Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 590 results

  1. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић)
  2. Тачно у сриду Приликом недавне канонске посете Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја Црној Гори (или тачније, модерном иностраном протекторату званом Монтенегро), и хиротоније новог епископа СПЦ – Преосвећеног Викарног Епископа Диоклијског Г. Методија (Остојића), није се десило ништа неочекивано. Десило се оно што се увек у историји дешавало када су се сусретали велики Божији људи и несрећни мали нељуди, када су се суочавали истина и лаж, правда и неправда, светлост и тама. Тама је устала на светлост, неправда на правду, лаж на истину. Злоба је зарежала на доброту, и показала своје право лице. Ништа се дакле неоубичајено није догодило. И приликом ранијих посета Српског Патријарха Иринеја Црној Гори, било је критика са разних страна, а пре свега са стране водећих властодржаца „неовисног“ Монтенегра. И раније су непријатељи Српске Цркве и српског народа устајали на речи Његове Светости. Овог пута, разлика је само у жестини напада и адреси са које је напад упућен. Атак на достојанство Првојерарха СПЦ, а преко њега и на читав српски православни народ, овога је пута дошао директно од стране председника Црне Горе, и упућен је без имало људског или пак дипломатског такта. Напад на седог и мудрог Патријарха зачињен је и великом дозом класичног уличарског безобразлука, типичног за једног некрштеног скоројевића, тј. позивом Патријарху Српскоме да демантује самог себе, да се унормали и да се научи пристојности. Све је зачињено и једном претњом да се Патријарху Српскоме може у будућности чак забранити и улазак у Црну Гору, а све ваљда по оним дојучерашњим комунистичким црвеним и крвавим методама. Шта је то дакле пробудило злу лавину речи и претњи у срцу председника „неовисног“ Монтенегра? Наравно, ништа друго него истина, и то истина о држави коју тај исти председник већ деценијама тирански води и заводи, и коју упорно гура у унутрашњи сукоб са СПЦ и српским народом у Црној Гори. Истина коју је Патријарх Иринеј изрекао је врло једноставна и она гласи: „Положај СПЦ је данас у Црној Гори гори него под Османлијама, а статус Срба је као у времену озлоглашене НДХ“. У чему је онда Патријарх Иринеј погрешио? Ни у чему. Да није рекао неку неистину? Наравно да није. Зар чак и у време Турака СПЦ није имала свој правно загарантован статус? Имала је. У данашњем „неовисном“ Монтенегру, једино СПЦ нема јасно потписан Правно обавезујући уговор са државом Црном Гором и једино се Српској Цркви јавно прети са одузимањем највећег дела њене имовине. Не прети се ни Римокатоличкој цркви ни Исламској верској заједници у Црној Гори. А то чак ни Турци нису радили. Турци су, истини за вољу, повремено пљачкали или отворено отимали, али само делове имовине СПЦ. Они су понекад чак и припајали Српску Цркву Охридској Архиепископији или Цариградској Патријаршији, али чак ни озлоглашени Турци, нису претили подржављењем скоро целе Црквене имовине. Тај изум је искључиво власништво непристојних и антицрквених скоројевића на челу „неовисног“ Монтенегра. Запитајмо се, није ли Патријарх Српски у време Турака био чак и Милет Баша, тј. вођа народа, који је заступао интересе целог српског православног живља? Јесте. А на шта је сведен утицај епископа СПЦ у Црној Гори данас? Секуларним законима одвојени су од било каквог политичког заступништва свог народа а медијски, правно и на сваки други начин епископи СПЦ у Црној Гори су неретко отворено гоњени и сатанизовани. Веронаука је данас најстрожије забрањена у свим црногорским државним школама, док се, на пример, крајем 19. и почетком 20. века, закон Божији могао несметано учити у многим Српским Школама у Османској Империји. Нису ли чак и неки Срби, мада мухамеданске вере, били Велики Везири тј. Председници Влада Турске царевине? А може ли, на пример, данас, неки Србин, па макар и муслиманске вере, бити председник Владе Црне Горе? Наравно, може, али само у Андерсоновим бајкама за децу. Данас, ако сте православни Србин у Црној Гори, а таквих је чак и по намештеном и лажираном задњем попису становништва у Црној Гори око 30 процената, не можете бити запослени ни у једној државној институцији. Изузетно ретки изузеци не демантују најотвореније шовинистичко правило у малој Дукљанији, да само ако сте Црногорац, можете бити део државног апарата „неовисног“ Монтенегра. И шта је ту онда Његова Светост нетачно рекао? Где је он ту био непристојан гост, како га уличарски квалификује некад комунистичко црвени а данас демократско шарени председник Црне Горе. И други део констатације Патријарха Иринеја потпуно је погодио у срце проблема српског народа у данашњем иностраном протекторату званом Монтенегро. Зар у НДХ Анте Павелића није на пример гоњена ћирилица? Јесте. Гони ли се она данас и у Црној Гори? Гони са све већом јарошћу и жестином. Да ли је у НДХ бити Србин била привилегија, или нешто сасвим друго? Зна се да су Срби у НДХ прво били пропагандно облаћени и демонизовани, а тек потом систематски убијани, унијаћени или протеривани. Бити Србин у данашњем Монтенегру такоже значи бити човек другог реда. Значи бити стално под лупом државних власти као неки реметилачки фактор бајковите унутрашње стабилности. Значи бити као човек систематски сатанизован и организовано обесправљиван. Ваљда до оног момената када ће, као и у НДХ, Срби у Црној Гори у једном тренутку бити отворено третирани као лица за одстрел. Није ли и у НДХ антисрпска и усташка власт створила тзв. Хрватску Православну Цркву? Јесте. Није ли се по истом принципу, као пандам СПЦ од стране неокомунистичких властодржаца створила тзв. Црногорска Православна Црква? Јесте. Није ли оснивач СПЦ Свети Сава Немањић, у НДХ називан најпогрднијим именима, и није ли се о њему и његовом оцу Светом Симеону Немањи писало и учило све најгоре? Јесте. А не чини ли се то и данас у црногорским државним школама, у којима се сви Немањићи означавају као окупатори, иако је родоначелник те династије рођен у Рибници тј. данашњој Подгорици? Чини, и то сасвим јавно и бестидно. Па у чему је онда Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј погрешио упоредивши стање Срба у НДХ и данашњој Црној Гори? Ни у чему. Он је само, како би рекли наши Срби Далматинци, као искусни духовник и опитни Патријарх, погодио тачно у сриду тј. најпрецизније духовно дијагностицирао неокомунистички систем модерног и „неовисног“ Монтенегра. Све пак оно што смо потом чули од председника тог модерног провизоријума од државе, као и његових сатрапа и трабаната у Црној Гори и Србији, можемо само подвести под оне речи Давидовог псалма ... Злоба говори, сама против себе. За Поуке.орг игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  3. У Пролом Бањи одржан је округли сто на коме је разговарано о организацији прославе 850 година од изградње Немањиних задужбина, као и научном симпосиону који би се бавио њиховом обновом. Договорено је да у наредном периоду Министарство културе оформи радну групу која би се бавила прикупљањем потребне документације о манастирима и организациом смпосиона у току наредне године. Извор: Српска Православна Црква
  4. У понедељак 16. јула 2018. године , у манастиру Светог Николе у Куршумлији, састали су се Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, министар културе г. Владан Вукосављевић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Марко Николић, директорка Републичког завода за заштиту културе споменика госпођа Мирјана Андрић, представници нишког Завода за заштиту споменика културе и представници Општине Куршумлија на челу са председником г. Родољубом Видићем, који су били и организатори овог скупа. Након обиласка манастира Светог Николе и разговора о обнови, обишли су и манастир Пресвете Богородице, који већ вековима стоји у рушевинама. Напоследку је група обишла Пролом Бању, где их је дочекао директор „Планинке“ г. Радован Раичевић. У Пролом Бањи одржан је округли сто на коме је разговарано о организацији прославе 850 година од изградње Немањиних задужбина, као и научном симпосиону који би се бавио њиховом обновом. Договорено је да у наредном периоду Министарство културе оформи радну групу која би се бавила прикупљањем потребне документације о манастирима и организациом смпосиона у току наредне године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. У ноћи између 16. и 17. јула 2018. године, о стогодишњици погубљења царске породице, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одслужио је Божанску Литургију на подијуму испред Спомен цркве на крви, у спомен Светих светих просијалих у руској земљи, у Екатеринбургу. Платформа је постављена на терену испред двери доње цркве, где је „Царска одаја“ - капела у част Светих царских страстотерпеца, подигнута на месту убиства царске породице. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Богослужење на месту мучеништва Светих царских страстотерпаца и њихове верне послуге била је круна Царских дана у Митрополији екатеринбуршкој о стогодишњици трагичних догађаја. Свети царски страстотерпци: цар Николај II Александрович, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија, Анастасија примили су мученичку смрт пре 100 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће Ипатијевих. У периоду од 2000. до 2003. године, на месту Ипатијеве куће срушене 1977. године изграђен је Спомен-храм на крви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије; Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Божанској служби су присуствовали: пуномоћник представник Председника у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов; губернатор Свердловске области Е.В. Кујвашев; председник Одбора Државне Думе РФ за развој цивилног друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов; председник Законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкина; председник Императорског православног палестинског друштва С.В. Степашин; председник Надзорног одбора Фондације „Јелисаветско-Сергијевог просветног друштва“ О. Громов; високе власти Свердловске области и града Екатеринбурга; представници Дома Романових: велика кнегиња М.В. Романова, О.Н. Куликовскаја-Романова, П.Е. Куликовски-Романов, Л.А. Куликовскаја-Романова. Током Литургије молили су се становници Екатеринбурга и многе поклоници који су стигли у главни граду Урала из различитих области Русије, као и из Азербејџана, Аустралије, Аустрије, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Немачке, Казахстана, Киргистана, Кине, Литваније, Молдавије, Новог Зеланда, САД, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Француске, Естоније, Јужне Кореје, Јапана. Група поклоника стигла је и из Србије. недалеко од храма организовани су шатор-кампови за храну и одмор. На богослужењу је певао хор свештенства Митрополије екатеринбуршке (диригнет свештеник Алексиј Русин) и хор при Саборној цркви Свете Тројице у Екатеринбургу (диригнет М.Ј. Литвиненко). Веб-сајт Московске Патријаршије, у сарадњи са ТВ каналом “Сојуз“, и портал Патриархииа.ру преносили су догађања директно. Многобројни верници су гледали емитовање на великим екранима инсталираним на Царској улици поред Храма на крви. После сугубе јектеније Предстојатељ Руске Православне Цркве произнео је молитву за мир у Украјини. Једна прозба на заупокојеној јектенији гласила је: „Још се се молимо за упокојење душа усопших слугу Божјих на овом месту убијених Јована, Алексија, Ане и свих у времену жестоког безбожничког прогона побијених; за оне који су скончали у логорима, у тамницама и у оковима од рана, болести и смрти; за оне који су умрли у тешким радовима и за све који су се подвизавали у исповедању вере, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.“ Пред причешће Његова Светост је одржао проповед. Његова Светост је поклонио Цркви на крви литијски крст, а за друге храмове Митрополије екатеринбуршке 15 олтарских јеванђеља. На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предводио је традиционалну литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами (далеко 21 км). Пут литије је био: ул. Царскаја– ул. Толмачева - ул. Ленина – ул. Татишчева - ул. Бебелја – ул. Техничка – ул. Решетскаја - Железнички шумски парк - насеље Шувакиш - Јанина јама. Извор: Српска Православан Црква View full Странице
  6. Богослужење на месту мучеништва Светих царских страстотерпаца и њихове верне послуге била је круна Царских дана у Митрополији екатеринбуршкој о стогодишњици трагичних догађаја. Свети царски страстотерпци: цар Николај II Александрович, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија, Анастасија примили су мученичку смрт пре 100 година, у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму куће Ипатијевих. У периоду од 2000. до 2003. године, на месту Ипатијеве куће срушене 1977. године изграђен је Спомен-храм на крви. Његовој Светости су саслуживали: Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије; Митрополит крутицки и коломенски Јувеналије; Митрополит кишињевски и све Молдавије Владимир; Митрополит астански и казахстански Александар; Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије; Митрополит петроградски и ладошки Варсонуфије; Митрополит мински и заславски Павле и други архијереји, свештеници и ђакони. Божанској служби су присуствовали: пуномоћник представник Председника у Уралском федералном округу Н.Н. Цуканов; губернатор Свердловске области Е.В. Кујвашев; председник Одбора Државне Думе РФ за развој цивилног друштва, питања јавних и верских удружења С.А. Гаврилов; председник Законодавне скупштине Свердловске области Л.В. Бабушкина; председник Императорског православног палестинског друштва С.В. Степашин; председник Надзорног одбора Фондације „Јелисаветско-Сергијевог просветног друштва“ О. Громов; високе власти Свердловске области и града Екатеринбурга; представници Дома Романових: велика кнегиња М.В. Романова, О.Н. Куликовскаја-Романова, П.Е. Куликовски-Романов, Л.А. Куликовскаја-Романова. Током Литургије молили су се становници Екатеринбурга и многе поклоници који су стигли у главни граду Урала из различитих области Русије, као и из Азербејџана, Аустралије, Аустрије, Белорусије, Бугарске, Велике Британије, Немачке, Казахстана, Киргистана, Кине, Литваније, Молдавије, Новог Зеланда, САД, Таџикистана, Туркменистана, Узбекистана, Украјине, Француске, Естоније, Јужне Кореје, Јапана. Група поклоника стигла је и из Србије. недалеко од храма организовани су шатор-кампови за храну и одмор. На богослужењу је певао хор свештенства Митрополије екатеринбуршке (диригнет свештеник Алексиј Русин) и хор при Саборној цркви Свете Тројице у Екатеринбургу (диригнет М.Ј. Литвиненко). Веб-сајт Московске Патријаршије, у сарадњи са ТВ каналом “Сојуз“, и портал Патриархииа.ру преносили су догађања директно. Многобројни верници су гледали емитовање на великим екранима инсталираним на Царској улици поред Храма на крви. После сугубе јектеније Предстојатељ Руске Православне Цркве произнео је молитву за мир у Украјини. Једна прозба на заупокојеној јектенији гласила је: „Још се се молимо за упокојење душа усопших слугу Божјих на овом месту убијених Јована, Алексија, Ане и свих у времену жестоког безбожничког прогона побијених; за оне који су скончали у логорима, у тамницама и у оковима од рана, болести и смрти; за оне који су умрли у тешким радовима и за све који су се подвизавали у исповедању вере, и да им се опрости сваки грех вољни и невољни.“ Пред причешће Његова Светост је одржао проповед. Његова Светост је поклонио Цркви на крви литијски крст, а за друге храмове Митрополије екатеринбуршке 15 олтарских јеванђеља. На крају свете Литургије, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предводио је традиционалну литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами (далеко 21 км). Пут литије је био: ул. Царскаја– ул. Толмачева - ул. Ленина – ул. Татишчева - ул. Бебелја – ул. Техничка – ул. Решетскаја - Железнички шумски парк - насеље Шувакиш - Јанина јама. Извор: Српска Православан Црква
  7. У Дому Народне скупштине у Београду 13. јула 2018. године одржана је свечаност поводом завршетка школовања 61. класе Генералштабног усавршавања Школе националне одбране и 7. класе Високих студија безбедности и одбране. Протонамесник Васо Поповић је први свештеник Српске Православне Цркве који је завршио Школу националне одбране - високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања) - Универзитета одбране у Београду. Извор: Српска Православна Црква
  8. Протонамесник Васо Поповић из Епархије зворничко-тузланске први је свештеник Српске Православне Цркве који је завршио усавршавање у Школи националне одбране у Београду од њеног оснивања 1955. године. У Дому Народне скупштине у Београду 13. јула 2018. године одржана је свечаност поводом завршетка школовања 61. класе Генералштабног усавршавања Школе националне одбране и 7. класе Високих студија безбедности и одбране. Протонамесник Васо Поповић је први свештеник Српске Православне Цркве који је завршио Школу националне одбране - високе студије безбедности и одбране (четврти ниво усавршавања) - Универзитета одбране у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  10. Поводом празника Светих славних и добропобедних мученика Романових, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве". Текст је у штампаном облику објављен у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ПДФ Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  11. Милошћу и благодаћу Пресвете Тројице, парохија здравињска је богатија за још један освештани храм, и то једини у Беласици. На дан Светих Козме и Дамјана, 14/1 јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид освештао је храм посвећен Светим бесребреницима и служио свету архијерејску Литургију. Саслуживали су архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, протојереји Ненад Јовановић и Јован Вуковић, јереј Слободан Маринковић и протођакон Андрија Јелић. Чтецирали и појали су теолози Епархије крушевачке. Литијским опходом око цркве после заамвоне молитве, и благословом све твари у селу Беласица, преломљен је славски колач г. Уроша Павловића и његове породице. Наредне године домаћин славе, ако Бог да, биће породица Арсенијевић. После отпуста, епископ Давид је одликовао архијерејском граматом мештане села Беласице који су својим радом, неизмерном љубављу коју су од Господа на дар добили, управо Господу и Светим чудотворцима на дар и дали. Архијерејску грамату је преузео у име мештана и грађевинског одбора села Беласица г. Јовица Ковачевић. Извор: Епархија крушевачка СПЦ
  12. Милошћу и благодаћу Пресвете Тројице, парохија здравињска је богатија за још један освештани храм, и то једини у Беласици. На дан Светих Козме и Дамјана, 14/1 јула 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид освештао је храм посвећен Светим бесребреницима и служио свету архијерејску Литургију. Саслуживали су архијерејски намесник крушевачки протојереј-ставрофор Будимир Којић, протојереј-ставрофор Љубиша Милошевић, протојереји Ненад Јовановић и Јован Вуковић, јереј Слободан Маринковић и протођакон Андрија Јелић. Чтецирали и појали су теолози Епархије крушевачке. Литијским опходом око цркве после заамвоне молитве, и благословом све твари у селу Беласица, преломљен је славски колач г. Уроша Павловића и његове породице. Наредне године домаћин славе, ако Бог да, биће породица Арсенијевић. После отпуста, епископ Давид је одликовао архијерејском граматом мештане села Беласице који су својим радом, неизмерном љубављу коју су од Господа на дар добили, управо Господу и Светим чудотворцима на дар и дали. Архијерејску грамату је преузео у име мештана и грађевинског одбора села Беласица г. Јовица Ковачевић. Извор: Епархија крушевачка СПЦ View full Странице
  13. Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој). Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива. Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово. Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26). „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје. Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека.
  14. Комплексна, полиморфна и флуидна проблематика („пост­хришћанске“) савремености упућује Цркви – саборном Телу Христовом и нама Хришћанима, боголиким личностима које су словесни удови тога Тела, изазов без преседана[1] у досадашњој историји Хришћанства, који не само да не смемо него, чак, и да хоћемо, не можемо игнорисати, превиђати или потискивати. На тај драматични изазов морамо пружити живи и стваралачки хришћански одговор ‒ лично-саборно сведочење садашњег црквеног поколења, одговор артикулисан на основу саборног предањског искуства Цркве и личнога опита вере као нашег делатног укључења у то саборно искуство, уколико желимо да испунимо заповест Христову - да будемо со земљи и светлост свету (Мт. 5, 13; 14), да заиста будемо Хришћани. Овде треба одмах нагласити да поменута реч Христова није тек неки духовни или морални „предлог“ или „савет“, који се може ситуационо прихватити или одбацити по слободном нахођењу, већ изричита Божанска заповест о делатном сведочењу богочовечанске соли и светлости Христове свим људима и народима, као и свеколикој твари, коју лично Бог заповеда као неопходни предуслов да бисмо уопште могли да будемо Хришћани и да себе називамо Хришћанима. Целокупна историја Цркве, која уствари није ништа друго до историја њеног света – света који је она сољу и светлошћу Христовом преображавала у хришћански свет, сведочи о томе да не постоје „Хришћани ван света“, нити „свет изван Цркве“. Такав теоријски концепт и таква пракса Хришћанства, којим се, у гнушању према „грешном свету“ Хришћани самоизолују у некакав самозадовољни и праведнички „свети остатак“ и „острво спасених“, није јеванђелски, нити црквени, нити православни, већ онај „исувише људски“ то јест „религијски“, психологизујући, пијетистички и утопијски,[2] и као такав стран целокупном Живом Предању Православне Цркве Христове. Управо због тога што је то Предање, читавим боголовљем Отаца, заувек одбацило свако дуалистичко схватање човека и света као прoтивно истини човека Божијег и света Божијег, као и свако „религијско“ двојење, то јест увођење дихотомијских раскола и подела[3] у једну твар Божију (а пре свега, поделе на „сакрално и профано“, „спиритуално и материјално“, „религијско и секуларно“, при чему први елемент овог дихотомијског пара припада сфери „спасености“, док је други не само унапред осуђен на пропаст као нечист и пролазан, већ и свесно „препуштен“ истој). Црква, по речима Христовим, заиста „није од овога света“ (Јн. 8, 23), јер јесте Тело Његово, али, управо због тога, она никада није била „изван света“, нити јесте „изван света“, нити може то да буде. Зашто? Управо због тога што она ‒ као Тело оваплоћенога Логоса Који је Својим Оваплоћењем обухватио и спасио све и сва ‒ обухвата читав свет, и не само то, него, опет по речима Христовим, јесте сами живот света (Јн. 6, 51). Црква је Царство Божије које је ‒ у сили Свете Тројице: Љубави Очеве, те Оваплоћења, Распећа, Васкрсења и Вазнесења Спаситељевог, као и Педесетнице Утешитељеве ‒ дошло у свет и већ започело у свету.[4] Црква Христова, стога, није „сакрална“, „конзервативистичка“ и изолационистичка институција, већ освећујуће-мисионарска и сведочанско-делатна заједница чији је простор деловања, terra misionis – читав свет, свеколика твар жива и нежива. Зато Црква ‒ у суочењу са „овим светом“ сваке историјске епохе, који њу увек коренито доводи у питање[5] управо због тога што и она њега „доводи у питање“, на најрадикалнији могући начин, као „пали свет“ који мора бити „побеђен“ и исцељен Царством Божијим ‒ мора да буде кадра да, из пуноће свог Живог Предања, своје Литургије и свога богословља, своје светости и свога стваралаштва, пружи стваралачки одговор на изазов епохе у којој живи, тачније, на изазов сваке „савремености“. Црква у историји, „Црква војујућа“ (Ecclesia militans) на своме историјском подвижничком кретању и усхођењу ка Другом доласку Христовом, мора, у лику својих чланова Хришћана и Хришћанки, у сваком свом поколењу, да буде кадра да вером Христовом, која дејствује кроз дела љубави (Гал. 5, 6) према свету, преобразитељски побеђује свет (1. Јн. 5, 4) да би га задобијала за Христа и Његово Царство које није од овога света (Јн. 18, 36). „У свету, али не од света“,[6] та благодатна неовосветовност Цркве, та есхатолошка несводивост Цркве искључиво на историју јесте сами предуслов њене способности да испуњава заповест Христову о преображавању сваке епохе и сваког света, читаве твари у време и место пројављивања спасоносне Истине Божије која је живот свега што постоји (Јн. 12, 50), њене моћи да мења сваки „свет“ у хришћански свет, укључујући га у космичко-есхатолошко Тело Христово. Хришћани, удови космичко-есхатолошког Тела Христовог, које обухвата сав свет и све светове, сву твар, и Небо и земљу, треба да буду подвижнички учесници и благодатни сарадници те победе Царства Божијег над „овим светим“, којом се свет васпоставља изнова у свет Божији и Нову Твар: „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет, и ово је победа која победи свет – вера наша“ (1. Јн. 5, 4). При том је јасно да Вера о којој овако снажно и убедљиво говори Св. ап. Јован, у својој Првој саборној посланици, није вера као „религија“, нити вера међу многобројним другим верама, „једна од религијâ“, већ, пре свега, ипостасна Вера као Личност Богочовека Христа, а истовремено и Вера као благодатно заједничарење са Христом и, у Христу, са Светом Тројицом, то јест Вера као Тело Христово, Вера као Црква Христова, Вера као Литургија, Вера као „лични сусрет и онтолошки причасно заједничарење (Бога и човека)“,[7] Вера као „истинска сарадња и саприсуство, и саживљење, и сапознање Духа Божијег и духа људског“,[8] Вера као богочовечанска Заједница живота који не умире (ср. Јн. 11, 26). „Овај свет“ у свакој историјској епохи, својим „духом времена“ (који је као „модернизам“ своје епохе, тј. сваке појединачне историјске епохе увек супротан „духу вечности“, то јест Царству Божијем) у суштини упућује исти изазов, доводи у питање Хришћанство као Цркву из суштински истог разлога, јер пали свет се, будући да је под влашћу „кнеза таме овог света“ (Рим. 6, 12), свагда противи Богу, по речима Апостоловим: „Не знате ли да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу? Јер који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје?“ (Јаков. 4, 4). Са друге стране, Јеванђеље и читава историја Цркве сведоче нам и потврђују да је „Бог толико заволео овај свет да је Сина Свога Јединороднога дао“ (Јн. 3, 16) „за живот (тог и таквог) света“ (Јн. 6, 51). То је та спасењска динамика и драматика – „против (палог) света, а за свет (Божији)“, против лажног живота света у отуђености од Бога, а за његов истински живот у заједници са Богом, то је та сотириолошка драматика и динамика која стоји у основи односа Цркве према свету, црквене светотајинске екологије, у свакој епохи историје. Свака религијска „сакрализација“ Цркве и Хришћанства, настала из „гнушања према нечистом свету (материји, телу)[9], значи одвајање од света као поља мисије, и тиме препуштање света Божијег и његовог свакодневног живота профанацији и „секуларизацији“, а тиме и издају Божанске заповести о „крштавању свих народа“ (Мт. 28, 19) и „проповедању Јеванђеља свакој твари“ (Мк. 16, 15). Са друге стране, свако самеравање и прилагођавање Цркве „овом свету“ и његовом духу, и његовим пролазним историјским „модама“, свака „секуларизација“ – посветовњачење Цркве значи и губљење способности Цркве да делатно и истински мења тај свет и његову исто­рију у место стваралачког сусрета, заједничарења и сарадње Бога и човека. View full Странице
  15. Техничка решења омогућавају управљање интернет доменима који припадају институцијама СПЦ, а у службу је постављен и посебан сервер за управљање електронским сертификатима који ће корисницима пружати гаранције о пореклу садржаја тј. означаваће припадност СПЦ. Овим електронским сервисом се прави јасна подела интернет локација чиме се одвајају псеудорелигијске и злонамерне адресе са штетним садржајем. СПЦ овим сервисом повећава безбедност на интернету тиме што указује на потенцијално ризичне локације са религијским садржајем (лажне сајтове, адресе са секташким садржајем...), а такође јасно дефинише порекло - извор података који се пласирају у медијима. Примењена софтверска решења су наменски пројектована и у потпуности урађена од стране ЦЕПИС-а. Планирано је да се систем постави у функцију током септембра 2018. године. ЦЕПИС од 2017. године ради на пројектовању и изради софтвера, а до данас је систем селективно пуштан у рад и тестиран на конкретним задацима. Инвестицију комплетног пројекта "Добро нам је овде бити" је обезбедио ЦЕПИС и овим путем се захваљујемо сарадницима који су препознали важност и потребу да се овакав систем под контролом СПЦ-а пусти у рад. Наведеним кораком је заокружена почетна "бета" фаза информатичке целине, а даљи развој ће се усмеравати ка практичности и побољшању појединих сервиса. Александар Арсенин http://cepis.spc.rs/tekst.php?T=157&grupaA=13
  16. Српска Православна Црква је поставила два наменска сервера за потребе рада Централног регистра интернет домена СПЦ и доменског опсега (REL.RS) који је под управом ЦЕПИС-a. Техничка решења омогућавају управљање интернет доменима који припадају институцијама СПЦ, а у службу је постављен и посебан сервер за управљање електронским сертификатима који ће корисницима пружати гаранције о пореклу садржаја тј. означаваће припадност СПЦ. Овим електронским сервисом се прави јасна подела интернет локација чиме се одвајају псеудорелигијске и злонамерне адресе са штетним садржајем. СПЦ овим сервисом повећава безбедност на интернету тиме што указује на потенцијално ризичне локације са религијским садржајем (лажне сајтове, адресе са секташким садржајем...), а такође јасно дефинише порекло - извор података који се пласирају у медијима. Примењена софтверска решења су наменски пројектована и у потпуности урађена од стране ЦЕПИС-а. Планирано је да се систем постави у функцију током септембра 2018. године. ЦЕПИС од 2017. године ради на пројектовању и изради софтвера, а до данас је систем селективно пуштан у рад и тестиран на конкретним задацима. Инвестицију комплетног пројекта "Добро нам је овде бити" је обезбедио ЦЕПИС и овим путем се захваљујемо сарадницима који су препознали важност и потребу да се овакав систем под контролом СПЦ-а пусти у рад. Наведеним кораком је заокружена почетна "бета" фаза информатичке целине, а даљи развој ће се усмеравати ка практичности и побољшању појединих сервиса. Александар Арсенин http://cepis.spc.rs/tekst.php?T=157&grupaA=13 View full Странице
  17. У његовом раду учествовали су: први заменик председника Архијерејског Сабора архиепископ берлински и немачки Марко, секретар Архијерејског Сабора архиепископ санфранциски и западноамерички Кирил, архиепископ монтреалски и канадски Гаврило, архиепископ чикашки и средњоамерички Петар, заменик секретара Архијерејског Сабора епископ менхетенски Николај и секретар Архијерејског Сабора за међуправославне односе епископ сакраментски Иринеј. Саборски оци су се упознали са припремама за свечано освећење нове катедралне Саборне цркве у Лондону у којој ће се одржати следеће заседање Архијеејског Сабора. Освећење лондонске Саборне цркве, као и споменика у част 100-годишњице мученичке кончине светих царских страстотерпаца, одржаће се на Малу Госпојину, 21. септембра 2018. године. Извор: Српска Православна Црква
  18. У Њујорку је 3. јула 2018, под председништвом митрополита источноамеричког и њујоршког Илариона, одржано редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Руске Заграничне Цркве. У његовом раду учествовали су: први заменик председника Архијерејског Сабора архиепископ берлински и немачки Марко, секретар Архијерејског Сабора архиепископ санфранциски и западноамерички Кирил, архиепископ монтреалски и канадски Гаврило, архиепископ чикашки и средњоамерички Петар, заменик секретара Архијерејског Сабора епископ менхетенски Николај и секретар Архијерејског Сабора за међуправославне односе епископ сакраментски Иринеј. Саборски оци су се упознали са припремама за свечано освећење нове катедралне Саборне цркве у Лондону у којој ће се одржати следеће заседање Архијеејског Сабора. Освећење лондонске Саборне цркве, као и споменика у част 100-годишњице мученичке кончине светих царских страстотерпаца, одржаће се на Малу Госпојину, 21. септембра 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија
  20. Мисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија View full Странице
  21. Званична презентација СПЦ била је међу првим српским презентацијама доступним на ћириличном домену, а за њом су кренуле и друге. Оно што широј јавности није познато јесте доношење писмене препоруке СА Синода СПЦ (из јануара месеца 2013. године) којом се епархијама, институцијама, установама, гласилима која су под окриљем наше Цркве препоручује коришћење ћириличног интернет домена. Можемо слободно рећи да само на основу наведених активности Српска Православна Црква у нашем друштву иде далеко испред других институција, па чак и државних, када је реч о односу према употреби ћириличног домена (и ћирилице уопште) на интернету. Основни методолошки приступ СПЦ у погледу доменске стратегије коју су разрадила њена стручна тела у области електронских комуникација је једноставан и јасан: упоредо треба користити ћирилични (.срб) и латинични (.rs и остали) домен, без преусмеравања корисника са једног на други (техничким речником речено, без редирекције) и са пресликавањем садржаја на оба домена (коришћењем такозваног alias техничког решења). Наиме, целокупна идеја губи смисао уколико постоји, рецимо, аутоматско преусмеравање на латинични домен ако неко укуца ћириличну адресу сајта. Примера ради, ако би човек укуцао спц.срб, а аутоматски био преусмерен на spc.rs, онда би ћирилични домен изгубио своју сврху. Исто тако би било апсурдно да постоји један садржај сајта на ћириличном, а други на латиничном домену, иако су оба на српском језику (подразумева се, притом, да је сасвим другачија ситуација у случају вишејезичне варијанте сајта). Примећујемо да још увек постоји доста необавештености у погледу употребе ћириличног интернет домена. Неки се питају да ли и за ћирилични домен још увек треба да укуцавају оно „www“ или нешто слично (одмах да одговоримо да се укуцава само ћирилична адреса сајта, без икаквог префикса). Има људи који мисле да ће употреба још једне, ћириличне адресе, за њихов сајт удвостручити и трошкове закупа интернета, па оклевају да га региструју. И овде треба јасно нагласити да су додатни трошкови око регистрације практично занемарљиви, а да се користи већ постојећи закупљен серверски простор за латинични домен (пошто се ништа не дуплира, већ да се ради о пресликавању садржаја). Постоји још увек и један број црквених сајтова који имају закупљен, али неактивиран ћирилични домен. Исто тако, један број сајтова још увек користи принцип преусмеравања (редирекције) на латинични домен, иако се тиме губи смисао коришћења ћириличног домена. У разговору са власницима тих сајтова готово по правилу се испоставило да је у питању техничка неупућеност како да подесе пресликавања садржаја (у овом смислу морамо похвалити технички тим званичне презентације Српске Православне Цркве, који је увек имао добру вољу да свима заинтересованима из наше Цркве проследи техничке параметре подешавања за ћирилични домен). Временом ће ове техничке недоумице свакако бити отклоњене. У овом тренутку најважније и референтне црквене структуре (погледати табелу са примерима) држе управо технички приступ равноправног коришћења оба домена. Разлог је једноставан: латинични домен је у мисионарском погледу важнији и практичнији, поготово када је реч о упућивању поруке према неправославном свету, док ћирилични домен у културолошком и ширем друштвеном смислу има огроман значај за наш народ, поготово када се стави у шири контекст присуства ћириличног писма на интернету. Проблематика употребе ћириличног домена је, међутим, само једна „коцкица“ у сложеном мозаику који се зове употреба ћирилице у електронској комуникацији. Проблем је што још увек влада стереотип да је у области информационих технологија латиница једино писмо. То је можда у протеклој деценији био случај, али не и данас – сваким даном нестају техничке баријере у том погледу, чему првенствено погодује постојење огромног тржишта на Истоку које користи нелатинична писма. У Србији данас постоји далеко више културолошких, правних, па и економских препрека, него реалних техничких проблема за коришћење ћирилице у електронској комуникацији. Наведимо једноставан пример из области мобилне телефоније. Наиме, ако желимо да пошаљемо SMS поруку путем мобилног телефона користећи ћирилично писмо, код апарата новије генерације немамо никакав технички проблем, али зато имамо економски притисак – за поруку написану српском ћирилицом плаћа се далеко више него ако се користи енглеска латиница. Истине ради, треба рећи да се приликом техничке конверзије (коју корисник не види) ћирилични словни карактери рачунају као више латиничних, због чега је и порука скупља, али то не може бити оправдање за дискриминацију српског писма, с обзиром на огроман профит које телекомуникационе компаније остварују на овим просторима. Решење се може наћи или у правним категоријама (подзаконски акт којим би се мобилни оператери који функционишу на подручју Србије обавезали на исте цене SMS порука на ћирилици и енглеској латиници) или у техничком домену (за најновију генерацију мобилних телефона таква решења већ постоје, али треба да постану широко примењива). Вратимо се теми ћириличног интернет домена. Иако је у техничком смислу цео стандард дефинисан, ипак још увек постоје неки технички недостаци и недовршености у пракси. Они се најчешће очитавају код неких прегледача интернет садржаја (browser-а) – примера ради, када на презентацији постоји уграђен видео садржај (Firefox за сада има тај проблем) или у томе што неки прегледачи претходно захтевају подешавања локализације (Explorer, рецимо, код кога се појављују „кукице“ и „квачице“ ако укуцате ћирилични домен, а претходно нисте извршили подешавање програма за ћирилицу). За похвалу су стога прегледачи који функционишу без проблема када је реч о ћириличном домену – локализована верзија Chrome прегледача је такав пример. Претпостављамо да ће у скорије време сви технички проблеми и код других прегледача бити отклоњени. Масовнија употреба ћириличног интернет домена ће вероватно настати када се омогуће и ћириличне мејл адресе (на пример, када за главног уредника Православља технички буде омогућена електронска адреса уредник@православље.срб), што се очекује у наредних неколико година. Такође, треба размишљати и о томе како се на време припремити за глобални процес обједињавања свих медија у коме је интернет носећа технолошка инфраструктура за све медије. Ако ћирилица постане равноправна са латиницом на интернету, то ће значити да ће бити равноправна и у другим медијима које интернет буде „носио“. Има оних који сматрају да је већу пажњу потребно поклонити српском језику и његовом правопису у електронској комуникацији, невезано од писма које се користи. Чињеница је да технолошка сфера утиче на раван комуникације, која постаје све више површна, без рељефа, „брза“, осиромашена. То је, међутим, проблем свих нација – имају га и Срби и Американци и Јапанци…, док је проблем употребе ћирилице је искључиво српски национални проблем и нико га неће решити за нас ако се сами не потрудимо. Озбиљне нације раде на очувању своје културне баштине, што се увек најбоље види на употреби свога писма. Добар пример за нас је Руска Федерација, у којој данас има око осамсто хиљада регистрованих ћириличних интернет домена (њихов ћирилични домен је .рф), при чему је први ћирилични домен регистровао председник државе лично (адреса президент.рф). И на крају, важно је истаћи огромну потребу да се у ову проблематику укључе српске државне институције и академска заједница, а пре свега надлежна министарства за поље културе и образовања. Та министарства би требало да у оквиру свог институционалног апарата дају макар саветодавно мишљење да је потребно упоредо користити латинични и ћирилични интернет домен, по угледу на саветодавно мишљење које је дао наш Синод за сајтове под окриљем СПЦ. Тужна је статистика која каже да тек 5% основношколских и средњошколских установа користи ћирилични домен, а да само 20% сајтова државне управе има регистрован ћирилични домен (ове бројке је веома лако можете проверити на насловној страни РНИДС-ове презентације). Државне структуре би заправо требало да буду носилац идеје о равноправној употреби ћирилице на интернету (уосталом, на то их обавезује и Устав земље) и надамо се да ће наведени пропусти ускоро бити исправљени. Што се Српске Православне Цркве тиче, она ће наставити да даје активан допринос на овом пољу, уз подржавање сваке иницијативе која је на духовну и материјалну корист нашег народа. *Текст је настао на основу излагања на конференцији ДИДС 2013 посвећеној развоју интернета, одржаној 18. априла 2013. г. у хотелу „Москва“ у Београду у организацији Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС). ИЗВОР: ЦЕПИС
  22. Први интернет сајтови под окриљем Српске Православне Цркве (СПЦ) су почели са радом већ у другој половини деведесетих година прошлог века, што значи да је наша помесна Цркве правовремено схватила мисионарске потенцијале нових медија. И на пољу коришћења ћириличног интернет домена СПЦ је међу првима у српском друштву схватила његов значај, пре свега у културолошком виду. Када се појавила друштвена иницијатива за проналажење решења за ћирилични интернет домен (односно за тражење техничког решења које би омогућило да се интернет адресе пишу српском ћирилицом), Свети Архијерејски Синод је 2009. године, на молбу Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), у посебну Радну групу делегирао свог званичног представника. После проналажења техничког решења (.срб) и његове потврде од стране ICANN-a (главне међународне институције за глобалну регулацију интернета), Црква је узела активно учешће у његовој промоцији. Званична презентација СПЦ била је међу првим српским презентацијама доступним на ћириличном домену, а за њом су кренуле и друге. Оно што широј јавности није познато јесте доношење писмене препоруке СА Синода СПЦ (из јануара месеца 2013. године) којом се епархијама, институцијама, установама, гласилима која су под окриљем наше Цркве препоручује коришћење ћириличног интернет домена. Можемо слободно рећи да само на основу наведених активности Српска Православна Црква у нашем друштву иде далеко испред других институција, па чак и државних, када је реч о односу према употреби ћириличног домена (и ћирилице уопште) на интернету. Основни методолошки приступ СПЦ у погледу доменске стратегије коју су разрадила њена стручна тела у области електронских комуникација је једноставан и јасан: упоредо треба користити ћирилични (.срб) и латинични (.rs и остали) домен, без преусмеравања корисника са једног на други (техничким речником речено, без редирекције) и са пресликавањем садржаја на оба домена (коришћењем такозваног alias техничког решења). Наиме, целокупна идеја губи смисао уколико постоји, рецимо, аутоматско преусмеравање на латинични домен ако неко укуца ћириличну адресу сајта. Примера ради, ако би човек укуцао спц.срб, а аутоматски био преусмерен на spc.rs, онда би ћирилични домен изгубио своју сврху. Исто тако би било апсурдно да постоји један садржај сајта на ћириличном, а други на латиничном домену, иако су оба на српском језику (подразумева се, притом, да је сасвим другачија ситуација у случају вишејезичне варијанте сајта). Примећујемо да још увек постоји доста необавештености у погледу употребе ћириличног интернет домена. Неки се питају да ли и за ћирилични домен још увек треба да укуцавају оно „www“ или нешто слично (одмах да одговоримо да се укуцава само ћирилична адреса сајта, без икаквог префикса). Има људи који мисле да ће употреба још једне, ћириличне адресе, за њихов сајт удвостручити и трошкове закупа интернета, па оклевају да га региструју. И овде треба јасно нагласити да су додатни трошкови око регистрације практично занемарљиви, а да се користи већ постојећи закупљен серверски простор за латинични домен (пошто се ништа не дуплира, већ да се ради о пресликавању садржаја). Постоји још увек и један број црквених сајтова који имају закупљен, али неактивиран ћирилични домен. Исто тако, један број сајтова још увек користи принцип преусмеравања (редирекције) на латинични домен, иако се тиме губи смисао коришћења ћириличног домена. У разговору са власницима тих сајтова готово по правилу се испоставило да је у питању техничка неупућеност како да подесе пресликавања садржаја (у овом смислу морамо похвалити технички тим званичне презентације Српске Православне Цркве, који је увек имао добру вољу да свима заинтересованима из наше Цркве проследи техничке параметре подешавања за ћирилични домен). Временом ће ове техничке недоумице свакако бити отклоњене. У овом тренутку најважније и референтне црквене структуре (погледати табелу са примерима) држе управо технички приступ равноправног коришћења оба домена. Разлог је једноставан: латинични домен је у мисионарском погледу важнији и практичнији, поготово када је реч о упућивању поруке према неправославном свету, док ћирилични домен у културолошком и ширем друштвеном смислу има огроман значај за наш народ, поготово када се стави у шири контекст присуства ћириличног писма на интернету. Проблематика употребе ћириличног домена је, међутим, само једна „коцкица“ у сложеном мозаику који се зове употреба ћирилице у електронској комуникацији. Проблем је што још увек влада стереотип да је у области информационих технологија латиница једино писмо. То је можда у протеклој деценији био случај, али не и данас – сваким даном нестају техничке баријере у том погледу, чему првенствено погодује постојење огромног тржишта на Истоку које користи нелатинична писма. У Србији данас постоји далеко више културолошких, правних, па и економских препрека, него реалних техничких проблема за коришћење ћирилице у електронској комуникацији. Наведимо једноставан пример из области мобилне телефоније. Наиме, ако желимо да пошаљемо SMS поруку путем мобилног телефона користећи ћирилично писмо, код апарата новије генерације немамо никакав технички проблем, али зато имамо економски притисак – за поруку написану српском ћирилицом плаћа се далеко више него ако се користи енглеска латиница. Истине ради, треба рећи да се приликом техничке конверзије (коју корисник не види) ћирилични словни карактери рачунају као више латиничних, због чега је и порука скупља, али то не може бити оправдање за дискриминацију српског писма, с обзиром на огроман профит које телекомуникационе компаније остварују на овим просторима. Решење се може наћи или у правним категоријама (подзаконски акт којим би се мобилни оператери који функционишу на подручју Србије обавезали на исте цене SMS порука на ћирилици и енглеској латиници) или у техничком домену (за најновију генерацију мобилних телефона таква решења већ постоје, али треба да постану широко примењива). Вратимо се теми ћириличног интернет домена. Иако је у техничком смислу цео стандард дефинисан, ипак још увек постоје неки технички недостаци и недовршености у пракси. Они се најчешће очитавају код неких прегледача интернет садржаја (browser-а) – примера ради, када на презентацији постоји уграђен видео садржај (Firefox за сада има тај проблем) или у томе што неки прегледачи претходно захтевају подешавања локализације (Explorer, рецимо, код кога се појављују „кукице“ и „квачице“ ако укуцате ћирилични домен, а претходно нисте извршили подешавање програма за ћирилицу). За похвалу су стога прегледачи који функционишу без проблема када је реч о ћириличном домену – локализована верзија Chrome прегледача је такав пример. Претпостављамо да ће у скорије време сви технички проблеми и код других прегледача бити отклоњени. Масовнија употреба ћириличног интернет домена ће вероватно настати када се омогуће и ћириличне мејл адресе (на пример, када за главног уредника Православља технички буде омогућена електронска адреса уредник@православље.срб), што се очекује у наредних неколико година. Такође, треба размишљати и о томе како се на време припремити за глобални процес обједињавања свих медија у коме је интернет носећа технолошка инфраструктура за све медије. Ако ћирилица постане равноправна са латиницом на интернету, то ће значити да ће бити равноправна и у другим медијима које интернет буде „носио“. Има оних који сматрају да је већу пажњу потребно поклонити српском језику и његовом правопису у електронској комуникацији, невезано од писма које се користи. Чињеница је да технолошка сфера утиче на раван комуникације, која постаје све више површна, без рељефа, „брза“, осиромашена. То је, међутим, проблем свих нација – имају га и Срби и Американци и Јапанци…, док је проблем употребе ћирилице је искључиво српски национални проблем и нико га неће решити за нас ако се сами не потрудимо. Озбиљне нације раде на очувању своје културне баштине, што се увек најбоље види на употреби свога писма. Добар пример за нас је Руска Федерација, у којој данас има око осамсто хиљада регистрованих ћириличних интернет домена (њихов ћирилични домен је .рф), при чему је први ћирилични домен регистровао председник државе лично (адреса президент.рф). И на крају, важно је истаћи огромну потребу да се у ову проблематику укључе српске државне институције и академска заједница, а пре свега надлежна министарства за поље културе и образовања. Та министарства би требало да у оквиру свог институционалног апарата дају макар саветодавно мишљење да је потребно упоредо користити латинични и ћирилични интернет домен, по угледу на саветодавно мишљење које је дао наш Синод за сајтове под окриљем СПЦ. Тужна је статистика која каже да тек 5% основношколских и средњошколских установа користи ћирилични домен, а да само 20% сајтова државне управе има регистрован ћирилични домен (ове бројке је веома лако можете проверити на насловној страни РНИДС-ове презентације). Државне структуре би заправо требало да буду носилац идеје о равноправној употреби ћирилице на интернету (уосталом, на то их обавезује и Устав земље) и надамо се да ће наведени пропусти ускоро бити исправљени. Што се Српске Православне Цркве тиче, она ће наставити да даје активан допринос на овом пољу, уз подржавање сваке иницијативе која је на духовну и материјалну корист нашег народа. *Текст је настао на основу излагања на конференцији ДИДС 2013 посвећеној развоју интернета, одржаној 18. априла 2013. г. у хотелу „Москва“ у Београду у организацији Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС). ИЗВОР: ЦЕПИС View full Странице
  23. Овом поводом, у Саборној цркви Васкрсења Христовог у Тирани све православну Литургију служили су архиепископ Анастасије и митрополити: Јован Корче, Димитрије Ђирокастра, Антоније Елбасана, Натанаил Амантије, владика Асти Вилиса, као и свештеници Архиепископије и других митрополија. Његово Преосвештенство Антоније одржао је проповед поводом светковања Рођења светог Јована Крститеља (по новом календару). На крају Литургије, у име православних верника и свештенства, митрополит корчански Јован честитао је Архиепископу поводом ове светковине. Архиепископ Анастасије је подсетио младе на збивања тих историјских дана све до његовог прихватања дужности, и топло захвалио учесницима на њиховим жељама и подршци. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...