој заједници СУБОТА, 24. март 2018. год. П р о г р а м: 18,00 час.—Вечерње богослужење 18,30 час.—Предавање на тему «Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 37,27) После предавања, разговор са духовником НЕДЕЉА, 25. март 2018. год. 10,00 час.—Св. Литургија и беседа о. Петра View full Странице

„Скидам чини“, „бацам чини“ – ови и слични огласи су 90-их година пунили рекламне странице новина скоро сваке врсте. И реклама је донела своје „резултате“. „Оче, бацили су на мене зле чини“, – или: „Оче, препоручите ми добру икону против урока“, – после две деценије ове фразе често чујеш од разних људи, који долазе у цркву. И не само од оних што просто „зађу“ у цркву – дешава се и да бака, која више година иде у цркву, уздахне на исповести: „Ето, бацили су чини на мене, тешко ми је да ходам“. Појмови као што су „урок“ и „чини“ су се чврсто усталили не само као речи које се често користе, већ су постали саставни део погледа на свет многих наших суграђана и заузели своје место негде поред појмова „добре и зле енергије“ и многих других езотеричних термина. Овде треба придодати и целу групу „видовњака“, који у својим процедурама „скидања и бацања чини“ користе православну симболику: свеће, иконе и још много тога. После свега тога обичном човеку може да се учини да заиста и постоје те чини. И ту је неопходно разјаснити како се Православна Црква односи према таквим појмовима. Оно што не постоји „Чини“ и „уроци“ – то је оно што не постоји. Постоји само оно што човек допушта злим силама да му учине. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио: „Црне снаге таме су немоћне. Само их људи, удаљавајући се од Бога, чине снажнима, зато што дају ђаволу право на себе.» Сваки хришћанин је позван да исповеда своју веру у пракси. „Вера без дела је мртва“, – говори апостол Јаков (Јак. 2:20). И заиста, веома често можемо да видимо како човек који се удаљио од Цркве, почиње да се заноси различитим „паранормалним догађањима“. Навешћу још један цитат. „Сваки човек у својој души има простор величине Бога, и свако га испуњава како може“, – ове речи припадају непоколебљивом атеисти Жану Полу Сартру. Чак и он је то разумео! Исти је случај и овде: ако се човек удаљава од Бога, он може да се примакне само једном – ка Његовом непријатељу, тојест ка ђаволу. „Ко није са мном против мене је; и ко не сабира са мном, просипа“ (Мт. 12:30). Савремени човек има сан – да буде као сви. Вероватно су сви чули расуђивања многих наших савременика, у стилу: „ја нисам урадио ништа лоше“ и „радио сам оно што и сви“. Али у духовном животу не можеш да будеш осредњи – нема „сивог“ у Православљу. Постоји или добро, или зло. А када човек наивно расуђује, мислећи да није ништа лоше урадио, док притом верује „као и сви остали“, тојест „у души“, а без Цркве, онда треба да постави себи искрену дијагнозу – од Христа је такав човек отишао. А то значи само једно – он је сада отворен за свакакве нападе злих сила, које неће оклевати. Како да се боримо? И ето, човек је отишао од Христа. Почињу различити напади злих сила. Човек сматра да су на њега бацили чини и почиње да „се бори“ са њима. А ту тржиште магијских услуга нуди огромни асортиман. Можеш покушати да се унапред заштитиш од чини, можеш да их „скинеш“. Ако хоћете да се оградите од потенцијалног бацања чини, онда треба да носите црвен конац, правилно да убодете чиоду, можете да носите „Фатимино око“ и многе друге варијанте амајлија све до потпуне егзотике. Само треба да имамо на уму духовну суштину таквих пракси – то је исто као и обраћање злим дусима. Често говорим људима који долазе у храм са црвеним концем или „Фатиминим оком“ да они носе на себи малог ђавола. Можда је то мало оштро али је ефикасно. Већина људи ове конце кидају и бацају већ у самом храму. Скоро да нема смисла да пишем и о „скидању чини“, јер је то тај исти концепт „клин се клином избија“. И јасно је да обраћање злим дусима за помоћ против злих духова доводи до само једног резултата – продубљења робовања злим силама. „Безгрешне љубавне чини“ Дотаћи ћу се само једног битног детаља „скидања чини“. „И није чудо, јер се сам сотона претвара у анђела светла. Није дакле ништа велико ако се и слуге његове претварају као слуге правде“ (2Кор.11:14) – речено је у Новом Завету. Не постоје „безгрешне чини“, исто као што гатаре, видовњци (и други слуге ђавола) не могу бити православни хришћани. Такви могу колико им воља да се користе православним обележјима, да вам предлажу да запалите свеће у цркви, или у току магијске сеансе, могу да се служе иконама и изводе многе друге ритуале. Али присетите се речи апостола Павла, које смо навели горе. Не дозволите да вас заведу ови спољни православни симболи – суштину то не мења. Шта да радимо? Треба да живимо духовним животом то је једноставан одговор. Треба да се сећамо да хришћанин има само једну „алтернативу“ – или да буду са Богом, или да падну у руке Његовог непријатеља. А живети духовним животом значи у пракси остваривати своју веру. Тојест, треба искрено да се молимо, да редовно учествујемо у Светим тајнама, а не само да „верујемо у души“. У супротном, таквог човека чекају и „уроци“, и „чини“, и остали напади злих духова. С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева Свештеник Александар Јермолин 15 / 08 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105782.htm