Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 741 results

  1. Телевизијски канал повезан с Руском православном црквом објавио је позив за пријаву за ријалити шоу с духовним заокретом: место дешавања је острвски манастир на језеру на пола пута између Москве и Санкт Петербурга, пише Радио слободна Европа (РСЕ) на енглеском језику. „Пронађите себе и научите о свету манастирског живота”, наводи се у онлајн видео реклами у којој се траже волонтери за емисију на острву. Описујући место као „један од најлепших самостана у Русији”, док смирујућа музика прати снимке камења у води, цркава са златним куполама и младоликог брадатог монаха који пече хлеб, реклама позива потенцијалне учеснике да проведу месец дана „вежбања послушности”, у манастиру Нилов на језеру Селигер. „Пронађите одговоре на питања која вас дуго муче”, наводи се, преноси Бета. „Први пут на телевизији: ријалити шоу на удаљености од света”, најављује оглас упућен потенцијалним учесницима који се позивају да пошаљу пријаве, видео снимке, којима описују себе и објашњавају зашто желе да проведу време у манастиру. У државном регистру се наводи да је ТВ канал Спаситељ приватно финансиран у време оснивања 2005. године с наменом промовисања православних хришћанских вредности, сада у власништву Руске православне цркве, превладавајуће верске заједнице у земљи. РСЕ наводи да су везе Русије са популарном културом са Запада компликоване. Поједини угледни руски званичници и јавне личности, укључујући поглавара цркве, патријарха Кирила, често критикују САД и европске земље тврдећи да Русија мора да сачува своју омладину од онога што називају корозивним и погрешним западњачким вредностима. Истовремено, многи од главних производа руске државне телевизије потичу из САД и других западних земаља, укључујући емисије игара, дијалошке емисије, ситкоме и ријалити програме, од којих су неки врло популарни. РСЕ пише да је ријалити Острво, како се чини, веома далеко од популарних ријалити емисија попут „Дом-2”, руске верзије Великог брата, програма холандског порекла који је успео у неколико земаља, у којем су романтични и сексуални односи најзаступљенији, а спајања чешћа од разилажења. Чини се да се концепт ријалити емисије у манастиру уклапа у неколико трендова који су испреплетени с постсовјетским препородом Руске православне цркве коју подржава држава, укључујући Путиново приказивање цркве као водеће моралне силе за грађане, као и настојања саме цркве да се обраћа младим Русима. Политика Online - Телевизија руске православне цркве планира ријалити шоу у манастиру WWW.POLITIKA.RS Телевизијски канал повезан с Руском православном црквом објавио је позив за пријаву за ријалити шоу с духовним заокретом: место дешавања је острвски манастир на језеру...
  2. Приликом четвородневне посете Епархији ваљевској, Његово Високопреосвештенство Митрополит ташкентски и узбекистански г. Викентије, стални члан Синода РПЦ, ексклузивно за радио „Источник“ у разговору са новинарком Јадранком Јанковић говори о утицају Светог Владике Николаја и Аве Јустина на духовност православног живља у Узбекистану, земљи у којој има само 2% православних, а 37 богомоља укупно. Повезана вест: Митрополит Викентије служио вечерњу службу у Покровском храму у Ваљеву „Свети Николај и Ава Јустин све што су писали пре више десетина година, као да су у овом тренутку писали“, каже Митрополит који истиче да нема конфликтних ситуација са доминантним муслиманским верницима, те да и једни и други на свој начин сведоче праве вредности. „Веома сам срећан што сам у Епархији ваљевској. Мој домаћин, Епископ Милутин, постарао се да ми испуни сваки сат и сваки тренутак“, каже наш гост, пожелевши да се мисија радија „Источник“ шири и да се глас радија што дуже и што даље чује. Извор: Радио Источник
  3. Поводом прослављања великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, у оквиру архијерејских намесништава Епархије бачке, 19. октобра 2019. године одржано је такмичење у познавању историје на тему – осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. О такмичењу говори протопрезвитер Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки (звучни запис) Др Предраг Вајагић, научни сарадник, навео је како је протекла организација самог такмичења (звучни запис) Повезана вест: Ученици Основне школе "Михајло Пупин" из Ветерника учествовали на такмичењу из познавања историје Бачка Паланка ‒ Такмичење је организовано у сарадњи Епархије бачке и Друштва наставника историје Бачке Паланке, а учествовали су ученици основних школа са територије Епархије. Ученици су се за такмичење припремали из књиге под називом Свети Сава и осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, коју су, за ту прилику, приредили др Предраг Вајагић, научни сарадник и мр Владимир Баљ, катихета и професор српског језика и књижевности. Координатори такмичења били су архијерејски намесници, са надлежним свештеницима. Најуспешнији ученици из намесништава узеће учешће на епархијском такмичењу које ће бити одржано у децембру, у Новом Саду. Оџаци – У архијерејском намесништву оџачком такмичење ученика основних школа, који похађају наставу Православног катихизиса, одржано је у Основној школи Мирослав Антић у Оџацима. Учешће је узело 15 екипа. Прво место је освојила ОШ Коста Стаменковић из Српског Милетића, друго ОШ Вук Караџић из Бача, а треће место је припало ОШ Марко Орешковић из Бачког Грачаца. Протопрезвитер Душан Ђукић, архијерејски намесник оџачки, обратио се ученицима и захвалио на учешћу, уложеном труду и показаном знању и љубави. Сви учесници су добили захвалнице, а три првопласиране екипе дариване су дипломама. Жабаљ – Основна школа Милош Црњански у Жабљу била је домаћин квиза у којем су учествовала деца осмих и седмих разреда, са територије архијерејског намесништва жабаљског, а која похађају часове верске наставе. Решавајући задата питања у тесту, такмичари су показали основно знање о светородној лози Немањића, о Светоме Сави и о њиховој улози у стварању самосталне Српске Цркве и државе. Од девет основних школа, најбољу спремност показали су ученици Основне школе Исидора Секулић из Шајкаша. Друго место је заузела Основна школа Милош Црњански из Жабља, а трећу позицију су знањем обезбедили ученици Основне школе Исидора Секулић из Мошорина. Најбољи појединци су били: Нађа Тешић из Шајкаша, Николина Чолић из Мошорина и Теодора Његован из Жабља. Такмичарима се обратио протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, и том приликом доделио дипломе и захвалнице, као и поклоне који су дар црквених општина наведеног архијерејског намесништва. Футог – У духу великог јубилеја наше помесне Православне Цркве, надахнути празничним даном када са сваком љубављу савршавамо молитвени спомен на светог апостола Тому, у футошкој Основној школи Мирослав Антић реализовано је епархијско такмичење за један део основних школа које припадају архијерејском намесништву новосадском првом, у познавању историје на тему – Осам векова од добијања аутокефалности Српске Православне Цркве. Прво место припало је новосадској Основној школи Прва војвођанска бригада, на другом месту нашла се Основна школа Светозар Марковић – Тоза, док је треће место заузела Основна школа Васа Стајић. На појединачном плану прво место је припало Исидори Игњатов, ученици седмог разреда Основне школе Михајло Пупин у Ветернику. На крају су ученицима свечано додељене дипломе за освојена прва три места на нивоу школа, као и на појединачном нивоу, а свим осталим ученицима, који су учешћем у овом такмичењу делатно пројавили љубав према Православном катихизису, подељене су захвалнице и пригодни дарови. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. октобра 2019. године, на празник Светих мученика Сергија и Вакха, свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Сремчици. Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Стикић, јереј Никола Гаврић и ђакони Владимир Руменић, СавоТопаловић и Драган Танасијевић. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори…. Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете? Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине. Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању? Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог. Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер. На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако! Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то? Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем? Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда. Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима. Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”. Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима! Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо. Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић. Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно? Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г. Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност? И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава. Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући. Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако? Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа. Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека). Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег огрешења о истину. Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.) Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г. Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г? Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка. Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви. Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”! А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога. Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама. Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош? А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге… Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима? Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио? Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих. Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже. Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит. Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме. На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава? Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива. Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко. У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”. Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао. Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”. Већина помјесних аутокефалних цркава православне Васељене, није пристала уз ову најновију одлуку Цариграда, а благост и опрезност у тону њихових саопштења израз су бриге и напора да се јединство Цркве по сваку цијену сачува. Управо би такав однос сестринских цркава према тренутном несналажењу Цариграда, могао бити од помоћи ”Великој цркви” да се врати на мјесто које јој припада – Првог међу једнакима, у непрегледном шару васељенског паравославља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Са благословом Преосвећеног Епископа зворничко-тузланске г. Фотија, великим гостопримством и хришћанском љубављу братске Цркве у Румунији и Митрополије молдавско-буковинске, благословом тамошњег Високопреосвећеног Митрополита г. Теофана из Јашија и финансијском подршком Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са организацијом „World Vision”, (која је организационо и финансијски највише допринијела пројекту) група од дванаест свештеника и вероучитеља из Епархије зворничко-тузланске кренула је на студијско путовање Румунској Православној Цркви од 26. до 31. маја 2019. године године. World Vision БиХ и World Vision Румуније заједно са Мисијским фондом Епархије зворничко-тузланске, на чијем челу је презвитер Синиша Шаренац, организовали су шестодневно студијско-поклоничко путовање светињама и школама Православне Румуније. Циљ путовања је био посета светим местима, као и обилазак и упознавање метода рада Православних црквених гимназија и богословија и мисија и рад Румунске Цркве на ширењу Христове науке, а све са жељом да се спроведе међусобна сарадња на разним пројектима, као и размјена просветно образованог искуства међу свештеницима и вероучитељима две братске Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Повезана вест: Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org) Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019. Од Бога дарована, од народа љубљена Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије! Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5). У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја. Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства. Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора. Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије. Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе. Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави. Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона. Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту. Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“. На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће: „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..." У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави: Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани! Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве Извор: Епархија источноамеричка
  8. Кијевски и свеукрајински митрополит Епифаније изразио је пре неколико минута најтоплију захвалност Цркви Грчке и њеном предстојатељу Јерониму на признању Аутокефалне цркве у Украјини. Писмо можете прочитати у наставку: „Захвалан сам брату у Христу, Његовом Блаженству Јерониму, архиепископу атинском и све Грчке, председнику Светога Синода Цркве Грчке, и сабраћи архијерејима Архијерејског Сабора, који су данас одлучили да подрже и следе канонске и историјске одлуке Васељенске Патријаршије, чиме се ствара могућност пуног општења наших двеју помесних аутокефалних Цркава у свим областима. Историја наших двеју древних народа, Грчке и Украјине, садржи много заједничких страница пријатељства и сарадње. Успостављање пуног евхаристијског јединства и званичних односа између Цркава Грчке и Украјине нова је страница која ће заувек остати у нашој историји и у нашим срцима. Надам се да ћу у блиској будућности имати задовољство да посетим Атину, коју гајим у своме срцу, и да лично изразим своја осећања љубави и поштовања према Његовом Блаженству архиепископу Јерониму, сабраћи архијерејима и свој Грчкој Цркви.“ Извор: Orthodox Times (Ромфеа)
  9. Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Централна прослава осам вијекова аутокефалности Српске Православне Цркве, након манастира Жича гдје је почела, настављена гдје би друго ако не у души Црне Горе и срцу Србије како то воли да каже наш Митрополит Амфилохије, на Косову и Метохији, 7. и 8. октобра. Вечерашњу емисију посветили смо овом догађају. Звучни запис емисије Митрополит Амфилохије рекао да је Црква на Косову и Метохији и данас присутна ништа мање него до сада. „И бићемо присутни, ја сам увјерен, и наредних осам вјекова. А после како Бог буде хтио“- додао је наш Митрополит Митрополит црногорско-приморски је на свечаном ручку у Пећаршији рекао да се додјељије орден Светог Саве игуманији Харитини са сестрама, присутној дјеци и свој дјеци на КиМ, попадији Александри Секулић из Истока која је мајка четворо дјеце, свим мајкама које на КиМ рађају дјецу, монаштву и свештенству на Косову и Метохији. У емисији се може чути и текст књижевника и новинара Живојина Ракочевића „И данас пут води из Жиче у Пећ“, гдје он између осталог каже: „Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом дјецом и Црквом као ослонцем“. Историјској прослави у Пећкој Патријаршији није присуствовао нико од српских политичких представника са Косова и Метохије. И овај пут се показало да Српска Православна Црква остаје аутентични представник српског народа на Косову и Метохији и чувар његовог јединства и вере на темељу који нам је оставио Свети Сава са свим великим и светим архијерејима наше Цркве. Извор: Радио Светигора
  11. Међуправославни сајт Orthodox Cognate Page честитао је јубилеј Српске цркве – 800 година аутокефалности, Његовој светости Патријарху српском г Иринеју, члановима Светог синода и верницима Српске цркве. Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском, Преосвећеним члановима Светог Синода Београд, Србија. Ваша Светости, Поводом 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве придружујемо се православној хришћанској заједници у свету и желимо Вашој Светости, уваженим члановима Светог Архијерејског Синода и верницима Српске Цркве Богом благословен јубилеј и изобиље Његових благослова. Нека наш благи Господ предводи Српску Цркву и у следећој етапи њене мисије људима близу и далеко намењеној јој Гоподом. У име персонала Оrthodox Cognate Page, узносим наше смерне молитве и изражавамнајбоље жеље. У Христу, Георг Јосиф, уредник Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. Денисенко и бивши председник Порошенко У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Порошенко код Вартоломеjа Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. О неважењу хиротоније украјинских расколника и неканоничности „Православне цркве Украјине“ / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве.
  13. Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. Извор: Православие.ру
  15. Историја Светосавске Цркве, историја и житије Светога Саве је примењена историја за наш народ и нашу Цркву. O осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве у емисији „Ристрето у пола девет“ говорили су протонамесник Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  17. Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић одлуком Светог Архијерејског Сонода Српске Православне Цркве одликовани орденом Светог Саве првог степена. Српском члану Председништва Босне и Херцеговине г. Милораду Додику уручен орден Светог Симеона Мироточивог. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху српском Иринеју додељен орден Светог Саве првог степена Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве председник Србије Александар Вучић одликован Орденом Светог Саве првога степена Поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве у београдском Центру "Сава" одржана је свечана академија под називом "Завет Светога Саве". Тим поводом патријарх Иринеј и председник Александар Вучић одликовани су орденом Светог Саве првог степена. Вучић је рекао да га орден обавезује да се бори за Косово и Метохију и за подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, Црној Гори и свуда где живи. "Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је председник Србије на свечаној академији у Центру "Сава". Вучић је, поводом доделе ордена, рекао да није у стању да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га таржио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекација на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан и величине самог чина, и неочекиване части и сопстевене, као би се то рекло, привремености, стања које сам сам изабрао, свесно када сам одлучио да о свему, и најдубљим ранама и нашим проблемима говорим истину", рекао је Вучић. Како је истакао, није желео да лаж постане вечна, да нас поједе, да нас уништи. "Нисам се двоумио да ли је лична пролазност цена коју треба платити. Ја желим, дарги оци, хоћу само то да Србијабуде вечна", поручио је он. А ништа од свега овога данас не би рекао, додаје, убеђен да је ћутање она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. "Тек кад сам видео шта о мени мисле они којима сам постао изговор за слање порука вама, неретко и за обрачун за вама, они који верују да их ордење чини већим од оних који ордење дају одлучио сам да изговорим неколико речи", поручио је Вучић. Члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. Истакао је да је то "орден српском народу у Републици Српској". Захваливши на тако високом одликовању, Додик је рекао да оно показује љубав и приврженост Српској Православној Цркви. Додао је да живот човеку приреди многа изненађења, а једно од таквих је, казао је, управо ово одликовање које је примио. "Нисам могао ни да замислим да ћу стајати овде на ово месту, у овако значајном дану, и добити овако високо одликовање Цркве у коју верујем", рекао је Додик. Орден Светог Саве првог степена је највише признање Српске Православне Цркве којим се одликују духовна и световна лица за посебне заслуге за цркву, на духовном, образовном и хуманитарном пољу. Његвој Светости Патријарху орден је уручио Митрополит дабробосански Хризостом, који је истакао да је Патријарху српском г. Иринеју орден додељен за "дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговоност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве". Патријарх: Црква и држава две руке, као у време Немањића Поглавар Српске Православне Цркве патријарх Иринеј поручио је да је Српска Православна Црква дочекала да прослави велики јубилеј, осам векова њене аутокефалности, и то да Црква и држава опет представљају "две руке", као у време Немањића. "Захвални смо Богу што смо, после много празног времена и прилика дочекали да Црква и држава представљају две руке, где Црква врши своју мисију, јеванђељску, благодатну, а држава своју дужност и мисију. То је стање које је било за време Немањића и хвала богу вратило се и у наше време", поручио је патријарх Иринеј на завршетку свечане академије. Он је истакао да је држава покровитељ обележавања значајног јубилеја Српске Православне Цркве на чему јој је Црква захвална. На почетку свечаности, Епископ нишки г. Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. На свечаној академији "Завет Светога Саве" у песми, слици, драми, дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светог Саве. На крају је, уз хор РТС-а, у сали Светосавску химну отпевао и хор од 800 деце. "Конац дело краси, а најлепши украс данашње свечаности су наша дивна, благословена деца. Нека Господ умножи и украси нашу земљу децом, која су будућност српске историје и српског народа", рекао је патријарх Иринеј. Деца су, како је рекао, најузвишенији дар једног народа и његова будућност. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра. Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово). Извор: Радио Слово љубве
  20. У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.
  21. Председник Републике Србије Александар Вучић, одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве, одликован је Орденом Светог Саве првог степена на свечаној академији поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Највише црквено признање председнику Вучићу уручио је патријарх Иринеј. Председнику Вучићу је орден додељен за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх српски г.Иринеј је истакао да му је част да председнику, у име цркве, додели највеће црквено одликовање, што, како је рекао, црква чини са пуно разлога и оправдања. "Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. "Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред", рекао је српски патријарх. За то је, подвукао је, потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету. Захвалио се председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. "Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је он на свечаној академији у Сава центру. Председник Вучић је додао да му је тешко да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више", рекао је председник Вучић. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске православне цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин и Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ðоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац...Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве. Патријарх српски Иринеј уручио је вечерас српском члану Предсједништва БиХ Орден Светог Симеона Мироточивог Милораду Додику Патријарх српски Иринеј уручио је Орден Светог Симеона Мироточиво српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику. - Ово није Орден Додику, већ цијелом српском народу, који показује велику љубав и приврженост нашој Цркви, када смо је бранили у злу, и градили у добру - истакао је Додик. Нагласио је да је српски народ исписао хиљаде страница историје. - Прву и најзначајнју написао је Свети Сава прије 800 година, а она је одредила и све оне послије ње. Усмјерио нас је на прави пут, којим гордо корачамо већ осам вјекова - додао је он. Истакао је да су се Срби увијек налазили између Истока и Запада. - Како тада, тако и данас. Историја нам објашњава да је свако вријеме тешко, и оно тражи жртву. Ни Свети Сава, и сви послије њега нису урадили ништа без жртве, било да служимо народу кроз Цркву или државу. Често смо успјевали и немогуће. Сачували смо се и као људи, и као народ - изјавио је Додик, Поручио је да је ова годишњица јубилеј над јубилејима. - Све што је настало на чврстим темељима, има трајну категорију, а Српска православна црква то јесте. Честитам и предсједнику Вучићу на признању. Заслужио је. Знам најбоље колико помаже Републику Српску - додао је Додик. Претходно је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом прочитао одлуку Синода да патријарх српски буде одликован Орденом Светог Саве Првог степена, а истим орденом и предсједник Србије Александар Вучић. Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик одликован је Орденом Светог Симеона Мироточивог, будући да му је раније уручен Орден Светог Саве Првог степена. Патријарх Иринеј је захвалио за орден који му је додијељен, наводећи да је ово одликовање Српској цркви, архијерејима, свшетенству и монаштву и народу који је помагао да Црква изврши своју узвишену јеванађељску и божанску мисију. На приједлог патријарха Иринеја, Вучићу је Орден Светог Саве Првог степена додијељен за дјелатну љубав према мајци Цркви и залагање за српски народ и цјеловитост Србије, а посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама Извор: Председник.рс / РТРС Видео: Радио-телевизија Србије
  22. Обавјештава се, да ће поводом 800 година од хиротоније Светог Саве, Архиепископа Пећког, од стране Васељенског Патријарха Манојла у Никеји, Његова Светост Патријарх Вартоломеј, у недељу 13. октобра, началствовати Светом Литургијом у којој ће учешће узети сви чланови Светог Синода Васељенаске Патријаршије, да се прослави, након одлуке Светог Синода, и од стране Мајке Цркве оваj благословени јубиле ј- историјски дан у односима са својом кћерком Светом Српском Црквом. Свечано слово ће произнијети Високопреосвећени Митрополит Силивријски г. Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Свечана прослава 800. година аутокефалије Српске Православне Цркве, настављена је данас на Косову и Метохији. Отачаствени архијереји Српске Православне Цркве посетили су свештену обитељ манастира Високи Дечани, а свечано су дочекани и у Пећкој Патријаршији, где је јутрос свету архијерејску Литургију служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх свештенога трона Пећког г. Амфилохије, уз саслужење Његовог Преосвештенства викарног Епископа диоклијског Методија. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис посете Пећкој Патријаршији, и обраћања Митрополита Амфилохија. -ФОТОГАЛЕРИЈА-
  24. Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...