Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 717 results

  1. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, одржао је у свештеној обитељи манастира Подмаине, у митрополији црногорско-приморској, надахнуто предавање на тему: "Јединство Цркве". Благодарећи братству манастира Подмаине доносимо Вам видео и звучни запис овог веома поучног предавања блажењејшег владике. Преузмите звучни запис предавања Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  2. Министар Ђорђевић разговарао са патријархом српским Иринејом Понедељак, 23 Октобар 2017 https://www.minrzs.gov.rs/aktuelno/ministar-djordjevic-razgovarao-sa-patrijarhom-srpskim-irinejom.html Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и његова светост патријарх српски господин Иринеј разговарали су у згради Патријаршије о сарадњи Српске православне цркве и Министарства. На састанку је било речи о темама из делокруга рада Министарства, а његову светост патријарха српског Иринеја посебно је занимала најава министра Ђорђевића о изради социјалних карата грађана, али и рад народних кухиња на Косову и Метохији. У срдачном разговору министар Ђорђевић и Његова Светост патријарх српски Г. Иринеј разговарали су и о потребама најугроженијих група становништва у Србији, као и о начину остваривања хуманитарне помоћи за њих.
  3. Министар Ђорђевић разговарао са патријархом српским Иринејом Понедељак, 23 Октобар 2017 https://www.minrzs.gov.rs/aktuelno/ministar-djordjevic-razgovarao-sa-patrijarhom-srpskim-irinejom.html Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић и његова светост патријарх српски господин Иринеј разговарали су у згради Патријаршије о сарадњи Српске православне цркве и Министарства. На састанку је било речи о темама из делокруга рада Министарства, а његову светост патријарха српског Иринеја посебно је занимала најава министра Ђорђевића о изради социјалних карата грађана, али и рад народних кухиња на Косову и Метохији. У срдачном разговору министар Ђорђевић и Његова Светост патријарх српски Г. Иринеј разговарали су и о потребама најугроженијих група становништва у Србији, као и о начину остваривања хуманитарне помоћи за њих. View full Странице
  4. Пише: др Александар Живковић У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се: "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону." Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА. Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику. Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан. Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка. Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности. Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо. Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону". Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање.
  5. Насловна фотографија: Председник Народног собрања Бугарске г. Иван Петков и игуман Бигорског манастира Партеније на дан Светог Климента Охридског, 08.08.2017 Пише: др Александар Живковић У последњем саопштењу Синода Македонске православне цркве - Охридске архиепископије у расколу, пред прославу 50. годишњице самовољног и од православних цркава непризнатог проглашења аутокефалије, одржане 1. октобра о.г. у Охриду, дакле 25.09.2017: http://www.mpc.org.mk/vest.asp?id=6844, каже се: "У овој јубиларној години за МПЦ - ОА, Владе Републике Македоније и Републике Бугарске објавиле су Акт о пријатељству, добросуседству и сарадњи, чин у коме може да се препозна модел за решавање отворених питања у прошлости са циљем да се гради будућност између братских суседних народа у оквирима евро-интеграционих процеса. Овакви договори, осим регулисања друштвене сфере, могу да помогну и решавању отворених црквених питања и да пруже конструктивну рефлексију за изградњу црквених структура у региону." Даље се изражава нада да ће Свеправославна црква прихватити аутокефалију оличену у МПЦ - ОА. Могло би се помислити да се овим македонска јерархија у расколу "искупљује" код нове пробугарско-албанске владе г. Зорана Заева за дуготрајну, слепу подршку ВМРО влади Груевског, чија је идеолошка платформа била "антиквизација Македоније." Чињеница да су архијереји у расколу били против "шарене револуције", коју је канонски архиепископ Јован, сада се види, наивно подржао, не треба да замагли суштину црквено-политичких збивања у Републици Македонији на коју је недавно указао др Александар Раковић у интервју Спутњику. Од тврдње много-распричаног калуђера, тобожњег "исихасте", архимандрита Бигорског манастира Партенија да је Бугарска патријаршија мајка црква Македонској и да она треба да призна аутокефалност МПЦ, до посете том истом Партенију од стране председника Народног Собрања Бугарске, на дан Светог Климента и осталих просветитеља словенских, прошло је врло мало времена. А још мање, између посете бугарског премијера г. Бојка Борисова на Илиндан 2.08.2017. до посете председника Бугарског Собрања 08.08.2017. Велика брзина, чак и за турбулентан Балкан. Бугарска Патријаршија одликује се мудрошћу, она је свесна да је своју аутокефалију повратила тек 1946. године те да никако, упркос бројних историјских веза, не може да буде "мајка-црква" македонској. Она одржава контакте са МПЦ у расколу, али као и друге помесне цркве нема са њом литургијско општење. Такође, патријарх Неофит и његови митрополити су свесни колико би такав преседан негативно одјекнуо не само код Срба, него још више код Руса и Грка. Међутим, бугарска власт на свим нивоима импрегнирана је НАТО-кадровицима, а одржава се уз помоћ супротстављених страна, које по "балканској рецептури" сасвим добро функционишу кад треба поделити "колач": протурским исламским партијама и националистичком великобугарском десницом. Ова последња, учешће у власти, наплаћује сталним истицањем да је Бугарска егзархија из 1872. (осуђена као етнофилетистичка јерес на Сабору у Цариграду) највеће достигнуће у савременој историји бугарског народа, веће и од ослобађања од Турака и повратка независности. Осим, тога не примећује се да је у бугарским медијима ишта промењено од "историјског споразума са Македонијом". Новинари се строго држе упутства да именица "Македонац" не сме да се користи, чак ни у случају када играју бугарски и македонски спортисти, а о неком признавању македонског језика да и не говоримо. Све то знају и у синоду Македонске цркве у расколу, па опет изражавају наду да ће споразум двеју влада да реши питање "црквене структуре у региону". Очигледно је, међутим, да су се у то питање уплели страни интерси, којима није много стало ни до Бугара, Срба, Грка, а Македонаца понајмање. View full Странице
  6. Један свештеник којег познајем престао је да помиње патријарха. Не знам колико је далеко отишао у противљењу, али се бојим да ће се поновити уобичајени „ревнитељски“ пут ка расколу. Скоро увек се одвија на сличан начин. Прво човек не види главни разлог својих поступака и мисли. Дозвољава себи самовољу и осуду бавећи се детаљном критичком анализом речи и поступака надређених лица. Пада му на памет занимљива мисао: да сукоб претвори у идејни. Заиста, боље је да се сукоб представи као борба принципа, заштита истине и борба против екуменизма и уније, него као банално гунђање против руководства. Њега, оца N, красиће улога бранитеља најважнијег и најдрагоценијег, док ће јерарси – предмет његове критике – бити не само несавршени људи који могу да погреше, већ лицемери и издајице који су посегнули на светињу. Због тога човек облачи тогу ревнитеља чистоте Православља, а патетична театралност му прелази у навику. Литургијско помињање патријарха и епархијског епископа је залог канонског јединства, оно је као светионик који омогућава благовремено успостављање везе, распознавање „свог“ и „туђег“. Међутим, помињање на богослужењу „великог оца и господина нашег Свјатејшег Кирила, патријарха Московског и целе Русије, и господина преосвећеног епископа С-ског...“ задаје бол самољубљу приморавајући човека да се осећа понижено у односу на оне чији злочиначки скривени мотиви сваки пут искрсавају пред његовим мисаоним погледом. Авај, жалосна стварност раскида канонске и литургијске везе с хијерархијом мучи Помесне Цркве. Не само Руску, већ и Јеладску, Српску, Румунску и Бугарску. Данас велики број клирика на разним местима „лупа вратима“ најављујући своју намеру да се одвоји. Привидна једноставност деловања подстиче нове душе ка оваквом духовном самоубиству. „Онај који не помиње“: фазе раскида Одвајање од „архијереја зараженог јересју“ је само почетак. О кад би „онај који не помиње“ био покретан опрезом, свештеним страхом, свешћу о крхкости вере и бојазни да случајно може пасти! Он би се тада потрудио да изађе из односа који збуњују савест, а који се тичу овог архијереја чије правоверје у њему изазива сумњу. Зилота занима друга ствар. Не постоје унутрашњи циљеви уздржања и самодисциплине. У његовим устима је разобличавање, у његовим рукама је застава истине, он је „истински хришћанин“, учитељ вере попут Максима Исповедника и Фотија, и његова дужност је да савлада издајице и непријатеље вере. Он сваки корак приказује и објављује врло гласно. Први ћорсокак: шта да ради с онима који помињу патријарха? Испоставља се да се мноштво пријатеља и браће по вери налази на другој обали. „Треба некако под хитно да натерам друге да размишљају као ја, да ми се придруже, а најбоље је да ми постану послушни, иначе ће се чинити да је моје дело безначајно, да не кажем да ће изгледати као идиотска глупост,“ – размишља он. У покушајима да прогура идеју одступништва од хијерархије ревнитељ измишља, боји нијансама судбоносног избора цитате из говора јерарха и поједине епизоде црквене дипломатије. Управо ту долази до истинског канонског одступања и раскола који по речима Златоустог није бољи од јереси и за који је кривица толико велика да се често не омива чак ни мученичком крвљу. Канони човеку дозвољавају да чува савест и да не општи с онима који лажно уче. Али није дозвољено доносити сопствени суд, а још је мање дозвољено оптужити некога за јерес на сав глас пре доношења саборне одлуке. Дилеме савести и нијансе мало занимају „истинског хришћанина“. Он кривцу упућује готове пресуде као што су: „лажни патријарх“, „лажни епископи“, „разбојничка хијерархија“, „продавци Христа“, „јуде“ и остало. Није му тешко да на основу личне једногласне одлуке свргне хијерархију, да престане да признаје духовна звања, да сматра да су његови опоненти лишени чина и благодати да обављају тајне, да им се обраћа по презимену... Срамна умишљеност! Примитивна апологија расколника Своје стање расколник оцењује као јасно и стабилно. Довољно је да једном изговори чаробну формулу: „Ни за шта не сматрам забрану епископа-јеретика,“ и „готова ствар, у кућици сам, на сигурном“ – и наступа стање потпуног мира. „Онај који не помиње“ постаје нерањив и сам себи довољан, нису му потребни ни неко да му посведочи канонски статус, ни субординација. Заиста је то споменик људској самоуверености и губитку здравог разума! Пре или касније ће се „онај који не помиње“ суочити с чињеницом да није раскинуо само с црквеном хијерархијом, већ и с њеном пуноћом, која је и даље верна канонском поретку. Избор није велик: или све оне који припадају светским Помесним Црквама треба прогласити за одступнике, или се треба сложити да се циљеви спасења душе остварују без дисидентске хистерије, кршења руку и бацања громова и муња. У овом тренутку „истинско хришћанство“ пада у суманутост. Анатеме и грдње скоро да постају једино његово надахнуће. Између полова – „Ортодоксија или смрт“ – оно бира други, односно смрт: неминовно духовно распадање под смртоносним дејством отрова злорекости. Редови зилота се деле. Известан део њих озбиљно сматра себе за једине чуваре истинског Православља на читавој земаљској кугли: „умерени“ ступају у спор с овим самозадовољним бесмислицама. „Непомирљиви“ се не предају, тврдоглаво се држе свог. Није тешко схватити њихову бојазан: а шта ако се испостави да њихова јурисдикција као „једина и искључиво истинита“ никоме није потребна? На бази разматрања односа према светским Помесним Црквама долази до многобројних подела. Расколници се са жаром одају ономе што најбоље знају и умеју – настављају да се деле! Донедавни саборци се не подносе, бичују једни друге забранама, свргавају из чина, изопштавају и проглашавају да благодат не делује... Заиста би било смешно да није толико тужно.
  7. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm
  8. О 200-годишњици упокојења Светог праведног адмирала Ушакова Од искона су у руској традицији војни подвизи и заштита отаџбине били једнако вредновани као и подвизи у име вере у Христа. Јунаци, који су се на бојном пољу жртвовали за своје саборце, сматрани су од стране својих сународника мученицима, који су примили небески венац светости од Господа. Можемо узети за пример древне руске летописе који говоре о Мамајевом бојишту, у којима је описано како анђели овенчавају венцима Царства небеског многе погинуле руске војнике на Куликовском пољу. И у скоријој прошлости, нашим подвижницима су се указивали слични призори, за време Првог и Другог светског рата. А у 19. веку Светитељ Филарет (Дроздов) је изрекао: «Само је онај истински непобедив, коме је венац мучеништва за Веру, Цара и Отаџбину једнако угодан, као и венац победе» и «онај који се оружјем подвизава у овој борби достиже подвиг вере и истине, који су хришћански мученици достизали исповедањем вере и истине, страдајући и умирући за своје исповедање.» У руској историји има много војсковођа – кнежева, генерала – за које су ратничка и хришћанска дужност биле нераскидиво повезане. Многе од њих је и Црква прославила и прибројила их светима. Али у том сабору, венац Светог праведног адмирала Ушакова сија посебно јарко. По непобедивости, непоражености он стоји раме уз раме са Александром Невским. Али победе Ушакова нису служиле опстанку државе и народа, он је побеђивао у оно доба кад су Русија и њена царевина биле у зениту. То значи да њима недостаје та драж тегобе и трагичног хероизма, која је присутна у делима Александра Невског. Живот адмирала Ушакова се у већој мери може поредити са преподобним монашким подвигом јер су га красили: светост живота, удубљеност у веру, потпуна предаја вољи Божијој и аскетском начину живота. Такав узор је заиста и постојао у његовом житију у виду његовог стрица Преподобног Теодора Санаксарског, игумана манастира близу којег је пензионисани адмирал провео последње године свог овоземаљског живота и где је био сахрањен. Ипак, Ушакова од Александра Невског дели велики број столећа и не превише узвишено аристократско порекло, а од монашких подвижника – звање мирјанина. Испоставља се да је Фјодор Ушаков најближи нама самима. Нама, који смо од адмирала удаљени свега око 200 година, који, као и он, проводимо свој живот окружени световним бригама, али га посвећујемо служењу, притом не само ратничком позиву, већ и отаџбини, Богу, ближњим. Провинцијални племић из неимућне породице, самим својим пореклом предодређен за официрски позив, Фјодор Ушаков је постао хришћански узор, близак и разумљив савременом православцу. Он је часно вршио своју дужност, увек имајући на уму Божије заповести ставио је Русији на располагање све своје таленте, волео је људе и милосрдно се односио према њима. Никада се његове речи нису разликовале од његових дела, његове мисли биле су нераздвојне од молитве, а његова душа пуна благодарности за све дарове које је примио од Бога. Па ипак још увек није свима јасно зашто је адмирала Ушакова посветила Црква – спочетка као локалног свеца, а потом и као општецрквеног. Да ли је то учињено због његових победа над иноверним Турцима или безбожничким Французима? Можда због војне успешности и професионализма? Због успешног остварења тежњи Руске царевине? Да ли због славе руске флоте, која је под његовом командом достигла свој врхунац? Зарад личне скормности, бриге о подчињенима и добробити људи? Има ли политика удела у тој канонизацији? И да ли је то просто случајност? Јер ипак смо ми имали много талентованих, скромних и брижних војсковођа, заслужних за велике победе. Зашто је од свих њих само Ушаков проглашен за свеца? Да ли само зато што је он буквално чинио чуда у морским окршајима и далеко је изнад других руских адмирала по броју победа? О томе ћемо мало касније, а сада ћемо говорити о ономе што је Русија добила, захваљујући адмиралу Ушакову. Пре више од хиљаду година Црним морем су крстариле лађе древних руских кнежева и трговаца, због чега су Византинци ово море и назвали Руским. После су то подручје освојили Татари и Турци, те Руси више нису били пожељни на тим просторима. Петар Први је покушао да прокрчи Русији излаз ка Црном мору, али безуспешно. Пробала је то да учини и царица Ана, али није успела да приведе ствари крају. Тек је Катарина Велика у рату са Турцима (1768—1774) добила сагласност султана да руски трговачки бродови могу пловити по Црном мору и даље кроз мореузе у Средоземље. Руски ратни ексадрони су и тада још увек били приморани да до обала јужне Европе плове из лука Балтичког мора. Чак и руски трговци нису били поштеђени разних потешкоћа које су им наметали Турци. Црноморска флота још није била основана. Она је тек била у повоју, а у бродоградњу су биле упрегнуте све силе тадашње Империје. Русија је ослободила Крим од Татара 1783. године. А кроз четири године почео је други руско-турски рат под вођством царице Катарине. Адмирал Ушаков је заслужан за то што је Црно море опет постало руско, ломећи турске војне лађе на парам-парчад, лукавим маневрима и невиђеном одважношћу преваривши турске морнаре, он је својом новонасталом Црноморском флотом успео оно што многи пре њега нису могли ни да сањају. Већ после прве победе код Змијског острва надомак обале Румуније, где је, тада капетан, Ушаков командовао претходницом и успео да уведе револуционарну промену у линијску тактику морског боја, посилни турског адмирала Хасан Паше је јавио султану неочекивану новост: османска морнарица се не може супротставити руској флоти! Све то под околностима у којима је турска сила неколико пута превазилазила руску, и по броју бродова и њиховом квалитету. Турска морнарица је у том тренутку била модернизована уз помоћ Француске и Шведске. После следећег успеха – десетковања турске флоте код Керченског мореуза – османлије су почеле да се плаше «Ушак Паше». У тој бици Фјодор Ушаков је помутио планове султана који је намеравао да спроведе велики десант на Крим у циљу освајања полуострва. А кроз два месеца, код Рта Тендра, Турци су се дали у бег чим су на хоризонту спазили ескадрон Ушакова. Они, свеједно, нису могли да избегну бој. «Наши су, захваљујући Богу, тако испрашили Турке, да је то дивота», писао је царици Потемкин и хвалио Ушакова: «Где још има тако славног мегданџије!» Круна тог рата је био бој код гребена Калиакра у Бугарској. Османлијама, које су намеравале да нанесу директни ударац «Ушак Паши», нису помогли ни алжирски гусари, ни већ уобичајено премићуство у броју бродова. Остаци разбијеног турског ескадрона једва су допловили до Цариграда. Султану је прочитана тужбалица: «О, узвишени, твоје флоте више нема!» Након тога је он пожурио да закључи мир са Русијом. Катарина Друга је том приликом записала да је султан, «који се двадесет четири часа раније узносио, сада постао мио и пријемчив, као теле.» Русија је учврстила свој суверенитет над Црним морем, приковавши Турке за обалу. Новоснована Црноморкса флота је за само неколико година постала једна од највећих поморских сила на свету. Читав низ величанствених победа Ушакова приближио је Русију државама Средоземља, олакшала руску политику ослобођења православних народа на Балкану и омогућила учешће Црноморске флоте у предстојећим ратовима против Наполеона. Другим речима, Руска царевина је захваљујући Ушакову постала много битнији актер европске међународне политике. После ослобођења Јонских острва од Француза, за време Средоземног похода Ушакова, освајања Крфске тврђаве с мора и потискивања Наполеонове војске десантима на обалама јужне Италије, његово име је уливало страх и трепет по целој Европи, заједно са великим маршалом Суворовим. «Наравно, никада није било случаја, који се може поредити са овим, – одушевљено је написао Италијан, очевидац ових битака. — Једино је руска војска могла да направи такво чудо. Каква храброст, каква дисциплина, какви кротки, љубазни људи! Овде Русе обожавају, и помен на њих ће бити запечаћен у свим срцима грађана наше отаџбине.» Ушаков је постао и оснивач независне православне грчке државе – Републике Седам Јонских Острва. Уз дозволу руског цара Павла Првог, сакупио је владу састављену од мештана и подарио им устав. До данашњих времена Грци са ових простора прослављају адмирала Ушакова као свог националног хероја. Истини за вољу, у будућности ће његово дело делимично доживети тужну судбину. «Када сам 1988. године први пут отишао да истражујем документе у архиву на Крфу рекли су ми да никаквих докумената о Фјодору Ушакову нема, – причао је биограф адмирала Ушакова, В. Ганичев. — То се, наравно, испоставило као неистина… Пронашао сам потребне документе у фасцикли са натписом 'Руско-турска окупација'. Питао сам архивара да ли га је стид? Па овај човек вас је ослободио, подарио вам устав, дао вам државност. Архивар је буквално поцрвенео и рекао да је тај термин устаљен још од времена енглеске управе овим острвима од 1815. до 1864. године. Па да, када Енглези окупирају острво то је демократија, а када га Руси ослободе од муслиманских освајача то се онда зове окупација. Данас су ти термини избачени из употребе. Долазио сам у исти архив и касније, локални историчари су почели да објављују своја истраживања и овај приступ се променио.» Својевремено су Ушакова звали «морски Суворов». Као и о Суворову, и о адмиралу су говорили: «Победа је тамо где је Ушаков!» Та два велика човека своје епохе су били слични. Обојица су самопожртвовано, не мислећи на себе, ратовали за добробит отаџбине. Обојица су унели велике измене у тактици линијског боја и заменили је тактиком брзог маневрисања – један на мору, а други на сувом. Обојица су из душе волела обичне војнике и морнаре. Обојица су чистили Европу од француске револуционарне куге и овенчали се нечувеном славом. Обојица су били аскете у свакодневном животу и скрушено су спуштали главу пред Богом, који им је због њихове вере и молитве даровао непобедивост. Можемо се надати да ће некада доћи ред и на Александра Суворова да буде прослављен као свети ратник. Ушаков га је у томе претекао. Крф «Задивљујућа личност, задивљујућ човек. Он је канонизован, разуме се, најпре због светости његовог живота. Али његове подвиге и храброст није могуће одвојити од целог његовог живота… непобедив је био велики ратник адмирал Ушаков, захваљујући сили молитве и заступништва пред Богом у биткама с непријатељем» — тако га је описао митрополит, а сада патријарх, Кирил. Праведност адмирала се пре свега огледала у његовом молитвеном жару. «У свим својим подухватима највернију наду имам у помоћ Божију», — говорио је Фјодор Ушаков. А из свег тог молитвеног подвига и целокупне окренутости ка Богу произилазило је следеће: брига о људима до тачке жртвовања сопственог живота (узгред, Ушаков је био и строг и жестоко кажњавао за кршења правила службе), милосрђе и добротворни рад, кроткост пред животним бурама и незгодама, дубок осећај одговорности пред Свевишњим за сва дела, непрестано усавршавање у поморској ратној вештини, вера у обавезно одолевање непријтељу коју је преносио и на друге официре и морнаре, и достизање победа – «не бројчаном надмоћношћу, већ умећем», не ослоњајући се на своје силе, већ «имајући верну наду у Бога и Његову помоћ». Хришћанска благочестивост Ушакова је била добро позната његовим савременицима. После сваког повратка у Севастопољ, након још једне у низу победа, прво његово наређење би гласило: «Предлажем да сутрашњег дана сви будемо у цркви Николаја Чудотворца како бисмо се помолили и заблагодарили Свевишњем на тако дивној дарованој победи…» Царица Катарина је, позвавши Ушакова у Петербург на званичну аудијенцију 1793. године, поклонила адмиралу ништа друго до златни ковчежић са честицама моштију светих. О Васкрсу, на тек од Француза ослобођеном Крфу, је по молби адмирала била одржана литија око градске тврђаве. Фјодор Ушаков је лично носио кивот са моштима Светог Спиридона Тримитунтског, чије се мошти чувају у главном храму тог острва. Његова великодушност није знала за границе. Много пута је из свог џепа плаћао провијант и опрему својим подчињенима или давао новац за потребе флоте. Чак и незнанци су сасвим лако могли да добију пријем у његовом дому и да му се обрате за помоћ. Посебно су хришћанском љубављу биле испуњене последње године живота Фјодора Ушакова. Примао је све коме је био потребан новац или нешто друго. За време рата, 1812. године, адмирал у пензији је, док је живео у Тамбовској губернији, својим средствима издржавао војну болницу у оближњем граду Темникову и куповао опрему за Тамбовски пук. После изгнања француских завојевача из Русије, он је сву своју штедњу дао људима који су највише пострадали у рату. Није случајно адмирал за своју последњу луку изабрао село покрај Санаксарског манастира. Његова душа је чезнула за монашким животом. Да се није одазвао поморском позиву, највероватније би отишао у манастир. Међу поморским и манстирским животом није правио велику разлику: «Поморац, као и монах, мора постојано да се моли и да ради.» Сваку недељу и сваки празник, Фјодор Ушаков је долазио у манастир да се моли. За време Великог поста је тамо и живео недељама, «присуствовао на служби од почетка до краја, слушао са страхопоштовањем» — како је то описао игуман обитељи после упокојења адмирала Ушакова. «Прилагао је усрдно знатна средства у добротворне сврхе», даривао је манастирску цркву богатим прилозима. А краће: «проводио је своје последње дане у крајњој скромности и завршио је свој живот како приличи истинском хришћанину и верном сину свете Цркве.» Данас нам се Свети праведни ратник Фјодор Ушаков обраћа са иконе следећим речима: «Не очајавајте, ове грозне буре ће се окренути на славу Русије!» Изречене 1812. године ове речи звуче као рефрен руске историје. И увек су у нашој историји били нераздвојни светост праведника и слава отаџбине. Наталија Иртенина С руског Александар Ђокић http://www.pravoslavie.ru/srpska/107377.htm This post has been promoted to an article
  9. Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру
  10. Имена светитеља Мардарија (Ускоковића) и преподобног Севастијана (Дабовића) су уписана у црквени и званични богослужбени календар Руске Православне Цркве. Ова одлука је донета на седници Светог Синода Руске Православне Цркве који је одржан 6. октобра у Москви. Житије Светог и богоносног оца нашег Мардарија (ПДФ) Након реферата о прослављању светитеља Мардарија и преподобног Севастијана у Српској Цркви Свети Синод је одлучио: 1. С благодарењем Господу треба примити вест о прослављању у збору светих епископа Мардарија (Ускоковића) и архимандрита Севастијана (Дабовића). 2. Име светитеља Мардарија треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 29. новембра / 12. децембра. 3. Име преподобног Севастијана Џексонског треба уписати у календар Руске Православне Цркве и одредити да се његов спомен слави 17/30. новембра. Извор: Православие.ру View full Странице
  11. Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju
  12. Архијерејска Литургија и излет на колеџу Светог Саве у Сиднеју среда, 04.10.2017. Датум последње измене 04.10.2017. 17:00 С обзиром на чињеницу да се приводи крају прва завршна фаза изградње Колеџа Свети Сава, у минули нерадни понедељак продуженог викенда 2. октобра 2017. године, Његово Преосвештенство епископ Силуан у молитви и дружењу сабрао је клир и верни народ сиднејске регије. Неколико стотина људи сабрало се најпре на светој Литургији након које су уследили наступи дечијег оркестра „Наслеђе“ под руководством Жељка Гламочанина, те разне фолклорне групе из Сиднеја и Волонгонга. Позив је гласио „Дођи и види“! И тако је учињено. Уз некелико икона и привремених орнамента у простору који ће бити параклис Колеџа, служење свете Литургије је свима пружило окус онога што тек треба да буде преображено у богослужбено место за нашу децу и њихове породице. Хор цркве Лазарице из Александрије је допринео лепоти службе, као и свештеничке одежде те олтарске пресвлаке начињене у епархијској радионици „Риза“. Управо сада је под кровом затворено 2400 квадратних метара те је Управни одбор Колеџа решен да се одмах приступи уређењу унутрашњег и спољашњег простора. Нису сви могли наћи место за седење у простору који ће бити претворен у прве четири учионице Колеџа, али је зато напољу било обезбеђено додатних места где су и пристуна деца имала огроман простор за игру и забаву. Српско православно омладинско удружење „SOYA“ је било заузето припремањем хране и пића. Његово Преосвештенство владика Силуан се, у лично име и у име Цркве, обавезао да ће се посатрати да се градња Колеџа заврши што пре. У време драматичних промена које се збивају у Аустралији када прети опасност да се измени дефиниција брака Његово Преосвештенство позвао је све да се држе библијског учења о браку и стварању. Позвао је верне да се одупру радикалним идеологијама које се већ изливају на јавно друштвои које ће се интензивирати уколико тренутни плебисцит буде успешан. У свом пастирском писму које је дељено верницима навео је: „Мајке и очеви, не дајте се заварати! Никоме у овом свету није више стало да ваше деце од вас самих. Ни једној влади, ни једној школи, ни једном учитељу, никоме! У школама широм Аустралије родитељи су принуђени да морално и духовно образовање своје деце повере творцима срамних програма попут „Безбедних школа“ (“Safe Schools”). Званично се више не налази у програмима школа Новог Јужног Велса, али се поново враћа у другим паковањима“. „Отварање Колеџа Свети Сава је најважније дело наше цркве у Аустралији“, рекао је Преосвештени владика, позвавши све присутне да подрже овај пројекат од општег значаја. Ово је пројекат од несагледивог значаја за нашу децу и унучад. У наредним недељама позиваћемо људе да се укључе у рад неких од наших под-одбора како би нам помогли у свему: од начина прикупљања средстава, до начина ширења информацијама и организовања пригодних догађаја. Ми ћемо изградити Колеџ Светог Саве, али ће и Колеџ Светог Саве изградити нас“ рекао је Његово Преосвештенство владика Силуан. ФОТОГАЛЕРИЈА: http://soc.org.au/sr/vesti-sr/815-arhijerejska-liturgija-i-izlet-na-koledzu-svetog-save-u-sidneju View full Странице
  13. Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине. У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога, Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара, Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд. Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава. Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица. Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv] Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ. Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi] На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена. Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије. Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii] Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком. Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову: Тропар гл. 8 Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи; Ал, спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше вас с песмом: Имена су ваша у књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Новомученици Србски, молите се за нас! *** Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”... „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века! (Патријарх српски Гаврило Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.) В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157. [ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53. [iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112. [iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80. [v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147. [vi] Исто, 132–139. [vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21. Извор: Православије.ру
  14. Улазак комунистичких јединица у Раковицу, средином октобра 1944. године, означио је почетак великог страдања за Раковичку парохију. Њено страдање представља парадигму страдања Цркве и верног народа широм Србије, у првим месецима „ослобођења” – месецима „дивљих чишћења” и „пасјих гробаља.” У книзи ђакона Александра Аздејковића „Голгота Раковичке Парохије. Страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године“ пред нама се ређају имена мученика, потресна сведочења о њиховом ликвидирању и бестијалности убица. Страдање српског свештенства била је узгредна тема многим писцима и историчарима. Нажалост ни до данас није написана студија који би била потпуна када је реч о броју страдалника. По званичним подацима Синода, од 6. априла 1941. до 9. маја 1945. године, Акт Син. бр. 1060/зап. 237/1947. године, убијен је 481 свештеник, од разних починилаца и на разне начине. У мање писаним, а више усменим сведочанствима, као и ратној штампи, наилазимо на монструозне злочине које су, у свим случајевима пратили комунистичко весеље и песма. Комунистички злочинци се нису либили да певају и играју око својих жртава, које су умирале од разних мучења, на које су их безбожни крвници стављали. Комунисти су се посебно доказивали у мучењу и убијању српских свештеника, а своју мржњу су утиснули и у песме које су у том времену певали. Црним словима су остали записани стихови: „Носим капу са три рога и борим се против Бога, Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара, Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” итд. Пример страдања проте Милана Клисића, свештеника у Белом Потоку отприлике је овако изгледало. Када су га у кући једни убијали, око његове куће други су певали и играли коло. Убијен је 31. октобра 1944. само зато, што му је син Растко био у четницима. При томе је овај честити свештеник за време рата спасао 100 домаћина који су изведени на стрељање, јер је у њиховом селу пронађен један мртав Немац. Прота Милан је изашао пред немачког официра, објаснио и гарантовао да то није учинио нико од мештана Белог Потока. Потом су сви ослобођени. Огромна је листа српских свештеника који су хапшени, ислеђивани, мучени, пљувани, понижавани и вређани богохулним изразима кроз комунистичке затворе у Нишу, Идризову, Лепоглави, Старој Градишци, Пожаревцу, Сремској Митровици, Голом отоку, Котору, Никшићу и Приштини. Затворени свештеници подвргавају се посебном режиму шиканирања и унижавања. Сваки свештеник бива обријан. Стављају их у мрачне ћелије, па им онда говоре: „Моли се Богу да ти помогне. Ја сам ти Бог.” Или: „Како то, да је тај твој Бог тако немоћан? Допустио је, да те ухапсимо и држимо овде! Зар не видиш да смо ми јачи од Бога кога ти исповедаш. Ми се не молимо Богу, па смо слободни.[ii] ”На њима су се иживљавали иследници, чувари па и егзекутори. Чувари су највише волели да организују „забаве” као што су трке свештеника где би један другог морали да узјашу. Ова трка се обично изводила недељом или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом који би се превијали од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим да по неколико стотина метара наизменично трчећи носе на леђима један другога. Многи нису желели да јашу своју браћу, али онда би на њихова леђа наскочио неки робијаш који је желео да покаже свој патриотизам, или чувар-полицајац, они нису били нимало дарежљиви. Они би узјаханог свештеника ударали по глави, а ногама у ребра, терајући га да брже трчи. Навијање и викање „ватрених навијача” чуло би се изван затворских зидина. Најгласнији би били када би неки свештеник под теретом и ударцима пао на земљу. Онда би полицајац, бесан што губи трку, зверски наваљивао на њега и тукао га до бесвести. О овим стравичним догађајима сведочи прота Милутин Продановић, који каже да је тада у затвору Забела било 36 свештеника. Разна понижења су трпели. Скидали су их голе па тукли, или још горе мучили вешањем о полни орган, што би се трагично завршило. Углавном сва мучења и тортуре би се завршавале ликвидацијом. Неки су живи бацани у јаме, неки живи претестерисани или су убијани маљем, стрељани па бацани у реке, неке су тровали сипајући им отров у кафу, некима су после батинања ишчупали језик и на крају убили и бацили у Саву, као што је био случај са протом Бошком Симићем из Конатица, убијеног 16. новембра 1944. Проту Милана Туцовића, који је био притворен и осуђен на 18 година робије, уочи Васкрса су извели из затворске ћелије, уз речи стражара: „Излази, попе, идеш да се сретнеш са својим Богом.” Крвнички су га ударали будаком, мрцварили и потом у седећем положају, још живог закопали у земљу.[iii] И многа друга мучења смишљали су богомрзци и свештеномрзци. Све је било најпре осмишљено јер хапшења и убиства су углавном била на неке празнике, као што је Велики четвртак, Велики петак, Васкрс, Бадњи дан, Божић или Слава. Убијани су и чланови њихових породица, попадије и деца. Младог свештеника Костадина Новичића, пароха стојничког, убили су заједно са попадијом која је била пред порођајем, у шуми у јесен 1943. године док су бежали од двојице партизана. Комунисти су највише уживали да јашу свештенике и тако их исмевали, али често би се дешавало да се ово смртно заврши, као што је случај са јеромонахом Емилијаном, старешином Манастира Раиновац. Њега су јахали, чупали му косу и браду, шутирали, ударали кундацима и цепали мантију, а онда га убили. Свештеника Машана Петровића су тројица комуниста јахала до брда изнад Умке и ту убили пиштољем 8. новембра 1944. године. Овај свештеник је био добар пријатељ раковичког свештеника Недељка Стреличића. У архиви Храма налазе се преписке између њих двојице из којих се осећа пријатељска и братска љубав свештеника и њихових породица. Неки свештеници су избегли ликвидације, али заузврат су били осуђивани на дугогодишње затворске казне. По десет, петнаест, двадесет година. То је најбољи пример проте Саве Банковића, који је 19 година провео у затвору у Сремској Митровици. Наводећи да је „деветнаест Божића, деветнаест Васкрса и деветнаест Слава”, дочекао у затвору. Неки свештеници су умирали у затворима од батинања, глади и ослабљеног здравља, а њихови гробови се не знају, као и оних који су ликвидирани. Треба поменути и случај још једног свештеника, који је био пријатељ и једно време сабрат оца Недељка Стреличића. Парох реснички, а касније топчидерски, јереј Сибин Станковић, који је одмах после рата, ухапшен и једно време провео у затвору ОЗН-е где је мучен и ислеђиван а потом пуштен, преминуо је од последица батинања у мају 1947. године.[iv] Мучени, протеривани, понижавани, камењем су засипани, многи Епископи Српске Цркве. Епископа бачког Иринеја (Ћирића) комунисти су на сваком кораку вређали и провоцирали. Камењем су гађали двор у Новом Саду, и док су пуцала стакла, једна од каменица га је погодила у потиљак. Владика је пао као покошен, а само га је Бог спасао од разјареног и подивљалог народа који је хтео да га линчује. У месту Оџаци када је дошао да служи Свету Литургију, комунисти су га засули каменицама и вероватно би га и убили да ђакон није скочио и својим тело заштитио владику Иринеја, а потом га је свештеник Миливој Степанов изнео кроз прозор. Од силних удараца задобио је тешке телесне повреде, са трајним сушењем кичмене мождине, те је све до своје смрти 1955. године провео у кућном притвору, у болесничкој соби. Мучен и понижаван је и Епископ бањалучки а потом жички Василије (Костић). Организујући митинг против њега, протерали су га из Бања Луке. Када је владика пошао ка железничкој станици, успут су му псовали Бога и вређали га, а на самој станици су га и физички напали, шутирали, ударали по слабинама и леђима. Највише су га ударали по глави, парадајзом, шљунком и каменицама; оборили камилавку са главе и изгазили, затим пљували у лице и покушавали да га вуку за браду... О овоме сам владика Василије извештава Свети архијерејски синод, где пише: „Каменицом су ме ударили по десној обрви и носу. Два пута сам био оборен на перону и пао преко шине. Једни су ме вукли на једну, а други на другу страну, те су ми поцепали пелерину и горњу мантију...Иако су ме милицајци уверавали да су ми ствари убачене у вагон, оне су остале у Бања Луци, и ја сам допутовао без њих у Београд. На две-три станице улазили су у мој купе младићи и девојке, подсмевали ми се и вређали. Једна ученица, гледајући у мене, говорила је присутнима: ’Видите колика му је брада! Срам га било! Издајник један. Колико ли је наших поклао на Дрини! Ех, овако би га клала!’, завршила је показујући десном руком као да у њој држи какав нож или мач.” Владика је и касније у Београду од комуниста прозиван и провоциран, а 1971. године су га хапсили, извели на суд и осудили на прекршајну казну коју је издржао у краљевачком затвору.[v] Епископа хвостанског Варнаву (Настића) осудили су на једанаест година затвора. Комунисти су га кривили за злочин издаје, слабљење војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње. На све свирепости и муке у затвору одговарао је певањем тропара и молитвом, што је безбожне стражаре доводило до лудила. Приликом премештања у сремско-митровачки затвор, био је везан жицом заједно са једним римокатоличким жупником. Тако везани, одведени су до железничке станице и стрпани у вагон. Дошавши на железничку станицу Славковце код Сремске Митровице, њихов вагон су одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, локомотива при пуној брзини ударила је у тај вагон са осуђеницима. Од силног удара само их је једанаест преживело. Епископ Варнава је заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Полиција је забранила окупљеном народу да повређеним људима пружи помоћ. Чак ни лекари нису смели да приђу док нису дошли припадници ОЗН-е, који су их камионима превезли до затворске болнице. Касније је пуштен у кућни притвор и више пута пребациван из Манастира у Манастир где је био под надзором УДБ-е. Епископ Варнава је после седамнаестогодишњег страдања отрован 12. новембра 1964. године, у педесетој години живота у Манастиру Беочин.[vi] На сличне, или нешто блаже прогоне наишло је више Епископа СПЦ, од којих су овде наведена њих тројица. И они су прогањани на најразличитије начине. Неки од Епископа су чак и убијени а њихов гроб до данас нам није познат. Такав је случај са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем (Липовцем) који је због великог прогона комуниста покушао да напусти земљу са седамдесет свештеника. Пут страдања Митрополита Јоаникија био је од Цетиња до Зиданог моста у Словенији, где су комунисти све свештенике стрељали, а њега ухапсили и пребацили до Београда и даље до Аранђеловца. Тамо је у јуну 1945. године убијен и покопан у некој од тајних гробница, која до данас није пронађена. Овакву стравичну судбину одредили су припадници ОЗН-е и УДБ-е за око 500 свештеника и монаха Српске Православне Цркве. Број убијених клирика је сигурно већи јер је данас веома тешко прикупити имена побијених богослова и искушеника. Комунисти су убили више Православних свештеника него усташе, или било која друга војска на територији некадашње Југославије. Аутор књига Страдање Србске Цркве од комуниста 1, 2 и 3 протојереј Велибор Џомић је на основу својих истраживања утврдио број страдалих свештеника и монаха. Укупно четири стотине осамдесет два. Он нам сведочи о многим страдањима епископа, свештеника и монаха Српске Цркве. Овим књигама писци свим жртвама комунистичке тираније исплели су мученички венац славе. Они постадоше небеска Светила земаљској Србији и квасац Православних хришћана и Срба за будућа времена. Сведоци победе живота над смрћу. Мучеништво и страдање српског народа јесте мучеништво и страдање Српске Православне Цркве. Историја и живот српског народа и његове Цркве су кроз векове сједињени крвљу и костима мученика, свештеномученика и новомученика. Они су темељ нашег народа и наше Цркве. Преко њих ми смо везани за небо.[vii] Један број свештеномученика и мученика страдалих од комунистичког режима Архијерејски сабор Српске Православне Цркве је канонизовао. Надамо се да ће се у скоријој будућности канонизовати сви свештеномученици и мученици који пострадаше од руке безбожних комуниста, као и наши молитвеници раковички новомученици, предвођени својим парохом свештеномучеником Недељком. Свети Владика Николај је још тих година великих страдања написао тропар свим страдалницима за веру Христову: Тропар гл. 8 Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи; Ал, спасосте душе, небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, На капији Раја сретоше вас с песмом: Имена су ваша у књизи Вечности, Улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Новомученици Србски, молите се за нас! *** Други светски рат јасно је свима доказао да су људи заборавили хришћански пут и његове свете прописе, и изгубили своју душу, продавши је ђаволу, а своје срце испунили мржњом према ближњима јер су из овога срца избили Бога и постали духовни сиромаси.”... „Срби нису навикли на уживања, него више на страдања, каква су наши преци у прошлости доживљавали. Осврнимо се на живот и рад, мучеништво оснивача хришћанске религије Исуса Христа. Он се свега одрицао у животу да би на тај начин пружио доказа људима, какав треба да буде живот на земљи, да би се добио вечни живот на небу.”... „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века! (Патријарх српски Гаврило Мемоари Патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 378–379.) В. Ђурић, Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945, 157. [ii] Д. Вурдеља, Обезглављена Српска Црква, I део, Трст 1964, 53. [iii] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 91–112. [iv] В. Б. Перовић, Београдска Црква Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, Београд, 1982, 80. [v] С. Б. Јовић, Утамничена Црква, 145–147. [vi] Исто, 132–139. [vii] В. Џомић, Страдање Србске Цркве од комуниста Т. 2, 21. Извор: Православије.ру View full Странице
  15. У Цетињском манастиру прослављена Мала Госпојина – храмовна слава манастира, служили Митрополити Амфилохије и михаловско-кошицки Георгије 21. септембра 2017. Светом архијерејском литургијом, резањем славског колача и славском трпезом хришћанске љубави у Цетињском манастиру је у четвртак, 21. септембра прослављен празник Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, храмовска слава ове светиње. Служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије, који са шездесетак поклоника из своје Епархије борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Саслуживало им је многобројно свештенство Српске, Руске, Грчке и Православне цркве Словачке и чеших земаља. У току Литургије Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену слушкињу Божију Дарију. Након причешћа вјерних, Архијереји су са свештенством благосиљали славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије у архипастирском слову поздравио Митрополита Георгија и његово свештенство и остале поклонике из Чешке и Словачке, као и госте из Русије и Грчке. Он је казао да je Цетиње град Пресвете Богородице. „Она је његова покровитељка откада је утемељен, јер је већина храмова у њему њој посвећена. Она је, сада заједно са руком Светог Јована Крститеља, са својом чудотворниом иконом коју је сликала рука апостола Луке, заиста покровитељ овога града“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је благодаран Пресветој Дјеви за данашње сабрање на Цетињу и позвао све присутне да се помоле Мајци Божијој да не дозволи утамничење иконе Богородице Филеримос у пећину на Цетињу, што је намјера овдашњих властодржаца. „Они су присвојили икону Пресвете Дјеве која припада Богу, Пресветој Дјеви и свима хришћанима на свијету. Она је као њихова, па они хоће да на њој паре зарађују, да је стрпају у пећину. Помолимо се Богу да ове године она буде враћена у ову светињу и да овај краљевски град испуни завјет краља и господара Николе и цара страстотерпца Николаја Романова о градњи цетињског саборног храма Свете Тројице“, казао је он. Рекао је да је данашње богослужење почетак градње храма Свете Тројице на платоу изнад Цетињског манастира, у којој треба да буду чуване рука Светог Јована Крститеља, икона Богородице Филеримске и честица Часног Крста. Митрополит Амфилохије се посебно осврнуо на реаговање дијела овдашње јавности на своју недавну бесједу у овом манастиру која се односила на значај светог крштења. Он је рекао да је тада говорио о томе да су сви они који су стварали Црну Гору били крштени и миропомазани. „Свједоци тога су и мошти Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и ове друге светиње. И онда сам рекао, можда је мало тешко, нешто што сам чуо од мога духовног оца авве Јустина. Он је то рекао у Србији неком Брозовом официру који га је послије рата посматрао и ругао му се у возу. Кад му је рекао да је и он Србин рођен у Шумадији, Свети Јустин му је рекао да се и волови рађају у Шумадији, да пасу шумадијску траву, али нијесу Срби“, казао је Владика Амфилохије. Он је објаснио да је тај случај поменуо и овдје за Црногорце. „Црногорци који нијесу крштени, Црногорци који нијесу миропомазани, који не вјерују у Бога, они не признају ни Светог Петра Цетињскога, Светог Василија Острошкога и њихову Светињу. А ја таквима кажем: По чему сте Црногорци? По томе што сте рођени у Црној Гори? Па и волови и козе се рађају у Црној Гори, али нијесу Црногорци и Црногорке. Јесу црногорски волови и црногорске козе, али нијесу Црногорци и Црногорке који су цјеливали и цјеливају мошти Светог Петра Цетињског и икону Мајке Божије, покровитељке овога града. Њену икону хоће да стрпају у пећину да на њој зарађују паре. Јесу ли то Црногорци, је ли то култура“, упитао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Георгију поклонио копију иконе Богородице Филеримос, на што је Владика узвратио иконом Светог ђакона Светог Василија Острошког, за коју је рекао да вјерује да се ради о првој икони светитеља чије мошти су недавно откривене у острошкој светињи. Након Литургије је у трпезарији Богословије Светог Петра Цетињског приређена славска трпеза хришћанске љубави. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска НАПОМЈЕНА (СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША, ЦЕТИЊЕ): МАКЕТА САБОРНОГ ХРАМА НА ЦЕТИЊУ КОЈИ ЈЕ ПОЧЕО ДА СЕ ГРАДИ НА ПЛАТОУ,,НОВА ЏАДА" У БЛИЗИНИ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА 1934.Г. ПОСЛИЈЕ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1951. ПРИПРЕМЉЕНИ КАМЕН ЗА ХРАМ ОТЕЛА ГРАДСКА ВЛАСТ ЗА ИЗГРАДЊУ ЗГРАДЕ У КОЈОЈ СЕ ДАНАС НАЛАЗИ УПРАВА ЗА ЗАШТИТУ КУЛТУРНИХ ДОБАРА ЦРНЕ ГОРЕ, А ТЕМЕЉЕ У ВИСИНИ ЧОВЈЕЧЈЕГ ТИЈЕЛА ВРЕМЕНОМ РАЗНИЈЕЛИ РАЗНИ ОТИМАЧИ ЗА ИЗГРАДЊУ СВОЈИХ ОБЈЕКАТА. САБОРНИ ХРАМ НА ЦЕTИЊУ Прву скицу за Саборну цркву на Цетињу направио је архитекта Драгиша С. Милутиновић 1870. године. Није нам познато да је било конкретних активности на плану изградње Саборне цркве, све до 1910. Тада је на простору између Дома краљевске владе (садашњег Владиног дома) и „Биљарде“ била предвиђена локација за нову Саборну цркву, коју је у славу јубилеја педесетогодишње владавине краља Николе и проглашења Црне Горе за Краљевину, желио да подигне руски цар Николај II. Освећење камен-темељца обавио је митрополит Митрофан Бан са свештенством у августу 1910. године. Изградњом оваквог катедралног храма задовољила би се потреба становништва за простором који је потребан за молитву, с обзиром да је садашња манастирска црквица, која сада служи као катедрала Митрополије црногорско-приморске, сувише мала, јер у њу „не може стати ни стотину душа“. Али како је ускоро послије полагања камена темељца почео Балкански рат, затим и Први свјетски рат, замисао о подизању катедралног храма је остала неостварена. Поновну иницијативу за подизање велелепног саборног храма, дао је митрополит Гаврило Дожић. Цетиње, као сједиште Митрополије није имало репрезентативну цркву, и била је намјера да се подигне велелепни храм и посвети Светим апостолима Петру и Павлу. По замисли митрополита Гаврила, храм је требао да буде саграђен у романско-византијском стилу, са једним великим кубетом, као Високи Дечани и манастир Морача. Цијела црква је имала да буде саграђена од тесаног камена, а унутрашњи иконостас од мермера. Са одобрењем краља Александра, 1929. године предузете су мјере да се та давнашња замисао оствари. Исте године је расписан конкурс за израду идејних скица. Одзив стручне јавности је био изузетно велик. Данас се та грађа чува у Цетињском манастиру. Овом приликом историјска Tабља је изабрана као мјесто на коме ће се подићи нови храм. Намјера је била да се доцније, када се за то буду указале прилике, поред храма подигне и зграда Митрополије. Земљиште на коме је требала да се сагради црква било је више за 26 метара од нивоа вароши, тако да би се нови храм могао видјети са свију крајева вароши. Зидови су требали бити од камена, а кров прекривен бакром или оловом. 1) Припремни радови су отпочели 1934. године. Пробијен је и уређен пут до платоа изнад Цетињског манастира, локације будућег саборног храма. Приликом прављења усјека у брду отворио се улаз у Цетињску пећину, за коју су касније спелеолози утврдили да је богата спелеолошким украсима или „пећинским накитом“ ријетких боја. На потпуно припремљеном платоу урађени су темељи храма и отпочето је са градњом зидова, али је даљу изградњу прекинуо Други свјетски рат. Tемељи од лијепог тесаног камена опстали су све до средине педесетих година XX вијека. Поред плана да се у овај храм пренесу посмртни остаци краља Николе и краљице Милене, постојао је и план да се направи костурница борцима погинулим у Првом балканском рату, који су своје кости оставили за ослобођење Скадра од Tурака. Запис о овом плану можемо наћи у „Споменици прославе 25-годишњице ступања Црне Горе у Балкански рат и оснивање првог самосталног добровољачког батаљона у Црној Гори 1912–1937“, Цетиње 1938. године. 2.) Поновна иницијатива за изградњу саборног храма, на истој локацији, покренута је 1993. године, од стране Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског, скендеријског и егзарха Пећког трона др Амфилохија Радовића. фусноте: 1.) „Зетски гласник“, бр. 52, Цетиње, 1934, стр. 2. 2.) Ј. Б. Маркуш, „Повратак краља Николе у отаџбину“, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 211-218.
  16. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине 21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве
  17. Свечана академија "Страдање и васкрсење Цркве Ружице - поводом 150 година велике обнове: 1867 - 2017" биће приређена 20. септембра у 20 часова у великој дворани Коларчеве задужбине. Благослов ће упутити Патријарх српски Г. Иринеј, поздравну реч протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, старешина Цркве Ружице, док ће о духовном животу ове светиње и њеном историјату казивати њени духовници протојереј-ставрофор др Саво Јовић и протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић. Учествују Београдски мушки хор и Хор манастира Ковиљ. Режисер програма је Божидар Ђуровић, сценарио Милован Витезовић, Биљана Ђуровић, костимограф Катарина Грчић, глумци: хаџи Ненад Маричић, Биљана Ђуровић и Никола Угриновић. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине 21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  18. Видео прилог:http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/09/03/9881543/nemanja-matic-030917.mp4 Немања Матић помаже родни крај, од обнове цркве до фудбалског стадиона недеља, 03. сеп 2017, Извор: РТС Упркос томе што је најплаћенији српски фудбалер, репрезентативац и играч „Манчестер jунајтеда“, Немања Матић не заборавља родни крај и село Врело код Уба. Помогао је у обнови цркве, школе, изградњи фудбалског стадиона, а мештанима плаћа и дугове. Међутим, о томе не жели да прича а, како кажу мештани, љути се и када они о томе говоре. У Врелу код Уба, прича о селу почиње и завршава се, о њиховом миљенику, великом добротвору и добром комшији – светској фудбалској звезди Немањи Матићу. За мештане Врела, Немања, као и да није отишао у иностранство и постао тако славан. Спортисти великог срца Немања Матић није једини. Многи спортисти се баве и хуманитарним радом, а у томе им помаже Јован Симић. За њега се први пут чуло када је пре неколико година одлучио да продајом колекције дресова сакупи новац и помогне малој Нађи којој је за лечење било потребно неколико стотина хиљада евра. Јован је јуче на Љубичевским коњичким играма добио титулу почасног витеза Љубичева. Јован за РТС каже да је то што Нађа иде у школу, нешто најлепше што смо сви заједно могли да урадимо. Каже да је за њега био веома емотиван тренутак када ју је видео у Пожаревцу. Спортисти, истиче, много помажу, али не желе да се прича о томе. „Има много деце за коју нисмо чули јер је неко већ стигао да им помогне и плати лечење“, рекао је Јован. Јован тренутно прикупља средстава за хематоонколошку клинику у Нишу. Потребно је 20 милиона динара за цело крило у коме ће се лечити деца оболела од рака. Даље о Немањи Матићу „Дође ту, вози бицикл. Јавља се свима. Никад није прошао да се не јави и мом унуку. Њему свира, јавља се, дечко је баш на свом месту“, каже Милета Милосављевић из Врела код Уба. Виолета Јаковљевић каже и да долази у школу. „Долази редовно у школу да обиђе децу, да се игра са њимa“, рекла је Виолета. Поштујући Немањину скромност, мештани Врела не желе пуно да причају о свему што је учинио, али ипак поносно показују на радове у црквеној порти и на црквеном торњу, који се реконструише захваљујући познатом фудбалеру. Подсећају на његову помоћ и за уређење школске зграде, игралишта, за фудбалски клуб и много тога још. „Искрено речено, нисмо му се ми ни обратили да тражимо помоћ. Он је сам дошао и понудио нама помоћ да нешто радимо и, ето, хвала Богу, што видите да смо у великим радовима“, каже старешина цркве Небојша Миливојевић. Мештанин Врела Зоран Вићентић такође истиче значај Немањине помоћи. „Чињеница је да је много дао и даје и даље, што се тиче саме инфраструктуре, живота села. Вероватно хоће да помогне и тим младим људима да имају неки животни циљ“, каже Зоран. И не само у Врелу. И у Убу, на уређеном градском стадиону, видљива су Немањина добра дела. Намеран је да младима обезбеди услове да се баве спортом и можда крену његовим стопама. Немања Матић „Овде имате човека за кога не постоји нико на земаљској кугли ко није чуо јер игра за најпопуларнији клуб на свету и сви знају и сви га гледају као идола, а који је потпуно доступан свима и потпуно се једноставно понаша и увек спреман да помогне“, каже председник општине Уб Дарко Глишић. И стару зграду некадашње сеоске задруге Немања планира да преуреди у место за окупљање младих. Такав је, светски познат, а наш Немања Матић, поносно поручују његове комшије из родног Врела код у Уба.
  19. У Ресни у Катунској нахији прослављења слава храма Успенија Пресвете Богородице 28. августа 2017. У Цетињском селу Ресна, у срцу Катунске нахије, прослављена је храмовска слава Успенија Пресвете Богородице, коју слави тамошња сеоска црква, познатија у народу под именом „црква Милића“-јер је она братственичка црква бјеличког братства Милићи. Црква војводске куће Милића је специфична по пушкарницама које су уграђене у сами зид храма, а цијели објекат има посебан значај за то братство, као и за цијеле Бјелице. Најзначајнији догађај везан за тај крај десио се 1714. године када је Црну Гору напао везир Ћуприлић. У тој цркви затворилили су се Милићи, на челу са војводом Милијом, борећи се седам дана без престанка, док им је нестало муниције. Након што им је нестало муниције, Турци су провалили у цркву разбивши олтар, и убили их. Тај догађај је опјевао и Петар II Петровић Његош, чији стихови су урезани изнад врата у цркву. Свету Литургију је служио цетињски парох свештеник Гојко Перовић, а у служби је учествовао велики број вјерника, припадника братства Милића, који су за ову прилику, у поменуто катунско село, дошли са Цетиња, из Подгорице, Будве, Котора и Никшића. На Божијој служби пјевали су и чланови црквеног хора „Његош“ са Цетиња, предвођени диригентицом Милицом Пејовић. bdr bmd bdr bdr © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска
  20. У понедељак, 29. Августа 2017. године, Виндзор је захватило велико невреме праћено великом количином кише која је пала у веома кратком року. То је изазвало незапамћене поплаве великог дела града. Посебно је страдао део града где се налазе православне цркве. Добрим делом је полављена и црква Светог Димитрија, тј њене помоћне просторије. У потпуности су поплављене просторије Српске дечије школе као и црквена канцеларија . Чланови управе ЦШО Свети Димитрије су одмах реаговали и избацили воду у времену док је она још увек надолазила. На тај начин је спречено да дође до веће штете. Наредних дана ће се приступити процени штете а након тога ће уследити комплетна обнова и санација просторија како би деца на време почела редовну школску годину. Свештеник Јовица Ћетковић Источник - сајт Епархије канадске View full Странице
  21. Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...