Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 590 results

  1. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острога г. Амфилохија, у суботу 25./12. августа 2018. године, на празник Светих мученика Фотија, Аниките и других, Свету архијерејску литургију у Горњем Манастиру Острог, служио је Епископ Силуан из Румунске православне цркве. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владици Силуану саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Крушић, парох никшићки и сабраћа острошке обитељи јеромонах Владимир и јерођакон Роман. После причешћа вјерног народа, Владика Силуан је у краткој бесједи заблагодарио Богу, Светом Василију Острошком Чудотворцу, Митрополиту Амфилохију и Острошкој братији на дару служења литургије на овом светом мјесту. “Часни оци, преподобни народе Божији, узносимо хвалу Господу, Светом Василију и благодаримо Високопреосвештеном Митрополиту Амфилохију и братији ове свете обитељи на предивном богослужењу. Захваљујемо Богу на оволиком броју вјерног народа који се причестио Светим тајнама Христовим. Такође, узносимо хвалу и благодарност што смо стигли да се поклонимо моштима Светог Василија, овде у манастиру Острогу, гдје и није лако стићи. Са великим емоцијама смо стигли овде, да се поклонимо светињама и светим местима. Захвалимо се Господу на богослужењу које смо успели сви заједно да служимо овде. Благодаримо и оцима са којима заједно служисмо литургију, као и свима вама који сте учествовали у Светој литургији, и који долазите у ово предивно мјесто на поклоњење Светом Василију. Благослов Господњи и благослов Светог Василија да буде са свима вама са данашње предивне службе Божије”, казао је у бесједи Владика Силуан. После литургијског сабрања, Владика Силуан, монаси и монахиње који су дошли са њим још једном су се поклонили и помолили Светом Василију Острошком, а јерођакон Роман их је упознао са историјатом манастира. Владика Силуан са пратњом јуче је обишао и Цетињски манастир, сједиште митрополије црногорско-приморске и друге светиње Црне Горе. Извор: Радио Светигора View full Странице
  2. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог
  3. Празнична Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је пртосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог View full Странице
  4. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква
  5. Овај Сабор је одржан од 23. до 27. јула 2018. у Сент Луису, у држави Мисури, после свечаног молебна који је савршио митрополит све Америке и Канаде Тихон. У заседању су учествовали сви чланови Светог Сабора ове Цркве, архијереји, представници свештенослужитеља и мирјана из целе Северне Америке. Отварању су присуствовали архијереји Васељенске, Александријске, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, као и Финске Аутономне Православне Цркве. Московску Патријаршију је представљао Епископ череповецки и белозерски Флавијан. Тема 19. свеамеричког Сабора „За живот света“ узета је из истоимене књиге Александра Шмемана. О историји писања ове књиге, коју цене многи хришћани (а преведена је на српски), учеснике Сабора упознао је син оца Александра Шмемана Сергеј. У свом уводном поздраву митрополит Тихон је истакао да је у многим списима Светог Тихона, патријарха сверуског, док је он био Епископ у Северној Америци од 1897. до 1907. године, често споменут исказ да треба бити „учесник Тела Христовог“. Блажењејши Тихон је нагласио да је овај став актуелан и данас. У име РПЦ Сабору се обратио епископ Флавијан нагласивши да Руска Црква никада није оскудевала у молитвеном општењу са својом вољеном сестром - Православном Црквом у Америци. Он је подсетио да је прошле године одржана 100-годишњица Помесног сабора у Москви и избора сверуског патријарха Тихона. „Напори и подвизи светитеља Тихона, заједно са таквим подвижницима вере и побожности какви су били преподобни Герман Аљаски и светитељ Инокентије, митрополит московски, представљају драгоцени допринос нашем заједничком духовном наслеђу. У дане када се одржава заседање Свеамеричког сабора узносимо срдачне молитве за очување и умножење спасоносног сејања многих руских мисионара по њиви светог Православља на америчком континенту. Епископ Флавије је учесницима Сабора пренео молитвене поздраве сверуског патријарха Кирила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиће, поводом храмовске славе цркве Светих Макавеја у подгоричком насељу Толоши, Свету архијерејску литургију у овој цркви у уторак, 14. августа, са почетком у 8 часова. Уочи празника излази и књига “Макавејска црква кроз вијекове” коју је припредила мр. Смиља Влаовић. Овај догађај за Радио Светигору најавио је надлежни свештеник отац Предраг Шћепановић. Звучни запис разговора View full Странице
  7. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет
  8. Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква
  10. -Слава Богу за сва његова доброчинства бугарском народу!- Захваљујући Божјем великом промислу, мудрошћу и савешћу већине уставних судија донето је праведно и уставно решење којим се одбацује популарна тзв. Истанбулска конвенција. Свети Синод БПЦ-БП је изразио свој категоричан став против њеног усвајања као супротној православном учењу о стварању мушкарца и жене као слике и прилике Божје и као биолошких бића, а против увођења појмова који су неспојиви са бугарским друштвеним и правним устројством. Свети Синод својом одлуком позива да се упућују усредне молитве Пресветој Богородици у храмовима и манастирима у епархијама БПЦ- БП против усвајања овог међународног договора у Народној скупштини. Мада је то дело Божје, но правилно решење се доноси усилијама, надахнућима, савешћу и мудрошћу многих људи - свештенства, научника, јавних личности, новинара, правника, представника државних установа, политичара, мноштва благочестивог бугарског народа. Сви они, имајући на уму моралне основе друштва, настоје да сачувају државност и заштите будућност Бугарске - нашу децу, да се заједнички успротиве против увођења по међународном договору појмова и идеологија које нису у складу са традиционалним хришћанским моралом бугарског народа. Испуњавају се речи Сердцеведца - Господа Исуса Христа: „где су два или три сабрана у име моје, онде сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20.)! Када искамо од Бога помоћ, треба да му и захваљујемо да не будемо као оних десет губаваца који су од Њега вапили милост и исцељење, али само један од њих вратио се и захвалио (Лк 17,12 -. 19). Зато поздрављамо са захвалношћу и радошћу Решење Уставног суда Републике Бугарске којим је прогласио неуставном такозвану Истанбулску конвенцију и благосиљамо да се у храмовима и манастирима БПЦ-БП у Бугарској и иностранству у данима Богородичиног поста упућују благодарствене молитве Свемилосрдном Богу кад се буде читао молебни канон Пресветој Богородици за добро бугарског народа. Софија, 03.08.2018. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. После свете Литургије предстојатељ Српске Цркве је осветио и преломио славски колач у славу и част Светог деспота Стефана. Славски тропар отпојао је хор Светог деспота Стефана који учествује у свим богослужењима у цркви Светог Марка. Старешини храма протојереју-ставрофору Трајану Којићу и члановима хора, којим диригује проф. Предраг Миодраг, и свим вернима, Свјатјејши је честитао славу и у надахнутој беседи подсетио на славне српске владаре који су служили Богу и народу, подигли многе српске задужбине, а међу њима и о Божјем угоднику Светом деспоту Стефану. -Ономе коме је Господ много дао, од њега ће много и тражити, и ми се не можемо изговарати како нисмо имали примере на које бисмо се могли угледати, истакао је Свјатјејши и додао да данас треба да чинимо добро на славу Господњу, угледајући се на све свете и Светог деспота Стефана. Поред благоверног народа, литургијском сабрању је присуствовао и г. Никола Селаковић, генерални секретар Председника Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква
  12. У београдској цркви Светог Марка један од три параклиса посвећен је Светом деспоту Стефану Лазаревићу. Поводом славе параклиса Светог деспота Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 1. августа 2018. године светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Марка у Београду. На торжественој Литургији су саслуживали протојереји-ставрофори Михаило Арнаут, Радич Радичевић и Станко Трајковић, протојереји Сава Поповић, Милош Миловановић и Милан Радовић, јереји Слободан Хаџи-Петровић и Миодраг Ристић, протођакон Драгиша Ђокић, као и ђакони Драган Танасијевић и Драган Ашковић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- После свете Литургије предстојатељ Српске Цркве је осветио и преломио славски колач у славу и част Светог деспота Стефана. Славски тропар отпојао је хор Светог деспота Стефана који учествује у свим богослужењима у цркви Светог Марка. Старешини храма протојереју-ставрофору Трајану Којићу и члановима хора, којим диригује проф. Предраг Миодраг, и свим вернима, Свјатјејши је честитао славу и у надахнутој беседи подсетио на славне српске владаре који су служили Богу и народу, подигли многе српске задужбине, а међу њима и о Божјем угоднику Светом деспоту Стефану. -Ономе коме је Господ много дао, од њега ће много и тражити, и ми се не можемо изговарати како нисмо имали примере на које бисмо се могли угледати, истакао је Свјатјејши и додао да данас треба да чинимо добро на славу Господњу, угледајући се на све свете и Светог деспота Стефана. Поред благоверног народа, литургијском сабрању је присуствовао и г. Никола Селаковић, генерални секретар Председника Републике Србије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ
  14. Светом архијерејском Литургијом коју је 26. јула 2018. године служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован јагодинска Стара црква прославила је велики јубилеј - 200 година постојања. Торжественим богослужењем у цркви Светих архангела Михаила и Гаврила, коју је кнез Милош Обреновић подигао давне 1818. године, у присуству градоначелника Јагодине г. Ратка Стевановића и многих угледних званица и великог броја верника. Обраћајући се верном народу Владика је поручио: -Колико је људи долазило у овај храм кроз период од два века! Kолико се њих крстило, венчало, исповедило, причестило! Kолико је само молитава узнесено пред престолом ове светиње! Велики кнез Милош, ктитор овог храма, у највећој мери је допринео да се подигне ова светиња, али је он то радио заједно са народом што нас и обавезује да идемо путем којим су ишли наши свети преци, над чијим се гробовима данас и служи ова света Литургија, благодарење Богу за наше претке, за нас и наше сроднике данас и за оне који ће генерацијама после нас остати. Високо одликовање орден Вожда Карађорђа урученио је г. Томиславу Стојановићу из Винораче и г. Драгану Стојанкићу из Трнаве. Архијерејске захвалнице су примили господа Стефан Ђођевић, Ивица Маринковић, Радмило Цекић, Мирослав Ђорђевић, Зоран Рашић, Предраг Јеремић и Драган Илић. Архијерејске захвалнице су додељене и фирмама Ралекс, Кастор, Јела, ЈП Уређење и јавно осветљење. Извор: Епархија шумадијска СПЦ View full Странице
  15. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узели су учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015) од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. Високу делегацију наше Свете Цркве чинили су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазили су се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Опширније о прослави 1030-годишњица Крштења Руси: Торжественом Литургијом испред Саборне цркве Кремља најсвечаније прослављена годишњица Крштења Руса Патријарх Кирил: Један смо народ пред престолом Божјим Епископ Антоније на годишњици Крштења Руси у Кијеву 250 хиљада верника у литији у Кијеву Високе делегације 13 помесних Цркава приспеле у Москву Дванаест православних делегација на прослави 1030-годишњице крштења Кијевске Русије Посланство Српске Православне Цркве стигло у Москву Делегација Српске Православне Цркве у Москви Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Поводом 100-годишњице погубљења Свете царске продоице Романов, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. јула 2018. године торжественом архијерејском Литургијом у руској Светотројичиној цркви на Ташмајдану, после које је преводио величанствену литију београдским улицама до споменика цару Николају у центру престонице. На 100-годишњицу погубљења царске породице Предстојатељ Руске Цркве богослужио испред Цркве на крви у Екатеринбургу и предводио величанствену литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами у дужини од 21 километар. Београд: У славу и част Свете царске породице Романов Екатеринбург: Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Патријарх Кирил: Овај злочин и данас рањава нашу савест Актуелно Вести из сестринских цркава |
  16. 1030-годишњица Крштења Руси На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узели су учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015) од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. Високу делегацију наше Свете Цркве чинили су Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазили су се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. На позив Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, а по благослову Светог Архијерејског Синода, учешће у свечаностима поводом 1030-годишњице Крштења Руси у Кијеву узео је Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја Српске Цркве у Москви. Опширније о прослави 1030-годишњица Крштења Руси: Торжественом Литургијом испред Саборне цркве Кремља најсвечаније прослављена годишњица Крштења Руса Патријарх Кирил: Један смо народ пред престолом Божјим Епископ Антоније на годишњици Крштења Руси у Кијеву 250 хиљада верника у литији у Кијеву Високе делегације 13 помесних Цркава приспеле у Москву Дванаест православних делегација на прослави 1030-годишњице крштења Кијевске Русије Посланство Српске Православне Цркве стигло у Москву Делегација Српске Православне Цркве у Москви Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Поводом 100-годишњице погубљења Свете царске продоице Романов, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 17. јула 2018. године торжественом архијерејском Литургијом у руској Светотројичиној цркви на Ташмајдану, после које је преводио величанствену литију београдским улицама до споменика цару Николају у центру престонице. На 100-годишњицу погубљења царске породице Предстојатељ Руске Цркве богослужио испред Цркве на крви у Екатеринбургу и предводио величанствену литију од места мучеништва Светих царских страстотерпеца и њихових верних слугу до манастира Светих царских страстотерпеца у Јанина Јами у дужини од 21 километар. Београд: У славу и част Свете царске породице Романов Екатеринбург: Стогодишњица страдања Свете царске породице Романов Посланица поводом 1030-годишњице Крштења Русије Патријарх Кирил: Овај злочин и данас рањава нашу савест Актуелно Вести из сестринских цркава | View full Странице
  17. На празник Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 2018. године, у свима епархијама Руске Православне Цркве одслужена су богослужења поводом 1030-годишњице Крштења Кијевске Русије. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, на заседању од 24. до 29. јуна 2018. године у Москви, одлучио је да се у спомен на Крштење Русије на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира 1/28. јула „одслужи богослужење по уставу великог празника, чиме ће се указати ваљана част крститељу Русије“. У Русији, Украјини и Белорусији дан Светог кнеза Владимира унет је међу државне празнике који се сведруштвено прослављају. На заседању 14. маја 2018. године Свештени Синод је донео одлуку да се у свима митрополијама и епархијама одрже празнична и спомен-догађања - конференције, концерти и изложбе посвећене 1030-годишњици Крштења Русије. Ради учествовања у свечаностима поводом овог значајног догађаја у Москву су допутовали Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и делегације помесних Православних Цркава. Свечаност у престоници Русије отпочела је Божанском Литургијом којом су на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. Ово је први пут да је овде под ведрим небом одслужена Литургија. Престо је био постављен на подијуму на јужној страни паперте патријаршијског Успенског Саборног храма. У богослужењу су учествовали чланови делегација помесних Православних Цркава: из Александријске Патријаршије: представник Патријарха александријског и све Африке при московском патријарашком престолу Митрополит кирински Атанасије, Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дамаскин, генерални секретар Свештеног Синода архимадрит Данило (Бијазис); из Јерусалимске Патријаршије: представник Патријарха јерусалимског код московског патријарашког престола архимандрит Стефан (Диспиракис); из Српске Патријаршије: Епископ бачки Иринеј, Епископ ремезијански Стефан; из Грузијске Патријаршије: Епископ никорцминдски Вахтанг; из Бугарске Патријаршије: Митрополит ловчански Гаврило, генерални секретар Светог Синода Епископ мелнишки Герасим, преставник Патријарха бугарског при московском патријарашком престолу архимандрит Теоктист (Димитров); из Кипарске Православне Цркве: Митрополит пафски Георгије, архимандирт Стилијан (Стелеу); из Албанске Православне Цркве: Митрополит аполонијски и фијерски Никола; из Пољске Православне Цркве: Архиепископ вроцлавски и шчетински Георгије, јеромонах Спиридон (Кузјак); из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке: представник ове Цркве при московском патријарашком престолу архимандрит Серафим (Шемјатовски), помоћник представника јеромонах Александар (Галушка). Представник Патријарха антиохијског при московском патријаршком престолу Митрополит филипопољски Нифон присуствовао је богослужењу. Саслужавао је вели број архијереја, клирика, ђакона, директора црквених синодских одељења, представника високих и нижих богословских школа... Богослужењу су присуствовали министар културе Руске Федерације В. Р. Медински, опуномоћени представник Председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, градоначелник Москве С.С. Собјанин, председник Комитета Државне Думе ФС РФ за развој грађанскго друштва, питања друштвених и религијских заједница С. А. Гаврилов, директор Департмана религионалне безопасности и за сузбијање корупције града Москве В.В. Черников, руководилац Департмана националне политике и међурегионалних веза града Москве В. И. Сучков. Међу вернима на тргу пред Саборном црквом молила се председница Синодалног одељења за манастире и монаштво, настојатељица Зачатјевског ставропигијалног манастира игуманија Јулијана (Каледа), као и настојатељице женских манастира, монаштво оба реда, парохијани московских храмова. Богослужење су директно преносили тв канали „Росија-24“, „Сојуз“ и „Спас“. На кремаљском тргу су били постављени икона и ковчег с честицом моштију Светог равноапостолног великог кнеза Владимира донети из катедралног Саборног храма Христа Спаситеља. Богослужење је улепшао здружени хор Московске градске епархије под управом заслужног уметника Русије А.А. Пузакова. На Литургији су певани празнични антифони Дана Крштења Русије састављени 1988. године поводом светковања 1000-годишњице овог историјског догађаја. На малом входу отпевани су тропари Живоначалној Тројици, Свима светима просијалим у земљи руској, Крштења Русије, Светом равноапостолном великом кнезу Владимиру. На сугубој јектенији произнесене су посебне прозбе састављене поводом 1030-годишњице Крштења Русије, а Патријарх сверуски је прочитао такође посебну молитву. Прочитана је и заупокојена јектенија са специфичним додацима. Епископ солнечногорски Сергије је прочитао Посланицу Руске Цркве њеним чедима поводом ове годишњице. Његова Светост патријарх Кирил посебно је поздравио Његово Блаженство Патријарха александријског г. Теофила похваливши његове мисионарске напоре у Африци. Одговорио је александријски Патријарх. На крају службе је Патријарх је одликовао градоначелника Москве С. Собјакина поводом 60. рођендана, а за његове велике заслуге указане Цркви при обнови цркава. Уследила је величанствена литија кроз Боровицка врата Кремља до споменика Светог Владимира коју су предводили патријарси Кирил и Теофил и г. Владимир Путин, председник Руске Федерације. Поздрављајући присутне, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао да заједничка вера и култура Руса, Украјинаца и Белоруса није само начин да се очува национални идентитет, већ и да се обезбеди утицај на цео свет од стране јединственог народа. -Данас је посебан дан за цео наш народ, православни народ, чији су преци учествовали у крштењу у кијевском купељу. Историја у трајању од 1030 година испуњена је и срећом и тугом, и победама и поразима. Међутим, упркос најтежим историјским изазовима, наш народ је сачувао своју веру, национални дух и културу - и не само сачувао, већ и ојачао, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Председник Русије г. Владимир Путин је казао да је Крштење Русије дало њеним прецима слободу избора између добра и зла. -Крштење је кључни тренутак у нашој историји, догађај цивилизацијских размера који је определио даљи развој Русије током векова, навео је председник Путин. У Москви је током дана одржан читав низ догађаја којима се обележава 1030-годишњица од Крштења Русије. Тачан датум када је Кијевска Русија прихватила Хришћанство 988. године је непознат, али се празник у Русији свечано обележава 28. јула као дан сећања на Светог кнеза Владимира, средњовековног руског владара који је донео светлост Православља у Кијевску Русију и крстио свој народ. Овај дан се званично обележава од 2010. године. Високу делегацију Српске Православне Цркве у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква
  18. Литургијом на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Патријарх московски и све Русије г. Кирил уз саслужење чланова делегација помесних Православних Цркава. Српску Патријаршију представљали Епископи бачки Иринеј и ремезијански Стефан. На челу величанствене литије и председник Руске Федерације г. Владимир Путин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На празник Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 28. јула 2018. године, у свима епархијама Руске Православне Цркве одслужена су богослужења поводом 1030-годишњице Крштења Кијевске Русије. Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве, на заседању од 24. до 29. јуна 2018. године у Москви, одлучио је да се у спомен на Крштење Русије на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира 1/28. јула „одслужи богослужење по уставу великог празника, чиме ће се указати ваљана част крститељу Русије“. У Русији, Украјини и Белорусији дан Светог кнеза Владимира унет је међу државне празнике који се сведруштвено прослављају. На заседању 14. маја 2018. године Свештени Синод је донео одлуку да се у свима митрополијама и епархијама одрже празнична и спомен-догађања - конференције, концерти и изложбе посвећене 1030-годишњици Крштења Русије. Ради учествовања у свечаностима поводом овог значајног догађаја у Москву су допутовали Блажењејши Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и делегације помесних Православних Цркава. Свечаност у престоници Русије отпочела је Божанском Литургијом којом су на тргу испред Саборне цркве Кремља началствовали Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор и Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. Ово је први пут да је овде под ведрим небом одслужена Литургија. Престо је био постављен на подијуму на јужној страни паперте патријаршијског Успенског Саборног храма. У богослужењу су учествовали чланови делегација помесних Православних Цркава: из Александријске Патријаршије: представник Патријарха александријског и све Африке при московском патријарашком престолу Митрополит кирински Атанасије, Митрополит јоханесбуршки и преторијски Дамаскин, генерални секретар Свештеног Синода архимадрит Данило (Бијазис); из Јерусалимске Патријаршије: представник Патријарха јерусалимског код московског патријарашког престола архимандрит Стефан (Диспиракис); из Српске Патријаршије: Епископ бачки Иринеј, Епископ ремезијански Стефан; из Грузијске Патријаршије: Епископ никорцминдски Вахтанг; из Бугарске Патријаршије: Митрополит ловчански Гаврило, генерални секретар Светог Синода Епископ мелнишки Герасим, преставник Патријарха бугарског при московском патријарашком престолу архимандрит Теоктист (Димитров); из Кипарске Православне Цркве: Митрополит пафски Георгије, архимандирт Стилијан (Стелеу); из Албанске Православне Цркве: Митрополит аполонијски и фијерски Никола; из Пољске Православне Цркве: Архиепископ вроцлавски и шчетински Георгије, јеромонах Спиридон (Кузјак); из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке: представник ове Цркве при московском патријарашком престолу архимандрит Серафим (Шемјатовски), помоћник представника јеромонах Александар (Галушка). Представник Патријарха антиохијског при московском патријаршком престолу Митрополит филипопољски Нифон присуствовао је богослужењу. Саслужавао је вели број архијереја, клирика, ђакона, директора црквених синодских одељења, представника високих и нижих богословских школа... Богослужењу су присуствовали министар културе Руске Федерације В. Р. Медински, опуномоћени представник Председника Руске Федерације у Централном федералном округу И.О. Шчеголев, градоначелник Москве С.С. Собјанин, председник Комитета Државне Думе ФС РФ за развој грађанскго друштва, питања друштвених и религијских заједница С. А. Гаврилов, директор Департмана религионалне безопасности и за сузбијање корупције града Москве В.В. Черников, руководилац Департмана националне политике и међурегионалних веза града Москве В. И. Сучков. Међу вернима на тргу пред Саборном црквом молила се председница Синодалног одељења за манастире и монаштво, настојатељица Зачатјевског ставропигијалног манастира игуманија Јулијана (Каледа), као и настојатељице женских манастира, монаштво оба реда, парохијани московских храмова. Богослужење су директно преносили тв канали „Росија-24“, „Сојуз“ и „Спас“. На кремаљском тргу су били постављени икона и ковчег с честицом моштију Светог равноапостолног великог кнеза Владимира донети из катедралног Саборног храма Христа Спаситеља. Богослужење је улепшао здружени хор Московске градске епархије под управом заслужног уметника Русије А.А. Пузакова. На Литургији су певани празнични антифони Дана Крштења Русије састављени 1988. године поводом светковања 1000-годишњице овог историјског догађаја. На малом входу отпевани су тропари Живоначалној Тројици, Свима светима просијалим у земљи руској, Крштења Русије, Светом равноапостолном великом кнезу Владимиру. На сугубој јектенији произнесене су посебне прозбе састављене поводом 1030-годишњице Крштења Русије, а Патријарх сверуски је прочитао такође посебну молитву. Прочитана је и заупокојена јектенија са специфичним додацима. Епископ солнечногорски Сергије је прочитао Посланицу Руске Цркве њеним чедима поводом ове годишњице. Његова Светост патријарх Кирил посебно је поздравио Његово Блаженство Патријарха александријског г. Теофила похваливши његове мисионарске напоре у Африци. Одговорио је александријски Патријарх. На крају службе је Патријарх је одликовао градоначелника Москве С. Собјакина поводом 60. рођендана, а за његове велике заслуге указане Цркви при обнови цркава. Уследила је величанствена литија кроз Боровицка врата Кремља до споменика Светог Владимира коју су предводили патријарси Кирил и Теофил и г. Владимир Путин, председник Руске Федерације. Поздрављајући присутне, Патријарх московски и све Русије г. Кирил је рекао да заједничка вера и култура Руса, Украјинаца и Белоруса није само начин да се очува национални идентитет, већ и да се обезбеди утицај на цео свет од стране јединственог народа. -Данас је посебан дан за цео наш народ, православни народ, чији су преци учествовали у крштењу у кијевском купељу. Историја у трајању од 1030 година испуњена је и срећом и тугом, и победама и поразима. Међутим, упркос најтежим историјским изазовима, наш народ је сачувао своју веру, национални дух и културу - и не само сачувао, већ и ојачао, рекао је поглавар Руске Православне Цркве. Председник Русије г. Владимир Путин је казао да је Крштење Русије дало њеним прецима слободу избора између добра и зла. -Крштење је кључни тренутак у нашој историји, догађај цивилизацијских размера који је определио даљи развој Русије током векова, навео је председник Путин. У Москви је током дана одржан читав низ догађаја којима се обележава 1030-годишњица од Крштења Русије. Тачан датум када је Кијевска Русија прихватила Хришћанство 988. године је непознат, али се празник у Русији свечано обележава 28. јула као дан сећања на Светог кнеза Владимира, средњовековног руског владара који је донео светлост Православља у Кијевску Русију и крстио свој народ. Овај дан се званично обележава од 2010. године. Високу делегацију Српске Православне Цркве у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. У поздравном слову Митрополит Порфирије је казао: „Ваше Преосвештенство, дочекујемо вас у Љубљани са великом радошћу. Та радост је сугуба. Најпре због тога што је са нама данас представник сестринске Руске православне цркве и то као епископ града Кронштадта, града где је живео, служио и молио се за читав свет велики светитељ и подвижник свети Јован Кронштадтски. Истовремено, будући да сте и игуман Лавре светог Александра Невског, Ви нам доносите и благослов светог Александра. Црква Православна је једна и јединствена без обзира што постоје различите јурисдикције. Помесне цркве постоје само због тога што је, по искуству и предању Цркве, то боље за поредак и мисију Цркве у свету, али ми знамо и исповедамо да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. Хвала Вам, владико, што сте дошли и што нам доносите благослове Ваше Цркве и Вашег Патријарха. Друга радост, која није мања од прве је то што је, благодарећи Вашем доласку, Бог дао прилику да се сретнемо и са представницима осталих хришћанских заједница који се моле Богу на овим просторима“. Епископ Назарије је захвалио на срдачном пријему казавши да „по речима Апостола Павла, најпре треба благодарити на свему. Хвала Вам, владико на тополом пријему. Хвала и Патријарху московском Кирилу који је благословио да, заједно са делегацијом дођем у Словенију. Ја сам први пут у овој земљи, али када уђете у било који православни храм у њему се осећате као код своје куће. Радујем се што имам могућност сусрести се и са представницима других хришћанских заједница у Словенији“. После поздравних речи Женски хор Санкт Петербуршке духовне Академије је отпевао неколико духовних песама. Сутрадан, у суботу 28. јула 2018. године, у руској капели на брду Вршич на Крањској Гори, Његово Преосвештенство Епископ кронштадтски Назарије служио је помен палим руским војницима. Помену је присуствовао Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Делегацију Републике Словеније предводио је председник државе г. Борут Пахор. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Поводом служења помена палим руским заробљеницима који су своје животе оставили у Словенији током Првог светског рата, у Словенију је пристигла висока делегација Руске православне цркве и Руске Федерације. Делегацију Руске православне цркве предводио је Епископ кронштадтски Назарије, док је делегацију Руске Федерације предводио министар комуникација у Влади РФ Константин Носков и вицегубернатор Санкт Перебурга Ана Митјанина. У петак, 27. јула 2018. године, делегација Руске православне цркве је посетила храм светих равноапостолних Кирила и Методија у Љубљани. Делегацију је дочекао Митрополит загребачко-љубљански Г. др Порфирије са свештенством. Присутни су били и представници Римокатоличке цркве у Словенији, бискуп цељски г. Станислав Липовшек, Евангеличке цркве, бискуп г. Гезо Фила и други. У поздравном слову Митрополит Порфирије је казао: „Ваше Преосвештенство, дочекујемо вас у Љубљани са великом радошћу. Та радост је сугуба. Најпре због тога што је са нама данас представник сестринске Руске православне цркве и то као епископ града Кронштадта, града где је живео, служио и молио се за читав свет велики светитељ и подвижник свети Јован Кронштадтски. Истовремено, будући да сте и игуман Лавре светог Александра Невског, Ви нам доносите и благослов светог Александра. Црква Православна је једна и јединствена без обзира што постоје различите јурисдикције. Помесне цркве постоје само због тога што је, по искуству и предању Цркве, то боље за поредак и мисију Цркве у свету, али ми знамо и исповедамо да је Црква Једна, Света, Саборна и Апостолска. Хвала Вам, владико, што сте дошли и што нам доносите благослове Ваше Цркве и Вашег Патријарха. Друга радост, која није мања од прве је то што је, благодарећи Вашем доласку, Бог дао прилику да се сретнемо и са представницима осталих хришћанских заједница који се моле Богу на овим просторима“. Епископ Назарије је захвалио на срдачном пријему казавши да „по речима Апостола Павла, најпре треба благодарити на свему. Хвала Вам, владико на тополом пријему. Хвала и Патријарху московском Кирилу који је благословио да, заједно са делегацијом дођем у Словенију. Ја сам први пут у овој земљи, али када уђете у било који православни храм у њему се осећате као код своје куће. Радујем се што имам могућност сусрести се и са представницима других хришћанских заједница у Словенији“. После поздравних речи Женски хор Санкт Петербуршке духовне Академије је отпевао неколико духовних песама. Сутрадан, у суботу 28. јула 2018. године, у руској капели на брду Вршич на Крањској Гори, Његово Преосвештенство Епископ кронштадтски Назарије служио је помен палим руским војницима. Помену је присуствовао Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Делегацију Републике Словеније предводио је председник државе г. Борут Пахор. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  21. Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Високо посланство Српске Православне Цркве на московском аеродрому 26. јула 2018. године дочекали су Високопреосвећени Архиепископ јегоревски г. Матеј, викар Патријарха московског, протојереј Игор Јакимчук и Андреј Хошев из Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Сутрадан, 27. јула 2018. године, у Светоданиловском манастиру у Москви, резиденцији Патријарха московског, посланства помесних Православних Цркава које учествују у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси примио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. После пријема, чланови делегације Српске Православне Цркве са пратњом посетили су Покровски женски ставропигијални манастир у Москви где су се поклонили моштима Преподобне Матроне Московске. Високе госте из Србије свечано је дочекала игуманија Теофанија са сестринством. Извор: Српска Православна Црква
  22. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узеће учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015), које ће се одржати од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Високо посланство Српске Православне Цркве на московском аеродрому 26. јула 2018. године дочекали су Високопреосвећени Архиепископ јегоревски г. Матеј, викар Патријарха московског, протојереј Игор Јакимчук и Андреј Хошев из Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Сутрадан, 27. јула 2018. године, у Светоданиловском манастиру у Москви, резиденцији Патријарха московског, посланства помесних Православних Цркава које учествују у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси примио је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил. После пријема, чланови делегације Српске Православне Цркве са пратњом посетили су Покровски женски ставропигијални манастир у Москви где су се поклонили моштима Преподобне Матроне Московске. Високе госте из Србије свечано је дочекала игуманија Теофанија са сестринством. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  23. Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква
  24. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а по благослову Светог Архијерејског Синода, представници Српске Православне Цркве узеће учешће у свечаном обележавању 1030-годишњице Крштења Руси за време владавине Светог равноапостолног кнеза Владимира (958-1015), које ће се одржати од 26. до 29. јула 2018. године у Москви. Високу делегацију наше Свете Цркве чине Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У пратњи архијереја налазе се ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...