Претражи Живе Речи Утехе

У присуству Њ.К.В. Престолонаследника Александра и Принцезе Катарине, Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Порфирије освештао је рестаурирани Часни Крст који украшава купoлу Дворске капеле Светог Андреја Првозваног, заштитника и Крсне славе Краљевске породице Карађорђевић. После свечаног чина освећења Часног Крста, Престолонаследник Александар и принцеза Катарина имали су дужи разговор с Патријархом о бројним актуелним темама и питањима од интереса за нацију и Цркву. “Његова Светост није први пут у Краљевском дому, али је ово први пут да се састајемо од када је преузео свету службу Патријарха. Српска Православна Црква и Круна су најстарије институције нашег народа које су га чувале и водиле кроз векове. Сигуран сам да ћемо традицију сарадње на општој користи српског народа наставити заједно, са нашим Патријархом Порфиријем, као духовним Оцем свих нас”, рекао је Престолонаследник Александар. Током чина освећења крста Дворске капеле, Патријарх српски Г.Г. Порфирије истакао је значај крста као симбола распећа, али и као знак победе и васкрсења. “Силом божјом, благодарношћу и љубављу Његовом, када имамо крст као знамење тада долази и обнављање и васкрсавање. Нека Бог да, да се све што је честито обнавља и васкрсава: у нама, у Краљевском дому, нашем народу и држави, а пре свега у нашој православној цркви”, рекао је Патријарх српски Господин Порфирије. На крају сусрета Његова Светост Г.Г. Порфирије, захвалио се домаћинима на гостопримству, те светим Архипастирским и Патријарашким благословом благословио Престолонаследника Александра, Принцезу Катарину и сав Краљевски Дом. Извор: Краљевска породица

Домаћа Седма сила: њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ Памте се времена када се сматрало чашћу и благословом писати о Српској Православној Цркви. Угледни новинари су извештавали за реномиране новине и електронске медије. Да они испољавају хришћанску веру могло се осетити по питањима која су постављали и по начину опхођења са црквеним великодостојницима, свештенством и монаштвом. Додуше, и данас имамо такве људе у новинарској професији, и сваки пут у Цркви долази до одазива њиховим тражењима да им се, колико је то могуће, понуде одговори на актуелне црквене и друштвене теме. Сваки такав вид комуникације у Цркви је благословен по природи ствари, јер представља могућност и за својеврсну заједничку мисију. Сами новинари, публицисти и аналитичари су на том пољу временом стекли драгоцено искуство благодарећи управо разговорима са људима из Цркве. Чињенице сведоче да су међу њима изграђивани односи узајамног уважавања и поштовања, што је било на корист и друштву и Цркви. Захваљујући овој спрези појавили су се и доајени јавне речи на домаћој сцени и друштва и Цркве. Класично новинарство је и на домаћој медијској сцени као и у свету, прошло кроза све своје ерозивне фазе: од истраживања и аналитичности до умекшавања и причљивости, од празнословља и знатижеље до исповести и кршења приватности, од полицијског ислеђивања и клеветања до оптужби и монтираних процеса, од уцена и ратних поклича до хушкања на рат и сачекуша, од крађе информација и тајни до лишавања људи слободе и живота, од јавних харанги, егзекуција и трагедија до одређења судбина и животних токова, те од хуманости и милосрђа до мржње и демонизма... А онда је у српски медијски простор грунуо страни платиша са својим капиталом, који не само да је изнајмио новинарско перо значајног броја људи, него им је запленио и новинарски ум и душу. То би се још дало разумети у случају новинара атеиста и агностика, али се тешко може разумети у случају извесних људи унутар Цркве; људи који напросто нису могли одолети трима јеванђелским искушењима. Овај страни платиша се наиме директно и индиректно домогао душа ових, у црквеној вери неутврђених и нетрезвених људи; и то људи распоређених на значајним местима у Цркви. Улогу коју су у древно време имали Ефијалтис, тројански коњи и петоколонаши, одскора невладине организације, у овом часу је имају и врше је извесни умрежени плаћеници у одеждама и учитељским тогама. Споља огрнути плаштовима и тогама и монденским костимима, ови отуђени људи су у међувремену и имиџ харлекина и чаробњака попримили, једнако тако и старова и магова. Њихови наступи су редовно јавни и темпирани, поготово када треба себи да уберу политикантске поене; док су обично потајни када пљују и псују и проклињу оне који им сметају. Поготово су они тако настројени када имају неутаживу потребу да избљују сав свој наталожени јед и отрове непреображених страсти; док су исти перфидни када глумљеним шармом анимирају незнавене људе да промовишу њих и њихове визије идеалног и праведног друштва и Хришћанства. Зато је све то код људи који се не дају обманути створило дубок и неизбрисив утисак да је на делу стварање једне глобалистичке структуре; структуре дубоке државе и дубоке парацркве; створене у држави Србији, и авај, у Српској Православној Цркви!!! Наравно да дубока држава & дубока парацрква као одвојени и здружени пројекти самозваних и самонабеђених архитеката из Српске Цркве, сакривених иза медијских картонских кулиса, имају и своју квази-теолошку основу: дугу са израженом жутом и зеленом бојом, теологију прилагодљиву преко сваке мере, укуса и побожности. И опет теологију алтернативну, те неолибералну и мекану; теологију са „канонима окаченим мачку о реп“ и са догматима које неталентовани и пропали богослови, притворно комуникативни а уствари сурови у срцу, растежу као вашарску хармонику; теологију са сличицама и твитовима ала Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) која никога у Србији не штеди! Као таква, она није поштедела ни Српског, Богом датог нам Патријарха, блаженоупокојеног Иринеја, као ни садашњег бачког епископа, хвала Богу живог и здравог! Иначе својевремено Самим Христом упућеног преко светог старца Порфирија у Србију за учитеља отачке вере и Предања. И док данас са муком гледамо и слушамо како описане опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве „скидају и Онога с Небеса“ по рецептури сопствених теолошких формула и измишљотина о своме изабраништву, не знамо више чему бисмо се чудили? Самодеструктивном ли нагону сите и обесне и црквено неваспитане деце, која се на сваком кораку одричу очинства и синовства, или аутошовинизму опијених потомака оних дедова који су проповедали Јеванђеље у Српском народу, и истовремено синова чији су оци проливали крв за исти, напаћени Српски народ. А део шаролике гараве штампе чије актуелности више не трају ни један једини час, са делом пиратских медија, плаћаних да изазива навијачку и митингашку вику и дреку и хаос код полусловесних, неуких и потплаћених навијача, здружено наставља да раслабљује народни и црквени организам и етос. Будући у спрези, они наиме подстичу дефетизам, уносе панику, застрашују псеудо-пророчанствима о наследницима тронова и пропасти Српског народа и његових првака; исти они опет само на један миг изричу судове о наводној непоправљивој јаловости Српског народа (његовој потураној геноцидности и некомпатибилности са Европом). И то упркос чињеницама да је Српски народ због своје оданости Христу, Православној вери и предањском етосу до сада доживео свако зло, све врсте прогона и шиканирања, ускраћивања права на сопствену историју, и наравно, губитак права на своје многобројне територије. На нашу највећу жалост, уврежењу нетрпељивости туђинчеве према свему српском у овом наопаком времену нарочито доприносе и помињане у овом тексту опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве. Што се пак ставова спрегнутих кланова на друштвеној и црквено-теолошкој сцени у овом тренутку тиче, ствари још и додатно стоје: кланови дубоке државе & дубоке парацркве су антицрквено настројени, и унутар њих се размишља и делује у категоријама обмана, спинова и завера, медијских харанги и стигматизација неистомишљеника... Сума-сумарум, овде се више не скривају механизми уклањања неподобних, ма о коме се од неподобних радило, па и о онима које је везивала болесничка постеља. Сама православна теологија такође није поштеђена, него се даље врше експерименти да се она удворички стално прилагођава модернистичким трендовима неких црквених центара и палога света. Квази-теолошка камарила притом циљано, а лично перфидно и каприциозно манипулише необразованим и полуобразованим парохијским и епархијским гласноговорницима, који се нити људи стиде, нити Бога боје. А само се у једноме истичу: у медијском вашару имбецилности. Што се људи другосрбијанаца и војвођана аутономаша тиче, они су већ пословично постали аутошовинисти. Ту спада и део домаће неосвешћене интелигенције – научници и универзитетски предавачи, неотпорни на манипулације петиционашкога типа, без стварног познавања чињеница и резона у преломним црквеним стварима. Они дакле ни не слуте како се коцкају са својим научним ауторитетом, као и личним идентитетом. О њиховој стварној црквености и компетентности опет, мучно нам је ишта више говорити. Осим да Црква наиме није ничија, па ни њихова прћија, те да не би требало да се олако љуте на Њу! Још мање да је игноришу зато што им Њене структуре нису по мери и вољи. Подсетимо их, или им кажимо да не хуле на Њу, да не пљују на Њу, јер је Црква Тело Христово. Она иста предањска Црква којој су били верни преци данашњих грађаниста-атеиста, Црква која је одржала Српски народ кроз најтежа времена његове грандиозне историје, и која ће га и у будућности одржати! На крају крајева верујемо да је при оваквом стању ствари сада најбоље свеколику бујицу антидржавне и антицрквене кампање од стране дубоке државе & дубоке парацркве обуздавати браном Светог Писма-Писма у коме је о свему и о свима нама јасно речено – јасно као дан речено: И гле, иду дани, говори Господ Бог, кад ћу глад пустити на земљу, не глад хлеба но слушања Господњих речи. И биће потуцања од мора до мора, и од севера до истока биће трчања и тражења речи Господње, но не и њеног налажења (Амос 8, 11-12). * И гле, беше једнога дана да Анђели Божји дођу предстанути Господу, а да међу њима дође и ђаво (шпијун, клеветник). Тако би да и Господ рекне сатани: „Откуда ти дође?“ Ђаво пак одговоривши, да рекне Господу: „Обишавши земљу и прошавши поднебесје, дођох“ (Јов 1, 6-7). * Замке положише они који траже живот мој. И који траже зло за мене говорише пагубне ствари, и по цео дан смишљаху лукавства (Пс. 38/7, 13). Епископ крушевачки Давид Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ Извор: Епархија крушевачка

Празнични прилог посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1285. 1. Октобар 2020) Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. (тропар празника) Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. У наставку празничног колажа доносимо изводе из омилија које су наши отачаствени архијереји изговори на дан свештеног спомена Покрова Пресвете Богородице: Патријарх Иринеј: Пресвета Богородица је мајка свих нас! Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас сабрани, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Налазимо се сабрани у овој прекрасној светињи у коју се враћамо и сабирамо, у наше мученичко Косово и Метохију, наше светиње које су преостале јер су многе спаљене и уништене, рекао је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј, на празник Покрова Пресвете Богородице, 2011. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица је покров овога свијета! Пресвета Богородица је покров овога свијета. Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсетио сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. веку. Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној Цркви. Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. Јер, Она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду, речи су Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је изговорио у Цетињском манастиру на празник Покрова Пресвете Богородице, 2019. лета Господњег. Епископ Фотије: Пресвета Богородица стоји над народом и држи свој омофор! Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују, истакао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (тада епископ далматински), на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, 2009. лета Господњег. Епископ Арсеније: Пресвета Богородица је наша заступница пред престолом Божјим! Призвани смо данас да затражимо благослов Пресвете Богородице и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом. Молимо се Пресветој Богородици да буде милостива према нама, да нам Господ молитвама Њеним подари благослов како бисмо превазишли сва животна искушења са којима се сви суочавамо, поучио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, на литургијском сабрању у свештеној обитељи Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, 2016. лета Господњег. Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. (кондак празника) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

У цркви Преображења Господњег на Видиковцу у Београду је 14. марта 2020. године после вечерњег богослужења, предавање одржао о. Александар Јовановић, парох жарковачке цркве Вазнесења Господњег. Тема предавања била је „АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ И ЧАСНИ ПОСТ“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског господина Теодосија, данас је архијерејско намесништво митровачко организовало молебан са литијом за светиње и верни народ у Црној Гори. Вечерња служба је одржана у цркви Светог Ђорђа у 16:00 сати у Звечану, одакле је река људи у литији кренула ка храму Светог Димитрија у Косовској Митровици. Председник Привременог органа општине Косовска Митровица Александар Спирић, начелник косовско-митровачког округа – Славко Симић , многи званичници и сав верни народ северног Космета су учествовали у овој литији. Свима је заједнички циљ сачувати светиње у Црној Гори. Једино слогом и јединством можемо постићи оно што желимо. Епископ рашко -призренски господин Теодосије благословио је овај скуп за светиње у Црној Гори и за сав верни народ и закључио: “Како је Свети Сава помирио завађену браћу, тако ће се сви ујединити и заједно за крст часни, светиње и слободу ићи под Христовим барјаком. ” Молебан је завршен песмом ” Сини јарко сунце са Косова” која представља и поруку верном народу у Црној Гори да смо уз њих и да нису сами. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трећу годину за редом за Часни крст пливали су и ученици основних школа. Такмичење је организовала Канцеларија за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Спортским савезом Београда. Велику подршку и помоћ у реализацији пружили су и Спортски центар Ташмајдан и Ватерполо клуб Таш. Ученици из чак 51 београдске школе учествовали су у пливању за Часни крст. По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја деца за Часни крст пливали су на Крстовдан 18. јануара 2020. године. Снаге су одмерене на базену Ташмајдан. После освећења воде и обраћања, које је обавио председник Одбра за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили и председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и члан Градског већа општине Палилула г. Дејан Цветковић. Ученици су пливали у категеријама: млађи школски узраст (девојчице и дечаци) и старији школски узрст (девојчице и дечаци). Прво место за општине Врачар и Звездара освојиле су девојчице Лена Стојић (3. разред, ОШ Свети Сава) и Ленка Дедијер (5. разред) из ОШ Стеван Синђелић, док су у мушкој категорији Часни крст освојили Огњен Спасојевић из ОШ Иван Горан Ковачић и Марко Зец из ОШ Стеван Синђелић. Од млађих девојчица општина Палилула и Стари Град прва је до Часног крста стигла Софија Димитријевић из ОШ Зага Маливук, док је у категорији старијих основаца прва допливала Анђела Петровић из ОШ Иван Милутиновић. Стефан Иванковић и Данило Јаковљевић освојили су прво место на истим општинама у мушкој категорији. Општина Вождовац била је спојена са општином Савски венац и ту су награђени: Јана Остојић (ОШ Васа Чарапић), Марина Стевановић (ОШ Веселин Маслеша), Лазар Мићић (ОШ Данило Киш) и Лука Гладовић (ОШ Веселин Маслеша). Школе са тероторије Раковица и Чукарица ове године имале су нешто више пријављених школа него претходне године а првопласирани су били: Маша Милорадовић (ОШ Аца Милосављевић), Нина Павелшек (ОШ Никола Тесла), Марко Рељић (ОШ Мирослав Антић) и Виктор Ђукић (ОШ Љубомир Ненадовић). И Нови Београд и Земун имали су своје представнике, тако да су до Часног крста први допливали: Милица Грчић и Филип Павловић из ОШ Лазар Саватић, Мартина Буквић из ОШ Јован Стерија Поповић и Филип Васиљевић из ОШ Сава Шумановић. Посебна захвалница уручена је директору ОШ Васа Чарапић г. Драгиши Драшковићу, који је од почетка подржао догађај. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су биле озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 15. децембра 2019. године на дан када наша Света Српска Православна Црква прославља Светог цара Уроша, Преподобног Јоаникија Девичког и светог пророка Авакума, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у параклису Свете Касијане манастира Милешеве. Саслуживали су милешевски духовник архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Упућујући верне какав треба да буде частан хришћански живот Епископ Атанасије је најпре појаснио присутнима шта је потребно да би човек могао живети хришћански: – Часни хришћански живот потребује много мудрости, храбрости и љубави. Много мудрости да би човек могао добро сагледавати овај свет, овај живот. Да би могао правилно вредновати шта је човеку од истинске потребе. Затим, потребно је много храбрости јер је много препрека. Потребно је и љубави, јер без љубави ка циљу, ка узвишеноме, не може се напред корачати. То су основне потребе човеку. Често се људи преваре у томе оцењујући шта је од истинске потребе па изаберу оно што се привремено чини да је заиста корисно и потребно и вредно. – Сви ми смо пролазници кроз овај свет, ми смо само свратили у овај простор, у овај свет. Као путник који путује ка свом циљу па успут сврати негде. Такав је наш живот овде на земљи. На све то нас упозорава и данашње прочитано Јеванђеље. Зато онај глас Божији тражи од нас да добро промислимо, и да се богатимо у Богу, да се богатимо оним чиме се живи у вечности. А то су добра дела. На првом месту вера у Бога, љубав и добра дела у љубави, мудрост. То су блага са којима се путује даље и даље живи. Владика је затим упоредио време у ком је живео наш нејаки цар Урош и ово данашње време. И као што су онда неки мислили да могу отети од нејаког цара и задржати тако и данас многи покушавају отимати не разумевајући шта су наше светиње: – Опет постоји опасност да неки не виде колико су наше светиње светиње и да их треба бранити. Да би смо се подсетили на то да су наше светиње заиста светиње, и да за њих вреди живети, двадесетпрвог децембра наша Света Српска Црква износи једну од тих светиња више на видјело да се види, износи мошти Светог Василија Острошког из острошке обитељи у Никшићу где ће бити лакше приступне поклоњењу, целивању, чествовању, свима вернима, свима који желе да приђу. Тако наша Света Црква указује на оно што је најсветије. Епископ Атанасије је позвао све верне да у што већем броју буду у Никшићу 21. децембрa 2019. године, да приступe Светом Василију у Саборном храму који је њему посвећен, да целивају његове свете мошти: – Да од Светог тражимо додатне мудрости, додатног здравља, среће, радости, слоге, љубави. Тога дана ћемо заиста показати колико волимо и ценимо оно што је вредно. А Свети Василије ће узвратити јер је он моћан пред Богом, поручио је Епископ присутнима. Извор: Епархија милешевска

Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника се молимо да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла: „Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше.ˮ Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. „Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица.ˮ катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сагледајмо најпре све оно што се на светом Предложењу савршава и изговара, и то од самог доношења и приношења светих Дарова. 2. Наиме, зашто се они не доносе право на Жртвеник и не жртвују, него се најпре као Дарови приносе Богу? Зато што су још наши стари приносили Богу на жртву заклана телеса и крв бесловесних животиња; но, приношени су и дарови попут златних или сребрних предмета. 3. Изгледа да Тело Христово поседује и једно и друго својство. Јер, Његова жртва се збила касније, кад је заклан ради славе Очеве; а опет, од почетка се налазио уз Бога и представљао драгоцени Дар Њему намењен зато што је узет као првина нашега рода, али и зато што је био Прворођени, те је по Закону припадао Богу. 4. Због тога се ни ове твари које се сада прилажу, и које означавају оно Тело Христово, не приносе право на Жртвеник како би биле принесене на жртву, него ће се то збити касније, пошто претходно буду принесене Богу, и пошто постану и назову се часним Даровима. 5. Тако је и Христос поступио. Наиме, кад је у Своје руке узео хлеб и вино и показао их Богу и Оцу, показао их је приносећи их и посвећујући их као Дарове Богу. Из чега се то може видети? Из тога што и Црква то исто чини, и што хлеб и вино назива Даровима. Јер, не би она тако чинила кад не би знала да је и Христос тако чинио. Но, чула Га је како заповеда: „Ово чините за мој спомен“; и не би се она угледала на Њега да је Он Сам другачије учинио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На празник Воздвижења – Уздизања Часног Крста у Јерусалиму, 27. септембра, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а саслуживали су: протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић и Бранко Вујачић. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе У пастирском слову протојереј Мирчета Шљиванчанин осврнуо се на суштину празника, будући да нам овај празник јасно показује жртву и љубав Бога и Господа нашег коју нам је показао и оваплоћењем и васкрсењем, али и крстом својим часним са којег је загрлио сав свијет: ,,Велики празник славимо, јер славимо Крст Христов. Сваки хришћанин добро зна да је Господ наш и Спаситељ управо на крсту принио себе и жртвовао се за живот свијета, ради нас и нашега спасења. Показао је својом жртвом да нас воли и показао је да је Он, да је Бог – љубав! Од тада, од Његовог распећа, од Великог петка Крст је за хришћане светиња и слава, крст је сила и знамење – крст је спасење!“ Отац Мирчета је у свом даљем обраћању указао на то да је сав живот хришћанина у знаку Часног Крста: ,,Сав наш живот хришћански је у знаку Часнога Крста. И тако у слави историје и есхатологије нашег живота хришћанскога и доживљаја Царства небескога долазећега ми у ствари живимо и ми се кријепимо и снажимо силом часнога и животворнога Крста и гледамо да наш живот буде у знаку Часнога Крста, угледајући се и гледајући на Христов Крст, који за нас хришћане није само неки тамо обични предмет, будући да у пјесмама црквеним и богослужбеним посвећеним Часноме Крсту се јасно види да се Крсту обраћамо као живој личности, а не као предмету. А обраћамо му се тако зато што је Христос на њему разапет и што се Христос поистовјетио са крстом. Зато је он за нас светиња, слава и знак, не понижења, већ побједе! Зато што је након крста Христовог услиједило и Његово васкрсење. Зато је за нас крст слава и зато је крст знак и симбол побједе хришћана и зато се њиме и ми оснажујемо у нашем свакодневном животу да идемо Христовим путем“, нагласио је отац. ,,Зато је важно за нас хришћане да када страдамо, пазимо, тугујемо, и када наиђу тешки дани за нас, да се уздамо у силу Часнога Крста који нас оснажује и који нам говори да свако хришћански страдање води у васкрсење и да има смисла да претрпимо и да има смисла да сачекамо јер ће након тог распећа, страдања, услиједити васкрсење. Након нашег личног распећа ако смо у Христу, ако свој крст поистовјетимо са Христовим Крстом онда ће и наш крст бити и слава и побједа и бити васкрсење“, указао је отац Мирчета. Он је такође навео да је за ношење Крста Господњег потребна нада у Васкрсење. ,,Дакле и наше страдање и наша мука коју носимо и наши проблеми ако се поистовјете са Христовим крстом, дакле то значи да ако их трпимо са надом на васкрсење, знајући да нас Бог никада неће оставити, онда и нас крст и то што трпимо постаје нама на корист, постаје спасоносно и бива крст славе Христове, крст радости и Васкрсења“, закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква

Извор: Радио "Слово љубве"

Пливање ће бити одржано на Крстовдан 18. јануара 2018. са почетком у 11 часова на три локације: Базен Тонус, ул. Здравка Челара 14, за општине Палилула и Звездара Базен Royal for kids, ул. Пашманска 1 за општине Врачар и Вождовац Базен ОШ 20.октобар, ул. Омладинских бригада 138 за општине Нови Београд и Земун Дечаци и девојчице одвојено ће пливати за Часни крст, а победнике и учеснике Одбор ће наградити вредним наградама. Заинтересовани пливачи могу да се пријаве до 12. јануара 2018. године у својим основним школама. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Извор: Српска Православна Црква

Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечјег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја у 10. веку (911. године), за време византијског цара Лава Мудрог, у цариградском храму Влахерни. Богородичин храм у Влахерни налази се у северозападном делу Цариграда покрај Златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице, која је 469. године донесена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту обложеном златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику, блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје, Царицу света како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮОвим благословеним јављањем Пресвета Дјева је потврдила молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника, који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у Грчкој Цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње, али је мисао о овом празнику била присутнау јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву безбедност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. У тропару празника молимо се да нас наша Молитвеница својим Покровом избави од свакога зла: Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком, Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у Српској Цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да, поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова, за разлику од осталих Богородичиних празника, нема ни претпразништво ни попразништво. У освештаној традицији Цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника. Такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где наредног дана прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе, јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква