Претражи Живе Речи Утехе

Порука Његовог високопреосвештенства изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија крај ћивота Светог Петра Цетињског поводом предстојећег устоличења на Цетињу: Помаже Бог свима и благослов и молитве Светога Петра Цетињскога и Светога Јована Крститеља и мир од ове светиње свим вјернима, цијелој Црној Гори! Поводом мог устоличења желим само да кажем неколико ствари. Континуитет Зетске епископије, потом Митрополије, из које је настала Митрополија црногорско-приморска, толико је јасан и толико убједљив. Њега свједоче зетски епископи и митрополити, а касније и митрополити црногорски и црногорско-приморски. Ја сам 56. епископ и митрополит ове Светосавске митрополије која је установљена прије 800 година, а 41. митрополит црногорско-приморски који се истоличава у Цетињском манастиру. Ниједан континуитет у Црној Гори није толико јасан као овај, ниједно право није толико јасно и блиставо и непорециво као ово. Право на устоличење у овој светињи припада не само мени, него цијелом свештенству, монаштву и вјерном народу Митрополије црногорско-приморске. Ако неко оспорава то право, а посебно они који се стално позивају на државу као заступници и чувари државе, нека покушају да то право оспоре путем закона и путем легитимних институција и процеса, који се могу тим поводом покренути. Наравно, овог пута ја желим, и Богом заклињем све, да се очува мир и братска слога у Црној Гори. Устоличење Митрополита је у овом случају искључиво вјерски чин и њему не треба придавати никакве политичке ознаке. У овој више него напетој ситуацији на Цетињу и у Црној Гори, ми смо жељели да максимално допринесемо миру и стабилности Црне Горе, да се не заподјева свађа и раздор међу браћом, посебно не на Цетињу. И због тога смо прихватили препоруке паметних људи, добронамјерних, да овај скуп буде искључиво вјерскога карактера, да га смањимо, али да се никако не изгуби његова суштина. Биће свештенство, биће представници црквених општина и неколико гостију и то је све што се тиче нашега скупа. Али и поред те скромности, овај ће скуп бити и миран и благословен, и надамо се, да ће заиста се испунити наша жеља, да све прође мирно и да свако ко дође тога дана на Цетиње понесе мир у својој души, а не мржњу и рат. Долази нам Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, да посјети Црну Гору и да донесе мир и благослов Црној Гори, као и сви његови претходници, а велики број српских патријараха је кроз историју посјећивао и Црну Гору и Цетињски манастир. Ја сам овдје хиротонисан уз благослов нашег блаженопочившег Митрополита руком светог Патријарха Павла, прије пуне 22 године овдје у Цетињском манастиру. Овог пута имамо важне госте и позивам све да у миру и са радошћу дочекамо угледне госте из других помјесних православних светих Божјих цркава, који нам долазе на устоличење. Долазе нам представници, архијереји Божији, из Јерусалимске патријаршије, из Руске православне цркве, Украјинске православне цркве, Руске заграничне цркве, Пољске православне цркве, Бугарске православне цркве, Православне цркве чешких и словачких земаља и Албанске православне цркве, може бити да ће доћи још неки други важни гости из других помјесних цркава. Ми желимо да Цетиње буде град у који се радо долази, а не град који се због инцидената и разних проблема заобилази. Цетињски манастир је мјесто гдје се миримо и устоличење епископа, митрополита, треба да донесе мир и спокој и овоме Светоме храму и цијелом народу у Црној Гори. То је наша жеља. Нека Божји благослов, благослов деснице Светога Јована Крститеља и сила Часнога и животворнога крста, благослов Светога Петра Цетињскога буде на свима, на свим вјерним, на свим грађанима Црне Горе и на цијелој Црној Гори. Амин, Боже дај и сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић. Гостујући у емисији аутора Маријане Прокоповић, катихета Бранислав је говорио о недавној посети светињама Митрополије црногорско-приморске и епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке. Повезан садржај: Стазама Светог Василија Острошког Предавање катихете Бранислава Илића пред ћивотом Светог Василија Острошког: Мисија Цркве у 21. веку Звучни запис разговора "Ходочашћа су вековима саставни део хришћанског живота. Узмимо као пример Етерију, која је у четвртом веку походила Свету Земљу и оставила нам своје драгоцене путописе, а безбројни су примери оваквих и сличних ходочашћа. И ово моје хођење светињама у походе било је живописно и испуњено великом љубављу, зато је мој путопис са овог вишедневног путовања записан најпре у срцу, а потрудићу се да осећај мога срца поделим и са драгом ми у Христу браћом и сестрама", рекао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Говорећи о својој духовној вези са манастиром Острогом и ћивотом Светог Василија Острошког, новосадски катихета је истакао да је манастир Острог његова друга кућа, јер је од најранијег узраста везан за светитеља Острошког, као и да је наведена духовна веза обострана, јер је благослов Светог Василија Острошког уткан у његово биће. Као ученик београдске Богословије духовно сам стасавао уз омофор Светог Василија који се чува у београдском храму светих цара Константина и Јелене на Вождовцу. То су биле године када ми животне околности нису дозвољавале да одлазим у Острог, али преко тог омофора Свети Василије и његов благослов су били самном. Бројни су примери из мог живота који доказују присуство Светог Василија, али овај ми је посебно драгоцен, рекао је катихета Бранислав, и додао: Свети Василије је својим благословом трасирао пут мог живота и његове молитве су ме упутиле да пригрлим призив Божји и цео свој живот посветим служби Богу. Све је то дело Светога Василија. У осврту на своју недавну посету Црној Гори, гост Радија "Глас" је нагласио да је Црна Гора васкрсла, да је дивна и јака вера тамошњег народа који је истрајао у праведној борби против безаконог закона. Боравећи у Црној Гори учинио сам велику метанију пред тим дивним свештенством и монаштвом, пред тим благочестивим христољубивим светосавским и световасилијевским народом, учинио сам метанију пред митрополитом Амфилохијем, који је иако телом у гробу, делатно присутан у животима свих нас. Учинио сам велику метанију пред свештеним ћивотима, молећи се Светом Василију и Светом Петру Цетињском, да и нама подаре ту тврду Божју веру и снагу љубави, да и ми у овим нашим крајевима будемо делатници љубави и сведоци да је наша вера, вера Васкрсења, истакао је катихета Бранислав. Према сведочанству Бранислава Илића, Свети Василије Острошки је светитељ који збратимљује и угодник Божји који позива на љубав и праштање, јер је својим животом посведочио да је христолика љубав једина мера хришћанског живота. Ми ништа не дугујемо једни другима, једино смо дужни да по примеру Светог Василија имамо љубав једни према другима, и да кроз ту љубав угађамо Ономе који је сушта љубав и чије је друго име управо Љубав, поучио је катихета Бранислав. Гост емисије "Пирг" је на крају говорио о сусретима са архијерејима који Богу и своме роду служе на територији Црне Горе. Он се сусрео са изабраним митрополитом црногорско-приморским г. Јоаникијем на Цетињу, са Епископом буеносајреским и јужно-централно америчким г. Кирилом у Подгорици, као и са изабраним Епископом будимљанско-никшићким г. Методијем у Никшићу. Према речима катихете Бранислава, гостопримство протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, проф. Александра Вујовића и мр Рада Булајића, доказују да су наведени људи чеда ћивота Светога Василија и настављачи његовог свештеног етоса. На крају овог разговора катихета Бранислав Илић је упутио поруку медијским делатницима и слушаоцима Радија Епархије нишке: "Свима желим да молитве, љубав и доброта Светога Василија буду са свима вама. Да храм који се подиже у Нишу у његову част, што пре засија у пуном сјају, како би као матица сабирао све православне хришћане прелепог Града Ниша, и сведочио велику љубав Светог Василија према вама који живите у Нишу. Будите уверени да је Свети Василије молитвени покровитељ Радија "Глас", зато нека вас његове молитве руководе у вашем делању и мисији, а да ви као чеда Светог Василија знате да никада нисте сами, већ увек под молитвеним покровитељством великог чудотворца Острошког". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.

Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић позвао је вјернике да молитвено учествују у тајни избора новог предстојатеља наше Митрополије. Он је засиједање Светог архијерејског сабора упоредио са празничним слављем. „Празник Цркве је увијек када се учитељи и апостоли Цркве сакупе на једном мјесту вођени Духом Светим“, рекао је отац Борис и додао да је један од таквих Сабора и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на којем ће бити изабран нови архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски. Прота Борис, који је и професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, истиче да дан када се бира нови митрополит није обичан за нас у Црној Гори јер се овдје име Христово призива од првих вјекова. „Од Светога Саве, који је основао Зетску епископију, све до данас у том ходу од 800 година сваки нови епископ и митрополит је нови год Христовог храста који се грана над овом земљом“, нагласио је свештеник Брајовић. Оцијенио је да избор новог митрополита није просто попуњавање празнине која је настала одласком блаженоупокојеног владике Амфилохија. „Наш Митрополит Амфилохије се не може замијенити и зато је његово мјесто у Небеском царству“, поручио је отац Борис, истичући да тај осјећај носимо у себи и то знамо. Позвао је све вјернике „да се помолимо, да се Духу Светом поклонимо, да и овај нови год у дрвету наше Митрополије буде достојан светих претходника“. „Митрополит и Митрополија, двије су ријечи које звуче тако посебно у Црној Гори“, наглашава прота Брајовић „зато што су сви митрополити били свједоци оног чуда Божијег којим се Дух Свети оваплоћује у једном времену и једној земљи“. Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић је на крају узнио молитву да нас Бог помилује да добијемо ону личност којој доликује да сједи у столици Светог Петра Цетињског. о. Павле Божовић Отац Борис Брајовић: Са новим Митрополитом стабло Христовог храста у Црној Гори добиће нови год | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић...

Говорећи о Црној Гори и спорном Закону о слободи вјероисповијести, Његова светост Патријарх српски г. Порфирије рекао је у ексклузивном првом интервјуу за хрватске медије након устоличења, да Српска православна црква није имала ни политичке циљеве, нити намјере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по бившу цроногрску Владу и садашњег предсједника Мила Ђукановића. – Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела закон који треба одузети све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке. Али, тај глас Цркве се дигао и претворио у литије – рекао је Патријарх Порфирије за Хрватску радио-телевизију. Српски патријарх истиче да су и политички проблеми и трзавице које су у Црној Гори постојале, заправо потпуно елиминисане и претворене у молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину. Његова светост Патријарх српски Порфирије изјавио је да Јасеновац, као и свако друго мјесто страдања, мора бити ослобођено политизације. – Нажалост, суочени смо са чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих мјеста је злоупотреба оних који су једанпут недужно изгубили своје животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца – казао је Патријарх Порфирије. Патријарх српски је за Хрватску радио-телевизију рекао да су „исписани“ из сваког народа злочинци који су чинили злочине, попут оних у Јасеновцу. – Ти људи не припадају ниједном народу – појаснио је Свјатјеши Патријарх Порфирије. Говорећи о поступку канонизације контроверзног загребачког надбискупа Алојзија Степинца, Патријарх Порфирије каже да има писма која је Степинац упућивао папи Пију Дванаестом и у којима се могу наћи мјеста која су „дубоко проблематична“. Патријарх Порфирије истиче да је блаженопочивши Патријарх Иринеј изразио недоумице у вези са канонизацијом Степинца, након чега је формирана комисија, чији је рад био веома плодотворан. – Имали смо плодан рад у тој комисији. Нажалост, свака страна је остала на својим позицијама – рекао је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Главни уредник Радија “Светигора” протојереј Никола Пејовић добитник је годишње награде Удружења новинара Црне Горе за најбољу репортажу, саопштено је данас из Удружења новинара Црне Горе. Награда му је припала за репортажу “Литије у Црној Гори”, која је награђена и на овогодишњем 25. Интерферу, интернационалном фестивалу репортаже и медија. Награда за најбољег фоторепортера припала је Николини Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Саопштење УН ЦГ о годишњим новинарским наградама објављујемо у цјелости: Жири Удружења новинара Црне Горе одржао је данас састанак на коме је донио долуку о додјели награда новинарима тог Удружења за 2020. годину. Жири је једногласно донио сљедеће одлуке. Награде за животно дјело добили су: Раде Вукићевић, дописник београдских медија“ из Црне Горе, Ранко Павићевић, бивши новинар Радија Црне Горе и дописник „Дана“ из Будве и Момчило Вуксановић, оснивач „Српских новина“, српске ТВ и радија. Жири је одлучио да годишње награде за 2020. годину припадну Мишу Вујовићу, новинар „ИН4С“, Перица Ђаковић, новинар и уредник Нови ТВ, Ива Бајковић, бивши новинар РТЦГ-а и бивши главни одговорни уредник РТВ Будва, Рајка Раичевић, уредник политичке рубрике у „Дану“. Награду за најбоље репортажу добио је директор Радио „Светигоре“ отац Никола Пејовић за репортажу „Литије“. Награда за колумну припала је колумнисти Михаилу Меденици за колумну „Тишина“. Награда за најбољег фоторепортера добила је Николина Ковачевић из Никшића за изложбу фотографија „Хапшење владике Јоаникија“. Награда за најбољи сајт и блог у 2020. години припала је Ивану Милошевићу, уреднику сајта „Српска24“ и блога „Српски одговор“. Жири УНЦГ у саставу Дражен Живковић, предсједник, Гојко Раичевић и Тихомир Бурзановић, чланови, одлуке је донио једногласно између 50 пристиглих предлога за награду. УНЦГ је поводом 150 година новинарства у Црној Гори и 75 година Удружења донио одлуку и да прву споменицу поводом ових значајнијих јубилеја додијели проф. др Здравку Кривокапићу, који би требало да буде и предсједник Организационог одбора академије поводом 150 година новинарства . Награде и признања биће додијељене 23. јануара на Дан новинара Црне Горе уз поштовање епидемиолошких мјера. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

Радосни празници породице као мале Цркве: Дјетињци, Материце, Оци и Божићни празници, којима се унапријед радујемо, ове године су у сјенци туге због одласка нашег Митрополита, без чијег присуства их први пут прослављамо. Без нашег духовног оца и архипастира, који се на Оце увијек дријешио својом очинском љубављу, ћемо прославити и Божић, који је и рођендан нашег Митрополита. Звучни запис емисије Отац Мирчета Шљиванчанин је на топао и потресан начин евоцирао своје успомене на нашег блаженопочившег Митрополита, кога је упознао на Жабљаку још као дијете и, како рече, све примио из његове руке: и крштење и рукоположење. “Митрополит Афилохије је вратио Црној Гори Христа а Црну Гору Христу“- каже отац Мирчета. ,,Набрајање предака нас веже за темељ и коријен као и чување људских вриједности“- казао је, између осталог, отац Мирчета Шљиванчанин парох подгорички тумачећи зачало из Светог Јеванђеља на тридесету недјељу по Педесеници, на почетку овонедјељног издања емисије ,,Питајте свештеника“. ,,Господ показује да је Спаситељ свих људи и да изабраност није дата рођењем већ су припадници Божијег народа сви који се одазову на Господњи позив, подсјећа отац Мирчета. Након уводног дијела емисије у коме је говорио о томе како православни Хришћани на најбољи начин да припреме своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос и о лијепим Божићним, народним обичајима, отац Мирчета је одговарао на остала питања наших слушалаца. У овој емисији смо премијерно, на таласима Радија ,,Светигора”, чули и нову пјесму наше Данице Црногорчевић која носи назив ,,Кроз живот и смрт” са новог албума ,,Весели се српски роде” који је у припреми. Текст за пјесму написао је њен супруг ђакон Иван Црногорчевић, музику потписује Даница а аранжман Александар Ковачевић. Извор: Радио Светигора

Савез православних новинара (СПЖ) сумирајући дешавања из 2020. предложио је својим читаоцима оне догађаје који су били најважнији у протејклој години. Међу тим догађајима је рушење антицрквене власти у Црној Гори, повлачење спорног закона о слободи вјероисповијести и упокојење митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја. Догађај број један је сусрет православних поглавара у Аману, који су се 26. фебруара, на иницијативу јерусалимског патријарха Теофила Трећег, састали ради рјешњења неких црквених питања. Састанку су присуствовали патријарх јерусалимски Теофило, патријарх Руске православне цркве Кирил, патријарх српски Иринеј, поглавар УПЦ митрополит Онуфрије, митрополит Чешких земаља и Словачке Ростислав, као и делегација Румунске православне цркве и делегација из Пољске православне цркве. На састанку је Његово блаженство Онуфрије одржао говор у којем се детаљно задржао на дјеловању цариградског патријарха у Украјини, уз напомену да се тим поступцима крше канони Цркве, и само уклањање тих кршења може довести до рјешења кризне ситуације. Учесници састанка усвојили су завршно саопштење у којем су: указали на потребу свеправославне дискусије о ситуацији у Украјини; позвали на рјешење црквене ситуације у Сјеверној Македонији кроз дијалог унутар Српске цркве уз свеправославну подршку; позвали власти Црне Горе, у којој је усвојен антицрквени закон, усмјерен на одузимање Српској православној цркви њене имовине, да поштују и уважи основна имовинска права; дошли до заједничког мишљења о потреби одржавања новог састанка за јачање братских односа. Други важан догађај је Васкрс током карантина. Године 2020. године дио Великог поста и Васкра пао је у вријеме карантина због епидемије корона вируса. Било је ограничено окупљање људи, јавни превоз није функционисао, предузећа и установе су били затворени. Карантин је погодио и Цркву. Под бројем шест стављени су догађаји из Црне Горе – побједа присталица Цркве на парламентарним изборима у Црној Гори. СПЖ пише: Крајем децембра 2019. године, парламент Црне Горе усвојио је антицрквени закон, према којем је канонској Црногорско-приморској митрополији Српске православне цркве требало одузети имовину и, заправо, ставити је ван закона. Њено мјесто требало је да зауземе расколничка «Црногорска православна црква». Као одговор, Црква и народ Црне Горе изразили су одлучан протест у виду масовних литија, чији је број досезао 250 хиљада људи (цјелокупно становништво државе је 600 хиљада). Украјинска православна црква такође је изразила солидарност са браћом у Црној Гори. августа 2020. године, на парламентарним изборима у Црној Гори, народ је одбио да да повјерење владајућој странци која је водила антицрквену политику и подржао опозицију. Нова влада Црне Горе укинула је одредбе закона којима се крше права Цркве. Црква је побиједила, али су прогони које су подигле власти исцрпиле снагу двојице исповједника Српске цркве. 30. октобра 2020. године митрополит црногорско-приморски Амфилохије отпутовао је Господу, а 20. новембра преминуо је патријарх српски Иринеј. Превела и приредила Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро. Звучни запис разговора У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”. Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима. ,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг. Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг. Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста. ,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић. Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе. ,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије. Звучни запис саопштења Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса. Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује. Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2) Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Епископ милешевски Атанасије Епископ захумско-херцеговачки Димитрије Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на Преображење Господње, 19. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару десето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и настојатељ Саборног храма у Бару. Наше музичке гошће биле су Ивана и Јелена Зековић из Бара, које су ангелским појањем загрејале наша срца. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Ова празнична емисија почела је служењем празничног вечерњег богослужења које је служио прота Слободан Зековић, уз милозвучно појање појаца барске светиње. На самом почетку емисије наш гост је говорио о значају пресветлог празника Преображења Господњег и указао да је Христос својим Преображењем на Тавору показао силу и славу свога божанства. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство, истакао је архијерејски намесник барски. Говорећи о градњи и освећењу Саборног храма у Бару, отац Слободан је подробно казивао и о древним светињама које су украс и похвала овог дела Цркве Божје. Ове светиње натопљене су молитвеним сузама и љубављу Божјом, у њима је центар наше духовности и државности, стога нека би Господ дао да у догледно време оне буду обновљене, рекао је наш гост. Манастир Пречиста Крајинска, манастир Пресвете Богородице на Ратцу, храм на Тополици, као и Светотројични храм на Румији, само су неке од светиња о којима је у првом делу наше емисије говорио отац Слободан. Говорећи о послушању и служби архијерског намесника отац Слободан је поделио са нама свој поглед на ово послушање. Да оца Слободана краси ревност у служби и љубав према свештеном служењу указује и чињеница да се први нашао приликом срамног рушења конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској Гори. Истиност речи да Црква из исушења излази јача пројављена је и на примеру верног народа који је делатно показао чојство и јунаштву, бивајући спремни да одмах почну одбнову порушене светиње, нагласио је отац Слободан присећајући се са болом овог догађаја. На самом крају наш гост је упутио речи пастирске поуке молећи се Господ да преображенска радост свагда остане у нама, да њоме управљамо своје духовне кораке и тако прослављамо Господа у Тројици слављеног. Посебну благодарност упућујемо рођеној баранки Даници Црногорчевић, као и Јелени и Ивани Зековић, на ангелском појању, уз молитвену жељу да им Господ подари свако добро духовно и телесно, да на многа и блага лета узносе умилни славопој Господу своме. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести. ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски. У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас око 17 сати, архијерејском намеснику пљеваљском протојереју-ставрофору Саши Јањићу уручен је позив да се ујутру у 9 сати јави у станицу граничне полиције у Пљевљима. Судећи по актуелним дешавањима у Црној Гори и прогону Српске Православне Цркве и њеног свештенства, постоји оправдана бојазан да ће свештенику Саши Јањићу сутра бити уручено решење о депортацији. Одмах након уручивања полицијског позива, народ Пљeваља и околине се почео окупљати око храма Светог великомученика Георгија на Гукама, где свештеник Саша Јањић живи са супругом и две ћерке, у знак подршке свом свештенику. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије апелује на надлежне органе да покажу минимум људскости и обуставе све поступке који уносе смутње и немир у народ. -Народ пљеваљског намесништва Милешевске епархије узнемирен је вешћу о могућности прогона свога свештеника. Надлежни треба да учине све да сачувају мир међу народом, а не да досипају уље на ватру вршећи репресију над својим народом и његовим свештенством, нагласио је Епископ милешевски г. Атанасије. Извор: Епархија милешевска

У сриједу 3. јуна 2020. године, на празник када наша Света Црква прославља Светог цара Константина и његову мајку - царицу Јелену, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин. Оцу Мирчети саслуживали су: протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, као и протојереји Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, Бранко Вујачић и ђакон Павле Божовић. Током Свете Литургије пјевала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Свима сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај празник, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. У свом пастирском обраћању отац Мирчета се дотакао значаја лик, дјела и самог животописа цара Константина који је 313. године донио чувени, епохални Милански едикт, којим је подарио слободу вјероисповједања вјере Хришћанске на територији цијелог Римског царства: ,,Историја цркве се дијели на период прије цара Константина и након њега, будући да је тај велики и благочестиви цар дао слободу хришћанима. Дао је могућност својим чувеним Миланским едиктом да могу слободно вјерујући људи да исповиједају своју вјеру хруишћанску. До тада је хришћанска вјера била прогоњења мање или више. Али, од цара Константина, његовим чувеним Миласнким едиктом који је донио са својим савладарем Ликинијем 313. године, вјера Хришћанска је постала слободна вјера и то је један од највећих догађаја у историји човјечанства, нарочито у историји Цркве хришћанске.'' Отац Мирчета се посебно осврнуо на чињеницу да прије цара Константина хришћани нису имали права на своју имовину, својину нити слободу вјероисповиједања: ,,Зато је велико дјело тог великог цара и зато га зовемо равноапостолним. Зовемо га тако, зато што је дозволио хришћанима да могу слободно живјети и исповиједати своју вјеру и да могу градити своје храмове, да се окупљају на светим службама као што то и ми данас чинимо. Прије њега, многи су прогонили хришћане, убијали их, отимали су њихову имовину и разарали њихове храмове. Цар Константин је све то прекинуо и зато му припада велика слава.'' ,,Цар Константин је имао осим овога и друга велика дјела. Наиме, он је сазвао Први васељенски сабор 325. године који је одржан у Никеји. Такође, изградио је престони град - Константинопољ - Цариград и у њега пренио престоницу Римског царства, а тај град је Божији град који је он посветио управо истинитом Богу.'' - подсјетио је он. У другом дијелу свог обраћања, отац Мирчета је изразио наду да ће дјело и дух цара Константина, дух слободе и владавине права завладати и у Црној Гори, да ће се црногорска власт и законодавство угледати на овај свијетли примјер великог цара Римског царства: ,,Највеће његово дјело је слобода коју је даривао Цркви. Слобода којом је омогућио да имамо своје светиње и своје Храмове. Нека би тај дух, дух цара Константина, дух слободе према хришћанима и цркви православној и хришћанској преовладао и овдје код нас у Црној Гори. Да они који одлучују овдје код нас о тим стварима се угледају на цара Константина и ако је живио у IV вијеку, он је имао осјећај да Цркви треба дати слободу, да хришћанима треба дозволити да имају своје храмове и своју имовину и да треба дозволити да се у њима Богу моле. То је оно што ми и данас тражимо, што искрено желимо и за шта се боримо. Боримо се дакле у 21. вијеку за те вриједности које је цар Константин поштовао прије равно 1,707 година.'' ,,Ништа више не тражимо од тога, нити нам треба више, желимо да слободно исповиједамо нашу вјеру, да нам то нико не брани и да нико не атакује на наше светиње.'' - поручио је отац Мирчета. ,,Дај Боже да будемо они који чувамо и живимо својом светињом. Да би човјек чувао светињу, најважније је да живи светињом, да живи светињом вјере, да живи светињом људског живота, онако како је Бог то замислио и како нам је Бог то даровао.'' - закључио је прота Мирчета Шљиванчанин. Извор: Саборни храм у Подгорици

Тумачећи честу флоскулу да Црква има тенденцију да Црну Гору врати у “мрачни средњи вијек” професор доктор Микоња Кнежевић у Интернет литији је казао да би се таква врста мишљења и одређивање средњовековног периода могла подвести под културолошку, идеолошку па и политичку предрасуду. Он је нагласио да је у 17, поготово у 18 вијеку, средњовјековни период хришћанске Европе означен као вијек вјере, којој је требало супроставити просветитељску мисао као вијек разума. “Наравно није риједак случај када у историји идеја и цивилизација долази до замјене парадигми, да се она парадигма која се жели замијенити посматра типски у њеним негативним конотацијама а она парадигма која ступа на сцену да се жели представити као идеал типска конструкција. Хоћу да кажем да приликом замене парадигми она која се жели превладати, обично се црта у негативним нијансама. И то је наравно био случај и код просветитеља који су средњи вијек означавали као вијек регресије и мрачњаштва, супростављајући му свој антирелигијски и антиклрерикалан став”, казао је професор Кнежевић. “У 20 вијеку је на основу силних истраживање показано да се ту ради о једној културолошкој предрасуди и да средњи вијек ни издалека није био мрачан како изгледа. Наравно да је имао своје успоне и падове и ја ћу вам навести само неколико примјера. Како назвати сад мрачни вијек у коме су настали Света Софија у Цариграду, Нотр-дам у Паризу, Високи Дечани на Косову и Метохији. Како назвати мрачним цјелокупну једну епоху у којој имамо појаву универзитета 1088. године у Болоњи. Оно што је такође значајно је то да имамо један процват културе и писмености поготово у позном средњем вијеку.” истакао је професор Кнежевић. Прогрес који је био у том периоду очигледан у цијелој Европи, није заобишао ни крајеве српске средњовјековне државе: “То је било не само доба економског напредовања, територијалног ширења и културног напретка већ и доба интелектуалног процвата. Сва она достигнуће византијске културе су отприлике преводом теолошких дјела на српско-словенски језик на неки начин интегрисани у нашу средњевјековну културу и она је на тај начин пратила корак са главним достигнућима византијске цивилизације.“ Када се вратимо на нашу црногорску реалност г. Кнежевић каже да је веома интересантно да предсједник Ђукановића критикује средњи вијек када се у неким својим активностима понаша јако средњевјековно. “Он је недавно најавио да ће да оснива цркву националних Црногораца. Он дакле, у маниру средњевјековних владара који су себе сматрали Божијим миропомазаницима себи даје за право да оснива Цркву а притом се позива на начело секуларне државе. Он се такође позива на начело из 15 вијека а то је чије је царство тога је и вјера. Такође се позивао на Халкидонски сабор из 651. године. Дакле када му одговара, средњи вијек му је потаман а када му не одговара он је мрачан и таман. Ту се не ради о стварима вјере него се Црква користи зарад остваривања неких уско националних, уско државничких интереса. И ту онда имамо један чудеса амалган најгорих традиција средњег вијека, то су ове императорске инсигије на које Ђукановић претендује. Даље имамо најгоре традиције новог вијека а то је овај клерикализам у једном национал-шовинистичком кључу и један чудесан спој послије модернизма, гдје људи који су лишени било каквог осећаја за вјеру желе конституисати цркву, сводећи је на њене уско националне координате”, нагласио је Микоња Кнежевић. У својој колумни “Мали диктатор и велики механизам” професор Кнежевић се осврнуо на термин Јана Кота гдје је Велики механизам дефинисан као историјски механизам који све велике диктаторе који су на нелегитиман начин, обично насилан, дошли на власт, доводи у ситуацију да виде своју судбину и крај који су имали, такође, и њихови претходници. „Ја сам то искористио као метафору и покушај да на дискретан начин позовем представнике владајућег режима да мало ублаже свој заиста ригидан и агресиван став који је своју кулминацију имао увођењем новог, заиста проблематичног, Закона о слободи вјероисповјести, који представља покушај отимање имовине Српској православној цркви. Скренуо сам пажњу да, уколико се жели стварати нова парадигма Црне Горе, онда се не смије претендовати на прекрајање историје. Не можете у уско партијску или политичку причу подвести Његоша или Петра Лубарду или све велике мислиоце који су се изјашњавали као Срби. Дакле не ради се о једном интегралистичком приступу који би требао да има за циљ помирење православног живља, већ је ријеч о партијском принципу који има за циљ да на подјелама извуче личну корист.з, акључио је проф. др Микоња Кнежевић у свом гостовању на Интернет литији. Извор: Митрополија црногорско-приморска