Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 573 results

  1. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  2. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква
  4. Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. може ли неко објаснити од кад датира и како је дошко до поделе Цркве на мушку и женку. у неким Црквама постоји пракса да мушкарци улазе само једна врата (конкретно код нас на јужна) а жене на друга врата (западна) посто има само та два улаза у Цркву. Дешава се да приликом св.Тајне Брака младожења улази на једна врата а млада на друга. на пиранје да ми објасне зашто тако све се завршава тако су нас научили и тако су наши преци радили. Исто тако и на Литургији, жене се гурају у припрату, где и онако нема пуно места док у прирпати нема никога! Јако би вас замолила да ми објасните историјски разлог тога и да ли то има своје место и оправдање с обзиром у Литургији у христу исусу сви једно?
  6. Председник Украјине Петро Порошенко и цариградски патријарх Вартоломеј потписали су у Истанбулу споразум о стварању самосталне украјинске цркве. Руска православна црква саопштила да потписани споразум не значи ништа. Данас је велики историјски дан, истакао је Петро Порошенко после потписивања споразума са патријархом Вартоломејом на церемонији у резиденцији патријарха у Истанбулу. Порошенко је додао да су сви услови за стварање аутокефалне Украјинске цркве испуњени. Вартоломеј је рекао да верује да ће споразум помоћи да се превазиђе раскол који постоји у Украјини већ 30 година. Средином октобра из Цариградске патријаршије саопштено је да је укинута одлука из 1686. године, према којој је Кијевска митрополија предата Московској патријаршији. Због тога је Руска православна црква раскинула односе са Цариградом, а патријарха Вартоломеја назвала расколником. РПЦ: Споразум не значи да је створена независна црква После потписивања споразума, огласила се и Руска православна црква. Портпалоп РПЦ Владимир Легоида је рекао да споразум не значи и да је у Украјини створена независна црква, преноси Тас. извор
  7. У Московској патријаршији изразли су забринутост за стање душевног и духовног здравља представника Константинопољске патријаршије Архиепископа телмиског Јова, који је изјавио да канонска Украјинска православна црква више не постоји. „То је веома алармантна изјава Архиепископа Јова. Ако је потребно, ми смо спремни да помогнемо лијечењу сабрата или упућивању њега у неку од семинарија наше Цркве“, казао је РИА Новостима прес-секретар Патријарха московског и све Русије свештеник Александар Волков. Архиепископ Јов је претходно у интервјуу украјинском бироу Би-Би-Сија изјавио да, по његовом мишљењу, након решења о отпочињањеу процеса додјеле аутокефалије неканонским црквеним структурама у Украјини, Украјинске православне цркве више нема. По његовим ријечима, сви архијереји на Украјини сада су, де факто, архијереји Константинопоља и дужни су да чекају његову директиву о даљим дејствима. Осим тога, архиепископ није искључио разматрање тренутног статуса Руске православне цркве „ако Васељенски патријархат сматра да је то неопходно“. Извор: Православие.ру
  8. У Московској патријаршији изразли су забринутост за стање душевног и духовног здравља представника Константинопољске патријаршије Архиепископа телмиског Јова, који је изјавио да канонска Украјинска православна црква више не постоји. „То је веома алармантна изјава Архиепископа Јова. Ако је потребно, ми смо спремни да помогнемо лијечењу сабрата или упућивању њега у неку од семинарија наше Цркве“, казао је РИА Новостима прес-секретар Патријарха московског и све Русије свештеник Александар Волков. Архиепископ Јов је претходно у интервјуу украјинском бироу Би-Би-Сија изјавио да, по његовом мишљењу, након решења о отпочињањеу процеса додјеле аутокефалије неканонским црквеним структурама у Украјини, Украјинске православне цркве више нема. По његовим ријечима, сви архијереји на Украјини сада су, де факто, архијереји Константинопоља и дужни су да чекају његову директиву о даљим дејствима. Осим тога, архиепископ није искључио разматрање тренутног статуса Руске православне цркве „ако Васељенски патријархат сматра да је то неопходно“. Извор: Православие.ру View full Странице
  9. Предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања View full Странице
  10. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  12. Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности.
  13. Коментаришући наводе да ће Цариградска Патријаршија дати аутокефалност тзв. Украјинској Православној цркви, јеромонах Игнатије Шестаков, гостујући на радију „Источник“, каже да је Руска Православна црква прекинула евхаристијско служење са Цариградском Патријаршијом, да то није добро, посебно не за вернике који живе у расејању. Оца Игнатија питамо који је интерес Цариградске Патријаршије да подржава тзв. Украјинску Православну цркву, затим колико је народ пометен и збуњен оваквим исходом ситуације и како ће се ови проблеми одразити на православни свет у будућности. View full Странице
  14. Поводом славе храма Свете Петке у Рушњу, 27. октобра 2018. године, светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, уз саслужење протојереја Александра Петровића и Виромира Костића, презвитера Огњена Козлице, протођакона Радомира Перчевића и ђакона Радована Мићића и Драгана Танасијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После свечаног славског чина старешина храма Свете петке у Рушњу јереј Александар Грујић уручио је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, орден Светог краља Милутина председнику Црквеног одбора г. Слободану Томићу. Како је навадено у одлуци Светог Архијерејског Синода високо одликовање Српске Православне Цркве додељено је г. Томићу за његову делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем материјалне помоћи и залагањем приликом подизања и уређења храма Свете Петке и Парохијског дома у Рушњу. Угледни члан парохије г. Боривоје Радосављевић са породицом био је достојан домаћин овогодишње храмовне славе. Његовим примером пошао је још један честити житељ Рушња г. Миливоје Радосављевић прихвативши да следеће године припреми славски колач и трпезу љубави у славу и част Свете Петке, заштитнице приградског насеља у београдској општини Чукарици. Извор: Српска Православна Црква
  15. Поводом славе храма Свете Петке у Рушњу, 27. октобра 2018. године, светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско-посавски, уз саслужење протојереја Александра Петровића и Виромира Костића, презвитера Огњена Козлице, протођакона Радомира Перчевића и ђакона Радована Мићића и Драгана Танасијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После свечаног славског чина старешина храма Свете петке у Рушњу јереј Александар Грујић уручио је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, орден Светог краља Милутина председнику Црквеног одбора г. Слободану Томићу. Како је навадено у одлуци Светог Архијерејског Синода високо одликовање Српске Православне Цркве додељено је г. Томићу за његову делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану несебичним давањем материјалне помоћи и залагањем приликом подизања и уређења храма Свете Петке и Парохијског дома у Рушњу. Угледни члан парохије г. Боривоје Радосављевић са породицом био је достојан домаћин овогодишње храмовне славе. Његовим примером пошао је још један честити житељ Рушња г. Миливоје Радосављевић прихвативши да следеће године припреми славски колач и трпезу љубави у славу и част Свете Петке, заштитнице приградског насеља у београдској општини Чукарици. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Ништа ружније и болније не може да се деси за Православну цркву од раскола, рекао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог петра Цетињског у емисији „Двоглед“ РТЦГ одговарајући на питање како гледа на раскол Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. „Сви други проблеми и све друге невоље, болести, глад па чак и смрт – све се то превазилази када смо заједно“, рекао је он и ојаснио да никоме није призната аутокефалност, него је Цариградски патријарх, из разлога који никоме нијесу јасни, подржао расколничку групацију у Украјини. „Нико од Цркава помјесних у васењени – ни Јерусалимска, ни Александријска, ни Антиохијска, па ни Московска патријаршија – такву одлуку нијесу подржале. Све скупа то доноси један велики неспоразум и једну велику збрку. Надам се да није могуће да се тако нешто деси ни у Македонији, ни у Црној Гори, прије свега због тога што ситуације у Црној Гори и Македонији нијесу исте као у Украјини“, рекао је он. На питање како описује Српску православну цркву у односу на Црну Гору, отац Гојко је рекао да осам стотина година великодостојници Српске православне цркве благосиљају Црну Гору. „Сви важни духовни мислиоци Црне Горе – владика Данило, Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки су хиротонисани и добили благослов од Пећких патријарха. Што се тиче великодостојника СПЦ у Црној Гори, они су вјековима били и владари световни Црне Горе. Дакле, у односу Цркве према држави ништа се није промијенило. Мало се држава промијенила, али то је један историјски процес. Црнојевићи су оснивали манастире и писали црквене књиге, Петровићи су имали јак и јасан однос према Русији, у вријеме краља Николе школска слава у црногорским школама је била Свети Сава, а језик који се у школама учио звао се српски. Данашња власт је промијенила курс претходних световних владара Црне Горе, па се зато можда најбоље не разумију са Црквом“, казао је ректор цетињске богословије. „Однос Цркве према држави Црној Гори увијек је био позитиван и такав је остао“, казао је отац Гојко. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског сматра да је држава покушала да ријеши црквено питање на начин да није имала никакве принципе у понашању, није се држала Устава, као ни закона које је сама прописала, односно избјегавала сарадњу са већинског и традиционалном Црквом. „Црногорски државници годинама у назад тачно знају гдје је Ватикан и како се иде код римског папе, а не знају гдје су Цетињски манастир и Митрополија“, закључио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Гостујући у јутарњем програму TV HAPPY протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, указао је на духовни значај светиња Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. "Дужни смо да сачувамо чист образ, али да сачувамо оно што смо наследили од наших предака, а то су наше косовско-метохијске светиње", истакао је прота Велибор. У другом делу емисије, отац Велибор се у канонско-правном погледу осврнуо и на актуелна дешавања између Васељенске и Руске Патријаршије, која потресају нашу Свету Цркву. Благодарећи TV HAPPY доносимо видео запис емисије: „Опасно је сводити Српску православну цркву и Епархију рашко-призренску, која је надлежна за територијални простор Косова и Метохије, само на неколико манастира и цркава. То јесу наши највећи репрезенти, али Српске православне цркве и уопште нашег бића на Косову и Метохији нема без епископа, свештеника, монаха и оног вјерног народа који тамо живи“, казао је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић гостујући у Јутарњем програму TV Happy. Он је истакао да се у последње вријеме све више говори о заштити објеката СПЦ на КиМ, и да је то јако важно питања, али да када говоримо о заштити морамо да посматрамо то у пуноћи, и поставио питање шта је са заштитом субјеката? „Нема објеката без субјеката. Као што је тешко замислити један град без људи или Саву и Дунав без воде, тако исто је ужасно замислити и светиње које остану без свога народа. Мислим да у читавој овој нашој општој причи, треба бринути наравно и о моделима заштите наших светиња од којег су неке под заштитом Унеска на Косову и Метохији, неке под споменичком заштитом већ деценијама, али у сваком случају оно што је много важно је да се питање заштите наше духовне културне баштине на КиМ не сме стављати као последње питање у овој читавој причи око КиМ“, нагласио је отац Велибор. Истичући да је пажљиво проучио законодавство такозване „републике Косово“, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је са жаљењем констатовао да од 2008. године, представници Епархије рашко-призренске и уопште правни експерти Српске православне цркве не учествују у било каквим разговорима, макар у оном дијелу који се тиче положаја и статуса СПЦ, односно ове Епархије на КиМ. „Сматрам да је то највећи проблем читава приче. Кад упоредите Ахтисаријев план из 2008, који је за Србију био неприхватљив због тога што је статусно одређивао независност Косова, у сарадњи са нашим експертиима добијена је правна заштита кроз тзв. „анекс5 “ Ахтисаријевог плана. Шта су радили Албанци на Косову и Метохији? Они су те елементе Ахтисаријевог плана већ имплементирали кроз своје законодавство. Данас тамо имамо закон о заштићеним зонама из члана 4 „анекса5″ Ахтисаријевог плана који сте видјели на примјеру манастира Високи Дечани и Пећке патријаршије они не поштују“, истакао је свештеник др Џомић. Подсјетио је да тај види тзв. „правне заштите“ већ постоји на Косову и Метохији који су они насилно, захваљујући окупираном дијелу територије, покушали да имплементирају, али да смо свједоци да је то мртво слово на папиру. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је гостујући на TV Happy истакао да дијалог треба и мора да се води на озбиљан и одговоран начин и да не смијемо да заборавимо да је наша Црква једина која је остала на Косову и Метохији кроз читаву историју нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У недјељу, 21. октобра Ђенашима код Светог Стефана биће освештана новообновљена црква Светог Стефана Штиљановића. Службу великог освећења и Свету архијерејску литургију служиће Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, са почетком у 9 часова, а у наставку ће бити приређен пригодан културно-умјетнички програм. Централном догађају ће претходити предавање у петак, 19. октобра у Академији знања у Будви на тему „Васпитна улога савремене жене – хришћански аспекти, које ће, са почетком у 19 часова одржати монахиоиња Теодора, и8гуманија манастира Рустово и протиница Оливера Балабан и у суботу, 20. октобра свечана литија са моштима Светог Стефана Штиљановића од цркве Светог апостола Томе у Бећићима до цркве Светог Стефана у Ђенашима, која ће кренути у 16 часова. Након литије биће служен молебан Светом Стефану Штиљановићу. У 19 часова, такође у суботу протојереју-ставрофор Гојко Перовић одржаће у згради школе вјеронауке Тудоровићима предавање о култу Светог Стефана Штиљановића. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Саопштење донето на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. Свети Синод Руске Православне Цркве примио је са најдубљим болом саопштење Константинопољске Патријаршије, објављено 11. октобра 2018. године, о усвојеним одлукама Светог Синода Константинопољског Патријархата: о потврди намере „додељивања аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ цариградског патријарха у Кијеву; о „признавању епископског или свештеничког чина“ лидерима украјинског раскола и њиховим следбеницима и о „повратку њихових верника у црквену заједницу“; о „укидању важења“ саборне грамате Константинопољског Патријархата од 1686. године, која се тиче ступања Кијевске митрополије у састав Московске Патријаршије. Све ове незаконите одлуке Синод Константинопољске Цркве усвојио је једнострано, игноришући призиве Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве да се питање размотри на свеправославном нивоу, као и апеле сестринских помесних Православних Цркава, њихових Првојерараха и архијереја. Ступање у дијалог са расколницима, а поготову са лицима изопштеним из Цркве, једнако је одласку у раскол и оштро се осуђује по канонима свете Цркве: „Ако се нађе неки епископ или презвитер или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као човек који квари канон Цркве“[1] (2. канон Антиохијског сабора; Апостолски канони 10, 11). Одлука Цариградске Патријаршије о „обнови“ канонског статуса и прихватању у заједницу бившег митрополита Филарета (Денисенка), изопштеног из Цркве, игнорише низ одлукаạ Архијерејских Сабора Руске Православне Цркве, у чију законитости се не сумња. Одлуком Архијерејског Сабора Украјинске Православе Цркве која је усвојена 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенско) био је свргнут са кијевске катедре и стављен под забрану свештенослужења због неиспуњених обећања која је дао заклињући се крстом и Јеванђељем на претходном Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве. Својом одлуком од 11. јуна 1992. године, Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве потврдио је одлуку Харковског сабора и свргнуо Филарета (Денисенка), лишивши га свих чинова свештенства, на основу следећих кривица: „Жесток и охоли однос према потчињеном свештенству, диктатура и уцењивање (Тит 1, 7-8; Апостолски канони 27); уношење саблазни међу вернике понашањем и личним животом (Мт 18, 7; 3. канон Првог васељенског сабора; 5. канон Шестог васељенског сабора); нарушавање заклетве (Апостолски канони 25); јавна клевета и хула на Архијерејски Сабор (6. канон Другог васељенског сабора); вршење свештенодејстава, укључујући рукоположења, у стању забране (Апостолски канони 28); изазивање раскола у Цркви (15. канон Прводругог сабора)“. Сва рукоположења која је извршио и све казне које је Филарет изрекао налазећи се под забраном од 27. маја 1992. године биле су проглашене за неважеће. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је и после лишења архијерејског чина наставио са расколничким деловањем, између осталог и на подручју других помесних Цркава. Одлуком Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве из 1997. године био је анатемисан. Наведене одлуке признале су све помесне Православне Цркве, а међу њима и Константинопољска Црква. Између осталог, Свјатјејши Патријарх цариградски Вартоломеј 26. августа 1992. године у одговору на писмо Свјатјешег Патријарха московског и све Русије Алексија II, писао је поводом свргнућа митрополита Филарета: „Признајући пуноћу потпуне компетенције Ваше свете Руске Цркве по овом питању, наша света Велика Христова Црква прихвата оно што је синодски решено о горе наведеном“. У писму Свјатјејшег Патријарха Вартоломеја Свјатјејшем Патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о анатемисању Филарета Денисенка стоји: „Добивши извештај о поменутој одлуци, ми смо о њему известили јерархију нашег Васељенског Трона и замолили смо је унапред да не ступа ни у какво црквено општење са поменутим лицима“. Тада, после више од две деценије, Цариградска Патријаршија је из политичких мотива изменила свој став. Како би оправдао лидере раскола и „озаконио“ њихову јерархију, Свештени Синод Константинопољске Цркве позива се на непостојеће „канонске привилегије Константинопољског Патријарха да прима апелације архијерејȃ и клирикȃ из свих аутокефалних Цркава“. Те претензије, у облику у којем се сада исказују од стране Константинопољског Патријарха, никада нису имале подршку пуноће Православне Цркве: оне нису засноване на свештеним канонима и директно противрече, између осталих, 15. канону Антиохијског сабора: „Ако је неки епископ, оптужен због неких прекршаја, био суђен од свих епископа у области, и сви су они сагласно једну одлуку против њега изрекли, такав не може други суд код других тражити него нека остане сигурна једногласна пресуда обласних епископа“[2]; оне се такође оповргавају праксом светих васељенских и помесних сабора и тумачењима ауторитетних канониста византијског и новог времена. Овако пише Јован Зонара: „Константинопољски [Патријарх] се признаје за судију, али не над свим митрополитима него само над онима који су њему потчињени. Јер, ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, нити египатски не потпадају мимо своје воље под његов суд, него сиријски подлежу суђењу Антиохијског Патријарха, палестински – Јерусалимског, а египатским суди Александријски, који их рукополаже и коме су потчињени“. О немогућности примања осуђеног у заједницу у другу помесну Цркву говори 116. (118.) канон Картагинског сабора: „Онај ко, будући да је изопштен из црквене заједнице..., поткраде се у прекоморске земље да би био примљен у заједницу, нека се извргне из клира“[3]. О томе се говори и у канонској посланици Сабора папи Целестину: „Дакле, они који су у својој епархији (=области) одлучени од општења, немој да се од твоје светости брзоплето и како не треба примају у општење (=показују се васпостављени у општење). ...Ма каква се питања појавила, она треба да буду окончана у својим местима“[4]. Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“, који представља ауторитативни извор црквено-канонског права Константинопољске Цркве, тумачи 9. канон Четвртог васељенског сабора, одбацујући лажно мишљење о праву Константинопоља на апелацију при решавању проблемȃ из других Цркава: „Константинопољски Предстојатељ нема права да делује у дијецезама и областима других Патријараха и тај канон није му дао право да прима апелације по било којем питању у Васељенској Цркви...“ Набрајајући цели низ аргумената у корист овог тумачења, а позивајући се на праксу и одлуке васељенских сабора, преподобни Никодим извлачи закључак: „У садашње време... Константинопољски Предстојатељ је први, једини и последњи судија над митрополитима који су му потчињени, али не и над онима који се потчињавају осталим Патријарсима. Јер, како смо рекли, последњи и свеопшти судија свих Патријараха је васељенски сабор и нико други“. Из горе реченог следи да Синод Константинопољске Цркве нема канонских права да поништи судске одлуке које је донео Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Присвајање пуномоћја да поништава судске и остале одлуке других помесних Православних Цркава, само је једна од манифестација новог лажног учења које се сада прокламује од стране Константинопољске Цркве и које Патријарху Константинопољском приписује право „првог без равних“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Такво виђење својих права и пуномоћја од стране Константинопољског Патријархата ступа у несавладиву противречност са вишевековном канонском традицијом, на којој се гради биће Руске Православне Цркве и других помесних Цркава“, упозоравао је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2008. године у одлуци „О јединству Цркве“. У истој одлуци Сабор је призвао Константинопољску Цркву „да до даљњег општеправославног разматрања побројаних новотарија покаже обазривост и да се уздржава од корака који могу да разоре православно јединство. Нарочито се то односи на покушаје преиспитивања канонских граница помесних Православних Цркава“. Акт из 1686. године, који потврђује место Кијевске митрополије у саставу Московског Патријархата и који је потписао Свјатјејши Константинопољски Патријарх Дионисије IV и Свети Синод Константинопољске Цркве, не подлеже преиспитивању. Одлука о његовом „опозиву“ канонски је ништавна. У противном случају било би могуће поништавање било којег документа који одређује канонску територију и статус помесне Цркве независно од његове старине, ауторитетности и општецрквеног признања. У Синодалној грамати из 1686. године и другим пратећим документима ништа није речено ни о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије под управу Московске Патријаршије, нити о томе да тај документ може бити поништен. Покушај јерараха Константинопољске Патријаршије да са политичким и лично-интересним тежњама преиспитају ту одлуку, после више од три стотине година откако је донета, противречи духу свештених канона Православне Цркве, који не допуштају могућност преиспитивања установљених и током дужег времена неоспораваних црквених граница. У вези са тим 129. (133.) канон Картагинског сабора гласи: „Такође бӣ угодно одредити да, ако неко после оних закона, обрати једно место католичанском јединству, и тим је местом за три године управљао, а да га нико није потраживао, нека се надаље од њега не потражује, поготову ако је за те три године постојао епископ који је требало да потражује, али је ћутао“[5]. А 17. канон Четвртог васељенског сабора установљује тридесетогодишњи рок трајања за могуће саборско разматрање спорова о својини чак појединих црквених парохија: „У свакој области сеоске (=пољске) или месне (=насеобне) парохије да непроменљиво остану под епископима који их поседују, и особито ако су их тридесет година ненасилно имали и њима управљали“[6]. Како је могуће поништење одлуке која је важила читава три века? Био би то покушај читања целокупне касније историје развоја црквеног живота „као да је није било“. Константинопољски Патријархат као да не примећује да је Кијевска митрополија, о чијем повратку у његов састав се сада говори, 1686. године имала границе које се битно разликују од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је обухватала само мањи део ове друге. Кијевска митрополија данас, као таква, обухвата град Кијев и неколико суседних области. Највећи број епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље, био је основан и развио се већ у саставу аутокефалне Руске Цркве и представља плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашњи поступак Цариградске Патријаршије је покушај крађе онога што му никада није припадало. Поступак из 1686. године ставио је крај на двестогодишњи период принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је, без обзира на промењиве политичке прилике, имала непоколебиву свест о себи као једној целини. После уједињења Руске Цркве 1686. године током више од три столећа ни код кога се није појављивала сумња да су православни хришћани у Украјини паства Руске Цркве, а не Константинопољске Патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених сила, та вишемилионска паства високо цени јединство Цркве све Русије и чува верност њој. Покушај Константинопољске Патријаршије да реши судбину Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонско посезање на туђи црквени удео. Црквени канон гласи: „А ово исто нека се чува и за друге провинције и за посвудашње области, тако да ниједан од богољубазних епископа не заузима другу област... да се не преступају канони Отаца, нити да се под изговором свештенослужења не подвлачи гордост светске власти, нити да неприметно и постепено изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу даровао Господ наш Исус Христос, Ослободилац свију људи“[7] (8. канон Трећег васељенског сабора). Под осуду тог канона потпада и одлука Константинопољске Патријаршије о оснивању своје „ставропигије“ у Кијеву, према договору са светским властима, без знања и сагласности канонског свештеноначалства Украјинске Православне Цркве. Оправдавајући се лицемерно стремљењем ка успостављању јединства украјинског Православља, Константинопољска Патријаршија својим непромишљеним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу деобу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање расколникȃ и лица анатемисаног у другој Православној Цркви, са свим „епископима“ и „клирицима“ која је рукоположио, у јединство, посезање за туђим канонским територијама, покушај да се одрекне својих историјских одлука и обавеза, све то изводи Константинопољску Патријаршију изван граница канонског поља и, на нашу велику жалост, чини немогућим продужење евхаристијског општења са његовим јерарсима, свештенством и мирјанима. Одсад и убудуће, до одрицања Константинопољског Патријархата од донесених антиканонских одлука, за свештенослужитеље Руске Православне Цркве је немогуће саслуживање са клирицима Константинопољске Цркве, а за мирјане учешће у светим тајнама које се врше у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве расколницима и ступање у евхаристијско општење са њима представља канонски преступ и са собом носи одговарајуће забране. Са жалошћу се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о временима заблудȃ и нарочитих страдања хришћана: ,,И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“ (Мт 24, 12). У условима тако дубоког подривања међуправославних односа и потпуног пренебрегавања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права, Свештени Синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да стане у одбрану самих основа Православља, у заштиту Светог Предања Цркве које се замењује новим и страним учењима о васељенској власти првог међу Предстојатељима. Призивамо Поглаваре и Свете Синоде помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену о горе поменутим антиканонским поступцима Константинопољске Патријаршије и призивамо на заједничко тражење пута који води ка излазу из тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у време нарочито тешко за њу. Молимо се за укрепљење њених верних чеда у храброј истрајности за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, свештенство, монаштво и вернике васцеле Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени Покров Пресвете Царице Небеске, преподобних Отаца кијево-печерских, преподобног Јова Почајевског, новомученикȃ, исповедникȃ и свих светих Цркве Руске, нека пребива над свима нама. Извор: Српска Православна Црква --------------------------------------------------- [1] Свештени канони Цркве, превод са грчког и словенског Епископа Атанасија, умировљеног херцеговачког, Београд 2005, стр. 158. [2] Наведено дело, стр. 158. [3] Овај канон у издању Свештених канона Цркве означен је редним бројем 105. и у преводу умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића) гласи: „Било који немајући општење у Африци, потајно се поткраде у прекоморске земље ради општења, поднесе штету искључења из клира“. Наведено дело, стр. 210. [4] Наведено дело, стр. 223. [5] Овај канон наводимо, као и остале, према преводу Епископа Атанасија (Јевтића), и који је означен редним бројем 119. Наведено дело, стр. 214-215. [6] Наведено дело, стр. 68. [7] Наведено дело, стр. 58-59.
×
×
  • Create New...