Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 569 results

  1. Црква Ваведења Пресвете Богородице у Острогу, у којој су мошти Светог Василија Острошког Чудотоврца, данас, 4. децембра, саборно и молитвено је прославила своју славу. Свету литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уз саслужење свештенства, монаштва и великог броја вјерних. У току Литургије Митрополит црногорско-приморски је у чин јерођакона рукоположио сабрата острошке обитељи монаха Никиту. Повезана вест: https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435955/митрополит-амфилохије-у-острошкој-светињи-богородица-је-у-себе-примила-бога-и-постала-храм-бога-живога-r11714/
  2. У четвртак, 29. новембра 2018. године, у Патријаршији српској у Београду одржана је седница Пододбора Комисије за унапређење црквене просвете Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Састанком је председавао Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, председник Комисије за унапређење црквене просвете. Састанку су присутвовали проф. др Драгомир Сандо, проф. др Бошко Миловановић, проф. др Живорад Миленовић, секретар Подобора ђакон Радомир Маринковић, као и вероучитељи из више епархија који су учествовали у изради уџбеника Православног катихизиса. Радне верзије уџбеника за све разреде основне и средње школе су урађене. На састанку су разматрани извештаји о обављеној рецензији уџбеника. Већина уџбеника добила је добре оцене. Изнети су предлози и препоруке који ће довести до унапређења квалитета предложених уџбеника. Одређени су рокови за даље фазе у изради уџбеника и предложене мере за ефикаснији рад Пододбора како би нови уџбеници за Православни катихизис били спремни до почетка наредне школске године. Извор: Српска Православна Црква
  3. Дарко Ђого гостовао на РТС-у Кад је васељенски патријарх покренуо процес давања аутокефалије, он заправо није мислио ни на једну од ове две цркве, да ли сада иде у правцу стварања неке нове украјинске православне цркве? "То је оно што је најављено из Цариградског патријархата, да они желе да направе нову структуру. Оно што је нетачно у њиховој најави, то је да ће они ујединити све комплетно украјинско православље, дакле и канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и ове две расколничке. Цариград најављује прављење једне нове структуре, које ће се састојати од тзв. Кијевског патријархата и од тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве. Они су их већ вратили у канонско општење. Филарет (Денисенко) је након прављења раскола најпре рашчињен '92. године, а затим предат анатеми '97. године, и да историја буде најзанимљивија у овом моменту, управо патријарх Вартоломеј је то примио к знању и чак обавестио Московску патријаршију да ће спроводити саборске одлуке Москве. Тако да имате заправо помало парадоксалну ситуацију, да човек који је пре 20-ак година прихватио одређене одлуке, чак их поздравио, данас је потписао одлуке које негирају сопствено прихватање. А оно што је питање над свим питањима је на који начин ћа та нова структура уопште бити могућа? Цариград се тренутно поставља као неко ко може то да реши, а украјинска држава врши притисак на обједињавање, али бих напомено да су у последњих 15 година све украјинске власти покушавале, и мимо цариградске иницијативе, да направе обједињавање тзв. Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и нису успели, а ту постоји један проблем што Филарет не жели да буде било шта друго него патријарх, а врло тешко да ће му и Цариград дати тај статус." Патријарх Вартоломеј је рекао да Цариград има право да реши украјинско црквено питање без учешћа Москве и помиње документ из 17. века којим је, лаичким речником речено, дао Москви право да се брине о територији Украјине, они сада повлаче тај документ и кажу – ми смо одговорни за територију Украјине. "То повлачење докумената поставља и нека много дубља питања – да ли је могуће историју вратити у некакву тачку која вама одговара? А притом имамо реалије које апсолутно нису исте, чак територија Кијевске митрополије која је тада постојала апсолутно није идентична ни са територијом Украјине, ни са територијом Кијевске митрополије, која сада постоји. А онда се поставља питање да ли онда било који документ из прошлости може да се поништи? Да ли документ о аутокефалији Српске православне цркве из 1920. године може да се поништи? Пре четири месеца Вартоломеј је још увек признавао Украјинску православну цркву, канонску, њене представнике, митрополита Онуфрија... Шта се то догодило у последња четири месеца, осим геополитичких дешавања и унутар украјинских дешавања, што би у црквеном смислу мотивисало неког да донесе такву одлуку?" Да ли би ово могло да се одрази на Македонију, македонске власти су, слично украјинским властима, писале Вартоломеју да одобри аутокефалију Македонској православној цркви, која је непризната још од 60-их година прошлог века, тражило се од бугарске цркве да постане мајка црква, може ли принцип који је важио у Украјини васељенски патријарх да примени у Македонији? "Ако бисмо погледали тумачење, како се Цариградски патријархат постављао, испада да има право да било кад, на било који начин, примени било који принцип, мада је Цариградска патријаршија, осећајући бојазни Српске православне цркве, дала једну изјаву у којој је рекла да упућује цркву у Скопљу да проблем решава пре свега са Српском православном црквом, а подсетио бих да је Иларион у једном недавном интервјуу рекао да је и став Руске православне цркве да је питање тзв. МПЦ саставни део СПЦ. Има ту један проблем, Петро Порошенко експлицитно каже – питање цркве је питање националне безбедности Украјине и зато то радимо. Филип Вујановић се својевремено бавио црногорским црквеним питањем опет тражећи од Цариграда одређене уступке које није добио, решавајући црногорско идентитетско питање. Тзв. Македонска православна црква данас тражи неког саговорника, јасно је зашто националне олигархије нових земаља то желе да ураде, али је право питање да ли је сад православна црква банкарско тржиште и да можете да дођете на један шалтер, па нисмо ништа добили, а онда на други шалтер, па ћемо на трећи, па неко има монопол. Проблем је у пристајању помесних цркава да буду некакве експозитуре и да запримају такве ствари, то је ипак новост у православној цркви јер је постојало вековима некакво канонско устројство." Поменули сте Црну Гору, занимљиво је што је поглавара канонски непризнате Црногорске православне цркве Мираша Дедеића рашчинио управо васељенски патријарх. "Ту имамо неколико занимљивих ствари, најпре тачно – био је рашчињен, Митрополија црногорско-приморска је чак објавила његово писмо патријарху Павлу у коме каже да је његов сукоб са Цариградом наступио због његових просрпских националистичких активности у Риму, па се то није свидело Грцима... али је на крају та авантуристичка личност отишла једним потпуно другим правцем. Оно што је занимљиво за Украјину и тзв. ЦПЦ то је да су Филарет (Денисенко), и такозвани Алтернативни синод Бугарске православне цркве, дакле један раскол који постоји у Бугарској, заједно са Мирашем, чинили неку врсту 'неканонског интеркомунија'. Имали сте ситуацију да су Филарет, Мираш Дедеић и тај синод бугарске цркве паралелно деловали, тако да сте на Цетињу за Лучиндан, где је деловао Мираш, увек могли да видите неког украјинског епископа, и неког из Бугарске, а на овим литијама у Кијеву који је организовао Филарет увек је био или сам Мираш или неко од његових... СПЦ је рекла је да неће признати, нити може признати, да се некоме врати чин, напросто ми не можемо да признамо неког ко је до јуче служио са Мирашем Дедеићем, да може сутрадан да уђе у неку српску цркву. Поставља се питање на који начин Цариград мисли да ће његово решавање у Украјини моћи уопште бити примљено у некој од православних цркава." Каква је позиција СПЦ, она не сме да се опредељује ни за једну страну, васељенски патријарх је историјски најважнији, први међу једнакима у православном свету, а Московска патријаршија је најмоћнија, има највише верника? "Не само што не смемо, нас обавезује чињеница да јесмо и геополитички и народно и на сваки начин неко средиште, у контакту смо и са хеленским, грчким православљем, а са друге стране део смо словенског света и природно и братски повезани са Руском православном црквом. СПЦ је назвала принцип решавања проблема у Украјини неканонским од стране Цариградске патријаршије, а не треба ни поистовећивати ту патријаршију са Вартоломејом, чини ми се да и у оквиру грчког православља имате гласове који опомињу да су ти потези деструктивни, контрапродуктивни... и то је добро, оно што се предвиђало да ће доћи до некакве велике поделе на словенско и грчко православље, до тога, чини ми се, ипак неће доћи, него до једног здравог промишљања. Оно што је код Цариграда очигледно, то је, чини ми се, геополитички притисак који их тера да се понашају на начин који је самом Цариграду до пре два месеца био потпуно неприхватљив, нпр. потписивање протокола између председника Порошенка и патријарха Вартоломеја, где се патријарх Вартоломеј ставља у функцију некаквог извођача радова за Украјину, а онда Украјина даје један манастир, то је нешто што то да сте пре два месеца питали људе који су били процариградски расположени њима би се чинило да је тај став недостојан првог међу једнакима." Шта је са Светом Гором, она је под јурисдикцијом васељенског патријарха, и директна последица овог сукоба Москве и Цариграда је да је московски патријарх Кирил забранио руским верницима да се причешћују у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Какве би могле да буду последице по Хиландар? "Тренутно Хиландар остаје у статусу који јесте, али чини ми се да у том дипломатском маниру који је почео да влада и са стране Цариграда и том владавином докумената, чини ми се да се помало и у Московској патријаршији губи осећај за реални живот, па сад дипломатски реципроцитет захтева да се нигде и ни са ким не служи и не причешћује, укључујући и Свету Гору. Света Гора је увек била издвојена по свему, по свом духовном бићу, по томе шта и ко она јесте, и мислим да се ту помало показује нека врста пренагљености, колико год да разумем реакцију Московске патријаршије и лично сам везан, јер често идем у Украјину." Kадa је васељенски патријарх Вартоломеј покренуо процес давања аутокефалије украјинској цркви, водећи људи СПЦ су упозорили да то може да буде увод у највећи раскол у православном свету, који може да се упореди чак и са Великом шизмом из 1054. године. Где смо данас и да ли је тај процес неповратан? "Као и 1054. године, поред црквених правила, једну улогу ће сигурно одиграти и геополитика, јер можемо да видимо да неке велике силе учествују бар у конструисању воље за раскол. Ја не бих у потпуности негативно гледао на будућност, мислим да и даље постоји здраво тело у свакој од помесних цркава, и не мислим да је тај процес отишао у потпуни неповрат и да оно што је тренутно стање може да траје много. Мислим да ћемо пре доћи до неког решења него до неког цементирања, зато што ипак теолошке, културолошке, лингвистичке разлике између помесних цркава данас нису тако велике колико су биле између Запада и Истока 1054. године, када сте имали једну потпуну самосвест о два раздвојена света." http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3329265/rusija-i-ukrajina-verski-raskol-u-doba-rata.html
  4. Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић беседио је 18. новембра 2018. године, после свете Литургије, у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланцима. Пастирску поуку на тему „О посветовњачењу цркве и верника у наше време“. Звучни запис предавања
  5. Дарко Ђого гостовао на РТС-у Кад је васељенски патријарх покренуо процес давања аутокефалије, он заправо није мислио ни на једну од ове две цркве, да ли сада иде у правцу стварања неке нове украјинске православне цркве? "То је оно што је најављено из Цариградског патријархата, да они желе да направе нову структуру. Оно што је нетачно у њиховој најави, то је да ће они ујединити све комплетно украјинско православље, дакле и канонску Украјинску православну цркву Московског патријархата и ове две расколничке. Цариград најављује прављење једне нове структуре, које ће се састојати од тзв. Кијевског патријархата и од тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве. Они су их већ вратили у канонско општење. Филарет (Денисенко) је након прављења раскола најпре рашчињен '92. године, а затим предат анатеми '97. године, и да историја буде најзанимљивија у овом моменту, управо патријарх Вартоломеј је то примио к знању и чак обавестио Московску патријаршију да ће спроводити саборске одлуке Москве. Тако да имате заправо помало парадоксалну ситуацију, да човек који је пре 20-ак година прихватио одређене одлуке, чак их поздравио, данас је потписао одлуке које негирају сопствено прихватање. А оно што је питање над свим питањима је на који начин ћа та нова структура уопште бити могућа? Цариград се тренутно поставља као неко ко може то да реши, а украјинска држава врши притисак на обједињавање, али бих напомено да су у последњих 15 година све украјинске власти покушавале, и мимо цариградске иницијативе, да направе обједињавање тзв. Кијевског патријархата и тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и нису успели, а ту постоји један проблем што Филарет не жели да буде било шта друго него патријарх, а врло тешко да ће му и Цариград дати тај статус." Патријарх Вартоломеј је рекао да Цариград има право да реши украјинско црквено питање без учешћа Москве и помиње документ из 17. века којим је, лаичким речником речено, дао Москви право да се брине о територији Украјине, они сада повлаче тај документ и кажу – ми смо одговорни за територију Украјине. "То повлачење докумената поставља и нека много дубља питања – да ли је могуће историју вратити у некакву тачку која вама одговара? А притом имамо реалије које апсолутно нису исте, чак територија Кијевске митрополије која је тада постојала апсолутно није идентична ни са територијом Украјине, ни са територијом Кијевске митрополије, која сада постоји. А онда се поставља питање да ли онда било који документ из прошлости може да се поништи? Да ли документ о аутокефалији Српске православне цркве из 1920. године може да се поништи? Пре четири месеца Вартоломеј је још увек признавао Украјинску православну цркву, канонску, њене представнике, митрополита Онуфрија... Шта се то догодило у последња четири месеца, осим геополитичких дешавања и унутар украјинских дешавања, што би у црквеном смислу мотивисало неког да донесе такву одлуку?" Да ли би ово могло да се одрази на Македонију, македонске власти су, слично украјинским властима, писале Вартоломеју да одобри аутокефалију Македонској православној цркви, која је непризната још од 60-их година прошлог века, тражило се од бугарске цркве да постане мајка црква, може ли принцип који је важио у Украјини васељенски патријарх да примени у Македонији? "Ако бисмо погледали тумачење, како се Цариградски патријархат постављао, испада да има право да било кад, на било који начин, примени било који принцип, мада је Цариградска патријаршија, осећајући бојазни Српске православне цркве, дала једну изјаву у којој је рекла да упућује цркву у Скопљу да проблем решава пре свега са Српском православном црквом, а подсетио бих да је Иларион у једном недавном интервјуу рекао да је и став Руске православне цркве да је питање тзв. МПЦ саставни део СПЦ. Има ту један проблем, Петро Порошенко експлицитно каже – питање цркве је питање националне безбедности Украјине и зато то радимо. Филип Вујановић се својевремено бавио црногорским црквеним питањем опет тражећи од Цариграда одређене уступке које није добио, решавајући црногорско идентитетско питање. Тзв. Македонска православна црква данас тражи неког саговорника, јасно је зашто националне олигархије нових земаља то желе да ураде, али је право питање да ли је сад православна црква банкарско тржиште и да можете да дођете на један шалтер, па нисмо ништа добили, а онда на други шалтер, па ћемо на трећи, па неко има монопол. Проблем је у пристајању помесних цркава да буду некакве експозитуре и да запримају такве ствари, то је ипак новост у православној цркви јер је постојало вековима некакво канонско устројство." Поменули сте Црну Гору, занимљиво је што је поглавара канонски непризнате Црногорске православне цркве Мираша Дедеића рашчинио управо васељенски патријарх. "Ту имамо неколико занимљивих ствари, најпре тачно – био је рашчињен, Митрополија црногорско-приморска је чак објавила његово писмо патријарху Павлу у коме каже да је његов сукоб са Цариградом наступио због његових просрпских националистичких активности у Риму, па се то није свидело Грцима... али је на крају та авантуристичка личност отишла једним потпуно другим правцем. Оно што је занимљиво за Украјину и тзв. ЦПЦ то је да су Филарет (Денисенко), и такозвани Алтернативни синод Бугарске православне цркве, дакле један раскол који постоји у Бугарској, заједно са Мирашем, чинили неку врсту 'неканонског интеркомунија'. Имали сте ситуацију да су Филарет, Мираш Дедеић и тај синод бугарске цркве паралелно деловали, тако да сте на Цетињу за Лучиндан, где је деловао Мираш, увек могли да видите неког украјинског епископа, и неког из Бугарске, а на овим литијама у Кијеву који је организовао Филарет увек је био или сам Мираш или неко од његових... СПЦ је рекла је да неће признати, нити може признати, да се некоме врати чин, напросто ми не можемо да признамо неког ко је до јуче служио са Мирашем Дедеићем, да може сутрадан да уђе у неку српску цркву. Поставља се питање на који начин Цариград мисли да ће његово решавање у Украјини моћи уопште бити примљено у некој од православних цркава." Каква је позиција СПЦ, она не сме да се опредељује ни за једну страну, васељенски патријарх је историјски најважнији, први међу једнакима у православном свету, а Московска патријаршија је најмоћнија, има највише верника? "Не само што не смемо, нас обавезује чињеница да јесмо и геополитички и народно и на сваки начин неко средиште, у контакту смо и са хеленским, грчким православљем, а са друге стране део смо словенског света и природно и братски повезани са Руском православном црквом. СПЦ је назвала принцип решавања проблема у Украјини неканонским од стране Цариградске патријаршије, а не треба ни поистовећивати ту патријаршију са Вартоломејом, чини ми се да и у оквиру грчког православља имате гласове који опомињу да су ти потези деструктивни, контрапродуктивни... и то је добро, оно што се предвиђало да ће доћи до некакве велике поделе на словенско и грчко православље, до тога, чини ми се, ипак неће доћи, него до једног здравог промишљања. Оно што је код Цариграда очигледно, то је, чини ми се, геополитички притисак који их тера да се понашају на начин који је самом Цариграду до пре два месеца био потпуно неприхватљив, нпр. потписивање протокола између председника Порошенка и патријарха Вартоломеја, где се патријарх Вартоломеј ставља у функцију некаквог извођача радова за Украјину, а онда Украјина даје један манастир, то је нешто што то да сте пре два месеца питали људе који су били процариградски расположени њима би се чинило да је тај став недостојан првог међу једнакима." Шта је са Светом Гором, она је под јурисдикцијом васељенског патријарха, и директна последица овог сукоба Москве и Цариграда је да је московски патријарх Кирил забранио руским верницима да се причешћују у манастиру Пантелејмон на Светој Гори. Какве би могле да буду последице по Хиландар? "Тренутно Хиландар остаје у статусу који јесте, али чини ми се да у том дипломатском маниру који је почео да влада и са стране Цариграда и том владавином докумената, чини ми се да се помало и у Московској патријаршији губи осећај за реални живот, па сад дипломатски реципроцитет захтева да се нигде и ни са ким не служи и не причешћује, укључујући и Свету Гору. Света Гора је увек била издвојена по свему, по свом духовном бићу, по томе шта и ко она јесте, и мислим да се ту помало показује нека врста пренагљености, колико год да разумем реакцију Московске патријаршије и лично сам везан, јер често идем у Украјину." Kадa је васељенски патријарх Вартоломеј покренуо процес давања аутокефалије украјинској цркви, водећи људи СПЦ су упозорили да то може да буде увод у највећи раскол у православном свету, који може да се упореди чак и са Великом шизмом из 1054. године. Где смо данас и да ли је тај процес неповратан? "Као и 1054. године, поред црквених правила, једну улогу ће сигурно одиграти и геополитика, јер можемо да видимо да неке велике силе учествују бар у конструисању воље за раскол. Ја не бих у потпуности негативно гледао на будућност, мислим да и даље постоји здраво тело у свакој од помесних цркава, и не мислим да је тај процес отишао у потпуни неповрат и да оно што је тренутно стање може да траје много. Мислим да ћемо пре доћи до неког решења него до неког цементирања, зато што ипак теолошке, културолошке, лингвистичке разлике између помесних цркава данас нису тако велике колико су биле између Запада и Истока 1054. године, када сте имали једну потпуну самосвест о два раздвојена света." http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3329265/rusija-i-ukrajina-verski-raskol-u-doba-rata.html Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  6. До сукоба у Букурешту је, како наводи агенција, дошло када су поједини верници покушали на силу да се прогурају кроз велике редове Десетине хиљада Румуна чека данас на благослов испред православне цркве Народног спасења у Букурешту, чија изградња је почела поводом 100. годишњице од оснивања модерне Румуније после Првог светског рата.Дошло је и до сукоба са полицијом и верницима, па су три особе завршиле у болници, преноси АП.До сукоба је, како наводи агенција, дошло када су поједини верници покушали на силу да се прогурају кроз велике редове.Власти су саопштиле да су лекари пружили помоћ за 83 особе, понајвише због малаксалости јер већина људи сатима чека на веома хладном времену. На цркву, високу 120 метара, до сада је потрошено око 110 милиона евра, а три четвртине од тог новца дошле су од пореских обвезника. Критичари сматрају да би тај новац био боље утрошен за болнице. http://www.novosti.rs/вести/планета.479.html:762518-ХАОС-У-РЕДУ-ЗА-БЛАГОСЛОВ-Верници-се-побили-испред-цркве-умешала-се-и-полиција
  7. У оквиру новог издања емисије Хришћански траг проф. др Србољуб Убипариповић, доцент на катедри за литургику Православног богословског Факултету Универзитета у Београду, говори о Литургијском предању Цркве са посебним нагласком на знаменитог оца Светог Кирила Јерусалимског и његово надасве познато дело "Катихезе".
  8. Поводом празника сабора Светог Архангела Михаила, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Ангели у богослужењу Цркве". Аутор на један посебан и исцрпан начин говори о помињању Светих Ангела у Светој Евхаристији, упоређујући ангелско служење са служењем хришћана као припадника богочовечанске заједнице. На крају катихета Бранислав Илић закључује говорећи о чиновима Архангела и Ангела и на који начин се Свети Ангели изображавају у иконографији. „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  9. У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока. Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други. Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“; свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  10. У Петрограду је од 23. до 27. октобра 2018. одржано треће заседање комисије за дијалог Руске Цркве и Асирске Цркве од Истока. Са руске стране у разговорима су учествовали епископ краснослободски и темниковски Климент – сапредседавајући Комисијом; архимандрит Стефан (Садо), управник Библиотеке Петроградске духовне академије; јеромонах Стефан и други. Асирску Цркву од Истока су представљали епископ калифорнијски Мар Ава Ројел, секретар Свештеног Синода Асирске Цркве од Истока – сапредседавајући Комисијом, и други. Епископ мар Ава Ројел је одржао предавање на тему „Историја међусобних односа Асирске Цркве од Истока и Руске Православне Цркве“, а хорепископ Џорџ Тома „Тајна свете евхаристије у Асирској Цркви од Истока“; свештеник Јефрем Ал Ахас, „Мар Бабај Велики и преподобни Максим Исповедник: христологија у византијској и источносиријској традицији“, Роланд Биџамов, „Асирска Црква од Истока у Русији у данашње доба“. После прочитаних реферата вођена је дискусија кад је одлучено да се шире пише о христологији и сакраментологији међу теолозима Асирске и Руске Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. новембра 2018. године, на Ђурђиц, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Ђорђа на Бановом Брду. Најмлађи полазници црквеног вртића „Ђурђевак“ били су домаћини славе храма Светог Ђорђа на Бановом Брду. Њихов главни гост са којим су преломили славски колач био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовој Светости Патријарху на светој Литургији саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић, Игњат Товаревић, Милорад Никшић, Часлав Маринковић, Славко Божић и Драгомир Сандо, као и ђакони Саво Топаловић и Марко Станковић. Појао је хор храма који води гђа Бисерка Васић. Торжественој прослави храмовне славе присуствовали су г. Срђан Коларевић, председник Општине Чукарица, и г. Милан Стојић, преседник Скупштине Општине Чукарица, са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством данас на Ђурђиц, 16. новембра служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица. Након прочитаног зачала из Јеванђеља, Митрополит је подсјетио на ријеч Христову, којом опомиње све оне који се опредељују за Њега, да се пазе јер ће их гонити и да ће многи бити убијени због имена Његовога, и поручује да се не боје, јер ко претрпи до краја, тај ће се спасити. Говорећи о томе да се ова блага вијест Божија, велика истина, остварује кроз сву историју човјечанства, Митрополит је казао да се то догодило прво са Господом који је разапет и убијен, а онда и са свим Његови ученицима, осим са апостолом Јованом, и хришћанима кроз вјекове. Митрополит је истакао да је календар Цркве Божије препун имена мученика, а да је је дан од њих и Великомученик Свети Георгије кога данас славимо и коме је посвећен свети храм у Доњој Горици. „Славимо Ђурђиц, великомученика и страдалника Георгија, који је себе принио на жртву живоме Богу и сјећамо се оних свих догађања из његовог живота, али и оних дарова којима га је Бог обдарио послије његове мученичке смрти када су се многи исцјељивали додирујући његове мошти и када је у Лиди подигнут дивни храм у којем се до данас сабирају хришћани са свих крајева свијета.“ Подсјећајући да сваки дан прослављамо неког мученика на којима се остварило управо та ријеч Христова „гониће вас, прогонити и многи ће пострадати имена Мога ради“, владика Амфилохије је истакао да је сва историја Цркве Христове свједочанство Његовог распећа и васкрсења: „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном! Колико је оних кроз вјекове који су понијели Христов крст, крстивши се, обукавши се у Њега и примивши Божију љубав као вјечну мјеру свога живота“, рекао је владика и истакао да су се сви они трудили да испуњавају двије основне заповијести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, и ближњега свога као себе самога.“ Високопросвећени је нагласио да је у савременом човјечанству, упркос тим заповијестима, много мржње и духа братоубилачког: „Братоубалштво се увијек рађа из Богоубилаштва. Онај који убија у своме срцу и животу небескога Оца, тај ће прије или касније убити и свога земаљскога оца. Ми смо свједоци тога, у времену Другог светског рата и послије њега, кад су дјеца убијали своје очеве овдје у Црној Гори, кад су убијали своје сроднике, браћу, по налогу тадашње партије.“ Осврћући се на иницијативу да се Јосипу Брозу подигне споменик у Подгорици, Митрополит је казао да је он као антифашиста за поштовање, као и они људи који се борили као партизани против окупатора, али није за поштовање што су паралелно са тим вршили братоубиство, убијали најугледније људе да би преузели власт у своје руке. „Братоубици подизати споменик у Подгорици која је по његовом налогу, 80% сравњена са земљом 1944. године и 2000 жена и дјеце побијено, а само 10-ак Њемаца који су повлачили, опростите, али ја то не могу да разумијем.“ Митрополит Амфилохије је казао да то поновно враћање онога који је покренуо крваво братоубилачко коло у овој земљи и шире, је повампиравање духа братоубилаштва у Црној Гори и да то не доноси добра никоме. Истакао је да би било паметније, да се средства намијењена за подизање споменика дају сиротињи и прогнанима са Косова и Метохије. Подсјетио је да је у вријеме братубилаштва, убијено 129 свештеника Митрополије црногорске од којих десетак за вријеме окупације, док су сви остали убијени од братске руке на челу са Митрополитом Јоаникијем свештеномучеником. „Умјесто њему да се подиже у Подгорици споменик, подиже се ономе који га је убио, који је жртвовао и њега и хиљаде других широм Црне Горе! Није добро, и није паметно, није разумно. Али што се тиче Цркве Божије, она носи свој крст, као што је носила кроз вијекове и носиће у будућа времена, клањајући се само Богу живоме и Њему јединоме служећи“, закључио је у литургијској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након Литургије, вјерни народ предвођен Митрополитом и свештенством опходио је свечаном литијом храм, а потом су благосиљани и пререзани славски колачи. Владика Амфилохије је честитао славу свим свечарима молећи се Светом Георгију да нас све укријепи у вјери, нади и љубави, вјерности Христу Богу и у свједочењу Његовог имена. Говорећи о томе да се Црква не ограничава ни на једну нацију, државу, мјесто, Митрополит цетињски је казао да је Црква универзална, васељенска, јер је Христос призвао све ученике да крштавају све народе у име Оца и Сина и Духа Светога. Нагласио је да код нас има нека група која обоготворује нацију и своју државу, и хоће Цркву Божију да претвори у служитељку лажне вјере и лажнога бога која се одриче Христа, Бога љубави. Позвао је владика све да се чувамо од тога отрова и да чувамо своју дјецу и породицу. Осврнуо се на најављену тзв. параду поноса у Подгорици, истичући да је то парада стида и срама. Помолио се да онима који то раде, Бог врати памет, разум и подари да се врате истини Божијој, истинском правом начину живљења хришћанскога, које је у светињи брака благословенога. „Нека Бог спаси град да се не претвори у Содому и Гомору гдје је прво вршена таква парада, а коју је Бог казнио и данас је то Мртво море. Не дај Боже, да овај град постане нова Содома и Гомора.“ Митрополит је казао да позивање људи на параду, јесте призивање људи да постану мртваци духовни. Изразио је наду да ће Бог дати овдашњем народу разум и памет да се не баве таквим парадама и не призивају проклетство Божије на дјецу која се рађају у овоме граду: „Дај Боже, да Господ уразуми све, да не озакоњује то безумље и не газе по свеукупном моралу Црне Горе и да се тиме не скрнаве мошти Св. Петра Цетињскога и Св. Василија Острошкога, да се не презива дух смрти, ништавила и гријеха на овај град и на народ који у њему живи.“ Заједничарење је настављено уз пригодан програм и трпезу хришћанске љубави. Полазници вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици даровали су сликом Митрополита Амфилохија који их је похвалио за дивно извођење програма који су уприличили поводом данашњег празника. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Канал мале цркве у Вршцу. Недељне беседе и одличне духовне вечери Послато са Tesla_SP3.3 Lite користећи Pouke.org мобилну апликацију
  15. Став Српске Православне Цркве о црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије Дводневно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (6. – 7. новембар текуће године) било је посвећено трима главним темама – стању на Косову и у Метохији, унапређењу школства и просвете у Српској Православној Цркви и црквеној кризи у Украјини после најновијих одлука Цариградске Патријаршије. Своје виђење стања на Косову и Метохији, као и перспективу борбе за очување те мученичке српске покрајине у саставу Србије у условима непрестаних провокација вођства лажне државе и сталних притисака великих западних сила, Сабор је предочио нашој јавности посебним саопштењем. Њој је мање-више већ позната и делатност Сабора на пољу црквеног школства и просвете, али саборски став по питању Цркве у Украјини само делимично. Разлог за то је чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све Православне Цркве, почевши од Цариградске и Московске Патријаршије, и то на одговарајућим језицима (грчки, руски и енглески), а за тај посао је било потребно извесно време. Пошто је то учињено, сада је тренутак да се став Српске Православне цркве изнесе у целости пред нашу јавност. Сабор најпре са жаљењем констатује да је Цариградска Патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођâ расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно са њиховим епископатом и клиром, од којих је први својевремено канонски лишен чина, а потом искључен из црквене заједнице и подвргнут анатеми, а други је ионако лишен апостолског прејемства као духовни изданак секте такозваних самосветих, због чега Свети Архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску Православну Цркву. Сабор не признаје наведене личности и њихове следбенике за православне епископе и клирике и, следствено, не прихвата литургијско и канонско општење са њима и њиховим присталицама. И на крају, Сабор предлаже Цариградској Патријаршији и свим осталим помесним аутокефалним Православним Црквама да се питање аутокефалије и питање православне дијаспоре што скорије размотре на свеправославном сабору, како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне Цркве и убудуће избегла искушења као што је ово кроз које сада пролази свето Православље. Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве http://www.spc.rs/sr/stav_srpske_pravoslavne_crkve_o_crkvenoj_krizi_u_ukrajini_posle_najnovijih_odluka_carigradske_patrij
  16. У оквиру емисије "Хришћански траг" о литургијском предању ране Цркве говори проф. др Србољуб Убипариповић.
  17. У оквиру емисије "Хришћански траг" о литургијском предању ране Цркве говори проф. др Србољуб Убипариповић. View full Странице
  18. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква
  21. Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији , 7. новембар 2018. године (pdf) САОПШТЕЊЕ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ Сабрани на јесењем заседању Светог Архијерејског Сабора, ми Епископи Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Иринејем, у овим тешким временима са којима се суочава наша Црква и верни народ на Косову и Метохији, најпре изражавамо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, свештенству, монаштву и верном народу у Епархији рашко-призренској, и њиховим напорима да опстану и остану на Косову и Метохији као изворишту српске православне духовности и нашег идентитета. Изражавамо и своју забринутост због најновијег развоја догађаја, посебно бројних инцидената, крађа и других притисака, усмерених против нашег народа. Међународне и локалне политичке представнике подсећамо да су дужни да обезбеде миран и достојанствен живот за све грађане и да не дозволе било какво насиље. Посебно наглашавамо важност присуства и активну улогу међународних снага, КФОР—а и мисије ОЕБС—а, у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244, која треба да се настави све док се не створе нормални услови за живот свих заједница на Косову и Метохији. И овом приликом понављамо чврст и јединствен став целог Архијерејског Сабора наше Цркве, изречен на овогодишњем редовном мајском заседању, да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 СБ УН. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. Обавезе свих нас према Косову и Метохији су данас веће јер се налазимо пред све јачим међународним притисцима, једним делом да наша земља пристане да се одрекне Косова и Метохије, или кроз признавање Косова и Метохије директно или прећутном сагласношћу да Косово добије чланство у Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама. Било какав потпис који би омогућио признање Косова, учешће у УН или одрицање Србије од њега под било којом формом, заувек би укинуо свако историјско право Србије на овим темељним просторима наше духовности и државности. Посебно забрињава што се под видом наводног „разграничења између Срба и Албанаца” намеће могућност одвајања ако не целог, онда највећег и најважнијег дела Косова и Метохије из састава Србије и његово признање као дела било независног Косова или чак такозване Велике Албаније. Последице овакве одлуке би биле трагичне за опстанак нашег народа и наших светиња. У том случају би већина Срба, без адекватне заштите и безбедности, била принуђена на исељавање са својих историјских простора, где би се са још већим интензитетом формирало једно етнички чисто албанско друштво, уз брисање свих трагова нашег историјског постојања. Идеја такозване поделе и раздвајања органског јединства између Срба јужно и северно од реке Ибра, и од осталих Срба без обзира где живе, уноси велики немир и забринутост међу наше вернике и не ужива подршку највећег броја грађана Србије и Срба уопште. Територијална подела је посебно опасна јер би неибежно подразумевала стварање етнички чистих простора, што би имало и несагледиве последице за цео регион који се још болно опоравља од страдања и разарања у току деведесетих година прошлог века. Зато је наша Црква увек подржавала изградњу друштва у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свог верског, културног и народног идентитета. Свети Архијерејски Сабор је посебно забринут због тога што наша Црква од 2007. године никада није била званично позвана да изнесе своје сугестије поводом заштите наших светиња, свештенства, монаштва и верног народа. Већ годинама инсистирамо на адекватној заштити наших светиња, јер смо свакодневно сведоци не само отвореног неиспуњавања постојећих регулатива (везаних за елементе такозваног Ахтисаријевог плана који су ушли у такозвано косовско законодавство), чак и поред међународних притисака, већ видимо да локалне самопроглашене косовске институције несметано настављају са процесом који води ка стварању етнички чистог албанског Косова, у коме дугорочно не би било места за Србе, али и за остале неалбанске заједнице. Систематско избегавање преузетих обавеза Приштине везаних за Заједницу српских општина и других обавеза из „Бриселског дијалога” само потврђују да би у постојећим условима и са садашњим односом према Србима било веома тешко наћи дугорочно решење. То свакако не значи да наша Црква подржава „замрзнути конфликт“ већ, штавише, подстичемо наставак једног отвореног, али пажљиво вођеног дијалога који би у први план ставио заштиту људских и верских права, унапређење владавине права, јачање правне сигурности и ефикаснију заштиту угрожене духовне и културне баштине, која не би зависила од самовоље локалних косовских институција, већ би била регулисана на свеобухватнији начин уз међународни надзор и јасно дефинисане механизме примене договорених принципа заштите. Такође је тешко говорити о било каквом даљем дијалогу без стварања услова за повратак прогнаних Срба и заштити и враћању њихове узурпиране имовине. Одустајање од овог захтева значило би прихватање послератног етничког чишћења као свршеног чина. Без ових предуслова је немогуће говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији. Зато је постављање исхитрених рокова, и поред крајње неповољних услова на терену и врло комплексне ситуације у Европској унији, без икаквог оправдања. Апелујемо на државне представнике Републике Србије да, уместо на тражењу што бржег споразума са Приштином, више пажње посвете изградњи једне државне и националне платформе у чијој би припреми учествовали релевантни чиниоци нашег друштва. На тај начин би се чували основни интереси нашег народа и повратило би се поверење свих кључних друштвених фактора у земљи, Истовремено треба наставити на изградњи поверења и разумевања и са косовским Албанцима и осталим људима добре воле који живе на Косову и Метохији и другим деловима Србије, јер будућност целог региона пре свега зависи од спремности и способности свих нас да живимо једни са другима у миру и међусобном поштовању. Са приближавањем јубилеја 800. годишњице самосталности наше Свете Цркве, веома је важно да се сви подсетимо да је државност Србије од почетка била нераскидиво повезана са духовном традицијом наше Цркве као кључног фактора нашег идентитета кроз историју. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква
  23. Први у низу догађаја, којима се обележава 260 година Саборне цркве Светог Николаја у Сремским Карловцима, збио се 29. октобра 2018. године у Патријарашком двору, када је отворена велика јубиларна изложба која је представила Саборну цркву у њеном старом сјају приказујући обиље богослужбених предмета, икона, фотографија итд. Музеј града Новог Сада и Епархија сремска припремили су изложбу и поклонили је како карловчанима, тако и свим људима који воле уметност, специфичност и свештеност ове цркве. Аутор изложбе је др Гордана Петковић, музејски саветник. Вече је почело певањем тропара Светом Николи, небеском зашитнику Саборне цркве, које је извео Дечији хор Саборне цркве Слаткопојци. Потом је Мешовити хор Саборне цркве Свети Арсеније Сремац отпевао Богородице Дјево, молитву у част Пресветој Богомајци, која је чинила и чини велика чуда кроз своју чудотворну икону у Саборној цркви. Програм је водила проф. др Зорица Ратков Квочка, професор књижевности у Карловачкој гимназији. На самом почетку се, великом броју окупљених у свечаној сали Патријаршијског двора, обратила гђа Олга Магловски, заменица директора Музеја града Новог Сада, да би се после ње окупљенима обратио и настојатељ Саборне цркве протојереј мр Јован Милановић следећим речима: -Митрополит Павле Ненадовић, у своје време, гледајући на оштећени и урушени стари храм Светог Николаја и истовремено прозирући у будућност, сећајући се дивних речи Светог Максима Исповедника и других светитеља Цркве Христове да је сваки храм место сусрета неба и земље, оснажио се да покрене један невероватан подухват, а то је да подигне храм који ће наставити да буде управо то - небо на земљи. Истовремено имајући свест о томе да се храм не зида и не гради само вертикално него и хоризонтално међу људима и да представља тековину опстајања и постојања једног народа и чини да из овог времена прелази у вечност, из пролазног у непролазно, велики митрополит Павле Ненадовић је упркос ратовима, борбама, немаштини и недаћама, као и страховима у осиромашеном српском народу, од милион комада опеке изидао храм који је изидао милионе душа православних хришћана, Срба и осталих, и који је био и остао стожер православља на овим просторима северно од Саве и Дунава... -Вечерас смо се сабрали овде у Патријарашком двору, да сагледамо величанство и величину Саборне цркве, а што се не огледа само у предметима који су изложени и који обновљени, сијају и блистају. Њено величанство чини и то што у њој и данас столује наследник епископа и митрополита православних и српских: Павла Ненадовића, Стевана Стратимировића, патријараха Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, и наследник Светога Саве, Преосвећени Епископ сремски г. Василије. Величину чини и то што су сви предмети овде изложени, трудом и иждивенијем, како су тада говорили, свештенства побожнога а народа благочестивога, скупљани, прилагани, доношени и даривани Светониколајевском храму у Сремским Карловцима, казао је, између осталог, отац Јован Милановић. Ауторка изложбе др Гордана Петковић је казала да је изложба организована поводом два јубилеја: 260 година од почетка градње Саборне цркве и 40 година владичанске службе Епископа сремског г. Василија, чији се резултати најбоље виде на пољу уређења фрушкогорских манастира. За идеју и подршку у реализовању ове изложбе, ауторка се захвалила оцу Јовану Милановићу као и установама: Музеју Града Новога Сада и њиховим конзерваторима Тамини Кесић и Иштвану Печкају Ковачу; Галерији Матице српске и директорки Тијани Палковљевић, као и Музеју Српске Православне Цркве и директору ђакону Владимиру Радовановићу. Међу изложеним предметима свакако треба истаћи копију иконе Господа Исуса Христа са иконостаса Саборне цркве у величанственом монументалном раму, као и икону Светог Николе у браконом раму са српским националним грбом. Приликом конзервирања иконе Светог Николе је у унутрашњем делу рама откривена футрола са брижљиво чуваних 20 руских копејки из 1856 године. Претпоставља се да је мајстор дрворезбарства оставио као знак своје мале жртве, поред труда, и ову копејку не би ли га Господ споменуо у Своме Царству. Изложбу је отворио Епископ сремски г. Василије рекавши између осталог: -Ми смо један мали народ који је изродио толики број великана да често пута и не умемо да одамо одговарајуће поштовање, захвалност и жртву људима који су подигли оно што Сремски Карловци и данас имају, и што у Српској Православној Цркви и српском народу представљају. Посебно ми је драго да, захваљујући оцу проти Јовану и гђи Гордани Петковић, ауторки изложбе, и свим неимарима, данас један сегмент блага могу да виде наша деца и сви који су се сабрали. Свечаном отварању изложбе присуствовали су представници републичке и покрајинске власти: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу и односе са верским заједницама, као и бројно свештенство и монаштво: архимандрит Доситеј, настојатељ манастира Гргетег, протојереј Кирил Татарка из Епархије за Мађарску Руске Православне цркве, протојереј-ставрофор Миле Јокић, архијерејски намесник старопазовачки, ректор Карловачке богословије протојереј-ставрофор Јован Петковић са професорима и ученицима, ректори Богословије у пензији протојереји-ставрофори Марко Шпановић и Душан Петровић, свештенство сремскокарловачко и Епархије бачке, представници институција који су безрезервно помагали да се одржи име и достојанство Саборне цркве. Треба истаћи да је Православна омладинска заједница свом архипастиру уручила букет од 40 ружа за 40 година самопрегорне архијерејске службе, а да је свој поклон Епископу као и послужење за све присутне припремило Коло српских сестара које већ три деценије помаже како Саборној цркви, тако и свим сремскокарловачким црквама. На изложби су представљени репрезентативни предмети из Саборне Светониколајевске цркве: старе богослужбене књиге, иконе, антиминси, свештеничке одежде и богослужбени предмети. Оно што представља особеност ове изложбе, јесте што је по први пут после готово сто година из свих институција државе и Цркве, на једном месту поново сакупљено наслеђе Саборне цркве. Издвојићемо само неке од изложених предмета: Четворојеванђеље штампано у Москви 1669. године у сребрном окову; Четворојеванђеље из 1748. године; Јеванђеље из 1909, дар Милане и Владимира Николића, чувеног архитекте у спомен на родитеље; антимис митрополита Павла Ненадовића од 4. маја 1759. из Музеја Српске Православне Цркве и антиминс истог Митрополита из Саборне цркве (1750), антиминси патријараха Димитрија Павловића (1923. Саборна црква) и Гаврила Дожића (око 1938. Саборна црква). Ту су и свештенички одевни предмети углавном из 18. и 19. века; дарохранилнице, дикирије, трикирије, чираци, неколико икона Василија Романовића из 18. века и много другога. Посебан раритет ове изложбе чине антиминс митрополита Исаије Ђаковића, као и део звона „Бимба“, највећег звона Саборне цркве (преко 2 тоне) које су аустријске злочиначке власти разбиле 1917. године, пред сам крај Првог светског рата, са циљем да набаве олово за топовску ђулад (O tempora, o mores!). Темељи Саборне цркве у Сремским Карловцима освећени су 7. маја 1758. године на месту некадашње, старе цркве која је срушена. Саборна црква је подигнута према пројектима насталим највероватније у Бечу; аутори барокног иконостаса били су Арсеније Марковић, дрворезбар и сликари Теодор Крачун и Јаков Орфелин. На карловачком тргу Саборна црква Светог Николаја својим неокласицизмом и барокним стилом и лепотом сведочи величину и значај Карловачке митрополије, која је окупљала православне Србе у Хабзбуршком царству некада. Данас Саборна црква окупља православне на молитву, а друге народе да се кроз њу и њену лепоту и јединственост упознају са богатим и дивним наслеђем нашег народа. У Саборној цркви су хиротонисани готово сви карловачки митрополити и патријарси, као и сви епископи Митрополије.Торжественим Литургијама отварани су српски народно-црквени сабори, обележени су улазак српске војске 1918. и проглашење Српске Патријаршије 1920. године. Овде су савршаване свете тајне крштења, венчања, као и заупокојене Литургије архијерејима Српске Цркве, директорима и професорима Карловачке Гимназије и Богословије, њиховим добротворима, знаним и незнаним Карловчанима. Саборна црква је била, остала и биће симбол српске и православне преданости и истрајности. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...