Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 574 results

  1. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине 21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве
  2. Свечана академија "Страдање и васкрсење Цркве Ружице - поводом 150 година велике обнове: 1867 - 2017" биће приређена 20. септембра у 20 часова у великој дворани Коларчеве задужбине. Благослов ће упутити Патријарх српски Г. Иринеј, поздравну реч протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, старешина Цркве Ружице, док ће о духовном животу ове светиње и њеном историјату казивати њени духовници протојереј-ставрофор др Саво Јовић и протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић. Учествују Београдски мушки хор и Хор манастира Ковиљ. Режисер програма је Божидар Ђуровић, сценарио Милован Витезовић, Биљана Ђуровић, костимограф Катарина Грчић, глумци: хаџи Ненад Маричић, Биљана Ђуровић и Никола Угриновић. Прослава 150. годишњице велике обнове Цркве Ружице: 20. септембар 2017. 17.00 - празнично бденије 20.00 - Свечана академија у великој дворани Коларчеве задужбине 21. септембар 2017. 09.00 - Света Литургија Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  3. Видео прилог:http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2017/09/03/9881543/nemanja-matic-030917.mp4 Немања Матић помаже родни крај, од обнове цркве до фудбалског стадиона недеља, 03. сеп 2017, Извор: РТС Упркос томе што је најплаћенији српски фудбалер, репрезентативац и играч „Манчестер jунајтеда“, Немања Матић не заборавља родни крај и село Врело код Уба. Помогао је у обнови цркве, школе, изградњи фудбалског стадиона, а мештанима плаћа и дугове. Међутим, о томе не жели да прича а, како кажу мештани, љути се и када они о томе говоре. У Врелу код Уба, прича о селу почиње и завршава се, о њиховом миљенику, великом добротвору и добром комшији – светској фудбалској звезди Немањи Матићу. За мештане Врела, Немања, као и да није отишао у иностранство и постао тако славан. Спортисти великог срца Немања Матић није једини. Многи спортисти се баве и хуманитарним радом, а у томе им помаже Јован Симић. За њега се први пут чуло када је пре неколико година одлучио да продајом колекције дресова сакупи новац и помогне малој Нађи којој је за лечење било потребно неколико стотина хиљада евра. Јован је јуче на Љубичевским коњичким играма добио титулу почасног витеза Љубичева. Јован за РТС каже да је то што Нађа иде у школу, нешто најлепше што смо сви заједно могли да урадимо. Каже да је за њега био веома емотиван тренутак када ју је видео у Пожаревцу. Спортисти, истиче, много помажу, али не желе да се прича о томе. „Има много деце за коју нисмо чули јер је неко већ стигао да им помогне и плати лечење“, рекао је Јован. Јован тренутно прикупља средстава за хематоонколошку клинику у Нишу. Потребно је 20 милиона динара за цело крило у коме ће се лечити деца оболела од рака. Даље о Немањи Матићу „Дође ту, вози бицикл. Јавља се свима. Никад није прошао да се не јави и мом унуку. Њему свира, јавља се, дечко је баш на свом месту“, каже Милета Милосављевић из Врела код Уба. Виолета Јаковљевић каже и да долази у школу. „Долази редовно у школу да обиђе децу, да се игра са њимa“, рекла је Виолета. Поштујући Немањину скромност, мештани Врела не желе пуно да причају о свему што је учинио, али ипак поносно показују на радове у црквеној порти и на црквеном торњу, који се реконструише захваљујући познатом фудбалеру. Подсећају на његову помоћ и за уређење школске зграде, игралишта, за фудбалски клуб и много тога још. „Искрено речено, нисмо му се ми ни обратили да тражимо помоћ. Он је сам дошао и понудио нама помоћ да нешто радимо и, ето, хвала Богу, што видите да смо у великим радовима“, каже старешина цркве Небојша Миливојевић. Мештанин Врела Зоран Вићентић такође истиче значај Немањине помоћи. „Чињеница је да је много дао и даје и даље, што се тиче саме инфраструктуре, живота села. Вероватно хоће да помогне и тим младим људима да имају неки животни циљ“, каже Зоран. И не само у Врелу. И у Убу, на уређеном градском стадиону, видљива су Немањина добра дела. Намеран је да младима обезбеди услове да се баве спортом и можда крену његовим стопама. Немања Матић „Овде имате човека за кога не постоји нико на земаљској кугли ко није чуо јер игра за најпопуларнији клуб на свету и сви знају и сви га гледају као идола, а који је потпуно доступан свима и потпуно се једноставно понаша и увек спреман да помогне“, каже председник општине Уб Дарко Глишић. И стару зграду некадашње сеоске задруге Немања планира да преуреди у место за окупљање младих. Такав је, светски познат, а наш Немања Матић, поносно поручују његове комшије из родног Врела код у Уба.
  4. У Ресни у Катунској нахији прослављења слава храма Успенија Пресвете Богородице 28. августа 2017. У Цетињском селу Ресна, у срцу Катунске нахије, прослављена је храмовска слава Успенија Пресвете Богородице, коју слави тамошња сеоска црква, познатија у народу под именом „црква Милића“-јер је она братственичка црква бјеличког братства Милићи. Црква војводске куће Милића је специфична по пушкарницама које су уграђене у сами зид храма, а цијели објекат има посебан значај за то братство, као и за цијеле Бјелице. Најзначајнији догађај везан за тај крај десио се 1714. године када је Црну Гору напао везир Ћуприлић. У тој цркви затворилили су се Милићи, на челу са војводом Милијом, борећи се седам дана без престанка, док им је нестало муниције. Након што им је нестало муниције, Турци су провалили у цркву разбивши олтар, и убили их. Тај догађај је опјевао и Петар II Петровић Његош, чији стихови су урезани изнад врата у цркву. Свету Литургију је служио цетињски парох свештеник Гојко Перовић, а у служби је учествовао велики број вјерника, припадника братства Милића, који су за ову прилику, у поменуто катунско село, дошли са Цетиња, из Подгорице, Будве, Котора и Никшића. На Божијој служби пјевали су и чланови црквеног хора „Његош“ са Цетиња, предвођени диригентицом Милицом Пејовић. bdr bmd bdr bdr © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска
  5. У понедељак, 29. Августа 2017. године, Виндзор је захватило велико невреме праћено великом количином кише која је пала у веома кратком року. То је изазвало незапамћене поплаве великог дела града. Посебно је страдао део града где се налазе православне цркве. Добрим делом је полављена и црква Светог Димитрија, тј њене помоћне просторије. У потпуности су поплављене просторије Српске дечије школе као и црквена канцеларија . Чланови управе ЦШО Свети Димитрије су одмах реаговали и избацили воду у времену док је она још увек надолазила. На тај начин је спречено да дође до веће штете. Наредних дана ће се приступити процени штете а након тога ће уследити комплетна обнова и санација просторија како би деца на време почела редовну школску годину. Свештеник Јовица Ћетковић Источник - сајт Епархије канадске View full Странице
  6. Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура.
  7. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Сада доносимо део одломка из књиге о нездравом зилотизму као поремећају, а први део теме објавили смо овде: Поремећај, тј. нездрави зилотизам Где је мученички дух, ту је и борбеност. Расположење да се трпи, да се жртвује, па и да се умре, јесте саставни део здравог монашког настројења. Али, ово настројење ће остати здраво само ако монаштву остане за циљ оно најважније, оно што чини све друге врлине истинским врлинама - то је монашко смирење и љубав према Богу која се препознаје у љубави према ближњима. Дух здравог мучеништва о којем смо говорили, испуњен је смирењем и не тражи славу од људи. Тропар светим мученицима Пајсију и Авакуму ово јасно ставља до знања и каже:"Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте...". Не може нико да буде "истинит војник Христов" без наведених врлина - "кротости и смирења", а ове се врлине пројављују у безгневљу, неосуђивању и љубави према другима. Али, може ли се десити да се мученичко настројење изопачи у супротност оном што треба да буде? Нажалост, може. Како и на који начин? Већ смо у ранијим наставцима о осуђивању говорили о проблему телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а заправо је непромишљена и душегубна, о ревности чији су узроци преузношење и гордост. Оваква "ревност" унаказиће и компромитоваће мученички дух монаштва, тј. направиће од њега карикатуру мучеништва. Ово изопачење почиње сталном бригом о ономе што други ради, преношењем вести и жељом за сензацијама. Оно се наставља оговарањем и честим критиковањем других људи, које касније прелази у сурово осуђивање и изобличавање ближњих због њихових (наслућених, истинитих, умишљених, итд.) погрешака. Упорним и аутосугестивним истицањем којекаквих туђих грехова, монах почиње да гледа свет и друге људе углавном (или само) са негативне стране, али себе притом сагледава другачије. Обманут том лажном представом о ревности, такав "ревнитељ" ће пожелети да подражава свете Оце и мученике. Сама по себи, ова жеља није негативна, напротив, за смиреног монаха (који, наравно, не осуђује друге) она је доказ врлине. Смирен монах носи увек у себи дух мучеништва, без потребе да себе икако истиче и препоручује. Но, дух осуђивања не може да чека. Овај дух (који је, у ствари, прикривени дух гнева и мржње) нагони монаха да се прослави као мученик, и то - одмах. Нагони га да што пре и у што већој форми разобличава "грешне", као да је то пут стицања врлине и светости. Нездрави дух гнева присиљава човека да на овај начин опонаша свете. Човек притом заборавља да, ако су свети обличавали грешне и бешчасне, "то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога" (како учи свети Игњатије Брјанчанинов), а не "под утицајем својих страсти и демона". Он каже:"Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Гневни дух осуђивачког псевдомучеништва не може да чека. Он монаха тера да што пре изађе на позорницу великих људи и историјских личности. Нема бржег пута (нажалост погрешног) да монах себе направи "великим" него што је то пут унижавања, омаловажавања, прозивања и осуђивања других. Док велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама, такав истовремено престаје да брине о сопственом смирењу и о својим гресима. Но, истински монашки живот не може да задовољи нездраву жеђ за туђим гресима. Ову жеђ може задовољити само оговарање, дневна штампа са својим сензацијама и сумњивим подацима, и, наравно, Интернет, са мноштвом дубиозних информација (и најбестиднијих лажи) које су дошле незнано откуд и незнано од кога, и за које нико не сноси одговорност. Треба се сетити речи Светог Писма и замислити над упозорењем Господњим да ћемо за сваку празну реч "дати одговор у дан Суда" (Мт 12, 36). Овај духовни активизам заиста јесте некаква "ревност", "али не по разуму" (Рим 10, 2). Не треба бити много даровит и продуховљен па увидети да оваква "ревност" и овакво "мучеништво" нема везе са истинским мученичким духом монаштва и Цркве, већ да је реч о лажном и славољубивом, самопроглашеном, осуђивачком, гневном и немонашком "мучеништву". Овакав дух са презиром гледа на смирено монаштво. Свети Исихије Јерусалимски назива молитвено и драгоцено "чување ума" - "светлородним, громородним, светлоносним и огњеноносним". Монашко, аскетско чување ума је највећи противник гневног и разулареног духа осуђивања. Тај дух ће монаха који дуго ради на себи (тј. смиреног монаха( сматрати за онога који ништа не предузима и за онога којије подлегао конформизму. Дух осуђивања и гнева не види никакву активност у смиривању. За њега је једина активност коју жели да види и да призна - пошто-пото задобити славу светих, и то одмах. Стога овај дух нагоничовека да на сваког гледа са подозрењем и сумњом. Човеку који има зле помисли према другима тешко је приближити се и помоћи, тј. појаснити му штетност пребивања у таквом стању. Старац Пајсије Светогорац каже: "Ако приђеш да помилујеш човека који нема добре помисли, он ће помислити да хоћеш да га удариш." Политика групашења и навијања Пошто је потпуно нелогично и немогуће да неко осуђује баш сваког, то ће осуђивање и негирање квалитета једних увек повлачити за собом и фаворзовање и величање других. Такав монах ће једне стално истицати као ревнитеље и исправне, наспрам других који су неисправни, угађају свету, не замерају се, конформисти су, и томе слично. Рекао је свети Јован Лествичник да "безуман човек проналази само кривице и недостатке" (Лествица, поука 10). У том безумљу, фаворизовање једних ( и навијање за одређене људе) није ствар љубави, него изговор за још суровије осуђивање многих других. Крајњи циљ осуђивања, групашења и псевдозилотско-навијачког духа остаје скривен - то је истицање и величање искључиво себе. Величањем једних прикрива се зло осуђивања других. Али, нестрпљиви дух гнева не може дуго остати на истом, те ће дојучерашње фаворите заменити другима, а после ће и њих одбацити, итд. Исто тако ће мењати разлоге (тј. изговоре) за осуђивање и нападање других, те ће дојучерашњи "разлози и туђе кривице" бити заборављени и уместо њих појавиће се нови, и тако у недоглед. Шта ће онда бити на крају? То ће нам открити један древни Отац, јер ова прелест није непозната у Цркви. Палестински монах ава Доротеј (живео у шестом и седмом веку) написао је приручник за монахе. У њему се налази баш пример проблема о којем говоримо ("О смиреноумљу"), 2, 7). Он говори о једној врсти гордости и каже:"Прва /врста/ гордости је она која понижава брата, кад га потцењује као некога ко није ништа, а себе сматра да је изнад њега. Такав, ако се брзо не отрезни и не потруди се, то че, мало-помало, доспети и у другу гордост , тако ће се узгордити и против Самога Бога..." Свети Доротеј даље каже:"Заиста, знао сам некада једнога, братијо моја, који је доспео у тако јадно стање. Испочетка, ако би му ко од братије нешто говорио, он је пљувао на сваког иузвраћао: "Шта је он? Нема другог осим Зосиме и њему сличних." Затим је почео и њих да потцењује и да говори:"Нико /није/ бољи од Макарија." Нешто мало касније почео је да говори:" Шта је Макарије? Нико /није/ бољи од Василија и григорија." Но, мало потом, почео је да потцењује и њих и да говори:"Шта је Василије? Шта је Григорије? Нема других осим Петра и Павла." А ја му рекох: "Заиста, брате, ти ћеш и њих омаловажити." И, верујте, кроз кратко време он је почео да говори:"Шта је Петар и ко је Павле? Нема никога осим Свете Тројице" Касније се узгордио и против Самога Бога, и тако је дошао изван себе /изгубио се/. Због тога смо дужни, братијо моја, да се подвизавамо против прве гордости, да не бисмо, мало помало, упали у савршену гордост." Сада је јасно шта ће бити на крају. Ако почиње критиковањем, осуђивањем, и наставља се негирањем других, и ако се ова активност не прекине, завршиће се (врло могуће) савршеним негирањем, тј. хулом. Закључак Почеци ове страсти су у (наизглед добронамерном) гледању онога што други ради и у сталној бризи за туђе грехе уместо за своје. Иста страст се наставља преношењем вести и жељом за сензацијама, затим оговарањем и честим (и аутосугестивним) критиковањем других људи, које касније неминовно прелази у сурово осуђивање и изобличавање. Ова духовно унакажена побожност ће себе сматрати за елитну. Ко њу негује себе ће сматрати за верски беспрекорног, па ће због великог придавања значаја спољашњим стварима (а не унутрашњем стању) ову страст тешко код себе запазити. Ова страст не подноси монашко и хришћанско смирење и бригу о сопственим гресима. Она хоће да промовише само себе, и то одмах, па зато друге омаловажава и потцењује, те онај ко од ње пати себе покушава брже-боље да прогласи мучеником за веру. Ово квазимученичко настројење нема ништа заједничко са истинским духом мучеништва Цркве. Тропар светима Пајсију и Авакуму каже да је лепо за Христа и отаџбину страдати. Насупрот овоме, гневна страст о којој говоримо је супротност свакој лепоти и свакој радости страдања за "Христа и отаџбину". Дух нездравог зилотизма у монаху има велику потребу за секташењем и групашењем у кланове. Он ће обично хвалити неколицину духовника, цивила, вероватно и понеког епископа и политичара, док ће многе друге критиковати и негирати њихове квалитете. Али, без обзира на ову потребу, он, због своје гневљивости, конфликтности и због усиљеног лутања свог озлобљеног и распуштеног ума, неће дуго моћи да трпи ни сопствене фаворите. Зато ће се сваки савез заснован на политици гнева и осуђивања раскинути, а псевдозилотизам ће своје миљенике замењивати другим. Рекао је поменути ава Доротеј да ако се гневљивац "ускоро не покрије смирењем, он онда, мало-помало, долази у демонско стање, смућује /друге/ и сам се смућујући". Крај ове "политике смењивања фаворита" ће вероватно бити одбацивање свих ауторитета, "демонско стање" и хула. Још нешто: ова страст нема тенденцију да мисионари међу неправославним и нехришћанима. Њен циљ је смућивање православних. И ова особина открива њено нечисто порекло. Крајњи исход (што је и најгоре) биће да оваква "ревност не по разуму" (види: Рим, 10:2), компромитовати истинско монашко и хришћанско мученичко настројење. Оваква погрешна ревност јесте његова карикатура. View full Странице
  8. ТУМАЧЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СВЕТЛУ ОТАЦА ЦРКВЕ Деклерације о људским правима обично само објављујуразличите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод. 1. Порекло Најпре треба да признамо да није тачно да се идеали који су у темељима теорије о људским правима не налазе нигде другдеосим у библијском или патристичком предању. Тврдити то било би претеривање. Упркос томе, појам људске вредности илиљудског достојанства, који је најважнији од свих идеала, заиста се може наћи и у библијском и у патристичком предању. Штавише, такође није тачно да је средњовековна Црква (како се понекад тврди) битно допринела развоју концепта људских права (који је сам по себи, као што је добро познато, савремениконцепт). Ово је стога што борба између Цркве и државе(2) (сукоб два супростављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне Цркве(3) (која се уопште не треба потценити, али која је нешто сасвим друго). Током позног средњег века(4) концепт ius naturale (означавајући у то време оно што је право по природи) почео је све више да задобија субјективно значење указујући на једну врсту способности која је својствена индивидуи или урођена људској природи као таквој. Према томе, јасно оформљен концепт људских права започео је са својим развитком негде у средњем веку и наставио је да се развија постепено све док није доспео до онога што означава данас. 2. Секуларна или верска Будући савремена, теорија о људским правима је често схватана као потпуно секуларна, немајући ништа заједничко са библијским или патристичким наслеђем. Са друге стране, много је аутора који тврде да ова теорија има своје корене управо у верском, ако не тексту – онда духу.(5) И једна и друга би се лако могла показати тачном. Може се показати да америчка верзија људских права има порекло у хришћанском начину тумачења традиције природног права, док би се француска верзија могла објаснити као она која произилази из рационалистичког антиклерикализма, према коме су људска (или „природна“, „преполитичка“, „морална“, „субјективна“, „неотуђива“ или „урођена“) права супротстављена правима владара и папа за која су они претендовали да су „божанска“. Прва би се могла назвати „секуларним хуманизмом западног либерализма“, а друга „антитеистичким наслеђем француске традиције о људским правима“.(6) Подразумевајући да је ово тачно, овде нам је потребно још нешто: нека врста теолошког разумевања проблематике људских права. Дакле, напокон смо стигли до нашег проблема. 3. Патристички увиди Суштина патристичке антропологије може се изразити у само неколико речи казавши да је сваки човек свет.(7) Формулишући је на овај начин, одмах је очигледно да се налазимо у верској а не секуларној атмосфери, јер једино у вези са Богом овај исказ има смисла. Штавише, не постоји ништа друго што би било неопходно људском бићу да би било свето: ни држава, ни породица, нити неке посебне околности. Довољно је 1. бити бићестворено по лику Божијем,(8) и, наравно, 2. да пало стање не лишава човека тог лика. Ништа друго. А свако људско биће, независно од пола, расе, година, боје, хендикепираности, брачног или друштвеног статуса, етничког или социјалног порекла, сексуалне орјентације, језика, културе, верских убеђења итд., јесте управо такво биће. Исто се може изразити речима да људска бића једноставно поседују вредност.(9) Самом чињеницом да су људска бића – свети су, а то што су свети свакако подразумевадостојанство. Тако, људско достојанство није нешто што је изведено из нечег темељнијег, јер у овом свету нема ничег темељнијег од људских бића (или од тога да се буде човек). Отуда,лик, светост, вредност, достојанство, будући карактеристике људског бића, јесу у правом смислу темељни. 4. Индивидуа versus личност Надаље, како би се остварио циљ због којег постоје, људска права се морају схватити индивидуалистички.(10) Али, са друге стране, људи су односна бића и такви су суштински, а не случајно.(11) Сада, сам појам односа, када се примењује на личност, повлачи са собом и одговорност и обавезу. Очење Отаца Цркве јесте да људи нису самозатворене монаде, то јест индивидуе(12) без односа са другима. Они су пре то што јесу једино у заједници један са другима. Узајамно су повезани на такав начин да је говорити о само једној личности могуће једино граматички, али не и суштински. А ово је тако јер је из хришћанске перспективе једна личност исто што и ниједна личност. Зашто је све ово релавантно за проблем људских права? Зато што претходно споменути закључак о суштинском достојанству људске личности, који је плод тумачења и увида патристичке антропологије, показује: 1. да људска бића заиста имају (богомдарована) права, и такође 2. да су ова права увек у спрези са обавезама. Људска слобода у патристичкој филозофији, насупрот већини савремених концепата, не осликава неког аутономног(13) „избирача“ („ја и моја права“ на начин посесивног атомизма или индивидуализма капиталистичке економије или идеологије либерализма), већ одговорно биће обдарено осећањем дужности. Оци Цркве нас уче да наше богомдаровано достојанство (то јест право да заиста будемо људска бића) и право на слободу не треба схватити као (себично и детињасто) право да чинимо свашта (право „грабежљивог сопства“), него пре као право на одговорно испољавање такве врсте слободе која (будући богомдарована слобода) увек подразумева дужности (а ово је немогуће без „дарежљивог сопства“). Следствено томе, права људска слобода није само „слобода од“, већ првенствено „слобода за“. Заједно са „обавезама“ „слобода за“ указује на човеков односни (а не егоцентрични) карактер.(14) На тај начин, теолошки приступ је у вези са проблематиком људских права учинио значајан преображај као и преусмерење ка истицању људске обавезе која увек треба да иде руку под руку са повластицама и правима.(15) 5. Неколико патристичких сведочанстава Ако је допуштено говорити о осећају за природна (богомдарована) људска права, онда се може рећи да ову врсту осећаја можемо открити у делима Отаца Цркве. Споменућу само неколико примера. Ориген (Contra Celsum V, 37) разликује „две врсте права“, једно које је „крајње право природе“ и друго „писани закон градова“ и доказује да уколико ова права западну у контрадикторност, предност треба дати „праву природе“, које још назива и „Божијим правом“.(16) Лактанције (Divinae institutions, VI, 10), говорећи о вери у Бога и о самислости према другима, тврди да је циљ вере “јединство са Богом“, а сврха самилости „јединство са ближњима“. Прво назива „релгијом“, друго „човечношћу“. Григорије Ниски (Homiliae in Ecclesiastes, 4) истиче човеково природно право на слободу. Василије Кесаријски (Sermones) упозорава нас да хлеб, одело, ципеле или злато које имамо, заправо припадају гладнима, голима, босима или потребитима. И ако одбојемо да им помогнемо, „чинимо им неправду“. Јован Златоусти (Homiliae in Acta Apostolorum, 11, 3 иDe eleemosyna, 2) учи нас да треба показати милост према потребитом „не због његове врлине већ због његове несреће“. Дакле, средства за издржавање припадају сиромашнима не на основу њиховог морала или на основу позитивног закона, него на основу њихових потреба, то јест само зато што су људска бића.Constitutiones Apostolorum, (IV, 12, 2) иако дозвољава ропство, подржава једнакост по природи између господара и роба. Амвросије подржава право на живот и девственост итд. Важно је додати да су ови светоотачки увиди, који су водили препознавању онога што ће се касније назвати „природна људска права“, углавном учињени у процесу њиховог коментарисања одељака Светог писма. 6. Човештво откривено Богом Из већ споменутог следи да нам је оно што је у основи људско, то јест оно што значи бити човек (и самим тим шта значи имати права), Бог постепено откривао (почевши од Старог и настављајући са Новим заветом и Оцима Цркве све до данашњих дана). На (не)срећу, било је неопходно да нас сам Бог учи томе шта значи (заиста) бити људско биће. Стога се најдубља тајна људског достојанства не достиже људским интелектом, већ је откривена у Божијем откровењу, достижући своје испуњење у Христовом оваплоћењу. У Старом завету магловито, а у Новом завету веома јасно јавља се идеја да свако биће има огромну, јединствену и једнаку(17) вредност и да порекло овоме треба искључиво тражити у чињеници да су људска бића створена „по икони Божијој“, тако да су тзв. природна људска права укорењена у инхеретној (богомдарованој) вредности или достојанству баш сваког људског бића.(18) 7. Закључак Сматрам да је могуће историјски пратити признање природних људских права од савремених изјава у различитим деклерацијама у 20. веку, преко политичке филозофије секуларног просветитељства у 18. веку, Суарезове мисли у позном 16. и почетком 17. века и Окамове мисли у раном 14. веку, преко каноничара у 12. веку и Отаца Цркве првог миленијума, све до самог Светог писма.(19) Као што је тачно да човек у свом најдубљем језгру одражава Божији лик без обзира на то да ли је хришћанин или уопште религиозан или једноставно потпуни атеиста, такође је тачно да он поседује и неотуђива природна права без обзира на то да ли је религиозан или није. Стога, остављајући по страни питање о правом утемељењу људских права, зарад заједничког деловања (теиста и атеиста), можемо закључити да шта год да тај темељ јесте и верници и атеисти или агностици (који се могу не слагати поводом питања зашто људска бића поседују права) још увек се могу удружити и наступати заједно када се ова права крше.(20) Они треба да реагују заједно са свешћу да ни на небу ни на земљи не постоји циљ толико свет да би се ради његовог достизања људско биће употребило као средство.(21) Овако поступајући, стајаће чврсто у одбрани неотуђивог људског достојанства. НАПОМЕНЕ 1 Подразумева се да ово не значи да појмови важни за проблематику људских права немају порекло у религији. 2 „Била је то дуга и крвава битка.“ Charles Villa-Vicencio,„Christianity and human rights“, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No. 2. (1999-2000), стр. 579-600. Види, такође: R. H. C. Davis, A History of Medieval Europe (Logman, 1997) и Brian Tierney, The Crisis of Church and State, 1050–1300 (Prentice Hall, 1964). 3 Charles Villa-Vicencio, исто. 4 „... све до пред крај средњег века ни у једном античком или средњовековном језику није постоја израз који би се могао тачно превести нашим изразом 'право'.“ Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 66-67. Неки су били умеренији: „До сада није доказано да је неко од Грка имао такве концепције моралног делања без којих не би имало смисла говорити о моралним правима.“ A. I. Melden Rights in Moral Lives, Berkeley: University of California Press, 1988, стр.147. „... нарастајући број литературе смешта порекло урођеног права у рани и позни средњи век.“ Paul Marshal, „Two. Types of Rights“,Canadian Journal of Political Science/Revue canadienne de science politique, Vol. 25, No. 4. (Dec. 1992), pp. 661-676. Изгледа да је, такође, претерано тврдити да идеја људских права из секуларног просветитељства (18. век) или чак из Окамове теолошко-политичке мисли (14. век). Последњи резултати неких историчара права средњег века (нпр. Џона Вита /John Witte/ и Чарлса Рида /Charles Reid/) показују да се порекло идеје природног права може наћи у списима каноничара 12. века – нпр. Хугачија /Huguccio/ (око 1190). (Између осталог види такође: „Religion And Rights A Medieval Perspective“, Journal of Law and Religion, Vol. 5, No 1 (1987), pp. 163-175. и Nicholas Wolterstorff, „Can Human Rights Survive Secularization?“ Part I and II,http://www.reformedinstitute.org/news/20080126_2.html.3/5/2009). 5 Чак и да је ово тачно, било би потпуно неприхватљиво ако би неко покушао да сведе Јебанђеље на неку врсту теорије о људским правима. 6 Види Charles Villa-Vicencio, исто. 7 Види, на пример: Michael J. Perry, The Idea of Human Rights: Four Inquiries 7, Introduction ( Oxford University Press, 1998) и Jean Bithe Elshtain, “The Dignity of the Human Person and the Idea of Human Righta: Four Inquiries”, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No 1 (1999-2000), str. 53-65. 8 Оно што је овде важно јесте то да су људи створени по лику Божијем независно од тога шта то заправо значи. Тако да било да је тај лик „ум“ или „креативност“ или „моралност“ или „бесмртна душа“ или „љубав“ или штогод друго, оно што је овде битно јесте сама чињеница да људско биће јесте „по лику Божијем“, а не штаје тај лик тачно. 9 Ово уводи (практично користан) принцип да сви људи имају исту вредност на основу свог људског достојанства. 10 Људска права су замишљена као заштита индивидуа(појединаца) – ово узимам као аксиом. Али, такође узимам као аксиом и то да „индивидуе“ не значи „изоловане индивидуе“. 11 Уместо „односног“ Елштејн /Elshtain/ користи „друштвен“ који, у ову свху, можемо сматрати у суштини истим. На известан начин ово је такође и становиште Алисдера Мекинтајера.Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 67. 12 Хришћанство је начинило огроман помак од „индивидуе“ ка „личности“ следећи логику: ако једна индивидуа нестане, људски род остаје непромењен, али када умре једна личност онда је изгубљено нешто јединствено и непоновљиво. 13 Уп. „Са религијске течке гледишта људска слобода није аутономија, то јест огољени самодетерминизам; она је преавтексусион, облагодаћена способност да се достигне потпуно морална личност и мистичко учествовање у Божијем животу“, Vigen Goroian, „Human Rights and Modern Western Faith: An Orthodox Christian Assessment“, Journal of Religious Ethics, 26, No. 2, 1998. p. 244. 14 У мом тексту „Personhood and Nature : An Orthodox Theological Reflection on Human Rights“ Human rights: Christians, Marxists, and Others in Dialogue, ed. Leonard Swidler. New York, 1991, стр. 141-140, покушао сам да развијем једну врсту теолошког приступа теми људских права, тврдећи да постоје права која су љуска, а ипак нису ни позитивноправна ни природна. Тврдио сам да је пример таквог једног права право на обожење и да је оно утемељено у човековој способности да надилази своју природу, што је укорењено у чињеници да 1. сам Бог надилази своју природу и 2. да је човек слика управо таквог Бога. 15 Sf. Lisa Cahill “The Catholic Tradition: Religion, Morality, and the Common Good“ Journal of Law and Religion, 5, стр 75, 77 (1987); „Theological Oersoectives: Concluding Panel Discussion“, ibidem,стр. 105-106 (1987). 16 Ова антитеза, која води порекло од Платона (Закони, 793 А), уобичајена је и код стоика. Пошто је направио ову разлику, Ориген наставља: „Где писани закон не противречи Божијем закону добро је да се грађани не муче увођењем страних закона. А где закон природе, који је од Бога /курзив В. П./ налаже правила која су у супротности са писаним законима, размотри не налаже ли разум човеку да писани закон и намеру законодавца одбаци далеко од сваког ума и да себе посвети божанском Законодавцу и изабере да живи према Његовој речи, чак иако се радећи ово мора изложити опасностима и безбројним невољама, умирењу и срамоти. Штавише, ако се дела која су угодна Богу разликују од оних која захтевају неки закони у градовима и ако је немогуће задовољити и Бога и оне који намећу законе ове врсте, неразумно је презрети дела којима неко може стећи милост код Творца васељене и изабрати она која за исход имају губљење милости пред Богом, иако се /таквим делима/ могу задовољити закони који нису /прави Божји/ закони и они којима се /овакви закони/ допадају. Ако је у другим примерима разумније давати предностприродном закону, будући да је то Божји закон /курзив В. П./, него писаном које су људи установили насупрот Божијем закону, не треба ли ово још више да чинимо у случају закона који се тичу богослужења?“ Ориген, Contra Celsum, 5, 37. 17 У тесној вези са појмом једнакости јесте и појамдискриминације, а посебно занимљив је појам такозване индиректне дискриминације, врло успешно описан као „... дискриминација која није ни свесна ни намеравана а не мора чак бити ни видљива на површини, на пример, када се нешто подрзумева али још увек има дискриминаторски утицај и води ка дискриминаторским последицама“ (то јест ка кршењу људских права), J. A. van der Ven, „A Chapter in Public Theology from the Perspective of Human Rights: Interreligious Interaction and Dialogue in an Intercivilizational Context”, The Journal of Religion,University of Chicago Press, 2006, Vol. 86, No 3, pp 412-41. 18 Са друге стране, ми као људска бића управо кроз Цркву „достижемо виђење нашег заједничког добра у Богу“ David Matyko McCarty „Catholic Social Thougts, Natural Law, and Pluralism“ Novembar 1, 2004 =(http://www.stanford.edu/lillyhumanrights/papers/McCarthy Catholic.pdf. 19 Наравно, такав пројекат би захтевао писање читаве књиге. 20 Из перспективе верника, кршење основних људских права је, заправо, кршење достојанства лика Божијег. Жан Калвин је ово разумео: „... нико не може бити неправедан према своме брату а да тиме не повреди самога Бога“, Commentaries on Genesis, Grand Rapids: Baker Book House, 1984, стр. 295-296. Стога такво кршење није само морални, већ пре свега онтолошки грех. 21 Ово се може схватити као варијација мудре Кантове максиме која указује на то да се људско биће не може никада употребити само као средство већ увек истовремено и као сврха по себи (Основи метафизике морала). о.Владан Перишић Објављено у књизи: Људска права у хришћанској традицији, Приредио Радован Биговић, Београд 2009. http://zlatousti.org/clanakview/index?id=159
  9. Уместо мантије носио ватрогасно одело В. Кадић | 22. јул 2017. 16:40 Међу ватрогасцима и добровољцима Луштицу од ватрене стихије спасавао и свештеник Никола Урдешић. Успешно је сачувана Црква Свете недеље и нико није повређен Спасиоци у акцији на Луштици Двадесте дана и ноћи провео је свештеник Никола Урдешић у одбрани полуострва Луштице од ватрене стихије која је претила да урнише домове, имања, па и православне богомоље на овом лепом парчету херцегновске земље. Посебно је било драматично последњих седам-осам дана. Уз проту и добровољце приморских општина али и других црногорских средина, бројне ватрогасце, припаднике црногорске војске, полиције, житеља Луштице, као и туристе, најгоре је избегнуто. Пламени језици претили су да дотакну и Цркву Свете недеље, која је била у ватреном обручу, али су људи, жртвујући своје животе, успели да спасу овај храм, као и друге који су били угрожени. - Горела је цела Луштица! Било је језиво и застрашујуће видети ту стихију у којој човек постаје немоћан. Хвала Богу, нико од људи није страдао, спасени су домови, али је зато гора спржена. Пет метара од Црква Свете недеље дивљао је пожар и претио храму, али уз помоћ војске и добровољаца, ватрогасаца успели смо да се извучемо из ватреног обруча у којем смо сви могли бити спржени! На свом лицу осетио сам ватрени огањ. Било је заиста страшно - прича за “Новости” прота Никола. Његово “дружење” са пожарима почело је пре 20 дана. - Гашење је почело у Кртолима на путу према “Плавим хоризонтима”. Три дана смо интервенисали не бисмо ли победили стихију. И уз Божју помоћ успели! Али касније, ватра је подивљала и почела да уништава све што јој се на путу нашло - прича прота. ТВРДОГЛАВА БАКА ПРИСЕЋА се прота Никола једног необичног догађаја, када су у селу Бабинци евакуисане четири особе којима је ватрена стихија претила да угрози вековно огњиште. - Међутим, село није хтела да напусти једна бака. Покушавали смо да је убедимо да треба да изађе из куће, али она није хтела. Остала је доследна, али хвала Богу, пожар није дошао до њене куће, тако да јој живот није био у опасности - каже отац Никола. Наш саговорник подсећа да је зборно место за добровољце било код Цркве Свете Варваре, али су од помоћи били и други црквени објекти. Парохијски дом у коме станује његова породица био је отворен 24 часа за све ватрогасце. - У њему су људи могли да се окрепе, одморе, прикупе снагу која им је и те како била потребна - истиче отац Никола. - Мој живот минулих дана био је другачији, јер сам уместо мантије на себи имао ватрогасно одело. Био сам равноправан такмац стихији, попут других храбрих људи који су дали све од себе да спасу Луштицу. Парох Урдешић одаје многима захвалност за солидарност и акцију која је на крају дала резултат. Ватра је готово угашена. - Данас је много боље него претходних дана. Морам се захвалити свештенику Александру Брашанцу из Кртола, који нас је обишао, као и Милошу Мићи Коњевићу, једином представнику херцегновске власти који је лично учествовао у гашењу пожара. Гледао сам га како лети у ватру не би ли је укротио. Ово време родило је много јунака на које ова држава и цео крај морају бити поносни - каже Урдешић. Неустрашив поп Никола (лево) помагао ватрогасцима МАЛА СВЕТА ГОРА НА педесетак квадратних километара, колика је површина полуострва Луштица, смештено је десетак села са двадесетак цркава. Због тога Луштицу многи називају малом Светом Гором. Остало је упамћено да је пре шест година управо прота Никола Урдешић, као 11. свештеник из угледне луштичке фамилије, обновио поноћну божићну литургију у Цркви Светог архангела Михаила, у селу Клинци, која је сазидана 1670. године и једна је од најлепших храмова у Боки которској.
  10. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:676900-Уместо-мантије-носио-ватрогасно-одело Уместо мантије носио ватрогасно одело В. Кадић | 22. јул 2017. 16:40 Међу ватрогасцима и добровољцима Луштицу од ватрене стихије спасавао и свештеник Никола Урдешић. Успешно је сачувана Црква Свете недеље и нико није повређен Спасиоци у акцији на Луштици Двадесте дана и ноћи провео је свештеник Никола Урдешић у одбрани полуострва Луштице од ватрене стихије која је претила да урнише домове, имања, па и православне богомоље на овом лепом парчету херцегновске земље. Посебно је било драматично последњих седам-осам дана. Уз проту и добровољце приморских општина али и других црногорских средина, бројне ватрогасце, припаднике црногорске војске, полиције, житеља Луштице, као и туристе, најгоре је избегнуто. Пламени језици претили су да дотакну и Цркву Свете недеље, која је била у ватреном обручу, али су људи, жртвујући своје животе, успели да спасу овај храм, као и друге који су били угрожени. - Горела је цела Луштица! Било је језиво и застрашујуће видети ту стихију у којој човек постаје немоћан. Хвала Богу, нико од људи није страдао, спасени су домови, али је зато гора спржена. Пет метара од Црква Свете недеље дивљао је пожар и претио храму, али уз помоћ војске и добровољаца, ватрогасаца успели смо да се извучемо из ватреног обруча у којем смо сви могли бити спржени! На свом лицу осетио сам ватрени огањ. Било је заиста страшно - прича за “Новости” прота Никола. Његово “дружење” са пожарима почело је пре 20 дана. - Гашење је почело у Кртолима на путу према “Плавим хоризонтима”. Три дана смо интервенисали не бисмо ли победили стихију. И уз Божју помоћ успели! Али касније, ватра је подивљала и почела да уништава све што јој се на путу нашло - прича прота. ТВРДОГЛАВА БАКА ПРИСЕЋА се прота Никола једног необичног догађаја, када су у селу Бабинци евакуисане четири особе којима је ватрена стихија претила да угрози вековно огњиште. - Међутим, село није хтела да напусти једна бака. Покушавали смо да је убедимо да треба да изађе из куће, али она није хтела. Остала је доследна, али хвала Богу, пожар није дошао до њене куће, тако да јој живот није био у опасности - каже отац Никола. Наш саговорник подсећа да је зборно место за добровољце било код Цркве Свете Варваре, али су од помоћи били и други црквени објекти. Парохијски дом у коме станује његова породица био је отворен 24 часа за све ватрогасце. - У њему су људи могли да се окрепе, одморе, прикупе снагу која им је и те како била потребна - истиче отац Никола. - Мој живот минулих дана био је другачији, јер сам уместо мантије на себи имао ватрогасно одело. Био сам равноправан такмац стихији, попут других храбрих људи који су дали све од себе да спасу Луштицу. Парох Урдешић одаје многима захвалност за солидарност и акцију која је на крају дала резултат. Ватра је готово угашена. - Данас је много боље него претходних дана. Морам се захвалити свештенику Александру Брашанцу из Кртола, који нас је обишао, као и Милошу Мићи Коњевићу, једином представнику херцегновске власти који је лично учествовао у гашењу пожара. Гледао сам га како лети у ватру не би ли је укротио. Ово време родило је много јунака на које ова држава и цео крај морају бити поносни - каже Урдешић. Неустрашив поп Никола (лево) помагао ватрогасцима МАЛА СВЕТА ГОРА НА педесетак квадратних километара, колика је површина полуострва Луштица, смештено је десетак села са двадесетак цркава. Због тога Луштицу многи називају малом Светом Гором. Остало је упамћено да је пре шест година управо прота Никола Урдешић, као 11. свештеник из угледне луштичке фамилије, обновио поноћну божићну литургију у Цркви Светог архангела Михаила, у селу Клинци, која је сазидана 1670. године и једна је од најлепших храмова у Боки которској. View full Странице
  11. Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак.
  12. Архимандрит Свештене Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx Одломак из ове књиге: Да ли духовник сме да осуђује?, објавили смо овде: Сада преносимо одломак Мученички дух Цркве и нездрави зилотизам - I део: Здрава монашка мученичка свест Саставни елемент монашког позива, који снажно побуђује и покреће биће монаха, јесте мученичко схватање и уверење. Јака жеља за страдањем, расположење да се трпи, да се жртвује, да се умре из љубави према Богу, чини саставни део монашког настројења. На такав начин душа монаха спонтано свагда вапије Богу. Старац Емилијан Симонопетритски каже да хришћанин и иде у монаштво зато да би постао мученик Христов подносећи разне трудове, подвиге, сузе и трпљење. Монах иде ка циљу "кроз многе невоље" (Дап 14:22), јер је у болу и у страдању за Бога препознао живу могућност да ступи пред Њега и да Му открива и исповеда своју жеђ за изгубљним обожењем. Мучеништво и страдање је, како каже поменути Отац, постало саставни елемент душе човекове, "такорећи урођени". Језиком жртве човек сме да "заиште (види: Јн 15:16) васпостављање у божанско општење. Богу се веома угађа страдањем, трудом и муком, и Он за то богато узвраћа животом, због наше добровољне смрти за Њега. Због свега овога, онај ко жели подвижнички живот, не успокојава се ниједним компромисним стањем, већ се са надом упушта у подвиге и нова страдања сматрајући све за трице само да би Христа добио (циди: Фил 3,8). Он задобија задовољство од бола (али истински духовно, не само психолошко), доживљава радост од жалости - на њему се остварују речи да ће се "Жалост окренути на радост" (Јн 16,20). У складу са реченим, у данашње време, приликом монашења, новодошавшем настојатељ каже:" Не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увек гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике И Преподобне, који та добра стекоше многим знојем и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свег тога имај свагда у уму свом спасоносна Стадања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради. Буди, дакле, разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа, Који, иако Сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши да бисмо се ми обогатили Његовим Царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима његовим дан и ноћ. Јер сам Господ рече: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном - што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење његових заповести. Јер, имаш да гладујеш, и да жеђњујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика на небесима, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава вавек. Амин." После постризавања косе главе своје ("у знак одрицања од света и свега што је у свету"), нови монах прима параман и Крст. Настојатељ појашњава зашто му их даје:"...Као залог анђелског лика, као свагдашњи подсетник на узимање благог јарма Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог, а прима знак Крста Господњег на своје груди, као свагдашњи подсетник на Страдање, понижење, пљување, ругање, ране, шамаре, распеће и смрт Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради нас, и да би се трудио да то према моћи својој подражава, у име Оца и Сина и Светога Духа", па потом узглашава: "Рецимо сви за њега: Господи, помилуј." Господ је пострадао мученички и поднео крсну смрт, те је тако постао за нас "пример (1Пет 2:21). По речима светог апостола Павла, ми са радошћу настојимо да допуњавамо "што недостаје Христовим патњама, за тело његово, које је Црква" (Кол 1:24). Дакле, Његова Страдања продужујемо и, на неки начин, чинимо их присутним и савременим у Цркви. Речи Светог Саве на то упућују у Жичкој беседи о правој вери, то јест да допуњавамо недостатке Тела Христовог. Црква (Тело Христово) још није довршена у свим удовима својим. Христос Цркву допуњава и "све испуњава у свему" (Еф 1:23), а хришћани и монаси јесу удови тога Тела и на Њему (који је Темељ) назидавају се "сами као живо камење" (1Пет 2:5). Свети апостол Павле, који је рекао: "Ја ране Господа Исуса на телу својему носим" (Гал 6:17), још учи да је хришћанима "даровано" (Фил 1:29) не само да у Христа верују, него да за њега страдају (види: исто). Своја страдања он је стално наводио као јасан доказ свога апостолства и искрене љубави према Богу, и она су му давала потврду и радост вери у Господа (види: Дап 5:41 и 1Пет 1:6). Дакле, јасно је да веру на неки начин усавршава страдање и зато свети Јован Лествичник каже монаху:"...Ти корачаш у војсци Првомученика". Монашко смирење, скромност и аскетско расположење потпуно су усаглашени и рађају се и расту заједно с љубављу према мучеништву. Свети Исак Сирин каже да су монаси позвани на невидљиво мучеништво, а Свети Теодор Студит позива монахе да стоје у сталном мучеништву савести, сузама, пажњи, молитви, умиљењу... Само монаштво јесте израз оног есхатолошког карактера хришћанства који су први хришћани тако снажно осећали и које су изражавали у конкретном мучеништву. Свакодневно у црквеном календару прослављамо свете мученике. Свети владика Николај каже за српске мученике:" У небеском Царству, од свих угодника, нико није већи од вас мученика." Овако спремни, монаси су природно чували православну веру са посебним осећањем одговорности, не бојећи се претњи, прогона или смрти од људи. Кад је православна вера и побожност била у опасности, они су показивали велику осетљивост. У време тираније Турака, многи монаси су били исповедници и мученици за угрожену веру и побожност, попут светог игумана Пајсија и ђакона Авакума, који је са радошћу носи колац говорећи: "Срб је Христов, радује се смрти"! (види Службу светом Пајсију и Авакуму). У време Карађорђевог устанка, свети мученик Игњатије, који је желео да страда за веру, молио се у Светој Гори са сузама пред иконом Богородице да му она устројава пут према мучеништву. Још нешто: монашка жеђ за моралним савршенством и максимализмом (својствена раном хришћанству) и њихово схватање живота као борбе са "кнезом овога света" (види: Јн 12:31; 14:30; 16:11) и "против духова злобе у поднебесју" (Еф 6:12) били су тако јаки да су их нагонили да "гоне" демоне чак и у њиховом последњем прибежишту - пустињи. Тамо се и устројило монаштво древних манастира, са преподобним монасима, који су просијали врлинама. Наставиће се... У другом делу: "Поремећај, тј. нездрави зилотизам", "Политика групашења и навијања" и Закључак. View full Странице
  13. Православна Црква треба да схвати да веровање у Богородицу Марију и прослављање њеног лика нису довољни за превазилажење мизогиније. Уобичајена црквена реторика о томе да Црква не дискриминише жене, јер како би могла када Богородицу сматра већом од анђела (?!) заправо потврђује мизогинију: афирмативан однос према жени се ограничава на једну жену, док се (свим) другим женама ускраћује. То је најочигледније у главним химнографским формулама посвећеним Богородици у којима се она прославља као "једина чиста и непорочна девица" и као "једина благословена међу женама". Све док у богослужбеним књигама буде постојала молитва за "очишћење" жене након порођаја, све док разни духовници буду забрањивали женама да учествују у литургији током месечног циклуса, све док игумани и монаси буду писали о томе да је девојци боље да се убије него да претрпи силовање, све док црквена хијерархија и њена ауторитарна и анахрона теологија буде забрањивала женама да ступају у свештене чинове, уз одбијање да се разуме да не постоји ниједан рационалан и теолошки аргумент за то да жене не могу/не треба да буду свештенице - однос Цркве према жени остаје одређен мизогинијом и дискриминацијом. Владимир Потерјахин
  14. Нашао сам чланак о истраживању јавног мњења у Русији ове године. Најпопуларније личности у Русији нису свети кнез Владимир, свети Александар Невски, свети Серафим Саровски, већ Стаљин, Лењин и Путин. Читао сам на неким руским сајтовима гдје и одређене црквене личности поздраљају овакве резултате. Очевидно је да слободан живот цркве у Русији није дао позитивне резултате у многим стварима. Какав би требао да буде однос цркве и савремене државе? Зашто ни у једној већински православној држави не постоји уговор државе и цркве? Како се можемо ослободити негативног насљеђа "симфоније" између државе и цркве?
  15. Том приликом, васељенски Патријарх је произвео професора Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну, Теодора Јангуа у чин Архондаса Мајке Цркве свих Цркава. Многи светогорски игумани који лично познају професора Теодора Јангуа за њега кажу да је лаик(цивил) који ходи учењем и путевима светих отаца. Професор Јангу је један од ретких данас савремених познавалаца микро филмова библиотеке свештеног манастира Влатадона(микро филмови обухватају садржај свих библиотека свих светогорских манастира). Свештенички је син који је избегао са Кипра у доба Турске инвазије. Од његових дванаесторо браће и сестара , две сестре су монахиње на Пелопонезу, један брат му је протопрезвитер у Солуну, а други брат му је угледни духовник и проповедник Варнава Јангу игуман манастира св.Теодоре у Солуну. Са својом супругом Теофанијом има шесторо деце. У Србији је гостовао неколико пута, држећи предавања на Богословском факултету у Београду. Као декан горе поменутог факултета био је присутан на освећењу храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Трудом његовог ученика, архимандрита Евстатија Аздејковића, на српски језик преведено је једно од његових дела ''Канони и Богослужење''. Професор Тедор Јангу је члан уставне комисије Васељенске Патријаршије и члан уставне комисије Јерусалимске Патријаршије и један од чланова организационог одбора за оснивање Свеправославног сабора.
  16. Његова Свесветост Патријарх Васељенски г.Вартоломеј и Патријарх Јерусалимски г. Теофило посетили су Кападокију од 17-19 јуна 2017. године. Том приликом, васељенски Патријарх је произвео професора Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну, Теодора Јангуа у чин Архондаса Мајке Цркве свих Цркава. Многи светогорски игумани који лично познају професора Теодора Јангуа за њега кажу да је лаик(цивил) који ходи учењем и путевима светих отаца. Професор Јангу је један од ретких данас савремених познавалаца микро филмова библиотеке свештеног манастира Влатадона(микро филмови обухватају садржај свих библиотека свих светогорских манастира). Свештенички је син који је избегао са Кипра у доба Турске инвазије. Од његових дванаесторо браће и сестара , две сестре су монахиње на Пелопонезу, један брат му је протопрезвитер у Солуну, а други брат му је угледни духовник и проповедник Варнава Јангу игуман манастира св.Теодоре у Солуну. Са својом супругом Теофанијом има шесторо деце. У Србији је гостовао неколико пута, држећи предавања на Богословском факултету у Београду. Као декан горе поменутог факултета био је присутан на освећењу храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Трудом његовог ученика, архимандрита Евстатија Аздејковића, на српски језик преведено је једно од његових дела ''Канони и Богослужење''. Професор Тедор Јангу је члан уставне комисије Васељенске Патријаршије и члан уставне комисије Јерусалимске Патријаршије и један од чланова организационог одбора за оснивање Свеправославног сабора. View full Странице
  17. Блажени патријарх Јерусалимски Теофил присуствовао је, 5. јуна 2017. године, празничном пријему у Руској Духовној Мисији, поводом храмовне славе главне руске саборне цркве у Светој Земљи – Тројицког сабора у Јерусалиму. Том приликом патријарх је дао изјаву поводом све учесталијих активности расколника и украјинских власти против Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, и изразио подршку верницима канонске Цркве у Украјини. На Тројичиндан патријарх Теофил је началствовао Божественом Литургијом у Тројицком сабору Руске Духовне Мисије у Јерусалиму, где је свечано обележена 145. годишњица од освећења Тројицког сабора, преноси Служба за комуникације Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Најблаженијем владици саслуживали су митрополит Капитолијадски Исихије, архиепископ Константински Аристрах, архиепископ Севастијски Теодосије, митрополит Јеленопољски Јоаким, начелник Руске Духовне Мисије у Јерусалиму архимандрит Александар (Јелисов), чланови и клирици Мисије, свештенство представништва Румунске Православне Цркве при Јерусалимском Патријархату, као и ходочасници из Руске Православне Цркве, који имају црквени чин. Богослужење је извршено на црквенословенском, грчком и арапском језику. Појао је хор сестара Горњенског женског манастира из Јерусалима. Након последњег благослова Божествене Литургије, Најблаженији патријарх Теофил честитао је празник начелнику Руске Духовне Мисије, сабору јерарха, бројном свештенству, парохијанима и ходочасницима. Потом је уследио Крсни ход, према здању Руске Духовне Мисије, уз икону Пресвете Тројице и појање празничног тропара. У седишту Мисије је за све госте празничне трпезе био уприличен свечани пријем. «Јединство Цркве је дар Светога Духа и ми смо позвани да га чувамо и оснажујемо. Рушење тог јединства је тежак злочин. Најодлучније осуђујемо оне који предузимају кораке против парохија канонске Православне Цркве у Украјини. Не подсећају нас свети оци узалуд да је рушење јединства Цркве, тојест раскол – најтежи грех. Нека Свети Дух, Који је на овај дан сишао на ученике Христове, просвети наше умове, срца и нека нам пружи снаге да сачувамо драгоцени дар јединства Цркве, који нам је поверила Божанска промисао», — рекао је патријарх Теофил на пријему. Извор
  18. И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана.
  19. Обраћање верном народу са заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве маја 2017. године И ове године, сабрани на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора у овим радосним данима свете Педесетнице, подсећамо наше свештенство, монаштво и верни народ колико је важно да чувамо јединство наше свете Цркве. Црква, Тело Христово, које нас у благодатној заједници Духа Светога сабира и сједињује у Христу и уводи нас у вечни живот Бога, у Светој Тројици слављенога, једина је нада нашега спасења. Без заједничарења у благодатним даровима Духа Светога, Који је на Педесетницу у виду огњених језика сишао на Господње ученике, нема заједнице у Христу и нема наде да, изишавши из сенке смрти и пропадљивости, постанемо баштиници обећања која нам је Господ дао. Од најранијих времена, у Цркви су се појављивале разне поделе, расколи и јереси; и колико год они били различити по свом садржају, заједничко им је било да су они који су у њима учествовали градили заједницу не по Христу већ по човеку. Неки расколи су трајали дуже, неки краће, али су сви редом удаљавали своје следбенике од пута спасења, од једне и једине Православне Католичанске Цркве, чији континуитет исповедања вере и устројства чувамо до данашњих дана, саборно истинујући у љубави Христовој, у светој Евхаристији и свим светим Тајнама које из ње извиру. Они који су се удаљавали од истине Христове најчешће су то чинили у име сведочења своје „истине“, коју су сматрали за истину Цркве. Али, како Сâм Господ каже: „По делима њиховим познаћете их“, – тако је и Црква Христова препознавала оне који су Христа замењивали ревновањем без разума, гордим умовањем и следовањем својим заблуделим учитељима. Црква Божја, која је просијала на подручјима где живи српски народ и коју с правом зовемо Светосавска, по првом архиепископу српском, Светом Сави, вековима је чувала и чува истину Христову и јединство нашег верног народа. И у најтежим временима, они који су је покушали поделити, или чак искоренити, суочавали су се са „силом Божјом која се у слабости пројављује“, са храбрим пастирима, исповедницима, мученицима и подвижницима, који су, свако на свој начин, животом посведочили Христа. Један од најтрагичнијих примера покушаја цепања јединства наше Цркве у новије време представља случај неканонског и незаконитог зборишта (парасинагоге) бившег епископа Артемија, Марка Радосављевића. Некада угледни монах и јерарх, који је на Светом Архијерејском Сабору 2010. године, због доказаних црквено-канонских и административно-пословних преступа, пристао да се повуче са епископске катедре, обећавајући послушност Цркви која му је доделила место пребивања у манастиру Шишатовцу, кренуо је путем подстицања подела и црквеног беспоретка. Не само да је подстицао један део свог монаштва да неканонски и самовољно напусти своје манастире на мученичком и страдалном Косову и Метохији већ је и сâм „повукао свој потпис о повлачењу“ у септембру 2010. године, а само два месеца касније неканонски упао на територију Епархије рашко-призренске, заузимајући манастир Дубоки Поток и обављајући свештенодејства и поред привремене забране Светог Архијерејског Синода. Наши архијереји, тада окупљени на ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора, са великом тугом, али подстакнути одговорношћу и бригом о Цркви, били су принуђени да га саборно лише епископског чина и врате у ред монахâ. Нажалост, и поред тога, монах Артемије се није вратио црквеном јединству већ је у наредним годинама наставио да шири клевете против своје Цркве, која му је у животу све дала, и тако отворено формирао први овакав раскол на телу Српске Православне Цркве од времена Светог Саве до данас. Свети Оци нас уче да се грех раскола не може опрати ни мученичком крвљу, јер представља цепање ризе Христове, Самог Тела Христовог. Жалосно је да је онај који је сâм годинама ревновао за истину Православља и стекао поштовање широм православнога света, посебно носећи крст страдања на Косову и Метохији, сада кренуо путем оних који су кроз историју Цркве цепали Христову ризу, газећи тиме светолазаревски завет који сав почива на жртвовању Христовом, на јединству Цркве Христове. Борећи се, наводно, за себе, за друге и за правоверје, против папизма и екуменизма, своје схватање епископске службе заснива на римокатоличком учењу о неизбрисивости свештенства. Зато пориче да орган – Свети Архијерејски Сабор – који му је доделио службу епископа има право и да га лиши те службе. При томе, лишен епископског чина, сâм рукополаже такозваног хорепископа, без иједног другог епископа, супротно свеукупном канонском Предању Православне Цркве. Он и њему слични „ревнитељи не по разуму“ позивају се лажно на црквене каноне, „ограђујући“ се од свог Епископа. А канони су кристално јасни: такво „ограђивање“ и непомињање епископа допуштено је само у случају када Сабор Цркве неког епископа осуди због лажног учења. Одлуком да не стане само на подривању јединства Цркве већ и да поставља лажне епископе и свештенике и тако ствара својеврсну паралелну јерархију у својој парасинагоги, јер се таква заједница не може назвати Црквом, монах Артемије је себе довео у ситуацију да је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора, 2015. године, саборном одлуком свих епископа наше Цркве, одлучен, тојест искључен из заједнице Цркве. Због његовог безумног деловања проглашен је непријатељем Цркве и нашао се у истој ситуацији као неки од савремених му расколника, попут Мираша Дедеића у Црној Гори или лажног патријарха украјинског Филарета. Као и ова двојица, и некадашњи епископ Артемије кренуо је, тобож у име борбе за очување истине Православља, у формирање сопствене квазицркве, свог „синода“ такозваних хорепископа, навлачећи – не само на себе већ и на све оне који му следују – вечну осуду Божју, уколико се не покају и не врате Цркви Христовој. Чак су неки који су до сада, и поред његовог рашчињења, имали одређене наде и очекивања да се он неће одважити на такав преступ, увидели да безакоње рађа само ново безакоње и да онај ко је опхрван духом прелести и гордости још више срља у заблуду. Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве. Многобројни су и многи други исповедници наше вере – како у прошлости тако и у новије време – који, и у најтежа времена, никада нису остајали ван црквеног евхаристијског јединства са правоверним епископима Цркве Христове. Случај Марка Радосављевића је трагичан утолико што је ово и једини пример у новијој историји да њега ниједан епископ у васцелом православном свету не признаје за епископа. Нико са њим не саслужује нити он икога помиње и признаје нити служи са било ким. У својој трагичној заблуди, овај некадашњи епископ прогласио је самог себе за истину Цркве иако је она увек била и биће саборна. Стога у овој заједници, парасинагоги, нема ни Евхаристије, ни крштења, ни миропомазања, ни свештенства, ни монаштва, ни било које друге свете Тајне. Све су то само тужна обличја иза којих нема силе и благодати Божје. Учествујући у њима, они који му следују не задобијају благодат Божју већ још дубље тону у блато сопствене заблуде, мржње према Цркви Христовој и сопствене изолације. У својој пастирској бризи за верни народ, изложен овим вуковима у јагњећој кожи, који преко својих интернет-сајтова, својом речју и делом, одвлаче верне од јединства у Христу, осећамо потребу да још једном упозоримо на опасности које долазе од било какве заједнице са сектом артемијеваца. Многи у свом незнању верују да могу да иду у своје парохијске цркве, а истовремено и на „нечастиве скупове“ ове секте: Не знају да тиме навлаче на себе и на своје породице вечну осуду. Свако општење са онима који не само што живе у својој заблуди већ, противзаконито користећи име Српске Православне Цркве и непостојеће „Епархије рашко-призренске у егзилу“, удаљује од Христа и уводи у свет нездравог ревновања, што подстиче на мржњу и нетрпељивост према свима који нису са њима. Подсећамо и представнике општинских самоуправа у којима делује ова секташка заједница да треба добро да знају да је реч о групи која нема никакве правне и канонске заједнице са Српском Православном Црквом, а самим тим са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом Христовом. Ова секта није ни регистрована као верска заједница и делује безаконо – како црквено тако и правно. Са очинском љубављу позивамо овом приликом и следбенике ове парасинагоге да се врате јединству Цркве у којој су сабрани њени канонски пастири, да се врате у евхаристијску заједницу православних који од Синаја до Јерусалима, од Свете Горе до Русије, далеке Северне и Јужне Америке, у јединству Христовом живе као деца Божја. Нема православне вере која није посведочена евхаристијски, јер је Христос живо и целовито присутан у свакој Литургији коју савршава канонски епископ са својим верним народом. А у Цркви епископ никада није сâм већ увек у заједници са другима, што се и преноси кроз апостолско наследство до данашњих дана. View full Странице
  20. Повод илити боље речено идеја овог саборног окупљања браће и сестара у Вазнесењској Цркви потекла је од духовног предавања Оца Ивана у истој, дана 29.марта 2017 год. под називом "Кана Галилејска у 21. веку". Уже речено, тема тог предавања су били проблеми младих људи и свих који се тако осећају а пред којима је животно остварење у породичном животу под духовним окриљем Цркве. Као већи проблем се показало то да је тешко пронаћи могућности простора и времена у једном здравом и природном окружењу где би како је већ било речено, млади, могли на један спонтани и неусиљени начин да се упознају и првенствено на један људски начин зближе а самим тим превазиђу животне изазове, те када је и у питању Св. тајна Брака. Из тог разлога су учињени напори у решавању тог проблема те у организовању оваквог саборног окупљања. Морам напоменути да је потребно да се људи са својом добром вољом придруже, појаве, подрже ово саборно окупљање на првом месту приликом молитве читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу а након тога и у парохијском дому. Све ово је напоменуто из разлога што се са свим овим, чини, само почетни корак ка оживљавању једне "добре приче" у окриљу наше Свете Цркве. Навешћу речи Св. влад. Николаја Велимировића који каже да кроз обожење душа долази слога а самим тим и једно животно умножење. Дакле, да неби било некаквих забуна, наравно да се подразумева увек једно пристојно Црквено понашање какво је увек приликом сваке Агапе која се организује у Цркви. До Недеље ће се додавати додатна обавештења као одговори на евентуална питања или као допуна горе наведеном.
  21. Драга браћо и сестре, са благословом старешине Вазнесењске Цркве у Београду Оцем Арсенијем Арсенијевићем, дана 07.маја 2017 год. биће организовано сабрање у парохијском дому Вазнесењске Цркве (Адмирала Гепрата 17, Београд), након читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу. Служба читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу почиње у 17 часова. Повод илити боље речено идеја овог саборног окупљања браће и сестара у Вазнесењској Цркви потекла је од духовног предавања Оца Ивана у истој, дана 29.марта 2017 год. под називом "Кана Галилејска у 21. веку". Уже речено, тема тог предавања су били проблеми младих људи и свих који се тако осећају а пред којима је животно остварење у породичном животу под духовним окриљем Цркве. Као већи проблем се показало то да је тешко пронаћи могућности простора и времена у једном здравом и природном окружењу где би како је већ било речено, млади, могли на један спонтани и неусиљени начин да се упознају и првенствено на један људски начин зближе а самим тим превазиђу животне изазове, те када је и у питању Св. тајна Брака. Из тог разлога су учињени напори у решавању тог проблема те у организовању оваквог саборног окупљања. Морам напоменути да је потребно да се људи са својом добром вољом придруже, појаве, подрже ово саборно окупљање на првом месту приликом молитве читања канона Св. Деспоту Стефану Лазаревићу а након тога и у парохијском дому. Све ово је напоменуто из разлога што се са свим овим, чини, само почетни корак ка оживљавању једне "добре приче" у окриљу наше Свете Цркве. Навешћу речи Св. влад. Николаја Велимировића који каже да кроз обожење душа долази слога а самим тим и једно животно умножење. Дакле, да неби било некаквих забуна, наравно да се подразумева увек једно пристојно Црквено понашање какво је увек приликом сваке Агапе која се организује у Цркви. До Недеље ће се додавати додатна обавештења као одговори на евентуална питања или као допуна горе наведеном. View full Странице
  22. Ево Сабора, расправља се о које чему. Да ли ће се Сабор дотакнути медија са националном фреквенцијом и "ријалити" програма нарочито? И ми смо овде своједобно, на преко 50 страна расправљали о тим "ријалитијима".... Ето прилике за Сабор и мајку нам Цркву да поред очигледно импутиране "приче" и сукоба две струје око теорије еволуције, да свакако блазираном коначном саопштењу у којем ћемо опет слушати општа места о КиМ, проговори и о реалним проблемима са којима се среће мисија данас, а не да се бави Дарвиновом очигледном "патком". Дакле, да ли Црква има снаге да макар саопштењем стане на црту "ријалити" програмима, опскурним ликовима који креирају и афирмишу такво што, те и осталим медијским бедастоћама?
  23. У четвртак, 18. маја 2017., Парламент (Врховна Рада) Украјине разматраће два законска пројекта усмјерена против канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије. По првом законском приједлогу владике могу да се постављају само уз сагласност државних власти, а Црква чије је сједиште у "земљи агресору" може да буде забрањена. То практично значи да УПЦ МП може да буде забрањена. Извјесну наду да ово неће бити усвојено, даје мишљење Стручног комитета Раде да је приједлог антиуставан. По другом законском приједлогу, који треба да буде разматран истог дана чланови црквених општина су обавезни да "самоидентификују" своју припадност, што се у канонској цркви тумачи као увод у даље отимање храмова. http://korrespondent.net/ukraine/3850051-deputaty-khotiat-otdat-tserkov-pod-upravlenye-hosudarstva-smy Иначе, по послиједњим социолошким испитивањима (Радио их Институт за социологију Националне академије наука Украјине) из новембра 2016. у Украјини су најбројнији припадници канонске УПЦ МП коју возглављује Блажењејши митрополит Онуфуриј - 36% становника Украјине без Крима и још 2,3% ако се урачунају православни Крима. Четвртина ставника (25%) изјаснило се као сљедбеници "Кијевског патријархата" анатемисаног Дионисенка, 20% становника су унијати - гркокатолици, мање од 5% становништва се изјашњава као припипадници тзв. Украјинске аутокефалне православне цркве и осталих религија. http://korrespondent.net/ukraine/3778091-nazvana-samaia-mnohochyslennaia-konfessyia-v-ukrayne Иначе, по нешто раније урађеним истраживањима Института за социологију Украјинске академије, чак двије трећине становника се противи мијешању државе у црквена питања.
  24. Тема колоније је – Житије Св. Јована Крститеља. Ликовну колонију организује Црквено – управни одбор Храма и ово ће постати традиција, колонија ће се у истом перидоу одржавати сваке године. Посетите сајт цркве св. Јована у Кончареву (линк)
×
×
  • Create New...