Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 590 results

  1. Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/ Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." View full Странице
  2. На ванредном заседању Сабора Естонске православне цркве Московског патријархата одржаном у Цркви Св. благоверног кнеза Александра Невског у Талину, за новог предстојатеља ове Цркве, тајним гласањем изабран је досадашњи архиепископ верејски Јевгеније, ректор Московске духовне академије и председник Наставног комитета Свештеног Синода Руске православне цркве. Архиепископ Јевгеније рођен је 1957. године у Казахстану, а детињство и младост провео је у Кирову. Рано се определио на пут богословског образовања и монаштва. Већ више деценија успешно управља процесом богословског образовања у Руској цркви. Избор за новог поглавара самоуправне Естонске православне цркве, највеће православне организације у Естонији (постоји и паралелна структура која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије), захтеваће нове трудове владике Јевгенија. На многаја и благаја љета, Владико!
  3. Извори: http://www.pravoslavie.ru/113343.html http://www.patriarchia.ru/db/text/5212263.html http://www.patriarchia.ru/db/text/5212683.html На ванредном заседању Сабора Естонске православне цркве Московског патријархата одржаном у Цркви Св. благоверног кнеза Александра Невског у Талину, за новог предстојатеља ове Цркве, тајним гласањем изабран је досадашњи архиепископ верејски Јевгеније, ректор Московске духовне академије и председник Наставног комитета Свештеног Синода Руске православне цркве. Архиепископ Јевгеније рођен је 1957. године у Казахстану, а детињство и младост провео је у Кирову. Рано се определио на пут богословског образовања и монаштва. Већ више деценија успешно управља процесом богословског образовања у Руској цркви. Избор за новог поглавара самоуправне Естонске православне цркве, највеће православне организације у Естонији (постоји и паралелна структура која је под јурисдикцијом Васељенске патријаршије), захтеваће нове трудове владике Јевгенија. На многаја и благаја љета, Владико! View full Странице
  4. На симпозијуму су учествовали вероучитељи представници Одбора за верску наставу православних епархија Српске православне цркве из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Босне и Херцеговине. Симпозијум је почео Светом Литургијом коју је у Дворској капели Светог Андреја Првозваног служио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Радни део симпозијума одржан је у Свечаној сали Белог Двора. Протојереј-ставрофор Драгомир Сандо изразио је захвалност Епископима који су упутили вероучитеље на симпозијум, Његовом Краљевском височанству Престолонаследнику Александру II на гостопримству као и Министарству просвете Републике Србије на подршци коју пружа развоју верске наставе. Члан Комисије за верску наставу при Министарству просвете Републике Србије, Милош Благојевић је поздравио све учеснике симпозијума, указујући на неопходност одржавања оваквих сусрета и симпозијума вероучитеља, како би се представило оно што је добро, али и отклонили недостаци у одржавању верске наставе. Начин и услови одржавања верске наставе се разликују. У извештају помоћника председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке ђакона Бранислава Кеџића могло се чути да овај Одбор броји 256 вероучитеља у више од 200 београдских школа, као и 30-40 вероучитеља на повременим заменама. У Црној Гори се у државним школама не изучава верска настава, те се на 40 места при Храмовима, Манастирима и парохијским заједницама организују часови веронауке. Према речима протојереја Мирчета Шљиванчанина у Црној Гори нешто више од 1500 малишана на тај начин прати верску наставу. Професор Јован Лазаревић, члан Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке истакао је недостатке и потешкоће у одржавању верске наставе у Србији, истичући превасходно нерешен статус професора верске наставе, проблеме са фондом часова па чак и недостатак уџбеника за верску наставу. Са друге стране протојереј Синиша Шаренац, представник одбора за Верску наставу Епархије зворничко-тузланске нагласио је да су професори верске наставе у Републици Српској и Босни и Херцеговини у свему равноправан са осталим наставницима, те да су услови рада за активности вероучитеља са ученицима на завидном нивоу а организованост у смислу обезбеђених уџбеника и пратећих наставних средстава је регулисана на нивоу Цркве и државе. „Данашњи скуп је величанствен, досад невиђен и не доживљен јер су се по први пут овако окупили представници Одбора за верску наставу из готово свих земаља бивше Југославије и то управо у Белом Двору под покровитељством Престолонаследника Александра. Данас смо међусобно поделили све оне добре примере и добре резултате које остварујемо разним активностима у оквиру Верске наставе, али смо се осврнули и на одређене потешкоће које професори верске наставе имају у раду, све са циљем да би их у одређеном моменту и превазишли. Посебно је важно што смо се на овом скупу договорили да оформимо једно саветодавно тело које би објединило све вероучитеље како би заједно решавали све задатке и изазове који су пред нама и како би помогли једни другима захваљујући разним искуствима која има свако од нас“ – истакао је председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Његово Краљевско височанство Престолонаследник Александар II је на самом крају симпозијума угостио вероучитеље у свом дому, Краљевском Двору на Дедињу. Престолонаследник је вероучитељима честитао на труду и раду нагласивши значај и важност њиховог рада за будућност и снагу наше Свете цркве. Он је позвао вероучитеље да са својим породицама посете Краљевски и Бели Двор кад год су у прилици „јер је Дворски комплекс на Дедињу дом сваког од њих“ – истакао је Престолонаследник Александар. Извор: Телевизија Храм / Митрополија црногорско-приморска
  5. По благослову Патријарха српског Иринеја а под покровитељством Престолонаследника Александра II, на Белом Двору је данас одржан једнодневни симпозијум професора верске наставе Српске православне цркве. На симпозијуму су учествовали вероучитељи представници Одбора за верску наставу православних епархија Српске православне цркве из Србије, Црне Горе, Републике Српске и Босне и Херцеговине. Симпозијум је почео Светом Литургијом коју је у Дворској капели Светог Андреја Првозваног служио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Радни део симпозијума одржан је у Свечаној сали Белог Двора. Протојереј-ставрофор Драгомир Сандо изразио је захвалност Епископима који су упутили вероучитеље на симпозијум, Његовом Краљевском височанству Престолонаследнику Александру II на гостопримству као и Министарству просвете Републике Србије на подршци коју пружа развоју верске наставе. Члан Комисије за верску наставу при Министарству просвете Републике Србије, Милош Благојевић је поздравио све учеснике симпозијума, указујући на неопходност одржавања оваквих сусрета и симпозијума вероучитеља, како би се представило оно што је добро, али и отклонили недостаци у одржавању верске наставе. Начин и услови одржавања верске наставе се разликују. У извештају помоћника председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке ђакона Бранислава Кеџића могло се чути да овај Одбор броји 256 вероучитеља у више од 200 београдских школа, као и 30-40 вероучитеља на повременим заменама. У Црној Гори се у државним школама не изучава верска настава, те се на 40 места при Храмовима, Манастирима и парохијским заједницама организују часови веронауке. Према речима протојереја Мирчета Шљиванчанина у Црној Гори нешто више од 1500 малишана на тај начин прати верску наставу. Професор Јован Лазаревић, члан Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке истакао је недостатке и потешкоће у одржавању верске наставе у Србији, истичући превасходно нерешен статус професора верске наставе, проблеме са фондом часова па чак и недостатак уџбеника за верску наставу. Са друге стране протојереј Синиша Шаренац, представник одбора за Верску наставу Епархије зворничко-тузланске нагласио је да су професори верске наставе у Републици Српској и Босни и Херцеговини у свему равноправан са осталим наставницима, те да су услови рада за активности вероучитеља са ученицима на завидном нивоу а организованост у смислу обезбеђених уџбеника и пратећих наставних средстава је регулисана на нивоу Цркве и државе. „Данашњи скуп је величанствен, досад невиђен и не доживљен јер су се по први пут овако окупили представници Одбора за верску наставу из готово свих земаља бивше Југославије и то управо у Белом Двору под покровитељством Престолонаследника Александра. Данас смо међусобно поделили све оне добре примере и добре резултате које остварујемо разним активностима у оквиру Верске наставе, али смо се осврнули и на одређене потешкоће које професори верске наставе имају у раду, све са циљем да би их у одређеном моменту и превазишли. Посебно је важно што смо се на овом скупу договорили да оформимо једно саветодавно тело које би објединило све вероучитеље како би заједно решавали све задатке и изазове који су пред нама и како би помогли једни другима захваљујући разним искуствима која има свако од нас“ – истакао је председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор Драгомир Сандо. Његово Краљевско височанство Престолонаследник Александар II је на самом крају симпозијума угостио вероучитеље у свом дому, Краљевском Двору на Дедињу. Престолонаследник је вероучитељима честитао на труду и раду нагласивши значај и важност њиховог рада за будућност и снагу наше Свете цркве. Он је позвао вероучитеље да са својим породицама посете Краљевски и Бели Двор кад год су у прилици „јер је Дворски комплекс на Дедињу дом сваког од њих“ – истакао је Престолонаследник Александар. Извор: Телевизија Храм / Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Васкршња посланица, Освећење цркве Светог пророка Илије у Млаки, Света Марија Гатчинска – Житије и прослављење у манастиру Тројеручица, Освештан богослужбени простор Гарде Војске Србије посвећен Светом великомученику Георгију Победоносцу, Правослажна пресуда за регистрацију Православне Охридске Архиепископије, Архимандрит Рафаил (Карелин): Десет Божјих заповести, Не узимај узалуд имена Господа Бога својега, Протојереј-ставрофор проф. др Д. Калезић: Призренска богословија у годинама велике кризе, Свештеник Душан Поповић: Црква Светог пророка Јеремије у Врбовцу, Протојереј-ставрофор проф. др Р. В. Поповић: Сто година од одвајања Руске Цркве од државе (1918–2018), Свети Николај Жички: Беседа на Васкрс, Еванђеље о Победиоцу смрти, Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован разбојник разборити?, На Уралу служен молебан за угрожене у поплавама у Јасеновцу, Четворомесечна литија дуга три хиљаде километара у част Царских мученика, Некролози: Авакум (Ђукановић), игуман манастира Лелића (1921-2018), Евангелија (Поповић), игуманија манастира Вољавац (1957-2018), Др Славољуб Матовић (1927-2018), Нове књиге: Житије Светог Севастијана Џексонског, Света Марија Гатчинска. Извор: Српска Православна Црква
  7. Поред службеног дела о активностима Светог Архијерејског Синода и епархијских Црквених судова, априлски број Гласника доноси: Васкршња посланица, Освећење цркве Светог пророка Илије у Млаки, Света Марија Гатчинска – Житије и прослављење у манастиру Тројеручица, Освештан богослужбени простор Гарде Војске Србије посвећен Светом великомученику Георгију Победоносцу, Правослажна пресуда за регистрацију Православне Охридске Архиепископије, Архимандрит Рафаил (Карелин): Десет Божјих заповести, Не узимај узалуд имена Господа Бога својега, Протојереј-ставрофор проф. др Д. Калезић: Призренска богословија у годинама велике кризе, Свештеник Душан Поповић: Црква Светог пророка Јеремије у Врбовцу, Протојереј-ставрофор проф. др Р. В. Поповић: Сто година од одвајања Руске Цркве од државе (1918–2018), Свети Николај Жички: Беседа на Васкрс, Еванђеље о Победиоцу смрти, Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован разбојник разборити?, На Уралу служен молебан за угрожене у поплавама у Јасеновцу, Четворомесечна литија дуга три хиљаде километара у част Царских мученика, Некролози: Авакум (Ђукановић), игуман манастира Лелића (1921-2018), Евангелија (Поповић), игуманија манастира Вољавац (1957-2018), Др Славољуб Матовић (1927-2018), Нове књиге: Житије Светог Севастијана Џексонског, Света Марија Гатчинска. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Епископ Силуан је у литургијској проповиједи казао да је Господ послије пада човјековог кроз све вјекове слао посланике, пророке и проповједнике своје, надахњујући их да говоре истину коју је уткао у твар, а коју је на крају објавио преко Сина Свога. Он је истакао да је Исус Христос утврдио истину у Цркви пославши Духа светога да надахне и друге учитеље и благовјеснике истине да усмјеравају овај свијет кроз све вијекове до судбоносног дана. – Као што нам је Господ даровао апостоле да благовјесте Божију истину, тако је даровао и нашим словенским народима равноапостоле Ћирила и Методија. Они су благодаћу Светог Духа пошли међу словенске народе да пронесу истину и вјечну поруку роду нашем који није био у потпуности христијанизован. Пријетила му је опасност латинизације и у исто вријеме увођења ограничавања проповједи Божије истине на само три језика, јеврејски, грчки и латински. Међутим, истина Христова се не да свести на форму, слово. Тако је Господ промислом својим преко кнеза моравског Растислава послао своје свете равноапостоле, најпре у Моравију, а онда у Панонију да пронесу Јеванђељску истину на језику наших предака, да она буде разумљива како би се њоме лакше хранили и преображавали. Није им било лако, наилазили су на велико противљења и искушења. Били су утамничени, па прогнани са тих простора, али их је Господ видјећи њихову љубав и истрајност ослободио. Превели су нам Свето писмо, Нови и Стари завјет, Литургију и друге списе Светих Отаца, казао је Преосвећени. То дјело Светих Ћирила и Методија и њихових ученика, преко равноапостолног Св. Саве и других Божијих угодника, проширило се по цијелом свијету и утврдило наш светосавски народ у вјери. – Тај пламен из Жичке архиепископије и Пећке патријаршије је стигао до најудаљенијих географских простора ове планете. Кандило исте вјере и језика гори и на престолу наше светосавске цркве у јужној хемисфери, Аусталији и Новом Зеланду, гдје ме је Господ послао да се прикључим Његовој Светој апостолској мисији да се угледам на велике јерархе Цркве Божије, њихово трпљење и истрајност и послужим народу који ми је повјерен, истакао је Епископ Силуан. Епископ је изразио радост што је данас духовно сабран са својим народом у Светом храму Спасења у Херцег Новом, који је велики показатељ шта је за човјека најспасоносније и куда треба да се усмјерава, а то је ка вишњим висинама. – Иако смо географски удаљени, ми у Аустралији, Новом Зеланду, преко наше свете православне вјере коју добисмо од светих Ћирила и Методија повезани смо и увијек смо заједно са вама, казао је Епископ и заблогодарио прво Господу а онда и Високопреосвећеном митропилиту, духовном оцу и апостолу ових простора г. Амфилохију, на благослову да на празник апостола словенских служи у овом светом храму. -Хвала и архијерејском протопрезвитеру херцегновском и старешини овог храма, Радомиру Никчевићу, оцима, хору и свима присутнима на срдачном дочеку, љубави. Осјећај радости и љепоте овога дана подијелићу са својим народом када се вратим у Аустралију и Нови Зеланд, казао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић пренио је Епископу Силуану поздраве и благодарност Митропилита црногорско-приморског г. Амфилохија, али и свих свештеника његовог намјесништва и вјерног народа на заједничкој молитви за бољитак Херцег Новог који је по много чему изузетан. -Посебан је по својим храмовима, литијама и молитвама што је и разлог да у њему има највише љубави и због чега би требало да ако Бог да, у њему буде што мање убистава, самоубистава, чедоморстава, злочина и гријеха. Ви сте овдје дошли као свој своме, јер овај храм су градили ваши преци. Иако сте рођени у тој далекој земљи, ви сте остали Србин, прави Херцеговац. Како би рекао академик Матија Бећковић „они који су најдаље отишли најближе су остали“. Аустралија и Херцеговина су дале доброг, истинског архијереја, настављача дјела Светих Кирила и Методија у Аустралији и Новом Зеланду. Ми Вам благодаримо, не заборавите нас у својим молитвама и знајте да овдје има много народа који воли оно што Ви радите и који Вас молитвено подржавају. Врата наших храмова увијек су за Вас отворена, казао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан служио је данас, на празник Светих Кирила и Методија, апостола словенских, са свештенством и вјерним народом Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Спаса на Топлој у Херцег Новом. Звучни запис беседе Епископ Силуан је у литургијској проповиједи казао да је Господ послије пада човјековог кроз све вјекове слао посланике, пророке и проповједнике своје, надахњујући их да говоре истину коју је уткао у твар, а коју је на крају објавио преко Сина Свога. Он је истакао да је Исус Христос утврдио истину у Цркви пославши Духа светога да надахне и друге учитеље и благовјеснике истине да усмјеравају овај свијет кроз све вијекове до судбоносног дана. – Као што нам је Господ даровао апостоле да благовјесте Божију истину, тако је даровао и нашим словенским народима равноапостоле Ћирила и Методија. Они су благодаћу Светог Духа пошли међу словенске народе да пронесу истину и вјечну поруку роду нашем који није био у потпуности христијанизован. Пријетила му је опасност латинизације и у исто вријеме увођења ограничавања проповједи Божије истине на само три језика, јеврејски, грчки и латински. Међутим, истина Христова се не да свести на форму, слово. Тако је Господ промислом својим преко кнеза моравског Растислава послао своје свете равноапостоле, најпре у Моравију, а онда у Панонију да пронесу Јеванђељску истину на језику наших предака, да она буде разумљива како би се њоме лакше хранили и преображавали. Није им било лако, наилазили су на велико противљења и искушења. Били су утамничени, па прогнани са тих простора, али их је Господ видјећи њихову љубав и истрајност ослободио. Превели су нам Свето писмо, Нови и Стари завјет, Литургију и друге списе Светих Отаца, казао је Преосвећени. То дјело Светих Ћирила и Методија и њихових ученика, преко равноапостолног Св. Саве и других Божијих угодника, проширило се по цијелом свијету и утврдило наш светосавски народ у вјери. – Тај пламен из Жичке архиепископије и Пећке патријаршије је стигао до најудаљенијих географских простора ове планете. Кандило исте вјере и језика гори и на престолу наше светосавске цркве у јужној хемисфери, Аусталији и Новом Зеланду, гдје ме је Господ послао да се прикључим Његовој Светој апостолској мисији да се угледам на велике јерархе Цркве Божије, њихово трпљење и истрајност и послужим народу који ми је повјерен, истакао је Епископ Силуан. Епископ је изразио радост што је данас духовно сабран са својим народом у Светом храму Спасења у Херцег Новом, који је велики показатељ шта је за човјека најспасоносније и куда треба да се усмјерава, а то је ка вишњим висинама. – Иако смо географски удаљени, ми у Аустралији, Новом Зеланду, преко наше свете православне вјере коју добисмо од светих Ћирила и Методија повезани смо и увијек смо заједно са вама, казао је Епископ и заблогодарио прво Господу а онда и Високопреосвећеном митропилиту, духовном оцу и апостолу ових простора г. Амфилохију, на благослову да на празник апостола словенских служи у овом светом храму. -Хвала и архијерејском протопрезвитеру херцегновском и старешини овог храма, Радомиру Никчевићу, оцима, хору и свима присутнима на срдачном дочеку, љубави. Осјећај радости и љепоте овога дана подијелићу са својим народом када се вратим у Аустралију и Нови Зеланд, казао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић пренио је Епископу Силуану поздраве и благодарност Митропилита црногорско-приморског г. Амфилохија, али и свих свештеника његовог намјесништва и вјерног народа на заједничкој молитви за бољитак Херцег Новог који је по много чему изузетан. -Посебан је по својим храмовима, литијама и молитвама што је и разлог да у њему има највише љубави и због чега би требало да ако Бог да, у њему буде што мање убистава, самоубистава, чедоморстава, злочина и гријеха. Ви сте овдје дошли као свој своме, јер овај храм су градили ваши преци. Иако сте рођени у тој далекој земљи, ви сте остали Србин, прави Херцеговац. Како би рекао академик Матија Бећковић „они који су најдаље отишли најближе су остали“. Аустралија и Херцеговина су дале доброг, истинског архијереја, настављача дјела Светих Кирила и Методија у Аустралији и Новом Зеланду. Ми Вам благодаримо, не заборавите нас у својим молитвама и знајте да овдје има много народа који воли оно што Ви радите и који Вас молитвено подржавају. Врата наших храмова увијек су за Вас отворена, казао је протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. 13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/
  11. 13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/ View full Странице
  12. Када је архиепископ атински, блаженопочивши Христодул, најавио за живота, на почетку 21. века, да жели да донира органе, та вест је у православном свету наишла на недоумице. Такође, наш Митрополит Амфилохије и владика шабачки Лаврентије Трифуновић, обавестили су јавност да су завештали своје органе и то је препоручили свом свештенству, монаштву и верницима. На прилогу благодаримо Радију Светигора! Звучни запис разговора View full Странице
  13. Када сам од пријатеља који су читав живот провели у једној далекој земљи неправославној и нехришћаљнској чуо да је мало који народ везан за своју Цркву као наш српски народ нисам се ни мало изненадио да је то познато чак и у једној земљи о којој ми мало знамо. За време протеклог Архијерејског Сабора народ је пратио саопштења са Сабора и са радошћу дочекао његове најпре персоналне одлуке Оно што је важно и занимљиво је да су то пратили и они који нису литургијски хришћани, али коју своју Цркву доживљавају као своју кућу а нашег патријарха Као Оца Нације. Људи са поштовањем и интересом говоре о Цркви поштују владике и брине се да они буду достојни свог узвишеног звања. Наравно то се не односи на одрођене људе или цинике који се свему ругају. Али нико не може пореће и не сетити се да је сав Београд изашао на сахрану патријарха Павла и то је била демонстрација моћи овог народа и његове везаности за цркву и испољавање саме Цркве као Тела Христовог. Многи људи иду на литургију, многи некад наврате у Цркву, многи наврате да се помоле, а многи само да запале свећу. Ништа од тога не треба потцењивати јер само Свети Дух може некога довести у Цркву. Као што смо рекли и они који ретко долазе везани су за Цркву. Многи од таквих сматрају да је Црква најважнија институција у нашем народу која је формирала и створила народ. Нема горе увреде у нашем народу него када се каже за неког да је секташ. То није политичка квалификација, јер се не односи само на протестантске секте дошле с оне стране океана него и псевдоправославне секте као што су артемијевци или њима слични. Ако је неко секташ значи да се одвојио од наше Цркве и нашег патријарха и као да не припада нашем народу. Дакле Срби ако нису одрођени и поред свих напада изузетно су везани за своју Цркву без обзира колики био степен њихове литургичке праксе и Цркву сматрају за осовину нације. Може се рећи као ни један народ. То је велики потенцијал овог народа који није до краја реализован. Да је реализован сви који воле Цркви учествовали би у пуноћи њеног живота. Поред тога већина Срба, милиони, су крштени. Само крштење је речено иницијацијским језиком виртуелна иницијација. Виртуелан у овом смислу значи латентан, неманифестован или потенцијалан. Дакле крштењем и миропомазањем је сваки онај који је крштен примио печат Исуса Христа и на неки начин променио свој онтолошки статус То је само по себи огромна моћ, милиони хришћана којима је дата могућност да од потенцијалних постану стварни хришћани. Дакле да крштење постане реална иницијација. Да постану обожени. Као св.Серафим Саровски или св.Тихон Задонски или св.Јован Кронштатски. Или милони српских мученика за веру. Наравно то су они највећи и многи су степени који воде до њих и много је оних који не знају да могу доћи на те степене и како могу доћи. Дакле можемо да закључимо да потенцијално ми имамо христијанизован народ скоро у потпуности док реално није тако. Проповед хришћанства у нашем народу треба у складу са тим да буде такозвана унутрашња мисија. Неки мисле да ће привући народ причом о историјским заслугама Цркве за нацију. Ако се проповед сведе на то, то је увреда за Цркву. Јер Црква не може бити Средство. Црква је циљ. Као што наш Спаситељ каже „Тражите најпре Царство Божије и правду његову, а све друго ће вам се додати“. Црква никако не сме да се инструментализује и опет наглашавамо она је Циљ свих Циљева. Што се тиче проповеди у Цркви наши свештеници обављају, али људима који долазе у Цркву и који у већој или мањој мери реализују своје крштење. Како привући оне који воле Цркву и који су крштени што је већ само по себи велика духовна моћ. Сматрамо да је једини начин да се при Цркви у парохијским домовима бар једном недељно организује веронаука за одрасле. Дакле људе који већ долазе на литургију,а који се природно налазе у свим структурама друштва. Наравно да би ба такву веронауку или разговоре о вери дошли само заинтересовани, али само такви и треба да долазе. Само такви могу у својој средини са себи сличнима да пробуде потенцијално крштење и везаност за Цркву. На тим разговорима о вери требало би учити Библијску историју Старог Завета из које се виде велика дела Божија (Magnali Dei) од стварања света, промисла у вођењу изабраног народа и што је можда најважнија поука Старог Завета, а позваћу се овде на св.Пајсија Светогорца, директне интервенције Бога у историји које следују као казна или награда или воља Божија. Како је реако св.Пајсије то постоји и данас, али савременом човеку није видљиво јер смо загушени мноштвом информација. У Старом Завету такве ствари су јасно описане. Затим Библијска историја Новог Завета где би верници научили основне истине вере, а најпре да је Спаситељ за сваког лично умро на крсту и опрао га од свих грехова и пропадљивости ако исто тако лично прихвати Спаситеља. Затим Историја Српске Цркве. Ту би потенцијални мисионари видели да је Бог својим промислиом водио нашу Цркву, и у овом времену где је депресија тако рећи епидемија да је било и тежих времена. На овај начин ширена је вера и у апостолско време. Верни су разговарали о вери. Учили. Питали једни друге. Повремена предавања која се држе на разне теме сигурно су од користи. Али да би проповед била делотворна треба просвећивати просветитеље. Тако ће Црква испунити своју основну мисију, а све друго ће се додати. Тако би се и постепено преображавало друштво у скалду са хришћанским начелима, а никако политичким прокалмацијама.То није метод Цркве сем у пресудним историјским моментима. Али свакако није метод ширења вере. И да закључимо: треба реализовати оно што већ постоји, што нам је дано али се не испољава у потпуности.
  14. Пише: Жељко Познановић Када сам од пријатеља који су читав живот провели у једној далекој земљи неправославној и нехришћаљнској чуо да је мало који народ везан за своју Цркву као наш српски народ нисам се ни мало изненадио да је то познато чак и у једној земљи о којој ми мало знамо. За време протеклог Архијерејског Сабора народ је пратио саопштења са Сабора и са радошћу дочекао његове најпре персоналне одлуке Оно што је важно и занимљиво је да су то пратили и они који нису литургијски хришћани, али коју своју Цркву доживљавају као своју кућу а нашег патријарха Као Оца Нације. Људи са поштовањем и интересом говоре о Цркви поштују владике и брине се да они буду достојни свог узвишеног звања. Наравно то се не односи на одрођене људе или цинике који се свему ругају. Али нико не може пореће и не сетити се да је сав Београд изашао на сахрану патријарха Павла и то је била демонстрација моћи овог народа и његове везаности за цркву и испољавање саме Цркве као Тела Христовог. Многи људи иду на литургију, многи некад наврате у Цркву, многи наврате да се помоле, а многи само да запале свећу. Ништа од тога не треба потцењивати јер само Свети Дух може некога довести у Цркву. Као што смо рекли и они који ретко долазе везани су за Цркву. Многи од таквих сматрају да је Црква најважнија институција у нашем народу која је формирала и створила народ. Нема горе увреде у нашем народу него када се каже за неког да је секташ. То није политичка квалификација, јер се не односи само на протестантске секте дошле с оне стране океана него и псевдоправославне секте као што су артемијевци или њима слични. Ако је неко секташ значи да се одвојио од наше Цркве и нашег патријарха и као да не припада нашем народу. Дакле Срби ако нису одрођени и поред свих напада изузетно су везани за своју Цркву без обзира колики био степен њихове литургичке праксе и Цркву сматрају за осовину нације. Може се рећи као ни један народ. То је велики потенцијал овог народа који није до краја реализован. Да је реализован сви који воле Цркви учествовали би у пуноћи њеног живота. Поред тога већина Срба, милиони, су крштени. Само крштење је речено иницијацијским језиком виртуелна иницијација. Виртуелан у овом смислу значи латентан, неманифестован или потенцијалан. Дакле крштењем и миропомазањем је сваки онај који је крштен примио печат Исуса Христа и на неки начин променио свој онтолошки статус То је само по себи огромна моћ, милиони хришћана којима је дата могућност да од потенцијалних постану стварни хришћани. Дакле да крштење постане реална иницијација. Да постану обожени. Као св.Серафим Саровски или св.Тихон Задонски или св.Јован Кронштатски. Или милони српских мученика за веру. Наравно то су они највећи и многи су степени који воде до њих и много је оних који не знају да могу доћи на те степене и како могу доћи. Дакле можемо да закључимо да потенцијално ми имамо христијанизован народ скоро у потпуности док реално није тако. Проповед хришћанства у нашем народу треба у складу са тим да буде такозвана унутрашња мисија. Неки мисле да ће привући народ причом о историјским заслугама Цркве за нацију. Ако се проповед сведе на то, то је увреда за Цркву. Јер Црква не може бити Средство. Црква је циљ. Као што наш Спаситељ каже „Тражите најпре Царство Божије и правду његову, а све друго ће вам се додати“. Црква никако не сме да се инструментализује и опет наглашавамо она је Циљ свих Циљева. Што се тиче проповеди у Цркви наши свештеници обављају, али људима који долазе у Цркву и који у већој или мањој мери реализују своје крштење. Како привући оне који воле Цркву и који су крштени што је већ само по себи велика духовна моћ. Сматрамо да је једини начин да се при Цркви у парохијским домовима бар једном недељно организује веронаука за одрасле. Дакле људе који већ долазе на литургију,а који се природно налазе у свим структурама друштва. Наравно да би ба такву веронауку или разговоре о вери дошли само заинтересовани, али само такви и треба да долазе. Само такви могу у својој средини са себи сличнима да пробуде потенцијално крштење и везаност за Цркву. На тим разговорима о вери требало би учити Библијску историју Старог Завета из које се виде велика дела Божија (Magnali Dei) од стварања света, промисла у вођењу изабраног народа и што је можда најважнија поука Старог Завета, а позваћу се овде на св.Пајсија Светогорца, директне интервенције Бога у историји које следују као казна или награда или воља Божија. Како је реако св.Пајсије то постоји и данас, али савременом човеку није видљиво јер смо загушени мноштвом информација. У Старом Завету такве ствари су јасно описане. Затим Библијска историја Новог Завета где би верници научили основне истине вере, а најпре да је Спаситељ за сваког лично умро на крсту и опрао га од свих грехова и пропадљивости ако исто тако лично прихвати Спаситеља. Затим Историја Српске Цркве. Ту би потенцијални мисионари видели да је Бог својим промислиом водио нашу Цркву, и у овом времену где је депресија тако рећи епидемија да је било и тежих времена. На овај начин ширена је вера и у апостолско време. Верни су разговарали о вери. Учили. Питали једни друге. Повремена предавања која се држе на разне теме сигурно су од користи. Али да би проповед била делотворна треба просвећивати просветитеље. Тако ће Црква испунити своју основну мисију, а све друго ће се додати. Тако би се и постепено преображавало друштво у скалду са хришћанским начелима, а никако политичким прокалмацијама.То није метод Цркве сем у пресудним историјским моментима. Али свакако није метод ширења вере. И да закључимо: треба реализовати оно што већ постоји, што нам је дано али се не испољава у потпуности. View full Странице
  15. Посетиоцима наше интернет странице доносимо животописе новоизабраних архијерејâ: Животопис Његовог Преосвештенства Епископа Григорија (Дурића) новоизабраног Епископа франкфуртског и све Немачке Животопис јеромонаха Херувима (Ђермановића) новоизабраног епископа осечко-пољског и барањског Животопис архимандрита Методија (Остојића) новоизабраног викарног епископа диоклијског Животопис архимандрита Стефана (Шарића) новоизабраног викарног епископа ремезијанског Животопис архимандрита Исихија (Рогића) новоизабраног викарног епископа мохачког, викара Епископа бачког
  16. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Првославне Цркве. На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то: Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара; Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја, Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра, и остале са њима пострадале. Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају. По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама. Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију. Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротоворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке. Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград). Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет. Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”. У овом контесту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву. Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему. Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други. Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију. Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина. За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион. Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки. У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква
  17. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић
  18. Језик Цркве… Да, ми треба да размишљамо о примеру језика Господњег и језика ране Цркве. Какав је био језик, и то не само словесни језик, него целокупан начин Христовог обраћања савременицима? Како су они реаговали? Чујемо: „Никада човек није говорио тако“ (Јн 7, 46). Чујемо чак и жалбе његових сопствених ученика: „Какве чудне речи! Ко то може да слуша?“ (Јн 6, 60) С друге стране, ми сваки пут осећамо да Господње речи и гестови нису упућени изнад глава слушалаца, у некакав нечовечански простор, него управо њима, међу њих. И онај који је говорио „као онај који власт има“ (Мт 7, 29), који је, по нашој вери, имао пуно право да каже онако како је рекао у Беседи на гори: „Оцима вашим је казано… А ја вам кажем…“ (в. Мт 5, 21–48), у самој форми свог понашања, онако како је излазио пред људе, почев од одеће па надаље, одржавао је везу са нормама традиције свог народа. Код синоптичарâ читамо како је крвоточива жена хтела да дотакне „τοῦ κρασπέδου τοῦ ἱματίου αὐτοῦ“ (Мт 9, 20), што је, не само у [руском] синодском, него и у низу нових, поприлично смелих [руских] превода (нпр. код Кузњецове) преведено са: „к краю одежд“ [„краја одеће“; у српским преводима: „скута / ресе (од) хаљине“]. Но, зар је толико неважно, и зар не наводи на размишљање (не само у оквирима тзв. хришћанско-јудејског дијалога), то да грчка реч коју јеванђелиста користи означава „цицит“ [ציצית] – ресе на кошуљи побожног Јевреја, исте оне „цицит“, „скуте“, због чијег продужавања Христос критикује фарисеје (Мт 23, 5)? Зар се одавде не може извући духовна поука: не одбацуј традиционалну обредну пристојност које се придржавају људи око тебе, не постављај се као да си изнад тога: једини који је могао да се постави тако није се поставио, него је, као што каже Aпостол Павле, „био под законом“ (Гал 4, 4); али немој ни да се заносиш, да претерујеш са тим ресама и скутима, не буди као фарисеји. Опет, дакле, питање мере и укуса, духовног укуса. Прописано нам је да се уздржавамо и од неукусно демонстративног одбацивања традиционалних форми, и од улагања своје ревности, читавог свог духовног жара, уместо у духовне ствари и дела љубави, у придржавање и хиперболисану разраду тих истих форми… У наше време, када је синтагма „језик културе“ ушла у уобичајену употребу образованог читаоца, вероватно нема потребе објашњавати због чега се ово, мада посредно, али ипак веома блиско, односи и на питања језика. Михај Коман, Педесетница, Црква Св. Григорија Паламе у Букурешту, 2010. Црква је у једном тренутку прихватила грчки језик, језик међуетничке комуникације на подручју Средоземља. По предању које препричава Папије, а које је сачувао Јевсевије Кесаријски, Јеванђеље по Матеју је најпре било написано „на јеврејском наречју“. Међутим, Четворојеванђеље које је прихватила Црква већ је превод, делом и усменог предања, делом неких текстова, неких записа, на грчки језик, иначе свеопшти секуларни језик источног дела Римског царства (знатним делом и у западној). Наравно, то јесте био језик наследникâ хеленске културе, али и простих људи. Интересантно је да је у Риму језик Цркве дуго био грчки, зато што се локална заједница састојала у знатној мери од ослобођеника, од људи који су у Рим дошли одасвуд, и који међу собом, јасна ствар, махом нису говорили на латинском. С друге стране, можемо ли овај пример посматрати као парадигму на коју бисмо се могли угледати приликом превођења на савремени језик, и да ли је претходни, јеврејско-арамејски период Откривења и Предања, био препуштен забораву? Колико само често код јеванђелиста наилазимо на поједине арамејске речи: „Талита, куми!“ (Мк 5, 41), „Елои, Елои, лима савахтани?“ (Мк 15, 34; Мт 27, 46), увек са коментаром: „што значи…“ Арамејске речи су посебно важне код Марка. Још је интересантнија стратегија понављања семитских језичких конструкција, подстсакнута и утицајем Септуагинте. Иако код већине новозаветних аутора имамо могућност, па и право, да то доживимо као особину њиховог личног начина изражавања, постоји најмање један случај где такво схватање семитизама, као просте чињенице свакодневног говора Јевреја и представника других семитских народа који су се користили грчким језиком, тешко да би било могуће: када је реч о почетку Јеванђеља по Луки, ја не видим ни најмању могућност да се стилистички контраст који се јавља на самом почетку, на почетку прве главе, схвати другачије сем као свесна стратегија јеванђелисте. Сећате се да све до краја четвртог стиха траје дугачка, компликована фраза на чистом грчком језику, без икаквих семитизама, а затим од петог стиха нагло почиње нарација: „И бејаше…“ То је, очито, угледање на модел Септуагинте, тј. истовремено световни и светски језик разумљив највећем броју читалаца и слушалаца, али, због тога што се управља према Септуагинти, као и због жеље да понешто сачува – као што деца желе да сачувају понешто од ствари својих родитеља – то је, такође, и језик сачуваних арамејских речи, које се одмах и објашњавају. То је језик који ни на који начин не потискује, не елминише прошлост. Језик се наслеђује и одмах, у склопу самог чина наслеђивања, преображава. Треба рећи (ми, вероватно, премало о томе размишљамо) да у нашој вери, као и у све три аврамистичке монотеистичке религије, најфундаменталније речи представљају примере одређеног преосмишљавања, јер, у супротном, вера Старог Завета више не би могла да се изрази. Вера Аврама, Исака и Јакова и вера Христова себе изражавају речима које су све до једне паганског порекла. Реч „Бог“ у нашем језику потиче од потпуно паганског индоевропског корена, истог оног који је садржан у речима „богатство“ и „убог“: ту је Бог, у паганском схватању, као делилац који сваком одсеца део који му следује, и то је богатство, а онај ко није добио део, тај је убог – ово у-, исто као и грчко алфа приватум, јесте префикс који означава одсуство нечега. Али, идентично је и у другим језицима: и грчко Θεός, и латинско Deus – све се то односило на олимпска божанства. Штавише, чак и јеврејски Ел, Елохим, Елоха – све то има своје паралеле у семитским језицима паганских народа. Или Елјон – Вишњи; семитолози могу навести велики број језичких паралела. Кад човек само помисли да су се верници вековима трудили да о томе не размишљају, да су неверници то с радошћу предочавали Цркви као оптужбу, док би, међутим, то за вернике требало да буде разлог за радост, а за невернике пре разлог да буду постиђени – чудо преображења које се догодило речима у хришћанској употреби, и компликована веза тих речи, веза која и даље задржава континуитет, ма колико компликован и драматичан, са целокупним човечанством пре Аврама! Авраму је било заповеђено да изађе из свог народа, и исти такав излазак из своје прошлости остваривао је сваки човек и сваки народ приликом примања хришћанске вере. Али, тај излазак није пука елиминација, није пуко рушење. Однос вере према паганским митовима и обичајима, обредима, је као однос реалности према сновима. Сан је једино зато и могућ што за свој предмет има нешто реално, мада ће само сујеверан човек, човек у заблуди, обраћати претерану пажњу на оно што се догађа у сновима. Али, сви предмети снова су преузети из реалности. У том смислу, можемо рећи да модификација значења речи, битни семантички помак, јесте нешто што се налази на самом изворишту хришћанства и библијске вере уопште. Језик се непрекидно мења, а у простору вере он има заповест од Бога да уђе у контекст изражен речима: „Ево све чиним новим“, и: „Старо прође, гле, све ново постаде“, као што стоји у Отк 21, 5 и 2Кор 5, 17, али језик остаје језик, и у том смислу он је нешто што, руски речено, „нити је од нас почело, нити ће се на нама завршити“. И у том смислу, колико различито изгледају саме Христове изреке у Јеванђељима, толико су различито испричане и јеванђелске приче, са својом сликовитошћу преузетом из свакодневице, и исто толико различито прокламовани (сасвим могуће певљиво, речитативно) „макаризми“, тј. блаженства у Беседи на гори, као и други слични текстови. Питање превода се обично поставља на један уопштавајући начин: конзервативац брани апсолутну свечаност, узвишени карактер језика, прогресивац од језика захтева једну исто тако равномерну савременост. Међутим, такву хомогеност и равномерност у Јеванђељима не налазимо. О узвишеном и свечаном језику ипак не треба говорити. Категорија узвишеног, важна категорија античке естетике, није баш хришћанска категорија, и примењивати на језик Цркве норме узвишеног у класицистичком схватању није баш разумно. Сасвим је друго питање то да постоје предмети који се, информативно довољно јасно, не могу изразити другачије сем на посебном, традиционалном језику, не зарад естетске узвишености и, уопште, не зарад естетике, него искључиво из разлога смисла. Постоје одређене реалије које имају своје називе, и те је називе веома проблематично превести у неки други кључ. Оне уопште не подразумевају класицистичку узвишеност и гестове скулптура са тогама, већ патријархалну структуираност, обредност начина живота, свакодневице, најобичнијих ситуација; оног начина живота у ком, на пример, седети за нечијим столом значи учествовати у супсакраменталном чину и преузимати важне, доживотне обавезе пред оним са ким седиш за тим столом. Што се тиче језика богослужења, хтео бих (након што замолим за опроштај због оволиког искушавања вашег стрпљења) да пред крај изнесем неколико општих теза. Мислим да је превод неопходан у свим случајевима када се нешто очигледно, експлицитно и емфатички изговара у име свих који се моле. То се односи и на молитве за личну употребу. Човек не треба да се навикава на могућност да пред Богом и Богу каже нешто што изговара а не разуме, нешто за шта не може да преузме потпуну одговорност. Тада се молитва претвара у пуко, да тако кажем, ишчитавање текста, не баш у своје име… То је страшно. С друге стране, мислим да постоји низ богослужбених текстова, пре свега, свечаних и тајанствених химни, које уопште не би било лоше оставити у њиховом словенском облику, управо да би се тиме нагласила њихова свечаност и тајанственост, а притом их је понекад страшно тешко превести, као, рецимо, у случају кључне, по значају и по литургијској функцији, Херувимске песме. Али, ако их већ преводимо, онда језик превода треба да буде интензивно словенизован. Да, што се тиче руског језика, то је, хвала Богу, језик који ни на који начин не искључује словенизме. Када је то руски језик могао да функционише без словенизама? Као да и сад може без њих, као да груби и несносни новински језик потпуно искључује словенизме! Као да се (извињавам се због фразе, коју није баш пристојно изговорити на овом месту) парола из наше прошлости: „Да здравствует советская власть!“ [„Живела совјетска власт!“] не састоји, као што је Борис Андрејевич Успенски давно приметио, и у шта се свако ко жели може лако уверити, од самих словенизама! Што се, пак, тиче одређене врсте текстова које, као прво, доживљавамо управо као наслеђе (сада немам времена да дајем примере), и које изговара свештеник, наравно, у јединству са свим верницима, али ипак не толико у њихово име, ту се, мислим, може поступати различито, и могу се оставити својеврсне енклаве, како би се фиксирао мистеријски карактер богослужбеног текста. Језик је, наравно, средство комуникације, али је и средство иницијације. Извињавам се што морам да користим речи „мистерија“ и „иницијација“, данашње покољење људи оне снажно асоцирају на окултизам, тајна друштва и остало, у најбољем случају на античко паганство или на неке уско етнолошке предмете из структуралистичког фаха – не дао Бог да неког саблазним – међутим, језик православне химнографије, православног богослужења и православног богословља од искона је пун термина који се тичу „мистагошке“ реалности иницијације. „Мистагогија“ је уобичајен наслов светоотачког трактата на литургијске теме, а у Акатисту се за Богородицу каже да је посвећена у мистеријске тајне „савета неизрецивог“. Примера је обиље, и мислим да одређена лексичка маркираност мистеријског као мистеријског треба да постоји. Треба да буде јасно да се, у том смислу, не може све подједнако приближити језику немистеријске реалности, и да не би било лоше када би црквена педагогија пронашла неки нови језик помоћу ког би обичним људима објашњавала да се реалност Цркве, богослужења, црквене дисциплине и много тога другог, као и човековог живота са патњама и смрћу, не може без остатка објаснити помоћу рационалистичко-моралистичког дискурса; да послушност – ево, узгред, о питању антиномије између слободе и послушности! – треба да буде не само и не толико послушан карактер храброг војника који салутира официру (иако се од војника и то очекује), него најпре спремност да се буде уздигнут, спремност да се прихвати нешто што ниси сам домислио, спремност да се буде посвећен. И то је, такође, проблем језика: требало би пронаћи термине који нису тако саблажњиво окултистички или структуралистичко-етнографски као „иницијација“… Шта се може, све је то изгубљено: шта значи „тајник“, шта значи „тајница“? Ко се још сећа да су на грчком то најнормалније, најобичније речи за означавање некога ко је прошао одређену иницијацију, ко је посвећен у тајне? Као да се све распршило и некуд нестало… Извор: Язык Церкви: Материалы международной богословской конференции (Москва, сентябрь 1998), Москва: Свято-Филаретовский институт, 2002. Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић View full Странице
  19. Интервју водио протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије "Храм. View full Странице
  20. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на овогодишњем редовном заседању попунио је упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки. Посетиоцима наше интернет странице доносимо животописе новоизабраних архијерејâ: Животопис Његовог Преосвештенства Епископа Григорија (Дурића) новоизабраног Епископа франкфуртског и све Немачке Животопис јеромонаха Херувима (Ђермановића) новоизабраног епископа осечко-пољског и барањског Животопис архимандрита Методија (Остојића) новоизабраног викарног епископа диоклијског Животопис архимандрита Стефана (Шарића) новоизабраног викарног епископа ремезијанског Животопис архимандрита Исихија (Рогића) новоизабраног викарног епископа мохачког, викара Епископа бачког View full Странице
  21. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка
  22. На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион, постављен је на службу за односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г Илариона (Голубовића) Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  23. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Првославне Цркве са редовног заседања одржаног у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 29. априла у манастиру Пећкој Патријаршији саборним служењем свете архијерејске Литургије и призивом Светога Духа, а настављено у Патријаршији српској у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. На заседању су учествовали сви епархијски архијереји Српске Првославне Цркве. На почетку прве саборске седнице Патријарх се обратио присутним архијерејима уводном беседом у којој је указао на суштинска питања живота и мисије Српске Православне Цркве у савременом свету, препуном како великих духовних изазова и искушења тако и великих могућности за рад на духовној обнови народа. Најважнија саборска одлука јесте одлука о установљавању нових празника у календару Српске Православне Цркве, што значи и у календару Православне Цркве уопште. Сабор је, наиме, једногласно одлучио да канонизује, односно приброји сабору светих, три личности, због непоколебиве верности вери Христовој убијене од Арнаута за време османлијске власти, на измаку 19. века и у освит 20. века, на Косову и Метохији, и то: Григорија Пећког, сабрата Пећке Патријаршије, као свештеномученика, чији ће се спомен литургијски прослављати 22. јануара/7. фебруара; Василија, пекара пећког, као мученика, чији ће се празник славити 29. априла/12. маја, Босиљку Рајичић из села Пасјана код Гњилана као мученицу, чији подвиг ће се празновати 13/26. октобра, и остале са њима пострадале. Чином свечаног литургијског прослављења и јавног проглашавања ових светих мученика из нашега рода Сабор је и крунисао свој рад, у Храму Светог Саве на Врачару, на дан спаљивања његових светих моштију, 10. маја текуће године. За време заседања Сабора у Пећкој Патријаршији саборски оци су посетили манастире Високе Дечане и Свете Враче у Зочишту код Ораховца и српско село Велику Хочу у истом крају. По саслушању извештаја о току припремâ за прославу 800-годишњице самосталности (аутокефалије) Српске Православне Цркве, која ће означити 2019. и 2020. годину, Сабор је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Сабор такође са радошћу поздравља најаву доношења, у ближој будућности, Часног Појаса Пресвете Богородице, који се чува у манастиру Ватопеду на Светој Гори, и чудотворних моштију светог Луке, лекара, архиепископа симферопољског (Крим) и исповедника вере у совјетској Русији, како би се наш верни народ могао поклонити тим великим светињама. Сабор такође поздравља правоснажну одлуку Великог савета Европског суда за људска права у Стразбуру којом се констатује да су власти Бивше Југословенске Републике Македоније прекршиле међународну конвенцију о људским правима и слободи вере и савести одбијајући да региструју канонску Охридску Архиепископију. Сабор се упознао са садржајем извештајâ о радовима на осликавању и украшавању Спомен-храма Светог Саве на Врачару, о црквеној просвети, о раду Светог Синода, Патријаршијског управног одбора, Фондације за Косово и Метохију, Добротоворне фондације Српске Православне Цркве „Човекољубље”, Поклоничке агенције „Доброчинство”, Информативне службе Српске Православне Цркве, саборског Одбора за Јасеновац и Верске службе у Војсци Србије и у Оружаним снагама Босне и Херцеговине, као и са садржајем извештајâ епархијских архијереја о њиховом архипастирском раду. На основу свих тих извештаја донете су одговарајуће одлуке. Општа је констатација Сабора да је све више проблема по епархијама: драстично се смањује број становникâ у сеоским срединама, па тако и број верникâ; бела куга хара свугде тако да нам прети демографска катастрофа; албански екстремисти и даље, све провокативније, делују не само на Косову и Метохији него и у Епархији врањској (Прешево); румунски пропагандисти интензивирају своје деловање против канонског поретка Цркве у епархијама тимочкој и браничевској, а то чине у оквиру етнофилетистичког и политичког пројекта румунизације влашког и влахојезичног дела становништва Источне Србије; на сличан начин поступају и извесни бугарски кругови у Епархији врањској (Босиљград). Особито је алармантно стање у Црној Гори, где државни апарат води дискриминаторску кампању против законите Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, фаворизује безначајну („црногорску”!) сектицу Мираша Дедеића, при чему истовремено врши стални притисак на српски народ покушавајући да му наметне црногорство као национални идентитет. Сабор са задовољством истиче да су односи Српске Православне Цркве са сестринским Православним Црквама беспрекорни, у духу јединства и љубави, уз жалосни изузетак понашања Румунске Православне Цркве, са којом смо све до недавне прошлости били једно по Богу, и бесмислене иницијативе Бугарске Патријаршије да се незвано и неканонски умеша у питање решавања статуса расколничке „Македонске Православне Цркве”. У овом контесту, Сабор изражава своју пуну солидарност, у састрадалној братској љубави, са мученичком сестринском Црквом у Украјини, изложеном најгрубљем гоњењу од стране садашњег режима у Кијеву. Сабор је размотрио приспеле предлоге, примедбе и допуне на нацрт новог Устава Српске Православне Цркве и одлучио да све архијереје умоли да Светом Синоду доставе своја запажања о том нацрту најкасније до 1. новембра текуће године како би их саборска Комисија за Устав размотрила и како би Сабор идуће године могао да се изјасни на ту тему. Констатовано је такође да су односи са Римокатоличком Црквом, Црквама Реформације и екуменским организацијама коректни и конструктивни, што, нажалост, не важи за односе са Хрватском бискупском конференцијом, у којој, поред добронамерних бискупа који делују у духу Другог ватиканског сабора, постоји, нажалост, и добар број бискупâ неприкривене проусташке оријентације и усташоидне реторике. Сабор се нада да ће они први извршити већи утицај на хрватске римокатоличке вернике него ови други. Сабор је посебну пажњу посветио светињи брака и породице и потврдио своју прошлогодишњу одлуку о оснивању посебног одбора при Светом Синоду који ће се бавити том проблематиком, као и одбора за биоетику и екологију. Свог угледног члана, Епископа бањалучког Јефрема, Сабор је одликовао орденом Светог краља Милутина. За односе Цркве са Војском Србије, нарочито по питању верске службе у војсци, уместо Епископа шумадијског Јована изабран је Епископ тимочки Иларион. Сабор је попунио упражњене епархије. За Епископа франкфуртског и све Немачке изабран је досадашњи Епископ захумско-херцеговачки Григорије; за Епископа захумско-херцеговачког јеромонах Димитрије (Рађеновић), настојатељ манастира Дужи; за Епископа осечкопољског и барањског игуман Херувим (Ђермановић), настојатељ манастира Даљска Водица; за Епископа буеносајреског и јужноцентралноамеричког епископ Кирило (Бојовић), досадашњи викарни епископ диоклијски; за викара Његове Светости Патријарха архимандрит Стефан (Шарић), настојатељ Храма Светог Саве на Врачару, са титулом епископ ремезијански; за викара Митрополита црногорско-приморског архимандрит Методије (Остојић), игуман Манастира цетињског, са титулом епископ диоклијски, и за викара Епископа бачког архимандрит Исихије (Рогић), намесник манастира Ковиља, са титулом епископ мохачки. У Светом Синоду је престао мандат епископима зворничко-тузланском Фотију и жичком Јустину, који остају чланови заменици, а за нове чланове изабрани су, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, епископи шумадијски Јован и бачки Иринеј. Доставља: епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...