Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 807 results

  1. Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама. У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије. На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима. Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу. „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП). Првонаграђени аутори за колекцију фотографија Прва награда Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017. Друга награда за колекцију Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002. Трећа награда за колекцију : Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974. Похвале за колекцију фотографија Имре Сабо МФ самостални аутор - На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014. Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018. Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009. Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009. Првонаграђени аутори за фотографију Прва награда Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013. - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016. Друга награда Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008. - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008. Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002. - за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013. Труд, Kрагујевац, Трећа награда Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017. Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012 Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017. Похвале за фотографију Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад; Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”, Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука. Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић, Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић. Изложба се сели у Хелсинки Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству. Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора. Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Централна прослава осам вијекова аутокефалности Српске Православне Цркве, након манастира Жича гдје је почела, настављена гдје би друго ако не у души Црне Горе и срцу Србије како то воли да каже наш Митрополит Амфилохије, на Косову и Метохији, 7. и 8. октобра. Вечерашњу емисију посветили смо овом догађају. Звучни запис емисије Митрополит Амфилохије рекао да је Црква на Косову и Метохији и данас присутна ништа мање него до сада. „И бићемо присутни, ја сам увјерен, и наредних осам вјекова. А после како Бог буде хтио“- додао је наш Митрополит Митрополит црногорско-приморски је на свечаном ручку у Пећаршији рекао да се додјељије орден Светог Саве игуманији Харитини са сестрама, присутној дјеци и свој дјеци на КиМ, попадији Александри Секулић из Истока која је мајка четворо дјеце, свим мајкама које на КиМ рађају дјецу, монаштву и свештенству на Косову и Метохији. У емисији се може чути и текст књижевника и новинара Живојина Ракочевића „И данас пут води из Жиче у Пећ“, гдје он између осталог каже: „Прослава осам стотина Српске православне цркве у Пећкој патријаршији протекла је у знаку сусрета заборављених и расељених, у знаку оних који су успели да преживе, да се врате и да живе са својом дјецом и Црквом као ослонцем“. Историјској прослави у Пећкој Патријаршији није присуствовао нико од српских политичких представника са Косова и Метохије. И овај пут се показало да Српска Православна Црква остаје аутентични представник српског народа на Косову и Метохији и чувар његовог јединства и вере на темељу који нам је оставио Свети Сава са свим великим и светим архијерејима наше Цркве. Извор: Радио Светигора
  3. Међуправославни сајт Orthodox Cognate Page честитао је јубилеј Српске цркве – 800 година аутокефалности, Његовој светости Патријарху српском г Иринеју, члановима Светог синода и верницима Српске цркве. Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском, Преосвећеним члановима Светог Синода Београд, Србија. Ваша Светости, Поводом 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве придружујемо се православној хришћанској заједници у свету и желимо Вашој Светости, уваженим члановима Светог Архијерејског Синода и верницима Српске Цркве Богом благословен јубилеј и изобиље Његових благослова. Нека наш благи Господ предводи Српску Цркву и у следећој етапи њене мисије људима близу и далеко намењеној јој Гоподом. У име персонала Оrthodox Cognate Page, узносим наше смерне молитве и изражавамнајбоље жеље. У Христу, Георг Јосиф, уредник Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. Денисенко и бивши председник Порошенко У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Порошенко код Вартоломеjа Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. О неважењу хиротоније украјинских расколника и неканоничности „Православне цркве Украјине“ / Српска верзиjа PRAVOSLAVIE.RU Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве.
  5. Поводом великог јубилеја – 800 година аутокефалности Српске православне цркве, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Института за упоредно право из Београда а под покровитељством Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, у манастиру Подмаине у Будви данас је почео са радом дводневни Међународни научни скуп ”Државно-црквено право кроз вјекове”. Звучни запис беседе Повезане вести: „Државно-црквено право кроз вјекове“: Проучавањем историје можемо научити много о односима Цркве и државе Друга сесија научног скупа „Државно-црквено право кроз вјекове“: Међународно право и слобода вјероисповијести Трећа сесија научног скупа у манастиру Подмаине: Управно-правни аспект теме „Државно-црквено право кроз вјекове“ Научно-духовно сабрање је почело Светом архијерејском литургијом коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије. На почетку Свете службе Божије, Митрополит Амфилохије је замонашио у чин расе досадашњег искушеника Александра, давши му име Харитон по Светом Харитону који се данас прославља. По завршетку молитвеног сабрања, Његово високопреосвештенство г. др Амфилохије је благословио и отворио радни дио Међународног научног скупа ”Државно-црквено право кроз вјекове” у којем је учешће узело око 40 научних посленика из Црне Горе, Србије и других држава. Захвљујући се учесницима скупа, истакнутим научним посленицима, на учешћу, владика Амфилохије је казао да је то посебно важно у овом садашњем тренутку живота наше Цркве и наше државе када је Влада Црне Горе утврдила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Констатовао је да је велики дио нашег народа против тако формулисаног закона. „Живимо у времену односа између државе и религије, државе и Цркве који је по много чему другачији од древних времена. У Европи, посебно у Источној Европи тај однос је утемељен од времена цара Константина, чувеног Миланског едикта, који је оставио дубоког трага до наших времена у том односу, у оквирима онога што бих назвао константиновском епохом историје и хришћанства, првенствено европско-америчког друштва, а онда и читавог свијета.“ Појаснио је да је однос државе и Цркве утемељен на том историјском догађају времена Источно ромејско царства, као и да је на Западу у томе посебну улогу одиграо епископ Рима преко свога папскога примата: „И једно и друго оставило је дубоке трагове и на Истоку и на Западу, а све је опет утемељено, не само на Новом завјету, на Христовом доласку у овај свијет, него и на Старом завјету, гдје је била заједница изабраног Божијег народа која је на неки начин поистовећена са вјером изабранога народа. Мојсијев закон, 10 Божијих заповјести, су били темељ основа свеукупног живота и устројства старозавјетне заједнице.“ Што се тиче самога хришћанства и односа државе и Цркве, познат је однос тадашње јеврејске заједнице и њених првосвештеника према самом оснивачу и темељу хришћанства, као и однос Понтија Пилата који је осудио Христа на распеће, казао је Митрополит и подсјетио на Господње ријечи: Ако Мене гонише, и вас ће гонити. Нисам дошао да донесем мир, него мач, које се и данас остварују што се тиче саме Цркве: „У оквиру тога се развија историја хришћанске цивилизације, с једне стране прихватање те благе вијести Јеванђеља, на коме се темељи историја хришћанства, а с друге стране непрекидно сукобљавање и гоњење оних који су прихватили Христа. Тако имамо 300 година историје хришћанске Цркве, гдје је Црква и хришћанство било забрањено и гоњено од државе – римске власти, и то свједочи календар црквени који је препун, и на Истоку и на Западу, имена мученика који су пострадали за своју вјеру.“ Митрополит је дао преглед најзначајнијих примјера складних односа између Цркве и државе, како на Истоку тако и на Западу, али навео и нека скретања са тог пута која су довела до бројних феномена, као што су реформација и револуције. Казао је да је сав православни Исток кроз вјекове темељио свој однос на начелу симфоније државе и Цркве, и да је то код нас пренијето преко Законоправила Светога Саве, и да је то трајало до ових новијих времена 20. вијека. Говорећи и односу државе и Цркве у Црној Гори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије је казао да су се односи Цркве и државе кроз вјекове заснивали на симфонији која је трајала кроз владавину свих династија које су управљале овим подручјем од Војислављевића до Петровића-Његоша. Митрополит Амфилохије је нарочито истакао да је симфонија кулмиринарала у вријеме династије Петровић-Његош када су митрополити црногорски били владари Црне Горе, а Митрополија цетињска створила савремену црногорску државу: „Данашње уређење засновано је на другом принципу, не симфоније, већ секуларизма бољшевичко-комунистичког типа.“ Високопреосвећени Митрополит је закључио да је до данас питање односа државе и Цркве отворено и о њему се дискутује, па је и овај скуп допринос проматрању ове теме, како би се и на научни начин помогло законодавцима да донесу што боље законско решење. „Да заједно пронађемо решење које би било засновано, не на превазиђеним револуционарним постулатима, већ на најбољим традицијама европског правног поретка“, закључио је Митрополит Амфилохије. Проф. др Владимир Чоловић, дирекор Института за упоредно право, своје слово на отварању научног скупа почео је честитајући велики јубилеј 8 вјекова СПЦ, рекавши да је он повод да поново промислимо о односима Цркве и државе: „Црква је одвојена од државе, али није одвојена од друштва, и принцип одвојености заправо подразумијева кооперативну одвојеност у којој се црквено и државно право допуњују.“ Проф. др Владимир Чоловић у свом обраћању представио је зборник радова чија је припремна верзија подијељена ученисицима скупа. „Захваљујем се Вашем високопреосвештенству на благослову и учешћу. Захваљујем се и вама оче Велиборе за велики префосионализам и ангажман на припреми зборника“, казао је професор и нарочито истакао допринос професора Ђурића и Станића, као и г. Перезановића који је радио технички прелом. Истакнуто је да овом скупу нарочиту важност даје учешће гостију из иностранства: Аугусто Синагра, Ана Валво, Валентина Раналдо и Волганг Рохбах који предсједавају првом сесијом. Раније су организатори и учесници научног скупа, као и приређивачи зборника радова, изразили увјерење да ће научни радови са овог скупа у будућности бити од користи научним посленицима, Влади и Скупштини Црне Горе како би се, у складу са међународно-правним актима, правним поретком и друштвеном реалноћу Црне Горе, припремио и усвојио нови закон о слободи вјероисповјести, којим ће се уважити улога, значај и мјесто Цркве и вјерских заједница у друштву и држави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Коментари Секретаријата Синодалне библијско-богословске комисије Руске Православне Цркве. Једнострани поступци Цариградске патријаршије у Украјини који су се завршили потписивањем у јануару 2019. године такозваног „томоса о аутокефалности“ упркос вољи епископата, клирика, монаха и мирјана Украјинске Православне Цркве изазвали су оштру полемику у црквеној средини. Анализа публикација о овој теми показује да је за многе учеснике у дискусији украјинско питање директно повезано с кључним појмовима за православну еклесиологију као што су: апостолска наследност, икономија и њене границе, устројство Православне Цркве на васељенском нивоу, саборност и првенство. Основана забринутост за очување апостолске наследности у Цркви због тога што је Синод Цариградске патријаршије примио у евхаристијско општење лица која немају закониту хиротонију, запажа се у радовима читавог низа аутора, укључујући и оне који пишу на грчком језику. Кључне тезе које Цариградска патријаршија наводи како би образложила своје поступке у Украјини Синодална библијско-богословска комисија је већ детаљно размотрила у коментарима на писмо објављено од стране Цариградске патријаршије, а које је патријарх Вартоломеј упутио Архиепископу албанском Анастасију 20. фебруара 2019. године. Имајући у виду да се украјинско црквено питање и даље разматра међу епископима, клирицима и мирјанима неких помесних Православних Цркава, Секретаријат Комисије објављује своје коментаре на најважније теме у полемици. 1. Проблем апостолске наследности код расколничких „јерарха“ Већи број „хиротонија“ епископата „Православне цркве Украјине“ потиче од бившег Митрополита кијевског и целе Украјине Филарета Денисенка, којем је 27. маја 1992. године забрањено свештенослужење на Архијерејском сабору Украјинске Православне Цркве, а који је 11. јуна 1992. године на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве лишен чина. Како се монах Филарет није покајао, већ је наставио расколничку делатност, између осталог, на територији других аутокефалних Цркава на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве који је одржан 18-23. фебруара 1997. године изопштен је из Цркве изрицањем анатеме. Без обзира на то што је више пута подносио апелациону жалбу Патријарху цариградском, његову осуду су признале и поткрепиле документима Цариградска и друге помесне Православне Цркве. У октобру 2018. године Цариградска патријаршија је неочекивано изјавила да разматра једну у низу апелација монаха Филарета и рехабилитовала је у чину и достојанству „бившег Митрополита кијевског“. Притом се Денисенко није покајао, а одлука Светог синода Цариградске патријаршије није била условљена новим разматрањем материјала из његовог предмета и оптужница које су против њега истакнуте. Пет месеци након издавања „томоса о аутокефалности“ М. А. Денисенко се заједно с неколико „епископа“ одвојио од „Православне цркве Украјине“ коју је Цариград признао и објавио је да се обнавља „Кијевска патријаршија“ за коју је рукоположио нове епископе. Треба истаћи да је изазивање раскола био један од главних, али не и једини разлог за свргавање Филарета. На Делима суда Сабора од 11. јуна 1992. године између осталог су наведена следећа његова злодела: „ауторитарне методе управљања... потпуно игнорисање саборног гласа Цркве“, „кршење заклетве“, „свесно извртање стварних одлука Архијерејског сабора“, „једнострано присвајање саборне власти“. Очигледно, Цариградски синод је без разматрања одбио тачност ових оптужби, али их је ускоро доказао сам Филарет који је овога пута изазвао раскол у новоствореној структури, односно, учинио је исто оно због чега је био лишен чина пре скоро тридесет година. Дакле, једини јерарх бивше „Кијевске патријаршије“ који је својевремено имао канонску хиротонију, напустио је нову „аутокефалну цркву“ и јавно је одбацио такозвани „томос о аутокефалности“. Такође, у „епископат“ „Православне цркве Украјине“ је у потпуности укључена хијерархија такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ чију окосницу чине „хиротоније“ које су 1990. године обавили бивши Епископ житомирски Јован Боднарчук (1989. године је лишен чина по одлуци Светог синода Руске Православне Цркве) и бивши ђакон Виктор Чекалин (1988. године је лишен чина због неморалних поступака), самозванац који се представљао као епископ, али у ствари никад није имао чак ни расколничку епископску хиротонију. Покушаји расколника да помоћу фалсификованих сведочанстава „докажу“ да је у хиротонији првих „епископа“ УАПЦ наводно, осим Боднарчука учествовао још један архијереј, темељно су проучени на основу архивских материјала и испоставило се да су у потпуности лажни. Део „хијерархије“ „Украјинске аутокефалне цркве“ поново је рукоположио Филарет Денисенко, али од „чекалинског“ рукоположења још увек потиче „хиротонија“ неких „епископа“ из ове структуре, укључујући и „хиротонију“ Макарија Малетича који је „хиротонију“ за епископа такође добио од „чекалинске“ хијерархије. Иако чак ни формално није имао наследност од апостола, бивши протојереј Николај Малетич је од стране Цариградске патријаршије „рехабилитован“ у чину „бившег Митрополита лавовског“. Ова чињеница потврђује да је Свети синод Цариградске патријаршије донео одлуку да оправда обојицу лидера заједно с њиховим „хијерархијама“ не проучивши околности њиховог одласка у раскол, њиховог осуђивања и питања наследности расколничких „хиротонија“ – и да чак није био упознат с главним чињеницама из њихове биографије. 2. Границе примене принципа икономије Први и апсолутно неопходан услов за примену икономије приликом примања расколничких епископа или клирика у Цркву јесте њихово покајање. Свети Василије Велики у свом Првом правилу заповеда „онима који се налазе у самовољним скуповима да се поправе доличним покајањем и обраћањем и да се поново сједине с Црквом“ и сведочи да „чак и они који се налазе у црквеном чину, одступивши заједно с непокорнима, кад се покају, често се примају у исти чин“. На потребу за покајањем у својим тумачењима наведеног правила сложно указују тројица угледних византијских познавалаца канона: Јован Зонара, Теодор Валсамон и Алексеј Аристин [1]. Осмо правило I Васељенског сабора, посвећено примању у чин људи који се враћају из новацијанског раскола, налаже да се такви приме тек након што донесу писану потврду о томе да ће се у свему придржавати одлука Католичанске Цркве. Напокон, VII Васељенски сабор је примио у општење епископе-иконоборце тек кад је сваки од њих прочитао да се одриче некадашњих заблуда (Прво дело VII Васељенског сабора). Од принципијелне је важности то да је примена принципа икономије према расколницима могућа само уз поштовање другог древног принципа по којем канонску забрану може да укине само онај субјект црквене власти који је ову забрану донео. Пето правило I Васељенског сабора гласи да се „у вези с онима које су епископи из сваке епархије удаљили од црквеног општења, да ли припадају клиру или мирјанима, у расуђивању треба држати правила којим је одређено да оне који су једни изопштили други не примају“ (в. такође Тридесет друго апостолско правило VI Антиохијског сабора). Притом по Другом правилу VI Васељенског сабора који је одобрио одговарајуће одлуке Картагинског сабора онај ко је изопштен на сабору своје Цркве нема права да подноси апелациону жалбу суду патријарха било које друге Цркве. Дакле, позитивну одлуку о питању укидања забране расколницима и њиховог примања у постојећем чину позитивно може да донесе или она Црква која је ову забрану донела, или Васељенски сабор, али уз обавезно учествовање и узимање у обзир става помесне Цркве која је непосредно пострадала од делатности расколника. Карактеристичан пример представља преседан примене икономије према епископима-мелетијанцима који су изазвали раскол у помесној Александријској Цркви. Овај случај је разматрао Васељенски сабор. Међутим, одлука сабора је донета уз непосредно учествовање и узимање у обзир става Епископа александријског Александра који је, као што је забележено у делима сабора „био главни делатник и учесник у свему што се дешавало на сабору“. У новијој историји на сличан начин је почело исцељење раскола у Бугарској Православној Цркви на Свеправославном сабору у Софији 1998. године, који је због икономије у постојећем чину примио расколничке јерархе након што су се покајали и поново сјединили са својим законитим поглаваром Патријархом бугарским Максимом. Дакле, једнострана одлука Цариградске патријаршије о примању у постојећем чину украјинских расколника не може бити призната законитом чак ни ако се полази од принципа икономије, пошто нису испуњена два најважнија услова за њену примену: покајање расколника и њихово помирење с Црквом, од чијег јединства су отпали и која им је ставила забрану. Од суштинске важности је то што је у току целе своје историје Православна Црква у свим случајевима примене икономије према расколницима долазила у додир с лицима чија хиротонија је макар формално кроз сукцесивност рукополагања потицала од епископа који су некада имали канонско рукоположење. Историја не познаје преседане примања у „постојећем чину“ лица чија хиротонија потиче од самозванаца који никад нису имали епископско рукоположење. У вези с тим је, кад је у питању већина „јерарха“ такозване „Украјинске аутокефалне православне цркве“ о којој је раније било речи, чак и само постављање питања примене економије апсолутно немогуће. 3. Одсуство легитимитета „Православне цркве Украјине“ У историји Православне Цркве (укључујући и новију историју) познати су случајеви непосредног учествовања државе и политичких власти у питању проглашавања аутокефалности. Управо тако је у XIX веку – почетком ХХ века створена већина савремених аутокефалних Цркава. Ови процеси су, по правилу, представљали последицу настанка суверених националних држава (Грчке, Бугарске, Румуније, Србије) и разматрани су као елемент националне изградње. Легитимитет нове аутокефалне Цркве је подржавала огромна већина становништва. Пројекат стварања аутокефалне Украјинске Цркве који је 2018. године предложио украјински председник Петар Порошенко такође се ослањао на претпоставку да ако не сви, у сваком случају значајна већина украјинских верника подржава идеју аутокефалности. У својим јавним обраћањима Патријарх цариградски Вартоломеј је, очигледно имајући поверења у информације које је добио од украјинских власти, такође изражавао уверење о томе да ће се „јединственој цркви“ придружити ако не сви, у сваком случају већина православног становништва Украјине. Међутим, каснији догађаји су убедљиво показали да идеја „аутокефалне цркве“ не ужива подршку међу већином православаца у Украјини. У састав структуре коју је створила Цариградска патријаршија скоро у потпуности улазе представници двеју расколничких група. Од 90 епископа канонске Цркве само су двојица прешла у нову организацију. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем и даље остаје највећа конфесија у земљи, како по броју епископа, клира и парохија, тако и по броју верника. Самим ти још једном се историјски потврђују речи из Окружне посланице источних патријараха из 1848. године: „Чувар побожности код нас је исти онај народ који увек жели да сачува своју веру без промена.“ Пораз на председничким изборима у пролеће 2019. године Петра Порошенка који је проглашавање украјинске аутокефалије објавио као једну од главних тачака предизборног програма само је потврдио неоснованост претензија „Православне цркве Украјине“ на улогу националне цркве. 4. Извртање улоге првог епископа у Православној Цркви Чланови и експерти Синодалне библијско-богословске комисије су у свом већ поменутом Коментару на писмо патријарха Вартоломеја детаљно анализирали тезе које свеукупно потврђују искључива овлашћења власти цариградских патријараха у целој Православној Цркви. Међу овим тврдњама су: а) учење о „надграничној одговорности“ цариградског патријарха у питањима коначног решавања различитих канонских ситуација које настају у другим помесним Црквама, односно, право на мешања у питања унутрашњег живота сваке помесне Цркве; b) учење о праву „са правом тутора“ и „арбитра“ да решава спорове између помесних Цркава, да чак на сопствену иницијативу „појачава“ дејства поглавара аутокефалних Цркава које буде сматрао недовољнима; с) представа о „првенству власти“ Патријарха цариградског на васељенском нивоу као апосолутно неопходном услову за постојање Цркве, као што постоји првенство власти епископа у његовој епархији и поглавара у границама помесне Цркве; d) право да одређује и поновно разматра границе помесних Православних Цркава, да изузимају епархије, епископат, клир и мирјане из свете црквене једне помесне Цркве која је строго заштићена светим канонима, и да их потчињава другој; право да самостално објављује аутокефалност делова других помесних Цркава, чак и против воље њихове највише црквене власти; е) право пријема и доношења коначног суда о апелационим жалбама које подносе епископи и клирици било које аутокефалне Цркве. Наведени аспекти ове нове доктрине налазе се у противречности са светим предањем Христове Цркве, грубо изврћу светоотачку еклесиологију, јерархе и богослове Цариградске патријаршије који их бране доводе до стварања на православном Истоку модела црквене управе блиске средњовековном папизму. Свети оци православља, јерарси и богослови древних источних патријаршија уложили су велики исповеднички труд у борби против идеје папства. Руска Православна Црква и данас у потпуности следи оно што су ови оци бранили у полемици с папизмом у току прошлих векова. Неће бити наодмет да још једном наведемо речи Окружне патријарашке посланице и Синодалне посланице Цариградске Цркве из 1895. године које су већ помињане у посланици Комисије, а којима Света Цариградска Црква сведочи о православном схватању првенства које је и она прихватала у то време: „Из овог правила [Двадесет осмог правила IV Васељенског сабора] следи да римски епископ има исту част као епископ Цариградске цркве и епископи других Цркава и да ни у једном правилу ни код једног од отаца нема ни наговештаја да је епископ Рима једини поглавар католичанске Цркве и непогрешиви судија епископа других независних и аутокефалних Цркава.“ Ову веру је Руска Црква примила од своје Мајке, древне Цариградске Цркве и ње се придржава не прихватајући извртања и новине. 5. Обустављање евхаристијског општења Због неканонских поступака Цариградске патријаршије у Украјини Руска Православна Црква је била принуђена да прекине с њом евхаристијско општење руководећи се директним налозима светих канона да се прекине општење с онима који сами буду „општили са изопштенима из општења“ ( Друго правило Антиохијског сабора). Умесно је сетити се како је у току V Васељенског сабора свети цар Јустинијан позвао оце сабора да престану да помињу папу Вигилија и да више „не читају његово име туђе хришћанима у светим диптисима како самим тим не би постали заједничари у нечастивости Несторија и Теодора“. Ако је наставак општења с лицем које је подржало учење осуђено од стране Цркве, значило учествовање у његовој нечастивости, каква треба да буде реакција на то што су јерарси и клирици Цариградске Цркве примили у општење оне које је донедавно сва пуноћа Православља сматрала безблагодатним расколницима и светогрдницима? Зар то није грех против Цркве и свете Евхаристије? Преставши да помиње папу цар Јустинијан је истицао да без обзира на оно што се десило „чувамо јединство с апостолским престолом... јер чак и промена Вигилија или неког другог нагоре не може да нашкоди миру Цркава“ (Acta Conciliorum Oecumenicorum. IV, 1. P. 202). Зато се и Руска Црква није одвојила и не одваја се ни од чега светог и истински црквеног у Цариградској Цркви, али не сматра могућим да учествује у канонским делима њеног поглавара, јерарха и клирика трудећи се да заштити од тога и своју верну децу. Дакле, принудно одрицање од учествовања у тајнама Цариградске патријаршије која је ступила у потпуно црквено општење с лицима која су лишена апостолске наследности последица је свештеног страха пред Светом Евхаристијом и немогућности да се светиња Тајне чак ни посредно дели с расколницима. Принудни раскид у општењу с Цариградском Црквом изазван је бригом за чување чистоте вере и за строго придржавање црквеног предања. Узносимо ватрене и усрдне молитве једином Богу Који се слави у Тројици за што бржи прекид смутње коју је изазвала Цариградска патријаршија, за обнављање једномислености и љубави у Православној Цркви. Извор: Православие.ру
  7. Историја Светосавске Цркве, историја и житије Светога Саве је примењена историја за наш народ и нашу Цркву. O осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве у емисији „Ристрето у пола девет“ говорили су протонамесник Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  9. Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић одлуком Светог Архијерејског Сонода Српске Православне Цркве одликовани орденом Светог Саве првог степена. Српском члану Председништва Босне и Херцеговине г. Милораду Додику уручен орден Светог Симеона Мироточивог. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху српском Иринеју додељен орден Светог Саве првог степена Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве председник Србије Александар Вучић одликован Орденом Светог Саве првога степена Поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве у београдском Центру "Сава" одржана је свечана академија под називом "Завет Светога Саве". Тим поводом патријарх Иринеј и председник Александар Вучић одликовани су орденом Светог Саве првог степена. Вучић је рекао да га орден обавезује да се бори за Косово и Метохију и за подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, Црној Гори и свуда где живи. "Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је председник Србије на свечаној академији у Центру "Сава". Вучић је, поводом доделе ордена, рекао да није у стању да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га таржио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекација на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан и величине самог чина, и неочекиване части и сопстевене, као би се то рекло, привремености, стања које сам сам изабрао, свесно када сам одлучио да о свему, и најдубљим ранама и нашим проблемима говорим истину", рекао је Вучић. Како је истакао, није желео да лаж постане вечна, да нас поједе, да нас уништи. "Нисам се двоумио да ли је лична пролазност цена коју треба платити. Ја желим, дарги оци, хоћу само то да Србијабуде вечна", поручио је он. А ништа од свега овога данас не би рекао, додаје, убеђен да је ћутање она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. "Тек кад сам видео шта о мени мисле они којима сам постао изговор за слање порука вама, неретко и за обрачун за вама, они који верују да их ордење чини већим од оних који ордење дају одлучио сам да изговорим неколико речи", поручио је Вучић. Члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. Истакао је да је то "орден српском народу у Републици Српској". Захваливши на тако високом одликовању, Додик је рекао да оно показује љубав и приврженост Српској Православној Цркви. Додао је да живот човеку приреди многа изненађења, а једно од таквих је, казао је, управо ово одликовање које је примио. "Нисам могао ни да замислим да ћу стајати овде на ово месту, у овако значајном дану, и добити овако високо одликовање Цркве у коју верујем", рекао је Додик. Орден Светог Саве првог степена је највише признање Српске Православне Цркве којим се одликују духовна и световна лица за посебне заслуге за цркву, на духовном, образовном и хуманитарном пољу. Његвој Светости Патријарху орден је уручио Митрополит дабробосански Хризостом, који је истакао да је Патријарху српском г. Иринеју орден додељен за "дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговоност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве". Патријарх: Црква и држава две руке, као у време Немањића Поглавар Српске Православне Цркве патријарх Иринеј поручио је да је Српска Православна Црква дочекала да прослави велики јубилеј, осам векова њене аутокефалности, и то да Црква и држава опет представљају "две руке", као у време Немањића. "Захвални смо Богу што смо, после много празног времена и прилика дочекали да Црква и држава представљају две руке, где Црква врши своју мисију, јеванђељску, благодатну, а држава своју дужност и мисију. То је стање које је било за време Немањића и хвала богу вратило се и у наше време", поручио је патријарх Иринеј на завршетку свечане академије. Он је истакао да је држава покровитељ обележавања значајног јубилеја Српске Православне Цркве на чему јој је Црква захвална. На почетку свечаности, Епископ нишки г. Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. На свечаној академији "Завет Светога Саве" у песми, слици, драми, дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светог Саве. На крају је, уз хор РТС-а, у сали Светосавску химну отпевао и хор од 800 деце. "Конац дело краси, а најлепши украс данашње свечаности су наша дивна, благословена деца. Нека Господ умножи и украси нашу земљу децом, која су будућност српске историје и српског народа", рекао је патријарх Иринеј. Деца су, како је рекао, најузвишенији дар једног народа и његова будућност. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра. Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово). Извор: Радио Слово љубве
  12. У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.
  13. Председник Републике Србије Александар Вучић, одлуком Светог Синода Српске Православне Цркве, одликован је Орденом Светог Саве првог степена на свечаној академији поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Највише црквено признање председнику Вучићу уручио је патријарх Иринеј. Председнику Вучићу је орден додељен за његову делатну љубав према мајци цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама. Његова Светост Патријарх српски г.Иринеј је истакао да му је част да председнику, у име цркве, додели највеће црквено одликовање, што, како је рекао, црква чини са пуно разлога и оправдања. "Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј. "Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред", рекао је српски патријарх. За то је, подвукао је, потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету. Захвалио се председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима. Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. "Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је он на свечаној академији у Сава центру. Председник Вучић је додао да му је тешко да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више", рекао је председник Вучић. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орден Светог Саве установљен у време патријарха Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.Председник Вучић рекао је вечерас да га Орден Светог Саве, којим је одликован, обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске православне цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин и Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ðоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац...Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве. Патријарх српски Иринеј уручио је вечерас српском члану Предсједништва БиХ Орден Светог Симеона Мироточивог Милораду Додику Патријарх српски Иринеј уручио је Орден Светог Симеона Мироточиво српском члану Предсједништва БиХ Милораду Додику. - Ово није Орден Додику, већ цијелом српском народу, који показује велику љубав и приврженост нашој Цркви, када смо је бранили у злу, и градили у добру - истакао је Додик. Нагласио је да је српски народ исписао хиљаде страница историје. - Прву и најзначајнју написао је Свети Сава прије 800 година, а она је одредила и све оне послије ње. Усмјерио нас је на прави пут, којим гордо корачамо већ осам вјекова - додао је он. Истакао је да су се Срби увијек налазили између Истока и Запада. - Како тада, тако и данас. Историја нам објашњава да је свако вријеме тешко, и оно тражи жртву. Ни Свети Сава, и сви послије њега нису урадили ништа без жртве, било да служимо народу кроз Цркву или државу. Често смо успјевали и немогуће. Сачували смо се и као људи, и као народ - изјавио је Додик, Поручио је да је ова годишњица јубилеј над јубилејима. - Све што је настало на чврстим темељима, има трајну категорију, а Српска православна црква то јесте. Честитам и предсједнику Вучићу на признању. Заслужио је. Знам најбоље колико помаже Републику Српску - додао је Додик. Претходно је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом прочитао одлуку Синода да патријарх српски буде одликован Орденом Светог Саве Првог степена, а истим орденом и предсједник Србије Александар Вучић. Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик одликован је Орденом Светог Симеона Мироточивог, будући да му је раније уручен Орден Светог Саве Првог степена. Патријарх Иринеј је захвалио за орден који му је додијељен, наводећи да је ово одликовање Српској цркви, архијерејима, свшетенству и монаштву и народу који је помагао да Црква изврши своју узвишену јеванађељску и божанску мисију. На приједлог патријарха Иринеја, Вучићу је Орден Светог Саве Првог степена додијељен за дјелатну љубав према мајци Цркви и залагање за српски народ и цјеловитост Србије, а посебно за очување Косова и Метохије у њеним границама Извор: Председник.рс / РТРС Видео: Радио-телевизија Србије
  14. Обавјештава се, да ће поводом 800 година од хиротоније Светог Саве, Архиепископа Пећког, од стране Васељенског Патријарха Манојла у Никеји, Његова Светост Патријарх Вартоломеј, у недељу 13. октобра, началствовати Светом Литургијом у којој ће учешће узети сви чланови Светог Синода Васељенаске Патријаршије, да се прослави, након одлуке Светог Синода, и од стране Мајке Цркве оваj благословени јубиле ј- историјски дан у односима са својом кћерком Светом Српском Црквом. Свечано слово ће произнијети Високопреосвећени Митрополит Силивријски г. Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Свечана прослава 800. година аутокефалије Српске Православне Цркве, настављена је данас на Косову и Метохији. Отачаствени архијереји Српске Православне Цркве посетили су свештену обитељ манастира Високи Дечани, а свечано су дочекани и у Пећкој Патријаршији, где је јутрос свету архијерејску Литургију служио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх свештенога трона Пећког г. Амфилохије, уз саслужење Његовог Преосвештенства викарног Епископа диоклијског Методија. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис посете Пећкој Патријаршији, и обраћања Митрополита Амфилохија. -ФОТОГАЛЕРИЈА-
  16. Ове године дочекали смо да нас обасја светлост великог догађаја који заокружује осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве. Тим поводом централна прослава јубилеја одржана је 6. октобра 2019. године у манастиру Жичи. Древна задужбина наших славних предака Немањића дочекала је овај дан у неодузимљивој лепоти коју нису успели да угасе пламенови и бомбе освајача који су вековима покушавали да угасе кандило вере које је у души Србиновој пре осам векова упалио богоносни отац наш Сава. Прослава јубилеја у манастиру Жичи кроз објектив ђакона Драгана Танасијевића Повезане вести: Патријарх Иринеј у Жичи: Данас нам је најпотребније јединство у ономе што је свето и божанско, истинито и непролазно! Посланица поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019) Првојерарх српске Цркве: Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело! Због великог броја учесника овог историјског догађаја, којим је почаствована древна светосавска задужбина и Епархија жичка као домаћин, простор за богослужење је уређен на бини која је постављена у источном делу манастирске порте. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење домаћина прославе Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, Високопреосвећене господе Архиепископа охридског и Митрополита скопског Јована, Митрополитâ црногорско-приморског Амфилохија, дабробосанског Хризостома и загребачко-љубљанског Порфирија, Преосвећене господе Епископâ сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, новограчаничко-средњoзападноамеричког Лонгина, канадског Митрофана, бачког Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, браничевског Игњатија, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, диселдорфског и немачког Григорија, ваљевског Милутина, рашко-призренског Теодосија, рашко-призренског Теодосија, западноамеричког Максима, источноамеричког Иринеја, крушевачког Давида, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, буеносаиреског и јужно-централноамеричког Кирила, далматинског Никодима, осечко-пољског и барањског Херувима, захумско-херцеговачког Димитрија, полошко-кумановског Јоакима, брегалничког Марка, стобијског Давида, моравичког Антонија, ремезијанског Стефана, мохачког Исихија, диоклијског Методија, као и умировљених епископа канадског Георгија (Ђокића) и захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића). Молитвено су присуствовали Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије и умировљени нишки Јован. Архијерејима су саслуживали архимандрити студенички др Тихон (Ракићевић), Јован (Радосављевић) и игуман сопоћански Теоктист, протојереји-ставрофори Саво Јовић, Милутин Тимотијевић, Драги Вешковац, Славко Зорица, Зоран Крстић, Љубинко Костић и Владислав Топаловић, протојереји Јован Милановић и Љубомир Пријовић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Александар Грујовић, као и јерођакон хиландарски Силуан. Предивним гласовима уз богослужбене мелодије византијског напева појале су монахиње из жичког сестринства. За све присутне ово је био посебан доживљај – чути појање налик ангеоском. Манастирска порта је била мала да прими мноштво верног народа који је овог дана похитао ка нашој великој Жичи, извору наше духовности. Народ је попут реке која се враћа свом извору, дошао из свих крајева где српско име и даље траје. Дивно је било видети призор у коме све генерације, од најмлађих до најстаријих, притичу најмудријој српској глави, али и најлепшем српском детету – светитељу Сави. Свештенство и монаштво, које широм света приноси молитве за цео свет али увек и за свој род светосавски, посведочило је бројношћу да дело великог оца нашег Саве плодове кроз Цркву рађа до данас. Међу присутнима били су Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар и принцеза Катарина Карађорђевић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, министар културе и информисања г. Владан Вукосављевић и министар за иновације и технолошки развој г. Ненад Поповић, представници цркава и верских заједница, градоначелници, представници Војске, Полиције, Жандармерије, културних и просветних институција. На више места били су распоређени видео бимови како би догађај могли да прате сви присутни. Светом причешћу приступио је велики број верника који су причешћивани од стране свештенослужитеља на више места у кругу манастира. Присутнима се беседом обратио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј: „Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша Црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича. Немањићи су учинили апостолско дело, као и наша Црква. Црква је водила своју апостолску мисију у народу. Ширила је истину Божју, градећи храмове али и истину људских бића у светости. Држава је радила свој посао. Хармонија је красила односе Цркве и државе. Оно што морамо данас нагласити је да се морамо вратити путу Христовом и путу Светог Саве. Нико сем Господа није Пут, Истина и Живот. Данас, када славимо осам векова нашег аутокефалног постојања, сећамо се времена када је народ слушао реч своје Цркве. Зато смо доживели овај светли дан у светој Жичи. Многострадална је Жича, али је вером у Бога опстала, и она и народ. Страдали смо за вољену отаџбину, сањали њену слободу. Господ је то и испунио. Благодаримо Богу што можемо да прославимо овај велики дан. Важно је да знамо да је наш народ красило јединство, и то јединство у Цркви, вери и љубави морамо и данас неговати. Поделе и свађе, појединачни интереси, нису прави пут. То не води доброј будућности. Љубав треба да постоји међу нама. Тако ћемо умети поштовати друге, а и они нас. Без обзира на нацију и веру, морамо једни друге волети. То је порука овог великог јубилеја. Тако се одржава и Црква и држава. Имамо примере у прошлости да је најбоље да Црква ради свој посао, а држава свој. Зато поздрављам представнике наше државе, науке и културе. Молим се Богу да нас све благослови, да свој живот и културу наставимо на светосавском путу. Нека сте сви благословени, да са овог места пођемо са заједничком жељом и молитвом за јединство и љубав једних према другима. Нека је Господ са нама, у векове векова. Амин.“ Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније је прочитао посланицу којом се наша Света Православна Црква обратила свим својим духовним чедима. По завршетку божанствене евхаристијске службе, Епархија жичка и сестринство манастира Жиче припремили су послужење за све присутне. У наставку, на бини која је посебно постављена између манастирске капије и велике жичке трпезарије, уприличен је пригодан културно-уметнички програм у режији г. Саше Габрића. Учествовали су КУД ''Абрашевић'', Бора Дугић, ''Косовски божури'', ђаци из Основне школе ''Светозар Марковић'' из Краљева, глумци Катарина Димитријевић и Гојко Балетић који су говорили стихове из дела Светог владике Николаја. У сплету народних игара, звукова традиционалних инструмената и предивних гласова који су певали најлепше српске песме, могло се истински уживати. У радости овог великог дана испуњеног богослужбеним и културним садржајем, сви присутни су из манастира кренули веселих срца и са поносом што смо као генерација почаствовани овим величанственим јубилејем. Нека Свети отац наш Сава моли милостивог Господа да наша Црква и народ дочекају у саборности и јубилеј 900 година аутокефалности. Са дивним песником Војиславом Илићем, сав српски род нека кличе: „Векови су прохујали и многи ће јоште проћи, ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.“ Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. И Р И Н Е Ј, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама (II Кор. 13, 13). У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију. Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми! Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено- -политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо. Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија. Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“. Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих. Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална. Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља. То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.'' У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве. Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству. При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру. Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра. Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља. Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током нацистичке окупације! Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни. У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму. Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали! Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“ Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу. За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског. Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави! Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве! Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године. Ваши молитвеници пред Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. И Р И Н Е Ј, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама (II Кор. 13, 13). У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију. Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми! Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено- -политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо. Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија. Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“. Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих. Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална. Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља. То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.'' У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве. Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству. При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру. Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра. Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега. Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља. Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током нацистичке окупације! Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни. У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму. Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали! Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“ Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу. За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског. Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази. Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави! Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве! Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године. Ваши молитвеници пред Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки КИРИЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  19. Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву. Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније. Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи. Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација. После више од две стотине година проведених у новодосељеним областнма. српска племена су коначно крштена; хришћанска вера и црквена организација су заживеле тако да се може сада говорити о хришћанској духовности и култури у правом смислу речи. Другим речима може се историјски пратити развој хришћанства код Срба као хришћанског народа у Европи. Примање хришћанске вере код Срба ишло је упоредо са стварањем и њихове прве државе у првој половини 9. века. Хришћански и духовни просветитељи Срба, као и свих словенских народа, јесу света браћа Кирило и Методије - равноапостоли. Крштење Срба се временски ставља у време владавине кнеза Мутимира (до 891. године). Неколико година пре Срба крштени су Бугари. То је време успона Франачке државе у Западној Европи, када истовремено расте велика моћ римских епископа, односно папа. Управо у то време, покушао је амбициозни папа Никола I (+867) да уз помоћ Франака потчини цело Балканско полуострво под своју духовну јурисдикцију, које је био лишен још 732. г. услед иконоборачке кризе којом је била захваћена Црква. Одмах, или истовремено са крштењем Бугара 864 године, уследила је хришћанска мисија Свете браће у Моравској, држави кнеза Растислава. Оно што је било пресудно у крштењу, не само Срба него и свих Словена, јесте настанак словенског писма, азбуке. односно глагољице и ћирилице, половином 9. века. Постанак писмености код Словена неразлучиво је везан за примање хришћанства на народном језику. С правом је већ давно констатовано да су прве речи које су уопште написане на словенском језику и писму биле управо речи из Светог писма: "У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог... и без њих ништа не постаде што је постало..." На словенски језик је одмах са грчког језика превођено Свето писмо, као и неопходне богослужбене књиге. Према томе, дубинска христијанизација је почела не на грчком, још мање на латинском, него на народном, словенском Језику који је по заступљености у тадашњем свету био на трећем месту, одмах после грчког и латинског језика. Важна је, исто тако, и чињеница да су Срби примили хришћанство у време српског кнеза Мутимира, у време када је Византијом владао цар Василије I Македонац (867-886), а цариградски патријарх био Фотије, по чијем су благослову Света браћа и њихови ученици и наследници вршили коначну христијанизацију Јужних Словена. За Фотија се с правом каже да је кум свим словенским народима. Тада је, треба и то рећи, претила озбиљна опасност да сви новокрштени јужнословенски народи: Срби, Бугари, Хрвати (са њима је то успело) буду стављени под римску, односно папску духовну јурисдикцију. Крајем 9. века у српским земљама се помињу прве епархије. У Београду је 878. год. епископ Сергије, док се у Браничеву налази епископ Агатон, такође Словен. Нешто касније, у 10. веку у писаним документима помињу се епископи у градовима КОЈИ су били у оквиру Србије: Стон, Рас, Липљан, Ниш, Призрен, као и у неким другим местима која су и пре досељења Словена била епископска седишта. За учвршћивање хришћанства међу Србима пре светог Саве од пресудног значаја било је то што су богослужења и проповеди - поуке народу - вршене на народном језику, језику разумљивом народу. После смрти св. Методија 885. г. као панонског епископа, његове ученике су протерали франачки, латински свештеници из Моравске зато што нису хтели да проповедају хришћанску веру само на латинском, који је иначе био стран народу. Тако су се протерани ученици Кирила и Методија нашли на простору Балкана где живе Бугари, Срби, Хрвати. Посебно су се истакли св. Климент и св. Наум, који су деловали неколико десетина година у околини Охридског и Преспанског језера. Они су неговали и развијали словенску писменост, васпитавали су и школовали домаће свештенике који су ишли у народ и ширили веру. Као прва чиста словенска епархија помиње се "Величка епархија", чији је први епископ од 893. год. био управо св. Климент. Ова епархија је у то време била у саставу, већ од 870. год. самосталне, Бугарске цркве. Нешто касније, у држави цара Самуила (976-1014) створена је у Самуиловом царству Патријаршија са седиштем у Охриду. Међутим, византијски цар Василије II Бугароубица уништио је ову краткотрајну државу 1018. год., а патријаршију је деградирао на степен архргепископије. Од тада охридске архиепископе поставља византијски цар и цариградски патријарх, а архиепископи су били искључиво Грци. Под јурисдик-цијом Охридске архиепископије биле су све епископије у Србији до времена светог Саве 1219. године. Српска племена у Зети, односно Дукљи, укључујући и Приморје. у 9. веку су уједињена у посебну државу - Зету, која се некада звала Дукља. Краљ у Дукљи био је Јован Владимир (+1016), зет цара Самуила (ожењен његовом ћерком Косаром). Постао је први српски владар-светитељ који се прославио праведним страдањем и хришћанским стрпљењем. Св. краљ Јован Владимир је сахрањен у цркви Св. Богородице Крајинске. Данас се налази у цркви код Елбасана у Албанији (Шин Ђон). Половином 11. века Дукља се ослобађа византијске власти. Војислављев син Михаило (1051-1081) успеоје 1077. год. да од римског епископа добије краљевску круну, а папа је пре тога, 1067. год., поставио архиепископа у граду Бару. Све се ово догодило непосредно после одвајања Рима од Цркве 1054. год., па је озбиљно претила латинизација и покатоличавање, које је спроводила Барска архиепископија у српским православним земљама. Ово је коначно спречено тек 1183. год., када је рашки велики жупан Стефан Немања Зету припојио Рашкој држави, која је од самог почетка била под византијским духовним, културним и црквеним утицајем. У српским земљама на подручју Босне и Херцеговине осамосталио се владар са титулом бан, Кулин (1180-1204). Босна је као државна целина била географски удаљена од Византије и њеног директног утицаја. Тамо је понекад био јачи политички и духовни утицај који је долазио из суседне Угарске као римокатоличке земље. Што се тиче православне хришћанске Цркве у Босни и Херцеговини, она је од самог почетка крштавања Срба на тим просторима била обухваћена црквеном организацијом коју је касније почетком 13. века уредио свети Сава. Богослужбени језик је словенски, као и целокупна писменост. Доста редак римокатолички живаљ у Босни потпадао је под јурисдикцију латинских епископа из Сплита, Бара или Дубровника. Треба рећи, исто тако, да је утицај ових бискупија био веома мали, скоро неприметан. Православно свештенство у Босни сачувало је стара народна имена, која су се задржала кроз цео средњи век: епископ је био дјед, прота гост, свештеник или презвитер старац. Назив за целокупно свештенство, односно јерархију, био је стројници (они којима је поверено да управљају Црквом). Монаштво је било такође заступљено, а управљало се у животу и уређењу манастира по монашким правилима св. Василија Великог (+379), а то је општежиће - живот монаха у манастирској заједници на челу са игуманом. Када је реч о православној Цркви у Босни и Херцеговини у средњем веку, треба рећи да се постепено у науци превазилази већ сто година старо мишљење о наводном постојању такозване "босанске цркве" која је била богумилска, односно јеретичка (патаренска) по манихејцима-павликијанцима, каквих је било у Византији а и на Западу, особито у јужној Француској. Укратко само треба рећи да домаћих, аутохтоних извора о постојању богумила и њихове цркве у Босни средњег века нема. Додуше, латински извори из Дубровника, и са Запада уопште, помињу такозване патаре, шизматике, јеретике и богумиле у Босни, који никада нису хтели да се покоре и потчине латинској Цркви из Рима Када је реч о изворима такве врсте, треба увек имати на уму да латински извори из истог времена и православну Цркву у немањићкој Србији називају шизматичком, јеретичком, наравно само зато што није римокатоличка. Да у Босни и Херцеговини заиста није било богумила и патарена, најбољи је доказ то што је након пада свих српских земаља под Турке, цела православна Црква у свим српским земљама, укључујући и Босну и Херцеговину, дошла под јурисдикцију и у састав Пећке патријаршије, а у њој се нигде и никада на помињу богумили. ВРЕМЕ СВЕТОГ САВЕ Крајем 12. века рашки велики жупан Стефан Немања (1169-1196) успео је да у једну државу уједини већину тадашњих српских земаља. у спољној политици своје државе определио се за Византију, с којом је додуше, више пута и ратовао. Определио се, такође, што је веома важно, и за византијски духовни (православно-хришћански) и културни утицај уопште. Стефан Немања је лично био веома побожан и од самог почетка непоколебиво опредељен за источно православље, које је без сумње већ неколико векова уназад ухватило дубоке корене у његовој земљи и народу. Као израз његове побожности, и данас постоје његове цркве и манастири као задужбине: манастир Свете Богородице и манастир Светог Николе у Топлици, манастир Ђурђеви Ступови код Раса (данас код Новог Пазара), храм Светог Пантелејмона у Нишу, храм Светог Арханђела у Скопљу. Подигао је знаменити манастир Студеницу, који је с правом назван "мајка свих српских цркава". У том манастиру је Стефан Немања примио монашки завет, а ту лежи његово тело пренето из манастира Хиландара. За српско хришћанство, не само у средњем веку од пресудног значаја јесте личност и дело светог Саве ( првог српског архиепископа +1236). Стефан Немања имао је три сина: Вукана, Стефана и Растка. Свети Сава, на крштењу Растко био је дакле.најмлађи Стефанов син, рођен око 1175. год. Још док је био дете показивао је склоност ка хришћанској побожности, читању и књизи. Није случајност што је Растко са 16 година, противно жељи родитеља, отишао са једним руским монахом у Свету гору, где се у манастиру Светог Пантелејмона (Стари Русик) замонашио, поставши тако монах Сава. Он се од самог почетка потпуно и без остатка предао испосништву, молитви и строгом монашком животу, тако да је убрзо скренуо пажњу свих на Светој гори, поготову што је био из владарске породице. За примером најмлађег сина, монаха Саве, пошао је ускоро и већ остарели Стефан Немања. Он се на државном сабору у Расу 1196. год. одрекао владарског престола, а за свога наследника изабрао средњег сина, Стефана. Одмах после тога, примио је монашки постриг и као монах Симеон провео је остатак живота у миру и монашкој тишини Свете горе заједно са Савом. Својим боравком на Светој гори отац и син су на себе скренули пажњу, и као монаси а и као ктитори и приложници многих светогорских манастира. Природна последица тога јесте подизање српског манастира Хиландара на Светој гори. Манастир је, у ствари, обновљен 1198. год. Убрзо после тога упокојио се монах Симеон 13. фебруара 1200. год. Сабор монаха Свете горе одмах га је прогласио за светитеља -Свети Симеон Мироточиви, док му је син монах Сава написао Службу и Житије (Биографија). Сем овога, свети Сава је написао Карејски типик за лотребе монаха у Карејској испосници светог Саве Освећеног у Кареји на Светој гори. За манастир Хиландар написао је Хиландарски типик по угледу на типик Богородичиног манастира у Цариграду. Овај типик је на снази све до данас у манастиру Хиландар. У време светог Саве цела Света гора, а самим тим и манастир Хиландар, осетила је све тешке последице Четвртог крсташког рата, када су Латини срушили и опљачкали Цариград, византијску престоницу, основали такозвано Латинско царство 1204-1261 год., и када су од стране латинских крсташа страдали и светогорски манастири Због те опасности, а ради измирења завађене браће, свети Сава око 1208. год., ради сваке сигурности преноси тело светог Симеина из Хилаидара у манастир Студеницу. За манастир Студеницу Сава пише типик, Студенички типик, по садржини сличан Хиландарском типику. Сава је архимандрит у том манастиру све до 1217. год. Сматра се да је овај период боравка светог Саве у Србији био и најплоднији с обзиром на то да је он непрекидно путовао по свим српским земљама, проповедао, учио све вери православној, ширио писменост, побожност, градио цркве и манастире, поучавао свештенике, монахе и народне учитеље. Из тог времена потичу приче и легенце о светом Сави као народном просветитељу и учитељу, чудотворцу. избавитељу свих болесних, сиромашних, невољних... Све до појаве светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Помињу се само три епархије: Рас, Призрен и Липљан, а у њима су владике били Грци. Зато је свети Сава одлучио да за потребе свог нарида У самосталној и независној српској држави из средине свог народа припреми свештенике, монахе и епископе, народне учитеље, укратко речено, да потпуно осамостали Цркву у Србији. Мора се признати да није било лако то остварити у тренутку када је притисак на Србију био велики и са југа (Латинско царство), а и са севера (римокатоличка Угарска). Велики жупах Стефан, Савин брат, био је принуђен да 1217. год. прими краљевску круну из Рима од папе, а исте године, не случајно, Сава напушта Србију и поново одлази у манастир Хиландар. Одатле са пратњом одлази у Никеју кол избелог византијског цара Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Сарантена, и моли их за самосталност (аутокефалност) Цркве у Србији. Савина молба је прихваћена, и то је било најбоље могуће решење с обзиром на околности у којима се тадашњи свет налазио. Сава је у Никеји рукоположен (хиротонисан) за архиепископа - поглавара Цркве у Србији, и узео је титулу "архиепископ српских и приморских земаља". Тако је српски народ око четири века након примања хришћанства добио духовну самосталност, црквену аутокефалију, чиме је међународно и међуцрквено потврђена његова духовна зрелост и способност да може потпуно самостално и одговорно да има сопствену црквену организацију и уређење по угледу на источне аутокефалне цркве (Јерусалимска, Александријска, Антиохијска). Свети Сава се потом враћа у Србију, али иде преко Хиландара, одакле узима своје најбоље ученике-монахе за будуће епископе у Србији. На путу за Србију кратко време проводи у Солуну, где довршава састављање Зaконоправила (Крмчија). као црквенодржавног законика или Устава којим се законски регулише уређење самосталне Српске цркве. Прва Савина брига сада је била да у живот спроведе уређење Српске цркве. Поред постојеће три епархије. Сава оснива још осам нових епископија, и то: Жичку (седиште Српске цркве - Архиепископије је у манастиру Жичи). Зетску. Хвостанску. Хумску. Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку. Седиште сваке епархије било је у манастиру. Манастире су њихови градитељи - ктитори обдарили имањима (њивама, шумама, виноградима, пашњацима, воћњацима...)да би могли да се издржавају и обављају своју веома важну духовно-просветитељску мисију у народу. Сви новопостављени епископи добили су по један примерак-препис Крмчије, која их је руководила у управљању својим црквама и манастирима. У манастиру Жичи. који је одређен за седиште Архиепископије, одржаи је на Спасовдан 1221. год. државно-црквени сабор. На овом сабору је Сава крунисао за краља свог брата Стефанн. Тим чином Србија је добила првог српског краља - Стефана Првовенчаног, а самим тим постала и краљевина. Сава је том приликом, па и сутрадан, одржао своју познату Жичку беседу о православној вери, у којој поучава и краља, и властелу, и новоизабране епископе. и игумане и сав народ основним истинама православне хришћанске вере, али на основу Светог писма, дела светих Отаца Цркве, васељенских и помесних сабора. Наравно, овакво успешно вођење црквених и државних послова у Србији није прошло без тешкоћа, како изнутра тако и споља. Савином делу прво се противила Охридска архиепископија са ученим Димитријем Хоматијаном на челу, који је написао једно протестно писмо Сави, у коме осуђује "монаха Саву" што је, наводно, напустио Свету гору и отишао у свет, и постао чак архиепископ без његовог знања. Међутим, овај протест није имао основа будући да се свети Сава придржавао правила и црквених канона и поступао сходно међународним околностима у којима се тада Србија нашла. Први српски краљ Стефан Првовенчани се при крају живота замонашио, као, уосталом, и његов млађи брат и отац. Умро је као монах Симон 1228. год., а тело МУ И данас почива у манастиру Студеници. На краљевском престолу наследио га је син Радослав.У његово време свети Сава је предузео своје прво путовање у Свету земљу 1229 год. Ово поклоњење светињама Свете земље није бпо само Савин лични чин. То је много значило за целу Српску цркву, сада младу архиепископију. Сава је тада посетио Јерусалим и манастир Светог Саве Освећеног. За српске монахе откупио је манастир Светог Георгија у Акри, и манастир Светог Јована Богослова на Сиону. Боравак у овим и другим манастирима свети Сава је искористио да добро проучи уређење и живот монаха у њима, како би ту праксу пренео у манастире и цркве у Србији. Од тада се у Српској цркви све више осећао утицај јерусалимског типика уместо цариградског студитског из манастира Студион из Цариграда. У Србију се свети Сава вратио са великим поклонима, које су чиниле иконе, кандила, свештеничке одежде, украси за цркве, књиге, мошти светитеља... Године 1233. догодила се смена на краљевском престолу. После краћих немира и потреса за краља је дошао Радислављев брат. краљ Владислав, синовац светог Саве. Захваљујући Савином неприкосновеном духовном ауторитету и угледу у народу, и ова криза убрзо је превазиђена. Сем што је био велики хришћанин и духовник, мудар и практичан, свети Сава је знао одлично да процени шта је добро и корисно за будућност Цркве и народа. Сава је већ био у годинама. Приближавао се крај његовог плодног живота и он је био тога свестан. Зато је одлучио да још једном у интересу Цркве и државе учини поклоњење светињама не само Свете земље, где је био неколико година раније, него и другим светињама на Истоку. Вероватно, предосетивши да се неће вратити са тог пута, он се на црквеном сабору 1233. год. одрекао архиепископског трона, а за свог наследника предложио Арсенија Сремца (+1266). Како је, дакле, Цркву осигурао с те стране, Сава у пролеће 1234. год. одлази у Свету земљу. Овога пута је посетио и Александрију и патријарха Николу, затим древне манастире у Египту, Синајску гору и тамошње манастире. Враћа се преко Јерусалима и Антиохије у Цариград, где је набавио многе потребне ствари за своју Цркву Упутио се преко Бугарске у Србију, задржавши се у Трнову код бугарског цара Јована Асена. Последњу Свету литургију одслужио је уочи Богојављења 1236. године. Није дочекао да се врати у Србију. Разболео се и умро у Трнову 14/27. јануара, а сахрањен је у тамошњој цркви. Његов синовац, краљ Владислав, успео је да после годину дана пренесе његово тело из Трнова и сахрани га 6/19. маја 1237. год. у својој задужбини, у манастиру Милешеви. АРХИЕПИСКОПИЈА Период Архиепископије Српске цркве траје од. 1219. до 1346. године. На трону Светог Саве променило се дванаест архиепископа у време најпознатијих наших краљева из династије Немањића. Седиште Цркве је најпре било у манастиру Жичи, а убрзо је, 1253.год., због опасности од Татара и Кумана пренето у метох манастира Жиче, у Пећ, на улазу у Руговску клисуру. на безбедније и сигурније место. Сви архиепископи на челу наше Цркве били су искусни духовници и монаси, који су пре тога боравили као игумани У МАНАСТИРУ Хиландару или Студеници. Двојица од њих, архиепископ Никодим" (1317-1324) и Данило II (1324-1337) у време краља Милутина и краља Стефана Дечанског, истакли су се као писци, преводиоци и књижевници. Архиепископ Данило II, пре тога игуман у Хиландару и дипломата, оставио је познато дело Животи краљвва и архиепископа српских познато као Књиге староставне. То је славна епоха владавине краља Уроша I (1243-1276), Драгутина када су у Србији настали манастири: Милешева задужбина краља Владислава (1233-1243), Сопоћани (код Новог Пазара - 1265) задужбина краља Уроша, манастир Морача 1252. год., задужбина кнеза Стефана Вукановог сина. Задужбине које се приписују краљу Драгутину јесу: Рача, Троноша, Ловница, Озрен, Тавна; док су Милутинове задужбине (1282-1321) Богородичина црква у Скопљу, обновљена црква манастира Хиландара, Богородица Љевишка у Призрену, Старо Нагоричино (1313), Бањска (1313-1317), Грачаница (1315), Свети Арханђели у Јерусалиму (1311). Краљ Стефан Дечански саградио је Дечане.(1327-1331). Текст у целости прочитајте на интернет страници Ризница литургијског богословља и живота
  20. Српска Православна Црква позива вас да свечано и свенародно прославимо велики јубилеј 800 година аутокефалности: 6. октобар 2019. године - света архијерејска Литургија у манастиру Жичи са почетком у 9 часова; 8. октобар 2019. године - свечана академија у Центру Сава са почетком у 20 часова; 9. октобар 2019. године - отварање изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве у Музеју Српске Православне Цркве у Београду са почетком у 18 часова; Поводом прославе осамстогодишњице аутокефалности наше помесне Цркве Информативна служба Српске Православне Цркве припремила је посебну интернет страницу посвећену великом јубилеју на адреси: http://www.spc.rs/sr/osam_vekova_autokefalnosti_srpske_pravoslavne_crkve Повезана вест: У сусрет јубилеју Српске Православне Цркве (ВИДЕО) Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Свети Сава, рођен као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, будући и принц и просветитељ, монах, дипломата, књижевник, стуб је наше духовности и културе. Савином заслугом у Никеји 1219. године од васељенског патријарха Манојла I и византијског цара Теодора I Српска црква добија самосталност, а Свети Сава постаје њен први архиепископ. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поводом 800 година самосталности Српске православне цркве, данас, 1. октобра 2019. године, свештенство, монаштво и верни народ Епархије шумадијске, предвођен својим владиком, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу, прославио је овај велики јубилеј. Прослава је почела светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење свештенства и монаштва Епархије шумадијске, и уз присуство чланова Епархијског управног савета, председника градских општина, директора школа у Тополи и верног народа. У својој беседи владика Јован подсетио нас је на значај овог јубилеја назвавши га даром Божијим: “Велики је ово дар Божији који је произашао из молитве према Богу и љубави Светога Саве према роду српском. Добијањем аутокефалности Цркве једнога народа, потврђује се да је тај народ дорастао и постао зрео да крене путем спасења, да крене путем Божијим и задобијањем Царства Божијега. Сабрани у овом светом храму ми смо испуњени неизрецивом радошћу и светим осећањима, што је Господ удостојио баш нашу генерацију Срба да се окупимо око Светог Престола Божијега и да као народ епархије шумадијске прославимо овај велики и Свети јубилеј... Наше јубиларно сећање на Светог Саву, осам векова после добијања самосталности, представља доказ да наша генерација има толико духовног здравља, толико јасну призму за посматрање наше историје и толико етичке свести да се у њој лик Светог Саве може огледати као у чистом огледалу. Зато овај јубилеј говори не само о Светом Сави него и о нама који напрежемо све своје духовне снаге и сакупљамо их као светлост у сочиву да би што потпуније сагледали и доживели горостасну личност духовног родитеља српског народа”. Након Свете Литургије на платоу испред храма Светог Георгија на Опленцу одржана је академија на којој је на тему “Духовно наслеђе Српске Православне Цркве и српска култура данас” говорио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Одломке из књиге Светог владике Николаја “Молитве на језеру” говорио је управник позоришта “Јоаким Вујић” из Крагујевца. Својим дивним појањем свечаност су увеличали чланови хора “Успење Пресвете Богородице” при Саборном храму у Крагујевцу и Културно-уметничко друштво “Опленац” из Тополе. Свечаност је завршена трпезом љубави у ресторану “Језеро” у Тополи где је Епископ доделио архијерејске грамате захвалности покровитељима свечаног ручка. Извор: Епархија шумадијска
  22. На свечаној академији у свештеној обитељи манастира Подластва Грбаљска, у част великог јубилеја, 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве, као и част петнаестовековног постојања ове древне светиње, изведен је богат културно-уметнички програм. Поздравно слово произнeо је г. Јован Маркуш, публициста и некадашњи председник општине Цетиње, док су наступили Никола и Бојана Пековић, Вера Столић, Даница Црногорчевић, Србски православни појци, хор Српског пјевачког друштва Јединство из Котора, народни гуслар Стеван Чавор и Пјевачко друштво Грбаљ. Благодарећи Острог ТВ Студију доносимо видео запис академије.
  23. „Чин освећења цркве светих Константина и Јелене у Каиру је историјски тренутак за Православље“, казао је Његово Блаженство патријарх Теодор. Он је и началствовао светом архијерејском Литургијом, док је претходно вече одслужено вечерње богослужење. Премијера Киријакоса Мицотакиса и грчку Владу представљала је заменица министра просвете Софија Захараки. Она је посетила две грчке школе уКаиру, школу Ахилопулејос (основна школа) и Ампетејос школу (средња школа и гимназија). У обраћању медијима, председник Грчке заједнице Каира Христо Кавалис изразио је своју раост због посла који је обавила египатска држава. Такође је истакао чињеницу да „од 1907. године црква Светих Константина и Јелене увек представља прекретницу у Каиру, јер је то најважнији храм за грчку заједницу. Ово је главни храм. Овде можемо пронаћи сва имена наших добротвора и хероја убијених током ратова у којима су учествовали наше баке и деке“. Председник Грчке заједнице такође је говорио о црквеној мисији реновиране цркве Светих Константина и Јелене, која ће играти и важну улогу за Грчку заједницу у Египту. Посебно је рекао: „У Египту се све што је старо више од сто година сматра спомеником културног наслеђа. Овај споменик је стар преко сто година. Чињеница да нам египатске власти дају поверење, издајући нам дозволу да је обновимо, значи да знају да волимо наше културно наслеђе и зато га желимо одржати у животу. Овај храм најављује нову еру за нашу заједницу. Први корак који би требало да предузмемо јесте да верујемо да можемо отворити ново поглавље и кренути даље.“ Извор: Инфо служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...