Претражи Живе Речи Утехе

Редовно, годишње засједање Светог архијерејског сабора Српске православне цркве започеће богослужењем 9. маја у манастиру Жича. Након свечаног дијела, главне сједнице радног дијела засједања биће одржане, како је то уобичајено, у Београду, у Патријаршијском двору. Манастир Жича изабран је у склопу обиљежавања осам вијекова аутокефалности, које почиње на јесен, јер га је за своје сједиште одредио први српски архиепископ Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Извор: РТРС

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2019. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: Христос васкрсе! „Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа? Васкрсе Христос и ниједнога мртвог у гробу! Васкрсе Христос и живот царује!“ (Васкршње слово светог Јована Златоуста) Драга духовна децо, Срцâ испуњених великом радошћу и светлошћу, данас славимо Празник над празницима, свепразник победе вере и живота над смрћу, празник Васкрсења Христовог, али и васкрсења људске природе, васкрсења сваког човека. Пропадљивост и смрт, кроз грех усађени у људску природу, својом грубом и непобитном извесношћу потврђују крај историјског пута и живота сваког људског бића. Биолошки циклус који почиње од мајчине утробе завршава се у утроби земље, а пролазност и смрт се показују једином неизбежном стварношћу. Ми, међутим, од првог човека до данас, сваком својом речју, мишљу и делом показујемо да се са смрћу не слажемо, да је смрт аномалија, да смо гладни и жедни непролазног живота, једном речју, да смо створени и назначени за пуноћу живота и вечности. Стога смрт видимо као бесмисао, као свог највећег и у суштини јединог, последњег непријатеља. Отуда су сви напори човечанства усмерени на покушај изналажења лека против смрти и пропадљивости. Све религије света, сви узвишени напори људског духа – философија, наука и уметност – у крајњем случају имају само један циљ: победити смрт! С тим циљем, човечанство је кроз векове створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште. До неслућених размера развило је научно знање, испољило немерљив замах социјалног стваралаштва, философску мисао довело до изванредне финоће и јасноће и створило велику уметност, али циљ је остао недостижан! Разлог је једноставан – пролазно и створено не може само из себе постати непролазно и вечно. Стога је Јединородни Син Божји, оваплоћена Љубав Божја, дошао у свет, претрпео и поднео страдања на Крсту и тако је, једампут за свагда, о чуда, учинио Свој живот животом нашим! Узео је на Себе нашу смрт као Своју да би, благовољењем и човекољубљем Оца небескога, победоносно устао из гроба и Својом смрћу неповратно обеснажио општеважећи закон умирања и смрти. Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. „Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Није случајно то да нико од јеванђелиста није покушао да опише сâм Догађај Васкрсења, тојест да представи шта се догодило у кључном тренутку устајања из сна смрти. Сви, без изузетка, говоре само о последицама тог Догађаја и наводе сведочанства људи о празном гробу. Сама Тајна Васкрсења остаје скривена. Оно што су тада очевици, ученици и апостоли Христови, посведочили, и што су кроз векове светитељи Божји у Цркви потврдили, јесу јављања Васкрслога Господа и њихова искуства заједничарења са Њим. То значи да нико не може не само да схвати и види него ни да опише ове спасоносне догађаје, који превазилазе наше интелектуалне могућности. Удостојени смо стварности ових Тајни само кроз веру и духовно искуство јер реалност заједнице са Васкрслим није питање лабораторијског истраживања и рационалног доказивања већ евхаристијског учешћа у заједничкој Чаши живота. Имамо благословену могућност да искусимо плодове Васкрсења, али не и да судимо о природи ове Тајне, баш као што се дешава и са Тајном Оваплоћења и са свим Тајнама божанског Домостроја спасења Ту Тајну над тајнама открио нам је Сâм Васкрсли Господ када је са двојицом Својих ученика био на путу према селу Емаус: „О безумни и спорога срца за веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу Своју?“ (Лк. 24, 25. – 26). Потпуно им се открио у свом васкрслом и преображеном обличју тек када је за време вечере узео хлеб и благословио га, а потом га и разделио. Тада су им се отвориле очи ума и они Га препознаше као Васкрслога Господа. Радосна стварност Васкрсења не може бити обухваћена људским разумом. Само очима вере, и то не било где него на светој Литургији, можемо препознати Васкрслог и прослављеног Спаситеља Христа. Догађај Васкрсења се доживљава у литургијској заједници са другима, тојест у Цркви Христовој. Према томе, Васкрсење се не односи само на појединца него се тиче целе заједнице, Народа Божјег у целини. По дару Божјем, то је универзални, васељенски, црквени догађај. Сви народи и племена на земљи, сва људска бића, позвана су да доживе своју свештену Пасху кроз догађај Христовог Васкрсења. Крстом и Васкрсењем Својим Христос је коначно умртвио непријатељство и човечанство сјединио у једно Тело и један Народ. Стога Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква јесте Црква помирења свих и свега. Зато сви ми, измирени, испуњени новим, истинским животом, постадосмо „суграђани светих и домаћи Божји“ (Еф. 2, 19). Нажалост, и поред небоземне пасхалне радости, и даље смо суочени са мноштвом искушењâ и невољâ, са тероризмом, ратовима и одузимањем људских живота широм земљиног шара. Плач и агонија жртава, који до нас допиру највећом брзином путем савремених средстава комуникације, рањавају наша срца. Разноврсна и безбројна разочарења, туга и незадовољство обузимају наше душе. Свуда око нас влада неправда и мржња, а истина се релативизује. Људе врлинског живота клеветају и прогоне. То се одвија не само на личном и локалном плану него и у глобалним размерама. Сведоци смо да се данас у целом свету основне хришћанске вредности потискују у други план, а човечанству се негде предлажу, а негде намећу не само хришћанству туђи него и њему потпуно супротни системи вредности. У тако изопаченом свету, ми, православни хришћани, позвани смо да својим примером сведочимо, ближњима и даљњима, победу живота над смрћу и смисла над бесмислом. Црква не сме да живи само за себе као затворена религијска заједница, заокупљена само питањима личне побожности. Дужна је да радошћу и искуством Васкрсења буде чинилац мира и помирења, љубави и солидарности, у свецелом човечанству. Запитајмо се: каква је наша вера? Да ли ми заиста верујемо да је Христос васкрсао из мртвих? Да ли тај Догађај има пресудне спасоносне последице за нас и за наш живот? У одговору на то једноставно питање леже и одговори на све наше невоље, страхове и несигурности, на сва наша искушења, егзистенцијалне недоумице, психолошке конфликте, моралне, друштвене, националне и све друге изазове, личног и глобалног карактера. „Јер, ако исповедаш устима својим да Исус јесте Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен“ (Римљ. 10, 9). У години у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве, осам векова њене аутокефалности, молимо се за пуноћу нашег благочестивог народа, који живи у отаџбини и у расејању, да се радује Васкрсењу Христовом и да у љубави и слози чува јединство своје свете Цркве; да никада своје личне или било чије земаљске интересе не претпоставља интересу Цркве Христове, али ни свеопштем људском добру. Са посебним усрђем се данас молимо Васкрсломе Христу Богу да се, заступништвом Светога Саве, светога цара Лазара и свих светих из рода нашега, врате мир и слобода на наше распето Косово и Метохију, нашу духовну колевку и наш Јерусалим, тамо где су највеће српске светиње, бисери православне духовности, српске културе и свеукупне хришћанске и светске духовне баштине. Бог је Собом као вечном Љубављу, Својим рукама раширеним на Крсту, загрлио све људе и сву творевину и уселио се у нас, пун благодати и истине. Стога и ми, саображавајући се Њему, загрлимо крстоваскрсном љубављу Божјом једни друге! Не само оне који нас воле – љубављу загрлимо и непријатеље наше! Опростимо им јер је и Господ нама на Крсту опростио грехе наше рекавши: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“ (Лк. 23, 34). „Да не постоје речи: опрости ми! и нека ти је просто! људски живот би био потпуно неподношљив“, благовести српски Златоуст, свети Владика Николај. Опростимо дакле једни другима! Помиримо се једни са другима! Загрлимо једни друге и ходимо светим путем божанске љубави! Сведочимо Љубав и њоме живимо! Изражавајући једним устима и једним срцем ове истине, сви ми, православни хришћани широм васељене, данас кличемо: „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и једни друге загрлимо, и рецимо: Браћо! и онима који нас мрзе! Опростимо све Васкрсењем и запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши.“ Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2019. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Госпoдом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жно-цен­трал­но­а­ме­рич­ки КИ­РИ­ЛО Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ Епи­скоп осеч­ко-пољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА: Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј председавао је 19. априла 2019. године редовним годишњим заседањем Епархијског управног одбора и Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке. Годишње сабрање чланова епархијских тела почело је чином призива Духа Светог којим је, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Том приликом нови чланови епархијских тела положили су свечану заклетву. Уследио је радни део заседања на коме су разматрана најважнија питања за живот Српске Православне Цркве у престоници. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј освештао je 18. априла 2019. године просторије Архива Српске Православне Цркве у оквиру комплекса Богородичне цркве у Земуну. Чину освећења присуствовали су чланови Светог Архијерејског Синода: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа епсикопи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и ваљевски г. Милутин; као и Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић. Директор Архива Српске Православне Цркве др Радован Пилиповић обавестио је Његову Светост Патријарха и чланове Светог Архијерејског Синода да су на око 400 квадратних метара, на две етаже, уређене просторије у потпуности оспособљене да запослени у Архиву Српске Православне Цркве крену са пресељењем архивске грађе са звоника у цркви Светог Марка. Чин освећења извршио је Његова Светост Патријарх г. Иринеј уз саслужење старешине Богородичне цркве протојереја Небојше Тополића и појање Дечјег црквеног хора Орлићи из Батајнице. -Нека Господ благослови овај дом и све оне који ће овде убудуће радити. Ово је велики догађај за нашу Цркву јер је црквена архивска грађа, која је смештена тамо где јој није место, нашла простор где ће бити доступна онима који су заинтересовани за историјске вредности и надамо се да ће оправдати и задовољити потребе. Надамо се да ће људи који ће радити у Архиву Српске Цркве, као и до сада, бити свесни значаја свог посла на челу са директором Архива г. Радованом Пилиповићем. Нека Бог благослови и нека је благословено, беседио је патријарх Иринеј. Свесрдну помоћ Архиву Српске Православне Цркве пружају Министарство културе и информисања и Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије. Чину освећења присуствовали су: директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, директор Архива Србије г. Мирослав Пршић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Музеја Српске Православне Цркве ђакон Владимир Радовановић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, саветници Архива г. Јован Пејин и гђа Нада Петровић, чланови Грађевинског одбора, сарадници Архива, историчари Вељко Ђурић Мишина и Драгољуб Марјановић, уредник листа Православље протођакон др Дамјан Божић, запослени у Архиву Српске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква

У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Рекао је да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога. „Јер, Христос је управо дошао да да живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он. Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања. „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота. “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века. „Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“ „Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“ Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава. „Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата. После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве. Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година. Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година. Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)

Протеклих месеци сведоци смо веома опасне, и очигледно неоправдане, кризе која се разбуктала у нашој Цркви. Њен разлог је предстојеће додељивање аутокефалије Украјинској цркви или пре стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да постоји проблем у унутар-православним односима: док се трага за јединством са хетеродокснима, православни свакако исповедају љубав која их све уједињује, али је занемарују у својим свакодневним односима. Они објављују везу заједништва која их уједињује, али показују супротно. Што се тиче верника, они виде своје вође како се расправљају законским аргументима. Уместо да уједињују верне, они стварају таборе својих фанова и групе следбеника. Каква жалост! У целој овој расправи, имамо изговор и узрок. Изговор је потреба за аутокефалношћу Украјинске цркве. А узрок је право да се она додели. Међутим, ко има право да то учини? Цркве које су укључене позивају се на историјске привилегије, на право и каноне. Нажалост, оне се не позивају на Јеванђеље. Прво питање које пада на памет: да ли је аутокефалност тако неопходна? И ако јесте, зар се на њу не може чекати мало дуже? Постоји и друго питање: да ли су наша права толико важна да их бранимо док занемарујемо или се боримо против наше браће или, још горе, док прекидамо наше хиљадугодишње заједништво са њима? И треће: да ли је важније позивати се на историјска права и каноне него се ослањати на речи Јеванђеља? Од сада, Константинопољ назива „пријатељима“ оне који су до недавно били браћа из Русије, а ови други одбијају да признају васељенски карактер Цариградске патријаршије. Суштински темељи јединства Цркве су на тај начин уништетни: братство, чега је свеправославно заједништво израз, и васељенскост, чега је Цариград гарант према канонима и историјском предању. 1. Заправо, аутокефалија Украјине је мање ствар неопходности колико је то ургентно право и тврдоглав политички захтев. Насупрот томе, јединство Цркава јесте неопходност која се не доводи у питање и представља јеванђелску заповест. Шта је претежније: аутокефалност локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“? Ко су они који траже аутокефалност? Да ли је могуће да један председник упитне духовности и самопрокламовани „патријарх“ проблематичног црквеног осећања, који је све до сада био изопштен као расколник, буду одговарајући људи да изразе ову неопходност у Украјини, у Духу Светом, вољу Божју и настројење Цркве? А уколико не желимо да чујемо гласове оних који се противе аутокефалији, како можемо подржати наше наде за јединством, пред лицем оних који су већ изазвали раскол пре много година и који већ дуго времена прихватају присталице старокалендараца у Грчкој и на другим местима? Да је Филарет био изабран за московског патријарха 1990. године, ствар коју је тако силно желео али која му је промакла, да ли би он данас тражио да постане митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И када би било тако, кога би питао? Синод Московске патријаршије, којим би сâм началствовао, или, Цариград, за који се претвара да га данас поштује и коме се наводно поклања? 2. На основу хришћанске логике, ко год узима у разматрање само своја права – није у праву. У праву је свако ко ихштити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, опраштања и помирења, јер се једино на овај начин чувају Божја „права“. Осим тога, не почива ли наше спасење на огромној неправедности? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведног. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Своја права!“ У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини приступа се упућивањем на права оних који је дају, то јест на Фанар и Москву, на историјску или политичко-економску моћ, а не на Јеванђеље, или макар на црквене потребе у Украјини. Поврх свега, моћни политички планови, наређења и притисци назиру се на хоризонту. Што се тиче светог Јеванђеља, њиме се само прикрива све ово. 3. Заиста, како се све ово може повезати са логиком распетог Бога, етиком Блаженстава и Беседе на гори, са платном Тајне вечере, са служењем које нам је Христос заповедио, са узвишеношћу Есхатона, Господњом првосвештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанственим учењем и умом апостола Павла, беседама које чујемо сваке недеље и посланицама упућеним током главних литургијских празника? Може ли примена канона укинути Јеванђеље? Ко може разумети да се током толиких столећа сестринске Цркве у Христу сада радују откривању пропуста и грешака оне друге? Да ли тензија кроз коју данас пролазимо значи да се нисмо довољно волели у прошлости? Како можемо оправдати то да наше црквене вође жестоко подржавају међурелигијски дијалог, а пак одбијају да заједничаре једни са другима? Зашто нису у стању да прихвате чињеницу да благодат Божја просијава другу страну нешто другачије? Да ли је могуће да са нама буде све просветљење а да ниједан зрачак не обасја оне који су све до сада били наша браћа? Напослетку, које је значење појма „заједничарење“ ако оно не укључује међусобно разумевање? Или да ли је могуће да они не увиђају катастрофалне последице претећег раскола? Каква би онда била кривица обичних верника који су лишени благодати места ходочашћа оних других православних? Зашто би руски верници били ускраћени за Свету Гору, а верници који говоре грчки лишени св. Серафима Саровског, Кијевопечерске лавре, Валаама и благодати руских новомученика? Није ли благодат Божја свеопшта и не треба ли сви да је делимо? Када смо уједињени заједничком вером и догмом, како можемо оправдати поделу засновану на административном неспоразуму? И коначно, ради кога и зашто је написано Јеванђеље љубави, опраштања и јединства? Није ли оно применљиво и на нас и изазове нашег времена? 4. Додатно, какво је наше православно исповедање у дијаспори или у земљама у којима треба мисионарити? Каквог ћемо то Христа проповедати и исповедати? Христа који је „све позвао на јединство“, али чије речи поричемо својим понашањем? Или Христа који није чак успео ни да уједини оне који верују у Њега две хиљаде година? Задовољство због постизања аутокефалије је краткотрајно и тиче се малог броја. Но, саблазан којој се изложу верници и свет јесте немерљива и нашироко распрострањена. Водити ка греху раскола јесте неизлечиво и неопростиво. 5. Но, да ли је такође могуће да Москва казни своје свештенике и верне који се причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или вероватно касније у Јерусалиму и Грчкој? Може ли божанско причешће постати полуга политичког притиска или уцене? Након што смо имали хиљадугодишње искуство тајне, да ли је ово оно што смо разумели? Можемо прихватити тренутно прекидање помињања на нивоу патријаршија као знак жестоког протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид општења међу верницима. Сама Црква, уместо да води народ Божји на места освећења, не може их лишавати благодети. Уместо да слабе веру народа, није ли боље јачати је у нади да ће она уразумити и њихове вође? Надамо се да ће наш патријарх раширити своје руке тако да у васељенском загрљају своје место могу пронаћи и Руси. Што се тиче Украјинаца, они се неће ујединити на црквеном нивоу ако не науче да опросте Русима у Цркви и уједине се са њима. Црква је Црква онда када поражава своје непријатеље. Речи св. Амфилохија Млађег Патмоског, кога је недавно канонизовао васељенски патријарх, јесу више него икад релевантне: „Да ли желите да се осветите онима који су вас ставили на искушење? Најбоља освета јесте љубав: она преображава чак и љуте звери.“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, којима се народ моли на крају сваке службе, да уједине Цркву делујући са смирењем а не у освајачком духу. На тај начин освојиће срца свих православних благодаћу Божјом. Нема разлога да постану „трећи Рим“ према духу овог света, већ „прва и света Москва“ на духовном плану и да у нашим срцима буде преузвишена. Са укусом њиховог искуства недавног и суровог прогона и благодаћу њихових новомученика, ми такође очекујемо да понуде нашој Цркви миомирисно сведочење јединства. Колико год да је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудростмоћних и великих. Ово је оно што нам је свима потребно, јер оно што се коначно рачуна није ко је имао снагу или право на својој страни већ ко је деловао у Духу Светом и преносио Његову благодат. Можда нам богонадахнута забрана апостола Павла „ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5,15) свима показује пут који треба да следимо. У црквеним сукобима међу браћом нема победника. Али када се измиримо, нико није изгубљен. Сви су благословени. Северна Кореја се споразумела са Јужном Корејом, па зар ми који се сваког дана молимо са „Оче наш“ у нашим срцима и на нашим уснама не можемо да се сложимо једни са другима? Молимо се усрдно да нам Господ подари „избављење од искушења“ и да нас „води“ брзо ка покајању (metanoia) и „опроштају“. Амин. Извор: Теологија.нет

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 24. марта, са свештенством Свету архијерејску литургију и помен жртавама НАТО бомбардовања 1999. и принцу Михаилу Петровићу у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. У бесједи након Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је подсјетио на Велики Критски сабор из 2016. године, истичући да се ради о изузетном догађају у животу Цркве православне и читавога свијета у новије вријеме, који је између осталих одлука потрдио и одлуке Сабора из 14. вијека за вријеме Светога Григорија Паламе чијем молитвеном спомену је посвећена друга недеља свете Четрдесетнице. „Свети Григорије Палама био је велики учитељ, истински и прави пастир Цркве Божије, Светогорац, као и наш отац Свети Сава, који се молио чудесном молитвом Господе просвети таму моју“, казао је владика и додао да је Свети Григорије говорио да нема веће потребе за човјека на земљи него да Бог просвети ум његов, срце и душу, његову таму. Појаснио је да је и сва његова наука била у знаку тог учења о вјечној божанској свјетлости која је засијала са лица Христовога приликом Преображења на Таворској гори, која просвјећује сваког човјека који долази у овај свијет. „На тим Саборима је посвједочена и потврђена велика истина да је Бог свјетлост, да почива у неизрецивој свјетлости и њоме обасјава и прожима овај свијет, и да је човјек биће рођено да постане причасник и заједничар те божанске свјетлости.“ Подсјетивши да је прошле недеље прослављена побједа Православља над бројним јересима, нарочито побједа над иконоборством, када је Црква вратила поштовање икона и моштију светих, владика је казао да је Свети Григорије Палама наставио то свето дјело Великог сабора. „Бранећи вјеру православну и учење да је Бог неизрецив по својој суштини невидљив, недоступан, и да је тајна божанске суштине само присутна у Оцу и Сину и Духу Светоме, али да Бог и свијет и творевину Своју, посебно човјека, не лишава те божанске силе, него му даје могућност да буде причасник божанске свјетлости – живога Бога. То је суштина црквеног учења и до тада, а то је потврдио и Свети Григорије Палама“, казао је владика и додао да је због тога Свети Григорије страдао од ондашњих моћника у Византијском царству. Митрополит је је казао да данас треба да се сјетимо и књаза Михаила Петровића, значајне личности у нашој новијој историји, који се прије 33 године на данаши дан упокојио, а који је, 1921. године када је умро краљ Никола, проглашен за посљедњег престолонасљедника Краљевине Црне Горе: „Михаило Петровић, књаз Рашке, како га је именовао краљ Никола, упокојио се у Паризу гдје је и сахрањен. Наша влада припрема повратак потомства краља Николе у Црну Гору и то је добра, велика и мудра идеја. Само да Бог даде разума да их сахране на дворско гробље код Цетињског манастира, гдје је и предвидио краљ Никола.“ Митрополит је подијелио и сјећање на сусрете са књазом у Паризу, истичући његово залагање као насљедника Петровића, да се не руши Црква на Ловћену, са посебним освртом на разговор који су водили 1974. године. Подсјетио је на реченицу краљице Милене, коју му је њен унук, књаз Михаило, тада рекао а владика записао у предговору његових мемаора, који су штампани прије 15 година, да он није и неће бити краљ Црне Горе. Поштујући то, када су наши сепаратисти са фашистичком Италијом тражили обнову краљевине, књаз Михаило је одбио то због чега читаво вријем рата провео у заточеништву. Говорећи о НАТО бомбардовању СРЈ, Митрополит је подсјетио да су прве бомбе пале на Црну Гору када је убијен војник Саша Стајић у Даниловгрду а послије њега око 2000 људи. Од посљедица бомбардовања и данас умиру људи а међу њима је и један дио италијанских војника који су били при Кфору на КиМ. По његовим ријечима злочиначки НАТО пакт је наставио безбожно дјело крсташа, освајачког покрета из древних времена који су ратовали наводно за ослобађање Гроба Христовога, као и дјела других освајача: „Оно што су радили крсташи, Наполеон, Мусолини, Хитлер, у наше вријеме НАТО пакт наставља. То безбожно освајачко и отимачко дјело које се пројавило први пут послије Другог свјетског рата бомбардовањем БиХ, Републике Српске, КиМ, Србије и Црне Горе данас се наставља и у Азији и у Украјини.“ Митрополит је позвао да се помолимо Богу да врати разум онима који управљају Европом и Америком да се отријезне и ослободе духа тирјанства и врате поштовању својих часних народа, у којима има доста и оних који знају да је НАТО извршио велики злочин и то свједоче: „Нека би Бог молитвама Светога Григорија Паламе све земаљске народе просветио светлошћу истине и мудрости Божије, свјетлошћу Богољубља и братољубља, и данас, и сјутра, и у вјекове вјекова, амин!“ Након Светога причешћа, Високопреосвећени Митрополит је служио помен књазу Михаилу Петровићу, породици Петровић, владарима Црне Горе и свима који су пострадали од злочиначког НАТО бомбардовања које је започето на данашњи дан 1999. Митрополит је казао да је НАТО пакт и то бомбардовање срамота часних европских народа. Изразио је наду да ће они да схвате да се не може на злочину градити будућност људскога рода и човјечанства, као што се не може ни на нацифашизму, бољшевизму, титоизму.. Пожеливши свима пострадалима и дивном књазу Михаилу покој душе, а присутнима здравље и спасење, владика Амфилохије је изразио задовољство због напредовања живописа у Храму Светог Јована Владимира, једног од најљепших храмова у Еворпи: „Црква Божија се против демонске силе и зла бори са светињама, светим моштима, молитвама, љубављу и са бригом о свом људскоме роду. Тако је и овај хиљадугодишњи спомен великога Христовога страдалника Јована Владимира засијао овдје, као што се обнављају и други храмови широм православне васељене.“ Помолио се за љубав, мир међу Украјинцима, и да не скрнаве светиње због интереса међународних и домаћих моћника који покушавају да разоре јединство благословеног народа Светога Владимира Кијевскога, Светог Антонија и Теодосија Печерских. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да без јединства Цркве православне нема будућности, не само православља и православних народа, него Европе и свијета. „У јединству једне свете саборне и апостолске Цркве Божије православне је будућност Европе, Америке и свијета.“ На крају службе протојереј-стеврофор Слободан Зековић, старјешина Саборног Храма Светог Јована Владимира заблагодарио је Митрополиту на благословима које је донио у Бар и у овај свети храм, а заједничарење је на његов позив настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом литургијом, коју је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске и благосиљањем славског колача у подгоричком насељљу Момишићи данас је прослављен празник Светих Мученика севастисјких, и Светих новојављених Мученика момишићких чије мошти почивају у цркви Светог великомученика Георгија и њима посвећеној након њиховог јављања. У литургијској проповиједи ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић рекао је да нас Господ окупља на сваки дан и на сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење. „Господ нас позива својим позивом јеванђелским кад каже: Остави све и хајде за мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају и одвајају од овога живота и његов поглед упућују ка нечему већем од овога живота“, казао је он. Додао је да тај позив Госпшодњи најбоље показује којим је начин људскога спасења. „Тешко је оставити све. Може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу и оде на други континент. Али не може се одвојитио сам од себе и од својке нарави… И на крају нам увијек остаје да се рвамо сами са собом и са чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, да себи угодимо, па је бивало људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели и пили, рекао би човјек ‘ух, види како се мучи и подвизава’, а он уствари храни сасм себе, своју сујету тако што је поставио себе у центар неке своје замисли“, рекао је отац Гојко. Ректор Цетињске Богословије је нагласио да оставити све значи оставити све оно што је теби угодно. „Оставити све – то значи: остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки – оставили себе ради другога“, поручио је отац Гојко Перовић. Казао је да је оставити овај живот могуће само ако нам је јасно да постоји јој неки живот осим овога земаљскога.„То је права вјера. И хвала Богу да то није остало тамо негдје давно, у вр ијеме севастијских Мученика, па ни давно, у вријеме момишићких Мученика. Сваки од нас данас живимо у овом дану, у часном Васкршњем постру, разапет пред тим Господњим позивом. За хришћанина то увијек значи послушати онога другога, акроз њега послушати ријечи Божје“, истакао је он.Казао је да ми данас имамо севастијске и момишићке Мученике, али и примјер Дарка Вујошевића. „То је онај момак који се придружио Мученицима севастијским и момишићким испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе: Хвала Богу да живимо у народу, граду и у вријеме таквога човјека“, рекао је отац Гојко и додао да ово није моменат да уздижемо људе, па ни тог момека. „Него да кроз његов примјер опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту. То није било случајно. И свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини. Него су сви рекли: Е, хвала Богу да се нашао неко такав“, закључио је протојкереј-ставрофор Гојко Перовић. Старјешина цркве протојереј Никола Пејовић је честитао данашњи празник и сабрање, као и салву Удружењу добровољних давалаца крви које носи име Мученика момишићких. „Ово мјесто нас призива на ријеч Христову да љубимо једни друге да бионас Отац наш небески познао по томе. Ово мјесто је мјесто те истинске жртвене љубави која се остварила кроз подвиг Момишићких мученика око којих се ми овдје сабирамо“, рекао је отац Никола. Захвалио је браћи свештеницима, монахињама из манастира Ћелија Пиперска и домаћину славе Балши Поповићу, као и свим учесницима данашње светковине у Момишићима. Уручио је захвалнице најзаслужнијима за успјешну организацију прошлогодишње јубиларне прославе 330 година од страдања Момишићких мученика. Домаћин славе Балша Поповић поздравио је све присутне и предао домаћинство за наредну годину свом рођаку Обраду Поповићу. Уз трпезу љубави приређен је и богат духовни и културно-умјетнички програм. Рајо Војиновић Фото: Борис Мусић фотогалерија

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одликовао је 17. марта 2019. године, у Недељу Православља, у храму Христа Спаситеља у Москви др Славенка Терзића, амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији, орденом Преподобног Серафима Саровског (III степена) за допринос у развоју односа Руске и Српске Православне Цркве. Свечаности су, поред Његове Светости, присуствовали и председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије Митрополит волоколамски г. Иларион, настојатељ Подворја Српске Православне Цркве и викар Патријарха српског Епископ моравички г. Антоније, као и заменик и секретар председника председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов и протојереј Игор Јакимчук. Извор: Српска Православна Црква

У више помесних Православних Цркава став Српске Православне Цркве наилази на одобравање и честитање. Ипак, код неких који су нам писали јавља се недоумица да ли то наша Црква прекида општење са Васељенским Патријархом јер је он први саслуживао са Епифанијем, човеком без благодати архијерејства, позивајући се на своја права и привилегије Првога и некако превиђајући – привремено, надам се – реч Христову да је у Цркви први онај ко хоће да свима буде слуга, по угледу на Њега, Првога у апсолутном смислу, али Првога Који није дошао да Му служе него да служи и да живот Свој положи за многе, за све. Неки сајтови, штавише, било из неразумевања било из рђаве намере, тврде, ни мање ни више, него да је наша Црква прекинула општење са Цариградском Црквом у целини. У вези с тим нудим следећа размишљања и објашњења. Општење међу Црквама се не прекида тек тако. Лако га је прекинути, али много теже га је васпоставити. О прекиду општења са Цариградом у синодском тексту уопште нема помена. Ни Московска Патријаршија, упркос прекиду у знак свог најоштријег протеста због поступка Цариграда у Украјини, ипак не иде до краја – задржава, бар делимично, општење са Светом Гором, у првом реду са манастиром Светог Пантелејмона. Уосталом, и у самој Цариградској Патријаршији има истакнутих архијереја и теолога који нису сагласни са акцијом Светејшег патријарха Вартоломеја у Украјини (пример: митрополит Калист Вер). Пред оваквим изазовима и искушењима не поступа се исхитрено него са расуђивањем, у нади да ће благодат Духа Светог ускоро исцелити наше немоћи. Истовремено, међутим, не може се пренебрегнути општеобавезујућа канонска норма да нема општења са изопштенима, што ће рећи са онима који су добровољно и самовољно лишили себе благодатне заједнице. Не може се и не сме се брисати суштинска разлика између Цркве и раскола, између законитих наследника светих апостола и „самосветих” самозванаца. Притом је посреди однос према појединцима у епископату, клиру и народу, а не према Црквама као таквим. Стога наш Свети Синод указује, одговорно и благовремено, на ову канонску норму и позива на њену примену, али без журбе, са расуђивањем, чинећи све што је могуће да Господ врати Цркви благодатни дар јединства. Стога и каже да препоручује својим јерарсима и клирицима да се клоне општења са онима који су у очигледном канонском проблему (дакле, не захтева и не наређује да обавезно и неизоставно прекину општење, и то одмах, пре саборног и саборског одлучивања). Уосталом, тако крупна, тешка и далекосежна одлука каква би била одлука о прекиду општења излази из оквира надлежности Синода: њу може донети само Сабор свих архијереја. По мом скромном личном мишљењу, синодска препорука значи да ће они који је буду примењивали ићи путем освештане канонске акривије, док ће они који је засад не примењују бити на путу легитимне канонске икономије. Чиме ће се све завршити, Бог једини зна. Ако помесне Православне Цркве одоле свим притисцима који су за очекивање и остану при досадашњем заједничком ставу да не признају Денисенка, Думенка и осталу дружину, то ће у пракси значити општу сагласност са принципијелним ставом наше Цркве. Ако пак неке Цркве попусте, то ће неминовно проузроковати крај икономијског периода наде и ишчекивања и почетак велике смутње, са још крхкијим јединством, чак и у окриљу једне те исте помесне Цркве. Биће то увод у дуготрајни канонски хаос, а можда, не дао Бог, и у доктринарне, еклисиолошке несугласице и спорове. Када раскол прате догматске међусобице, онда се оне временом само заоштравају, а раскол продубљује, тако да, уколико раскол потраје, само Дух Свети може уклонити раздоре међу Црквама. Историја Цркве је препуна примерâ који ову жалосну истину потврђују. Дај Боже да нам она буде учитељица живота, те да се поново зацари јединство, мир, слога и љубав међу Црквама Божјим, а понајпре међу њиховим предстојатељима, архипастирима и пастирима, призваним да буду следбеници јединог Доброг Пастира, Господа нашег Исуса Христа! Епископ новосадски и бачки др Иринеј Извор: Епархија бачка

Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве. После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи: 1. Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године. 2. Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем. 3. Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву. 4. Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”). 5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења. * Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква

У свечаној дворани Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, протојереј Жељко Латиновић је одржао предавање Смисао и значај аутокефалије Српске Цркве. Поводом јубилеја 800 година аутокефалије наше помесне Цркве предавање је одржено 1. марта 2019. године у организацији Црквене општине Сремски Карловци и Православне омладнске заједнице и саветовалишта Ангелијанум.

„Искупљење и спасење, победу над грехом, смрћу и ђаволом и нови живот, који нам је Христос даровао Собом и у Себи, Својом смрћу и васкрсењем, ми људи добијамо само под условом учествовања и тесног сједињења са Спаситељем, нашом вером, у Цркви, која је Тело Спаситељево, дакле ‘тело спасења’. Ово учешће и ово сједињење са Црквом као Телом Христовим, као основном и једином Светом Тајном нашег спасења и нашег обожења, врши се кроз Свете Тајне Цркве, а пре свега Светом Тајном Крштења, Миропомазања и Евхаристије, тј. Причешћа. У овим Светим Тајнама, чија је круна или испуњење Божанствена евхаристија, ми се сједињујемо са Спаситељем и учествујемо у његовом дарованом нам спасењу и у његовом теандричком (богочовечанском) животу, и у Његовој нествореној Божанској благодати. Светим Тајнама ми постајемо удови и учесници Христовог Тела, сутелесници Њему (Еф 5, 30; 3, 6) сакривени и саживотни у Њему.“ Епископ Атанасије (Јевтић), Аскетика

Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј упутио је следеће писмо Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју, у вези са званичним ставом Српске Православне Цркве о украјинском питању. Везано за Ваше писмо од 24.децембра 2018. протокол бр. 1119 у вези са вашим поступцима у Украјини, Београд, 6. фебруар 2019. Године. Ваша Светости, Примивши Ваше писмо од 24. децембра (протокол бр. 1119), у коме сте били љубазни да саопштите шта сте учинили у Украјини у вези са постојећим проблемима, и затражили од нас и наше Цркве да прихватимо Ваше поступке и предузете мере, одговарамо онако како би требалo у складу са нашом савешћу. Пре свега, подсећамо Вас да је став наше Цркве, једногласно изражен на најслужбенији и најодговорнији начин од стране Сабрања наших епископâ , саопштен од сâмог почетка, пре супротстављања било којој сестринској аутокефалној Цркви. Међутим, Ви се нисте огласили, и нисте чак ни потврдили примјем нашег писма. На исти начин, позив који је уследио, или, боље речено, крик тескобе нашег Светог Архијерејског Синода, Ви сте игнорисали. Као и наш братски захтев током нашег сусрета и сабрања у Солуну, да не журите по овом питању, већ да послушате гласове већине прeдстојатеља и синодâ локалних Цркавâ Православне вере, и да размотрите ово питање помирљиво и на православни начин уместо једнострано и самостално. Одговарајући на Ваш захтев, Ваша Светости, нећемо се осврнути на слабе или неосноване тачке Вашег размишљања, помоћу којих мотивишете и оправдавате своје поступке и поступке Вашег Светог Синода по овом питању, с обзиром да је наша критика ових поступака већ била изложена у писму које је послала наша Црква. Дакле, поред формално (или боље речено) нових података који се тичу овог питања, овде представљамо наш нови коментар ситуације и настављамо да изражавамо наш став: 1. Српска Православна Црква не признаје Ваше очигледно неканонско „упадање“ у канонску територију Пресвете руске Цркве, с обзиром да се Кијевска Митрополија не може идентификовати, чак ни у најмањем степену, са садашњом „Украјином“, коју чине десетак других епархијâ. Кијевска Митрополија је у надлежност Московске патријаршије од 1686. године, што се може закључити на основу докумената константинопољског патријарха Дионисија IV, на основу одлука које су донели његови наследници, и од "Тактика", "Синтагме", „Диптиха“, "Календара" и “Алманаха” који су издати од тада, не само од стране других Цркава, него и од сâме Цариградске патријаршије, па чак и од Ваших личних изјава и примедби изнетих до априла 2018. године. 2. Истовремено, не признајемо “Цркву Украјине” која је проглашена аутокефалном, али која канонски не постоји, и у стварности је наметнута силом и представља вештачку “конфедерацију” украјинских расколничких малих група (које се већ супротстављају једни другима и неодољиво крећу према подели). Расколници су остали расколници. Једном расколници остају увек расколници, осим случајева искреног преобраћења и дубоког покајања. Једина Црква коју Српска Црква признаје је Украјинска Православна Црква на чијем челу је Његово Блаженство Митрополит Онуфрије Кијевски и целе Украјине. 3. Из тога следи да ми не признајемо “Сабор” Кијева, погрешно назван “Сабор уједињења”, у коме није учествовао ни један јерарх канонске Украјинске Православне Цркве, пошто сте дан пре и без канонског допуста своје Цркве примили Александра Драбинка и Симеона Винитског у Вашу најсветијуј Цркву. Сцене које су окруживале климу и позадину ове чудне гомиле, да избегнем оштрију реч, познате су Вама као и нама. Дакле, немојмо их спомињати! Према нашем мишљењу, овде се ради о псеудо, анти-уједињујућем, раздвајајућем и подељеном савету, који још више проширује јаз отуђења и дезинтеграције несрећне Украјине. Због свих ових разлога, Српска Црква сматра ове неканонске одлуке неважећим и стога за њу ни на који начин обавезујућим. 4. Не признајемо шизматичку хијерархију као православну јерархију, нити расколничко свештенство као православно свештенство, јер они који припадају Денисенковом клану добили су своје "постојање" од јерарха који је био лишен свог чина, јерарха који је био сврнут, изопштен и анатемисан од стране Цркве (чињеница коју сте ви званично признали у то време), док су припадници Малетићевог клана лишени апостолског наслеђа и свештенства уопште. Ни један документ, Ваша Светости и драги брате у Христу, ни „потез оловком“, не може никада да трансформише оно што је било у оно што није, нити оно што не постоји у постојање. С тога не признајемо г. Думенка (Епифанија) за јерарха, а да и не помињемо примата аутокефалне Цркве. Овај други квалитет није чак признао ни његов "духовни отац", господин Денисенко, "прави примат" доживотно, а још више, "патријарх". 5. Коначно, ми смо дужни, према правилима, препоручити њиховим преосвештенствима нашим јерарсима и часним члановима нашег клира, да се уздрже од литургијског и канонског заједништва, не само са горе поменутим г.Епифанијем (Думенком) и онима који су са њим, него и са онима који саслужују и који су у заједништву са њим, са јерарсима и припадницима свештенства, према канонском принципу по коме онај ко комуницира са екскомуницираним постаје сам изопштен. У закључку, "јадикујући и плачући" због уништеног јединства наше свете Православне и Католичанске Цркве, тражимо поново, молимо усрдно, и преклињемо Вашу Светост да размотрите одлуке које сте до сада донели и да вратите претходну блажену љубав као и јединство локалних светих Цркавâ Божјих, јер ништа није потребније и није драгоценије од љубави, мира и слоге међу браћом. Рекавши то, остајемо у љубави и поштовању, Ваш унесрећен брат у Христу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ, Председник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Извор: Orthodoxie.com (превод са енглеског, Поуке.орг)

Предавање Архиепископа цетињског Митрополита црногорско – приморског г. Амфилохија у Културном центру Србије у Паризу на тему „Устројство Цркве: Појам аутокефалије и организација Православне цркве на Западу“: „Дакле говорићемо о устројству Цркве кроз вјекове, до наших дана, нарочито устројству Православне цркве. Срце Цркве је Света евхаристија, Тајна вечера Христова када је Господ за вријеме празновања Јеврејске Пасхе сабрао Своје прве ученике, када им је опрао ноге и узео хљеб у Своје руке и рекао ученицима Узмите, једите, ово је тијело Моје, а послије тога је по вечери чашу узео и рекао Узмите , пијте ово је крв Моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива на спасење свијета. Та Тајна вечера је срце хришћанства. Бог је постао човјек, да би човјек постао Бог. На тој Светој евхаристији је утемељена Црква Христова, на Његовом распећу, Његовом васкрсењу, и силаску Духа Светога на прве ученике, на прву Цркву Христову. Тако је Христос био и остао глава Цркве, једина истинска глава Цркве, а Дух Свети је душа Цркве. И Црква су они који се сабирају око те главе и који примају Духа Светога кроз вјекове. И тако се онда из града Јерусалима Црква почела ширити по Палестини, до Дамаска… и тако редом широм свијета. Данас нема мјеста на земаљском шару гдје се та Света литургија, Тајна вечера Христова, не служи и не врши. Христос је рекао Својим ученицима Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, и учите их да држе све што сам вам заповједио. Тако да данас Цркви Христовој припадају сви земаљски народи, без обзира којим језицима говорили. Дакле, у свим земаљским народима има оних који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, и који постају чланови Цркве Божије. У Цркви се открива тајна Бога, као Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Бог у кога ми вјерујемо није неки усамљени на небесима, него је Отац који вјечно воли Свога Сина, и Дух Свети који је веза између Оца и Сина, као вјечна љубав.Тако да они који постају чланови Цркве, они припадају тој Божанској, Светотројичној заједници. Бог је љубав, и човјек је биће створено да буде љубав – вјечна љубав. Дакле, љубав није просто нека земаљска емоција, него је то својство вјечнога Бога, које постаје и својство човјека, рођеног као пролазно биће, али рођеног са том љубављу за вјечност. Управо та љубав Божанска, Бог као љубав, је оно што чини људску заједницу заједницом љубави, не само у времену него у вјечности. То је оно што називамо Царством небеским. Та заједница, заједница Бога и човјека, која је остварена преко Богочовјека је призвање и свеукупне Божије творевине и човјека, и људске заједнице, као такве. То је оно што изворна Црква, како је ми називамо Православна црква, чува као зеницу ока. И епископ, презвитер, ђакон су они који сабирају ту Цркву око Свете евхаристије. Као што је говорио Свети Игњатије Богоносац, онај велики мученик из првих вјекова, „тамо гдје је епископ, са презвитерима и ђаконима, и заједно са народом гдје служе Божанствену литургију тамо је једна Света католичанска и апостолска црква“. Кроз времена, дакле, Црква се ширила прво у Палестини, Малој Азији. Свети апостоли су били први проповједници Цркве Христове, нарочито апостоли Петар и Павле. Свуда гдје су стигли у та времена су проповједали, а послије њихови наследници су наставили то њихово апостолско дјело ширења Цркве Божије. Поједина мјеста су постали главни центри те Цркве, ту гдје су формиране тзв. самосталне Цркве. То је била Црква у Јерусалиму, Црква у Антиохији, Александрији, Риму, онда редом у другим мјестима, па у Новом Риму – Цариграду када је цар Константин пренио своју пријестоницу у градић Визант. Тамо гдје су стигли и проповиједали Јеванђеље апостоли, то су биле тзв. Апостолске цркве – Александрија Апостола Марка , Антиохија Апостола Павла и Петра, Јерусалим гдје су били сви апостоли, и наравно и Рим гдје су били апостоли Петар и Павле, гдје су и мученички пострадали. Све до Кијева који се данас често помиње, тамо је стизао Апостол Андреј. Ти градови који су били централни у једном дијелу Римске империје звали су се Митрополијски градови, па отуда су се и ти епископи у њима звали митрополитима. Од најранијих времена посебно мјесто у Цркви играо је град Рим, као пријестонице Римскога царства, а онда послије Нови Рим. Први Рим је вршио мисију на Западу, црковну мисију, и слао мисионаре до Велике Британије, до данашње Њемачке. Нови Рим је опет организовао црквени живот у границама источног Ромејског царства. Дуго времена је важила такозвана Пентархија, пет Патријашија које су биле најглавније Цркве тога времена. Наравно, Рим као престоница Римског царства до цара Константина је од самог почетка играо посебну улогу. Послије њега то је Нови Рим. Наравно Рим је добио на значају у Цркви јер су ту проповиједали Јеванђеље апостоли Петар и Павле, првоврховни апостоли, што су они ту и мученички пострадали. Али није то и једини разлог због кога је Рим добио то своје мјесто. То се види и по Новом Риму, по Цариграду. Од времена цара Константина, који преноси престоницу у Нови Рим долази до такозване симфоније између државе и власти и Цркве. Занимљиво је да је неки од римокатоличких теолога, и с правом, тврдио да се тек од од четвртог вијека потенцира улога Апостола Петра у Риму и његов значај, њега као главе Цркве. До тада је присуство цара било веома битно, као што је сада Нови Рим управо добио значај јер је тамо сад био цар. Имамо од времена Цара Константина до пада Цариграда, 453. године, а ја бих рекао и до мученичке смрти царске руске породице прије 100 година, тзв. Константиновски перод историје Цркве. Већ је један руски монах у XV вијеку послије пада Цариграда, мислим да се звао Филотеј, када је дошло до јачања Руског царства, рекао како је „први Рим отпао, други Рим је пао, трећи Рим је Москва, четвртог неће бити“. Међутим, по мом схватању, убиством царске породице прије 100 година, нестало је и трећег Рима, и четвртог заиста бити неће. Вашингтон би хтио да игра улогу четвртог Рима, али бојим се без Цркве Божије и без цара, иако амерички предсједник преузима улоге царског не може. Имамо један развој хришћанства у оквирима Западне цркве и у оквирима Источне цркве, нарочито од XI вијека. Први Рим је покушао, и на Западу је то успио, да преузме првенство у своје руке. Покушао је да то наметне и Православном истоку који то није прихватио. Од III вијека, од времена цара Константина, и послије њега, и послије Другог Васељенског сабора, с обзиром да се тамо нашао цар, онда је епископ Новога Рима, како се назвао, добио исту част и почаст, као што је имао и епископ Првог Рима. На основу тих одлука неких Васељенских сабора, кад је дошло до одвајања Западне цркве од Источне, Цариградски патријарх до данас има ту претензију, част да буде првопрестолна Црква на Православном истоку. Једно је сигурно: и првом Риму и другом Риму су историјски разлози дали то мјесто у историји Цркве. То није утемељено на Новом завјету, на Христовој науци, на Јеванђељу, иако се тврди да је Апостол Петар био онај којег је Христос посебно изабрао за свог наследника. У сваком случају једно је јасно да су сви апостоли имали иста пуномоћја, исту власт. Ја сам упознао садашњег Папу, Франчиска, кад сам био у Буенос Аиресу, Аргентини. Он је веома једноставан човјек, личи на нашег Патријарха Павла својом једноставношћу. Био сам на његовом устоличењу 2013. године у Риму. Сједели смо за вечером прије његовог устоличења, па ја њему кажем: Познавао сам и Павла Vi, и Јована Павла II и Бенедикта XVI, познавао сам и био код њих као представник наше Цркве. Сваки од њих је оставио нешто за дијалог са осталим хришћанима, па очекујемо и од Вас, да и Ви нешто оставите. Па шта бих ја то требало да оставим? Ја њему кажем: Ових дана сте дали једну изјаву, да је Христос глава Цркве. Да знате да сте обрадовали све православне хришћане у свијету том својом изјавом. А то што би Ви могли да помогнете је то да одлуке Првог Ватиканског концила 1870. године промијените. Док сам студирао у Риму говорио ми је један Енглез Џемс, англиканац па је примио римокатолицизам, са којим сам заједно студирао: Ристо, имам једну идеју! А коју идеју имаш Џемсе? Хоћу да се кандидујем за Римског папу. Дивна идеја, само ко ће да те гласа? А он каже: Ја ћу да се презентирам као кандидат, и кад ме изаберу, пошто ћу постати папа, а пошто је папа непогрешив, онда ћу донијети непогрешиву одлуку да папа није непогрешив. Кажем ја њему: Џемсе имаш један глас! То сам рекао и Његовој светости Папи Франческу, да се промијени та Одлука првог Ватиканског концила, гдје се каже да је епископ Рима сам по себи, а не по сагласности Цркве: Дакле, ако то промијените Ваша Светости онда ће брзо да се обједини Црква Христова.и да постане једна. Имајте у виду да никада Црква Истока, православна, не може прихватити ту непогрешивост човјека, како је то дефинисано на Првом ватиканском концилу. Имам утисак да Папа Франчиско има код себе тога духа, да то што је Римска црква догматизовала папаски примат је људско искушење. То је искушење које је било и на Истоку, у православљу, и остало до наших времена. А у Цркви Божијој, онаквој какву је Христос основао, једини и први је онај који је Бог и који је постао човјек – Богочовјек. Православни исток је сачувао управо ту саборност као основу свога устројства. Тако да је у Прославној цркви, и на локалном нивоу, али и на Васељенском плану, Сабори су они који одлучују о свим битним питањима живота Цркве. На Западу, у Риму, ипак је папа онај који доноси коначне одлуке. Муж и жена се свађају ко је први, дјеца исто тако, у било којој заједници људској постоји једна таква тенденција. Тако и у Цркви. Зато је веома битно да Црква сачува своје изворно устројство. Православна црква је то сачувала, али кажем и ту има искушења. Ево, видите сада ова збивања око Украјине. Ту је многоуважени наш Патријарх васељенски Вартоломеј, сматрао да то припада њему, да даје аутокефалију Украјинској цркви, и да поништава одлуку од прије 300 година, да би онда могао да примијени оно што је сада замислио. Ми сви поштујемо цариградског Патријарха, и првопрестолну Цариградску цркву у православљу. Међутим, то њему не даје право да може да се понаша онако као што је урадио сада са Украјином. Он то заснива на томе да је Цариградски патријарх давао самосталност помјесним Црквама Истока скоро 1000 година, међу којима је и самосталност наше помјесне Српске цркве прије 800 година, онда и остале помјесне Цркве које су настале на Истоку. Он је то давао у оним оквирима и на оним мјестима, оним Црквама које су припадале њему као Цариградском патријарху, јер сви словенски народи и Цркве су били у орбиту Цариграда као државе, као царске власти. Те одлуке су опстале и признате од Сабора до наших времена. Не само то, него и на овом великом Сабору на Криту, признато је четрнаест аутокефалних Цркава. И самим тим оне нијесу више у надлежности Патријарха цариградског, чим је Сабор онај који је коначно то потврдио. Ми сви поштујемо Патријарха Вартоломеја. Ми смо заједно у Риму студирали, и ја га зато посебно поштујем. Али то не значи да ћемо подржавати све његове одлуке. Ипак он није непогрешиви римски папа. Зато наша Црква није прихватила то признање аутокефалне цркве у Украјини. Да сви православни Украјинци прихватају аутокефалију, онда би то било нормално. Али, ипак већина православног народа Украјине припада канонској Цркви на челу са Митрополитом Онуфријем која је везана за Московску патријаршију. Тако да то није рјешење за питање украјинског народа, украјинске државе и Цркве у Украјини, него још дубље компликовање тога питања. И зато наша Црква умољава Царигрдаску патријаршију да сазове један Свеправославни сабор који ће то питање да ријеши. То исто предлажу и друге помјесне Цркве, видим, поред Московске патријаршије, то предлажу и Антиохијска патријаршија, и Кипарска црква…Сад, наравно, Цариград има то право да сазива саборе васељенске и ту је проблем ко ће да сазове тај сабор који једини може да ријеши, и који одувијек рјешава, таква питања у историји Цркве. Претпостављам да то може да уради и Антиохијска патријаршија, коју су такође основали апостоли Петар и Павле, и која је у своје вријеме и сазивала велике саборе црквене, или Александријска патријаршија. Али то треба, онда, да прихвати и Цариград. Цариград је добио то мјесто у Православној цркви, не на основу Јеванђеља или Откривења Божијег, него на основу историјских догађања. То и пише у Канонима који говоре о првенству Цариграда, који говоре да је он раван по части са епископом Првога Рима зато што је то царска престоница, и што је тамо Царски савјет. Ипак, сада је Цариград Истанбул, од 1453. године није више царска престоница. Према томе и епископ тога града не може имати једно мјесто које је имао кад је то била царска престоница. Цариград је мајка Цркава нас словенских Цркава, и Румунске цркве, али није мајка Црква Јерусалима, Александрије, Рима првога, Антиохије. У црквеним службама једина Црква која се назива мајка Црква је Јерусалимска. Она то јесте у ствари. Црква Истока и Запада, зашто да то заборављамо. То не смије нико да заборави, јер ипак ту се Христос родио, ту је живио, ту је разапет, ту је васкрсао из мртвих, вазнио се на небеса, ту је основана Црква Божија, ту је утемељена прва Евхаристија, прва Литургија, прво сабрање, а сва Црква није ништа друго него продужетак тога првога сабрања око Христа у Јерусалиму. Тако то је остало до данас, и све друге Цркве које се рађају оне треба да имају у виду ту чињеницу. Тако да послије ове константиновске историје Цркве, која започиње са царом Константином, а завршава се убиством царске руске породице, Црква хтјела – не хтјела, мора да се врати на оно устројство која је имала у прва три вијека, у вријеме великог гоњења хришћанства. Тамо у Дјелима апостолским није било првенства које је условљено историјским развојем, него у Дјелима апостолксим Први сабор 50. године пише изволи се Духу Светоме и нама. Ту је тај саборни каракарактер Цркве Божије. Дух Свети и Црква сабрана око Светог причешћа, око наследника апостола, око епископа, презвитера, ђакона то је оно што је мјера црквеног живота. Повратак првим вјековима устројства Цркве је, ја мислим, веома битан. Црква, дакле, саборна по својој природи, католичанска или католичка, како је називамо саборна је Црква. Сабор је оно што је мјерило њенога живота као што се види на Првом сабору описаном у Дјелима апостолским. То је неко моје осјећање саме Цркве. Лично мислим да би требала и Црква Запада да се прилагоди томе, да се врати и она по свом устројству, на оно како је то било у апостолска времена, и да Црква Истока преброди та искушења која се догађају и на Истоку.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска