Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црногорско-приморски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је данас увео у трон црногорско-приморских митрополита Његово високопреосвештенство Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ на овогодишњем мајском засједању изабрао за насљедника блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Повезане вести: Устоличен Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије (Мићовић) Животопис Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија (Мићовића) Беседа Његове светости Патријарха српског Порфирија у Саборном храму у Подгорици, 5. септембра 2021. године Патријарх и Митрополит у Подгорици: Данас се радује читава Црква православна, и небеска и земаљска Бесједа Патријарха Порфирија на устоличењу Митрополита Јоаникија Приступна бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија Патријарх и Митрополит свечано испраћени из Цетињског манастира Свечани чин устоличења Митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру почео светом архијерејском Литургијом Фото вест: Дочек Патријарха у Подгорици, устоличење Митрополита Јоаникија и свечано сабрање у подгоричком Саборном храму Патријарх Порфирије стигао у Цетињски манастир Прозбе и мољења за Митрополита Јоаникија у свим храмовима Митрополији црногорско-приморској Вашој пажњи препоручујемо: Патријарх са архијерејима ујутро креће за Цетиње Подгорица: Патријарха Порфирија дочекало више хиљада вјерника Његова Светост Патријарх српски Порфирије стигао у Подгорицу Беседа Патријарха српског Порфирија испред Саборног храма у Подгорици Поздравна беседа изабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија испред Саборног храма у Подгорици Митрополит Јоаникије је 56. епископ ове Светосавске епископије, која је установљена прије 800 година, касније уздигнута на степен митрополије, а 41. митрополит црногорско-приморски који се устоличава у Цетињском манастиру. Свечани чин устоличења новоизабраног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија започео је Светом архијерејском литургијом коју је служио Свјатјејши Патријарх српски уз саслужење Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког и изабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и крушевачког Давида, члана Светог архијерејског синода Српске православне цркве, свештенства и свештеномонаштва. По завршетку Свете патријаршијске литургије, а по благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Јоаникија за митрополита црногорско-приморског прочитао је Преосвећени владика крушевачки Давид. Обраћајући се Митрополиту Јоаникију, Патријарх је казао да је служба митрополита црногорско-приморског узвишена те да је велика и велика част, али и велика одговорност доћи на трон Светог Петра Цетињског и многих светитеља до данас и послије великог оца блаженопочившег Митрополита Амфилохија. “Нисмо дошли овдје да било шта отмемо и угрозимо или не дај Боже украдемо, дошли смо да обавимо свети чин Вашег устоличења”, поручио је предстојатељ Српске цркве и додао да је “мир овдје потребнији него ишта”. “Ваша ће мисија бити, то од Вас сабор наше Цркве очекује, а и читава Православна црква, да отупљујете оштрице, да градите мостове, да не питате ко је ко, како се изражава, ком народу припада, него да, служећи Литургију, свједочите мир и сваког човјека причешћујете, питајући га само за његово име којим је крштен у име Оца, и Сина и Светога Духа и по којем га сам живи Господ познаје. Јер у Цркви, Ви то добро знате, не постоје границе. Не постоје непријатељства, не постоје подјеле, јер Црква је по своме значењу ekklisia – сабор! Она све у себе Христом и у Христу сабира. То је ваш задатак, али ја знам да ћете бити распети. И зато увек слушајте ријеч Христову, која каже: Кад вас псују, благосиљајте. Кад вас гоне, трпите, када хуле на вас, молите се. И када буду говорили против вас, када вас буду гонили и када буду хулили на вас, увек ћете благосиљати, трпети и молити се за све. То сте чинили до сада и то ћете наставити да чините, сигурно уз помоћ Светог Петра Цетињског, уз помоћ Светог Василија Острошког, уз помоћ свих светитеља Божијих пониклих у Црној Гори, уз помоћ молитава Вашег духовног оца, нашег заједничког учитеља, блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Нека би Вам Господ дао снагу Његову, трпељивост Његову, снагу да носите бол свога народа, да носите његова распећа, али на крају и да све што буде међу њима супротстављено, нека легне на Ваша прса, на Вашу душу, а Ви ће те добро знати да клекнете пред овај ћивот да принесете муку свога народа, сваког човјека и свих заједно препустите молитвама Светог Петра Цетињског, а онда он да пусти Господа и благодат Његову да разријешава сваки наш мрак, како би онда заживјела и ријеч Његоша, који каже у Горском вијенцу: Нека се над Црном Гором промијени и развеје мрак. И нека засија свјетлост, радост и мир овдје, на овом мјесту, мир из овог светог манастира и ове свете обитељи, нека се живи концентричним круговима и нека обасја читаву Црну Гору и све људе у њој. Нека сте благословени и нека Вам Господ да снаге. Аксиос!” казао је Патријарх српски Порфирије, уручивши жезал Митрополиту Јоаникију. У приступној бесједи Митрополит Јоаникије је заблагодарио Патријараху и Светом архијерејском сабору на изабору “у ово достојанство високо и узвишено Митрополита црногорско-приморскога”. “Опростите нам што сте од синоћ видјели овдје доста непријатности, подјела. Ви добро знате, Ваша светости и Преосвећени владика крушевачки Давиде, да су те подјеле вјештачки изазване и ми смо чинили све да их не буде и да их уклонимо, али требаће нам доста времена. Вашим доласком, Светости, а и подјеливши са нама ову забринутост од синоћ, показали сте велику љубав не само према мени него према цијелом народу Црне Горе. Са вама су Ваша светости, који носите пуноћу васељенског православља у својој души, дошли представници светих Божијих цркава који су дошли на ову нашу радост, али су били спријечени да дођу на Цетиње. Међутим, они се данас моле у Храму васкрсења Христовога поред гроба нашег блаженопочившега Митрополита. И они су с нама подијелили и ову забринутост и узнијели са вама заједно молитве за мир и за помирење, и за љубав међу браћом. И данас у овим приликама, они ће благословити наш народ у престоном граду у Подгорици, а ми смо овдје поред моштију Светога Петра Цетињскога у овој светињи око које се садјенуо овај град.” “Своју митрополитску службу почећу са благом јеванђелском ријечју обједињавајући повјерени ми народ око престола Божијег да бих га нахранио небеским хљебом учећи све како се треба владати у Дому Божијем који је Црква Божија, стуб и тврђава истине. Јеванђеље Христово ће бити темељ свега што ћу радити и градити знајући да сам дошао да градим не обичну грађевину него живу Цркву Божију којој је Христос крајеугаони камен. Вршећи своју свету службу архијереј стоји видљиво испред свог народа пред лицем Божијим приносећи од свих и за све, кроз Христа, дарове Богу живоме. Архијереју је од Бога дато да врши службу помирења да се измиримо са својом савјешћу и једни са другима да бисмо се и са Богом могли измирити; да се сјединимо са Богом и својим ближњима. У том светом јединству је наша снага, спасење и обесмрћење”, поручио је у приступној бесједи Митрополит Јоаникије и додао: “Служба коју вршим има доста додирних тачака са државом на културном, просвјетном и социјалном плану, на бризи за очување здравља људи и животне средине, за унапређење вјерских слобода и цјелокупног правног поретка. У свему реченом желим, заједно са свим свештенством, да дам максимални допринос ради унапређења квалитета живота цијелог народа Црне Горе под заједничким нам, не баш увијек ведрим небом. Поштујући државу и њене институције нијесмо и нећемо се бавити страначком политиком нити се поистовјећивати са било којом партијом. Једна је и недјељива Црква којој служим, па је зато за мене један и недјељив православни народ који ми је Богом повјерен без обзира како се ко изјашњава или политички опредјељује. Зато ћу увијек позивати све политичаре, а данас молим и преклињем, да добро народа и државе, добро свих нас, одреде као заједнички циљ и да се у интересу народа који им даје повјерење договарају и рјешавају нагомилане проблеме у Црној Гори” . Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је изабран за митрополита црногорско-приморског на овогодишњем мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве након упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија. ДОСТОЈАН! НА МНОГАЈА ЉЕТА! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. У петак 30. октобра 2020 године у 8:20 часова, у Клиничко Болничком Центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије. О свим другим детаљима у вези са сахраном високопреосвећеног Митрополита јавност ће бити ускоро обавијештена. Вјечан спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У петак 30. октобра 2020 године у 8:20 часова, у Клиничко Болничком Центру Црне Горе, после примања Свете Тајне Причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско- Приморски и Егзарх светога трона Пећкога г. Амфилохије. О свим другим детаљима у вези са сахраном високопреосвећеног Митрополита јавност ће бити ускоро обавијештена. Вјечан спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас су сахрањени земни остаци Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Свету заупокојену архијерејску службу са опелом служио је у овом храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење господе Митрополита: бориспољског и броварског Антонија (Украјинска православна црква), елбасанског Андона (Албанска православна црква) и загребачко-љубљанског Порфирија и господе Епископа: будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, бачког Иринеја, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, дизелдорфског и њемачког Григорија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, Епископ пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, Епископ тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, ремезијанског Стефана, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, многобројног свештенства и свештеномонаштва наше и других помјесних Цркава и молитвено учешће хиљада вјерника. Присуствовали су мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе Александар Вучић са високом делегацијом Владе Србије, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, велики број посланика у Скупштини Црне Горе, политички лидери, представници и високи функционери свих црногорских градова и општина, дипломатски представници страних држава, као и представници институција културе Црне Горе и држава региона. Присутна је и висока руска делегација у име Патријарха московског и све Русије Кирила, као и представници свих вјерских заједница које дјелују на територији Црне Горе, и многе друге уважене личности свих сфера друштва. Присуствовала је и докторка Јелена Бојовић Боровинић, начелница Одјељења за пулмологију КБЦ ЦГ, која је лијечила Митрополита Амфилохија од ковида 19. Епископ бачки Иринеј је у литургијској бесједи након читања Јеванђеља о сијачу и сјемену рекао је да је поред туге због растанка с Митрополитом наша радост већа, јер знамо да је растанак привремен. “По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега”, рекао је Епископ бачки. Додао је да је наша радост већа зато што вјерујемо, а вјерујући и знамо, да је растанак увијек привремен. “Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи”, казао је Владика Иринеј. Подсјетио је да је митрополит Амфилохије већ у детињству, што је тада био изузетак у времену безбожништва, као дјечак из Мораче свим срцем примио Христа. Такође је казао да није истина да је Митрополит преминуо од вируса, него је 11 дана био победник тог вируса, али да “његов организам и телесна слабост нису издржали то искушење”. Владика Иринеј је рекао да је животна девиза Митрополита Амфилохија била “Све за Христа, а Христа ни за шта” и додао да овако говорећи о Митрополиту не жели да ствара култ личности, нити је Митрополит Амфилохије томе тежио. Након Литургије ковчег са Митрополитовим тијелом изнијет је из храма, а онда је пред храмом служено опело. Његова Светост Патријарх Иринеј казао је у опроштајном слову казао да се Митрополит Амфилохије упокојио у тренутку кад је највише потребан цркви и народу. “Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду”, казао је Његова Светост. Предсједник Скупштине Црне Алекса Бећи рекао је да се данас опраштамо једног од највећих духовника и теолога овог времена. “Надам се да ћеш бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио си је и одбранио тако да си сваком унапријед опростио. И да тако нијеси поступио нема тог Црногорца који ти не би замјерио, а није јер си светињу у себи носио. Знао си то јер си сам као морачки син оштар у изражају, а благ у поступању. Тако бранити, а ништа не узети, толико урадити, а све подарити, толико саградити, а све поклонити, могу само велики и бесмртни. Да је твоја етика утемељена не само на јеванђелским начелима, него и на мисли о неопходности праведних закона, симболично говори чињеница да си у репрезентативном, научном раду на једном научном скупу, свог претходника Петра Првог, као миротворца и законодавца, најдубљом мишљу довео у везу са старозавјетним пророком и законодавацем Мојсијем. Посебно је импресивно са коликом дубином уочаваш и апострофираш чињеницу да је Законик општи, црногорски, брдски, има онолико чланова колико је година на земљи проживио Христос, којем је са цетињске митрополитске катедре поред тебе служио и Митрополит Петар Први. И један и други, осим духовне бриге, бринете и над питањем каквим законима осигурати братску слогу и спокој у друштву”, казао је Бечић. Мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић рекао је да је данашњи дан литија свих досадашњих литија које су се слиле са свих крајева, и данас је предводио нико други него наш мили Митрополит. “Погледај још једном на народ свој, мили Митрополите! Свети Владика је подучавао да подвизима можемо духовно узрастати ка небу. Вођен самирном богомудрошћу усавршавао је свете врлине ка свему вјечном и боговјечном. За овај пролазни земаљски тренутак свједочио је да су предуслови само двије ствари: искреност и истина и зато његове ријечи громко одзвањају и надалеко се чују. Иако си васкрснуо Црну Гору, доживио си да трпиш невоље и муке ради Господа и то од свога народа, знајући да тако постајеш ближи Богу. Ваљда је то усуд трона Светог Петра Цетињског”, рекао је Кривокапић. Академик Матија Бећковић је подсјетио шта је рекао Митрополиту Амфилохију 1990. приликом устоличења на Цетињу. “Тада сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог сваког држи на земљи док не уради оно за шта се родио, тако га је Господ позвао у прави час, да је раније, не би ваљало. На небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и цркву, него да је остао на земљи. Нова препорођена Црна Гора почиње од А, зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан, зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је Амфилохије погубио корону, не само као болест, него и као вирус братске мржње”, казао је, између осталог пјесник Матија Бећковић. Обраћајући се, како је рекао Амфилохијевом сабору, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је рекао да је Митрополит Амфилохије био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. “И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!”, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” “А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег. Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са Митрополитом Амфилохијем широм православне васељен”, поручио је Владика. Након бесједе Владике Јоаникије ковчег са Митрополитовим тијелом је уз звоњаву звона опходио храм а онда је Митрополитово тијело положено у гробницу у крипти храма. Десетине хиљада вјерног народа се од петка, 30. октобра, када су земни остаци нашега Архипастира испраћени дирљиво од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, опраштао у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерни у помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, прилазили су у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита, у Цетињском манастиру и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Поводом упокојења владике Амфилохија, Цркви и вјерницима су пристигли бројни телеграми саучешћа из цијелога свијета. Готово сви домаћи и свјетски медији, са најдубљим поштовањем, извјестили су о упокојењу и животу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као о једном од најзначајнијих теолога и личности у СПЦ и православљу. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу у петак, 30. октобра. Од 6. октобра је био у КБЦ ЦГ на лијечењу, одбијајући више понуда да се лијечи у другим земљама, са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ, који му је повјерен као архијереју. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота
  5. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. “Васкрсење Христово је темељ и основа свеукупног људског живота и призив свој васиони и свим створењима на преображај и васкрсење. Смисао васионе, смисао људскога рода, рађања и умирања, открива се и дарује кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење а свједок тога је управо Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у литургијској васкршњој бесједи у манастиру Острог. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на празник Васкрсења Христовог служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, којој због епидемије ковида-19 нису присуствовали вјерници. Васкршњу литургију поред ћивота Светог Василија Острошког директно је преносио Острог ТВ студио на Јутјуб каналу, као и Портал Митрополије. Сигнал су преузимале и директно преносиле телевизије А1 и Нови ТВ, док је и овог пута, и поред захтјева Митрополије, изостао пренос Литургије на Јавном сервису (РТЦГ). У току Свете службе Божије, Васкршњу поруку Митрополита Амфилохија је прочитао протосинђел Сергије (Рекић), намјесник острошке светиње. Након Светог причешћа, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија изговорена поред ћивота Светог Василија Острошког на Васкрс 2020. љета Господњег: “Поклањамо се Христовом тродневном Васкрсењу, цјеливајући Тијело Његово и Крв Његову на овој Светој служби Божијој, Њиме се причешћујући и цјеливајући мошти овдје свеца Божијега и угодника Христовога са Њим сараспетог и са Њим васкрслога, Светога оца нашега Василија Острошкога, живога свједока Христа Васкрслога. Свеци Божији су се распели са Христом и са Њим вјечно живе и дарови које они имају су дарови које им је Бог подарио и свједок тога је Свети Василије Острошки. Није он људском силом, нити балсамовањем, нити људском мудрошћу, сачувао себе и своје свете мошти, него управо силом Христа васкрслог којим је живио, којим је дисао, коме се молио, коме је жртвовао свој живот овдје у овој острошкој пустињи, острошкој светињи. И зато је Господ благословио све нас и Собом а посебно Његовим живим свједоком Светим Василијем, чије мошти ми данас овдје цјеливамо. Диван и чудесан Божији дар ова острошка светиња и за нас који смо данас овдје а исто толико и за оне који нијесу могли због ове савремене несреће које је притисла род људски бити данас заједно са нама на овој Светој служби. Али Света служба који смо служили овдје код ћивота Светог Василија, она се приноси “за све и за сва”. Она се дарује свима, за сву васељену, за читав свијет, за једну Свету саборну и апостолску цркву широм васељене, за све оне који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога приносе се ови Свети дарови. А у исто вријеме приноси се нарочито за поклонике који су долазили и клањали се у овој светињи, овдје Богу себе приносили, служили, причешћивали се Тијела и Крви Христове, као и за оне који данас нијесу могли овдје бити због оправданих разлога. Благослов Божји, благослов ове светиње Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и моштију Светог Василија је са њима овдје гдје се налазе у молитви. Нека своје домове и своја срца претворе у олтаре Божије! На то смо сви призвани овом светињом острошком, прије свега и изнад свега јер васкрсење Христово није просто обичај некакав овоземаљски и људски, него је васкрсење Христово темељ и основа свеукупног људског живота, темељ и основа васионе, призив свој васиони, свим створењима на преображај, на васкрсење и на вјечни живот. Свједок тога је управо и наш Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога, вјерујући тиме у вјечни живот, вјечно људско достојанство. То је једина вјера која је разумна, спасоносна, која је темељ свега. Има и ова друга вјера која одриче Бога и која одриче светиње Божије, која одриче Тијело и Крв Господњу – Свето причешће одриче. То је друга вјера, то је лажна вјера, то је безбожна вјера, то је вјера којом се губи смисао и црва и мрава и Звијезде и Сунца и Мјесеца и васионе, и којом се губи смисао свеукупног људскога рода од почетка до данас, до краја свијета и вијека. Тај смисао васионе, тај смисао човјека, тај смисао Земље и Неба, смисао људскога рода, смисао рађања и смисао умирања, он се открива и дарује кроз ово умирање, кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење. Његовим васкрсењем свијет добија тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Ево живога сведока тога вјечнога и бесмртнога живота који нас позива на ту вјеру, ослобађајући нас од обмана и од лажи и од заблуда земаљских, приводећи нас кроз распеће и своје, али и кроз своје васкрсење Христу распетоме и васкрслом. И Свети Василије Острошки је разапет био и распеће Његово је овдје и прикивање у ову острошку стијену и кроз то распеће заједно са Христом, он је задобио и силу васкрсења, сачуване његове свете мошти којима се и ми данас исцјелујемо и радујемо и преко њих свједочећи живога Господа васкрслога из мртвих – Христа Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Христос Воскрсе! Ваистину Воскрсе!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово Високопреосвештентво Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић) саслуживао је 3. фебруара на панигиру у светогорском манастиру Ватопеду. Повод за ово торжествено молитвено сабрање био је празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице зване Парамитија и свештени спомен на двојицу ватопедских светих: Светог и богоносног Максима Грка и Преподобног Неофита. Панигиром је началствовао Митрополит Гревена Давид (Цариградска Патријаршија), преноси интернет страница Светогорске стазе.
  9. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Богојављење са свештенством Свету архијерејску литургију са великим водоосвећењем у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да су небеса отворила док се Господ крштавао у Јордану. Повезана вест: Митрополит Амфилохије са Немањине обале: Властодршци, дођите да се крстите часним крстом и да будете са својим народом! „И открила се најсветија тајна, тајна из које израстају све тајне, тајна из које се изњедрила васиона, сва Божанска творевина, тајна Свете Тројице, тајна Бога љубави Оца и Сина и Духа Светога. И од тога тренутка вјечна Божанска свјетлост је обасјала и Јована Крститеља и ријеку Јордан и свету земљу Палестину. Обасјала је читави свијет“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је та велика тајна остала присутна до данашњег дана и остаће до краја свијета и вијека са нама и међу нама. „То је тајна Божанске љубави, Божанске истине, Божанске доброте, Божанске мудрости… Отада, па до данас и до краја свијета и вијека Бог није неко непознато далеко биће, апстрактно биће философа и мудраца о коме они причају и приповиједају, него је Бог који је са нама Бог Емануил, који је ту са нама и међу нама, присутан у нама као вјечна љубав и као вјечна истина. То је оно што се јавило на овај дан“, објаснио је Владика Амфилохије. Казао је да је кроз Христово крштење свако људско биће призвано да се крсти. „Да доживи да прими у себе ту Божанску, вјечну, светотројичну тајну – да му се јави Господ и Света Тројица да га испуни. Шта је друго света тајна крштења до управа та света тајна која се кроз Христово крштење открива и дарује и нама, свакоме људскоме бићу“, нагласио је он. Најавио је данашње саборно крштење око осамдесет Подгоричана на саставцима Рибнице и Мораче рекавши да ријека Морача тако постаје ријека Јордан. „И та велика и света тајна Бога љубави усељава се у њих, обасјава их изнутра. Примају тај квасац вјечне истине, вјечнога живота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Владика Амфилохије је током Литургије рукоположио у ђаконски чин Владимира Милуновића, координатора канцеларије Добротворног фонда Митрополије црногорско – приморске „Човјекољубље“. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је са свештенством обавио велико освећење богојављенске водице, која је потом раздијељена вјернима. Посебно је поздравио седамдесет православних вјерника из Скадра који данас, на челу са својим свештеницима присутвују овоме сабрању. Осврнуо се кратко и на Владин дискриминаторски антизакон о слободи вјероисповијести и поново позвао властодршце да га повуку. „Дај Боже да ови наши који су на власти од братоубилачког и богоубилачког закона ослободе и себе, и Црну Гору. А и нас, овај народ Божји да ослободе од тог закона. Није циљ ниједне власти на свијету да буде богоубилачка и братоубилачка. Ја се надам посебно ова наша власт да неће то дозволити, него ће тај безбожни закон повући“, поручио је Митрополит Амфилохије. Потом је према Немањиној обали кренула Литија у којој хиљаде вјерника пружају молитвени отпор безакоњу црногорских властодржаца који дискриминишу СПЦ у Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије (Радовић). Свесвјатјејши Архиепископе Константинопољски и Васељенски Патријарше, Блажењејши, Преосвјашчењеши Архиепископи и Епископи Цркве Христове, часни саборе народа Божјег, "Ви сте свјетлост свијету. Не може се свјетиљка сакрити која на гори стоји..." Ријеч је, драга браћо и сестре, Христа Бога упућена сљедбеницима његовим, истовремено и као призив и као истина, безброј пута потврђена у двехиљадегодишњој историји Цркве Божје. Један од живоносних свједока истинитости ових ријечи Господњих почива овдје пред нама окренут лицем према вјечности, према непролазном Царству Небеском, као безмјерној мјери, како његовог тако и живота свих људи и свих земљаских народа. Да се заиста овај скромни, тихи човјек, који је нимало случајно добио име Апостола народа Павла, преобразио у свјетлост свијету и постао свјетиљка која на гори стоји, свједоци сте сви ви сабрани данас око његовог одра; свједоци су и ове десетине и стотине хиљада људи који су ових дана хрлили као ријека неби ли се само дотакли њега и видјели небески покој и мир зрачећи са његовог упокојеног лика. На блаженог спомена Патријарху Павлу испуњује се, очевидно, ријеч коју је сам изговорио за друге: "Кад се човјек роди, цео свијет се радује, а само он плаче. Али треба живјети тако, да када се он упокоји цио свијет плаче, а само се он радује." И заиста, да овај Божји човјек Павле није живио достојно свог људског и хришћанског звања, како би се могло догодити да оваква и оволика туга прожме овај милионски град, и шире од њега? Што је још чудније, свепрожимајућа туга, није обично туговање за губитком неког ко нам је мио и драг, него већ сада и овдје постаје радосна туга, радостотворна туга. Туга је јер представља растанак и губитак; радост је јер осјећамо и знамо да онај кога губимо и који одлази, остаје са нама и међу нама постајући још присутнији Духом Светим него што је био док је тјелесно са нама живио и међу нама ходио. У томе и јесте и увјек је био парадокс живота истинских и правих људи: својим одласком они не само што не нестају, него постају све присутнији у људском животу, постајући уз то и мјера и критериј свога времена и збивања свога времена. Како се то објашњава? Како то објаснити у животу Патријарха Павла? Прво и основно објашњење: младић Гојко Стојчевић, монах, свештеник, Епископ Павле је као и сви Свети и истински људи прије њега - увјек творио оно што је говорио. Прије свега, овај покојник што је пред нама био је човјек дубоке и стамене вјере у Живога Христа Бога у Цркви Његовој тј. вјере која дјела, јер "вјера без дјела је мртва". Он је на боголики начин, ријеч претварао у дјело, дарујући дјелу смисао вјечни и непролазни. Говорећи и проповиједајући Еванђеље Патријарх Павле оваплоћивао је Еванђеље, благу вијест вјечног живота, у свој живот, постао је ходеће Еванђеље постајући блага, добра вијест људима и свима створењима. Својом вјером и животом по вјери, он је показао истинитост ријечи Теофила Антиохијског: "Покажи ми твога човјека, да ти покажем мога Бога". Небеса приповиједају славу Божију али ништа и нико није у стању да посвједочи постојање Бога и истину Божију, колико прави Човјек. У непрекидној поворци оних који су ових дана приступали Патријарху, на питање једној дјевојци зашто то чини чуо се њен одговор: "Зато што је он човјек високог морала и великог поштења." Ријеч Патријарха Павла је била блага а његови докази јаки; шта више најјачи доказ истинитости његове ријечи био је управо његов живот. Јер, по ријечи једног његовог светог предходника: "Свака ријеч има своју против ријеч; једино се неможе супротставити ништа и нико - истинском животу. Патријах Павле је човјек дјелатне, дјелотворне вјере и подвига, а тиме и човјек вјерности истини Божијој - до смрти. У њему се, по пророку "срела милост и истина, правда и љубав загрлила". Знао је и сагласно томе је живио да се зло у другима не лијечи и не може излијечити својим злом: "Правда Бога истонога" мајке Јевросиме била је мјера његовог односа према својима и према туђима без разлике. Истом љубављу је волио свој Богом му повјерени народ, и сваки други народ, и сваког човјека као боголико биће и свако створење Божје. Патријарх Павле никоме не суди, он само расуђује, поштујући слободу свакога. Трезвеумни зналац људске природе, он никада не повлађује ни својим ни туђим страстима, заблудама и самољубљу. Читавог живота се трудио да не буде никоме на терету. Све што је био и што је имао - давао је другоме, на природан ненаметљив начин, ништа за себе нетражећи... Својим несебичним и ненаметљивим живљењем међу нама, више него ли својим ријечима, овај Свети Старац и цјелосни Човјек Цркве Божје Христове, пробудио је ево ових дана скривену доброту, човјечност и богољубље и братољубље у хиљадама душа које су га на мртвачком одру препознале као свога најрођенијега, брата, оца, пријатеља, који их никад неће заборавити или оставити. Питао сам се последње двије године његове старачке немоћи и везаности за постељу у болници: Шта то значи? Што је Бог попустио на њега и на нас такву пробу и искушење? На крају од овогодишњег празника Усјековања Св. Јована Крститеља, његовог рођендана, у чијем знаку се одвијао сав његов живот, нашао сам одговор на ово питање: Овдје је његов Христолики и Христоносни живот постао у пуној мјери и дубински Христолик. Наиме ако се у току свог живота трудио да проповијеђу и поукама поучава и тјеши људе, то је својим старачим страдањем и боловима - учествовао ћутљиво и стварно у болу и патњи својих сапатника болесника на ВМА. Трудећи се читавог живота да буде "сарадник Божји" он се на крају сараспео Христу и понио крст својих ближњих сапатника и састрадалника својих без рјечи и без ропота. Сараспео се Христу Патријах Павле и својим ближњима, да би са Њим и са њима васкрсао и ушао у радост Господа свога. Господе, подари слуги вјерном твоме и Оцу нашем Патријарх Павлу, вјечно Царство Твоје којим је живио и за којим је чезнуо, Царство Оца и Сина и Духа Светога во вијек вијека. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  14. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, члан Његошевог одбора Матице српске, обратиће се учесницима научног скупа „Његошев дан у Матици српској“, 14. новембра 2019. године, у свечаној дворани најстарије српске књижевне, научне и културне институције. Поред владике Иринеја присутне на научном скупу поздравиће и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, као и професор Драган Станић, председник Матице српске. Програм научног скупа /PDF/ Извор: Матица српска / Инфо-служба Епархије бачке
  17. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Ђукановићева порука Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву. „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић. Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори: “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим. Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква. Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије. А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?” Питање имовине Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором: “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.” Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен. Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада. ‘Нема раскола у СПЦ’ На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема: “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави. Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”. Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј. Извор: Портал Ин4с
  18. Поздравно слово Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на дочеку Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Подластви: Добро дошли у ову древну светињу као што је написано овдје: Добродошли наследниче Светога Саве, добродошли у Грбаљ! Овдје је Свети Сава долазио, а и послије њега и сви ваши претходници. Патријарси су долазили и рукуполагали митрополите зетске и црногорске и боравили овдје не мало времена. Последњи, прије Вас, који је био овдје је Ваш претходник, Патријарх српски Павле. Дошао је 1992. године на наш позив када је била сахрана осамдесет Грбљана, Маина, Будвана, Побора и Паштровића који су побијени од братске руке 1944. године и који су сахрањени овдје у порти манастира Подластва, видјећете сјутра њихов гроб. Као што знате по древном предању одавде је и Свети цар Лазар, зато су Грбљани и наша Митрополија ријешили да подигну и ову црквицу Светог цара Лазара и много нас радује да ћете управо Ви бити онај наследник Светог Саве који ће је освештати. А са каквом љубављу вас дочекују и дочекујемо видите по овом народу. Велика је радост и велики благослов што сте овдје дошли и одазвали се на позив Грбљана. Добродошли и благословите овај Божји народ! Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Обавјештавамо вјерни народ да ће наш игуман Његово Високопреосвештенство митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије боравити у манастиру 24-ог и 25-ог августа. Митрополит ће 24-ог августа служити Свету Литургију у Доњем манастиру са почетком у 8 часова, а 25-ог августа Свету Литургију у Горњем манастиру са почетком у 8 часова. Позивамо вјерни народ да дође у што већем броју и да узме учешћа у заједничкој служби. Управа манастира Острог Извор: Манастир Острог
  20. Поводом Видовдана у манастиру Грачаница Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење преосвећене господе епископа: рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, пакрачко-славонског Јована, буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила, умировљеног захумско-хереговачког Атанасија и великог броја свештенства. У литургијској проповједи Митрополит Амфилохије је казао да је у нашем народу било, а и има и данас, оних који су се опредјељивали за земаљско царство и одрицали Христа Господа и они су распети на трећем крсту, непокајаног разбојника: „Има доста оних који су се и овдје на Косову и Метохији опредјељивали за земаљско царство, који су пљунули на своје свете храмове, на гробове својих предака, на опредјељење цара Лазара, поклонивши се земаљском царству.“ Присјетио се владика страдања Цркве на КиМ послије Другога свјетскога рата и одрицања од Христа и светиња, о чему постоје свједочанства у записима блаженог спомена Светог Патријарха српског Павла који је сакупио грађу док је био владика рашко-призренски. „Па зашто се онда чудимо овоме што је дошло у наше вријеме, ако смо се прво ми одрекли својих светиња, Царства небескога, и били следбеници безбожне, братоубилачке и богоубилачке идеологије која је овдје владала 50 година, на челу са братоубицом и богоубицом, Јосипом Брозом. Колико је било овдје таквих који су пљували и одрекли се својих светиња?! Зато се немојмо чудити што смо се нашли у овом положају и што је Бог поново послао страдање овом народу, не да би га уништио, него да би се народ вратио себи и својим светињама, Христовом крсту, да би се вратио вјери тврдој, Божијој православној.“ Високопреосвећени је казао да нажалост и данас имамо оних, који су на власти, па и оних који нијесу, који слиједују тај пут трећега разбојника који се опредјељију за земаљско царство, које им је важније од Царства небескога и њихови плодови и дјела се нажалост, показују онаквим каквим видимо да се показују. Зато је много важно, казао је владика, да се сабирамо на КиМ, Грачаници, око древних светиња саграђених око Христовога часнога крста и Лазаревског часног крста, око вјере у Христово Васкрсење, у Царство небеско. „Овдје, ово сабрање, ова Света литургија у име Господње, Причешће Тијелом и Крвљу распетога и васкрслога Господа, није ништа друго него повратак изворном, исконском путу свакога истинскога људскога бића и народа.“ Митрополит Амфилохије рекао је да Срби на Косову и Метохији нијесу мањина, јер није снага у броју, већ у Господу и о томе свједочи сва људска историја, није питање колико нас је, већ колико је часних и поштених људи, колико је хришћана који носе часно и честито свој крст и живе по Светом јеванђељу. „Они не само што настављају традицију и предање својих предака, него су свједоци, и пред моћницима и силницима овога свијета, који је прави и једини истински пут за свако људско биће.“ Сва царства, сви моћници овога свијета, они који су распети на трећем крсту, су били и прошли, поручио је владика и објаснио да ћемо и ми и они платити Богу „одштету“, а Црква Божија распета свједочи и свједочиће до краја свијета и вијека: „Зато, дај Боже, да и ово наше најновије страдње буде истинско опредјељење за Христов крст, за крст покајаног разбојника, јер сви смо грешници, али је битно да ли смо грешници који се кајемо пред Богом и својом савјешћу, или смо грешници који пљујемо на Бога и светињу Божију, на ближњега свога.“ Казао је Митрополит да Срби на Косову и Метохији, не само да нијесу мањина, већ су најснажнији и најмоћнији народ у Европи, путоказ свим европским народима који су данас постали антихришћански народи, што је горе и опасније од антихришћанства бољшевичког, који су били крштени, али су нешто сачували од части и поштења, а сада некрштени управљају свијетом: „Наставља се насиље над свијетом које је овдје започело, као што је 1389. године, и одвија се преко нас и наших леђа, и развија широм васељене“, рекао је Митрополит. Пренио је утиске из скорашње посјете Сирији гдје су срушени читави градови од тих и таквих насилника који су и овдје рушили наше храмове. Нагласио је да је то исти безбожни дух који то ради у име тзв. европских људских права, а у ствари то је наставак крсташких ратова који су оскрнавили светиње ради својих интереса. Митрополит Амфилохије је подсјећајући на ријечи Господње Они који Мене гонише и вас ће гонити поучио народ да не треба губити наду: „Оно што се данас догађа то је наставак онога што се догађало кроз сву историју човјечанства, посебно на оваквим светим мјестима, као што је КиМ. Ова истрајност овдашњих Косовометохијаца у вјерности часноме крсту, Христу Богу нашем – Богу љубави је путоказ и овој другој нашој браћи који овдје живе, да се и они врате часном крсту, а вратиће се ако ми будемо њему вјерни.“ Бесједио је Митрополит Амфилохије о три крста: оном на којем је Христос разапет за спас свијета, крсту на којем је распет покајани разбојник и оном на којем је разапет непокајани разбојник. Помолио се да се и они, којима је Господ допустио да буду на власти, врате тој и таквој вјери, Лазаревском завјету, да Господ уразуми све људе и земаљске народе и да сви понесемо Христов крст и крст покајаног разбојника, да се поклањамо Оцу Сину и Духу Светоме – Богу љубави, испуњени богочовјечанском љубављу у све дане нашега живота. Након Литургије Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије је честитајући празник захвалио својој браћи архијерејима који су дошли са љубављу и завјетном жртвом на Косово да заједно прославимо Видовдан: „Да нас Господ укријепи у свему што је добро. Као што је рекао Митрополит, ми данас овдје сабрани потрђујемо завјет Светога Саве, а прије њега и Светога Јована Владимира и завјет Светога кнеза Лазара, да смо народ опредјељен за Христа и Његово вјечно Царство небеско.“ Владика Теодосије је посебно нагласио да је за нас све најважније да опстанемо као народ, да се дјеца рађају и да сачувамо наше светиње и завјетну косовско-метохијску земљу. То је и разлог што наша Црква свим мајкама са простора са КиМ које несебично рађају и гаје дјецу сваке године уручује ордење. Тако је и ове године 35 мајки са четворо, петоро и више дјеце добило златне и сребрне ордене „Мајка девет Југовића“, а Канцеларија за КиМ је, као подршку мајкама, издвојила за свако дијете по 12 000 динара. Његово високопреосештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је овом приликом уручио Хуманитарној организацији „Мајка девет Југовића“ која води шест народних кухиња широм Космета, теренски ауто за доставу хране. Епископ рашко призренски Теодосије је упознао присутне да у обданишту у Грачаници има 760 дјеце, и да је први разред основне школе прошле године уписало 262. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Светом архијерејском Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око црвке, резањем славског колача и славском трезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Свету Литургију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/06/Besjeda-Mitropolita-Amfilohija-na-Trojicindan.mp3 Саслуживали су му протојереј – ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки, протојереј Данило Зиројевић никшићки парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастрском бесједом поучавао Митрополит Амфилохије, који је казао да је на данашњи дан Дух Свети сишао на ученике Христове, у виду огњених језика, чиме је Црква Божија надахнута и добила душу своју, народ сабран у заједницу. -Тада су први апостоли Христови испуњени Духа Светога проговорили језицима свих народа који су били сабрани око њих на Горњици Сионској. Од тада до данас ми непрекидно понављамо ону пјесму „Царе небески, Утјешитељу, Душе истине који си свуда и који све испуњаваш, који силазиш са Небеса и надахњујеш силом својом све и свакога, дарујеш живот и дајеш мудрост свакоме ко долази Теби“ – казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се Светом Духу молимо да силази на нас, да нас освећује, да нас просвећује, да нас обједињује силом својом. -Све што постоји, оно постоји силом Духа Светог Животворног, Духа Божијег. Свако створење од најмањег до највећег, сва сазвјежђа, сви знани и незнани свјетови они постоје и посједују то јединство унутарње благодарећи Сили Духа Светога чија пуноћа се открила управо на овај свети дан, дан Педесетнице, када су ученици Христови били сабрани на Горњици Сионској и очекивали да се испуни оно што је предвидио сам Господ, да их неће оставити саме, него ће им послати Духа Утјешитеља који ће их уводити у сваку истину. Дух Утјешитељ, Дух Животворни, Живоносни, Дух који освећује, просвећује, обједињује. Од свих људских срдаца и свих земаљских народа ствара једно срце, Христово срце, једна божански народ, Цркву Божију – казао је Митрополит Амфилохије и додао да иако гоњена и прогоњена као сам Господ, Црква Божија се раширила по читавом свијету благодаћу Духа Светога. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. После Свете Литургије Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија коју је предводио Митрополит Амфилохије, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници храма и сабрани вјерни народ. Литија је завршена благосиљањем и резањем славског колача који је поводом храмовне славе цркве Свете Тројице припремила острошка обитељ. Прослави је присуствовао и господин Миодраг Бранковић, повјереник из Санкт Петербурга, који је је Митрополиту Амфилохију за залагање за Православље уручио специјалну Медаљу направљену поводом стогодишњице од смрти архитекте Алфреда Парладина, који је пројектовао чувену цркву Светог Спаса на Крви. Медаља је направљена у 200 примјерака, а Митрополит Амфилохије је једини који је добио ван граница Русије. Поред Медаље Г.Бранковић је Митрополита Амфилохија даривао и иконама и сликама. Прослава Тројичиндана настављена је за славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог
  22. У тридесет првој емисији серијала Архиварник, емитујемо аудио снимак предавања које је 22. априла 1993. године, одржао Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски г. Амфилохије у Подгорици. Митрополит Амфилохије је том приликом говорио је о Васкрсењу. Уредник серијала Архиварник, професор Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  23. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У двадесетој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање (1994 г.) Митрополита др Амфилохија Радовића на тему- Завјет. Предавање је одржано 24. фебруара 1994. године у Подгорици. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  24. У свим храмовима Митрополије црногорско-приморске јутрос је литургијски прослављен празник Рождества Господа Исуса Христа, а централну Литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног вјерног народа. На Литургији је појао храмовни хор „Свети апостол Марко“ под управом Људмиле Радовић. У току Литургије Владика је у чин презвитера рукоположио ђакона Леку Вујисића и миропомазао новокрштеног дјечака Матију. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и архијереја Српске православне цркве. На крају Литургије Митрополит Амфилохије је честитао Божић сабраном вјерном народу, посебно дјеци. Митрополит је рекао да нови презвитер Цркве Божије Лека Вујисић наставља дјело својих предака, међу којима је и последњи ректор Цетињске Богословије прије него што су је укинули комунисти Михаило Вујисић. Додао је да црногорска власт не признаје обновљену Цетињску богословију, иако је она већ изњедрила више од двадесет генерација богословаца. „Није то ни чудо, јер су они наследници оних који су укинули Богословију, убили Митрополита Јоаникија и преко стотину и двадесет свештеника након Другог сјетског рата. Они који су васпитавани на духу богоубиства и братоубиства само настављају ту политику“, казао је Митрополит Амфилохије. Казао је да су бројни гриjехови садашње црногорске власти, а да су од њих три најизраженија: стварање лажне цркве, признање лажне државе нa Косовu и Метохији и увођење санкција Русији. „Сад стварају и своје цркве. Можете мислити који је то стид и срам за Црну Гору, за Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, да безбожници и продане душе стварају неке своје цркве. Стид и срам је што они данас измишљају некакву своју аутофекалну цркву, да опрости ова светиња. Од отпадака црковних праве цркву, од оних који не служе Богу Христу него себи и својим интересима. То је стид и срам данашње Црне Горе, односно оних који су на власти“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он се осврнуо и на најаву власти да ће отимати црквене храмове саграђене прије 1920. године. „Они би да отму храмове, проглашавајући их за државне. То је још једно безумље“, рекао је он. Према његовим ријечима, велики је гријех и одрицање наше власти од Косова и Метохије и предавање Метохије, за чије ослобођење су погинули многи Црногорци, у руке оних који су стид и страм за часни албански народ – разбојницима и енверхоџистима. „То је стид и срам власти, а не Црне Горе, јер Црна Гора то не прихвата“, поручио је Митрополит црногорско-приморски. Трећи гријех, по Владичиним ријечима, су санкције Русији. „Велики је стид и срам да је Црна Гора владике Данила, Светог Петра Цетињског и Светог Петра Другог Тајновидца ловћенског увела санкције светој Русији“ казао је Митрополит Амфилохије и додао да Црна Гора никада није могла и не може без Русије. Дјеца с вјеронауке при подгоричком храму извела су празнични програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. -НИКАД више 1916! Никад више окупација! Славимо ослободилачку 1918!- Ове речи митрополита црногорско-приморског Амфилохија одговор су онима у Црној Гори који покушавају да минимизирају или избришу памћење од пре једног века и ослобођења државе подно Ловћена у Првом светском рату, што је касније довело до уједињења са Србијом. Високопреосвећени владика, у разговору за „Новости“, каже да жали што ови догађаји уместо да спајају – деле Црногорце. Рачуна да ће, ипак, разум победити и они који су у заблуди схватити да је 1918. година слободе коју треба славити. – Чудна се хајка води око Боке которске и њеног ослобођења у којем су учествовали не само србијанска војска него пре свега добровољци који су били на Солунском фронту. Око хиљаду њих је било управо из Боке. Мој предак Јован Радовић био је на челу Топличког устанка, и он је као војвода и комита, са Милинком Влаховићем, ратовао против окупатора и ослободио град Никшић. Е, то су људи које данашња власт проглашава окупаторима. * „Други табор“ упорно истиче да је 1918. Црна Гора „нестала“ са лица земље. – Понављам, они су у заблуди. Те 1916. десила се издаја краља Николе, због чега је он после изгубио власт у Црној Гори. И сукоб 1918/19. није био као овај што се данас води у Црној Гори, на националној, језичкој основи, већ искључиво династички, између људи који су се заклели на верност краљу Николи. Међу њима је био и Крсто Зрнов Поповић, који је предводио побуну на Цетињу, уз подршку групе Италијана, којима није било стало до независне Црне Горе и краљевине, него да Далмацију и Боку которску присаједине Италији. * Сматрате ли да је, ипак, краљ Никола уградио себе у ослобођење Црне Горе и уједињење са Србијом? – Свакако, и то нарочито преко ослобођења Косова и Метохије, Скадра, са србијанском војском. И све што је написао, почев од химне „Онамо, намо“, то сведочи какав је његов однос био према Михаилу Обреновићу. Морам рећи да је владика Раде политичару и дипломати Матији Бану рекао 1847, када је овај из Дубровника полазио за Београд, да каже Александру Карађорђевићу да треба да иде у Призрен за краља, а владика у Пећ за патријарха. У том духу се одвијала сва историја Црне Горе. Краљ Никола је поставио Гаврила Дожића за првог митрополита после укидања Пећке патријаршије 1766. године. * Да ли је краљ Никола био против обнове Пећке патријаршије 1919. године? – Не, него се противио што седиште српског патријарха није било у Пећи, већ у Сремским Карловцима. Камо среће да се то остварило и дај Боже да се то деси. То је седиште патријархово било вековима. Сада би опет требало да патријарх буде више у Пећкој патријаршији. * Део црногорске елите сматра да српска војска није ослободила Црну Гору, него ју је окупирала. – То је сулудо помислити. Како, када је Србија била земља мученица, која је у то време сваког трећег свог војника изгубила на ратишту. Није она сама ослободила Црну Гору, већ су у том чину учествовали и Енглези, Италијани, Американци, Французи, и сви заједно дали огроман допринос. * Црногорски покрет од Србије тражи да плати одштету Црној Гори због Великог рата и „анексије“? – Тај исти захтев треба да упуте Америци, Енглеској, Француској, Италији, јер су њихови војници такође учествовали у ослобођењу Црне Горе и Балкана. Видите, краљ Александар Карађорђевић, унук краља Николе, идеју свога деде о границама Црне Горе заокружио је у оквирима Зетске бановине. Њој је 1939. припадао Дубровник, као и Херцеговина. Од Стона до Призрена је била Зетска бановина. А то сви заборављају. СПИСКОВИ * ЗВАНИЧНА Црна Гора забранила је улазак српским интелектуалцима, међу њима и академику Матији Бећковићу. – И то је део хајке која ће, надам се, престати. Нико Његоша није толико афирмисао као Матија Бећковић, и сада му не дају да уђе у Црну Гору!? Али ево, нема места у школама ни за Десанку Максимовић, Јована Дучића, Змаја… Уместо њих увели су неке за које никада нисам чуо, уз поштовање њиховој припадности. Шта ћемо, дошао је такав тренутак. Види се шта је све испливало на површину. РУМИЈА ЋЕ ОПСТАТИ * ДА ли ће црква Свете Тројице на Румији одолети нападима? – То је црква која грли исток и запад, север и југ и доноси благослов свима који ту живе, без обзира на то како се они осећају и којој вери и народу припадају. Згазити ту љубав могу само људи који су без Бога и без душе. Ја се у Бога надам да то неће урадити ова црногорска власт и да то неће учинити ни наша браћа Албанци око Остроса, који су били чувари те светиње и носиоци крста чак и када су примили ислам. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...