Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 639 results

  1. Свјатејши Патријарх је изјавио делегацији да не подржава озакоњење шизми у Украјинској Цркви и да не жели да се меша у то стање без обзира на то што се председник Порошенко уз подршку украјинског Парламента и шизматичке „Кијевске патријаршије“ и „Украјинске аутокефалне православне Цркве“ по том питању обратио Васељенској Патријаршији почетком априла ове године молећи да се створи нека сједињена „Аутокефална Православна Црква“. Украјински јерарси су пренели позив Свјатјејшем Вартоломеју да пошаље представника на прославу 1030-годишњице Крштења Руса, на којој се очекују представници свих помесних православних Цркава. Митрополит Француске Емануил је изјавио после разговора: „Данашњи разговор је благословен тренутак за нас, и ми верујемо да ћемо оваквим општењем и сталним дијалогом постићи циљ на ползу светолике Православне Цркве“. Са своје стране Митрополит Антоније бориспољски и броварски изразио се пред новинарима: „Видимо да је жеља Цариградске Патријаршије, Цркве од које смо примили крштење, да нам помогне по овом питању. Притом је додао: „Његова Светост патријарх Вартоломеј не жели да се меша у ову ствар... Не зна се како ће ово питање бити решено, јер је веома сложено, али морамо чинити све да се наша браћа и суграђани који су поцепани, врате у крило Православне Цркве.“ Извор: Српска Православна Црква
  2. По благослову Његовог Блаженства Онуфрија, питрополита Кијева и све Украјине, делегација канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије посетила је Његову Свесветост Патријарха васељенског Вартоломеја у суботу, 23. јуна 2018. Украјински архијереји су желели да од Свјатјејшег Вартоломеја добију поуздане податке о евентуалном давању Томоса аутокефалности двама украјинским шизматичким телима која су изразила жељу да сачине неку нову Цркву, и да изложе став канонске Украјинске Цркве по том питању, као и да упознају Патријарха о садашњем стању у украјинском црквеном животу. Свјатејши Патријарх је изјавио делегацији да не подржава озакоњење шизми у Украјинској Цркви и да не жели да се меша у то стање без обзира на то што се председник Порошенко уз подршку украјинског Парламента и шизматичке „Кијевске патријаршије“ и „Украјинске аутокефалне православне Цркве“ по том питању обратио Васељенској Патријаршији почетком априла ове године молећи да се створи нека сједињена „Аутокефална Православна Црква“. Украјински јерарси су пренели позив Свјатјејшем Вартоломеју да пошаље представника на прославу 1030-годишњице Крштења Руса, на којој се очекују представници свих помесних православних Цркава. Митрополит Француске Емануил је изјавио после разговора: „Данашњи разговор је благословен тренутак за нас, и ми верујемо да ћемо оваквим општењем и сталним дијалогом постићи циљ на ползу светолике Православне Цркве“. Са своје стране Митрополит Антоније бориспољски и броварски изразио се пред новинарима: „Видимо да је жеља Цариградске Патријаршије, Цркве од које смо примили крштење, да нам помогне по овом питању. Притом је додао: „Његова Светост патријарх Вартоломеј не жели да се меша у ову ствар... Не зна се како ће ово питање бити решено, јер је веома сложено, али морамо чинити све да се наша браћа и суграђани који су поцепани, врате у крило Православне Цркве.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Пријемни испити за осмаке су завршени, међутим оне ђаке који желе да упишу Богословије Српске Православне Цркве пријемни испит тек чека, у уторак 26. јуна 2018. године. Био је то повод да у госте позовемо протопрезвитера – ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, како бисмо о овој теми сазнали нешто више, обзиром да је наш гост један од чланова испитне комисије. View full Странице
  4. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка
  5. Интервју за „Политику”, дат г-ђи Јелени Чалији 1. Колико се сусрети поглавара и високих званичника православних помесних Цркава одражавају на односе СПЦ и Ватикана, али и на односе са суседном Римокатоличком Црквом у Хрватској? Чини ми се да је потребно најкраће упознавање читалаца са нововековном историјом таквих сусрета на највишем међуцрквеном нивоу, њиховог значаја и њихових последица. Наиме, 1965. године, патријарх цариградски Атинагора I и папа римски Павле VI заједничким документом су укинули узајамне анатеме из 1054. године. Са римокатоличке стране био је то одраз духовне климе и оптимизма који је у време Другог ватиканског сабора владао у погледу екуменских кретања и амбиција. Патријарх Атинагора, пак, као први по части међу поглаварима Православних Цркава, такође је имао жељу да са мртве тачке покрене дуготрајни процес помирења између две највеће хришћанске породице. После њих су уследили релативно чести сусрети цариградских патријараха, а потом и других православних првојерараха, са римским папама, посете папâ појединим православним земљама и слично. Рекао бих да је овај део међусобних сусрета и сарадње на највишем нивоу заокружен и запечаћен заједничком изјавом папе римског Фрање и патријарха московског и све Русије Кирила, у Хавани 2016. године. Ови сусрети, поготову последњи поменути, одражавају се, свакако, и на православни свет, па и на нашу Српску Цркву. Ми са Римокатоличком Црквом као целином имамо последњих деценија коректне односе. На жалост, уз часне и хвале вредне изузетке, – као што су, на пример, бискупи Шкворчевић, Узнић и Хранић, – у Бискупској конференцији Хрватске, па, у знатној мери, и Босне и Херцеговине, као да и не читају изјаве и декларације које објављује њихов сопствени врховни поглавар заједно са православним патријарсима, а ни друге изјаве и текстове папе Фрање. To je толико очигледно да потврђује духовиту примедбу нашег Патријарха да, како изгледа, наши епископи на неки начин више уважавају ауторитет римског епископа него поједини хрватски бискупи. 2. Како изгледа дијалог Српске Цркве и Ватикана? Дијалог се одвија на више нивоа: кроз сусрете и размену мишљењâ синодских тела са највишим представницима Римске Цркве, као и са истакнутим личностима ватиканске државне администрације, затим кроз учешће представникâ наше Цркве у мешовитој комисији за богословски дијалог између две Цркве, а на академском нивоу кроз сарадњу београдског Богословског факултета са Латеранским универзитетом у Риму. Леп пример представљају и успешна сарадња Патријаршијске библиотеке са Архивом Ватикана и драгоцена научна истраживања која су плод те сарадње. У целини, може се рећи да ове контакте и видове сарадње карактерише висок степен међусобног разумевања, како по питањима о којима постоји сагласност тако и по питањима у којима нисмо истомишљеници. 3. Да ли се дијалог православаца и католика интензивирао од доласка на чело Римокатоличке Цркве папе Фрање или су садашњи сусрети плод рада и његовог претходника? Мада је и претходни папа, Бенедикт XVI, иначе изузетно дубок и плодан теолог, дао неколико снажних изјава, које, може се тврдити, искрено подстичу две Цркве и њихове вернике на међусобно уважавање и сарадњу, упадљива је учесталост сусретâ управо у наше време: највиши представници Православне Цркве, најпре васељенски патријарх Вартоломеј, а потом митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, били су недавно у Ватикану. Различити облици дијалога и сарадње Руске Православне Цркве са Римокатоличком могу се приписати зрелости оних личности које воде две Цркве и њиховом сагледавању искушења са којима се суочава хришћански свет. Ваља посебно истаћи да је папа Фрања, приликом поменутог сусрета са митрополитом Иларионом, поново, кратко и јасно, одбацио унију и унијаћење као модел понашања према нама православнима рекавши: „Свршено је с тим!” Са друге стране, крајњу недоумицу и збуњеност изазива одлука Ватикана, донета управо тих дана, да унијатски („гркокатолички”) егзархат у Бившој Југословенској Републици Македонији подигне на ниво епархије. О насилничком и нехришћанском понашању украјинских унијата према православној већини сународникâ и суграђанâ нема шта да се каже осим оног јеванђелског: Боже, опрости им јер не знају шта чине! Они иду путем злогласног Јосафата Кунцевича из прошлости, а мени се чини да по мржњи и насилништву заузимају друго место, одмах после усташких злотвора из времена Другог светског рата. Искрено и молитвено се надам да ће их Рим (читај: папа римски!) колико-толико уразумити и обуздати. Јер, по моме мишљењу, мало ко данас у хришћанском свету толико разуме потребу братског односа и заједничкога сведочења православних и римских католика, у циљу очувања хришћанског „светог остатка” у Европи и напретка хришћанске мисије у свету, колико папа Фрања или Франциск. Мени је тешко да поверујем да ће тај далековиди човек широкога срца заборавити поруке Другог ватиканског сабора, као и поруке самога Христовог Јеванђеља, ради унијатских занесењака и мрачњака, а против православних хришћана у којима види своју браћу, у што сам се лично уверио. 4. Како СПЦ гледа на најаве из Васељенске Патријаршије да ће, „у оквиру својих овлашћења”, учинити све и размотрити могућност да се „Црква у Скопљу“ врати у канонски оквир, као и да би требало тражити „начине спасења наше браће у Скопљу и Украјини“? Протојереј Всеволод Чаплин, један од председникâ друштва „Руска мисија”, оценио је недавно у интервјуу за „Спутњик“ да би давањем аутокефалности „Украјинској” и „Македонској” расколничкој Цркви против воље њихових матичних Цркава, Руске и Српске, могло доћи до раскола у православном свету. Премда нисам у оригиналу прочитао ту изјаву проте Чаплина и по први пут сада чујем за њу, тешко је не сагласити се са његовом оценом. Говорећи о добу патријарха Атинагоре, рекли смо да је цариградски патријарх први по части, што значи први међу једнакима, а не primus sine paribus, односно први без једнаких. Дакле, и да, не дај Боже, постоји склоност Свесветог патријарха Вартоломеја ка некаквом једностраном и самовласном пресуђивању у случају скопског и украјинског раскола, она би била израз велике заблуде, велика духовна грешка и, са становишта устројства Православне Цркве и канонског права, потпуно ништавна. Говорим крајње хипотетички јер дубоко верујем да до тога неће доћи. Када би и дошло, под политичким или другачијим притисцима и подстицајима, она би изазвала одлучно неслагање и противљење не само у словенском православном свету него и широм Православља. Познавајући многовековну традицију Васељенске Патријаршије и харизматичну личност патријарха Вартоломеја, ја сам оптимиста. Извор: Епархија бачка View full Странице
  6. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, у суботу, 16. јуна 2018. године, одржано је последње предавање у овом семестру. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду је говорио на тему: „Света Литургија - молитва Цркве”. Истичући неопходност личне и заједничке молитве црквене заједнице, отац Жељко је надахнутим и бираним речима повезао и објаснио важност литургијског сабрања, како кроз прошлост и садашњост, тако и за оно што ће се дешавати у будућности, односно - Царству Божјем. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе! View full Странице
  7. Овакво велико достигнуће неповратно је изазвало „падање и дизање многих“. Зизјуласова идентификација епископа са извором јединства Цркве изгледала је многима тако да дозвољава претерано легалистичко, институционално уздизање епископа као скоро једине претпоставке овог јединства. Структурално, законско и институционално потврђивање епископовог примата изгледало је да ставља у позадину заједнички живот Цркве и да стога нема потребе за другим црквеним даровима и службама. Ако је јединство Цркве идентификовано само са јединством око епископа, онда нема потребе за било каквом заједницом и јединством свих духовних дарова уепископу. Епископ долази да изрази пуноћу Цркве и њезину харизму истине као једини наследник апостола, као што се мислило.[1] Ово деградира службу презвитера. Презвитери нису схваћени као саслужитељи епископа и било је доживљено као револуција када је служење евхаристије поверено њима, као нешто страно служби презвитера. Али, како је могло доћи до такве „револуције“ ако презвитер није већ поседовао неке евхаристијске функције, што би било уколико је епископ схваћен као први презвитер. У Новом Завету постоје две свештеничке службе, она епископа-презвитера и ђакона. Уздизање епископа у статус служитеља јединства par exellance долази из унутрашње диференцијације древне јединствене службе епископа-презвитера. Ова древна служба била је суштински евхаристијска. Растући број евхаристијских сабрања и стварање парохија довело је до ове диференцијације из једне изворне службе. У данашњем облику изражавања јединства Цркве, епископ и презвитер имају самостални свештенички статус. Природа свих свештеничких служби је христолошка. Због тога свети Игњатије Богоносац види епископа као икону Христа (Смир. 8, 2), или другде Бога (Магн. 6, 1). У другим посланицама он изненада повезује епископа са Оцем, презвитере са апостолима, ђаконе са анђелима (Магн. 6, 1; 13, 2; Трал, 3, 1). Ова флексибилност иконичности ове три службе је подсетник на заједничку христолошку природу свих свештеничких дарова и служби. „Јер ваше славног имена свештенство, достојно Бога, сагласно је са епископом као струне са гитаром. Зато са вашом сагласношћу (једномисленошћу) и сложном љубављу. И ви сви будите један хор да тако сагласни у једномислености и добивши тон Божији у јединству, певате једним гласом Оцу кроз Исуса Христа, да вас Он чује и препозна, по ономе што добро чините, да сте чланови (удови) сина Његовог. Стога је корисно за вас да будете у беспрекорном јединству, да бисте и у Богу свагда заједничарили.“[2] Јасно је да презвитери не сачињавају само сабор епископа, тј. његов „административни савет“.[3] Они су били христолошке манифестације хармоније љубави. Без лире нема жица, као што ни без жица нема лире. Служба епископа је есхатолошки примарна, као рам лире у који се стављају жице. Онтолошка основа овог јединства није увек запажена од стране Зизјуласових читалаца, па су користили њега да заступају претерано уздизање службе епископа у један јуридички ауторитет у институционалној структури. Јединство Цркве у епископу и евхаристији израз је њеног јединства у Христу. Верност Цркве том јединству непрестано је опробавана Светим Духом и огњем. (Мт. 3, 11) Ако заборавимо ово, живот Цркве биће одређен њеним институцијама са свим проблемима који одатле произилазе. Али, јединство Цркве је изражено не само символички, него и кроз страдање. Служитељ овог јединства је Христос који је себе испразнио на крсту и владавину Оца показао собом у његовом вечном испражњивању себе у љубави за Сина и Светог Духа. Ако епископ не испразни себе на крсту изражавајући и садржавајући све дарове, чак иако символички изражава јединство на натуралистичком и психолошком нивоу, црквеност коју он представља ће недостајати. У ствари, сваки духовни цркво-изграђујући дар ће нестати, ако он не призива све дарове у постојање. Служба епископа условљена је овим крстовођеним себедавањем, које усмерава све дарове тако да Христос може себе учинити присутним у Цркви. Зизјуласов рад вођен је страственом бригом за Цркву. Његова каснија инспирација у теолошком раду показује схватање по коме Црква долази у биће за нас. Поновним разматрањем православне и западне еклисиолошке традиције, посебно захваљујући Хенрију де Лубаку и Дитриху Бонхоферу, мисао овог великог богослова доживљава свој врхунац. У Being as a Comunion (1985) видимо да је он достигао уравнотежену еклисиолошку синтезу. Зизјулас повезује апостолско прејемство, не само са линијом епископа, него са целом заједницом. Он наглашава да различити духовни дарови делују заједно и валидни су само ако су у заједници. Концепт корпоративне личности од виталног је значаја. Христос постоји у Цркви, не само као један – епископ, већ такође, као многи, као свеукупност дарова. Ниједан носилац службе нема њихову пуноћу, тако да они нису субјекти индивидуалистичког поседовања или употребе, и не стварају институционалну пирамиду. Епископ усклађује ове духовне дарове да служе динамичкој манифестацији живог конституисања Цркве-као-цркве. Структура Цркве је икона есхатона која даје своје првине у садашњости. Ово је најпотпунија еклисиолошка синтеза у савременој теологији. Са Зизјуласом стојимо на чврстом темељу предања древне Цркве и то у њеним најкреативнијим изразима. Црквене харизме и службе су „релациони догађаји“, који имају смисао у њиховој међусобној зависности у заједници, пре него у индивидуалним функцијама и служењима. Без пневматологије, која показује како Дух дела да отвори бића једна за друге, црквена онтологија постаје есенцијалистичка и индивидуалистичка. Али, ова афирмација дарова, кроз њихово међусобно заједништво у Духу, мора бити посматрана искључиво заједно са истовременом афирмацијом чињенице да су ове духовне службе и дарови индивидуалне и јединствене пројаве христолошке пуноће у заједници. Посебност функције црквених служби не чини их индивидуалистичким. Православна теологија неоправдано се плаши речи „индивидуализам“. Насупрот томе, Максимова теологија црквене једносуштости обезбеђује индивидуалност служби или функција у заједници, без губитка њиховог заједничког садржаја. Потребно је нагласити христолошку „индивидуалност“ подједнако као и „заједничност“ духовних дарова. Дух остварује једносушто међусобно прожимање сваког дара у свим другим. Свети Дух не „чини заједницу“, осим кроз једносушту „индивидуацију“ сваког дара. Индивидуација која афирмише сваки посебан људски субјект, ствара велики проблем за православну еклисиологију и антропологију. Сви покушаји у једној еклисиологији – увек инспирисаној Дионисијем Ареопагитом – да се Црква схвати као икона есхатололошких стварности, онтолошки и егзистенцијално интерпретираних у божанској евхаристији, јесте начин да се схвати (искључиво) институција Цркве. Морамо обратити више пажње на посебност индивидуалног субјекта. Наш страх од индивидуализације, интернализиције или субјективизма не сме нас одвести до институционалног схватања Цркве и хришћанског живота, у којем личност и њени дарови само служе институцији. Овде постоје две опасности. Прва је губитак стварног људског субјекта. Поента „структурализма“ шездесетих била је да избегне субјективизам, али је то, наравно, довело до „деконструкције“ сâмог субјекта. Субјекат је, ипак, више него просто скуп „односâ“. Зато постоји потреба за теологијом једносуштости која може да покаже да индивидуални или субјективни интернализам није опасан када је одређен крстом Христовим, који је место на ком се сва створена бића сабирају (synaxis) кроз Христа, у Духу, са нама. Једносуштост оцрковљује индивидуу и њен унутрашњи живот. Институционална структура Цркве постаје апофатичко лично подражавање и пројава Христа. Христос, као Црква, изражен је у институционалној структури, али се не може идентификовати са њом. Појам „икономија“ неопходан је у православном канонском праву, као подсетник на апофатичност институционалне структуре. Наглашавање структуре у вези је са страхом од индивидуализма, али подједнако морамо бити пажљиви да не изгубимо индивидуу због црквене институције и јерархије. Једино Свети Дух отеловљује заједницу. Целовитост и заједница могу бити изгубљени или неаутентични када идентитет индивидуе и његових или њених дарова није обезбеђен. Нећемо избећи индивидуализам тиме што ћемо институцију Цркве претворити у неку врсту мета-индивидуе. Друга опасност за еклисиологију заједнице је губитак везе између заједнице и историје. Када није повезано са позивом на католицитет, свако разматрање институције Цркве је у опасности да изгуби везу са својим историјским коренима. Ако „односи“ постану значајнији него заједница, Црква ће престати да буде путовање предвођено крстом. Дух није присутан кроз статичне социјалне структуре, него нас уводи у заједницу, слободно и по нашој вољи. Као што је Максим инсистирао, Дух нам даје христоцентричну оријентацију и ослобађа нас за ово заједнично апофатичко подражавање живота Божијег. Оно што се догађа индивидуи управо је оно што се догађа у његовој или њеној заједници са Христом: биће те личности постаје део тајне. Иако је тај живот дат, искусиво и самерљиво, он је садржан у егзистенцији отвореној за живот. Црква, како је схваћена у евхаристијској онтологији Максима Исповедника, учи нас томе да сагледамо евхаристијску активност унутар времена и простора. Она није искључиво и једино изнад нас, него је и делатност у сарадњи у Христу и са Христом. Дар Цркве је конституисан од „живота“ и од „институције“, истовремено и неодвојиво. „Живот“ и „институција“ превазилазе се тиме што је сваки духовни дар „појединачна“ пројава целе Цркве. Савремена православна еклисиологија балансира између протестантских и римокатоличких становишта. „Протестантско“ становиште, које представља отац Романидис, посматра духовне дарове као оно што структуира Цркву. „Римокатоличка“ становишта виде институцију или структуру као дар који конституише Цркву. Насупрот томе, у теологији једносуштости, која схвата све црквене харизме као пројаве Христа у Духу, ова противречност нестаје. Институција не конституше „биће“ Цркве, нити духовни дарови њену „делатност“. Црквено постојање није такво да просто „постоји“; оно је дијалошки побуђено. Нема дара нити делатности који би заменио Цркву. Пре би се могло рећи да се, по Максиму, они заједно крећу ка есхатону, зато што је то аутентични и објективни акт и Реч Божија, у Христу, у историји. Апостол Павле повезује ову теологију харизми са љубаљу. У Првој посланици Коринћанима апостол каже да су дарови важећи једино када су узајамно уобличени у љубави, у телу Христовом. Љубав сачињава крајњу еклисиолошку супстанцу свих дарова, чинећи их аутентичним пројавама Христа. Христолошко функционисање сваког дара „у Духу Светом“ (1. Кор. 12, 12) има за последицу три ствари. Прво, указује на присуство и делатност Бога који воли у Христу, који у Духу образује чланове Тела Христовог, кроз ове дарове. Друго, указује на истински љубеће субјекте, који кроз ову истинску љубав чине ове дарове пројавама целога Христа. Треће, ово доводи у биће истинску заједницу онтолошке љубави – једно Тело – где се ови дарови деле. Концепт корпоративне личности, као и онај заједнице, јесте апстракција док ова сложена стварност вољне љубави није изражена. За оне који су у љубави, интерналност истинског субјекта и екстерналност његове заједнице апсолутно и неразориво су повезани. Тако заједница није трансцедентна структура, или објективни или подсвесни „збир односа“. Дарови нису структурални или институционални, него они који воле и слободно желе дијалог Бога и његовог народа. Само теолошки концепт једносуштости дозвољава заснивање еклисиологије истинске личности, и спаја све ове елементе. Можда тада можемо рећи да Црква поседује истину у самој њеној структури. Без концепта једносуштости, корпоративна личност и заједница једноставно постају статичне трансцедентне структуре заједнице једног и многих, као код Хегела и Шелинга. Противречност у људском друштву, дубоки конфликти, крст и слобода, укратко, борба за остваривање заједнице и њених могућностина тај начин биће превиђени. То раздваја концепт историје од концепта слободе. Историцитет значи корак-по-корак показивање заједничности,што је једнако ономе што апостол Павле подразумева под „плодовима Светог Духа“, постојање које потврђује наш напредак у погледу црквеног заједништва и историцитета. Љубав као христолошко испуњење дарова код Павла, или Максимов концепт једносуштости дозвољава потврду овога зато што ми, није да толико схватамо зајединицу колико у ствари растемо у њој. Појмови као што су koinonia и корпоративна личност исувише су апстрактни за ово. Ово је разлог због чега се у дискусији између Флоровског и Зизјуласа, о томе да ли Свети Дух делује у историји или превазилазећи историју, зарад „појединачног“ у историји, морамо одлучити за формулацију „у историји“. Делатост Светог Духа не узима нас из историје толико колико преображава појединачности у историји. Овде се не ради о екстатичком уздизању изван историје, него о преображају историје као такве, тако да су ова два гледишта потпуно реинтерпретирана. Продирање Светог Духа у историју стварно производи видљиве емпиријске резултате. Ако нема историјског „уздизања“ или „прочишћења“ (Ниче) које је видљиво у историјски дугом периоду, наша еклисиологија је „екстатичка“, једно уздизање изнад историје, а не кенотички силазак у њено дубоко страдање. Ово је корекција која је била потребна Ареопагиту, а коју је Максим извршио. Али, поставља се питање, да ли су овакви апстрактни структурални модели, као што је „један и многи“, који користи Зизјулас, вероватно под утицајем Бонхофера, одговарајући. По овом моделу Отац је „један“ у Светој Тројици, док су друге личности „многи“. Један у Цркви је Христос, чланови његовог Тела су многи. У Цркви један је епископ, многи су остали чланови. О овоме треба рећи неколико ствари. Прво, у патристичком тријадолошком предању „монархија“ Оца не уздиже онтолошки изнад других који су „узроковани“ њиме. „Отац није Бог зато што је Отац, већ због заједничке суштине, која је Отац и Син и у којој је Отац Бог, и Син је Бог, и Свети Дух је Бог.“, по Григорију Ниском, који пише против Евномија. Григорије додаје: „Бог је Један и исти, зато што има једну и исту суштину, тако да је свака од три Личности, у суштини, и Бог“.[4] Тако да у Светој Тројици постоји само једна личност „у суштини“ – Отац, која је принцип рађања и исхођења других личности. Бог је ове три личности, узрок и узроковани, а не инхерентни принцип заједнице. Ово је тако за учење о Светој Тројици, али не и за учење о Цркви. Не можемо рећи да су на исти начин Христос и његови чланови „са-конституисани“, или подједнако условљени једни другим. На јединствен начин асиметрично Христос је основа и иницијатор који сазива и садржи своје чланове, са њиховом слободном сагласношћу, као своје Тело. „Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом. А које унапријед одреди, оне и призва; а које оправда, оне и прослави.“[5] Овде нема пуне онтолошке узајамности воље, или онтолошке идентификације воље између Христа и његових чланова, као између Оца и друге две личности. Ту се само може радити о крају постављања њихове аутономије насупрот њему. Однос „једног и многих“ у Тројици и „једног и многих“ у Цркви није исти. У првом случају постоји апсолутна онтолошка идентичност суштине и воље између „једног и многих“, док у другом случају нема чак ни онтолошке идентичности по природи (због божанске природе Христа), нити, наравно, онтолошке идентичности воље. Постоји само тајна учествовања по благодати кроз тајне у нествореној вољи и делатости Бога у Христу кроз Духа. Ствари су још компликованије у трећем случају, у коме се модел једног и многих односи на епископа и Цркву. Овде воља да се уједине многи не припада епископу, него Христу. Епископ, пак (који као члан Цркве сам, такође, припада „многим“ за које је „један“ Христос), може, кроз понизно уступање његове autexusion (самовласности) Христу бити, по речима Светог Игнатија, „у уму Христовом“, актуализујући дар јединства у име Христа. Епископ не „поседује“ различите дарове које раздељује сходно својој вољи, као што је то у случају Христа. Епископ не „представља“ Христа у Цркви као да је Христос стварно одсутан, како би то било схваћено у римокатоличком маниру. Овде се ради о Христу који даје дарове кроз тајне, а сваки тај дар је он сâм у специфичном и појединачном оваплоћењу. Христос тако поседује дарове и раздаје их. Епископ, када је „у уму Христовом“, обавља у његово име раздавање (без поседовања) ових дарова. Он то чини, не као да он поседује неки супериорни дар, него проглашавајући њихово онтолошко испуњење у заједеничкој пројави Христа кроз њих. Његов дар је управо пројава „заједничности“ дарова као сукцесивних оваплоћења целог Христа у Духу. Епископска служба показује многострукост и једносушти католоцитет сваког посебног дара. То потврђује интегритет и есхатолошку усмереност сваког од њих. Ово је разлог зашто је служба епископа изнад свега служба пастира. Епископ показује, зато што учествује у њему, љубеће пастирско старање Христа, које је основа Цркве. По Римокатоличкој цркви папа је једини пастир који заузима место апостола Петра. Његов пастирски дар је суштински супериоран дар, који садржи све пастирске дарове у Цркви, зато што је папа „намесник“ Христа на Земљи, који у својој личности садржи сву Христову пастирску бригу и раздаје све друге дарове као његов викар. Упркос томе што ово учење има одјека у православној еклисиологији данас, морамо нагласити да је по нашем предању Христос апсолутно присутан у Цркви кроз нестворену делатност тројичног Бога, и сваки дар, као што је дар пастирства, директно је учествовање у њему. То не води порекло од неког посредника који представља Христа, или раздаје благодат у његово име. Пастирска харизма епископа и презвитера (а ове две службе су изворно биле једна) учествовање је у божанској пастирској делатности Христа директно. Разлика између њих је то што епископ изражава ову енергију видљиво, уједињујући све њене специфичне манифестације, у пастирској енергији једног Христа који пастирствује, и тако је епископ икона (не представник) целе Цркве у једном месту. Морамо обратити више пажње када правимо паралеле између Свете Тројице, христологије и Цркве. Ова три проблема несумњиво су повезана, али аналогије између њих у опасности су да постану просте измишљотине побожности. Црква је истинска икона есхатолошких стварности, али апофатички, не трансцедентално. Структурални, институционални и харизматски елементи у Цркви су апофатичке иконе Царства, под вођством крста, кроз страдање у којем се „Христос уобличава у нама“ тако да су сви обновљени „у Христу“. Овај задатак, наравно, није производ принудне дисциплине, него резултат „пријатељства и захвалности“ као што свети Никола Кавасила указује. „По закону Духа, љубавно пријатељство је оно које влада и чини све кроз захвалност“.[6] Ово значи да је наше црквено биће добијено у тајнама крштења, миропомазања и евхаристије. Ово и само ово је благодат Божија. Ово није заслугом оних који учествују у њима, него је откривено од њих доксолошки, као дарови даровани у светим тајнама. Ми не треба да установимо „равнотежу“ између Хришћанског живота и евхаристије. Живот у Христу и савршена благодат коју он садржи, неповратно је дата у светим тајнама. Нема додатне благодати у православној теологији, него се овде ради о одржавању живота који је већ дарован кроз свете тајне. Дисциплина хришћанског живота је благодарно неговање благодати дароване у светим тајнама. Романидис је веровао да се благодат „акумулира“ кроз такво неговање молитве. Али благодат се не може „додати“, зато што је она просто дар дарован у евхаристији. Ова дисциплина произилази из слободног и намерног прихватања кроз врлине, и најпре кроз молитву. Евхаристијске тајне су аспекти живота у Христу, и због тога, у четвртој беседи свог дела: О животу у Христу, Кавасила наглашава њихов „евхаристијски“ карактер. Божанска евхаристија је њихово испуњење, циљ, смисао и христолошка пуноћа. Крштење није независан, самодовољан, сакраментални догађај, нити је миропомазање неки самодовољан извор дарова. За Кавасилу, који наставља традицију Ареопагита и Максима Исповедника, ове три тајне сачињавају светотајински увод сваког члана Цркве у пуноћу Христа, кроз које сваки члан на јединствен начин прима Христа у божанској евхаристији. Овај евхаристијски дијалог између Христа и човека је католичански принос личносно примљеног дара вечног живота човеку од Христа, и католичански одговор, у сталном појављивању нових облика пуноће у овом животу, у даровима Христа крштеном хришћанину. Ово нам дозвољава да кажемо да је евхаристија основ живота у Христу. Евхаристијски однос човека са Богом у Христу не може истински напредовати ако није истински „дијалошки“, што бива ако људи умом и хтењем не учествују активно у овом односу. Ученички однос у хришћанском животу је евхаристија проживљена као захвални љубећи одговор и повратак мог већ добијеног вечног бића, натраг његовом даваоцу, који ме воли себе-давајући. Ово разумевање евхаристије, занемарено од „евхаристијске еклисиологије“, захтева дијалошку онтологију, пре него трансцедентну структуру која једноставно „одражава“ Царство. Евхаристија чини аутентичним биће сваке твари кроз љубавни дијалог Бога и човека. Евхаристијски садржај дарова у Цркви, чини их истовремено и христолошком манифестацијом и суштински дијалошким. Постоји непрестани дијалог у Духу између човека и Христа који води до пуне и потпуне реализације њиховог христолошког садржаја, једносуште пројаве пуноће Цркве у заједници. Тако нема разлике у деловању између харизме и институције јер обе изграђују Цркву. Све су дијалошки, евхаристијски, христолошки догађаји једносуште пуноће у Духу, дате од Бога и одржаване слободно од човека, сарађујући са серијама различитих оваплоћења Христа који конституише Цркву у мноштву њених чланова. Са овим дијалогом постоји увек учествовни однос са преображавајућим дејством Светог Духа, који уводи христолошку савршеност сваког духовног дара у стварну историју. Овај живи однос одражава, апофатички, у „земљаним судовима“, раскош Цркве као многоструке реализације Христа у историји и творевини, и као слободно подражавање божанске делатности, која остварује ову реализацију. Свети Дух оваплоћује, у истинској радионици наше слободе, вечно, Христа за све и у свима. Извор: Nicholas Loudovikos, „Christian Life and Institutional Church“, in: The Theology of John Zizioulas, ed. Douglas H. Knight, Ashgate Publishing Company 2007. Превод: Бојан Бошковић [1] John Zizioulas, Eucharist, Bishop, Church (Brookline, Mass.: Holy Cross Orthodox Press, 2001) p. 160. [2] Игњатије, Ефесцима 4. 1–2, Ante-Nicene Christian Library, vol. 1, edited by Philip Schaff and Henry Wace (Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing, 1867.). [3] Zizioulas: Eucharist, Bishop, Church, p. 249. [4] Григорије Ниски, Против Евномија 3, Nicene and Post-Nicene Fathers, edited by Philip Schaff and Henry Wace (Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing, 1954. [1892]) vol. 5. [5] Рим. 8, 29–30. [6] Никола Кавасила, Живот у Христу (Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 1998) 6, 8.
  8. Књига Јована Зизјуласа Евхаристија, епископ, Црква, са поднасловом: Јединство Цркве у епископу и Евхаристији у прва три века, имала је драматичан утицај на развој савремене православне еклисиологије. Она представља рану мисао једног од најзначајнијих православних еклисиолога данашњице. Упркос евхаристијској еклисиологији Николаја Афанасјева, дуго „вавилонско ропство“ православне еклисиологије, која се приклањала час римокатоличком институционализму, час протестантском институционалном релативизму, спречило je развој специфично православне конфесионалне еклисиологије или чак и узимање у обзир еклисиологије ране Цркве. Зизјулас се прихватио изазова да установи нову евхаристијску еклисиологију исправно саграђену на древним патристичким темељима. Он је то урадио указујући на то да је епископ био суштинска компонента јединства у древној Цркви. Његово достигнуће има велики значај не само за православну теологију, него и за целу Цркву. Паул Кле, Крстови и стубови, 1931. Овакво велико достигнуће неповратно је изазвало „падање и дизање многих“. Зизјуласова идентификација епископа са извором јединства Цркве изгледала је многима тако да дозвољава претерано легалистичко, институционално уздизање епископа као скоро једине претпоставке овог јединства. Структурално, законско и институционално потврђивање епископовог примата изгледало је да ставља у позадину заједнички живот Цркве и да стога нема потребе за другим црквеним даровима и службама. Ако је јединство Цркве идентификовано само са јединством око епископа, онда нема потребе за било каквом заједницом и јединством свих духовних дарова уепископу. Епископ долази да изрази пуноћу Цркве и њезину харизму истине као једини наследник апостола, као што се мислило.[1] Ово деградира службу презвитера. Презвитери нису схваћени као саслужитељи епископа и било је доживљено као револуција када је служење евхаристије поверено њима, као нешто страно служби презвитера. Али, како је могло доћи до такве „револуције“ ако презвитер није већ поседовао неке евхаристијске функције, што би било уколико је епископ схваћен као први презвитер. У Новом Завету постоје две свештеничке службе, она епископа-презвитера и ђакона. Уздизање епископа у статус служитеља јединства par exellance долази из унутрашње диференцијације древне јединствене службе епископа-презвитера. Ова древна служба била је суштински евхаристијска. Растући број евхаристијских сабрања и стварање парохија довело је до ове диференцијације из једне изворне службе. У данашњем облику изражавања јединства Цркве, епископ и презвитер имају самостални свештенички статус. Природа свих свештеничких служби је христолошка. Због тога свети Игњатије Богоносац види епископа као икону Христа (Смир. 8, 2), или другде Бога (Магн. 6, 1). У другим посланицама он изненада повезује епископа са Оцем, презвитере са апостолима, ђаконе са анђелима (Магн. 6, 1; 13, 2; Трал, 3, 1). Ова флексибилност иконичности ове три службе је подсетник на заједничку христолошку природу свих свештеничких дарова и служби. „Јер ваше славног имена свештенство, достојно Бога, сагласно је са епископом као струне са гитаром. Зато са вашом сагласношћу (једномисленошћу) и сложном љубављу. И ви сви будите један хор да тако сагласни у једномислености и добивши тон Божији у јединству, певате једним гласом Оцу кроз Исуса Христа, да вас Он чује и препозна, по ономе што добро чините, да сте чланови (удови) сина Његовог. Стога је корисно за вас да будете у беспрекорном јединству, да бисте и у Богу свагда заједничарили.“[2] Јасно је да презвитери не сачињавају само сабор епископа, тј. његов „административни савет“.[3] Они су били христолошке манифестације хармоније љубави. Без лире нема жица, као што ни без жица нема лире. Служба епископа је есхатолошки примарна, као рам лире у који се стављају жице. Онтолошка основа овог јединства није увек запажена од стране Зизјуласових читалаца, па су користили њега да заступају претерано уздизање службе епископа у један јуридички ауторитет у институционалној структури. Јединство Цркве у епископу и евхаристији израз је њеног јединства у Христу. Верност Цркве том јединству непрестано је опробавана Светим Духом и огњем. (Мт. 3, 11) Ако заборавимо ово, живот Цркве биће одређен њеним институцијама са свим проблемима који одатле произилазе. Али, јединство Цркве је изражено не само символички, него и кроз страдање. Служитељ овог јединства је Христос који је себе испразнио на крсту и владавину Оца показао собом у његовом вечном испражњивању себе у љубави за Сина и Светог Духа. Ако епископ не испразни себе на крсту изражавајући и садржавајући све дарове, чак иако символички изражава јединство на натуралистичком и психолошком нивоу, црквеност коју он представља ће недостајати. У ствари, сваки духовни цркво-изграђујући дар ће нестати, ако он не призива све дарове у постојање. Служба епископа условљена је овим крстовођеним себедавањем, које усмерава све дарове тако да Христос може себе учинити присутним у Цркви. Зизјуласов рад вођен је страственом бригом за Цркву. Његова каснија инспирација у теолошком раду показује схватање по коме Црква долази у биће за нас. Поновним разматрањем православне и западне еклисиолошке традиције, посебно захваљујући Хенрију де Лубаку и Дитриху Бонхоферу, мисао овог великог богослова доживљава свој врхунац. У Being as a Comunion (1985) видимо да је он достигао уравнотежену еклисиолошку синтезу. Зизјулас повезује апостолско прејемство, не само са линијом епископа, него са целом заједницом. Он наглашава да различити духовни дарови делују заједно и валидни су само ако су у заједници. Концепт корпоративне личности од виталног је значаја. Христос постоји у Цркви, не само као један – епископ, већ такође, као многи, као свеукупност дарова. Ниједан носилац службе нема њихову пуноћу, тако да они нису субјекти индивидуалистичког поседовања или употребе, и не стварају институционалну пирамиду. Епископ усклађује ове духовне дарове да служе динамичкој манифестацији живог конституисања Цркве-као-цркве. Структура Цркве је икона есхатона која даје своје првине у садашњости. Ово је најпотпунија еклисиолошка синтеза у савременој теологији. Са Зизјуласом стојимо на чврстом темељу предања древне Цркве и то у њеним најкреативнијим изразима. Црквене харизме и службе су „релациони догађаји“, који имају смисао у њиховој међусобној зависности у заједници, пре него у индивидуалним функцијама и служењима. Без пневматологије, која показује како Дух дела да отвори бића једна за друге, црквена онтологија постаје есенцијалистичка и индивидуалистичка. Али, ова афирмација дарова, кроз њихово међусобно заједништво у Духу, мора бити посматрана искључиво заједно са истовременом афирмацијом чињенице да су ове духовне службе и дарови индивидуалне и јединствене пројаве христолошке пуноће у заједници. Посебност функције црквених служби не чини их индивидуалистичким. Православна теологија неоправдано се плаши речи „индивидуализам“. Насупрот томе, Максимова теологија црквене једносуштости обезбеђује индивидуалност служби или функција у заједници, без губитка њиховог заједничког садржаја. Потребно је нагласити христолошку „индивидуалност“ подједнако као и „заједничност“ духовних дарова. Дух остварује једносушто међусобно прожимање сваког дара у свим другим. Свети Дух не „чини заједницу“, осим кроз једносушту „индивидуацију“ сваког дара. Индивидуација која афирмише сваки посебан људски субјект, ствара велики проблем за православну еклисиологију и антропологију. Сви покушаји у једној еклисиологији – увек инспирисаној Дионисијем Ареопагитом – да се Црква схвати као икона есхатололошких стварности, онтолошки и егзистенцијално интерпретираних у божанској евхаристији, јесте начин да се схвати (искључиво) институција Цркве. Морамо обратити више пажње на посебност индивидуалног субјекта. Наш страх од индивидуализације, интернализиције или субјективизма не сме нас одвести до институционалног схватања Цркве и хришћанског живота, у којем личност и њени дарови само служе институцији. Овде постоје две опасности. Прва је губитак стварног људског субјекта. Поента „структурализма“ шездесетих била је да избегне субјективизам, али је то, наравно, довело до „деконструкције“ сâмог субјекта. Субјекат је, ипак, више него просто скуп „односâ“. Зато постоји потреба за теологијом једносуштости која може да покаже да индивидуални или субјективни интернализам није опасан када је одређен крстом Христовим, који је место на ком се сва створена бића сабирају (synaxis) кроз Христа, у Духу, са нама. Једносуштост оцрковљује индивидуу и њен унутрашњи живот. Институционална структура Цркве постаје апофатичко лично подражавање и пројава Христа. Христос, као Црква, изражен је у институционалној структури, али се не може идентификовати са њом. Појам „икономија“ неопходан је у православном канонском праву, као подсетник на апофатичност институционалне структуре. Наглашавање структуре у вези је са страхом од индивидуализма, али подједнако морамо бити пажљиви да не изгубимо индивидуу због црквене институције и јерархије. Једино Свети Дух отеловљује заједницу. Целовитост и заједница могу бити изгубљени или неаутентични када идентитет индивидуе и његових или њених дарова није обезбеђен. Нећемо избећи индивидуализам тиме што ћемо институцију Цркве претворити у неку врсту мета-индивидуе. Друга опасност за еклисиологију заједнице је губитак везе између заједнице и историје. Када није повезано са позивом на католицитет, свако разматрање институције Цркве је у опасности да изгуби везу са својим историјским коренима. Ако „односи“ постану значајнији него заједница, Црква ће престати да буде путовање предвођено крстом. Дух није присутан кроз статичне социјалне структуре, него нас уводи у заједницу, слободно и по нашој вољи. Као што је Максим инсистирао, Дух нам даје христоцентричну оријентацију и ослобађа нас за ово заједнично апофатичко подражавање живота Божијег. Оно што се догађа индивидуи управо је оно што се догађа у његовој или њеној заједници са Христом: биће те личности постаје део тајне. Иако је тај живот дат, искусиво и самерљиво, он је садржан у егзистенцији отвореној за живот. Црква, како је схваћена у евхаристијској онтологији Максима Исповедника, учи нас томе да сагледамо евхаристијску активност унутар времена и простора. Она није искључиво и једино изнад нас, него је и делатност у сарадњи у Христу и са Христом. Дар Цркве је конституисан од „живота“ и од „институције“, истовремено и неодвојиво. „Живот“ и „институција“ превазилазе се тиме што је сваки духовни дар „појединачна“ пројава целе Цркве. Савремена православна еклисиологија балансира између протестантских и римокатоличких становишта. „Протестантско“ становиште, које представља отац Романидис, посматра духовне дарове као оно што структуира Цркву. „Римокатоличка“ становишта виде институцију или структуру као дар који конституише Цркву. Насупрот томе, у теологији једносуштости, која схвата све црквене харизме као пројаве Христа у Духу, ова противречност нестаје. Институција не конституше „биће“ Цркве, нити духовни дарови њену „делатност“. Црквено постојање није такво да просто „постоји“; оно је дијалошки побуђено. Нема дара нити делатности који би заменио Цркву. Пре би се могло рећи да се, по Максиму, они заједно крећу ка есхатону, зато што је то аутентични и објективни акт и Реч Божија, у Христу, у историји. Апостол Павле повезује ову теологију харизми са љубаљу. У Првој посланици Коринћанима апостол каже да су дарови важећи једино када су узајамно уобличени у љубави, у телу Христовом. Љубав сачињава крајњу еклисиолошку супстанцу свих дарова, чинећи их аутентичним пројавама Христа. Христолошко функционисање сваког дара „у Духу Светом“ (1. Кор. 12, 12) има за последицу три ствари. Прво, указује на присуство и делатност Бога који воли у Христу, који у Духу образује чланове Тела Христовог, кроз ове дарове. Друго, указује на истински љубеће субјекте, који кроз ову истинску љубав чине ове дарове пројавама целога Христа. Треће, ово доводи у биће истинску заједницу онтолошке љубави – једно Тело – где се ови дарови деле. Концепт корпоративне личности, као и онај заједнице, јесте апстракција док ова сложена стварност вољне љубави није изражена. За оне који су у љубави, интерналност истинског субјекта и екстерналност његове заједнице апсолутно и неразориво су повезани. Тако заједница није трансцедентна структура, или објективни или подсвесни „збир односа“. Дарови нису структурални или институционални, него они који воле и слободно желе дијалог Бога и његовог народа. Само теолошки концепт једносуштости дозвољава заснивање еклисиологије истинске личности, и спаја све ове елементе. Можда тада можемо рећи да Црква поседује истину у самој њеној структури. Без концепта једносуштости, корпоративна личност и заједница једноставно постају статичне трансцедентне структуре заједнице једног и многих, као код Хегела и Шелинга. Противречност у људском друштву, дубоки конфликти, крст и слобода, укратко, борба за остваривање заједнице и њених могућностина тај начин биће превиђени. То раздваја концепт историје од концепта слободе. Историцитет значи корак-по-корак показивање заједничности,што је једнако ономе што апостол Павле подразумева под „плодовима Светог Духа“, постојање које потврђује наш напредак у погледу црквеног заједништва и историцитета. Љубав као христолошко испуњење дарова код Павла, или Максимов концепт једносуштости дозвољава потврду овога зато што ми, није да толико схватамо зајединицу колико у ствари растемо у њој. Појмови као што су koinonia и корпоративна личност исувише су апстрактни за ово. Ово је разлог због чега се у дискусији између Флоровског и Зизјуласа, о томе да ли Свети Дух делује у историји или превазилазећи историју, зарад „појединачног“ у историји, морамо одлучити за формулацију „у историји“. Делатост Светог Духа не узима нас из историје толико колико преображава појединачности у историји. Овде се не ради о екстатичком уздизању изван историје, него о преображају историје као такве, тако да су ова два гледишта потпуно реинтерпретирана. Продирање Светог Духа у историју стварно производи видљиве емпиријске резултате. Ако нема историјског „уздизања“ или „прочишћења“ (Ниче) које је видљиво у историјски дугом периоду, наша еклисиологија је „екстатичка“, једно уздизање изнад историје, а не кенотички силазак у њено дубоко страдање. Ово је корекција која је била потребна Ареопагиту, а коју је Максим извршио. Али, поставља се питање, да ли су овакви апстрактни структурални модели, као што је „један и многи“, који користи Зизјулас, вероватно под утицајем Бонхофера, одговарајући. По овом моделу Отац је „један“ у Светој Тројици, док су друге личности „многи“. Један у Цркви је Христос, чланови његовог Тела су многи. У Цркви један је епископ, многи су остали чланови. О овоме треба рећи неколико ствари. Прво, у патристичком тријадолошком предању „монархија“ Оца не уздиже онтолошки изнад других који су „узроковани“ њиме. „Отац није Бог зато што је Отац, већ због заједничке суштине, која је Отац и Син и у којој је Отац Бог, и Син је Бог, и Свети Дух је Бог.“, по Григорију Ниском, који пише против Евномија. Григорије додаје: „Бог је Један и исти, зато што има једну и исту суштину, тако да је свака од три Личности, у суштини, и Бог“.[4] Тако да у Светој Тројици постоји само једна личност „у суштини“ – Отац, која је принцип рађања и исхођења других личности. Бог је ове три личности, узрок и узроковани, а не инхерентни принцип заједнице. Ово је тако за учење о Светој Тројици, али не и за учење о Цркви. Не можемо рећи да су на исти начин Христос и његови чланови „са-конституисани“, или подједнако условљени једни другим. На јединствен начин асиметрично Христос је основа и иницијатор који сазива и садржи своје чланове, са њиховом слободном сагласношћу, као своје Тело. „Јер које унапријед позна, унапријед и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом. А које унапријед одреди, оне и призва; а које оправда, оне и прослави.“[5] Овде нема пуне онтолошке узајамности воље, или онтолошке идентификације воље између Христа и његових чланова, као између Оца и друге две личности. Ту се само може радити о крају постављања њихове аутономије насупрот њему. Однос „једног и многих“ у Тројици и „једног и многих“ у Цркви није исти. У првом случају постоји апсолутна онтолошка идентичност суштине и воље између „једног и многих“, док у другом случају нема чак ни онтолошке идентичности по природи (због божанске природе Христа), нити, наравно, онтолошке идентичности воље. Постоји само тајна учествовања по благодати кроз тајне у нествореној вољи и делатости Бога у Христу кроз Духа. Ствари су још компликованије у трећем случају, у коме се модел једног и многих односи на епископа и Цркву. Овде воља да се уједине многи не припада епископу, него Христу. Епископ, пак (који као члан Цркве сам, такође, припада „многим“ за које је „један“ Христос), може, кроз понизно уступање његове autexusion (самовласности) Христу бити, по речима Светог Игнатија, „у уму Христовом“, актуализујући дар јединства у име Христа. Епископ не „поседује“ различите дарове које раздељује сходно својој вољи, као што је то у случају Христа. Епископ не „представља“ Христа у Цркви као да је Христос стварно одсутан, како би то било схваћено у римокатоличком маниру. Овде се ради о Христу који даје дарове кроз тајне, а сваки тај дар је он сâм у специфичном и појединачном оваплоћењу. Христос тако поседује дарове и раздаје их. Епископ, када је „у уму Христовом“, обавља у његово име раздавање (без поседовања) ових дарова. Он то чини, не као да он поседује неки супериорни дар, него проглашавајући њихово онтолошко испуњење у заједеничкој пројави Христа кроз њих. Његов дар је управо пројава „заједничности“ дарова као сукцесивних оваплоћења целог Христа у Духу. Епископска служба показује многострукост и једносушти католоцитет сваког посебног дара. То потврђује интегритет и есхатолошку усмереност сваког од њих. Ово је разлог зашто је служба епископа изнад свега служба пастира. Епископ показује, зато што учествује у њему, љубеће пастирско старање Христа, које је основа Цркве. По Римокатоличкој цркви папа је једини пастир који заузима место апостола Петра. Његов пастирски дар је суштински супериоран дар, који садржи све пастирске дарове у Цркви, зато што је папа „намесник“ Христа на Земљи, који у својој личности садржи сву Христову пастирску бригу и раздаје све друге дарове као његов викар. Упркос томе што ово учење има одјека у православној еклисиологији данас, морамо нагласити да је по нашем предању Христос апсолутно присутан у Цркви кроз нестворену делатност тројичног Бога, и сваки дар, као што је дар пастирства, директно је учествовање у њему. То не води порекло од неког посредника који представља Христа, или раздаје благодат у његово име. Пастирска харизма епископа и презвитера (а ове две службе су изворно биле једна) учествовање је у божанској пастирској делатности Христа директно. Разлика између њих је то што епископ изражава ову енергију видљиво, уједињујући све њене специфичне манифестације, у пастирској енергији једног Христа који пастирствује, и тако је епископ икона (не представник) целе Цркве у једном месту. Морамо обратити више пажње када правимо паралеле између Свете Тројице, христологије и Цркве. Ова три проблема несумњиво су повезана, али аналогије између њих у опасности су да постану просте измишљотине побожности. Црква је истинска икона есхатолошких стварности, али апофатички, не трансцедентално. Структурални, институционални и харизматски елементи у Цркви су апофатичке иконе Царства, под вођством крста, кроз страдање у којем се „Христос уобличава у нама“ тако да су сви обновљени „у Христу“. Овај задатак, наравно, није производ принудне дисциплине, него резултат „пријатељства и захвалности“ као што свети Никола Кавасила указује. „По закону Духа, љубавно пријатељство је оно које влада и чини све кроз захвалност“.[6] Ово значи да је наше црквено биће добијено у тајнама крштења, миропомазања и евхаристије. Ово и само ово је благодат Божија. Ово није заслугом оних који учествују у њима, него је откривено од њих доксолошки, као дарови даровани у светим тајнама. Ми не треба да установимо „равнотежу“ између Хришћанског живота и евхаристије. Живот у Христу и савршена благодат коју он садржи, неповратно је дата у светим тајнама. Нема додатне благодати у православној теологији, него се овде ради о одржавању живота који је већ дарован кроз свете тајне. Дисциплина хришћанског живота је благодарно неговање благодати дароване у светим тајнама. Романидис је веровао да се благодат „акумулира“ кроз такво неговање молитве. Али благодат се не може „додати“, зато што је она просто дар дарован у евхаристији. Ова дисциплина произилази из слободног и намерног прихватања кроз врлине, и најпре кроз молитву. Евхаристијске тајне су аспекти живота у Христу, и због тога, у четвртој беседи свог дела: О животу у Христу, Кавасила наглашава њихов „евхаристијски“ карактер. Божанска евхаристија је њихово испуњење, циљ, смисао и христолошка пуноћа. Крштење није независан, самодовољан, сакраментални догађај, нити је миропомазање неки самодовољан извор дарова. За Кавасилу, који наставља традицију Ареопагита и Максима Исповедника, ове три тајне сачињавају светотајински увод сваког члана Цркве у пуноћу Христа, кроз које сваки члан на јединствен начин прима Христа у божанској евхаристији. Овај евхаристијски дијалог између Христа и човека је католичански принос личносно примљеног дара вечног живота човеку од Христа, и католичански одговор, у сталном појављивању нових облика пуноће у овом животу, у даровима Христа крштеном хришћанину. Ово нам дозвољава да кажемо да је евхаристија основ живота у Христу. Евхаристијски однос човека са Богом у Христу не може истински напредовати ако није истински „дијалошки“, што бива ако људи умом и хтењем не учествују активно у овом односу. Ученички однос у хришћанском животу је евхаристија проживљена као захвални љубећи одговор и повратак мог већ добијеног вечног бића, натраг његовом даваоцу, који ме воли себе-давајући. Ово разумевање евхаристије, занемарено од „евхаристијске еклисиологије“, захтева дијалошку онтологију, пре него трансцедентну структуру која једноставно „одражава“ Царство. Евхаристија чини аутентичним биће сваке твари кроз љубавни дијалог Бога и човека. Евхаристијски садржај дарова у Цркви, чини их истовремено и христолошком манифестацијом и суштински дијалошким. Постоји непрестани дијалог у Духу између човека и Христа који води до пуне и потпуне реализације њиховог христолошког садржаја, једносуште пројаве пуноће Цркве у заједници. Тако нема разлике у деловању између харизме и институције јер обе изграђују Цркву. Све су дијалошки, евхаристијски, христолошки догађаји једносуште пуноће у Духу, дате од Бога и одржаване слободно од човека, сарађујући са серијама различитих оваплоћења Христа који конституише Цркву у мноштву њених чланова. Са овим дијалогом постоји увек учествовни однос са преображавајућим дејством Светог Духа, који уводи христолошку савршеност сваког духовног дара у стварну историју. Овај живи однос одражава, апофатички, у „земљаним судовима“, раскош Цркве као многоструке реализације Христа у историји и творевини, и као слободно подражавање божанске делатности, која остварује ову реализацију. Свети Дух оваплоћује, у истинској радионици наше слободе, вечно, Христа за све и у свима. Извор: Nicholas Loudovikos, „Christian Life and Institutional Church“, in: The Theology of John Zizioulas, ed. Douglas H. Knight, Ashgate Publishing Company 2007. Превод: Бојан Бошковић [1] John Zizioulas, Eucharist, Bishop, Church (Brookline, Mass.: Holy Cross Orthodox Press, 2001) p. 160. [2] Игњатије, Ефесцима 4. 1–2, Ante-Nicene Christian Library, vol. 1, edited by Philip Schaff and Henry Wace (Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing, 1867.). [3] Zizioulas: Eucharist, Bishop, Church, p. 249. [4] Григорије Ниски, Против Евномија 3, Nicene and Post-Nicene Fathers, edited by Philip Schaff and Henry Wace (Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing, 1954. [1892]) vol. 5. [5] Рим. 8, 29–30. [6] Никола Кавасила, Живот у Христу (Crestwood, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 1998) 6, 8. View full Странице
  9. Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа
  10. -Отац Бранко Ћурчин: „Песма има задатак да оплемени човека“- Тебе појем, Молитва Богу, Теби Мајко Божја, Анђео чувар, Мајка Ангелина, и многе друге духовне композиције одјекивале су храмом Вазнесења Господњег на Клиси, у уторак, 12. јуна 2018. године. Величанственим извођењем наведених композиција, хор Основне школе Душан Радовић - Вивак, отворио је свечаност у Световазнесењском храму, који прославља значајан јубилеј ̶ двадесет и пет година од организовања литургијског живота. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа View full Странице
  11. Пријављивање учешћа у раду скупа врши се слањем наслова и апстракта саопштења у понуђеним тематским оквирима најкасније до 15. јула текуће године на електронску адресу: autokefalija@bfspc.bg.ac.rs. Званични језици скупа су: грчки, руски, енглески и српски. Теме I Историјски пут Српске Православне Цркве 1. Црквене прилике у донемањићком периоду 2. Историјски, канонски и правни аспекти самосталности Српске Православне Црквe 3. Улога Светог Саве у добијању аутокефалности Српске Православне Цркве 4. Српска Православна Црква за време династије Немањића и Мрњавчевића 5. Српска Православна Црква за време династије Лазаревића 6. Српска Православна Црква за време династије Бранковића 7. Српска Православна Црква и Ромејско царство (Византија) 8. Српска Православна Црква и Византијски комонвелт 9. Српска Православна Црква и остале аутокефалне Православне Цркве 10. Српска Православна Црква и Римокатоличка Црква 11. Српска Православна Црква и остали западни хришћански свет 12. Српска Православна Црква у доба туркократије 13. Карловачка митрополија 14. Српске покрајинске Цркве у 18. и 19. веку 15. Српска Православна Црква у 20. и 21. веку 16. Српска Православна Црква у дијаспори II Путеви српског богословља 1. Богословље на српском етничком простору пре Светог Саве 2. Богословље Светог Саве 3. Српско богословље у средњем веку 4. Богослужење у Српској Православној Цркви 5. Византијски утицаји на српско богословље 6. Западни утицаји на српско богословље 7. Руски утицаји на српско богословље 8. Богословље у Карловачкој митрополији 9. Српско богословље у 19. и 20. веку 10. Савремено српско богословље III Српска Православна Црква у српској и европској култури 1. Српско средњовековно рукописно наслеђе 2. Српска средњовековна књижевност 3. Српска средњовековна уметност 4. Српска барокна уметност 5. Српска Црква и просветитељство 6. Српска Црква и просвета 7. Српска Црква и савремена књижевност 8. Српска Црква и савремена уметност 9. Српска Црква и савремена наука 10. Српска Црква и савремено друштво 11. Српска Црква у дијалогу са јудаизмом 12. Српска Црква у дијалогу са исламом 13. Српска Црква у дијалогу са савременом културом
  12. У част јубилеја Осам векова аутокефалије (1219-2019) и под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Православни богословски факултет Универзитета у Београду биће од 10. до 14. децембра 2018. године домаћин међународног научног скупа посвећеног самосталности и читавом осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа на Балкану и шире. Пријављивање учешћа у раду скупа врши се слањем наслова и апстракта саопштења у понуђеним тематским оквирима најкасније до 15. јула текуће године на електронску адресу: autokefalija@bfspc.bg.ac.rs. Званични језици скупа су: грчки, руски, енглески и српски. Теме I Историјски пут Српске Православне Цркве 1. Црквене прилике у донемањићком периоду 2. Историјски, канонски и правни аспекти самосталности Српске Православне Црквe 3. Улога Светог Саве у добијању аутокефалности Српске Православне Цркве 4. Српска Православна Црква за време династије Немањића и Мрњавчевића 5. Српска Православна Црква за време династије Лазаревића 6. Српска Православна Црква за време династије Бранковића 7. Српска Православна Црква и Ромејско царство (Византија) 8. Српска Православна Црква и Византијски комонвелт 9. Српска Православна Црква и остале аутокефалне Православне Цркве 10. Српска Православна Црква и Римокатоличка Црква 11. Српска Православна Црква и остали западни хришћански свет 12. Српска Православна Црква у доба туркократије 13. Карловачка митрополија 14. Српске покрајинске Цркве у 18. и 19. веку 15. Српска Православна Црква у 20. и 21. веку 16. Српска Православна Црква у дијаспори II Путеви српског богословља 1. Богословље на српском етничком простору пре Светог Саве 2. Богословље Светог Саве 3. Српско богословље у средњем веку 4. Богослужење у Српској Православној Цркви 5. Византијски утицаји на српско богословље 6. Западни утицаји на српско богословље 7. Руски утицаји на српско богословље 8. Богословље у Карловачкој митрополији 9. Српско богословље у 19. и 20. веку 10. Савремено српско богословље III Српска Православна Црква у српској и европској култури 1. Српско средњовековно рукописно наслеђе 2. Српска средњовековна књижевност 3. Српска средњовековна уметност 4. Српска барокна уметност 5. Српска Црква и просветитељство 6. Српска Црква и просвета 7. Српска Црква и савремена књижевност 8. Српска Црква и савремена уметност 9. Српска Црква и савремена наука 10. Српска Црква и савремено друштво 11. Српска Црква у дијалогу са јудаизмом 12. Српска Црква у дијалогу са исламом 13. Српска Црква у дијалогу са савременом културом View full Странице
  13. Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу. Пољска православна црква добија аутоцефалију Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине. Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутоцефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху. Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква". Дежа Ву Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу. Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа. Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице. Да ли је Томос донио резултате? Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини? Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика. На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије. Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку. Извор - Veterans Today
  14. На позив и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона, у четвртак 21. јуна 2018. лета Господњег од 19. часова, презвитер др Оливер Суботић, главни и одговорни уредник Православног мисионара и катихете Владимир Пекић и Бранислав Илић, чланови уређивачког одбора Православног мисионара, одржаће предавање на тему МИСИЈА ЦРКВЕ. Са званичне интернет странице Епархије тимочке преносимо најаву предавања: View full Странице
  15. Завршна изложба радова студената Високе школе-Академије СПЦ за уметности и консервацију биће свечано отворена у петак 8. јуна 2018. године у 19 ч, најавио је директор ове установе мр Зоран Михајловић. Поставка ће трајати седам дана у Атељеу Академије у ул. Краља Петра Ι бр. 2, а најзаступљеније је зидно сликарство. View full Странице
  16. У оквиру заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, у великој дворани Мастер-центра у Новом Саду, од 31. маја до 6. јуна, представници хришћанских Цркава из целог света имају прилику да виде делатност и начин рада српских али и црквених добротворних организација из Европе. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд имају Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, заједница Земља живих основана је 2004. године, и до сада је, кроз помоћ људима, показала да дрога нема последњу реч. У Србији тренутно функционише 4 овакве куће у којима утеху траже и проналазе они који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу. Наш програм је бесплатан и штићеници добровољно приступају истом, нема штетних навика, порока, недоступни су телефони и други видови савремене технологије како би човек могао да се сусретне са самим собом и првенствено са Богом, рекла је Марина Гогић испред штанда ове Заједнице. Васкрс, Божић, као и многи други значајни празници и догађаји бивају много радоснији и потпунији за многочлане породице на Косову и Метохији захваљујући љубави и бризи Добротворне установе Владика Платон Атанацковић. Из установе Владика Платон Атанацковић поручују да је социјални ангажман Цркве у савременом друштву начин да се на делу покаже друштвена одговорност, када је у питању решавање нагомиланих проблема са којима се човек суочава у свакодневном животу. Екуменска хуманитарна организација ради на смањењу сиромаштва, развоју међуцрквене сарадње и промоцији људских права и да на тај начин доприноси изградњи солидарног грађанског друштва у Србији, рекла нам је Марија Порњицки из ове организације. Екуменска хуманитарна организација је основана 1993. године на иницијативу Светског Савета Цркава како би на организован и ефикасан начин одговорила на потребе угроженог становништва Србије и обезбедила помоћ у виду хране, лекова, хигијенских средстава, и тако даље. Већ деценијама у нашој земљи делује Друштво – Српски пословни клуб Привредник. Тачније, 1993. је обновљен рад друштва које је званично основано 1897. године. Оно чиме се ова установа особито може похвалити јесте подстицање младих талената у Србији на школовање и лично усавршавање. Наиме, Вукашин Зорић, студент историје у Београду, млади питомац Привредника, каже да ово Друштво стипендира и школује младе и на тај начин промовише значај образовања и негује осећај правих моралних вредности. Библијски институт Православног богословског факултета у Београду основан је одлуком Научно-наставног већа ПБФ септембра 2015. године као посебна истраживачка јединица у оквиру факултета на предлог наставног особља Групе за библистику. Током 2014. године приступило се реновирању дела простора некадашње учионице бр. 5 пренаменованог за потребе института којим је обезбеђен довољан број полица за књиге и то захваљујући средствима Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, рекао је Душан Митровић, студент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У главној дворани Мастер-центра, током трајања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, изложбени штанд имају Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. Извор: Радио Беседа
  17. Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт – на изложбеним штандовима у Мастер-центру. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У оквиру заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, у великој дворани Мастер-центра у Новом Саду, од 31. маја до 6. јуна, представници хришћанских Цркава из целог света имају прилику да виде делатност и начин рада српских али и црквених добротворних организација из Европе. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд имају Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, заједница Земља живих основана је 2004. године, и до сада је, кроз помоћ људима, показала да дрога нема последњу реч. У Србији тренутно функционише 4 овакве куће у којима утеху траже и проналазе они који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу. Наш програм је бесплатан и штићеници добровољно приступају истом, нема штетних навика, порока, недоступни су телефони и други видови савремене технологије како би човек могао да се сусретне са самим собом и првенствено са Богом, рекла је Марина Гогић испред штанда ове Заједнице. Васкрс, Божић, као и многи други значајни празници и догађаји бивају много радоснији и потпунији за многочлане породице на Косову и Метохији захваљујући љубави и бризи Добротворне установе Владика Платон Атанацковић. Из установе Владика Платон Атанацковић поручују да је социјални ангажман Цркве у савременом друштву начин да се на делу покаже друштвена одговорност, када је у питању решавање нагомиланих проблема са којима се човек суочава у свакодневном животу. Екуменска хуманитарна организација ради на смањењу сиромаштва, развоју међуцрквене сарадње и промоцији људских права и да на тај начин доприноси изградњи солидарног грађанског друштва у Србији, рекла нам је Марија Порњицки из ове организације. Екуменска хуманитарна организација је основана 1993. године на иницијативу Светског Савета Цркава како би на организован и ефикасан начин одговорила на потребе угроженог становништва Србије и обезбедила помоћ у виду хране, лекова, хигијенских средстава, и тако даље. Већ деценијама у нашој земљи делује Друштво – Српски пословни клуб Привредник. Тачније, 1993. је обновљен рад друштва које је званично основано 1897. године. Оно чиме се ова установа особито може похвалити јесте подстицање младих талената у Србији на школовање и лично усавршавање. Наиме, Вукашин Зорић, студент историје у Београду, млади питомац Привредника, каже да ово Друштво стипендира и школује младе и на тај начин промовише значај образовања и негује осећај правих моралних вредности. Библијски институт Православног богословског факултета у Београду основан је одлуком Научно-наставног већа ПБФ септембра 2015. године као посебна истраживачка јединица у оквиру факултета на предлог наставног особља Групе за библистику. Током 2014. године приступило се реновирању дела простора некадашње учионице бр. 5 пренаменованог за потребе института којим је обезбеђен довољан број полица за књиге и то захваљујући средствима Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије, рекао је Душан Митровић, студент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У главној дворани Мастер-центра, током трајања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, изложбени штанд имају Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. Извор: Радио Беседа View full Странице
  18. Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама. Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956. Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом? Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи. Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик. Никола Ђаковац
  19. Крај 19. и почетак 20. века, између осталог, означава период када се човеков поглед на забаву и примање информација радикално мења – у људски дом се усељава телевизија. Већ пред крај 20. века у куће улазе приватни рачунари чија је револуција, на коју човек није спреман и која још увек траје, одмах имплицирала смрт телевизије. Но, телевизија се и даље држи, мање попут израњављеног јунака и више попут фантома – она нам у свој формат пакује ставове појединаца, политичку пропаганду, бућкурише историјских и научних чињеница и измишљотина, као и све што се може приредити у виду спектакла. Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама. Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956. Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом? Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи. Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик. Никола Ђаковац View full Странице
  20. Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу."
  21. Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/ Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...