Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 708 results

  1. „Чин освећења цркве светих Константина и Јелене у Каиру је историјски тренутак за Православље“, казао је Његово Блаженство патријарх Теодор. Он је и началствовао светом архијерејском Литургијом, док је претходно вече одслужено вечерње богослужење. Премијера Киријакоса Мицотакиса и грчку Владу представљала је заменица министра просвете Софија Захараки. Она је посетила две грчке школе уКаиру, школу Ахилопулејос (основна школа) и Ампетејос школу (средња школа и гимназија). У обраћању медијима, председник Грчке заједнице Каира Христо Кавалис изразио је своју раост због посла који је обавила египатска држава. Такође је истакао чињеницу да „од 1907. године црква Светих Константина и Јелене увек представља прекретницу у Каиру, јер је то најважнији храм за грчку заједницу. Ово је главни храм. Овде можемо пронаћи сва имена наших добротвора и хероја убијених током ратова у којима су учествовали наше баке и деке“. Председник Грчке заједнице такође је говорио о црквеној мисији реновиране цркве Светих Константина и Јелене, која ће играти и важну улогу за Грчку заједницу у Египту. Посебно је рекао: „У Египту се све што је старо више од сто година сматра спомеником културног наслеђа. Овај споменик је стар преко сто година. Чињеница да нам египатске власти дају поверење, издајући нам дозволу да је обновимо, значи да знају да волимо наше културно наслеђе и зато га желимо одржати у животу. Овај храм најављује нову еру за нашу заједницу. Први корак који би требало да предузмемо јесте да верујемо да можемо отворити ново поглавље и кренути даље.“ Извор: Инфо служба СПЦ
  2. Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Зашто говорити о ријалити програмима кад постоји, рекли би неки, даљински управљач - промениш програм, а циник би додао - и баш те брига што тамо неких милион, два, твојих сународника, управо, без даха, са потпуном посвећеношћу урања у животе разних ријалити актера. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Шта су ријалити програми, шта их карактерише и да ли је код њих, културолошки гледано, проблематичан формат или садржај, шта их генерише? Овакви програми нису спецификум само Србије, окружења, они су глобална прича, јер се ријалити "живот" увлачи и у заједнице од којих би се то најмање очекивало. На пример, у Малезији, која је веома традиционална и већински муслиманска заједница, а све уз помоћ и субвенције државних институција, одвијао се ријалити програм под називом "Млади имам", а главна награда за победника је била место имама у некој угледној џамији. Додуше, и ми смо били сведоци учешћа православног свештеника у једном од наших ријалити програма под изговором да посрнуле душе врати на прави пут. У ситуацији када сваки аргумент културе губи битку са законима тржишта, новца, масовности, поставља се питање како деструкцији понудити конструкцију. Шта о овој појави има да каже хришћанство? О религији у доба ријалитија, у данашњем Храму разговарамо са др Вукашином Милићевићем, доцентом Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС
  4. У Њујорку је, под председавањем првојерарха Руске Заграничне Цркве митрополита источноамеричког и њујоркшког Илариона, 23. септембра 2019. одржано редовно заседање Арехијерејског Синода Руске Заграничне Цркве. На заседању су учествовали архиепископи: берлински и немачки Марко, санфранциски и западноамерички Кирил, монтреалски и канадски Гаврило, чикашки и средњоамерички Петар, као и епископи лондонски и западноевропски Иринеј и менхетенски Николај. Поводом припреме свечаног прослављања 100-годишњице Руске Заграничне Цркве, Архијерејски Синод је потврдио ранију одлуку о одржавању тог Сабора у женском манастиру преп. мученице Јелисавете Фјодоровне у баварском Бухендорфу у јуну 2020. године. Истовремено ће се ова годишњица прославити и у Немачкој епархији. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У Петрограду је 17. септембра 2019. почео са радом Трећи летњи институт за представнике Англиканске Цркве, који организује Факултет за постдипломске и академске студије Светих Ћирила и Методија. На челу анлгиканске делегације налази се бискуп ебсфлитски Џонатан Гудол, а у групи је и капелан Њеног Величанства краљице каноник Џејмс Хоуки, затим други свештеници и интелектуалци Англиканске Цркве. Првог дана посете госте је примио епископ петергофски Силуан, а увече је уређен сусрет са православном омладином Петрограда. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина, рекао је за радио „Источник“ да се припреме пред освећење тропрестолне заветне цркве Преподобног аве Јустина у недељу 22. маја у манастиру Ћелије приводе крају, те да ће све бити спремно за велики догађај који ће увеличати више од 10 Епископа СПЦ, али и гостију из сестринских помесних цркава. „Долазак је потврдио и Епископ берлински Марко из РПЦ који је лично познавао Аву Јустина и чији је пријатељ био“, каже отац Филип који позива верујући народ да дочека Архијереје у 8 часова, а освећење са Светом Литургијом почиње у 9 часова у недељу. Извор: Радио Источник
  7. Помаже Бог! Желео бих да вам поставим питање у вези искључења из наше цркве. Наиме, ако неко од верника почне другачије да верује него што то званична црква учи, рецимо у вези догме о Тројству. Као што знате постоје разна тумачења у погледу природе Бога. Има који кажу да је само Бог Отац Бог а да Син није прави Бог него да је мањи од Оца и тако даље. Е сад мене занима ако таква особа то своје ново разумевање каже свештенику цркве који протокол се примењује? Да ли је црква дужна да таквог искључи из својих редова? Поздрав Милош
  8. У Цркви Светих апостола Петра и Павла, у некадашњем старом Расу, у току је бденије, односно вечерња црквена служба, коју служи више архијереја СПЦ. Службом началствује владика захумскохерцеговачки Димитрије. Овим је у рашко-призренској епархији, која се сматра најстаријом епархијом СПЦ и срцем старе српске државе, започела дводневна прослава великог јубилеја и епархије и СПЦ. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. Вечерњу које је почело у 17 сати у једној од најстаријих српских цркава светих Апостола Петра и Павла, уз бројно монаштво и сестринство, присуствује већи број верника са Косова и Метохије, из централне Србије, Црне Горе и других делова. Ту су, поред владика рашко-призренског Теодосија, и захумско-херцеговачког Димитрија, још и владике милешевски Атанасије, полашко-кумановски Јоаким. Ту су и архимандрит, игуман Високих Дечана Сава Јањић и игуман Драганца Иларион, а очекује се и долазак митрополита црногорског, који је и егзарх пећког трона, Амфилохија. Служба се одвија уз појање призренских богослова. У порти храма ће ускоро почети и академија, на којој ће говорити митрополит Амфилохије и владика Теодосије. У недељу, ће на овом истом месту у 9 часова бити служена литургија коју је трбало да служи Патријарх српски Иринеј. Међутим, како сазнајемо, одсутан „из оправданих разлога“ са обележавања овог јубилеја. Он се управо вратио својим обавезама у патријаршији након медицинског лечења са Војномедицинске академије у Београду. Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Према до сада познатим писаним изворима, потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума. Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије ИИ је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије“. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и народа. При оснивању, како Епархија објашњава, „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“. Ти класични предели углавном остаће кроз читаву историју ове епархије. Њено седиште било је у Призрену, али из тих најстаријих времена нема података при којем се манастиру или цркви то седиште налазило. Сматра се да је било при цркви Богородице Љевишке. Године 1214. Призрен је припојен Србији. Епархија је стога била основана пре немањићког периода, али је потом заузимала једно од централних места Немањићке државе. Њен највећи успон био је управо у доба Немањића. Велика искушења наишла су током вишевековне турске владавине, када се сусретала са великим пострадањем народа и свештенства неколико великих сеоба, а лични изазови остали су до данас. Како су монаси током обележавања великог хиљадугодишњег јубилеја истакли прошле године, историја епархије рашко-призренске „увек је била у знаку Крста и Васкрса“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Данас, на празник Светог свештеномученика Евтихија, 6. септембра 2019. године, Митрополију црногорско-приморску, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра Цетињског, посјетио је Његово високопреосвештенство Митрополит кемеровско-прокофјевски Руске православне цркве г. Аристарх са сарадницима. Митрополита Аристарха свечано су дочекали професори и ученици Богословије Светог Петра Цетиињског и монаси Цетињског манастира у цркви Рождества Пресвете Богородице служењем мале доксологије. Митрополит се потом поклонио моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља, честици Часног и живорворног крста Господњег и обишао ризницу Цетињског манастира, кроз коју је госте из Русије провео свештеник Анђелко Боричић. После обиласка ризнице госте је у митропололитској резиденцији примио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Потом су митрополити Амфилохије и Аристарх са професорима посјетили Богословију Светог Петра Цетињског, гдје их је на свечаном ручку поздравио ректор протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Овом приликом Митрополит Аристарх уручио је и икону Пресвете Богородице госпођи Сенки Вулетић, поводом одласка у пензију и поводом двадесетогодишњег рада у Цетињској богословији. Примивши дар од Митрополита Амфилохија и од Митрополита Аристарха, госпођа Сенка Вулетић је заблагодарила свима на љубави за све године проведене радећи у Цетињској богословији. Потом је Митрополит Аристарх упутио поуку богословима, говорећи им о важности њиховог служења и призвања. После Митрополита Аристарха, своје поучно слово богословима говорио је и Архиепископ и Митрополит Амфилохије, који је заблагодарио Митрополиту Аристарху и гостима из Сибира на доласку у Цетињску богословију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије учествују, у име Српске Православне Цркве, на Међународном симпосиону уприличеном од 4. до 6. септембра 2019. године у манастиру Бозеу у Италији. „Призвани на живот у Христу“ – назив је 27. по реду научног скупа који има за циљ да укаже на значај хришћанског живота и позива на сведочење вере у савременом друштву. У раду симпосиона учествују представници помесних Православних Цркава, Римокатоличке Цркве и протестантских заједница. Епископ Исихије је пренео благослове и поздраве Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и Епископа бачког г. Иринеја, а Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије је 5. септембра изложио реферат под насловом „Православно богословље монашког призива“. Истога дана, представљајући Руску Православну Цркву, Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, говорио је о спасоносности живота у Христу, нагласивши да је центар хришћанског живота Личност Богочовека Исуса Христа. Нигде се та сушта истина тако реално не пројављује као у Тајни Тела и Крви Христове, истакао је Митрополит волоколамски г. Иларион. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  11. Централна прослава 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 70 година организованог живота Српске Цркве у Аустралији и Новом Зеланду биће одржана 7. септембра 2019. године на имању колеџа Светог Саве у Варовилу, Сиднеј. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, свечано је дочекан 4. септембра 2019. године на аеродрому у Сиднеју. Уследила је доксологија у цркви Светог кнеза Лазара у Александрији, током које се Игуману хиландарском надахнутим речима обратио Преосвећени Епископ аустралијско-новозелански г. Силуан: -Високопреподобни оче архимандрите Методије, многоцењени и уважени игумане Свете нам српске Царске лавре Хиландара, драги представниче пута духовног нам родоначелника, архипастира и просветитеља Светога Саве, који води у живот. Дозволите нам да поздравимо Вашу светињу у име свога свештенства и монаштва, у име повереног нам благочестивог и верног народа који се спасава на овом континенту; да Вам пожелимо добродошлицу к нама, деци географски најудаљенијег олтара наше Светосавске Цркве. Поред непобитног историјског значаја, Ваш долазак јесте пре свега велики благослов и благодатно духовно пролеће. Ваша посета нама, духовној деци Светога Саве на Петом континенту, у години великог јубилеја наше Светосавске Цркве, поред части, благослова и радости коју она носи, јесте у исто време и отеловљење љубави, брижног вековног старања Светогорске лавре манастира Хиландара о својој духовној деци широм света, чак и до њених најудаљенијих граница. Вечерас осећамо присуство и покровитељство Мајке Божје, Игуманије Свете Горе из чије баште нам долазите и која нас вечерас Својом Тројеручицом милује и закриљује. Вечерас осећамо руку Светога Саве која нас благосиља преко Ваше Светиње и позива нас на свето јединство, на братски мир, на љубав и слогу - на пут којим је сам ходио Свети Сава и на који је призивао своју децу да пођу. Верујемо да се радују са нама сви Свети Немањићи, сви наши свети преци и Небеска Србија која се налази у наручју Христовом, посматрајући нас сабране на овој Божјој Њиви испод јужног крста, коју Христос повери и нашој Светосавској Цркви на духовно обрађивање и старање. Вечерас се са нама радује и Свети старац Никанор Хиландарски и, по милости Божјој - аустралијско-новозеландски, апостол мира на овом континенту, на чијем гробу стоје исписана слова Христове Благе Вести: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати,“ који је хитао да помири завађене Србе, да их врати на пут Светог Саве, путу Господа Христа, Јединог Пута и Истине и Живота нашег. Добро нам дошао драги Игумане као свој својима. Благодарни смо Вам на подвигу љубави Ваше што сте нас удостојили Ваше посете и благослова Свете нам лавре Хиландарске, што сте нас осоколили, растеретили и обрадовали својим присуством. Поздрављајући Вашу светињу, поздрављам и упућујем добродошлицу моме драгом брату и саслужитељу у Христу, Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком г. Лонгину, некадашњем апостолу и благовеснику на овим просторима; благодарим на Вашем доласку, на Вашој љубави и подршци. Добродошли и ви, свети монаси сапутници нашег Игумана – помјаните нас у вашим светим молитвама. Нека ово вече буде уписано у Књигу Јагњета, нека оно буде залог наше љубави и јединства у Христу Господу. Благословите нас оче Игумане и поучите, напојте нас са извора Свете нам Немањићке Српске Лавре, да бисмо своја срца и чула осветили, а тиме прогледали и живели пуноћом истине Богочовека Христа. Добро нам дошли! * * * Централна прослава 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве и 70 година организованог живота Српске Цркве у Аустралији и Новом Зеланду биће одржана 7. септембра 2019. године на имању колеџа Светог Саве у Варовилу, Сиднеј. Прослава ће започети светом архијерејском Литургијом у 9,30 часова у молитвеном присуству архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Уследиће богат културно-уметнички програм и свенародно сабрање. Извор: Инфо служба СПЦ
  12. Сусрет Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и коптског Епископа за Аустрију и Северну Швајцарску мар Анбе Гаврила. На оданије Преображења, у преподневним часовима, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј, у пратњи секретара свештеника Филипа Милуновића, допутовао је у седиште коптске дијецезе за Аустрију и Северну Швајцарску у месту Оберзибенбрун у Северној Аустрији. Испред епископског седишта, у новооснованом Светоантонијевском манастиру, владику Андреја је дочекао епископ мар Анба Габријел са манастирском братијом. У својој поздравној речи епископ Анба Гаврило је истакао братску повезаност Коптске и Српске Цркве поменувши да су Срби и Копти на немачком говорном подручју дуже повезани кроз многе институције и манифестације, као и да су односи Коптске Цркве са Српском Православном Црквом врло значајни. Владика Андреј је у краткој изјави за Коптску телевизију изнео чињеницу да су коптски хришћани велики страдалници у својој домовини, прогоњени од исламских фанатика и фундаменталиста који бацају неправедну љагу на свој сопствени недужни народ. У наставку су архијереји посетили богату ризницу коптске обитељи, а затим читав комплекс манастира и резиденцију, свечану салу импресивне коптске заједнице. Домаћин је владици Андреју још једном пожелео добродошлицу и изнео историјат Коптске Цркве изневши велике проблеме са којим се коптски хришћани свакодневно суочавају у својој постојбини у Египту и због чега живе као емигранти широм света. Са нарочитом пажњом је владика Андреј саслушао повест о настанку првог коптског манастира и епископске резиденције у Аустрији. Такође је било речи о пријатељском односу оријенталних хришћана са осталим хришћанима у Републици Аустрији. На пријему, коме су присуствовали епископови сарадници, црквени великодостојници су дискутовали о значају православног сведочења хришћанства у Аустрији. Разговарајући и о актуелним темама, епископ Анба Гаврило и владика Андреј су разменили су мишљења о резултатима званичног богословског дијалога Источног Православља са Оријенталним црквама, такође о важним видовима међуцрквене сарадње на просторима Аустрије, Швајцарске и Италије. Током братског пријема, саговорници су евоцирали успомене на заслужне личности Коптске Цркве и на српске епископе који су деценијама учествовали у многим телима међухришћанске сарадње. После заједничког ручка у манастирској трпезарији, на крају значајног сусрета, Преосвећени Владика Андреј је захвалио домаћину на гостопримству. Том приликом епископи су разменили дарове и у манастирском храму заблагодарили Богу на срдачном братском састанку. Епископ Анба Гаврило као добри домаћин је захвалио гостима на разумевању изразивши спремност за сваки вид сарадње и унапређења добрих међухришћанских односа у Аустрији и такође у Швајцарској. Епископ Андреј је са своје стране и у име верника Епархије аустријско-швајцарске срдачно заблагодарио предстојатељу коптских верника у Аустрији на братољубљу и пожелео епископу Гаврилу успешан архипастирски рад. Извор: Српска Православна Црква
  13. Епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, посетили су, 2. септембра 2019. године, знамениту Александро-невску Лавру у Санкт Петербургу. Гости су, под вођством јеромонаха Марка (Бирјукова), управника поклоничке службе манастира, посетили Саборни храм Свете Тројице, Фјодоровски храм, нови амфитеатар Духовно-просветитељског центра Свјатодуховски, као и Библиотеку. Епископе Српске Цркве угостио је Епископ кронштатски г. Назарије. Званичним датумом оснивања Лавре сматра се 25. март 1713. године. Од 1920. године Лавра Светог Александра Невског је под заштитом државе, и то као споменик културе од изузетног значаја. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  14. Свештени Сабор Грчке Православне Цркве још једном је одложио одлуку о томе да ли да призна или не тзв. Православну Цркву Украјине. Саслушавши предлоге саборских одбора о догматским и канонским питањима и о међуправославним и међухришћанским одборима на свом тродневном међузаседању ове недеље, Сабор је „признао канонскско право Васељенског Патријарха да решава питање аутокефалности,“ наводи Ромфеа. Нејасно је да ли Сабор говори о праву Цариграда уопште или тек по украјинског питању, мада су, што је било и очекивати, грчки и украјински извори који нагињу Цариграду похитали да објаве да је грчки Сабор признао „Православну Цркву Украјине“. Међутим, Сабор је такође признао „привилегију Предстојатеља Грчке Цркве да и надаље разматра украјинско питање“. С друге стране, како Ромфеа извештава, њен предстојатељ, Блажењејши архиепископ атински Јероним је рекао: „Ја не могу сам узети на себе такву одговорност“, желећи да предност при решавању овога питања пренесе на пуно заседање Светог Архијерејског Сабора на којем присуствују сви архијереји Грчке Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  15. Викарни Епископ ремезијански Стефан, са благословом Патријарха српског Иринеја, служио је данас, 26. августа 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, поводом прославе иконе Пресвете Богородице Страдалне. Епископу Стефану саслуживали су протојереји – ставрофори Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереј Невенко Сукур, јереј Милош Марковић и ђакон Петар Бакајлић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светој Литургији присуствовао је др Милета Радојевић директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и многобројни верни народ. Пре пет година у храму Светог Симеона Мироточивог урађен је и постављен трон за икону Пресвете Богородице Страдалне. Од тада овај храм литургијски прославља спомен ове иконе. И ове године су, по традицији, трпезу љубави и послужење за све присуне приредили гђа Станимирка Свирчевић и гдин Миша Марковић власник ресторана „Дрен“. После одслужене Свете Литургије и резања славског колача Епископ Стефан је служио и парастос добротворима овог светог храма. Након тога Епископ Стефан је надахнутом беседом поучио свештенство храма и верни народ, преносећи благослове Његове Светости Патријарха Иринеја, и том приликом је рекао да ће дати Бог да буде на Новом Београду „изграђено још више светих храмова у којима ћемо моћи још више и још чешће да се молимо и причешћујемо Светим Тајнама. И на тај начин, да некако, колико је то могуће здравимо“. На крају се, испред братства храма Светог Симеона Мироточивог и верног народа, протојереј – ставрофор Радич Радичевић захвалио Преосвећеном Епископу Стефану за његов труд и молитвено залагање. Извор: Радио Слово љубве
  16. У суботу 24. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог мученика и архиђакона Евпла, Свету мученицу Сузану и Светог Нифонта Патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Рођењу Светог Јована Крститеља у селу Стојнику. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Нашем Архијереју саслуживали су: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереј Живан Жујовић, јереј Марко Стевановић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Иван Гашић и ђакони Небојша Поповић и Стеван Илић. Литургијско сабрање увеличали су појањем “Српски православни појци” из Београда. Своју Богонадахнуту беседу Епископ Јован је посветио тумачењу јеванђељског одломка о томе ко је највећи у Царству Небеском са посебним освртом на васпитање деце. Епископ нам у беседи говори да је Исус приметио да се код његових ученика појавила страст частољубља, уместо врлине смирености, па је захтевао да му доведу дете. Зашто дете? Зато што у јеврејском, званичном и обичајном праву дете није имало никакву вредност, никаква права. Зато ово поређење са дететом представља потпуни заокрет: од властољубља и гордости обраћање ка смирености и понизности. Смисао поређења са децом оних, који би хтели да уђу у Царство Небеско, свакако је више у особинама, а не у положају детета. Епископ наглашава да су деца незлобива, невина, спремна да прихвате поуке родитеља, учитеља и старијих, понизна су пред њима и имају поверење у њих. Ето, те особине Христос тражи од својих следбеника. Епископ нас подсећа да Царство Божије није намењено само деци, већ и онима, који задрже дечије врлине: чедност, незлобивост, послушност, смиреност, такви остану за цео живот и не искваре се. У томе се састоји Христов позив ученицима, а пре њих и свим хришћанима, па и нама данас, да се не гордимо и узвисујемо, већ да смиреношћу поштујемо друге људе око нас, а Бог ће нас поставити на место које заслужујемо. Важно је да од најранијег узраста васпитавамо децу, јер какав им пример ми дамо, такви ће они бити током читавог свог животног пута. Епископ нас на крају позива да радосно и смело корачамо за Христом, јер се само са Христом кроз уска, односно тесна врата улази у Царство Божије у вечни живот. Извор: Епархија шумадијска
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће у понедељак 26. августа 2019. године служити свету Архијерејску Литургију у храму св. Симеона Мироточивог на Новом Београду са почетком у 8 часова, поводом молитвеног празновања иконе Пресвете Богородице Страдалне која се налази у овој цркви. После Литургије биће служен и парастос добротворима овог светог храма. Братство ове цркве ће у недељу 25. августа, уочи празника, служити и свету Тајну јелеосвећења са почетком у 17 сати, саопштено је на званичној интернет страници радија Слово љубве.
  18. Једини споменик српско-византијске архитектуре у Јужној и Централној Америци, храм Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу, одлуком скупштине аргентинске престонице проглашен је местом од културног значаја. У одлуци парламента града пише да је одлука донета у част обележавања 800 година од оснивања аутокефалне Српске Православне Цркве. Храм у аргентинској престоници је седиште Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке, формиране 26. маја 2011. године одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Она има 17 парохија у Аргентини, Бразилу, Венецуели, Доминиканској Републици, Еквадору, Перуу и Чилеу. Први администратор Епархије био је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а од јуна 2018. године њоме управља владика Кирило Бојовић. Посматрајући ове податке, чини се да српска емиграција и Црква у Аргентини постоје тек однедавно. Али истина је другачија - стари српски емигранти су 1985. године купили земљиште за храм, а камен темељац положен је наредне године. Цркву су 1995. године освештали свештеници Српске Православне Цркве, у присуству великог броја српских верника, Руса, Сиријаца из Антиохије и Грка. О томе се у матици мало зна, јер је и српска емиграција у Латинској Америци била занемарена из, првенствено, политичких разлога иако она у том делу Новог света опстаје дуже од века. Први православни српски досељеници у Аргентину били су поморци из тадашње Аустроугарске, из Далмације и Боке Которске. Бежећи од сиромаштва, убрзо су им се придружили сународници из планина у морском залеђу, из Херцеговине, Црне, Горе и Лике. Затим су им се придружили и Срби из Паноније и имигранати из Кнежевине Србије. Усамљеним пионирима расутим по аргентинским пространствима није било лако да одрже национални идентитет и зато су брже асимиловани. Досељеници у градовима били су боље повезани, и у време када се сањало о националном ослобођењу Јужних Словена, они су оснивали "славјанске одборе". После 1918. године, заједништво јужнословенске емиграције није било дугог века. После Другог светског рата стиже нови велики имигрантски талас, овог пута претежно мотивисан политичким разлозима или страхом од суда за ратне злочине. Аргентина је тада постала уточиште дојучерашњих прогонитеља и прогоњених. Јеврејима који су овде уочи рата долазили бежећи од нацизма, сада су се придружили бивши Хитлерови војници. Уз хрватске усташе, које су биле најбројније, стизала је српска емиграција из четничких формација и грађанство које је бежало од комунизма. Последњи талас емиграната, међу којима је највише високообразованих стручњака, покренуо се деведесетих и још увек траје. Они су постали водећи амбасадори српске културе, који потомке старих емиграната подучавају српском језику, а главно место окупљања дијаспоре је Саборна црква у Буенос Ајресу током великих свечаности. Саборни Богородичин храм у Буенос Ајресу изградила је од 1986. до 1995. године српска дијаспора у Аргентини, а највећи донатор био је др Боривоје Абрамовић. Пројектом је управљао протођакон Никола М. Радиш. У одлуци скупштине Буенос Ајреса се налашава: Главни циљ српске верске заједнице био је да се направи изузетан допринос граду Буенос Ајресу миленијумском српском културом. Изабран је да се репродукује драгуљ српске византијске сакралне архитектуре, црква коју је подигао српски краљ Милутин 1314. године у манастиру Студеница у Србији. Извор: Српска Православна Црква
  19. У понедељак, 19. августа 2019. године, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у рудничком манастиру Благовештење. Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Драгољуб Ракић, Миладин Михаиловић, Спасоје Јанковић, Драгољуб Кеџић и Драган Васиљевић, протојереј Јован Биберџић, јереј Филип Милуновић и протођакон Иван Гашић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. По прочитаном Јеванђељу, владика Јован је подсетио да је сваки празник сећање на неки догађај из Господњег, Богородичиног или живота светитеља, а њихов смисао у свима нама побуђује духовно сећање на њега. Затим, говорећи о самом празнику Преображења Господњег, владика Јован је јеванђелским цитатом описао Господа Исуса Христа, рекавши: “Преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост (Мт 17, 2). Заиста, браћо и сестре, Христова светлост је била светлија од сваке створене светлости и то су, управо, видели апостоли Петар, Јован и Јаков”. Опоменувши да преображење није само моменат у једној епохи, већ непрекидно прослављање Христа у животу Цркве, епископ је рекао да је сваки човек сарадник Божији, када подстиче свој живот на преображај. Извор: Епархија шумадијска
  20. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви". Извор: Манастир Острог
  21. Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару. Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља? - Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква. Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу. - „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову. Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив. Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин. У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара? - У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима. Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви. Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38). Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано? - Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању. Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла. Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове. Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији. Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика. Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан! Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена? - Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава. Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом. Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу. Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен. Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем? - Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста. Разговор водио: Немања Андријашевић Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
  22. Свечаност поводом обележевања 50-годишњице освећења храма одржана је 3. и 4. августа 2019. године у српској православној цркви Светог Ђорђа у Сан Дијегу. Одбор за прославу годишњице, којим је председавала Кира Антхофер, послао је преко 250 позивница свима парохијанима, док су комшије позване 20. јула 2019. године да посете цркву. Гпосте су свештеници провели короз храм и извесно време провели у разговору и послужењу. У суботу увече, 3. августа 2019. године, верници окупили у цркви на вечерњи. Владика Максим је ушао у цркву делећи свој архипастирски благослов протопрезвитеру Предрагу Бојовићу из парохије Светог Саве у Сан Габријелу и калифорнијском ђакону Владану Радовановићу. Одговарао је хор при цркви Светог Ђорђа, док су стихире певали Његово Преосвештенство, парохијани и локални појци, отац Симеон Корона и презвитера Џој. Молитвено су присуствовали и протопрезвитер-ставрофор Никола Чеко из Саборне цркве Светог Стефана у Алхамбри; протопрезвитер Милован Катанић из цркве Свете Петка у Сан Маркосу, свештеници у мировини који су делали у парохији Светог Ђорђа протопрезвитер-ставрофор Велимир Петаковић, који је опслуживао парохију у време изградње и освећења цркве, и протопрезвитер-ставрофор Божидар Драшковић, као и протопрезвитер-ставрофор Стаматис Склирис, почасни гост Епархије са презвитером Марином. После вечерње, у друштвеној сали је одржан посебан вечерњи програм и агапа љубави. Главни део програма, међу осталим програмским садржајима, био је видео са интервјуима свештеника у мировини, парохијана и садашњег пароха протопрезвитера Братислава Кршића. Снимак у трајању од 30 минута приказан је у два дела и осветљава историју подизања парохијске зграде и цркве и излаже погледе на будуће унапређење парохијских служби. Затим су наступили парохијска фолклорна група „Морава“ и хор при цркви Светог Ђорђа. Програм је восила Добрила Андхејм. Владика Максим је упутио све честитке парохијанима молећи их да наставе да сведоче Христово Јеванђеље и примају једни друге хришћанском љубављу и чашћу управо као што свој народ Христос примио на славу Бога Оца. Похвалио је парохијане и свештенство због многобројних жртвовања која су учињена у последњих 50 година и у вршењу служби у парохији Светог Ђорђа. Катарина Чикстун, председница Црквеног одбора, такође је поздравила све изражавајући захвалност на многим благословима које је добила у парохији као диригент и парохијанка. Приказана је изложба с многим уметничким делима, предметима за домаћинство и кулинарство. Пред крај програма неколико је парохијана је награђено архијерејским граматима, а орден Светог Севастијана уручен је протопрезвитеру-ставрофору Велимиру Петаковићу, протопрезвитеру-ставрофору Божидару Драшковићу, г. Предрагу Митровићу, председнику Грађевинског одбора, и г. Милојку Вучелићу. Историја парохије Светог Ђорђа имала је скроман почетак уз Божју помоћ и снажну веру и вољу чланова. Парохија је основана 4. маја 1952. године. 16. октобра 1953. године парохија је купила градилиште у улици 3265 Линколн Авенији у Сан Дијегу. Локација је освећена 29. октобра 1954. године. Почетак радова на парохијском дому и друштвеној дворани обављен је 1. априла 1956. године, а чин освећења одслужен је 18. новембра исте године. Одељење за аутопутеве државе Калифорнија купило је имовину парохије 1962. године, што је учинило да се она пресели у крај Мишн Беј Парк у Сан Дијегу. На препоруку Грађевинског одбора, парохија је купила плац од два и по хектара у улици Денвер у парку Мишон Беј. Одбор је ангажовао локалног архитекту Џорџа Ликоса да пројектује нову зграду цркве и друштвену дворану. Изградња друштвене дворане почела је 22. маја 1966. године чином плагања камена темељца који је служио Епископ западноамерички Српске Православне Цркве владика Григорије. Прва служба у новој друштвеној сали одржана је 11. децембра 1966. године, а просторија недељне школе служила је као капела. Друштвена дворана је освећена 18. фебруара 1967. године - том историјском догађају присуствовали су многи пријатељи из целе Калифорније. Грађевински одбор је одмах наставио с плановима за нови прохијски дом и саму цркву. 17. децембра 1967. године владика Григорије служио је за освећење темеља цркве, а затим је започела њена изградња. Освећење нове цркве Светог Ђорђа обављено је 26. и 27. јула 1969. године. Црква Светог Ђорђа је наставак богате српске традиције у уметности и архитектури. Инспирисана ремек-делима оствареним у златно доба српског царства у средњем веку, црква Светог Ђорђа је оригинално и савремено дело које је остварио архитекта Џорџ Ликос. Лепота његовог нацрта инспирација је љубитељима црквене уметности. Једна од изузетних карактеристика цркве Светог Ђорђа су њени величанствени мозаици који прекривају унутрашњост. У недељу, 4. августа 2019. године, јутрења је претходила светој архијерејској Литургији. На крају Литургије служен је парастос за упокојене парохијске свештенике, парохијане и све погинуле током Олује у Крајини. Отац Стаматис је одржао проповед на јеванђељско зачало Матеј 9, 27-35, које говори о исцељењу двојице слепих кад је Исус узвикнуо: „Према вашој вери нека вам буде!“ После ручка, прослава је настављена кратком презентацијом монографије Српско хришћанско наслеђе Америке, са детаљном историјом сваке српске православне парохије у Америци. Објављивањем тог капиталног дела руководио је владика Максим, и оно представља не само историјско сведочанство Српске Цркве, већ и завет јединства и верности Светосављу. Извор: Српска Православна Црква
  23. Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура. Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова. Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...