Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 504 results

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 6. јануара 2019. године, на Бадње вече, вечерње са освећењем бадњака у храму Светог Саве на Врачару.Поред многобројног верног народа престонице, молитвеном чину прсуствовали су министар спољних послова г. Ивица Дачић и министар одбране Александар Вулин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  2. Васељенски патријарх Вартоломеј потписао је томос, односно документ о аутокефалности православне цркве у Украјини. Уочи потписивања документа одржан је молебан којем су, између осталих, присуствовали поглавар те цркве митрополит Епифаније, председник Украјине Петро Порошенко, шеф украјинске дипломатије Павел Климкин и председник парламента Андреј Парубиј. Након богослужења, Вартоломеј је у своју резиденцију примио украјинског председника и митрополита Епифанија, након чега су се вратили у Храм Светог Ђорђа где је потписан томос, јавља Спутњик, преноси Танјуг. После „ујединитељског сабора”, који је 15. децембра одржан у Кијеву, објављено је стварање украјинске аутокефалне цркве за чијег је поглавара изабран Епифаније Думенко. Руска православна црква је оценила да је тај скуп у Кијеву ништаван са канонске тачке гледишта и поручила да је могућност признавања Епифанија од стране помесних православних цркава тешко изводљив задатак. Извор: Политика
  3. Британско-скандинавска епархија Српске Православне Цркве 20. децембра 2018. године постала је богатија за нових преко хиљаду чланова. Наиме, тога дана у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Смедјериду (Краљевина Шведска) Владика британско-скандинавски г. Доситеј епархијским указом примио је у јурисдикцију Српске Православне Цркве парохију Свети Николај Мирликијски из Осла, која је кровна организација за још две мање парохије у Санднесу и Бергену, као и за манастир у Хурдалу, а који су се до тог дана налазили под окриљем Париског егзархата Руске Православне Цркве у Западној Европи, доскора делу Васељенске Патријаршије. Владика Доситеј, поред тога што је архимандриту Јоханесу Јохансену и јерођакону Серафиму Соренсену уручио званични епархијски акт о пријему у Српску Цркву, обавестио их је да је Свети Синод позитивно одговорио на молбу поменуте парохије из Осла да буде примљена у јурисдикцију Српске Православне Цркве. Како је том приликом, после потписивања акта, Епископ британско-скандинавски је истакао: -Ово је историјски дан за нашу помесну Цркву. Парохија Светог Николе из Осла најстарија је православна парохија на тлу Норвешке. Основана је 1931. године од руских досељеника који су после Октобарске револуције пред најездом бошљевика избегли из царске Русије. Бродом из Мурманска који је пловио према југу Европе, један део Руса задржао се у престоници Норвешке, где су после извесног времена, а услед потреба верујућих људи, основали парохију која је на неки начин била мајка-парохија за све остале парохије осниване после Другог светског рата. Временом су поред Руса чланови парохије постајали и остали православци који су се досељавали у Норвешку, тако да је данашњи састав парохије вишенационалан. Поред Руса, у парохији је и један део православних Норвежана, Украјинаца, Белоруса, Бугара, Еритрејаца, Срба и Македонаца који су у Норвешку долазили крајем седамдесетих година прошлог века. Служашчи свештеник у парохији и председник Црвене општине је архимандрит Јоханес Јохансен. Поред парохије из Осла, која у источном делу норвешке престонице поседује православни храм - једини у Ослу изграђен од темеља, под окриљем Српске Цркве од 20. децембра налазе се и парохија Преображења Господњег у месту Санднес (основана 1993. године), у западној Норвешкој, недалеко од знатно већег и познатијег града Ставангера, као и парохија у Бергену посвећена Светој Суниви Сељској (Норвешкој), основана 1993. године. У Санднесу постоји мали храм посвећен Светој мученици Јелисавети, док се у Бергену планира изградња храма у блиској будућности. У јурисдикцију Српске Православне Цркве ушао је и Свето-Тројицки Трифуновско-печенгски манастир у месту Хурдал, у округу Акершхус, удаљен од Осла око 90 километара. Манастир поседује храм изграђен по узору на цркву из Бање Рудничке на Косову, а која је страдала током последњих погрома после 1999. године. Манастирска црква је потпуно фрескописана, а фрескопис и иконостас урадили су мајстори из Србије. У оквиру манастирског комплекса у част Мајке Божје изграђен је омањи параклис изнад капије на главном улазу, као и параклис-брванара посвећен Светом Серафиму Саровском. Од непроцењиве духовне и културно-историјске вредности је и келија, која данас служи као мали параклис, у месту Неиден, у северној Норвешкој, у којој се подвизавао Преподобни Тrифун Колски и Печењгски (15/28. децембар), руски светитељ који је оставио дубоки траг и православни Норвежани га поштују подједнако много као и Руси у околини Мурманска. Преподобни је изградио скит на крајњем северу Норвешке, у области где су живели Сколти (посебан део Лапонаца којих данас има око 700 и живе у Финској и Норвешкој). Келија-параклис је посвећена Светом Георгију Победоносцу, а код сколтског живља и данас живи сећање на монаха који је њихове претке привео Православљу. Келија Преподобног Трифуна у Неидену је део парохије Светог Николаја Мирликијског из Осла, тако да је и она од 20. децембра ушла у састав Британско-скандинавске епархије. Свечаном чину пријема у Британско-скандинавску епархију Српске Православне Цркве у манастиру Покрова Пресвете Богородице, поред домаћина, владике Доситеја (Мотике) и представника парохије из Осла архимандрита Јоханеса Јохансена и јерођакона Серафима (Соренсена), присуствовали су и клирици Британско-скандинавске епархије – архимандрит Доротеј (Форснер), настојатељ Свето-Тројицког манастира у месту Бредаред (Краљевина Шведска) и јереј Горан Спасојевић, свештеник у мисионарској парохији Успења Пресвете Богородице из града Сарпсброга (Краљевина Норвешка). После поздравног говора, на питање владике Доситеја, како се осећају после канонског пријема у Српску Православну Цркву гости из Осла одговорили су да је и за њих то посебан дан који су одавно желели и дуго чекали да се испуни. На крају, владика Доситеј обећао је новим клирицима Епархије да ће у најскорије време, када се за то створе услови, учинити прву канонску посету новопримљеним парохијама и њиховим члановима. јереј Горан Спасојевић Сарпсборг, Краљевина Норвешка Извор: Српска Православна Црква
  4. Српска Православна Црква својој духовној деци о БОЖИЋУ 2018. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14). Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). Рођење Господа нашега Исуса Христа је догађај који људску историју дели на два дела, на оно што се дешавало пре Његовог Рођења, а што разумемо као припрему људи за Месијин долазак, и на време после Његовог Рођења, у коме и ми живимо. Чак и они који из најразличитијих разлога не желе да помену Христово име и говоре о „старој“ и „новој“ ери, заправо на врло добар начин тумаче оно што Црква Христова већ две хиљаде година благовести: да је пре Христа све било старо, а са Христом је све ново, и човек, и његов живот, и целокупна историја (Отк 21, 5). Рођење Сина Божјег је за хришћане централни, кључни, најважнији догађај светске историје и његов смисао у апсолутној мери утемељује хришћански начин живота и хришћански поглед на свет. На ове темеље данас, када сте сабрани у светим храмовима, желимо да вас подсетимо, драга наша духовна децо. Истицање јеванђелских темеља православне вере никада није сувишно јер смо сви склони да, готово неприметно, у веру уносимо сопствене ставове. Нарочито лако се то дешава са судовима и ставовима света и времена у коме живимо и врло често њима просуђујемо Јеванђеље и њима тумачимо догађаје из историје спасења. А за хришћане је једино супротан поступак исправан. Јеванђеље, смисао догађаја из историје спасења и евхаристијско искуство живота у Цркви темеље нашу веру и суде свету и свакој историјској и цивилизацијској епохи. Почнимо најпре са благодарењем. Ко не жели или није способан да благодари, вероватно не може ништа од хришћанске вере да докучи (1 Сол 5, 8; Флп 4, 6). Ако смо неблагодарни, сматрамо да никоме ништа нисмо дужни и да нам све припада по нашим сопственим заслугама. У том случају не дугујемо ништа својим родитељима и прецима, друштву у коме живимо, ближњима са којима живимо, а понајмање смо дужни Богу. Тако се манифестује животни етос крајње саможивости који препознајемо и у времену у коме живимо. А итекако смо дужни и прецима, и родитељима, и друштву чији смо део, а посебно Богу. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога јединородног дао да нико ко верује у њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16). Отац нам Свога Сина даде, не као плату и награду за наш труд већ као незаслужени дар Његове љубави, јер „тако заволе свет“. Незаслужена плата се само и искључиво са крајњом благодарношћу може примити зато што је она, просто, дар. А поклања се онима који са љубављу данас приступају малом и „немоћном“ новорођеном детету Христу, јер се детету и не може другачије приступити осим са љубављу. Дете само речи љубави разуме, баш као што и Бог само језик љубави говори и разуме. А дар је потврда и знак љубави. Бог Отац нам данас дарује Свога Сина, а ми са љубављу у благодарности тај дар примамо. И тек на основу овог темељног става нашег хришћанског постојања можемо даље да говоримо о још неким аспектима данашњег Празника. Син Божји прима људску природу и у витлејемској пећини се рађа и полаже у јасле не престајући да бива Бог, а постајући потпуни човек, Богочовек. И ово је највећа тајна наше побожности да Бог може бити присутан у човеку (1 Тим 3, 16). Од Духа Светог и Марије Дјеве рађа се истинити Бог и истинити човек, Богочовек Исус Христос. Од тог давног витлејемског догађаја све је у човековом животу ново, исто тако као што је и ово био нов и јединствен догађај у историји (2 Кор 5, 17). Бог се нераскидиво сједињује са човеком и ко год се у крштењу и миропомазању роди од Духа Светог син је Очев, истина не по природи као Христос већ по благодати и усиновљењу (Гал 3, 26). Рађа се нови човек од Духа Светога, за спасење и вечни живот. И тако, Сâм Бог кроз Оваплоћење, а затим и наша вера, уздиже човека, и то сваког човека, на највеће могуће достојанство – да буде пројава Божје присутности у свету. „Видех лице твоје као да видех лице Божје“ (1 Мој 33, 10), говорио је праотац Јаков своме брату Исаву. Ово сведочанство братске љубави у потпуности је постало могуће после Оваплоћења Сина Божјег и оставља најдубље последице на наш однос према другим људима, знаним и незнаним, пријатељима и непријатељима, према свима који уђу у наш живот, као и према онима којима ми уђемо у живот – да само преко њих и кроз изражену љубав према њима води пут ка Богу. Подвигом да заволимо ближњег ми пројављујемо истинску и праву љубав према Богу. Онај ко каже да воли Бога Кога не види, а мрзи брата свога којега види, само лаже и себе и Бога (1 Јн 4, 20). Сви ми, рођени од Духа Светог, попут Богомладенца Христа, крштени и миропомазани, сви људи до дана данашњег, научени од Духа Светога, Који је Дух заједнице, исповедамо да човек једино у заједници љубави истински живи као човек. И позвани смо да такве везе градимо у браку, породици, ширем друштву, а свакако и у Цркви, која је по својој природи заједница љубави. Отуда је на почетку поменута саможивост и самодовољност заправо хула на Духа Светог, болест од које се одмах треба лечити чим се примете и најмањи знаци њеног постојања. Са овим мислима о благодарности, заједници и јединству као дару Духа Светог најављујемо вам, драга наша духовна децо, наступајућу 2019. годину у којој прослављамо велики јубилеј наше Цркве – осамсто година од добијања аутокефалије. Према сведочењу Доментијана и Теодосија, који „различитим речима исто кажу“, посвећење Светог Саве за првог српског архиепископа и добијање самосталности Српске Православне Цркве збили су се 1219. године у Никеји благодарећи љубави и разумевању византијског цара Теодора I Ласкариса и тадашњег цариградског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. Јасно је да се Свети Сава прихватио овог подвига, добијања аутокефалије из бриге за ближње, превазилазећи саможивост, у жељи да разједињене хришћане српске државе зближи и истински сједини у светој Литургији. Другим речима, чинио је што је чинио да нашим прецима, а и свима нама, пружи могућност да се истински нађемо заједно у Јеванђељу Христовом, у Цркви Његовој, у којој се сви народи и сви људи као деца Божја сједињују да се причесте животом Свете Тројице у једној, заједничкој Литургији као у предокушају Царства небеског. Добивши титулу „архиепископа све српске и поморске земље“, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи, трудећи се да, по Доментијановим речима, „душе христољубиве храни душекорисним беседама и духовним речима“. Испуњен Христом и свим духовним даровима, „потоке богословља свима изливаше“. У време светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, седиште Српске Цркве биће премештено дубоко у тадашњу унутрашњост државе, у Пећ. Ево, из Пећке Патријаршије, већ осам векова, Српска Црква сведочи свету благу вест Јеванђеља о новорођеном Богомладенцу Који долази у свет да Својим искупитељским делом спасе свет и човека. Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену. Борећи се за правду Божју и за Царство Божје и осветљавајући царство земаљско Царством небеским, позвани смо да посебну бригу покажемо према нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Свакодневно слушамо о „напретку и развоју људског друштва“ и о „посебној бризи за људска права“. Међутим, док ми, као и народи који нас окружују, имамо право на различите животне изборе, нашој браћи на Косову и Метохији одузимају чак и основно право на живот достојан човека. Зато сматрамо да је један од битних предуслова за решење проблема на Косову и Метохији изградња друштва заснованог на владавини права, у коме људи различитог порекла могу да живе у миру, уз пуну заштиту и поштовање свачијег верског, културног и народног идентитета. Говорити о трајнијем решењу проблема на Косову и Метохији без уважавања ових предуслова значило би прихватити ратно и поратно етничко чишћење и отимачину као свршен чин и одбацити све вредности на којима, бар начелно, почива хришћанска Европа, али и читав свет. Ми тражимо поштовање једног од основних хришћанских начела: „Све што хоћете да чине вама људи чините и ви њима” (Мт 7, 12). Све што захтевамо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији спремни смо да пружимо и пружамо и свим народима који живе или на Косову и Метохији или у другим крајевима Републике Србије. Али та слобода за српски народ и за све друге није могућа у самопроглашеној лажној држави Косово! То најбоље доказују догађаји наших дана: варварско лишавање српског народа на Косову и у Метохији намирницâ, лекова и других ствари неопходних за живот увођењем већ злогласних „такси”, сталне претње, хапшења и много шта друго, а најновије је оснивање такозване косовске војске, у циљу даљег застрашивања и коначног изгона свих Срба, како оних јужно од Ибра тако и оних северно од те српске реке. Поново истичемо да је за нас питање Косова и Метохије, између осталог, питање опстанка нашег народа, свештенства, монаштва и, нарочито, наших древних светиња, без којих не бисмо били оно што јесмо. Наше светиње нису само културно-историјски споменици већ имају дубљи смисао постојања, првенствено као места литургијског сабирања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих крајева Србије и света где Срби живе. У нади да ће нам радост новорођеног Богомладенца помоћи да заједно пронађемо пут и изиђемо из беспућа коме је узрок грех (Рим 7, 20), поздрављамо нашу браћу и сестре на Косову и Метохији у њиховим напорима да опстану и остану на заветној српској земљи, речима које Христос упућује Својим следбеницима кроз векове: „Не бој се, мало стадо!“ (Лк 12, 32). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет – вера ваша“ (1 Јн 5, 4). У исто време, остајемо у нади да ће и кривце за тежак положај наших сународника обасјати светлост Рођења Христовог и да ће и они схватити дубину греха који чине, не само према нама и нашој браћи и сестрама већ и према себи и своме потомству. Можда ће се сетити речи премудрог Соломона: „Праведне избавља правда њихова, а безаконици се хватају у својој злоћи“ (ПрС 11, 6). Са пастирском бригом и одговорношћу позивамо нашу браћу и сестре у Македонији који су у расколу да, у духу Христове љубави, схвате да је аутокефалија искључиво црквена институција и да она треба да доприноси напретку и учвршћивању јединства међу помесним Православним Црквама. У том смислу се Српска Православна Црква трудила и радила свих протеклих осам векова. Уколико би се, по логици овога света, аутокефалија схватала на другачији начин, као елемент државне суверености, националне посебности или одвајања, онда она не доприноси јединству и изграђивању Цркве већ подстиче самодовољност и саможивост, постаје и она, парадоксално, хула на Духа Светога. Исти позив упућујемо и онима који говоре о некаквој „Црногорској Цркви”, који остају слепи код очију јер не виде древну Митрополију црногорско-приморску. Они заборављају да спасење није условљено изјашњавањем ко је Србин, а ко Црногорац. Искушење је исто као и у нама блиској и братској Украјини, где такође острашћени шовинисти-русофоби, предвођени корумпираним политичарима, уз „асистенцију“ унијатâ и, нажалост, уз неканонско саучесништво Цариградске Патријаршије, продубише и проширише постојеће расколе и озбиљно угрозише јединство Православља у целини. Христос није дошао да спасе само јеврејски народ, иако је тај народ био изабран од Бога да све народе припреми за долазак Месије, већ је дошао као Спаситељ свих народа, ма како се они звали (Рим 10, 12) и ма како се у ком времену изјашњавали. Радост дарованог нам спасења, поклона на коме сви треба да благодаримо, заједно можемо доживети само кроз међусобно праштање и измирење. Имајући ово у виду, дубоко жалећи и саосећајући са српским и свим осталим жртвама несрећних ратова на простору Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, молимо се новорођеном Богомладенцу, Дародавцу сваког мира, да се мир коначно усели у наша срца, да опростимо једни другима јер је и Господ опростио нама сагрешења наша (2 Кор 5, 18). Једини начин да се ослободимо робовања прошлости и дневно-политичким интересима јесте праштање и помирење на које позивамо све народе са којима смо некада живели у једној држави. Посебно се обраћамо нашој духовној деци у расејању, од Америке до Азије, од Европе до Аустралије, и позивамо их да према свима увек и на сваком месту показују љубав на делу. Будите милостиви, не судите и не осуђујте, опраштајте, помажите једни другима (Лк 6, 37-38) и увек имајте на уму речи Христове: „Неће свако ко ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско но ко твори вољу Оца мојега који је на небесима“ (Мт 7, 21). Будите савесни и одговорни грађани земаља које су вам пружиле дом, молите се за градове у којима живите јер ће у њиховом добру и вама добро бити (Јер 29, 7), али никада не заборавите своју веру, језик и отаџбину, земљу ваших предака, натопљену крвљу мученикâ. Све вас, децо наша духовна, позивамо на међусобно разумевање, љубав и праштање. Чувајмо се тешких и неопрезно изговорених речи, имајући на уму да друштвено окружење у коме живимо стварамо управо речима. Благе речи лече, груба реч повређује, а ране од речи често су грубље и од физичких рана. Због тога нас премудри Соломон учи да су смрт и живот у моћи језика (ПрС 18, 21). Уколико видимо да нам ближњи наноси неправду, поступимо по јеванђелском начелу, разговарајмо са њим чинећи све што је у нашој моћи да добијемо брата свога (Мт 18, 15). Опраштајмо једни другима до седамдесет пута седам (Мт 18, 22), а у судовима које доносимо према другима руководимо се истином коју треба да образлажемо благо, са поштовањем, добре савести (2 Кор 4, 2). Благодарећи Господу на овоме дану, у коме, по речима светог Романа Слаткопојца, „Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном; анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде; ради нас се као мало дете роди превечни Бог“, јављамо свету велику радост и све вас поздрављамо сверадосним божићним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2019. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2018. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ИСИХИЈЕ Викарни Епископ диоклијски МЕТОДИЈЕ ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА: Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни Епископ стобијски ДАВИД Извор: Српска Православна Црква
  5. Светом архијерејском Литургијом коју су 27. децембра 2018. године, о празнику Светих мученика Тирса, Левкија, Филимона, Аполонија и других с њима, с верним народом, свештенством и монаштвом у манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу служили Преосвештена господа Епископи бихаћко-петровачки Сергије, пакрачко-славонски Јован и захумско-херцеговачки и приморски Димитрије отпочела је још једна редовна седница Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Преосвештеним Владикама у евхаристијском слављу саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Антонић и Ђорђе Теодоровић, протојереј Драган Гаћеша, јереј Огњен Тенџерић и ђакони Влада Вукановић и Милан Томашевић. После причешћа светим Даровима у којима су удео узели скоро сви окупљени, по свршетку свете Литургије, речима благодарности за учешће у молитвеном јединству и на посети овој нашој, изнад свега значајној светињи - нашем Новом Косову - архипастирском беседом браћу архијереје, свештени клир и вернике поздравио је Преосвештени Владика славонски г. Јован. Том приликом Владика је верном народу сестринских епископија Бихаћко-петровачке и Захумско-херцеговачке и њиховим архијерејима Сергију и Димитрију на молитвено помињање подарио део моштију Светих новомученика из Слобоштине. Доносећи благослове и молитве Светих новомученика ливањски, гламочкиг, дрварских, шушњарских и многих других, с благодарношћу за свети дан и свето место, пастирском беседом о Светим новомученицима Епископије бихаћко-петровачке окупљене је поздравио владика Сергије. После кратког освежења, оци архипастири и чланови Одбора за Јасеновац отпочели су и радни део седнице, а затим су у поподневним часовима у пратњи владике Јована посетили и светиње Пакраца, престоног града Епископије славонске. Извор: Српска Православна Црква
  6. Протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији „Света истина“ говори о најновијим догађајима везаним за украјински црквени раскол. Емисија је емитована на руској ТВ Цариград (ТВ Царьград).
  7. Поштовани православни родитељи, Годинама смо писали о опасности родне идеологије која се намеће нашем друштву и најважније – нашој деци. Владике руске, грчке и бугарске Цркве су већ подигле свој глас против џендер идеологије, о чему смо писали ОВДЕ. Пред вама је први теолошки текст (колико смо ми информисани) који разматра ову тему унутар Српске Цркве а потиче из Митрополије загребачко-љубљанске. Браво! Драго нам је да видимо да има православних теолога при нашој Цркви који су добро упућени у џендер идеологију и спремни су да се ухвате у коштац са њом. Надамо се да је ово само почетак и да ће се наши епископи лично и јасно огласити и поучити верни народ о родној идеологији која се крије иза „родне“ равноправности и Истамбулске конвенције. Редакција сајта Православни родитељ Напомена: Текст пред вама писао је православни теолог, а написан је на хрватском језику јер је намењен хрватском говорном подручју. Христос нам је дао као последњу своју Заповест да идемо и учимо све народе, јер вера у Распетог и Васкрслог Христа није вера само Руса, Срба и Грка већ свих људи без обзира на национално порекло који препознају да је Православна Црква лађа спасења. Неколико мисли о Истанбулској конвенцији и родној идеологији Већ неко вријеме у хрватској јавности траје расправа око ратификације Конвенције Вијећа Еуропе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у обитељи, скраћено назване Истанбулском конвенцијом, због тога што је усвојена у Истанбулу 11.05.2011. Католичка јавност оптужује ову Конвенцију за покушај увођења некршћанске родне идеологије у друштво. Православна Црква у нашим крајевима није заузела, барем засад, службени став о дотичној Конвенцији. Покушат ћемо у овом чланку дати кратку анализу дотичне Конвенције и родне идеологије, из перспективе православног теолога. Кроз ову анализу обрадит ћемо укупно четири ствари. Прво, обрадит ћемо неке опћените техничке нејасноће око саме Конвенције. Друго, укратко ћемо изложити наук Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима. Треће, укратко ћемо прокоментирати спорне изјаве из саме Конвенције. Четврто, покушат ћемо одговорити на питање, може ли се, и како се може православни вјерник у хрватском друштву ангажирати око овог питања. Нејасноће око саме Конвенције Прво што изазива недоумицу је уопће потреба да се изради једна оваква Конвенција посвећена искључиво насиљу над женама. Наиме, живимо у вријеме када се јако инзистира на једнакоправности сполова и опћенито једнакости свих људи. Насиље је нешто што једнако тешко погађа и мушкарца и жену, и одраслог човјека и дијете. Мушкарац такођер може бити жртва насиља, па макар само психичког. Свако живо биће може бити жртва насиља, и сваког једнако боли насиље. За Православну Цркву по том питању нема двоструких критерија, а не би их требало бити ни за било којег човјека здравог разума. Ударац или увреда боли једнако мушкарца или жену, те, уколико се жели разним конвенцијама заштитити људе, онда их се треба заштити све. Чему израда посебне Конвенције с врло конкретним и одлучним одлукама и смјерницама само за једну категорију људи? Друго, живимо у друштву које је врло развијено и напредно у односу на многа друштва на нашем планету. Људска права штити Устав РХ, штите закони, постоји правосуђе, постоји полиција, постоје сигурне куће, постоје и телефонске линије које тражи Конвенција, постоје већ сада невладине удруге које се баве људским правима. Дакле, огромну већину тога што Конвенција тражи за сузбијање стварног насиља цивилизацијски имамо и примјењујемо. Чему сада посебна Конвенција с међународним надзором провођења (дотични надзорници имају фактички дипломатски и државнички имунитет и привилегије)? Наравно да се и у нашем правосуђу, полицијском поступању и образовању може пуно тога побољшати, и да често не можемо бити задовољни оваквим стањем, но доносити овакву Конвенцију с међународним надзорницима у Хрватској, као да се ради о земљи у којој постоји легална трговина робљем и сакаћење женских гениталија, чини нам се у најмању руку претјераним, да не кажем понижавајућим. Постоје земље у којима је потребна таква Конвенција с међународним надзором, но чини нам се да Хрватска није међу њима. Подсјећам, живимо у земљи у којој расте број војникиња и полицајки, у којој је предсједник државе жена, потпредсједница Владе и фактички шефица државне економије жена, итд. Треће, пуно тога у Конвенцији је прилично магловито дефинирано. Чини нам се да се бркају појмови „насиље“ и „дискриминација“, као и то, да су многи појмови подложни различитом и широком тумачењу. Уз такву непрецизност нитко не може бити сигуран какве посљедице будућност доноси. Ево конкретног примјера. Православна Црква нпр. забрањује ређење жена. Конвенција прописује да: “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена.“ Надаље: „Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца…Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере за спречавање свих облика насиља обухваћених подручјем примјене ове Конвенције од стране било које физичке или правне особе.“ Дакле, може ли се догодити у будућности случај да нека жена затражи ређење у Православној Цркви? Може. Хоће ли јој Црква одобрити то? Неће. На темељу ове Конвенције, дотична жена може изјавити да осјећа психичку штету и патњу, да ова одредба Православне Цркве представља обичај и традицију који се темељи на идеји мање вриједности жене или њеној стереотипној улози и да се коси с Конвенцијом. Посљедица може бити захтјев државе или друштва Цркви да одустане од своје праксе. Видимо дакле на конкретном примјеру камо води крајње широко тумачење појма „насиље“. Учење Православне Цркве о људским споловима и мушко-женским односима Наук православне Цркве о овој теми се базира на Библији и Предаји Цркве, а у тој Предаји посебно истичемо наук Светих Отаца Цркве, као и канонско право исте. Библија каже: „И рече Бог: »Начинимо човјека на своју слику, себи слична, да буде господар рибама морским, птицама небеским и стоци – свој земљи – и свим гмизавцима што пузе по земљи!« На своју слику створи Бог човјека, на слику Божју он га створи, мушко и женско створи их. И благослови их Бог и рече им: »Плодите се, и множите, и напуните земљу, и себи је подложите! Владајте рибама у мору и птицама у зраку и свим живим створовима што пузе по земљи!« И дода Бог: »Ево, дајем вам све биље што се сјемени, по свој земљи, и сва стабла плодоносна што у себи носе своје сјеме: нека вам буду за храну!“ (Пост 1, 26-29). Дакле, Библија и православље дају жени част и достојанство које јој не даје ниједна феминистичка идеологија. То је потпуна равноправност мушкарца и жене, који чине једно јединствено биће звано човјек. То је надаље, сличност Богу; и жена је, као и мушкарац, створена на слику Божју. Зато, сваки чин насиља према жени, за Православну Цркву јест чин богохуљења и светогрђа против слике и прилике Божје. Православној Цркви нису потребне никакве идеологије ни конвенције, јер она сама ево већ тисућљећима постојано учи апсолутну једнакост мушкарца и жене, њихову узајамну љубав и испуњеност. Даље нас Библија учи: „Но човјеку се не нађе помоћ као што је он. Тада Јахве, Бог, пусти тврд сан на човјека те он заспа, па му извади једно ребро, а мјесто затвори месом. Од ребра што га је узео човјеку направи Јахве, Бог, жену па је доведе човјеку. Нато човјек рече: »Гле, ево кости од мојих костију, меса од меса мојега! Женом нека се зове, од човјека кад је узета!« Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену и бит ће њих двоје једно тијело“ (Пост 2, 20-24). Другим ријечима, мушкарац и жена су не само морално, него и физичко јединство. Као што у људском организму различити органи творе складну цјелину звану тијело, тако и муж и жена, као два складна органа, чине једно биће звано човјек. Да је овакво стање остало, односи између мушкараца и жена би били савршени. Не би било гријеха ни грешних страсти, ни данашњег пожудног сполног чина, ни трудничких и порођајних мука, ни старења, ни смрти. Међутим, човјек је сагријешио. Рекао је Богу „не“, а ђавлу „да“. Прва је то учинила жена, а онда је на то навела свог мужа. Ово је врло важно исправно разумјети, јер се из тога често извлаче криве предоџбе о „кривњи жене-слушкиње“. Наиме, за ријеч „помоћ“, којом се описује Евин однос према Адаму, употребљава се хебрејска ријеч која се користи врло често за опис Божје помоћи и потпоре изабраном народу. Другим ријечима, жена је била Адаму постављена да се одговорно брине за њега, а не да му буде слушкиња. Бог јој је повјерио ту одговорност. Дакле, ријеч је о божанској одговорности, а не о томе да је она била намијењена мушкарцу као робиња. Упадајући у гријех и увлачећи мужа у то, она је изневјерила Божје послање. Посљедице су биле катастрофалне: „А жени рече: »Трудноћи твојој муке ћу умножит’, у мукама дјецу ћеш рађати. Жудња ће те мужу тјерати, а он ће господарити над тобом.« А човјеку рече: »Јер си послушао глас своје жене те јео са стабла с којега сам ти забранио јести рекавши: С њега да ниси јео! – ево: Земља нека је због тебе проклета: с трудом ћеш се од ње хранити свега вијека свог! Рађат ће ти трњем и коровом, а хранит ћеш се пољским раслињем. У зноју лица свога крух свој ћеш јести докле се у земљу не вратиш: та из земље узет си био – прах си, у прах ћеш се и вратити«“ (Пост 3, 16-19). Дакле, падом у гријех, људска нарав се измијенила, и човјек је постао смртан и пропадљив, грешан и зао. Због Адама је сав свијет проклет, и он сам је осуђен на мучан живот. Нарушени су и односи између сполова. Због тога што је изневјерила Божје послање и предала се ђавлу, жена је на себе навукла проклетство порођајних боли, пожуде и подчињености мужу. Изворна помоћ мужу, брига и одговорност за њега, изродила се, због отпада од Бога, у подчињеност мужу. Нестало је узајамне равноправности и надопуњавања. Сва потлаченост жена коју видимо, резултат је овог гријеха Адама и Еве, а не учења Цркве. Крист преко Цркве својим доласком почиње исправљати ово зло. Зато, према православном науку, у кршћанском браку не смије бити пожуде ни господарења, већ се муж и жена требају трудити насљедовати оно стање брака, какво је било прије гријеха Адама и Еве. Још и више; њихови односи су слика односа Криста и Цркве. Нови Завјет каже: „Мужеви, љубите своје жене као што је Крист љубио Цркву те себе предао за њу да је посвети, очистивши је у купељи воде уз ријеч те себи предведе Цркву славну, без љаге и набора или чега таква, него да буде света и без мане. Тако треба да и мужеви љубе своје жене као своја тијела. Тко љуби своју жену, себе љуби. Та нитко никада не мрзи свога тијела, него га храни и његује као и Крист Цркву. Доиста, ми смо удови његова Тијела! Стога ће човјек оставити оца и мајку да прионе уза своју жену; двоје њих бит ће једно тијело. Отајство је то велико! Ја смјерам на Криста и на Цркву (Еф 5,25-32).“ Који то феминизам или било која друга људска идеологија нуди жени овакву част? Кршћанима, поред ових смјерница и заповиједи, нису потребне никакве конвенције да би штитили жене од злостављања. Но истовремено Црква зна и уочава да мушкарац и жена нису једно те исто, односно, да је Бог створио човјека у два спола. За православље, ови сполови су биолошка одређења која увјетују егзистенцију и улогу човјека. За православље, ако си рођен као мушкарац, мушкарац си. Ако си рођен као жена, жена си. Све друго је кршење јасне Божје воље и Промисла који Бог има о одређеном човјеку. Дакле, по православном учењу, мушко и женско су једно људско биће, и нема разлике у вриједности између њих, али има разлике у њиховим улогама. Те улоге су одређене њиховим биолошким сполом. То значи да, за православне, нема разлике између спола и рода, односно, спол и род су за православне синоними. За Православну Цркву је посве неприхватљива родна теорија у смислу да је род друштвена датост неовисна о биолошком сполу и да се може мијењати како се коме прохтије. Мушко је мушко, женско је женско, свако са својим улогама, и узајамно се надопуњујући, чине биће звано човјек. Нови Завјет изравно учи о разликама ова два људска спола и о њиховим међусобним односима: „Али хтио бих да знате: свакому је мужу глава Крист, глава жени муж, а глава Кристу Бог. Сваки муж који се моли или пророкује покривене главе, срамоти главу своју. Свака пак жена која се моли или пророкује гологлава, срамоти главу своју. Та то је исто као да је обријана. Јер ако се жена не покрива, нека се шиша; ако ли је пак ружно жени шишати се или бријати, нека се покрије. А муж не мора покривати главе, та слика је и слава Божја; а жена је слава мужева. Јер није муж од жене, него жена од мужа. И није створен муж ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има »власт« на глави поради анђела. Ипак, у Господину – ни жена без мужа, ни муж без жене! Јер као што је жена од мужа, тако је и муж по жени; а све је од Бога. Сами судите доликује ли да се жена гологлава Богу моли? Не учи ли нас и сама нарав да је мужу срамота ако гоји косу? А жени је дика ако је гоји јер коса јој је дана мјесто пријевјеса“ (1 Кор 11, 3-15). Даље: „Подложни будите једни другима у страху Кристову! Жене својим мужевима као Господину! Јер муж је глава жене као и Крист Глава Цркве – Он, Спаситељ Тијела. Па као што се Црква подлаже Кристу, тако и жене мужевима у свему“ (Еф 5, 21-25). Даље: „Тако и ви, жене, покоравајте се својим мужевима: ако су неки од њих можда непослушни Ријечи, да и без ријечи буду придобивени живљењем вас жена, пошто промотре ваше богољубно и чисто живљење. Ваш накит нека не буде извањски – плетење косе, кићење златом или облачење хаљина. Него: човјек скровита срца, непролазне љепоте, блага и смирена духа. То је пред Богом драгоцјено. Тако су се доиста и некоћ свете жене, зауфане у Бога, ресиле: покоравале су се мужевима. Сара се тако покори Абрахаму те га назва господаром. Њезина сте дјеца ако чините добро не бојећи се никаква застрашивања. Тако и ви, мужеви, обазриво живите са својим женама, као са слабијим сполом, те им исказујте част као субаштиницима милости Живота да не спријечите својих молитава“ (1 Пт 3, 1-7). Напосљетку: „Хоћу дакле да мушкарци моле на свакоме мјесту, подижући чисте руке без срџбе и распре; исто тако жене – у доличну држању: нека се ресе стидљивошћу и разбором, не плетеницама и златом или бисерјем или скупоцјеним одијелом, него – добрим дјелима, како доликује женама које исповиједају богољубност. Жена нека у миру прима поуку са свом подложношћу. Поучавати пак жени не допуштам, ни владати над мужем, него – нека буде на миру. Јер први је обликован Адам, онда Ева; и Адам није заведен, а жена је заведена, учинила прекршај. А спасит ће се рађањем дјеце ако устраје у вјери, љубави и посвећивању, с разбором“ (1 Тим 2, 8-15). Ове реченице су саме по себи кристално јасне, и за православне имају догматску и свевременску вриједност. Жена је једнако вриједна као и мушкарац, и мушкарац ју је дужан љубити и вољети као што је Крист љубио Цркву. Али, у заједничком бићу званом човјек, њена улога је друкчија од мушкарчеве. Њој не припада водствена улога. Њој је глава мушкарац. Јасно се каже да жена треба бити послушна мужу. Као што у свему на свијету постоји здрава хијерархија, како би могло функционирати, тако хијерархија постоји и у односу мушко-женско. Она не значи мању вриједност жене, јер би такво нешто представљало хулу на Бога који је створио жену. Ова хијерархија значи да је муж глава жени, да је дужан бринути за њу, и да има одговорност за њу. Ово се све одразило на Предају Православне Цркве. Православна Црква не реди жене у свећеништво. Не дозвољава им јавни говор у цркви. Забрањује им улазак у светиште цркве, успињање на амбон, додиривање светог прибора. Жене у цркви стоје одвојено од мушкараца, покривене главе. Жена се не може причестити у вријеме менструације и кроз четрдесет дана постпорођајног чишћења. Ово није зато што је жена мање вриједна, јер као што смо видјели, има исто достојанство као мушкарац; него зато што је њезина улога, базирана на сполу, друкчија. Божја воља са женским бићем је друкчија. Жена има напросто друго послање, супруге и мајке, које је једнако важно као и сва остала послања. Православље се по први пута сусрело с родном идеологијом још у ИВ. ст., када су херетици еустацијани на темељу свог учења против брака, покушали укинути разлику између мушкараца и жена, те су наговарали жене да се шишају и носе мушку одјећу. Црква је одговорила канонима 13 и 17 Сабора у Гангри којима се то забрањује, и ти канони важе у православљу и данас – дио су Номоканона, основног црквеноправног зборника Православне Цркве. Ако изузмемо Криста, који је Богочовјек, прво људско биће иза Њега је Богородица Марија – жена. Уз њу, безбројни корови мученица и светица, монахиња, мајки и дјевица, свједоче како је описани православни идеал могуће живјети. Нарушавање тог идеала, сваки покушај родне идеологије, мијењања мушке и женске улоге, и све остало што излази из граница здравог, кршћанског, обитељског патријархата, за православље је гријех и побуна против Бога. Спорна мјеста у Конвенцији Погледајмо сада избор извадака из Конвенције који су апсолутно неприхватљиви за било којег православног кршћанина. “насиље над женама” сматра се кршењем људских права и обликом дискриминације жена и означава сва дјела родно утемељеног насиља која имају за посљедицу или ће вјеројатно имати за посљедицу тјелесну, сексуалну, психичку или економску штету или патњу жена, укључујући пријетње таквим дјелима, присилу или намјерно одузимање слободе, било да се појављују у јавном или приватном животу Ову дефиницију смо већ прокоментирали у уводу и видјели смо како је у интеракцији с неким другим изјавама и дефиницијама могућа њена злоупотреба у виду кршења вјерских права грађана и Цркава. Но, примјера има безброј. Ако у цркви кажемо да мушкарац први иде на причест, чинимо ли кажњиво дјело? “род” означава друштвено обликоване улоге, понашања, активности и особине које одређено друштво сматра прикладнима за жене и мушкарце; “родно утемељено насиље над женама” означава насиље усмјерено на жену због тога што је жена или које неразмјерно погађа жене; Видјели смо да је за православље ова дефиниција рода неприхватљива. Род је спол, спол се добива од Бога рођењем и одређује наш живот. Зато наша животна улога мушкарца или жене није производ друштвеног развоја. Ово је хереза и гријех, нарушавање Божјег закона,а коси се и са здравим разумом. Наше сполно/родно одређење и улоге које проистјечу из њега нису извор насиља, како нам Конвенција жели сугерирати. – уврштењем у своје националне уставе или друго одговарајуће законодавство начела равноправности жена и мушкараца те осигуравање практичног остварења тог начела; – забраном дискриминације жена, укључујући и уз примјену санкција, кад је то примјерено Ако одређени наук неке вјерске заједнице, примјерице Православне Цркве, није у складу с Конвенцијом, а садржај Конвенције се преточи у Устав, законе и државне санкције, хоће ли се та вјерска заједница наћи изван закона? Посебне мјере које су потребне за спречавање и заштиту жена од родно утемељеног насиља неће се сматрати дискриминацијом у смислу ове Конвенције Што ово значи? Уколико држава дефинира да је горе изложено православно учење и пракса протузаконита на темељу Конвенције, и уколико држава крене у санкционирање, то се неће сматрати вјерским прогоном или дискриминацијом, чиме се вјерницима и Цркви одузима свако легитимно право на обрану својих ставова и начина живота. Странке ће подузети потребне законодавне и друге мјере како би дјеловале уз дужну пажњу у спречавању, истраживању, кажњавању и осигуравању накнаде штете за сва дјела насиља обухваћена подручјем примјене ове Конвенције која су починили недржавни субјекти. Црква је недржавни субјект, зар не? Ако ћемо горе изложену православну праксу дефинирати као насиље, по овој Конвенцији, доспијевамо под државни прогон. Странке ће подузети потребне мјере за промицање промјена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца с циљем искорјењивања предрасуда, обичаја, традиција и свих других поступања у пракси која се темеље на идеји мање вриједности жена или на стереотипним улогама жена и мушкараца. Ова изјава је изравно обвезивање државе да крене у искорјењивање свега што се темељи на „стереотипним улогама жена и мушкараца“. Видимо да се дио православне црквене праксе темељи управо на различито дефинираним улогама жена и мушкараца. Хоће ли се онда искорјењивати Библија, књиге светих Отаца? Хоће ли Црква морати у некој даљој будућности морати мијењати своје канонско право? Странке ће осигурати да се култура, обичаји, вјера, традиција или такозвана “част” неће сматрати оправдањем за било које дјело насиља обухваћено подручјем примјене ове Конвенције. Опет се враћамо на први примјер. Ако жена затражи ређење или улазак у олтар и каже да јој забрана тога наноси психички трауму, она је по овој Конвенцији жртва насиља. Овдје се изричито каже да „вјера“ не може бити оправдање за то. Значи ли то да ћемо морати мијењати вјерски наук? Странке ће подузети, када је то примјерено, потребне кораке како би наставне материјале о питањима као што су равноправност жена и мушкараца, нестереотипне родне улоге, узајамно поштовање, ненасилно рјешавање сукоба у особним односима, родно утемељено насиље над женама и право на особни интегритет, прилагођено развојним способностима ученика, укључиле у редовни наставни план и програм и на свим разинама образовања. Све ово улази у школе. Дакле, ваша ће православна дјеца морати у школама учити против свог православног наука, који уопће не потиче никакво насиље, него су га појединци једнострано и лажно прогласили насиљем. Странке ће осигурати да мјере подузете у складу с овим поглављем: – буду утемељене на разумијевању родно утемељеног насиља над женама Насиље над женама нема никаквог родног утемељења. Проучавајући православни наук, видјели смо да он ни на који начин не потиче насиље. Проблем је то што тај наук очито некоме смета, па га је дотични произвољно и лажно прогласио родним насиљем. Странке ће подузети потребне законодавне или друге мјере како би осигурале да се, при одређивању скрби о дјеци и права на виђање дјеце, узму у обзир појаве насиља обухваћене подручјем примјене ове Конвенције. Странке могу подузети друге мјере у вези с починитељима, као што су: – праћење или надзор осуђених особа; – одузимање родитељских права, ако се најбољи интерес дјетета, што може укључивати сигурност жртве, не може зајамчити на неки други начин. Што ово значи? Хоће ли вам се моћи одузети дјецу или вам забранити виђање дјеце, уколико ћете је одгајати у горе описаном православном науку? Јер, по Конвенцији, ви дјецу учите насиљу. Из свега овог видимо апсолутну неспојивост родне идеологије с православљем, и неприхватљивост ове Конвенције управо због тога што жели ту идеологију наметнути друштву. Може ли се православни вјерник ангажирати око овога? Видјели смо кроз досадашње излагање неприхватљивост родне идеологије и Конвенције за православље. Према томе, православни вјерник по својој вјерничкој савјести и ставу не смије то прихватити. Што се ширег друштвеног ангажмана тиче, пошто не постоји службени став наше Цркве о томе (став других православних Цркава постоји), не постоје ни службене црквене иницијативе које би се бавиле овом темом у пракси. Једнако тако, не постоје у Хрватској ни грађанске иницијативе православног усмјерења у којима би се вјерник могао ангажирати око тога. Може ли се придружити католичким и католички усмјереним иницијативама? То је врло деликатно питање. С једне стране, био би то екуменски потез, јер православље и католичанство дијеле исте ставове по том питању. Међутим, треба имати на уму да је један дио тих организација и иницијатива изразито антиправославно настројен, односно, против је канонске СПЦ у Хрватској, те подупире пројект лажне тзв. ХПЦ. Ово у пракси значи да православни вјерник не може судјеловати у таквим иницијативама и покретима, нити им давати потпору, јер су, из православног кута гледања, протуцрквени, и желе православне лишити светих сакрамената и одвојити их од свеопће Цркве. Извор: Православље у Хрватској http://www.pravoslavniroditelj.org/prva-reakcija-iz-srpske-crkve-na-temu-dzender-ideologije-bravo-za-mitropoliju-zagrebacko-ljubljansku/
  8. У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Православие.ру
  9. Приликом прослављања великих хришћанских празника, као што су Божић и Васкрс, често настају недоумице и питања у вези са разликом између јулијанског и григоријанског календара. Гост Јутарњег програма, катихета Бранко Калаба, објаснио је у чему се огледа смисао и улога календара у богослужбеном животу Цркве.
  10. Приликом прослављања великих хришћанских празника, као што су Божић и Васкрс, често настају недоумице и питања у вези са разликом између јулијанског и григоријанског календара. Гост Јутарњег програма, катихета Бранко Калаба, објаснио је у чему се огледа смисао и улога календара у богослужбеном животу Цркве. View full Странице
  11. Под председавањем Његове Светости патријарха-католикоса Илије II, Свети Архијерејски Сабор Грузијске Цркве одржаће заседање у седишту Патријаршије у четвртак 27. децембра 2018. г. Према изјави секретара у Патријаршији протојереја Михаила Ботковелија, ово ће бити друго заседање Сабора у овој години, и разматраће сва важна питања, па се не може избећи питање везано за Украјину, изјавио је отац Михаило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служуио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља он је рекао да је сва историја Цркве Христове у знаку гоњења и прогоњења, страдања и распећа. Звучни запис беседе „Распеће Христово се продужава кроз вјекове. Само Господ знаде колико је оних који су за Христа, за име Христово, за вјеру праву, Божју вјеру пострадали од архиђакона Стефана, па онда редом, до наших времена. Ми данас помињемо једног таквог страдалника. То је српски патријарх Гаврило Рајић, који је заиста мученички пострадао убијен од Турака у Бруси. Не зна се гдје је његово свето тијело, али, ево га, запамћеног и у памћењу народа Божјег и Цркве Божје и запамћеног, прије свега и изнад свега, у вјечном Божјем царству“, рекао је Митрополит цдрногорско-приморски. Додао је да је он један од најзначајнијих архиепископа пећких кроз историју. Подсјетио је данас прослављамо и друге мученике – Евстатија и преподобног мученика савјести Никодима Тисманског који је живио у вријеме Светога цара Лазара Косовског и Стефана Високог. „Он је један од најзначајнијих духовника тога времена, који је мкирио Цркву Божију, мирио нашу помјесну Цркву српску са Цариградском црквом, јер међу Црквама некад дође до неспоразума због људских слабости и људских мана. Као што је и у ово наше вријеме дошло између Цариградске и Московске цркве, до неспоразума поводом поступка Цариградског патријарха, који није прикладан и који је и за њега катастрофалан, а у исто вријеме и за јединство Цркве Божије, Цркве православне“, казао је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио да се Никодим Тисмански с правом сматра оснивачем православног монаштва у Румунији. „Подвизавао се и овдје код нас, у светињама нашим до моравске Србије, па је онда прешао тамо. И ево, памти се данас и не само тамо гдје се подвизавао, него се и другдје“, казао је Владика. Владика је казао да је мучеништво одрицање од себе, свога самољубља и саможивости. „И приношење себе на дар живоме и вјечноме Богу, јер немамо града који овдје остаје, него чекамо град који ће доћи, како се каже у посланици. Све што овдје бива на земљи, све што градимо на земљи – данас јесте, а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је синоћ у манастиру Војнић у првине ангелског лика обукао послушницу ове монашке обитељи Златку. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Обраћање Светог Синода Украјинске Православне Цркве архипастирима, пастирима, монаштву и верницима од 17. децембра 2018. године Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Вољени у Господу, оци, браћо и сестре! Дана 15. децембра 2018. године у Кијеву, на територији Националног парка „Софија Кијевска“ одржан је такозвани сабор уједињења на којем је саопштено о стварању нове црквене организације под називом „Православна Црква“, која је настала као резултат уједињења две неканонске структуре: „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“ и „Украјинске Православне Цркве Кијевске патријаршије“. Дакле, ово сабрање представља удруживање расколника и нема никакве везе са Украјинском Православном Црквом. За нашу Цркву се у суштини ништа није променило, јер су расколници остали у расколу, а Украјинска Православна Црква остаје истинска Христова Црква у Украјини. Нико у свету не подвргава сумњи важење епископских и свештеничких хиротонија клира Украјинске Православне Цркве и благодатност Тајни које се обављају у нашој Цркви, што се не може рећи за новостворену структуру. С тугом саопштавамо да је Свети Синод због одласка у раскол био приморан да разреши управљања епархијом и забрани свештенослужење преосвећеном Митрополиту виницком и барском Симеону, као и да забрани служење преосвећеном Митрополиту перејаслав-хмељницком и вишњевском Александру. Позивамо све вас, драге владике, оци, браћо и сестре, да се молите за уразумљење и повратак под окриље Цркве поменутих владика и других који су отишли у раскол. Наша Црква, као Мајка пуна љубави, с надом чека њихов повратак. Жао нам је што је један од иницијатора данашњих искушења Украјинске Православне Цркве Цариградска патријаршија која своје право мешања у наше црквене послове аргументује тиме што се наша Црква некада налазила под њеном јурисдикцијом. У вези с тим желели бисмо да подсетимо да је Руска Православна Црква принудно прогласила своју аутокефалију због тога што је Царигадска патријаршија издала православну веру и потписала унију с Римом на Ферарско-Фирентинском сабору из 1439. године. Ова духовна издаја православне вере била је главни узрок одвајања Кијевске митрополије од Цариграда. Унија је изазвала поремећај у црквеним односима и неповерење, који су се касније продубили тиме што вековима у најтежим временима искушења за православље у нашој земљи Цариградска Црква није пружала одговарајућу пастирску бригу и помоћ. Кијевска митрополија која је била ослабљена услед верског сукоба с унијатима, похарана у ратовима, посебно после Брестске уније из 1596. године, у циљу чувања православне вере ушла је у састав Руске Православне Цркве крајем XVII века. Зато Цариградска патријаршија данас нема никаквог моралног ни канонског права да се меша у унутрашње послове и духовни живот Украјинске Православне Цркве. Не само то, поступци Цариградске патријаршије су довели до тога да је могућност поновног јединства православаца у Украјини немогућа у догледној будућности, ако не и заувек. Драге владике, оци, браћо и сестре. С љубављу вам се обраћамо с молбом да и убудуће чувате чистоту свете православне вере, да чувате духовно јединство у нашој Светој Украјинској Цркви која је канонска наследница древне Кијевске митрополије која је настала по молитвама светог апостола Андреја Првозваног и захваљујући труду светог равноапостолног кнеза Владимира, и у којој су живели и Богу угађали наши славни преци. Захваљујемо се архијерејима, клиру, монаштву и свим мирјанима који у овим тешким временима трпе притисак и потврђују своју верност Светој Украјинској Православној Цркви. „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“ (Откр. 2:10) – учи нас Свето Писмо. Сву верну децу наше Цркве позивамо да се моле за оне који мрзе нас и нашу Цркву, а да то не схватају. Нека им Господ опрости. А ви волите своју Цркву, волите нашу домовину Украјину и чините све како би у нашој земљи и у нашем народу владали мир, стрпљење, слога и права хришћанска љубав. У име Светог Синода Украјинске Православне Цркве + ОНУФРИЈЕ Митрополит кијевски и целе Украјине, поглавар Украјинске Православне Цркве 17 / 12 / 2018 https://pravoslavie.ru/srpska/117992.htm
  14. Информативна служба Српске Православне Цркве честита празник Рођења Богомладенца верницима и свештенству хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару. МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!
  15. У овој епизоди емисије "Хришћански траг" говоримо о спису ,,Апостолско предање" Светог Иполита Римског. Гост је др Србољуб Убипариповић, доцент богословског факултета. Аутор емисије: ђакон Радомир Врућинић, професор београдске богословије.
  16. Његово Преосвештенство Владика захумско-херцеговачки г. Димитрије освештао је 22. децембра 2018. године темеље храма Светог деспота Стефана деспота и Преподобне Евгеније у месту Ортијеш код Мостара. Владика Димитрије је рекао да људи градећи храм изграђују себе: - Има позната ријеч апостола Павла да знање надима, а љубав изграђује. Ми морамо градити љубав међу собом и само ће љубав изградити овај храм. Зато смо се и помолили на темељима овог будућег храма да он буде знак нашег јединства, наше братске љубави и братског поштовања. Нека би дао Господ да буде као што је било у вријеме првих хришћана. Они су живјели заједно, поштовали се, имали светост и врлину живота, да су људи кад су их гледали говорили какав ли је њихов Бог кад су они овако свети и пуни љубави једни према другима. Такви и ми треба да будемо, да будемо знак и овоме свијету и овоме граду у коме живимо, да будемо знак присуства Бога љубави. Влдика је верницима рекао да у Мостару имају право да се боре за своја грађанска, верска и духовна права, али да се свим срцем морају желети и афирмисати та права и другима: -Не смије ни признак мржње да се увуче у наше срце, посебно овдје у Мостару. Мржња је као штит, али не штит који нас штити од зла, већ штит који запречује благослове да дођу на нас. Ако градимо на мржњи све ће се брзо срушити. Ми морамо да градимо на љубави. Нека би дао Господ, као што смо овај храм затемељили на чврстој стијени и наш живот буде утемељен на Христу Господу и на тврдој вјери у њега и онда ће он бити и наш штит и заштитник и извор благослова. Свештеник Бранимир Боровчанин, парох благајски на чијој парохији се гради храм, рекао је да је идеја о изградњи цркве потекла од мештана Ортијеша које је једно од највећих и најорганизованијих повратничких насеља у долини Неретве, а да је благослов за изградњу цркве дао тадашњи Владика захумско-херцеговачки Григорије, а затим је подршку дао и нови владика Димитрије. - Сви људи одавде, али и пријатељи људи из Ортијеша, па и наши пријатељи других вјера и нација су безусловно и са великом љубави помогли да се гради овај храм, рекао је свештеник Боровчанин и напоменуо да се храм гради прилозима вјерника и уз помоћ Министарства за избегла и расељена лица Владе Републике Српске које је и раније помагало многе пројекте. Свештеник Боровичанин је навео да је план да се црква изгради и заврши до 1. августа 2019. године и подсетио да у јужном делу Мостара има око 350 православних домова, од чега стотињак у Ортијешу: -У већини њих имамо подмладак, дјецу или унучиће који ту живе и зато мислимо да је то свијетла будућност. Ово је други храм који се наново гради на подручју Мостара. У Мостару су после рата обновљене све цркве, а у току је обнова Саборне цркве Свет Тројице. Мештанин Давор Шупљеглав истакао је како је изградња цркве од великог значаја: -Надамо се да ће овај храм допринијети нашем заједништву, јер немамо луксуз да се дијелимо по било ком основу. Надамо се да ће нас и овај храм зближити с Божјом помоћи. Бојан Црногорац из Ортијеша, а данас живи у Милићима, казао је да се увек радо враћа у своје у место. -Тамо су ме одвели пословни путеви. У Ортијеш је увијек лијепо доћи. Сада ћемо се моћи бар једном годишње окупити око овог храма, каже Црногорац који је један од донатора и додаје да ће бити основано и удружење које ће бринути за новорођенчад са подручја Ортијеша и Лакшевина. Пројектант цркве Ранко Окука навео је да ће се храм градити у уникатном стилу цркве ротонде и да у Епархији захумско-херцеговачкој има само још један такав у Невесињу. -Првобитна идеја је била да се изгради капела, али смо схватили да овај народ и ово мјесто заслужују да имају лијеп храм, казао је Окука. Освећењу цркве присуствовао је велики број мештана Ортијеша, начелници Невесиња и Источног Мостара. Извор: Епархија захумско-херцеговачка СПЦ
  17. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква
  18. Заговорници пријема „Косова” у Унеско, они исти чијим су гласовима наша културна добра уписана на „Листу светске баштине у опасности” комотно превиђају једноставну чињеницу да су споменици на Косову и Метохији стављени на листу угрожених и да их Кфор штити од Албанаца. На ову околност у разговору за „Политику” упозорава проф. Др Дарко Танасковић, дугогодишњи амбасадор Србије при Унеску, додајући да ми оне који подржавају Приштину у намери да постане чланица ове организације „узнемиравамо питањем”: „Рат је на КиМ завршен. Од кога онда прети опасност нашим споменицима? Да није можда од ових истих за чије се учлањење у Унеско залажете?”. – Обично немају одговор – истиче Танасковић, иначе професор Филолошког факултета и стручњак за оријенталистику и ислам, филологију и некадашњи амбасадор СРЈ у Турској, Азербејџану, али и при Ватикану и Малтешком реду. За наш лист говори о борби Србије да заштити своје светиње на Косову, да не дозволи прекрајање историје и отуђења споменика који представљају срж српске културе и духовности, која траје готово две деценије. И поред тога што су, 2004. у мартовском погрому, свет обишле слике српских цркава у пламену, велике западне силе и даље подржавају пријем такозваног независног Косова у Унеско, што би представљало ненадокнадив губитак за нашу земљу, Српску православну цркву и цео народ. Иако су 2015. године на скупштини Унеска у Паризу, док је Танасковић био амбасадор наше земље у овој организацији, Албанци доживели пораз, сваких неколико месеци Приштина прети да ће поновити захтев за пријем у организацију. На КиМ се налази око 1.300 цркава, манастира и других објеката који чине културно наслеђе српског народа. При томе, четири храма СПЦ су већ 12 година на листи заштићених споменика културе, а у јавности се често полемише о начину на који су те светиње заведене у Унесковим списима и колико бирократски прописи ове организације иду наруку Србије. Јесу ли четири споменика културе на КиМ, тачније четири православна храма, који су под заштитом Унеска заведени као византијско наслеђе, а не као наслеђе Србије и СПЦ? Четири наша културна добра (манастир Високи Дечани, црква Успења Пресвете Богородице у Грачаници, црква Богородице Љевишке у Призрену и Пећка патријаршија) у документима Унеска не воде се као византијско, али ни као српско православно наслеђе већ као „Средњовековни споменици на Косову (Србија)”. Може ли таква формулација да послужи као повод за одузимање ове баштине од српског народа и СПЦ? Ова неутрална формулација, која свакако није срећна, сама по себи, засад не може да послужи као повод или, пре, оправдање за шиптарско посезање за тим културним и духовним драгуљима српског средњовековља. Наравно, уколико би „Косово” постало чланица Унеска, сигурно је да би Приштина чинила све што је у њеној моћи да то чланство злоупотреби и „објасни” свету да ови културни и духовни споменици нису само на Косову у територијалном смислу, како стоји у релевантним документима Унеска, већ да је то споменичко наслеђе „Косова” као државе и интегрални део некаквог косовског културног идентитета. Албанци то, уосталом, и сада упорно чине, без обзира на реалност, а камоли неке обавезујуће правне и друге формулације или научно утврђене чињенице. Да ли је уобичајено да заштићене споменике културе Унеско везује искључиво за назив државе или територије на којој се налазе? Пракса у Унеску јесте да се културна баштина формално систематизује према територијалном припадању датој држави, а не према својој културно-историјској припадности. Ако се не варам, сем у случају неких јерменских светиња у Ирану, по правилу се не дефинише и не спецификује ни одредницама националне или верске припадности. Значи ли то да изостављање националног предзнака на неки начин помаже косовским Албанцима у покушајима да присвоје културну баштину на КиМ? С обзиром на нескривене амбиције шиптара на „Косову” да „расрбе” и прогресивно албанизују нашу духовну и културну баштину, било би свакако много боље да је она заведена с атрибутом „српска”. У једном тренутку ситуација је била и неповољнија. Приликом редовног разматрања стања заштићености споменика са „Листе добара у опасности”, на заседању Унесковог Комитета за светску баштину у Квебеку (2008), а под жестоким притиском неких утицајних држава које су управо у то време признале независност „Косова”, из текста закључка који се односи на наше споменика избрисане су све референце на Србију, као да они са њоме и са СПЦ немају никакве везе. Касније се, дипломатски, успело да име Србије, у загради иза речи „на Косову”, буде враћено у текст, што је и био максимум који се објективно, с обзиром на све околности, могао остварити. Каква је могућност да ови споменици евентуално постану део некакве „косовско-албанске” баштине? Уколико би „Косово” постало чланица Унеска, против чега се Србија засад успешно политички и дипломатски бори, формално би се наши средњовековни споменици на КиМ територијално водили под државним заглављем „Косовo”. Суштински, они никада не би могли постати део „косовско-албанске” баштине у историјско-националном смислу, јер их са културом Албанаца не повезује апсолутно ништа. Ко би могао прихватити, рецимо, апсурдну тврдњу да је Дечане градила стара албанска династија Нимани?! Не обазирући се на то, на простору који административно контролишу приштинске власти сва значајнија културна добра, а посебно она туристички атрактивна, систематски се обележавају на начин који сугерише да су изворно њихова. То је разлог због којег „Косово” толико жели у Унеско? И то је, несумњиво, један од разлога. За њихово упорно залагање мотив је, међутим, примарно политички – афирмисање државности „Косова” на међународном плану. Наравно, кад би се докопали места у овој специјализованој агенцији УН за образовање, науку и културу, они би је доследно користили као полигон за политичке провокације заоденуте у маскирну униформу образовне, научне и културне проблематике. На који начин на претензије „Косова” да уђе у Унеско гледа светска стручна јавност? Озбиљна, професионално одговорна стручна јавност не може гледати и не гледа позитивно на евентуални пријем „Косова” у Унеско, али, као што је познато, постоје и ешелони идеологизоване и/или плаћеничке псеудонаучне и псеудостручне мафије која је увек спремна да пружи квазинаучну аргументацију за безочне „културолошке фалсификате” својих налогодаваца. То је, заправо, својеврсни интелектуални тероризам. А тероризам, као што знамо, у одређеним околностима може да буде привремено ефикасан. Да ли светска стручна јавност разуме улогу Србије и српских владара у стварању ових споменика? Већ сам рекао да за озбиљну научну и стручну јавност ту нема недоумице или каквих сумњи, и то још одавно. Шта Србија још може да учини како би заштитила своје културно наслеђе на КиМ? Поред тога што се упорно бори против чланства „Косова” у Унеско, Србија мора да размишља и о томе какву би стратегију применила уколико би се једног дана догодило да Приштина ипак добије столицу у овој међународној организацији. У овом тренутку то није вероватно, али увек ваља бити спреман и за најнеповољније сценарије. Не бих сада говорио о томе шта би било разумно предузети у таквој хипотетичкој ситуацији. С обзиром на то да њени стручњаци немају приступ терену или да је он крајње ограничен, Србија се мора кроз разне видове међународне сарадње посредно старати о стању свог духовног и културног наслеђа на КиМ. Битан чинилац је и СПЦ јер је свештенство и монаштво животно на лицу места и у тешким егзистенцијалним условима. Уз одређену помоћ Београда, могу предузимати низ домаћинских, практичних и конкретних корака на побољшавању стања наших цркава, манастира и других сакралних објеката. Какав је статус остале српске баштине на КиМ, манастира и цркава који нису заштићени, али су део светске баштине? Да би неко културно добро могло бити кандидовано, тј. номиновано за упис на „Листу светске баштине” Унеска, оно претходно мора, уз поштовање прописане процедуре, у Србији бити увршћено међу културна добра од националног значаја и доћи на прелиминарни списак за Унеско. Потом следи пријављивање, уз израду сложеног номинационог досијеа. Ту нема пречица. Од пре извесног броја година, захваљујући високој стручности наших експерата, њиховој посвећености и доброј организованости, урађено је неколико веома повољно оцењених номинационих досијеа за упис на „Листу нематеријалног културног наслеђа”, попут онога за крсну славу, коло или нетом уписаних гусала. Пример успешне прекограничне сарадње у једној тзв. серијалној номинацији за „Листу материјалне културне баштине” представљао је заједнички упис стећака, чији су носиоци биле, осим Србије, БиХ, Хрватска и Црна Гора. На који начин су у Унеску заведени остали заштићени споменици културе који се налазе у централној Србији? Заведени су, логично, под државним заглављем „Србија”. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 19. децембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у Николајeвској цркви у Земуну. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драгомир Сандо и Милорад Нишкић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Владимир Прашић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић и Иво Фаранов. Овогодишњи домаћини славе били су старешина протонамесник Драшко Тепавац и свештеничко братство Николајевског храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  20. Обраћање Светог Синода Украјинске Православне Цркве архипастирима, пастирима, монаштву и верницима од 17. децембра 2018. године Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Вољени у Господу, оци, браћо и сестре! Дана 15. децембра 2018. године у Кијеву, на територији Националног парка „Софија Кијевска“ одржан је такозвани сабор уједињења на којем је саопштено о стварању нове црквене организације под називом „Православна Црква“, која је настала као резултат уједињења две неканонске структуре: „Украјинске Аутокефалне Православне Цркве“ и „Украјинске Православне Цркве Кијевске патријаршије“. Дакле, ово сабрање представља удруживање расколника и нема никакве везе са Украјинском Православном Црквом. За нашу Цркву се у суштини ништа није променило, јер су расколници остали у расколу, а Украјинска Православна Црква остаје истинска Христова Црква у Украјини. Нико у свету не подвргава сумњи важење епископских и свештеничких хиротонија клира Украјинске Православне Цркве и благодатност Тајни које се обављају у нашој Цркви, што се не може рећи за новостворену структуру. С тугом саопштавамо да је Свети Синод због одласка у раскол био приморан да разреши управљања епархијом и забрани свештенослужење преосвећеном Митрополиту виницком и барском Симеону, као и да забрани служење преосвећеном Митрополиту перејаслав-хмељницком и вишњевском Александру. Позивамо све вас, драге владике, оци, браћо и сестре, да се молите за уразумљење и повратак под окриље Цркве поменутих владика и других који су отишли у раскол. Наша Црква, као Мајка пуна љубави, с надом чека њихов повратак. Жао нам је што је један од иницијатора данашњих искушења Украјинске Православне Цркве Цариградска патријаршија која своје право мешања у наше црквене послове аргументује тиме што се наша Црква некада налазила под њеном јурисдикцијом. У вези с тим желели бисмо да подсетимо да је Руска Православна Црква принудно прогласила своју аутокефалију због тога што је Царигадска патријаршија издала православну веру и потписала унију с Римом на Ферарско-Фирентинском сабору из 1439. године. Ова духовна издаја православне вере била је главни узрок одвајања Кијевске митрополије од Цариграда. Унија је изазвала поремећај у црквеним односима и неповерење, који су се касније продубили тиме што вековима у најтежим временима искушења за православље у нашој земљи Цариградска Црква није пружала одговарајућу пастирску бригу и помоћ. Кијевска митрополија која је била ослабљена услед верског сукоба с унијатима, похарана у ратовима, посебно после Брестске уније из 1596. године, у циљу чувања православне вере ушла је у састав Руске Православне Цркве крајем XVII века. Зато Цариградска патријаршија данас нема никаквог моралног ни канонског права да се меша у унутрашње послове и духовни живот Украјинске Православне Цркве. Не само то, поступци Цариградске патријаршије су довели до тога да је могућност поновног јединства православаца у Украјини немогућа у догледној будућности, ако не и заувек. Драге владике, оци, браћо и сестре. С љубављу вам се обраћамо с молбом да и убудуће чувате чистоту свете православне вере, да чувате духовно јединство у нашој Светој Украјинској Цркви која је канонска наследница древне Кијевске митрополије која је настала по молитвама светог апостола Андреја Првозваног и захваљујући труду светог равноапостолног кнеза Владимира, и у којој су живели и Богу угађали наши славни преци. Захваљујемо се архијерејима, клиру, монаштву и свим мирјанима који у овим тешким временима трпе притисак и потврђују своју верност Светој Украјинској Православној Цркви. „Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“ (Откр. 2:10) – учи нас Свето Писмо. Сву верну децу наше Цркве позивамо да се моле за оне који мрзе нас и нашу Цркву, а да то не схватају. Нека им Господ опрости. А ви волите своју Цркву, волите нашу домовину Украјину и чините све како би у нашој земљи и у нашем народу владали мир, стрпљење, слога и права хришћанска љубав. У име Светог Синода Украјинске Православне Цркве + ОНУФРИЈЕ Митрополит кијевски и целе Украјине, поглавар Украјинске Православне Цркве Извор: Православие.ру
  21. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор
  22. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице
×
×
  • Create New...