Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 573 results

  1. Споменица – два века Старе цркве у Крагујевцу групе аутора, заједно са фотомонграфијом Шумадија, Поморавље – Душа Србије, аутора - фотографа Предрага Михајловића Цилета и Зорана Петровића, проглашене су књигама 2018. године у крагујевачком издаваштву. Свечано уручење Повеље – Књига године, уприличено је 5. фебруара 2019. године у Народној библиотеци Вук Караџић, у оквиру манифестације Дани крагујевачке књиге. У образложењу одлуке жирија да се управо Споменица Старе цркве која се појавила у издању издавачке куће Каленић Српске православне епархије шумадијске додели ова почаст каже се: -Споменица Два века Старе цркве посвећена је обележавању 200-годишњице цркве Силаска Светог Духа, задужбине Великог књаза Милоша Обреновића. Њен постанак везан је за важну историјску чињеницу – осамостаљење српске државе и Цркве за време Милошеве владавине у Крагујевцу (1818-1841) – што свој одраз налази у текстуалним прилозима које потписује десет аутора, хроничара и научних радника. У њима се стручно и исцрпно износе чињенице о културном наслеђу, покретном и непокретном, које баштини Милошева придворна црква. Осим теолошких радова, у монографији су заступљени и прикази и тумачења историје јавног и приватног живота у престоном Крагујевцу, али и друштвено-политичко пулсирање младе српске државе кроз опис рада новоформираних државотворних установа и првих корака у законодавству, просвети и култури. У обиму од 414 страна, богато је илустрована: поред савремених – ту су и фортографије из фондова документационе грађе Старе цркве, Шумадијске епархије и Бечког државног архива. Њеној информативности доприносе летописни подаци и регистар, а опремљена је и компакт диском. Ова монографија излази из оквира обичне споменице; она сведочи о цивилизацијском и културолошком моделу не само Крагујевца и Шумадије – већ и читавог српског националног бића у периоду његовог формирања између османско-балканског наслеђа и европских утицаја. Чини се да ти утицаји трају до дана данашњих. Ликовно-графичкој опреми Споменице приступило се професионално: тврдог је повеза, једноставних корица чијој лепоти доприноси завршна графичка обрада у виду утиснутог мотива (заштитног знака Јубилеја). Прелом текста је једностубачни, а легенде са објашњењима издвојене су по боји и позицији, при унутрашњим ивицама страница, чиме међусобно стварају ефекат огледала. Графичко решење омота диска прати изглед омота књиге – што доприноси препознатљивости и визуелном идентитету. Примећено је да се обе награђене књиге “беспрекорно преплићу и допуњују, дајући велики допринос култури сећања,” као и да “њихов садржај оплемењује свест о вредности културног наслеђа, његовој шароликости и лепоти у свим појавним обилицима – људским, етнолошким, архитектонским, физичко-географским, стваралачким и уметничким. На основу наведених квалитета, Фотомонографија и Споменица заслужују почасна места у књижним збиркама школа, институција, предузећа, али и озбиљнијим приватним библиотекама. Засигурно су и један од најбољих сувенира којима би Шумадинци или Моравци госте даривали. Повељу је награђенима уручио књижевник Мирко Демић, директор Народне библиотеке Вук Караџић у Крагујевцу, а у име аутора примили су је архијерејски намесник лепеничко протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић и протојереј-ставрофор Милић Марковић, старешина Старе цркве. Гордана Јоцић, уредница Радиjа Златоусти Извор: Српска Православна Црква
  2. Његово Преосвештентво Епископ шумадијски г. Јован служио је 2. фебруара 2019. године, на празник Светог Евтимија Великог, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у манастиру Јошаници. Саслуживали су игуман манастира Гргетег архимандрит Доситеј, јеромонах Теофило из манастира Гргетега, протосинђел Николај из манастира Саринца, протојереј Александар Гајић и ђаконом Урош Костић. Осим приношења дарова Богу и прослављања дивног светитеља, повод за свечано молитвено окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована. На светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ. Прислуживали су чтечеви Младен Алексић и Никола Љубисављевић. Извор: Српска Православна Црква
  3. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря
  4. У наше вријеме сусрећемо се са питањима и проблемима које раније људи нијесу имали. Није било појава попут глобализације, није било ни уједињене Европе, ни масовних миграција, ни мултилингвизма. Свега тога није било због услова тога времена. Тада су постојале јереси, непријатељи Цркве, бивало је и миграције, али у другом облику. Данас је свако од нас призван на формирање сопственог односа према свему овоме. Какав треба да је наш однос, као православних хришћана, према свим тим појавама и процесима? Позвани смо да проповиједамо: да сваки народ треба да поштује религиозна вјеровања и традиције других народа, да људима не треба судити по религији, по боји њихове коже, по полу, и не смијемо бити категорични: човјек је, сам за себе, велика вриједност. Проблем је, изгледа, не у другим људима, него у нама. Ако човјек виче и прави буку, доиста је проблем у њему. Када ти не осјећаш да имаш некакав проблем, када си утврђен у својој вјери, када си увјерен да је твоја вјера истинита, и потврђујеш то кроз искуство, тада не осјећаш никакав страх, никакву пријетњу, никакве тешкоће. И када се од тебе буде очекивало да кажеш неку ријеч, рећи ћеш је „у миру“, са великодушношћу, унутрашњим спокојством и нећеш чинити дјела својствена човјеку који сумња. Погледајмо на свете оце и искуство Цркве. Свети оци су увијек били увјерени у свом надању (1 Пет 3, 15), утврђени у ономе у шта су вјеровали, и због тога се нијесу плашили, нити имали потребу да понижавају друге људе. Овдје наилазимо на веома важан моменат: како је могуће вољети и прихватати друге људе, не прихватајући оно у шта они вјерују? Гдје је златна средина? Како је могуће не одрећи се вјере Цркве Христове и традиције своје отаџбине и при томе не понизити другог човјека? Дужни смо да будемо људи који су веома добро разумјели Христа. Човјек који је схватио Христа, који је прожет Христом и духом Јеванђеља, помаже другим људима, успокојава их, тјеши и охрабрује, без обзира на то што не мора увијек бити сагласан са њима. Он може мирно казати: „Нијесам сагласан са тим што говориш, али то не значи да смо непријатељи“. Могуће је вољети другог човјека, бити спреман да умреш за њега, али и прилично не бити сагласан са њим. Човјек који у себи има дух Христов је бестрасан, у њему нема ни сјенке зла, ни страсти у односу према другом човјеку, и он не мисли о себи, већ дјелује човјекољубиво и бива непоколебљив у својим увјерењима. На примјер, неко ти каже: „Шта је то?! Каква је разлика – муслиман, хришћанин; сви ми вјерујемо у једног Бога, а све остало су ситнице“. Уколико се сагласиш, то неће бити исправно. Подједнако, не треба одговорити: „Не, то није тако. Разлика је у томе што ћеш ти завршити у паклу, а ја у рају“. Човјек који има у себи дух Христов не може никога послати у пакао, јер сматра да ће он сам тамо доспјети. Преподобни Силуан је говорио: „Сви ће се спасити, једино ћу ја страдати“. Оци Цркве нијесу ни замишљали да може доћи вријеме када ће ђаво, који је израз потпуног отпадништва од Бога, бити заувијек одвојен од Бога и вјечно пребивати у паклу. Тако и авва Исак казује: „Шта значи вољети сву творевину? То значи молити се за људе, за творевину, за гмизавце, за биљке и за демоне“. Безграничност љубави светих није им допуштала да срцем прихвате да се било шта што је Бог створио може вјечно налазити у паклу. Казивао је преподобни Силуан, да не можемо ни мислити какав би био човјек у свијету одвојеном од Бога. У сузама молио се тражећи: „Господе, молим Те, да Те Духом Светим познају сви земаљски народи“. Црква се моли и стара о томе да цио свијет позна Бога Духом Светим. Баш то и тражимо од Бога. Ми не осуђујемо никога, то није наш посао, тога се грозимо. Наша је дужност да се молимо за све, да би сви познали Бога Духом Светим и „дошли у јединство вјере и познање“ (Еф 4, 13) Духа Светога. Како се ми понашамо у свакодневном животу? Када имамо у себи Духа Божијега, тада можемо ићи уским путем, избјегавајући двије крајности: конформизам и нетрпељивост. Уколико је твоја вјера заснована на логици буди опрезан, јер може доћи човјек са јачим аргументима и поразити те. Но, ако твоја вјера није рационална, већ заснована на искуству – зар може неко одузети твоје искуство познања Бога? Апостол Павле каже: „Ко ће нас одвојити од љубави Божије?“ (Рим 8, 35). Шта нас може одвојити од љубави Божије?! Православни хришћанин – то је уравнотежен човјек, који воли цио свијет и за њега се моли на Божанској Литургији, да не страда ниједан човјек. Више од тога није могуће казати. Просто, дужни смо да волимо све људе. Важно је научити да поштујемо једни друге. Сви ми имамо неке своје принципе, некакав начин живота по којем се можемо разликовати од других људи. Али то не значи да треба да им постанемо непријатељи. Уколико имамо здрав поглед на односе међу људима, то значи да сваког човјека прихватамо онаквог какав јесте - не тражећи да се потчини нашој вољи, не желећи да завладамо његовом слободом, јер се он разликује од нас. Када сам Бог поштује нашу слободу, ко смо ми да владамо слободом других људи? Са друге стране, ми не треба да се потчињавамо ономе што други раде, уколико то не желимо. Будимо храбри да смо онакви какви заиста јесмо. Свако од нас треба да научи да се бори са незадовољством и лошим мислима против другог човјека. Створени смо, не да будемо страсни људи, већ да смо испуњени љубављу. Све страно нашој природи треба да отклањамо од себе. Осим тога, ако научимо да прихватимо човјека онаквог какав је, испунићемо оно о чему Христос говори у јеванђељу: „Гледајте да не презрете ниједнога од ових малих“ (Мат 18, 10). Што значи да ни оног човјека кога сматрамо посљедњим (иако таквога не може бити) не смијемо презирати – сваки човјек је икона Божија и наш брат; ми нијесмо ништа бољи или већи од њега, да бисмо га пренебрегавали или одбацивали. Веома је важно прихватати другог човјека, цијенити његове вриједности, његово достојанство, видјети у њему икону Божију, независно од боје коже, његовог пола или вјере. Други човјек – то си ти, он ни по чему није испод тебе. Уколико уважавам другог човјека, то не значи и да прихватам то у шта он вјерује. Али га не умањујем, не подсмијевам му се, не осуђујем га. Одбацивати другог човјека због тога што се разликује од тебе, најлакше је што се може урадити. А ако си Божији човјек, треба да се научиш тој умјетности над умјетностима – прихватати другог човјека. То чини Црква. Црква – то је наручје. Црква грије човјека, а не прогања. Управо овоме морамо учити људе нашег времена. Морамо постати добри православни хришћани. Треба да останемо вјерни нашој традицији и православној вјери, а у исто вријеме да не будемо шовинисти, националисти и искомплексирани људи. Треба да смо благодарни људима и да умијемо говорити о нашој вјери гдје год да се затекнемо, а срце наше да је као врт, како би могло да прими и утјеши сваког човјека који нам долази. Дужни смо научити да благодаримо Богу за сва добра која имамо, за све што нам је Он дао. Када сагледамо све што нам је даровао, схватамо да имамо много, које други немају; а опет и обрнуто – други људи имају много шта што ми немамо. Истовјетних људи нема – о томе непрестано говори и Црква и свети оци. Нема човјека који је копија другог. Ми личимо, али је сваки од нас јединствен и непоновљив. Ако размишљам на тај начин, ја не могу одбацити другог човјека, не могу му завидјети, већ се могу радовати због њега, због дарова којима располаже, због онога што га разликује од мене. Сви заједно представљамо род људски, због кога је сам Бог постао Човјек. У нашем брату треба да видимо саме себе и нашу допуну. Својим разликама допуњујемо једни друге. Дакле, глобализација и мултикултуралност и нијесу толико велики проблеми, каквим их ми сматрамо. Најважније је бити православни хришћанин, стећи дух Христов, завољети Бога свим својим бићем – тада ћемо видјети да се цио свијет смјешта у наше срце. Нама преостаје створити ту везу са Богом, да будемо радосни, слободни људи и да се молимо да сви људи заволе Бога, да нико не буде одвојен од Њега. Са руског за Поуке.орг: Божо Кнежевић Извор: Митрополит Афанасий Лимасольский „Открытое сердце Церкви“, Издательство Сретенского монастыря View full Странице
  5. Црква 2019. – Календар Српске Православне Патријаршије за просту 2019. годину, издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, Београд 2019, страна 782. Угледно издање Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Календар „Црква 2019.“ изашао је у знаку јубилеја 800-годишњице аутокефалије Српске Православне Цркве. Уредник овог календара је као и претходних година високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Календар „Црква 2019“ је препознатљива публикација која најчешће доноси текстове посвећене јубилејима из црквено-народне прошлости и по томе се разликује од календара помесних Православних Цркава који више својим садржајем подсећају на богослужбене књиге попут, рецимо, општег минеја или типика. Са друге стране, овогодишњи „Календар Црква“ поред свога уобичајеног историјског дела, затим календарског, има и опсежан шематизам, пописни увид у стање свих 39 епархија Српске Православне Цркве. Шематизам оваквог типа је последњи пут урађен 2006. године, а пре тога 1996. са подацима о пархијама и активном свештенству. Шематизми су важан историјски извор, преко којих се може најбрже упознати са територијалним опсегом, историјатом, свештенством и верним народом једне помесне цркве и њених епархија. Пракса да се бројно стање и могућности црквене огранизације приказује на шематски и статистички начин потиче из српске Карловачке митрополије. Наиме, сама реч schematismus je грчког корена, развијала се и употребљавала у германској средини и означава публикацију која табеларно и системски приказује бројно стање једног правног лица. Тежња човекова да прави спискове и пописе своје имовине, свог блага, каналисана је тада административним потребама државе, која је у односима са Црквом желела да буде што одређенија и што јаснија. Први шематизам у историји Српске Православне Цркве издат је на немачком језику и приказује прилике на подручју свих седам епархија Карловачке митрополије уочи 1848. године. Реч је о Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus, Budae 1846/7. Треба нагласити да је у библиографији српских шематизама до 1914 године, преглед стања Епархије далматинске бивао најчешћи и најплоднији. Старањем епископа Стефана Кнежевића и Никодима Милаша готово сваког лета (почевши од 1859.) издаван је по један шематизам. Занимљиво да су први пописи храмова Српске Цркве у Далмацији објављивани на италијанском језику. Знамо за два из 1842. и 1843. године. Црквене општине српског народа крајем XIX и почетком XX века издају шематизме који су за данашње читаоце, који живе у модерним и преметнутим околностима, извор светла за ондашње завичајне прилике. Први шематизам за читаву територију уједињене Српске Православне Цркве објављен је 1925. године и то је чувени Шематизам Источно-православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године (Сремски Карловци 1925). Однос простора и времена, људи и грађевина у којима се обавља богослужење уочава и на уметнички начин исказује српска епика. Просечан српски пастир, коме су гусле биле средство уметничког израза и преношења националне свести, зна за сваку стопу свог народног и духовног простора. Када српски певач казује каталог српских богомоља, он у времену турске владавине према Латинима исказује културну равноправност, можда и супериорност свог сакралног градитељства: Да ви знате наше намастире Наших славних цара задужбине Какови су и колики ли су! Да видите лавру Студеничку, Недалеко од Новог Пазара, Да видите Ђурђеве Ступове, Код Дежеве старијех дворова, Задужбине цара Симеуна, Да видите чудо невиђено Бјел Вилиндар усред Горе свете Задужбину Саве Светитеља И његовог оца Сименуа“. .............................................. Да видите пак да се дивите И остале српске намастире Какови су и колики ли су! Жича, Сопоћани, Папраћа, Дечани, Рача украј Дрине, Троноша, Раваница, Ресава... У оваквом каталошком набрајању се налази заметак првих шематизама, први списак богомоља, макар и усмени. Календар Црква за 2019. годину у историјском и наративном делу доноси текстове историчара и теолога. Пажњу читалаца ће свакако привући студија др Драгољуба Марјановића „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019)“ која се бави важном темом око које ће се свијати културни догађаји наше помесне Цркве наредних месеци и кроз читаву годину. Редовни професор на катедри за историју Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић аутор је два прилога „Осамдесетогодишњица од упокојења злетовско-струмичког епископа др Симеона Поповића“ и „Осамдесетогодишњица од упокојења банатског епископа др Викентија Вујића“. Једним архијерејем из 20. века бавио се др Владислав Пузовић, професор Православног богословског факултета, а реч је о његовом тексту „Митрополит загребачки др Дамаскин Грданички“. Историографску монотонију разбија рад протојереја проф. др Љубивоја Стојановића из домена пастирског богословља, а која гласи „Императив мисије Цркве: осавременити време и савременике вечношћу“. Историчар млађе генерације Немања Девић посветио је пажњу НАТО бомбардовању Србије 1999. године, а потписник ових редова даје два прилога „Косовска битка у историји и историјској свести српског народа (1389-2019)“ и „Григорије Живковић, митрополит зворничко-тузлански (1839-1909)“. По устаљеном обичају ово издање у наставку доноси молитве и заповести Господње, преглед црквених тела наше свете Цркве и просветних установа и даје преглед прошлогодишњих епископских хиротонија и устоличења. Календар „Црква 2019“ је доста добро графички опремљен, богато је илустрован, пружајући фотографије нових посленика на њиви Господњој, доносећи нове портрете Његове Светости, високопреосвећених митрополита и преосвећених епископа Српске Православне Цркве. Један ревијални карактер овог календара и шематизма показује се и у избору фотографија историјских цркава и манастира, важним духовним средиштима српске црквено-народне прошлости. Ово је досад, свакако најбоље издање вољеног и практичног српског црквеног календара који се припрема, објављује и штампа у Српској Православној Цркви, а који у протеклих пет година сигурно и умешно уређује високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. др Радован Пилиповић директор Архива Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 2. фебруара 2019. године цркву Светих првоврховних апостола Петра и Павла код Јауских врата при Подворју Српске Православне Цркве у Москви. Патријарх српски се налазио у пратњи Епископа бачког Иринеја, старешине спомен храма Светог Саве у Београду Епископа ремезијанског Стефана, викарног Епископа мохачког Исихија, секретар Бачке епархије протојереја Владана Симића и личног секретара Патријарха г. Дејана Накића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У храму су Његову Светост Патријарха Иринеја свечано дочекали настојатељ Српског подворја Епископ моравички Антоније и свештеници при цркви, као и пристигли на састанак са високим гостом: Митрополит брјански и севски Алекандар, Архиепископ чикашки и средњоамерички Петар, Архиепископ прашки Михаил, Епископ росошански и острогошки Андреј, Епископ шчегровски и мантуровски Пајсије, заменик председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов, као и старешина Подворја Руске Православне Цркве у Београду протојереј Виталије Тарасјев. Владика моравички Антоније је поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја у име свештеника и парохијана при Српском подворју. Отпојано је многољетствије поводом 10-годишњице устоличења Сверуског патријарха Кирила и у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Патријарх Иринеј је у свом отпоздраву изразио захвалност настојатељу на гостопримству. У име Подворја владика Антоније је уручио Свјатјејшем Патријарху патријарашку панакамилавку. Чланови пратње Свјатјејшег Патријарха српског Иринеја, као и гости Српског подворја, учествовали су у свечаном пријему у част Предстојатеља Српске Цркве. Међу званицама пријему су присуствовли г. Драгољуб Карић, посланик у Скупштини Србије, г. Михаил Иљич, потпредседник Фондације Василије Велики, запослени у дипломатској мисији Републике Србије у Руској Федерацији, амбасадор др Славенко Терзић, руски и српски привредници и јавне личности. Извор: Српска Православна Црква
  7. Посланство Српске Православне Цркве, које предводи Патријарх српски г. Иринеј, на духовним сабрањима поводом 10-годишњице устоличења Патријарха московског и све Русије г. Кирила. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске Православне Цркве, као и његовог избора за Предстојатеља Московске Патријаршије, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће боравити у Москви од 28. јануара до 30. јануара 2019. године, заједно са Његовим Преосвештенством Епископом бачким г. Иринејем. У њиховој пратњи налазиће се Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, високопречасни протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и часни ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква
  8. У недјељу 35. по Духовима, 27. јануара 2019. љета Господњег, у острошкој светињи свечано и молитвено је прослављен празник Првог Српског Архиепископа Светог Саве – Савиндан. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Никита, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј, протојереј Илија Зекановић парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, те јерођакони Роман и Зосима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Никита, који је подсјетио на ријечи Апостола Павла да ко се свеже са Господом бива један дух са Њим и да Господа треба прославити и духом и тијелом. – То је у потпуности испуинио Први Српски Архиепископ Свети Сава. Он је Богу служио и духом и тијелом. Он је своје тијело изнуравао да би своју душу и свој дух уздигао изнад тијела, да би тијело било слуга духу и души, а не обрнуто – казао је о. Никита. Он је додао да је Свети Сава велики светилник наше Цркве пред престолом Божијим. – Сваки народ, свака црква имају своје велике светилнике. Као што Кесаријска црква има Светог Василија Великог, Цариградска Светог Јована Златоустога, Александријска Светог Атанасија Великог, тако редом све остале цркве, тако и наша Црква има свог великог светилника Светог Саву – казао је о. Никита. Велика је тајна што је Господ изабрао баш њега, принца, сина великог жупана Стефана Немање, казао је о. Никита. – Господ је изабрао њега, који се одриче све земаљске славе и части и своју царску порфиру, свилену хаљину, своју доламу, замјењује за монашку просту ризу. Та монашка риза била му је дража него сва богатства и сва блага овога свијета. Достојно је носио ту ризу и свој живот и дивили су му се сви европски владари и цареви. Дивили су се томе како је једам млади престолонасљедник замијенио земаљску славу ради небеске славе – казао је о. Никита. Потом је о. Сергије са саслужитељима благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а у част Светог Саве који је издејствовао аутокефалност Српске Православне Цркве прије 800 година, принијела острошка монашка обитељ. О. Сергије је казао да осторшки сабрат о. Никита ових дана креће путем Светог Саве, да шири православље у Јужној Америци и кријепи душе гладне и жедне Бога. – О. Никита креће на апостолски пут својом жељом. Као дијете је дошао у Острог, а сад иде далеко да служи свом роду који је тамо отишао одавно. Иде ради интереса спасења душа и благослова Светог Саве и свих светих из нашег рода који су све учинили за наше спасење – казао је о. Сергије. Он је изразио жаљење што се данас у школама промовишу накарадна бића и вјештице, умјесто најсветијег из рода нашег Светог Саве и заблагодарио Господу што је у цркви велико присуство дјеце, што даје наду да ће дјеца славити и прослављати онога који је достојан њихове дјечије чисте душе. Дјеца су потом пјевала Химну Светом Сави, а о. Сергије је на крају богослужења најмлађима подијелио светосавске поклоне. Извор: Манастир Острог
  9. Светосавска беседа митрополита Порфирија Митрополит Порфирије: Плодове мисионарског рада Светог Саве данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије одржао је 25. јануара 2019. године Светосавску беседу у свечаној дворани Матице српске. Српској Православној Цркви, академику Предрагу Пиперу и проф. Михају Радану додељена је Повеља Матице српске за неговање српске језичке културе у 2018. години. Свечаности је присуствовао и Преосвећени Епископ мохачки г. Исихије. Беседећи поводом празновања првог Архиепископа српског Светог Саве, митрополит Порфирије је рекао да се о Светом Сави може говорити са различитих аспеката и да се често дешавало да многи о том дивном светитељу говоре из свог погледа на свет и живот. -Мисионарски рад Светог Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светог Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Митрополит загребачко-љубљански. Архијереј је навео и да је највећи допринос Светог Саве у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању, искрени пастир вернога народа који му је био поверен. У име Српске Православне Цркве, Митрополит загребачко-љубљански је примио Повељу Матице српске за неговање српске језичке културе у 2017. години. -Матица српска не само да је чувар српске културе, српског језика и идентитета, него је и више од тога. То је институција која, кроз векове, афирмише све оно што се, у најбољем смислу те речи, може назвати српским – српску духовност, српску културу. Онај који влада језиком, влада собом, тојест свестан је себе, свога идентитета, свога бића. Црква никада неће одустати од неговања свога идентитета, поручио је митрополит Порфирије. О добитницима Повеље Матице српске за неговање српске језичке културе у 2017. години говорили су: професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Вељко Брборић и академик Слободан Реметић. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, као и др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка, Матица српска
  10. На духовну радост посетиоца програма Светосавске недеље, у петак 25. јануара 2019. године, у Задужбини Душана Радића у просторијама Српског културног центра Свети Сава у Суботици, одржана је Духовна трибина на којој је у част великог јубилеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј говорио о Осам векова аутокефалности Српске православне цркве (1219-2019). Звучни запис предавања -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље
  11. Методе борбе против Цркве у Украјини смишљене су још у време Брестске уније. Неке ствари су се промениле, али не у значајнијој мери. Грубо мешање власти У оно време су то били Жигмунд III и његове присташе – ватрени и идејни непријатељи православља. Данас је то, што је гнусније, „демократска“ власт Украјине, у којој су Црква и држава одвојене по закону и где се религиозни патос председника у принципу коси са уставом. А могу вам рећи да је врло тешко одупирати се притиску државе. Овај Левијатан има хиљаде шапа, репова и пипака. Има само (незаситу) утробу и нема нимало савести. Дељење „духовног хлеба“ То су катедре и друге дужности које се дају људима који су изразили лојалност власти „да би се прехранили“. Таква је била пракса у Речи Посполитој. Давани су манастири са пчелињацима, речним пристаништима, ливадама за косидбу итд. слугама круне, чак и ако су то били калвинисти или атеисти. Тако су се добијале верне слуге државе и поуздани непријатељи Цркве. Данас ће трговати катедрама како би намамили одступнике. Притом критеријуми претендената немају духовну димензију. Чак је боље што су грешнији. Лојални грешник је уз поклоњену духовну власт много бољи од непокорног праведника. Католици из XVII века су знали шта раде. Заједнички центар утицаја и управљања Онда је то био Рим у који „воде сви путеви“. Рим и краљеви одани апостолском престолу. Тамо су тада научили да припитомљавају одступнике (узгред речено, Вартоломеј се и школовао тамо – на Западу). Кроз образовање и владин лоби су научили да формирају нову елиту. Данас овај посао заједно с Римом обавља Вашингтон: прима заклетву верности, даје знања заједно с обећањем будућег запослења, прикупља регистраторе с компромитујућим материјалом, дели новац, снабдева пребеглице документима итд. У извесној фази Риму и Вашингтону се прикључио Истамбул који представља низ патријараха који носе титулу несталог града. Одузимање државне регистрације Притисак пољске власти на јерархе је после уније довео до тога да су скоро сви епископи отишли у унију. Једни због страха, а други јурећи привилегије. До 1620. године остали су само клир и монаштво, остао је народ. Међутим, Црква не може да опстане без епископа. Дошао је јерусалимски патријарх Теофан, обновио је закониту хијерархију и рукоположио је нове епископе. Одмах је проглашен за агента... Чијег? Истамбулског! И само је захваљујући заштити козака остао жив и напустио је границе Речи Посполите. Има још једна ствар. Занемаривање обичног верујућег народа Мисао је једноставна: „Шта ови чобани коза и сејачи хељде схватају кад је реч о догмама и епископима? Ми смо племићи-епископи – Црква која поучава – радимо оно што сматрамо за потребно. Они су – Црква која учи – временом и по нужности ће се смирити. И ствар је готова.“ Тако су многи мислили и мисле. Занемаривање простог народа је главна азбука, на пример, сваке бирократије с њеним замршеним законима на којима ће обичан човек сломити ногу. То је уједно и норма јересијарха. „Потписаћемо, - кажу они, - јер имамо власт и много тога знамо, а ови простаци нека трпе и нека се смиравају. Такав је њихов удео у црквеним стварима“; „Трудимо се за извесно опште добро које само ми разумемо, и наше достојанство, забринуто за ово или оно, питање решава овако. Осталима је заповеђено да оно што се дешава прихвате као неизбежно.“ Тако поступају сви јерерсијарси. На наше очи је тако поступио Вартоломеј. Јересијарси присвајају право да седећи златном кавезу наступају и решавају послове у име милиона обичног народа, премда један део народа очима не може да их види, а други их никад није ни видео. У Украјини је ова шема пропала. Још у XVII веку. Даће Бог да пропадне још једном. Против власти која је чинила неподопштине и поткупљивих епископа тада су се ујединили забринути мирјани, удружени у братства. Треба да се упознамо с историјом братстава у Луцку, Лавову и Виљнусу како бисмо стекли јасну слику догматске свести и истинске црквености тадашњих обичних становника ових градова. Они су се дописивали са својим тадашњим поглаварем – цариградским патријархом (због чега су их власти жигосале називајући их „агентима турског султана“), организовали су духовне школе, бавили су се издаваштвом, прикупљали су средства за то и уопште су се понашали толико свесно и активно да им се тешко може наћи аналог у историји. Мирјани су се показали као мудри и верни. Без интернета, па чак и без свеопште писмености. Постоји велика нада да ће се наследност сачувати и данас. И поред тога што је један од наших минуса – свеопшти пад црквеног живота. Зато је наш плус – могућност широке информисаности преко најновијих средстава. А у души смо исти. Посебну улогу имају манастири Док су на страни унијата наступали учени богослови, језуитски проповедници и сл., на страну православља које није блистало схоластичким образовањем, стали су монаси. Тако се „вера поноситих и угледних – католицизам“ супротстављао „вери простих и праведних – монаха источне вере“. Најбољи бранитељи вере отаца, а уједно и најлепши примери побожности потекли су из манастира. Јов Почајевски, Јован Вишенски, Атанасије Брестски. Имена – ова и друга – сада ће попримити посебно звучање и значење. Од локално поштованих и омиљених у регионима поново ће постати значајни и познати у целој црквеној пуноћи. Пошто су се у свом XVII веку суочили с истом лажју и с истом трулежју с којима ће морати да се суоче данашњи православни хришћани у истим земљама. Истичући своја „права“ на низ древних обитељи Фанар зна шта ради. Покушава да лиши Украјину оне духовне снаге на којој су обично ломили зубе сви освајачи из старих времена без изузетка. Много тога нам предстоји да доживимо и видимо. Много тога треба поново да схватимо пошто несхваћена историја није искуство, већ само гомила чињеница. А схваћена историја је вечна лекција. Треба да извучемо на површину читаво брдо историјских материјала о рату за Цркву у Украјини из времена Брестске уније. Верујте, све то се (с извесним додацима) понавља данас, и историја нас туче због ненаучених лекција. Извор: Православие.ру
  12. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем.
  13. На позив пожешког бискупа Антуна Шкворчевића, предсједника Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог, у божићном озрачју, пред почетак Свјетске молитвене осмине за јединство хришћана, 17. јануара 2019. године, у Бискупском дому у Пожеги, одржан је сусрет епископа Српске православне Цркве у Републици Хрватској и представника Хрватске бискупске конференције. Из Српске православне Цркве у сусрету су учествовали митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије; епископ горњокарловачки г. Герасим; епископ пакрачко-славонски г. Јован; епископ далматински г. Никодим и епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Уз домаћина, пожешког бискупа г. Антуна Шкворчевића, из Хрватске бискупске конференције у сусрету су узели учешћа задарски надбискуп и предсједник Хрватске бискупске конференције г. Желимир Пуљић; сплитско-макарски надбискуп и метрополит, предсједник Бискупске комисије Хрватске бискупске конференције за дијалог са Српском православном црквом г. Марин Баришић; ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит г. Ђуро Хранић и хварски бискуп и генерални секретар Хрватске бискупске конференције г. Петар Палић. На почетку сусрета је домаћин, бискуп Антун, изразио добродошлицу, истакавши увјерење да је овај скуп епископа и бискупа сусрет, јер се на њему остварује оно расположење које св. апостол Павле препоручује Kолошанима. Апостол их увјерава да код оних који вјерују у Христа више „нема Јелина ни Јудеја, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“. Затим наставља: „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Kолошанима 3:11-15). Потом су пригодну ријеч упутили митрополит Порфирије и надбискуп Желимир Пуљић. Бискупи и епископи су у разговору образложили важност њихових сусретања у служби промовисања отворености, повјерења, доброхотности, разумијевања, уклањања предрасуда. Истакнуто је да је у Хрватској на јавној сцени велика количина негативних ставова, злонамјерних приступа, бављења негативностима код других, а прелажења преко сопствених, што раздваја људе, ствара неповјерење и удаљава једне од других. Бискупи и епископи су се заузели за јеванђелска полазишта у међусобним односима и дјеловању, за заједничке наступе у нашој јавности, како би охрабрили вјернике да промовишу заједништво изнад сваке националне и политичке искључивости. У разговору је дотакнуто више актуелних питања из јавног живота, с посебним освртом на расправе о страдањима бројних људи у Другом свјетском рату и непосредно послије њега, као и о још неизлијеченим ранама које је у душама многих оставио рат од 1991. до 1995. године, како Хрвата тако и Срба, посебно оних чији су најближи убијени или су нестали. О томе су бискупи и епископи дали посебну Изјаву. На сусрету је владала братска атмосфера, испуњена срдачношћу и међусобним повјерењем. View full Странице
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 14. јануара 2019. године традиционалном Новогодишњем концерту Саборне цркве у Народном позоришту у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  15. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством, монаштвом и вјерним народом служио је данас, 13. јануара, Свету архијерејску литругију у манастиру Острог. У архипастирској бесједи Високопросвећени Митрополит је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла (Посланица Галатима) да Блага вијест коју проповједа, није од човјека нити по човјеку, него по откривењу Исуса Христа. Митрополит је поучио вјерни народ да је сво Јеванђеље, Нови завјет од Исуса Христа и по Исусу Христу и да је посебно апостол Павле ту Благу вијест о Њему као Сину Божијем, Спаситељу и Богочовјеку непосредно чуо од Њега послије каменовања Св. Архиђакона Стефана у коме је и сам учествовао. Подсјетио је да је апостол Павле био прогонитељ хришћана и као такав одређен да их гони од Јерусалима до Дамаска. Међутим, на том путу му се открио Господ и он је тада на запрепашћење и Христових ученика, као и самих Јевреја, почео да проповједа. „Постао је заиста сасуд Божанске благодати и истине, живи свједок живе Благе вијести Христове коју је проповједао широм васељене и постао ревноснији од свих осталих ученика Христових. Остао је записан као првоврховни апостол Христов пострадавши за Њега, заједно са апостолом Петром у Риму.“ Митрополит је појаснио да се Петар, који се одрицао Христа по Његовом пророштву, такође, боравићи у Риму за вријеме Нерона и новог гоњењења хришћана, поново уплашио и кренуо да бјежи из Рима. „И данас постоји мала црквица на којој пише: Куда идеш Господе? Када је Господ срео Петра, он Га је питао: Гдје идеш Господе? А Господу му је рекао: Идем поново да се разапнем за тебе!. И то је потресло Петра и он се вратио и мученички пострадао.“ Владика је казао да је страдање за Христа које је својствено свим апостолима, својствено и самоме Господу прије њих, а својствено је и свој Цркви Божијој до наших времена. „Црква Божја, и живот оних који су у Цркви, она носи на себе Крст Христов – распеће. У знаку распећа и у знаку васкрсења је сва историја Цркве Христове и свих који су се крстили у име Господње, који су умрли са Њим, распели се са Њим да би са Њим и васкрсавали.“ У наставку бесједе Митрополит је подсјетио да данас славимо и Преподобну Меланију која је себе принјела Христу Богу на дар, као и новог светитеља, нашег савременика, Светога исповједника Доситеја Загребачког који је у вријеме Првог свјетског поклања од обезбожених Бугара одведен у заробљеништво. Послије је био изабран за загребачког Митрополита да би у току Другог свјетског рата доживио страдање у Загребу и био прогнан. Од тог страдања се и упокојио у Београду 1945. године. Његове мошти се налазе у манастиру Ваведења гдје је био и сахрањен. Говорио је Митрополит и о страдању других православних епископа у Независној држави Хрватској: Петра Сарајевског Зимоњића, Платона Бањалучког и Саве Горњокарловачког. За Саву Горњокарловачког који је пострадао на Пагу постоји предање да је мучен и жив закопан у земљу и да су трактором прелазили преко његове главе. Платон Бањалучки је убијен и бачен у Врбас и његове мошти данас се налазе у Бањалуци. Митрополит Петар Зимоњић је највероватније убијен у Јадовну када је пострадало много нашег народа, жене, дјеце, стараца. „Живи свједоци живога Бога који је Благовијестио Своју Благу вијест и открио тајну личности Своје Богочовјечанске светим апостолима, а открива непрекидно и свима који се крштавају у Његово име кроз вјекове до наших времена“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије подјсећајући да је велики број оних који су у ово наше вријеме мученички пострадали носећи Крст Христов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. РЕАГОВАЊЕ У ВЕЗИ СА КОМЕНТАРИМА ИЗЈАВЕ АРХИЕПИСКОПА ПАМФИЛИЈСКОГ ДАНИЛА 12.01.2019._Reagovanje-Mitropolije-na-izjavu-Arh.-Danila.m4a 12. јануар 2019. Изјава Архиепископа памфилијског Данила, који је посљедњих мјесеци био егзарх Цариградског Патријарха Вартоломеја у Украјини, злоупотребљена је у црногорским медијима и представљена је као подршка псевдовјерској политичко-идеолошкој заједници на челу са г. Дедеићем која посљедњих двадесет пет година уноси немир и братомржњу међу православни народ Црне Горе. Његова изјава нема никакве везе са подршком поменутој организацији. У дугачком интервјуу украјинском издању BBC, на питање новинара у којем је поменуто ”дробљење” Православља и могуће актуализовање питања Цркве у Црној Гори и Македонији, Архиепископ Данило је изнио свој став о томе да, цитирамо: ”подржава тезу да сваки народ, који жели да има своју Православну Цркву, треба да има право да је установи и тражи признање од других Православних Цркви. Укључујући и Македонију и Црну Гору”. То је била успутна станица његовог интервјуа, директно изазвана новинарским питањем. У интервјуу се углавном бави питањем Цркве у бившем СССР. Иначе, истоме је већ скренута пажња од стране Васељенске Патријаршије, да се не мијеша у питања која не разумије и која нису у његовој надлежности. Иако сматрамо неопрезним и непрецизним да Архиепископ Данило олако помиње Црну Гору у овом контексту, без истинског познавања овдашње проблематике, суштински, у његовим ријечима нема ништа спорно. Сваки народ који то жели заиста може да тражи независност своје Цркве и иште признање од других Цркви. Тако је аутокефалност прије 800 година добила и Жичка/Пећка архиепископија, односно Пећка Патријаршија, данашња Српска Патријаршија, у оквиру које је Свети Сава основао и Епископију/Митрополију зетску, чија је насљедница данашња Митрополија црногорско-приморска, као и Епископију будимљанску, чија је насљедница данашња Епархија будимљанско-никшићка. Такав процес – тражење аутокефалности, могли би, да то желе, да покрену само истинско свештенство и вјерни народ Црне Горе, а не група идеолошки острашћених људи око Дедеића, које нема никакве везе са васељенским Православљем, као ни са Православном Црквом у Црној Гори времена Краљевине Црне Горе. У вријеме Светога Петра, а и прије и послије њега, сваки православни свештеник и вјерник у Црној Гори желио је обнову јединства Пећке Патријаршије, разореног насиљем Отоманске империје, што нико озбиљан и не спори и до њега је дошло послије Великог рата, одлукама православних епископа са територије тадашњег Краљевства СХС, међу којима су најактивнију улогу имали Митрополит црногорски Митрофан Бан, Митрополит пећки (потоњи црногорско-приморски и Патријарх српски) Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки (потоњи бококоторско-дубровачки) Кирило Митровић, чланови дотадашњег Светог Синода Краљевине Црне Горе. Онај који свакако не може очекивати да добије признање своје ”аутокефалности” је г. Дедеић, који је управо одлуком Свештеног синода Цариградске Патријаршије, на челу са Патријархом Вартоломејем, лишен свештеничког чина, одлуком од 9. априла 1997. године, у којој се, између осталог, каже: „…бивши свештеник Мираш Дедеић, због горњих тешких антиканонских и антидисциплинских и душепогубних његових безакоња и његове непокајничке упорности у њима, од сада је лишен свога свештеничког чина и огољен сваке благодати и дјеловања, убудуће постајући прости лаик и као такав од свију сматран. Зато да се нико никада не усуди, ни од клирика, да се заједнички облачи и саслужује са њим,нити од вјерника да га било ко прими или почаствује као свештеника или клирика, или да цјелива његову десницу и затражи од њега благослов, јер је под бременом неопростивог лишења чина и неразрјешивог одлучења од Господа Сведржитеља.” Подсјећамо и на дјелове из писма Цариградског Патријарха Вартоломеја из априла 2000. године тадашњем и данашњем Предсједнику Црне Горе г. Милу Ђукановићу, који свједоче о односу Цариградске Патријаршије према Дедеићу и његовој организацији: ”…он (Дедеић) се и даље ван сваког закона представља као свештено лице и на тај начин узнемирава православни народ у Црној Гори гдје је канонски православни епископ од свих Православних Цркава једини признат Митрополит црногорско-приморски Амфилохије…јасно је да било какво подржавање расколничког дјеловања Мираша Дедеића очигледно не служи истинском и далековидном интересу Вашега народа… ако локална Црква функционише преко рашчињених лица, њу не признаје ниједна Православна Црква, зато, политичке власти једног народа не би требало да доводе свој народ у црквену изолацију и раскол са тијелом цијеле заједнице Православних Цркава… аутономија једне локалне Православне Цркве даје се послије извјесних предиспозиција и формалности, а не преко рашчињених лица која не раде ништа друго него стварају неред и невоље. Увјерени смо да ће Ваша драга Екселенција разумјети опасност по духовни живот Црне Горе, која је проузрокована покретом поменутог г. Мираша Дедеића, те да ћете се Ви дистанцирати од њега, ради добра и јединства Вашега народа.“ Сматрамо да послије ових ријечи нема мјеста оптимизму г. Дедеића о скором признању његове псеудорелигиозне скупине нити еуфорији и ликовању непријатеља Православне Цркве у Црној Гори. МИТРОПОЛИЈА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКА извор
  17. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јануара 2019. године, на Бадње вече, вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару.Поред многобројног верног народа престонице, молитвеном чину прсуствовали су министар спољних послова г. Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  18. Васељенски патријарх Вартоломеј потписао је томос, односно документ о аутокефалности православне цркве у Украјини. Уочи потписивања документа одржан је молебан којем су, између осталих, присуствовали поглавар те цркве митрополит Епифаније, председник Украјине Петро Порошенко, шеф украјинске дипломатије Павел Климкин и председник парламента Андреј Парубиј. Након богослужења, Вартоломеј је у своју резиденцију примио украјинског председника и митрополита Епифанија, након чега су се вратили у Храм Светог Ђорђа где је потписан томос, јавља Спутњик, преноси Танјуг. После „ујединитељског сабора”, који је 15. децембра одржан у Кијеву, објављено је стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Руска православна црква је оценила да је тај скуп у Кијеву ништаван са канонске тачке гледишта и поручила да је могућност признавања Епифанија од стране помесних православних цркава тешко изводљив задатак. Извор: Политика
  19. Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...