Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 602 results

  1. У овогодишњој поруци поводом Дана заштите животне средине 1. септембра Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да је „живот Православне Цркве примењена екологија, опипљиво и недодириво поштовање према природној околини“. Његова Свесветост опомиње да данашњи човек мора схватити свет као свој дом (икос). Он је такође нагласио потребу евхаристијског сагледавања, приступа творевини и њеног коришћења. „Сваки облик злоупотребе и уништавања творевине, као и њено претварање у предмет искоришћавања, представља извитоперење духа хришћанског Јеванђеља. Сасвим је исправно речено за Православну Цркву да је еколошки израз хришћанства у том смислу што је она у сржи свога бића очувала Свету евхаристију: „Православни верник не може остати индиферентан на еколошку кризу, јер су старање о творевини и заштита човекове средине израз наше православне вере и евхаристијски етос“. У својој посланици Свјатејши Патријарх Вартоломеј се обраћа плироми Цркве и истиче да је 29 година прошло од кад је Мајка Црква установила „Дан заштите човекове средине“. Током свег овог времена Васељенска Патријаршија је надахњивала и иницирала разне активности које су донеле много плода, и истицала у први план духовне и еколошке ресурсе нашег православног предања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије давале су подстрек теологији да излаже начела хришћанске антропологије и космологије о старању за природу, а исто тако да негује истину да човеково путовање кроз историју нема вредности ако у њему нема и ишчекивања света који функционише као истински „дом“ (икос) људског рода, посебно у време када све већа претња природној средини има за последицу могућност глобалног еколошког разарања. Еколошке иницијативе Васељенске Патријаршије нису развијане тек у одговору или у реаговању на данашњу еколошку кризу без преседана, него су биле израз живота Цркве, продужење евхаристијског етоса у верничком односу према природи… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  2. Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква. Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика: а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве; б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај; в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља; г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили; д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима. Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави; Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве. Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу. Већ током 1945. године постало је сасвим јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ у држави и друштву, њено материјално стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха. Положај Цркве је био посебно погоршан након што је 23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона. Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији. Закон је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја. Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане. Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни. Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много. Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара. Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме. Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу, припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара. Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе. Бројне управе манастира, црквени судови и црквене власти различитих нивоа обраћали су се државним органима указујући на пропусте, незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана. Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска, поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум. Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени. Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''. Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено". Ни овако недефинисано стање када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари, нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало. У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине. Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини. И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума. У јануару 1947. године, игуман Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности. И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима. Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе. Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница. Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих храмова у музеје десило се са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда. Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда. Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата. Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др. Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања. Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти. Аутор је историчар и архивиста из Београда Извор: Нови Полис.рс
  3. ,,Двадесети век, а посебно његова друга половина, биће у свести Цркве запамћен као време плача. Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, време разградње, време мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, време радости и време љубави." из Божићне посланице патријарха српског Павла, 7. јан. 2001. /25. дец. 2000. Са окончањем Другог светског рата на југословенској територији и постепеним успостављањем органа нових власти Српска православна црква се, заједно са осталим традиционалним верским групацијама, по први пут у својој више векова дугој историји суочила са државним апаратом који је од самога почетка показивао спремност да се у потпуности супротстави традиционалним верским заједницама које је сагледавао као једног од својих природних противника. Резултат тог сукоба требало је да, по мишљењу партијских идеолога, покаже сву исправност идеја које су заступале Комунистичка партија Југославије и нова власт, али такође и застарелост и ретроградност онога што је проповедала и за шта се залагала сама Црква. Инсистирајући на принципу да је постојање социјалистичког друштва и религије неспојиво на истом простору, власт се у Југославији од самог почетка поставила врло активно у решавању тог питања. Државни врх је желео да у најкраћем могућем року прилагоди активности традиционалних верских заједница потребама новог социјалистичког уређења што је значило отворен атак на њихова права, слободу деловања и унутрашњу аутономију. У складу са тим спроводило се и одузимање имовине што се морало уклопити у оквире одређене законске процедуре. Говорећи о положају Српске цркве у овоме раздобљу можемо издвојити неколико битних карактеристика: а. Стање у коме се налазила Црква по окончању рата може се описати као изузетно тешко. Њена организација је била у значајној мери нарушена, а велики број припадника клера ликвидиран, затворен или протеран, док се не тако занемарљив број свештеника и монаха из личних разлога или под притиском власти одлучио за напуштање Цркве; б. Материјална разарања на црквеној својини била су огромна што је временом постало још уочљивије. Црква је остала без државних субвенција и принадлежности које је добијала у предратном раздобљу што је додатно ослабило њен ионако тежак економски положај; в. За разлику од Римокатоличке цркве у Југославији која је, као део целокупне Римокатоличке цркве, могла рачунати на подршку из иностранства и евентуалан притисак на власт уколико би се она одлучила на неке кораке који би ишли на уштрб ове верске заједнице, Српска црква је била препуштена себи пошто није могла рачунати на било какву релевантну помоћ која би долазила од међународних институција или влада страних земаља; г. Моменат да је Црква у том периоду остала без неколико својих најугледнијих архијереја који су пострадали или умрли природном смрћу током рата, односно били приморани да напусте земљу и склониште потраже у иностранству, као и дугогодишње одсуствовање самога поглавара додатно је унело пометњу и ослабило њену снагу што су новоформирани органи власти вешто и обилато користили; д. Личности које су у то време припадале црквеном врху биле су неуједначених способности, док су поједини епископи били сасвим неприпремљени да се суоче са надолазећим изазовима. Поред тога, конфузији у Синоду и Сабору додатно је доприносила неспремност да се оставе по страни личне склоности и амбиције како би се заједнички формулисала стратегија активности у поратном периоду који је доносио битно промењен статус Цркве у држави; Истрајно атакујући на економску моћ Цркве, власт је у исто то време на различите начине њу постепено удаљавала из бројних сегмената живота попут школства, здравства, војске или правосуђа и тиме ју је на одређен начин гетоизирала, начинивши при том јасно видљиве баријере које се нису смеле нарушити. Радећи све то у циљу остваривања прокламованог начела о одвојености Цркве од државе, власт је истина искључила Цркву из свих битнијих друштвених токова, али је себе, исто тако, са доста успеха инкорпорирала у поједине, њој доступне, области деловања и живота Цркве. Имовина са којом је располагала ова верска заједница није била ни мало занемарљива у своме обиму и видовима, а оно што је посебно тангирало власти јесте била чињеница да је она (имовина) Цркви пружала могућности за широко друштвено деловање, као и то да је у томе случају она могла да обезбеди значајну дозу самосталности у односу на државу. Већ током 1945. године постало је сасвим јасно да је, сада већ прилично утемељена власт, отпочела нову етапу у свом односу према Цркви и регулисању бројних отворених питања. Стога је у том раздобљу усвојено више одлука и закона који су директно ограничавајуће утицали на положај СПЦ у држави и друштву, њено материјално стање и дијапазон њених активности. Оно што је свакако индикативно јесте да је основни закон који је требало регулише ову област, а то је Закон о правном положају верских заједница, усвојен тек 1953. године. У овом међупериоду власт је у највећој мери окончала активности на свођењу верских заједница, пре свега Српске православне цркве, Исламске верске заједнице и у одређеној мери Римокатоличке цркве у Југославији на прилично изоловане структуре без веће снаге које ни на који начин нису могле да угрожавају, нити ограничавају спровођење политике новог државног врха. Положај Цркве је био посебно погоршан након што је 23. августа 1945. године, у привременој Народној Скупштини ДФЈ усвојен Закон о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Тиме се Српска црква суочила са огромним проблемом који се огледао у масовном одузимању земљишних поседа, да би крајем те деценије на ред дошле и зграде, имовина задужбина, фондова, црквених установа и друге (не)покретности. У првој фази најгоре су прошли земљишни поседи у власништву црквених власти, храмова и манастира који су међу првима пали под удар oдредаба овога закона. Да бисмо на прави начин схватили размере спроведене аграрне реформе над имовином Српске цркве потребно је нагласити да је она крај Другог светског рата дочекала са земљишним фондом који је обухватао 37.197 хектара. Након спроведеног одузимања земље Цркви је у Србији остало свега 1.588 хектара, што је износило 4,2 % некадашње површине. Српска црква је на територији Југославије у периоду од само око годину дана (1945-1946) остала без око 70.000 хектара земље. Процентуално, обим црквеног земљишног фонда који јој је остављен кретао се у приближним вредностима наведеним када је било речи о стању у Србији. Закон је предвиђао да се црквеним установама, у које су између осталих спадали и манастири, може оставити ораница и шума у распону од по 10 до 30 хектара у зависности од њиховог историјског значаја. Посебан проблем приликом спровођења одредаба Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је одређивање парцела које се имају оставити поједином манастиру или другој црквеној установи, односно црквеној власти. Оно што се из доступних извора може уочити као заједничка нит јесте чињеница да је дотадашњим власницима, као по правилу, остављана најлошија земља, често подељена на више мањих парцела које међусобно нису биле повезане. Посебно су лоше пролазиле оне цркве и манастири, као и црквене установе које су током рата претрпеле значајна ратна разарања, а које је нова власт сматрала угашенима тј. непостојећим. У таквим случајевима одузимана је целокупна имовина, земља са свим зградама и припадајућим покретностима што је објашњавано тиме да је у питању био угашени манастир или црква, односно имовина некадашње црквене установе. Тек након уложене жалбе одговарајућем суду од стране Цркве, појединим од тих правних лица остављан је земљишни посед и то увек у обиму од по 10 хектара. Такав је пример манастира Девича и Сопоћана или призренске Богословије. Међутим, дешавало се, и то не ретко, да се сва имовина одузимала и црквама и манастирима који су били неоштећени односно који су активни. Са друге стране, одређивање историјског значаја поједине црквене институције, што је искључиво спадало у ингеренције државе, а према томе и одлучивање о земљишном фонду који јој треба бити остављен власти су најчешће користиле за даље погоршање и умањивање економске моћи Цркве. Таквих случајева било је много. Патријаршијски управни одбор обратио се Аграрном савету ФНРЈ и поводом спровођења аграрне реформе на поседима црквених фондова, задужбина и парохијских сесија. У представци се напомињало да су црквени фондови, задужбине и парохијске сесије, по Уставу СПЦ, правна лица, а у складу са Законом о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији као таква имају право на одређени земљишни фонд у складу са својим историјским значајем. У периоду пред усвајање Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији било је 518 парохијских сесија у укупној површини од око 17.000 катастарских јутара и 48 залишних сесија укупне површине од око 1.500 јутара. Министарство аграрне реформе и колонизације НР Србије је у допису Аграрном савету ФНР Југославије из јануара 1946. године доставило предлог српског Министарства просвете о утврђивању историјског значаја манастира и црквених власти ради остављања одговарајућег земљишног поседа у складу са одредбама Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Утврђено је да на подручју Србије постоји 16 манастира веће и 24 мање вредности, поред неколико црквених власти којима треба оставити део земље. Првих 16 манастира би, по своме значају, били подељени у четири групе од којих би прву: чинили Студеница, Дечани, Грачаница и Жича којима би припало по 20 хектара ораница и 30 хектара шуме. У другу групу спадали су Милешева, Љубостиња, Манасија и сремска Раваница и њима би остало по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме. Трећу групу чинили би манастири Сопоћани, Патријаршија у Пећи, Каленић и Крушедол којима би се оставило по 10 хектара ораница и 20 хектара под шумом. И коначно, у четврту групу сврстани су Бања код Прибоја, Раваница, Горњак и Благовештење код Страгара којима би остао законом прописани земљишни минимум од по 10 хектара обрадиве земље и шуме. Осим тога Патријаршији би, по овом предлогу, припало свега 30 хектара ораница и шума, митрополијама по 15 хектара обрадиве земље и 25 хектара шуме, а епископијама по 10 хектара. Комисије месних Народних одбора убрзо су изашле на терен и сачиниле записнике и покретној и непокретној имовини свих цркава, манастира и других црквених установа и о томе известиле надлежне органе. Бројне управе манастира, црквени судови и црквене власти различитих нивоа обраћали су се државним органима указујући на пропусте, незаконите поступке и насиље које се на терену дешавало. Имовина појединих манастира константно је развлачена и нарушавана, а земља одузимана. Тако је Комисија месног Народног одбора Дечани, среза ђаковичког, утврдила да манастир Високи Дечани, епархија рашко-призренска, поседује укупно око 950 хектара земље, од тога 232 хектара ораница. Са тим у вези, начелник Одељења аграрне реформе при Министарству пољопривреде, упутио је 23. фебруара 1946. године предлог Председништву Владе НР Србије да се овом манастиру, имајући у виду његов велики историјски значај, остави законом дозвољени земљишни максимум. Епархијски управни одбор епархије рашко-призренске обратио се 6. новембра 1946. године Патријаршијском управном одбору молећи га да код Комисије за верске послове ургира како би се са те године одузетих ораница и воћњака манастиру Високи Дечани вратили барем летина и воће за потребе манастирског братства. На полеђини овог документа митрополит Јосиф је руком записао да га треба доставити проти Милану Смиљанићу, председнику Земаљске комисије за верска питања, и умолити га за потребну интервенцију. Одељење аграрне реформе и колонизације при Министарству пољопривреде је у јануару 1947. године проследило молбу Комисије и упутило је на даље разматрање и одлучивање обласном Аграрном суду у Приштини. У питању је био само један од примера одуговлачења и инсистирања да се поступа по законским одредбама што је у пракси значило да су молбе и притужбе Цркве врло често завршавале без икаквих или са незнатним резултатима. И на овај начин власт је желела да стави до знања црквеном врху шта се може очекивати у даљим односима државе и Цркве, као и то да се ова друга, по свему судећи, морала навићи на свој нови положај и улогу који су јој одређени. Епископ рашко-призренски Владимир обратио се 17. априла 1948. године Верској комисији Србије са захтевом да се ослободи парохијска канцеларија Црклешка у архијерејском намесништву пећком у коју је бесправно усељена локална сеоска задруга. Како је навео тамошњи парох то је учињено ,,само да би сметали вршење обреда црквених и вршење администрације парохијске. Извештавам да ако ми се не ослободи канцеларија ја не одговарам за невршење своје дужности, јер под дуб или крушку не могу вршити администрацију парохијску''. Истог дана епископ Владимир је уложио жалбу на поступак месног Народног одбора у Грачаници, смештеног од краја рата у део манастирских конака, који је наредио управи манастира да се исели из преосталог дела конака и смести негде у селу. Уколико би се то и десило, напомињао је епископ, старешина манастира не би могао да управља манастиром нити да остане ту и да врши дужност свештеника за тај крај. У извештају Обласног Извршног одбора Обласног НО АКМО упућеном Председништву Владе Србије 11. маја исте године, истицало се да је месни Народни одбор у Црколезу, срез источки, због мањка простора само за кратко заузео зграду локалног свештеника, али не и црквене просторије, те да је издат налог да се она ослободи иако свештенику, како се наводило, она није била преко потребна. Такође, извештавало се да је срески Народни одбор у Приштини задовољио захтев старешине Грачанице и оставио манастиру оне просторије које су му потребне. На крају извештаја је иронично констатовано да је захтев Цркве у погледу простора решен ,,на задовољство њено". Ни овако недефинисано стање када је у питању манастир Грачаница неје потрајало дуго јер је Југословенска армија 7. фебруара 1950. године заузела цео велики манастирски конак, док су монаси пресељени у јужни део порте где су до тада били магацини сеоске задруге. Монаштву није дозвољен приступ манастирском дворишту, звонари, нити прилаз појединим објектима или деловима манастирског земљишта као што су бунар и баште. До звонаре су они од тада долазили околним путем од око пола километра и то само онда уколико би се дозволило звонити. Истом приликом исељен је био и сав манастирски инвентар попут кревета, клупа, столица и другог. Старешина манастира напоменуо је да је исељење обављено у недељу, и то за време литургије. У име Светог Синода епископ злетовско-струмички и потоњи патријарх српски Викентије је тим поводом молио, у обраћању Комисији за верска питања, да се овај проблем реши. У одговору који је пристигао од секретара Извршног одбора НО АКМО Вели Деве 29. марта 1950. године, стајало је да су поменуте просторије заузете за потребе смештаја опреме Југословенске армије те да монаси живе у једном одељењу друге зграде. Из манастира су исељени дотадашњи његови ,,станари" и то локална сеоска задруга, предузеће ,,Жеграп" и станица милиције па се на тај начин, како се истицало, изашло у сусрет потребама братства које је у њему обитавало. У јануару 1947. године викар патријарха Гаврила, будимљански епископ Валеријан обратио се молбом Комисији за верска питања при Влади Србије поводом проблема насталих са одређивањем величине поседа манастира Пећке Патријаршије која ни, као традиционално седиште Српске цркве, није била поштеђена репресија државних власти. Он је у писму, у име патријарха, као надлежног архијереја с обзиром да је Патријаршија у Пећи од свога оснивања била ставропигијални манастир, тражио да се изврши замена раније одређених 30 хектара обрадиве површине другом парцелом из некадашњег манастирског имања које је имало близу 950 хектара. Разлог томе је што је додељена земља изузетно лошег квалитета, исцепкана на већи број парцела са несређеним документима о власништву, као и да је један њен део манастир још раније продао о чему су постојали докази. Поред тога, војне власти су и од тог додељеног поседа узеле плац од 3 хектара најбољих ораница који обрађују за своје потребе, а за коју је манастир плаћао порезе и остале дажбине. Проблем регулисања земљишног поседа овога манастира остао је, међутим, нерешен и следећих неколико година иако су различити црквени достојанственици (па чак и потоњи патријарх Викентије, 1954. године) у више наврата тражили да се то учини. И манастир Гориоч у Истоку, на Космету, се након изласка локалне комисије убрзо нашао без доброг дела своје земље, имајући у виду да му је од око 25 хектара остављено свега 1,5 хектара ораница и 6 хектара шуме, док је остатак био одузет. На основу уложене жалбе Обласном аграрном суду за Космет, манастир је у пролеће 1946. године добио још 1,3 хектара ораница од свог пређашњег поседа. На ту одлуку суда није било могуће уложити жалбу вишој инстанци. Тиме је манастир, и поред свих протеста његове управе и других црквених власти, остао без законског минимума од по 10 хектара ораница и шума. У јануару 1947. године, игуман Григорије, старешина манастира Драганац, епархија рашко-призренска, уложио је жалбу среском Народном одбору у Гњилану стога што је један од чланова локалног Извршног одбора, у одсуству настојатеља и без икаквог законског права, на манастирском имању извршио сечу шуме и том приликом посекао више од 80 саоница најбоље грађе коју је затим однео у Гњилане. Он је затражио да се манастиру надокнади штета и спрече слични ексцеси у будућности. И манастир Свете Тројице у Мушутишту на Космету остао је без дела своје земље док му је на име земљишног минимума остављена најлошија парцела нашта су локалне црквене власти уложиле жалбу државним и црквеним органима. Верска комисија је реаговала дописом у коме је било истакнуто да је у том тренутку већ касно за исправљање евентуалне грешке јер је земља која је манастиру одузета увелико подељена аграрним интересентима. Поред појединих примера спровођења мера аграрне реформе на поседима Српске цркве на које смо раније указали у истом овом периоду је долазило и до других облика угрожавања њене имовине. Након спроведених законских мера Српској цркви је национализовано 1.180 зграда различите намене (парохијски домови, манастирски конаци, епископски дворови, канцеларијски и стамбени простор, задужбине, фондови и др.) што је њен дотадашњи фонд непокретности тога облика свело на 1.503 јединице. У питању је било умањење за око 44% у односу на пређашње стање. Спровођењем ових мера власти су успеле да у огромном проценту Цркву лише њене дотадашње имовине и да је на тај начин доведу у стање потпуне економске несамосталности и потенцијалне зависности од финансијске и друге помоћи која би долазила од стране државе. Петог децембра 1946. године усвојен је Закон о национализацији који се односио на приватна предузећа у укупно 42 привредна сектора. Оно што је посебно погађало Цркву била је одредба Закона по којој није било планирано да буде извршена било каква компензација за одузимање имовине која је служила у добротворне, културне, социјалне и друге сврхе. Овај Закон је допуњен две године касније, док је основни Закон о експропријацији усвојен 1947. године био допуњен 1953, а измењен и проширен 1957. године. На основу ових законских аката Српска црква је остала, као што је већ речено, без 1180 зграда међу којима су били и парохијски домови, владичански дворови и конаци, штампарије, стамбене зграде, задужбине, фондови и друго. Ситуација је у тој мери била лоша да је долазило чак и до случајева, као што су они из 1949. године, да су чланице сестринства манастира Жича услед недостатка хране биле принуђене да се обрате својим породицама за помоћ, док су поједине монахиње манастира Сопоћани, због истог проблема, биле принуђене да почну са просјачењем након чега је надлежни архијереј, епископ рашко-призренски, био принуђен да стави на то забрану и смањи број искушеница. Посебан случај насилног поступања државних власти представљало је уклањање монаха из појединих манастира или њихово претварање у музеје. Ови поступци правдани су извођењем конзерваторских радова на њима у складу са одредбама Закона о заштити споменика културе и природних реткости који је усвојен крајем 1946. године. Радове на конзервацији и обнови преузео је на себе новоосновани Завод за заштиту и научно проучавање културе. У периоду који посматрамо исељавање монаха или претварање појединих храмова у музеје десило се са манастирима Сопоћанима и Грачаницом, као и са црквом Богородице Љевишке у Призрену. Такође, Завод је при сваком манастиру на чијој је обнови радио постављао своје сараднике чији је задатак био да надгледају одржавање истих. У стварности, њихове активности су се у суштини сводиле на контролу рада монаха, а не толико на сам процес заштите. На тај начин је вршен додатни притисак од стране државних власти на чланове, ионако малобројног, монашког реда. Примери уништавања црквене имовине и рушења сакралних објеката карактеристични су за читав период од краја рата до смрти патријарха Гаврила мада је са такавом праксом настављено и касније. Такви поступци су спровођени под чудним околностима и из најразличитијих побуда. Са уништавањем сакралних и других објеката и добара у власништву Цркве отпочело се већ током 1944. године. У прво време су на мети били оштећени објекти који су ,,рашчишћавани" пошто су страдали током ратних дејстава, а сада су стварали ружну слику или су се налазили на плацу који је у међувремену пренамењен. Тако су сравњени са земљом, поред осталих, и храм и Доњем Товарнику у Срему, као и бањалучка Саборна црква – катедрални храм епископа Платона који је на монструозан начин ликвидиран од стране усташа на самом почетку рата. Протестујући због безобзирних поступака појединаца и одређених органа власти, Синод је указао на примере уништавања црквене имовине. Забележени су и примери претварања цркава у магацине или стаје за стоку за потребе предузећа, задруга и других установа као што је то био случај у Ораховцу и Урошевцу, рашко-призренска, и др. Починиоци ових криминалних радњи најчешће су били припадници омладинских организација, сеоских задруга, акцијаши, војна лица, чланови Партије, а у појединим случајевима чак и штићеници установа за бригу о деци лишеној родитељског старања. Крајем 1949. и током 1950. године контакти Цркве и државе били су знатно ређи него раније и свакако никад хладнији. Државни врх стао је на становиште да се деловање СПЦ коначно мора свести у оквире потребног и допустивог. Такво стање које можда најбоље карактерише термин позајмљен из војне терминологије – необјављени рат – потрајало је све до изненадне смрти патријарха Гаврила V до које је дошло 7. маја 1950. године. Тим догађајем окончан је први период у послератној историји Српске цркве, раздобље које представља једну од најтежих етапа у њеној новијој прошлости. Доведена у ситуацију да коегзистира са идеолошком државом која је у Цркви видела свог отвореног противника, СПЦ је доживела изузетно дубоку кризу као резултат планског и континуираног деловања световних власти. Аутор је историчар и архивиста из Београда Извор: Нови Полис.рс View full Странице
  4. Поводом дана у којем наша света Црква прославља дан Успења Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у тенди-ротонди манастира Раковица у Београду. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереји-ставрофори др Драгомир Сандо, Игњат Товаровић, Славко Божић и Јован Благојевић као и протођакони Стеван Рапајић и Владимир Руменић. Прилог радија Слово љубве View full Странице
  5. Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Литургијом и резањем славског колача пред више стотина верника у манастиру Грачаница свечано је обележена храмовна слава Велика Госпојина. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је успомена је на смрт Мајке Божије, дан када се она винула на небо и „предала свој дух у руке Спаситеља“. Пошто се данас обележава и храмовна слава манастира Грачаница, мештани у част овог великог празника, за кога се верује да је посвећен првенствено женама и мајкама, дочекују госте. „Од свих празника највише волим Пресвету Богородицу, пре свега што је овде у Грачаници, јер ово је светиња над светињама, ово је нешто што треба доживети, овде се осећају векови, молитве, овде је присуство Мајке Божије“, рекла нам је Зорица Мишић из Београда која 12 година на данашњи дан долази у Грачаницу. „Ово је највећи празник за све нас, то је празник Пресвете Мајке Божије, Успење, то је један посебан дан који треба да поштујемо и много година славимо и величамо Мајку Божију, јер она нас све штити и чува“, казала је Слађана Савић која долази са Фрушке Горе. „Ово је духовни празник када сви треба да дођемо и да се помолимо Богу за наш опстанак овде“, сматра Владица Славић из Лепине. Свету литургију је пред великим бројем верника служио епископ рашко-призренски Теодосије. Он је у беседи подсетио да је овај празник хришћанским верницима велика утеха. „Сабирамо се у храмове да призовемо помоћ и молитве Пресвете Богородице на све нас, на нашу децу, на наша поколења. Да и ми, носећи крст свој страдањем и патњу овога времена које нам је дато, коју нисмо тражили, не окрећемо главу своју од крсног пута и од свега што нам Господ даје овде у овом животу, већ да са надом и вером у Господа и молитвено призивајући Мајку Божију усправно ходимо, верујући Господу који је победио овај свет, грехе, ђавола и свакога непријатеља“, навео је владика у својој беседи. Славски колач је ове године био у рукама породице Стевић из Грачанице. Следеће године донеће га Душан Поповић. „Грачаница је моје радно место, породица Поповић је једна од најстаријих породица овде. Мени је велика част да сам за следећу годину узео колач од мог стрица, надам се да ћемо наставити традицију и да ћемо, што је најбитније, опстати. Велика је привилегија бити у Грачаници и живети овде“, казао је Поповић. Светој литургији присуствовали су локални званичници, међу њима и председница Европског покрета Срба Рада Трајковић. „Црква је, као ослонац опстанка Срба на Косову и Метохији, нешто што је увек уз нас. Ово је подршка цркви, али и цркве верницима. Ово је велики дан за све нас“, истакла је Трајковићева. Након Велике Госпојине, 21. септембра православни хришћани прослављају Малу Госпојину. Време између два празника назива се међудневица, а у народу се верује да је то најбољи период за брање плодова и лековитих трава. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду. Свјатјејшем Патријарху српском Иринеју саслуживали су протојереји-ставрофори Радић Радичевић, Живота Марковић, Трајан Којић и Андреја Арсић, протојереј Невенко Сукур и јереји Славиша Поповић и Игор Лукић као и протођакон Стеван Рапајић и ђакон Петар Бакајлић. Прилог радија Слово љубве View full Странице
  8. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Сви наши напори да спречимо крвави сценарио по угледу на продају Крајине 1995. године усмерени су на то да сачувамо наш верни народ и светиње на КиМ, нагласио је архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана. „Наша Епархија је то радила и 1998, и 1999, и 2000 и наставља до данас. У Апелу свештенства и монаштва смо зато јасно рекли да то не „представља мешање у политику, већ је пре свега гласан вапај оних који, живећи на Косову и Метохији, и пред Богом и сопственом савешћу, имају одговорност према верном народу, са којим чинимо живу Цркву.“ Наш апел и вапај почива на одлукама Сабора СПЦ из маја ове године на коме је једногласно усвојен став против признања Косова и против сваке врсте поделе, јер она неминовно може да одведе нестанку већине нашег народа на овом простору“, поручио је отац Сава и додао: „Нисмо експоненти ниједне политичке партије зато што су наши верници чланови разних партија и улога Цркве је да их повезује око духовних и моралних вредности, а не да их раздељује. Народ сам треба да одлучује ко ће га водити, а наше је да упућујемо на истину Христову“. Он је нагласио да су против неправде, „која не само да раздељује идеолошки српски народ, већ планира да исцрта нове крваве границе на телу напаћеног Косова и Метохије, Црква је говорила и увек ће говорити, јер у противном значило би да неко може да купи наше ћутање и умртви нашу савест“, поручио је архимандрит и закључио: „Овај наш став није политикантство, већ суштина и биће Цркве, јер без народа нема Цркве“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. Владици Силуану саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки и сабраћа острошке обитељи јеромонах Владимир и јерођакон Роман. После причешћа вјерног народа, Владика Силуан је у краткој бесједи заблагодарио Богу, Светом Василију Острошком Чудотворцу, Митрополиту Амфилохију и Острошкој братији на дару служења литургије на овом светом мјесту. “Часни оци, преподобни народе Божији, узносимо хвалу Господу, Светом Василију и благодаримо Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и братији ове свете обитељи на предивном богослужењу. Захваљујемо Богу на оволиком броју вјерног народа који се причестио Светим тајнама Христовим. Такође, узносимо хвалу и благодарност што смо стигли да се поклонимо моштима Светог Василија, овде у манастиру Острогу, гдје и није лако стићи. Са великим емоцијама смо стигли овде, да се поклонимо светињама и светим местима. Захвалимо се Господу на богослужењу које смо успели сви заједно да служимо овде. Благодаримо и оцима са којима заједно служисмо литургију, као и свима вама који сте учествовали у Светој литургији, и који долазите у ово предивно мјесто на поклоњење Светом Василију. Благослов Господњи и благослов Светог Василија да буде са свима вама са данашње предивне службе Божије”, казао је у бесједи Владика Силуан. После литургијског сабрања, Владика Силуан, монаси и монахиње који су дошли са њим још једном су се поклонили и помолили Светом Василију Острошком, а јерођакон Роман их је упознао са историјатом манастира. Владика Силуан са пратњом јуче је обишао и Цетињски манастир, сједиште митрополије црногорско-приморске и друге светиње Црне Горе. Извор: Радио Светигора
  11. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острога г. Амфилохија, у суботу 25./12. августа 2018. године, на празник Светих мученика Фотија, Аниките и других, Свету архијерејску литургију у Горњем Манастиру Острог, служио је Епископ Силуан из Румунске православне цркве. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владици Силуану саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки и сабраћа острошке обитељи јеромонах Владимир и јерођакон Роман. После причешћа вјерног народа, Владика Силуан је у краткој бесједи заблагодарио Богу, Светом Василију Острошком Чудотворцу, Митрополиту Амфилохију и Острошкој братији на дару служења литургије на овом светом мјесту. “Часни оци, преподобни народе Божији, узносимо хвалу Господу, Светом Василију и благодаримо Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и братији ове свете обитељи на предивном богослужењу. Захваљујемо Богу на оволиком броју вјерног народа који се причестио Светим тајнама Христовим. Такође, узносимо хвалу и благодарност што смо стигли да се поклонимо моштима Светог Василија, овде у манастиру Острогу, гдје и није лако стићи. Са великим емоцијама смо стигли овде, да се поклонимо светињама и светим местима. Захвалимо се Господу на богослужењу које смо успели сви заједно да служимо овде. Благодаримо и оцима са којима заједно служисмо литургију, као и свима вама који сте учествовали у Светој литургији, и који долазите у ово предивно мјесто на поклоњење Светом Василију. Благослов Господњи и благослов Светог Василија да буде са свима вама са данашње предивне службе Божије”, казао је у бесједи Владика Силуан. После литургијског сабрања, Владика Силуан, монаси и монахиње који су дошли са њим још једном су се поклонили и помолили Светом Василију Острошком, а јерођакон Роман их је упознао са историјатом манастира. Владика Силуан са пратњом јуче је обишао и Цетињски манастир, сједиште митрополије црногорско-приморске и друге светиње Црне Горе. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог
  13. Празнична Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је пртосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог View full Странице
  14. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  15. Овај Сабор је одржан од 23. до 27. јула 2018. у Сент Луису, у држави Мисури, после свечаног молебна који је савршио митрополит све Америке и Канаде Тихон. У заседању су учествовали сви чланови Светог Сабора ове Цркве, архијереји, представници свештенослужитеља и мирјана из целе Северне Америке. Отварању су присуствовали архијереји Васељенске, Александријске, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, као и Финске Аутономне Православне Цркве. Московску Патријаршију је представљао Епископ череповецки и белозерски Флавијан. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће, поводом храмовске славе цркве Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши, Свету архијерејску литургију у овој цркви у уторак, 14. августа, са почетком у 8 часова. Уочи празника излази и књига “Макавејска црква кроз вијекове” коју је припредила мр. Смиља Влаовић. Овај догађај за Радио Светигору најавио је надлежни свештеник отац Предраг Шћепановић. Звучни запис разговора View full Странице
  17. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет
  18. Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква
  20. -Слава Богу за сва његова доброчинства бугарском народу!- Захваљујући Божјем великом промислу, мудрошћу и савешћу већине уставних судија донето је праведно и уставно решење којим се одбацује популарна тзв. Истанбулска конвенција. Свети Синод БПЦ-БП је изразио свој категоричан став против њеног усвајања као супротној православном учењу о стварању мушкарца и жене као слике и прилике Божје и као биолошких бића, а против увођења појмова који су неспојиви са бугарским друштвеним и правним устројством. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. После свете Литургије предстојатељ Српске Цркве је осветио и преломио славски колач у славу и част Светог деспота Стефана. Славски тропар отпојао је хор Светог деспота Стефана који учествује у свим богослужењима у цркви Светог Марка. Старешини храма протојереју-ставрофору Трајану Којићу и члановима хора, којим диригује проф. Предраг Миодраг, и свим вернима, Свјатјејши је честитао славу и у надахнутој беседи подсетио на славне српске владаре који су служили Богу и народу, подигли многе српске задужбине, а међу њима и о Божјем угоднику Светом деспоту Стефану. -Ономе коме је Господ много дао, од њега ће много и тражити, и ми се не можемо изговарати како нисмо имали примере на које бисмо се могли угледати, истакао је Свјатјејши и додао да данас треба да чинимо добро на славу Господњу, угледајући се на све свете и Светог деспота Стефана. Поред благоверног народа, литургијском сабрању је присуствовао и г. Никола Селаковић, генерални секретар Председника Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква
  22. У београдској цркви Светог Марка један од три параклиса посвећен је Светом деспоту Стефану Лазаревићу. Поводом славе параклиса Светог деспота Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 1. августа 2018. године светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Марка у Београду. На торжественој Литургији су саслуживали протојереји-ставрофори Михаило Арнаут, Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереји Сава Поповић, Милош Миловановић и Милан Радовић, јереји Слободан Хаџи-Петровић и Миодраг Ристић, протођакон Драгиша Ђокић, као и ђакони Драган Танасијевић и Драган Ашковић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- После свете Литургије предстојатељ Српске Цркве је осветио и преломио славски колач у славу и част Светог деспота Стефана. Славски тропар отпојао је хор Светог деспота Стефана који учествује у свим богослужењима у цркви Светог Марка. Старешини храма протојереју-ставрофору Трајану Којићу и члановима хора, којим диригује проф. Предраг Миодраг, и свим вернима, Свјатјејши је честитао славу и у надахнутој беседи подсетио на славне српске владаре који су служили Богу и народу, подигли многе српске задужбине, а међу њима и о Божјем угоднику Светом деспоту Стефану. -Ономе коме је Господ много дао, од њега ће много и тражити, и ми се не можемо изговарати како нисмо имали примере на које бисмо се могли угледати, истакао је Свјатјејши и додао да данас треба да чинимо добро на славу Господњу, угледајући се на све свете и Светог деспота Стефана. Поред благоверног народа, литургијском сабрању је присуствовао и г. Никола Селаковић, генерални секретар Председника Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...