Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 573 results

  1. Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру.
  2. Од Дан -12 маја, 2017 Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као Независна држава Хрватска или, не дај боже, као Дрљевићка „Независна“. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића, поручио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије у писму предсједнику Владе Црне Горе Душку Марковићу. У митрополитовом писму се истиче да посебно радује да ће један од приоритета Марковићеве владе „бити конструктиван и разуман приступ изналажењу рјешења за превазилажење подјела у православном бићу Црне Горе“. „У праву сте, црногорско друштво је оптерећно тим подјелама. Очевидно је свакоме разумном човјеку, не само да је оптерећено подјелама него да никад у историји те подјеле нису биле тако дубоке и свестране као у ово наше вријеме. Што је још опасније, на тим све дубљим и свестранијим подјелама се данас гради будућност Црне Горе. Што се тиче мене као митрополита црногорског (45. по реду од оснивања Епископије зетске 1220. године) већ у својој приступној бесједи на Цетињу (30. децембар 1990. године) изговореној пред патријархом Павлом, епископима, свештенством, народом, ондашњим предсједником Црне Горе рекао сам да је она ‘била и остала сабирна и саборна Митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе, Исток и Запад; древнохришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе, предање Западне Цркве…’ При томе сам додао да је ‘овај олтар прави подигнут на камену крвавом, утемељен на том непоколебивом Темељу, саграђен на неколико стубова: Светом Јовану Владимиру, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, новомученику Станку Острошком и Светом деспоту Стефану Штиљановићу Паштровићу’. А то значи: на мученичкој жртви за вјеру, правду и истину; на миротворству Св. Петра и борби за Крст часни и слободу златну, на подвигу, богољубљу и човјекољубљу Св. Василија, на жртвовању до смрти за Христа и хришћанску вјеру и за своје ближње. Да је Митрополија била и остала вјековна чуварка и његоватељка у Црној Гори духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој, узвишених врлина чојства и јунаштва“, истакао је митрополит Амфилохије, додајући да је свој програм као митрополит видио у томе да буде, као и сви његови претходници, свједок непролазне свјетлости и светиње Божје, свједок истинске вјере, мира, помирења живих, а и мртвих, међу собом, зацјељењу братских рана у братоубилаштву пострадалих. „Трудио сам се ових 26 година свога служења на трону Светог Петра, да остварим овај свој програм и програм Цркве Божје Цетињске, према својим моћима, да ‘објединим и окупим око једне ватре’ (коју помињете) Црну Гору и Црногорце и све људе добре воље. Та ‘ватра’ је огањ Христове истине и љубави коју је Он, како сам каже, ‘донио са неба и како би му се хтјело да се тај огањ распламса у срцима свих људи’. То је голготски огањ, који је природа саме Цркве, огањ саможртвене љубави, на којој је свуда у свијету, па и у Црној Гори сазидано све што је часно и поштено. ‘Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти’, по Његошу“, поручује митрополит. На том голготском огњу богољубља и братољубља се, каже он, гријала и њима се просвећивала древна Дукља Светог Владимира, немањићка и Црнојевића Зета и Црна Гора Петровића. Диобе, пак, одувијек се рађају, свуда, па и код нас истиче митрополит, због гашења тог огња саможртвене љубави, богоубиством у људским срцима и из њега неминовно рађаним братоубиствима; особито од времена бољшевичко-титоистичке идеологије која је управо засновала људско „братство и јединство на идеологији богоубиства и братоубиства. Религија није „опијум за народ“ који треба искоријенити „Управо је таква идеологија била оно што је, посебно код нас, а и шире у свијету, продубило постојеће диобе и максимално их проширило, обоготворивши смртнога човјека, тј. његово самољубље и земне интересе, лишавајући га бесмртног вјечног достојанства, ‘грабећ’ небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило (Његош). Отуда није никакво чудо што је религија проглашена за ‘опијум за народ’, који треба уништити и искоријенити“, навео је митрополит Амфилохије. Како је оцијенио, ту се налази објашњење односа према Цркви и код наших ратних револуционара, нарочито послије Другог свјетског рата, а тиме и њихове идеологије која је затровала Црну Гору диобама незапамћеним у њеној историји. Подсјећа да је, кад је устоличен за митрополита црногорског, Митрополија имала, од предратних око 300, свега петнаестак активних и пензионисаних свештеника, стотине запустјелих храмова и манастира, читаве генерације некрштених, одраслих у марксизму и атеизму, без икаквог знања о цркви и без вјеронауке (укинута 1947) образованих. „Понадали смо се да ће политичке и друштвене промјене послије деведесетих прошлог вијека помоћи да се промијени и однос према Цркви. Да ће се омогућити њена обнова и вратити јој се имовина (то је Скупштина учинила, али је 2000. године Закон о реституцији црквене имовине повучен), и она улога коју је вјековима имала у духовном и моралном препороду народа и друштва, препороду без којег је неостварив било какав други напредак: образовни, економски, политички, друштвени… Поготово у Црној Гори коју су митрополити црногорски и створили и којој је Митрополија била кичмена мождина све вријеме њеног постојања и новијег стварања за вријеме светородне лозе Петровића. Заиста, благодарећи тим политичким и друштвеним промјенама, разумијевању, па чак и помоћи државних органа (нпр. при градњи Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици), омогућена је обнова стотина храмова, десетина манастира, градња нових храмова, од којих су најзначајнији храмови у Подгорици и у Бару, а што је најважније обнова свештеничког и монашког подмлатка, повратка Цркви мноштва народа, нарочито младих, васпостављање укинуте (1956) Будимљансконикшићке епархије (за вријеме Краљевине Црне Горе звала се Захумско-рашка)“, написао је митрополит Амфилохије. Тзв. вртање ЦПЦ Митрополит је истакао да се, нажалост, у времену ових нових превирања политичких, партијско-идеолошких и друштвених, једна мањинска струја у друштву, оптерећена племенском свијешћу својственом нам од давнина, васпитана у духу брозоморноатеистичке идеологије, без основног знања о Цркви, усмјерила, ради остварења својих политичких циљева, ка стварању своје „Црногорске цркве“. Како подсјећа, по признању самих оснивача „Одбора 5 за вртање аутокефалности Црногорјске цркве“ (1993), већина њих су били атеисти. „Та група, подржана у то вријеме Либералним савезом на челу са Славком Перовићем, каменовала је Цетињски манастир (1991) на Петровдански сабор током Литургије коју сам служио са старим митрополитом Данилом у црквеној порти. Све је било припремљено за окупирање манастира, избацивање двојице митрополита, монаштва и побожног народа, како би та група преузела манастир и Митрополију у циљу ‘вртања’ тамо њихове Црногорске цркве. Било је и рањених, замало и мртвих. Само Бог и Свети Петар су спасли тај празник од крвопролића. И сами ћете признати да стварање у Црној Гори Цркве на каменовању ћивота Светога Петра, незапамћеном у историји Црне Горе (ни у временима окупације), не може имати Божјег благослова ни за кога, а камоли за Црну Гору. Тај г. Славко Перовић, по свједочењу самог архимандрита Антонија Абрамовића пред патријархом Павлом, позвао је писмом истог (1993) да се прихвати оснивања и поглаварства тзв. ЦПЦ“, подсјетио је митрополит. Иако је Антоније патријарху претходно рекао у Канади „да му не пада ни на крај памети да то учини, ипак је, будући читавог живота заљубљен у ђинђуве владичанске митре, дошао и пред Двором краља Николе од руље био проглашен за „митрополита“ (тај чин никад није добио ни од кога). Тако је оснивана „Црногорска црква“ – истиче се у писму митрополита Амфилохија. Како подсјећа да се послије Абрамовића те улоге прихватио Мираш Дедеић, „Ваш гост на пријему, бивши свештеник Цариградске патријаршије, лишен свештеничког чина и од патријарха Вартоломеја стављен под проклетство, како он, тако и свако ко од њега узима ‘благослов’. О томе је патријарх Вартоломеј писмено обавијестио у своје вријеме бившег премијера Мила Ђукановића и тиме потврдио једном за свагда да та ‘вјерска заједница’ не постоји за васељенску Православну цркву“, нагласио је митрополит. Подржана и створена од партије Либерала, једно вријеме и од СДП-а, а сада од званичне власти Црне Горе (послије 1997. године, односно послије референдума 2006, регистрована први пут 2000. године лажно се представља, како она, тако и њено „свештенство, покушава да отима храмове Митрополије, води судске процесе у том циљу, проглашавајући себе за наследницу Православне цркве Краљевине Црне Горе, иако са њом, као ни са Православном црквом уопште у свијету, нема никакве везе, ни по настанку, ни по оснивању и устројству, ни по историјском континуитету и вјеровању. Једино што подсјећа на њу и тиме обмањује лаковјерне, јесте антиканонски и противуставно узурпирани назив ЦПЦ – каже митрополит Амфилохије. У нормалним уставним државама, како је додао, таквима се суди за лажно представљање и криминално организовање. Митрополит додаје да је сагласан са ставом премијера Марковића да је држава дужна да обезбиједи једнаку слободу вјероисповијести за сваког грађанина Црне Горе. Запитао се да ли спада у уставну обавезу Владе Црне Горе и државних органа да региструје, законски признаје и подржава било коју вјерску заједницу, било партију или неку другу организацију под именом и са правима већ постојеће организације, у овом случају Цркве са континуитетом од осам вјекова. „Ноторна је превара и лаж да је стварањем Краљевства СХС наводно краљ Александар укинуо ЦПЦ. У ствари, управо је Свети синод Православне цркве Краљевине Црне Горе, први од свих покрајинских Цркава-Митрополија, донио одлуку (1918) о обнављању и васпостављању јединствене Пећке патријаршије, укинуте султаном 1766. године. Цариградска патријаршија је о томе издала Томос (1922), а краљ Александар, у име државе, као што данас предсједник проглашава законе, потврдио. Сво свештенство, монаштво и православни народ у Црној Гори су то једнодушно прихватили; од тада до данас, Митрополија наставља да живи и дјела под својим именом, са својом имовином и свеправославно признатим достојанством. Као такву су је последњих двадесет година посјетили скоро сви православни поглавари, на челу са васељенским, московским и јерусалимским патријарсима, учествовали, са нашим патријархом у њеним свечаностима, освећењима великих храмова итд.“, навео је митрополит Амфилохије. Тиме је, сматра он, Митрополија дала и даје немали допринос угледу Црне Горе на свјетском плану. Запитао се чиме то Митрополија црногорска и остале православне епархије у Црној Гори, као вјековне самоуправне епархије Пећке патријаршије, од 1931. године назване СПЦ, угрожавају државност Црне Горе. Зар се Митрополија, наглашава митрополит, припадајући СПЦ не назива и „Црногорском“ ако неком из националних разлога смета оно „Српска“. „То поистовјећивање Цркве са нацијом и државом од неких, показује ноторно незнање самог свехришћанског Симбола вјере, који се чита на свакој Литургији, у коме се исповиједа ‘једна, света, саборна и апостолска Црква’. Ту нема ни римске, ни грчке, ни руске, ни српске, ни црногорске, ни кинеске цркве. Још је апостол Павле прије двије хиљаде година записао да ‘у Цркви нема ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, него су сви људи и народи једно у Христу Исусу’. Због тих појава, и у наше вријеме, поистовјећивања Цркве са државом и нацијом, на предлог наше помјесне цркве на Великом сабору на Криту (јуна прошле године), одлуке Цариградског сабора (1872), које су донијете сличним поводом везаним за ондашњи бугарски раскол, добиле су васељенски, универзални значај. Наиме, етнофилетизам је осуђен као ‘змијински отров’, као ‘проклета јерес’, која разара јединствени организам богочовјечанског универзалног Тијела Цркве Божије“, наглашава се у писму митрополита Амфилохија. Православне цркве, као и Римокатоличка, објашњава он, по природи нису националне, иако због историјских околности неке од њих носе национални назив. Оно што чини Цркву Црквом јесте, по митрополитовим ријечима, истинито исповиједање вјере, њено апостолско наслеђе и прејемство, епископални карактер и устројство. Цитира ријечи Светог Игњатија Богоносца: „Тамо гдје епископ са апостолским прејемством (рукоположењем), са презвитерима, ђаконима и народом служи Свету литургију, ту је ,једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, без обзира коме народу, времену или држави припада.“ „Кажете ‘Влада неће пресуђивати која је Црква озбиљна, а која је псеудовјерска заједница. Тачно, није у надлежности Владе, односно државе, поготово секуларне као што је Црна Гора, да се мијеша у устројство Цркве. Међутим, свака уставна држава штити и разликује праву монету од лажне монете. Дужна је да законом и судом штити, брани и гарантује име, право и имовину како појединца, тако и законом признатих колектива, заједница, установа. Заиста, та права је стекла и вјерска заједница тзв. ЦГОД од тренутка свога регистровања 16. јануара 2000. године. Од тада па надаље она има право да стиче имовину, гради храмове… Међутим, поставља се питање откуд њој као новокомпонованој вјерској заједници право да узурпира име једне установе која постоји осам вјекова и тиме да угрожава, отима, присваја њена вјековна права, и то уз помоћ државних органа“, указује митрополит Амфилохије. Црногорска влада је, додао је он, склопила „Темељни уговор са садашњим универзално признатим папом римским и његовом Католичком црквом“. Како напомиње, постоје данас десетина папа и њихових „правих Цркава“, али ниједна европска држава не склапа са њима уговоре. Постоје такође бројне „истините“ Руске цркве, грчке „старокалендарске цркве“, чак од двадесетих година прошлога вијека и једна „Православна Турска црква“, која из истих националистичко-државних разлога пориче општепризнату Васељенску патријаршију. „Али, колико знам, нико, па чак ни турска влада, не позива ову Цркву и њеног ‘папа Ефтима на званичне пријеме и не склапа са њом Темељне уговоре’. Зашто наша влада не позива и десетину других новоформираних вјерских заједница у Црној Гори на пријеме, од којих је притом већина призната као огранак неке шире међународно признате вјерске заједнице у свијету, не само регистрована у Црној Гори. Зашто једино форсира ову, ни од кога у свијету признату, вјерску заједницу звану ЦПЦ. И не само да је форсира него и финансијски издржава њене самопроглашене свештенике, гради јој храмове, додјељује имовину, дозвољава да шири најгнусније лажи о Митрополији црногорско-приморској и СПЦ, као и да сије вјерску мржњу, ствара диобу православног корпуса незапамћену у историји Црне Горе“, поручио је митрополит Амфилохије. Добро је, каже он, што се народу у Црној Гори, православног наслеђа, без обзира на национално и партијско одређење, не може продати рог за свијећу. „Чак и већи дио оних који су са идеолошко-етатистичких разлога у неком тренутку подржали ову племенскопартијску вјерску интересну заједницу временом све више схватају да се ради о пропалом, у суштини антихришћанском и антицрногорском пројекту, који нема будућности и који је срамота за изворну светопетровићевску Црну Гору и њено исконско вјерско, културно, морално и државотворно достојанство“, подвукао је митрополит Амфилохије. Сличан пројекат у НДХ Подсјећа и на, како је навео, један сличан пројекат из времена усташке Независне државе Хрватске. Како прецизира, Анте Павелић је, као и наши послијератни носиоци брозоморне атеистичке идеологије, покушао да уништи Православну цркву српску у усташкој Хрватској. „Убијена су четири православна епископа, стотине свештеника, а народа православног, срушених и отетих храмова и насилно покатоличених ни броја се не зна. Но, већ 1942. године Павелић је схватио да Православну цркву српску и народ не може уништити, па је онда створио „Хрватску Православну цркву, нашавши једног излапјелог старца руског епископа Гермогена, избјеглог од Совјета, између осталих, уз помоћ чувеног Пипера Савића Штедимлије и проклетог мог Морачанина Секуле Дрљевића, творца фашистичке Независне Црне Горе на Петровдан 1941. године на Цетињу. То је исти онај Секула Дрљевић који је са усташама у Старој Градишки око 20. априла 1945. одвојио командни кадар несрећне четничке црногорске војске, кренувше, по народној, на зли пут, на челу са Павлом Ђуришићем (њих 120), све их у Сави побио (или их по некима у Јасеновцу спалио). Обезглављену војску, њих око 9.000, прогласио је за војску Независне Црне Горе са црногорским капама“, наводи митрополит Амфилохије у писму предсједнику Владе. Ту је, подсјећа он, први пут и пјевана као државна химна „Ој, свијетла мајска зоро“ у Секулиној обради. „Није добро да се данашња независност Црне Горе темељи на сличним духовним и идеолошким темељима као НДХ или, не дај Боже, као Дрљевићка Независна. Не заслужује то Црна Гора Светог Петра Првог и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Црна Гора Светог Василија Острошког и краља Николе Петровића. Да узгред поменемо да је, нажалост, у том истом духу писан и прошлогодишњи Нацрт закона о слободи вјероисповијести, који, намјесто да озакони враћање, сагласно европском законодавству на које се Влада угледа, стремећи Европској унији, одузете Цркви и национализоване имовине предвиђа њено ново отимање и подржављење свега црквенога што је грађено у Црној Гори до 1918. године. Зли језици тврде да држава хоће то да учини како би то уступила ‘својој’ вјерској заједници тзв. ЦПЦ“, закључио је митрополит Амфилохије. Прогони, судски процеси, удари на имовину… По ријечима митрополита Амфилохија, послије благословеног разведравања над Православном црквом у Црној Гори, негдjе од 1991. до 1997. године кренуло је њено ново гоњење. Она је, како каже, једина од свих цркава и вјерских заједница данас ван закона непризната, без „Темељног уговора“. Једино се њени свештеници, монаси и монахиње прогоне, остајући без права боравка. Њено име, идентитет и имовина су угрожени, од ње се тражи да руши своје цркве (случај цркве на Румији). Против њеног митрополита се воде судски процеси, сада су три у току, на основу оптужби да „девастира културно благо Црне Горе“, обнављањем, седамдесетогодишњој небризи и запуштености препуштених, стотина храмова и манастира. Он је, такође, на оптуженичкој клупи ради „мијешања у политику“, због његове, од претходних црногорских митрополита, наслијеђене одговорности и бриге за свеукупно духовно-образовно, морално и културно народно биће и за темељење Црне Горе, њеног напретка и вјечног достојанства на предачком јунаштву и чојству тј. на вјечним богочовјечним вриједностима, на којима је вјековима грађено све што је у Црној Гори вриједно, а не на ефимерним поробљивачким интересима хомо економикуса данашњице – нагласио је он. Голгота Православна црква је, каже митрополит Амфилохије, посебно у Црној Гори, била и остала на Голготи. „Она је распета и прогоњена Црква. Навешћу само основне примјере код нас тога од 1945. године до данас. У току и послије Другог свјетског рата убијен је митрополит црногорски Јоаникије, ни данас му не знамо гроба ни мрамора, и више од 115 најбољих православних свештеника, само зато што су били вјерни Богу и Цркви и бранили своју вјеру и своја исконска права. Послије рата створено је партијско свештеничко удружење, као понушај замјене њиме вјековног устројства Цркве и њеног разарања изнутра. Суђено је десетине преосталих свештеника и затварани су, неки затвору и убијени примјер Милоша Јоксимовића 1949. године“, навео је митрополит. Додао је да је национализована црквена имовина, која ни до да нас није враћена, да би Црква била доведена на просјачки штап, а свештеници у биједи поткупљивани за мале паре. Народ је, како указује, одгоњен од Цркве, па су стотине храмова постали пусти и празни, а десетине хиљада Црногораца некрштени и отуђени од Бога и отачке вјере и морала. Додаје да је тек 1947. године било могуће поставити новог митрополита Арсенија, који је 1954. године осуђен на 11 година затвора као „непријатељ државе и народа. Кад му је истекла казна забрањен му је повратак у Црну Г ору, четворица његових свештеника су затварани, тучени и тројица приморани да свједоче против њега на суду. „Друга православна епархија у Црној Гори Будимљанско-полимска због насиља над епископом Макаријем и свештенством била је укинута 1956. године. Срушена је црква (капела) Светог Петра првог на Ловћену, погажено завјештање Петра другог и он утамничен у зиндан фараоновског маузолеја, гдје и до данае чами. Зато што се томе супротставио митрополит Данило и Свети синод СПЦ, против митрополита су одржане демонстрације на Цетињу, једине такве врсте у послијератној Црној Гори. Први пут се тада појавила идеја о стварању ‘Црногорске цркве’ непризнавањем њега за митрополита, да би се оправдао тај злочин. Кад су питали тадашњег главног актера рушења цркве на Ловћену – Ђурановића (неки кажу да је то био Орландић), зашто нијесу послије рата створили ‘Црногорску цркву’ одговор је био: ‘Ми смо рачунали да је Црква уништена и да ће нестати'“, написао је митрополит Амфилохије. Гдје је неправда, ту нема слободе Слобода која није слобода од неправди, насиља, али и смрти пролазности и ништавила представља химеру, а не истинску слободу, каже митрополит Амфилохије. „Човјек лишен права, нарочито права на бесмртноа и вјечни живот, окован у крлетци времена и земног простора личи на миша у мишоловци“, написао је он. „У нади да ће се садашња државна администрација ослободити од наслијеђених идеолошких предрасуда о Цркви и сачувати од модерних заблуда о човјеку и људском друштву, макар се оне звале и „европске“. У вјери да ће престати да гради будућност Црне Горе на продубљивању духовних, националних, језичких, образовних, културних диоба, тј. на располућености црногорског свеукупног бића и на ономе што Црну Гору не гради него разграђује и разара све у њој свето честито. У нади да ћемо о свему овоме моћи и усмено поразговарати, примите, господине предсједниче, изразе мога особитог поштовања“, наводи се митрополитовом писму премијеру. View full Странице
  3. Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић. Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо. Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу. Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине. Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација. Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре. Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису). Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску. Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља. Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији. Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа. Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице. На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом. Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху. Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви. Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали. У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве. Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља. Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку, представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског. Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима. Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих. Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени. Наука
  4. Зборник радова Манастир Студеница - 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Научни скуп Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве посвећен једној од најмањих а истовремено и најважнијих цркава српског средњег века, како је Слободан Ћурчић с правом назива, одржан је у Београду 8. маја и у манастиру Студеници 9, 10. и 11. маја 2014. године, у организацији Одељења историјских наука Српске академије наука и уметности, Православног богословског факултета Универзитета у Београду и манастира Студенице. Чланови Организационог одбора који су припремили скуп били су академици Димитрије Стефановић, тадашњи генерални секретар САНУ, Љубомир Максимовић и Гојко Суботић, као и архимандрит Тихон Ракићевић и протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић. Зборник радова Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве (Београд 2016) исход је рада студеничког скупа, у којем је учешће узело 26 истраживача – историчара, византолога, археолога, историчара уметности, филолога, музиколога и теолога. Њих двадесет објавило је саопштења у зборнику о којем данас говоримо. Пре него што пређемо на детаљније казивање о радовима посвећеним студеничкој задужбини ненаситог зидатеља божаствених цркава, дозволите нам да изнесемо једну уводну напомену методолошке природе. О текстовима објављеним у зборнику нећемо говорити редом којим се они у њему појављују. Уместо тога, поступићемо попут архиепископа Данила II – он је, пишући о Милутиновим задужбинама, то чинио не на основу хронолошког реда њиховог подизања, него на онакав начин и у оној мери које је захтевала природа његовог текста, како је тачно запазио Бранислав Тодић. То значи да ћемо радове из овог зборника прво груписати по тематским целинама, а потом мишљење о њима, проблемски обједињеним, изнети пред вашу уважену пажњу. Први тематски круг обухвата непосредна истраживања саме Краљеве цркве. О њеном архитектонском решењу писао је Слободан Ћурчић у раду Краљева црква у Студеници. Симболика, архитектонска концепција и реализација – улоге Данила II, приметивши да је Краљева црква, иако по концепцији плана и решењу детаља припада византијском стилу, истовремено по начину зидања ближа романичким градитељским традицијама. Ћурчић архиепископа Данила II сматра кључном личношћу у уобличавању нове српске градитељске синтезе, блиско повезане с најзначајнијим и најбољим стваралачким средиштима тога доба. На основу анализе програмских, иконографских и стилских особености фресака храма Светих Јоакима и Ане Миодраг Марковић у раду Михаило Астрапа и фреске Краљеве цркве у Студеници потврђује ауторство солунског зографа и његове дружине. Следећи тематски круг обухвата текстове који се, осим на Милутинову задужбину, односе и на друга сакрална здања студеничког комплекса. Тако је Милка Чанак Медић у саопштењу О другом студеничком ктитору на основу принципа наследног ктиторског права објаснила Радослављеву градитељску интервенцију у Немањиној задужбини, а архимандрит Тихон Ракићевић указао је на теолошке претпоставке и последице развоја олтарских преграда и промена у њиховим решењима у раду Богословске идеје у олтарским преградама у периоду од Немањине до Милутинове студентичке цркве. Марко Поповић је у студији Студеничка здања краља Милутина на основу нових археолошких истраживања – која су омогућила прецизније сагледављање историје манастира издвајањем осам основних културних хоризоната – проширио сагледавање Милутинове градитељске активности у студеничком комплексу са цркве Јоакима и Ане још и на реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. Драган Војводић је у тексту Родословне представе и идеја прародитељства у манастиру Студеници, говорећи о Краљевој цркви и двема монументалним композицијама – Лози Јесејевој и Лози Немањића – насликаним на источној страни западне улазне куле, изнео мишљење по којем је наглашено истицање култа прародитељства у Студеници повезано с њеном улогом гробног места родоначелника светородне династије и представника првих њених генерација. Тематски круг посвећен самом краљу Милутину обухвата пет саопштења, од којих се два односе на Милутинова житија. Прво од њих, под називом Задужбине краља Милутина у делу архиепископа Данила II, написао је Бранислав Тодић, који анализирајући Милутиново житије као значајан историјски извор за разумевање краљевог градитељског подвига његове задужбине сматра преокретом у српској уметности јер се оне непосредно по настанку укључују у предводнички ток уметности православног света 14. столећа Друго саопштење – Синаксарно житије светог краља Милутина патријарха Данила Бањског Томислава Јовановића – у ствари је критичко издање овог дела на основу његовог најстаријег и најочуванијег преписа, насталог крајем 15. века (ХИЛ 479); он је упоређен са пет других преписа, сачуваних у целини или фрагментарно, и с Римничким Србљаком арадског епископа Синесија Живановића, уз одговарајући увод и коментаре. Аксинија Џурова у прилогу Хронологија култа Стефана Уроша II Милутина у југозападној Бугарској пише о култу Светог краља у бугарској писаној традицији (о односу српских предложака и бугарских дела агиографске и култне богослужбене намене), усменој традицији (у којој култ искорачује из званичних црквених оквира и започиње свој аутономни живот у спонтаној народној побожности) и ликовној уметности (где посебно истиче значај поменутог Србљака, штампаног 1761. године, као предлошка и узора за изображавање српских светитеља у каснијем бугарском живопису). Срђан Пириватрић се бавио питањем наследника Милутиновог престола у раду Византијско-српски односи из друге половине владавине краља Милутина (1299–1321) у делима савремених цариградских историографа на основу одговарајућих одредаба у санкцијама савремених краљевих повеља и њихове историјске контекстуализације. У прилогу Ђорђа Бубала под називом Неколико запажања о повељи краља Милутина за манастир Бањску продужују се дипломатичка истраживања претходника на такав начин да се, с једне стране, расправља о питању природе Светостефанске хрисовуље сачуване у облику књиге, док се, с друге, разматрају време, место и околности проналажења хрисовуље цара Душана за манастир Бањску. Следећа тематска целина обухвата радове у којима се Милутиново доба посматра из агиолошког и литургичког угла. Заједничко истраживање сложеног феномена светости и механизама конституисања светачких култова у средњовековној Србији резултовало је радовима Смиље Марјановић Душанић Свод српских светих у доба краља Милутина – династички култови и Данице Поповић Свод српских светих у доба краља Милутина – култови архијереја и пустиножитеља. У њима се из агиолошке перспективе анализирају промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, разлози који су до њих довели и последице које су оне имале на црквени и политички живот Србије. Док се прва ауторка бави многоструким променама у сфери идеологије власти у српској средини крајем 13. и почетком 14. века, оним које су се одразиле и на династичке култове светих тога времена, односно новим функцијама светитељског чуда у епохи краља Милутина, друга пише о Милутиновом добу као о раздобљу у којем су, у две етапе – у време Теодосија и у време Данила II – учињени одлучујући кораци ка „стварању сабора српских светитеља“, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља; ова ауторка такође истиче кључну улогу жанра чуда у градњи и утврђивању култова српских светитеља. Требало је да Краљева црква продише пуним плућима, а за то није било довољно да буде пројектована, изграђена, осликана и украшена. Морала је да буде крштена – како је освећење храма на једном месту назвао Савин агиограф Доментијан. Због тога је било потребно одговорити на следећа питања: Којим је чином освећена Милутинова студеничка задужбина? Какво је било порекло тог свештенодејства и какво је његово богословско и духовно значење? Рад Теолошко тумачење чина освећења литургијског простора код Срба у 13. и 14. веку покушава да пружи одговоре на њих. Ту се наводи да је црква освећена највероватније поретком који се налази у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286. године или у неком његовом савременом препису, данас непознатом, да је овде реч о словенском преводу постиконоборачког евгхологиона чији је најстарији сачувани примерак Стратигијев евхологион из 1207. године, а да теолошко тумачење тог чина обред посвећења храма, односно увођења храма у званичну употребу, повезује са светотајинским триптихом хришћанске иницијације – крштењем, миромазањем и учествовањем у евхаристији. Последња група радова што ћемо је представити вашој ученој пажњи обухвата шест саопштења која се у ширем контексту – било временском, било тематском – везују за основну тему овог скупа. Ненад Милошевић у раду Богослужбена форма у Српској Цркви у време Светог Саве отвара питање српског богослужбено-уставног поретка у 13. и 14. столећу, показујући да у Србији тога доба није било двојности типика, већ да је од самог почетка њеног богослужбеног живота на снази био монашки богослужбени устав. Везе манастира Студенице са Карловачком митрополијом у 18. веку, првенствено на основу епистоларне грађе, обрадио је Предраг Пузовић, док су Гордана Јовановић и Александар Јаковљевић у саопштењу Антропонимија области Студенице према турском попису из 1548. године обрадили антропономастички материјал на узорку становника тринаест села која су се налазила у непосредној околини манастира Студенице. На самом скупу прочитана су и у зборник су уврштена и два саопштења из сфере црквеног права. У првом – под називом Ктитор и игуман према хиландарском и студеничком типику – Радомир Поповић говори о односу између ктитора и игумана тих манастира као својеврсном одразу односа световне и духовне власти. Друго саопштење – Права ктитора као изазов црквеном поретку – написао је Зоран Крстић. Аутор се у њему успешно бави анализом „тамне“ стране ктиторског права, како је сам назива. Он из нове и важне перспективе показује како се на плановима канонског статуса клирика, врсте богослужења у ктиторским црквама и права својине над ктиторским здањем могу десити – и дешавала су се – кршења доброг црквеног поретка, односно нарушавања основних еклисиолошких принципа. Весна Сара Пено у раду Црквено појање у контексту богослужбене реформе и исихастичког покрета у 14. веку истражује ишчезавање облика азматске музичке праксе и појаву калофоније, која, између осталог, резултује и покушајима изражавања идеала исихастичког безмолвија музичким вокабуларом. Временски оквири којима је омеђено наше данашње излагање условили су краткоћу приказивања резултата радова обједињених у зборнику Манастир Студеница – 700 година Краљеве цркве. Искрено се надамо да уваженим колегама чији се радови налазе у њему тиме није учињена превелика неправда. Сигурни смо, међутим, у то да се и из овог сведеног излагања, а поготово пажљивим читањем студија о којима смо данас овде говорили, може стећи утисак да су њима досадашња истраживања о краљу Милутину, његовој студеничкој задужбини и времену њеног настанка допуњена и проширена, те да је, самим тим, научни скуп који им је посвећен испунио своју сврху. Научне резултате овог зборника можемо сажети на следећи начин: Краљева црква у Студеници, коју су осликали солунски зограф Михаило Астрапа и његова дружина, исход је нове српске градитељске синтезе, а њој је посебно допринео архиепископ Данило II. Она, као и друге Милутинове задужбине, представља преокрет у српској сакралној уметности, преокрет који је укључује у предводничке токове архитектуре и сликарства православног света оног доба. Црква је освећена највероватније по поретку забележеном у рукопису писара Драгомана Студеничког из 1286; у њој се богослужило у складу с монашким богослужбеним уставом, који су пратили одговарајући музички напеви. Милутинов градитељски подвиг у Студеници, поред те цркве, обухвата и реконструисану манастирску трпезарију, дограђени анекс испред западне капије и монументални конак уз југоисточни део обимног бедема. О Краљевој цркви не може се говорити уколико се у обзир не узме и Немањина задужбина, коју је краљ Радослав на основу наследног ктиторског права проширио припратом и у којој се подједнако пажљиво неговао култ прародитељства. Примећено је да се олтарске преграде тих цркава разликују у мери у којој су се разликовале теолошке визије оних што су их подизали. У зборнику је решено питање наследника Милутиновог престола као камена спотицања српско-византијских односа, истражене су Светостефанска хрисовуља и хрисовуља цара Душана за манастир Бањску, расправљано је о односу ктитора и игумана у Савиним типицима и указано на могуће злоупотребе ктиторског права у теолошко-канонском животу Цркве. Такође је скренута пажња на промене у разумевању светитељских култова Милутиновог времена, посебно на одлучујуће кораке у стварању сабора српских светитеља, у који се, поред династичких култова, укључују и култови светих архијереја и пустиножитеља. Указано је и на везе манастира Студенице с Карловачком митрополијом у 18. веку, представљена су антропонимијска истраживања студеничке околине у 16. веку, анализиран је култ Светог краља у бугарској писаној и усменој традицији, као и у ликовној уметности, и дато је критичко издање Синаксарног житија светог краља Милутина патријарха Данила Бањског. Није на одмет запазити и то да се међу поменутим темама неке појављују први пут, док су се другима научници претходних генерација већ бавили. Као да су учесници студеничког скупа – надахнути Милутиновим приступом стваралаштву – истовремено својом писаном речју подизали нове задужбине, али су и обнављали стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, проширујући и продубљујући њихова сазнања. То, опет, представља знак наде да ће се ова истраживања наставити и у будућности. Неке од тема тек ће крочити на научну сцену, док се друге већ назиру на страницама овог зборника. Илустрације ради, навешћемо само питање посвећивања храма или именовања цркве, како га поједини од поменутих аутора називају. Нама се чини да се у правилном и потпуном сагледавању и решавању тог проблема не сме заобићи темељни хеортолошки принцип по којем су формирани сви значајни празници црквене богослужбене године, а који је краљу Милутину и његовим савременицима био добро познат, јасније и очигледније него што се то нама данас може учинити. О чему је реч? У црквеном празничном календару након великог, примарног празника увек следи мањи светачки спомен, то јест прослављају се такозвани секундарни актери празника. Тако се после празника Рођења Христовог прославља Сабор Пресвете Богородице, после Крштења Христовог Сабор Светог Јована Крститеља, после Сретења Господњег Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана итд. Органску повезаност тих празника истичу црквена химнографија, отачка тумачења и сам литургијски начин њиховог прослављања. Када знамо за то, постаје нам очигледније да је Милутиновом одабиру Светих Јоакима и Ане за патроне нове цркве у студеничком комплексу могао допринети и овај lex orandi – закон молитве – по којем се великој, централној студеничкој цркви, посвећеној Мајци Божијој, природно придружује други, мањи храм, посвећен њеним родитељима. Студенички скуп, рецимо и то, одржан је у навечерје значајних јубилеја – 800 година српске краљевине и 800 година аутокефалне Српске архиепископије – и он их истовремено и најављује и указује на начине истраживања, сагледавања и тумачења научних питања везаних за њих. Одлуком да се други део скупа посвећеног Краљевој цркви одржи не само крај ње него и њој – у складном низу прожимања радних сесија скупа и манастирских богослужења – Организациони одбор омогућио је учесницима да оно што су говорили и писали о задужбини безбројног украситеља светих цркава истовремено доживе и искусе у њој. На тај начин, сигурни смо, њихово разумевање и тумачење цркве Светих Јоакима и Ане Стефана Уроша, праунука светога Господина Симеона и унука Првовенчанога краља Стефана, сина великога краља Уроша и краља свих српских земаља и поморских, како је Милутин назван у ктиторском натпису своје задужбине, били су надахнути и продубљени. Наука View full Странице
  5. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић
  6. Након у новембру одржаног Сабора свих архијереја, и по његовом једнодушном закључку, у јануару о.г. и Синод Јелинске цркве (архиепископ Јероним и 12 чредних архијереја) упутио је вјерном народу Посланицу о резултатима Светог и Великог Сабора на Криту. Текст посланице у преводу на српски донијела је Митрополија црногорско-приморска на свом сајту 25.04. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић View full Странице
  7. Version 1.0.0

    42 downloads

    ЧЕДОМИР МАРЈАНОВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ - ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
  8. Version 1.0.0

    40 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III
  9. Version 1.0.0

    54 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ I
  10. Version 1.0.0

    45 downloads

    ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ ОПШТИ ДЕО
  11. У организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске Епископ браничевски Игњатије одржао је предавање у Епархијском центру у Бијељини. Предавање је одржано у Недјељу православља, 5. марта 2017. године на тему Свете тајне Цркве Христове. Владика Игњатије је истакао да све Свете тајне извиру из литургије. Када наш народ каже да иде у Цркву превасходно мисли на Свету Литургију. View full Странице
  12. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/
  13. У понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/ View full Странице
  14. Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД). Један део руске емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу. За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“. Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“. Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“. Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића. Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински. Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност. Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“.
  15. Приказ др Владимира Коларића књиге оца Дмитрија Григоријева Достојевски и Црква, изворно објављеном у Православљу - новинама Српске патријаршије, бр. 1195-1196, 1-15. јануар 2017., стр. 36 -37. Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД). Један део руске емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу. За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“. Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“. Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“. Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића. Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински. Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност. Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“. View full Странице
  16. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ)
  17. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице
  18. Идеја о стварању храма Уралс посвећена једном од најугледнијих српских светитеља, је настао као одговор на трагичне догађаје из 1999. године у Југославији, када се ваздушни удари НАТО-а спаљених древна и лепа Балкана земља, и окрутан верски и етнички конфликт убили своје људе, напуштен њени села и градови, дробљење споменика историје и културе, међу којима су српске православне цркве и манастире ... Млади Срби из Крагујевца, преживео 79 дана НАТО бомбардовања, у августу је 99. стигао у Јекатеринбургу у посету ученика словенске школе који је иницирао овај састанак и прихватање све трошкове летова, смјештај и психолошке рехабилитације од 24 српских ученика, међу којима је био тренутна познати српски певач - Јелена Томашевић. То је била прекретница догађај у развоју неформалних људске, руско-српских односа - комуникација деце из древног обичаја церемоније братимљења завршила. Славиц школа, невладине образовне институције које раде у Јекатеринбургу у 1991. и 2008. години. Она је организовао њен учитељ-иноватор Лианна Петровна Никитина. Поред општих предмета у различитим фазама деце обуку да проучава историју словенских народа, словенски језици, руски филозофија и главни циљеви образовања су били верни духовном и историјском наслеђу и љубави према отаџбини. Добро јак пријатељство повезан школу са различитим образовним институцијама и јавним организацијама балканских земаља. Неколико пута и ученици су Словени школа је дошао у Србију у лето - у медународном дечјим камповима, а зими - на празник Светог Саве, који је у Србији поштованог као покровитељ школа и образовања, а његов дан и нашироко слави свуда. У словенској школе смо проучавали децу различитих националности, религија и идеологија, уједињени у заједничком љубављу према отаџбини и поштовање једни другима културе. На захтев родитеља на тему "Православна етика" је уведен за децу из православних породица. За његовог учења у 2002. години у школу са благословом архиепископа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент дошао до свештеника Олег Вокхмианин. Отац Олег, у догледно време дипломирао је на Урал Политехничком институту смер у "Радио инжењеринга" и прошла кроз рат у Авганистану на захтев оснивача и директора школе Лианна Петровна Никитина водичу и физике лекције. Уз искрене љубави и поштовања према њему, и третиране са децом, и средњошколаца, наставника и родитеља. Са доласком оца, Олег, а на идеју да отвори школу у храму Светог Саве као симбол руско-српске православне братства. Директор је истакао један од школских зграда са одвојеним улазима, грађевинског материјала за поправку, а у јануару 2003. године надбискуп Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент посети школу, епископ благословио стварање салашу у име Саве, а његов отац је био ректор Олег је именован. Црква желео да светло, топло, у традицији руске дрвене архитектуре. Отац Олег и један од парохијана, Генадиј О Еремеев сами завршио главни посао - плаштом зидови, преградни зидови направљени, поставити иконостас и олтар. Први сервис је одржан на празник Благовести 7. априла 2003. године. Тако је почео причу о храму Светог Саве у Јекатеринбургу - једини у Русији, на граници континената Европе и Азије на века и миленијума ... Како гласан звук, зар не? И поред тога, то је једина црква у огромном делу града. Због тога, он је уједињена под окриљем многих људи, он је дошао и зреле верници, и младе породице са децом. Важан део црквеног живота, осуда Олег оца је ранг у саопштењу. Цоминг током године да разговара са свештеником, подучава основе вере, човек навикао на свакодневни одговорно морално-религијског избора у њиховом понашању и начин живота, у односима са другима, и постаје свестан себе као део заједнице. Јануар 25, 2004 на Дан сећања на храма Светог Саве је посетило надбискупа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморје. Студенти словенска школа одржао је концерт, који је извео древне руске народне песме и песме и песме о Светог Саве српског језика, са топлим и одушевљено примили госте. Мали храм, тихо али упорно служили за очување и јачање везе духовног јединства Православне Русије и балканских земаља. Међутим, до септембра 2005. године словенска школа била приморана да се пресели у другу зграду, а бивши - био пребачен за само власницима приватних вртића чији храм није била потребна. Без зидина Храма духовног отпора Светог Саве расте своје вернике. Услуге су парохијани у зградама, заменик централни - и тако је то трајало три године. Током овог периода, тешкоће верници окупили, и зато што је духовно и активности заједнице и живи темељ сваког истински националне цркве. Сваки дан збор стоје у реду на пријему у различитим градских власти, и на крају, његова упорност је званичну доделу земљишта за изградњу храма. Екатеринбург Управа одобрила Мастер план за изградњу каменог храма Светог Саве у српско-византијском стилу архитекте Предрага Ристића и Саве, под условом заједницу као поклон. Изградња великог храма каменим захтева много средстава за изградњу и времена да се припреме документацију о вези комуналних услуга. Стога, у почетку, за брзо организовање црквеног живота у парохији стицања место 5. децембра 2008. године у углу додељена подручју града са благословом архиепископа Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморски парохијани су почели да граде малу дрвену цркву Св Симеон Миро-стреаминг, отац Светог Саве. Парохијани су рекли: "градимо на могућности - богати људи које смо - зато полако. Ми нисмо узнемирени ову чињеницу: време да, бар мало, али учествовати сваки. Чак је и бака од пет са сваке стране, повлачење трупаца са конопцима горе. Зато смо ојачали пријатељство да су сви препознали. " У ствари, свако урадио оно што је могао. Виктор Ђермановић Антонов украшен храм богато дрвене резбарије, Виталиј О Игнатиев извршен сликање иконостаса, а свештеник је овладао професије и дизајнера и електричара и кровних покривача, и пеци-монтер и лимар. У дизајну једног од парохијана, Иоури, он је понудио да направи транспарентан кров. Тако су чинили: осмерокут деликатан, транспарентан, - Небо испуњава молитву. Већина руски шпорет греје храм. Љубав према Богу, људи и Завичајни обичан вежите своје јединство. Црква је био разноврстан едукативни рад: војно-патриотске догађаје, спортске догађаје, планинарење, свечаних представа и концерата духовне или историјских датума. Ефективна дечија недеља школа, где је, заједно са духовним стварима, у распореду часова за дечаке и девојчице - "домаћица", "Кување", "занатлије". Млади парохијани који су укључени у обнови напуштених храмова у удаљеним селима, посетите сиротишта, не заборави пажњу на бораца војних сукоба. У правцу "Нативе линије" у парохији горе и трчање матичног одбора, која се бави образовањем деце на основу традиционалних православних моралних вредности, породичне заштите од непотребног уплитања функционера старатељства, помоћ у превазилажењу породичних сукоба духовни и правни начин. Прошле године, неколико парохијани направио ходочашће у храмовима и манастирима Србије и Црне Горе, где их је примио као породица, уживање постојање у храму на удаљени Уралс у име српског свеца и показује цркве изграђене на Балканском земљишта у част руског, дубоко поштовани међу Србима и Црногорци. Инспирисан сликама милости и светло света мјеста ходочашћа на путу збор вратио у родни, чекајући наставак радова на изградњи великог храма каменим. Парохијани су припреме за дуго, одговоран, напорног рада. Још једном, и имала је неопходна средства за прикупљање цео свет, а за изградњу заједно. Али свештеник је уклоњен са дужности ректора, са текстом "неефикасан коришћења земљишта", његово место је заузела друго свештеник, који је рекао збор епархијског планова за брзо изградњу храма у име Св Сава. Шест месеци касније, он је представио скице план заједнице, који је већ подигао и постојећи дрвену цркву у част Светог Симеона Миро-стреаминг ... није било. То није било у том авиону, и просторије за рад са децом и организовање парохијски живот. На слуђеним питања парохијана затим умирујућим одговор који рушењу цркве брвнаре, нико неће, "ово је Храм народа, нико неће дирати." Шест месеци касније, нови пројекат, који још увек није био дрвена црква и више није црква Светог Саве - и његово име појавило густо извести у црним маркером ... А сада, након писменог захтјева за митрополита, након састанка са својим помоћницима, заједница чује исту ствар: "У вашем мишљењу неће напустити наду - постоји још један храм, други светац." Да ли је Свети Спиридон Тримифунски (који жели да изгради храм представника грчке дијаспоре са благословом митрополита) у животу некога опљачкала, уништена, користећи свој ауторитет епископа, интервенисала насилно у нечијој судбини? Напротив, он је дао сиромашнима све његове. Зашто га воле - јер је био велики асистент у потребама и проблемима људских, а не разарач. Целог живота без сумње, каже да неће дати сагласност на такву акцију икада, али да нико и не поставља. Као да није било живота и заједнице историја, парохија, садашњи Храм народа, живи симбол руско-српском пријатељству, које је издао дефаулт преко ноћи, заборав, а некоме иде у прилог - Бог зна - да су занемарили интересе духовног и историјског и геополитички значај. У Јекатеринбургу, живи и ради велики број Срба, али у храму њиховог националног јединства су свети. Али заједница ради као физичка и ментална снага вршили подстицање, украсе и одржавање место духовног заједништва са братским словенским народима у Урала. Не за награде и признања - на захтев руског срца. Не очекујући захвалност од Срба - без патетике. Али у садашњој ситуацији, која угрожава опстанак цркве, збор има право да се ослони на помоћ и подршку српске дијаспоре у Јекатеринбургу. Од првог сервиса у 2003. години и до данашњег дана, без паузе, свештеник изговара молитву за заштиту и спас православних хришћана у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији и на Косову. И ко би рекао ни реч молитве и награде за издржавање парохијана, за сигурно обављање њихових надања? У наставку изградње храма само Саве Русије - симбол словенског јединства. За очување дневника цркве Светог Симеона Миро-стреаминг - Народне Темпле, која је изграђена руке обичних људи, где кроз транспарентан куполом неба осмех на вернике благослов на свакодневни феат ... Адрес статьи: http://ruskline.ru/analitika/2016/05/25/narodnyj_hram/ Сайт храма Симеона мироточиваго: http://savva.orthodoxy.ru
  19. Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника. Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4). Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој. Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24). Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности. У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2017. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ бивши нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД
  20. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2016. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника. Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4). Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој. Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24). Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности. У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2017. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ бивши нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД View full Странице
  21. Занима ме неколико питања у вези с апостолским прејемством код данашњих ''цркава''! 1. Које ''цркве'' данас имају апостолско прејемство? 2. Којим ''црквама'' признаје Православна црква апостолско прејемство? 3. Којим ''црквама'' признаје Католичка црква апостолско прејемство? Код протестантских цркава, ако која има прејемство (под тим подразумевам оне бискупе који проистичу рукоположењем од других бискупа, а који воде поријекло од бискупа прије реформације), замолио бих да се да списак њих.
×
×
  • Create New...