Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цркве'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 569 results

  1. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић
  2. Након у новембру одржаног Сабора свих архијереја, и по његовом једнодушном закључку, у јануару о.г. и Синод Јелинске цркве (архиепископ Јероним и 12 чредних архијереја) упутио је вјерном народу Посланицу о резултатима Светог и Великог Сабора на Криту. Текст посланице у преводу на српски донијела је Митрополија црногорско-приморска на свом сајту 25.04. Јануар 2017 СВЕТИ СИНОД ЦРКВЕ ГРЧКЕ НАРОДУ О СВЕТОМ И ВЕЛИКОМ САБОРУ НА КРИТУ ЦРКВА СЕ ОБРАЋА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ЈЕЗИКОМ ОДГОВОРНОСТИ, ИСТИНЕ И ЉУБАВИ Свети Синод Цркве у Грчкој обраћа се свим вјерним да би их информисао о Светом и Великом Сабору Православних Цркава, који jе одржан у јуну 2016. године на Криту. Главни циљ Светог и Великог Сабора био је јачање и свједочење јединства свих Православних Цркава, као и суочавање са различитим савременим пастирским изазовима. На основу закључака Светог и Великог Сабора: Православна Црква изражава своје јединство и саборност кроз Свете Тајне. Саборност служи јединству и надахњује организам Цркве која на тај начин доноси своје одлуке и уређује правац свог дјеловања. Вриједи истаћи да се Сабор није позивао само на ауторитет Васељенских Сабора, већ су на њему по први пут признати као Сабори од „општег значаја“, дакле као Васељенски, Велики Сабор Фотија Патријарха Константинопољског (879-880), Велики Сабори за вријеме св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368), као и Велики и Свети Сабори који су одржани у Константинопољу ради одбацивања унијатског Сабора у Флорентини (1438-1439), протестанских исповиједања (1638, 1642, 1672, 1691) и етнофилетизма као еклисиолошке (црквене) јереси (1872). Помјесне Православне Цркве не чине конфедерацију Цркава, већ Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. У вези са православном дијаспором у разним државама свијета одлучено је да се настави са радом Епископских Конференција уз представнике Помјесних Цркава како би се сачувао принцип саборности, док не буде била могућа примјена канонских начела (тачност – ακρίβεια). За Православну Цркву породица чини плод „у Христу и у Цркви“ светотајинског јединства мужа и жене и оно је једина гаранција рађања и васпитавања дјеце. Црква непрестано наглашава значај умјерености и хришћанске аскезе (подвига). Хришћанска аскеза не прекида однос човјека са животом и са ближњим, већ га повезује са светотајинским животом Цркве. Не тиче се само монаха. Аскетско живљење је карактеристика хришћанског живота. Православна Црква осуђује прогон, гоњења и убијања припадника различитих вјерских заједница, приморавање на промјену вјерских увјерења, манипулисање избјеглицама, отмице, мучења, нечовјечне егзекуције и материјална разарања. Сабор посебно изражава забринутост за стање Хришћана и свих прогоњених мањина на Блиском Истоку и у осталим дјеловима свијета. Главно дјело Цркве је Мисија, дакле борба за непрестано исповиједање вјере и проповиједање Јевађеља како вјерујућима који живе унутар савременог посвјетовњаченог друштва, тако и свима онима који још увијек нису упознали Христа. Дијалог са неправославним хришћанима (других хришћанских исповиједања – јереси) врши се на основу дужности Цркве да свима свједочи истину и апостолску вјеру. На тај начин, они се упознају са аутентичним Православним Предањем, вриједностима отачког учења, богослужбеним искуством и вјером Православних. Дијалози не значе, нити ће икада значити, било какав компромис по питањима вјере. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква као што се исповиједа у Символу Вјере. Светост човјека се не може поимати ван Тијела Христовог, дакле ван Цркве (Еф. 1, 23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама које за свој центар имају Свету Евхаристију. Светитељи иконизују Царство Божије. Црква је једна, Православна. По Светом Василију Великом „Сви који се надају Христу чине један народ и сви они који су Христови сада су једна Црква, иако га призивају са разних мјеста“ (PG 32, 629). Црква увијек чека повратак у Њу свих људи, неправославних и инославних. Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве представљају предмет дубљег и даљег истраживања. Ово важи за све остале Саборе Цркве. Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходна претпоставка у том смислу јесте очување неизмијењене богословске истине, као и остваривање дијалога без фанатизама и подјела, без парасинагога и шизми које рањавају јединство Цркве. Шизме су тешко изљечиве духовне болести. Сагласно Светом Јовану Златоустом „дијељење Цркве је злочин, и то неопростив и достојан сваке осуде, и који узрокује велике казне, изазива свађе, сије раздор уз непрекидно лишавање себе од сабрања вјерујућих“ (PG 48, 872). Са тог разлога, вјерни се охрабрују да не придају важност онима који их, позивајући се на неистините разлоге догматске тачности, наговарају да се удаље од Ње, и тако себе смјесте ван пуноће Цркве. Завршавајући ову поруку, желимо да вас увjеримо да ми Епископи Цркве Грчке бдијемо и остајемо непоколебиви у Православној вјери и посвећени Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. „Браћо, радујте се, усавршавајте се, утјешавајте се, исто мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама“ (2 Кор. 13, 11). Превео са јелинског: п. Никола Гачевић View full Странице
  3. Version 1.0.0

    42 downloads

    ЧЕДОМИР МАРЈАНОВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ - ДРУГО, ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ
  4. Version 1.0.0

    40 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III
  5. Version 1.0.0

    54 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ I
  6. Version 1.0.0

    45 downloads

    ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ ОПШТИ ДЕО
  7. У организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске Епископ браничевски Игњатије одржао је предавање у Епархијском центру у Бијељини. Предавање је одржано у Недјељу православља, 5. марта 2017. године на тему Свете тајне Цркве Христове. Владика Игњатије је истакао да све Свете тајне извиру из литургије. Када наш народ каже да иде у Цркву превасходно мисли на Свету Литургију. View full Странице
  8. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/
  9. У понедељак 13. и у уторак 14. фебруара 2017. године, у Владичанском двору у Новом Саду, одржан је трећи састанак Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције чији је задатак да заједнички размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата. У име Свете Столице, састанку на тему „Однос надбискупа Степинца према Независној држави Хрватској у времену прогонâ од 1941. до 1945. године”, учествовао је председник Папског одбора за историјске науке отац Бернард Ардура. Као представници Српске Православне Цркве у овој Комисији учествовали су: митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, митрополит црногорско-приморски др Амфилохије, епископ бачки др Иринеј, епископ славонски Јован, проф. др Дарко Танасковић, амбасадор, стални представник Републике Србије при УНЕСКО-у, и, за ову прилику позвани стручњаци, проф. др Љубодраг Димић, професор на Философском факултету у Београду, и др Милан Кољанин, виши научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Као представници Хрватске бискупске конференције у реченој Комисији учествовали су: загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп мостарско-дувањски монсињор др Ратко Перић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић, као и др Јуре Кришто и др Марио Јареб, научни саветници са Хрватског института за повијест. Предвиђено је да наредни састанак Комисије буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла 2017. године, на тему ,,Однос надбискупа Степинца према Српској Православној Цркви од 1941. до 1945. године”. http://beseda.rs/saopstenje-za-javnost-mesovite-komisije-srpske-pravoslavne-crkve-i-hrvatske-biskupske-konferencije/ View full Странице
  10. Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД). Један део руске емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу. За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“. Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“. Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“. Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића. Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински. Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност. Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“.
  11. Приказ др Владимира Коларића књиге оца Дмитрија Григоријева Достојевски и Црква, изворно објављеном у Православљу - новинама Српске патријаршије, бр. 1195-1196, 1-15. јануар 2017., стр. 36 -37. Лепа и обимом невелика књига протојереја Дмитрија Григорјева „Достојевски и црква“ (Логос, Београд, 2016, превела Мирјана Грбић) представља пример донекле карактеристичног односа једног дела руске емиграције према делу и личности Ф. М. Достојевског. Сам отац Дмитриј (1919-2007) је био емигрант, рођен у Енглеској, чији су родитељи (отац је био бивши гувернер Сахалина) избегли одмах после револуције на Запад, да би касније постао предавач руског језика и књижевности на Колумбијском универзитету и Универзитету у Џорџтауну и свештенослужитељ при Свето-Николајевској Саборној цркви у Вашингтону (САД). Један део руске емиграције Достојевског је видео као весника будуће духовне обнове унутар руске интелигенције, али и ширим друштвеним слојевима, обнове која би почивала на повратку вери, као духовној, егзистенцијалној али и културно-цивилизацијској основи руског идентитета, као идентитета сваког Руса, ма где он живео, али и идентитета заједнице, са свешћу о сопственом историјском назначењу. За оца Дмитрија, Достојевски није само, речима митрополита Антонија Храповицког, „гласник руског препорода“, већ наш интелектуални и духовни савременик који својим стваралаштвом активно учествује у том препороду. Препород једне нације је пре свега препород њене културе, а руска култура се заснива на православљу, које је у свом „истинском“ виду изражено у делима овог великог писца. Сам уметнички облик дела Достојевског условљен је, према оцу Дмитрију, „његовом жељом и унутрашњом потребом да изрази и саопшти човечанству своје религиозно-морално искуство и своја уверења“, а његови уметнички циљеви нису формалистички већ „прожети дубоком вером у Добро и Правду, као и православним поимањем човека и друштва“. Подела између Цркве и културе за Достојевског је, сматра отац Дмитриј, вештачка и производ је „западног секуларизма“. Дух „руског православља“, према оваквом схватању, није јуридички и доктринаран: то је истински „народни дух“ који не почива ни на реторици ни на схоластици већ на „богослужењу, молитви и живом мистичком искуству.“ У складу са тим, Достојевски православну Цркву доживљава као „општенародно свејединство“, где и „сама држава треба да се улије у велико братство у Христу“. Ипак, иако изједначава „руски народ и Цркву“, Достојевски, како истиче аутор књиге, разуме да „Црква не припада једном народу“: „Црква је васељенска, она је свеопште братство у Христу“, па „отуда општечовечанско позвање руског народа“. Отац Дмитриј истиче средишњи значај личности Исуса Христа у делу Достојевског, а тиме и слободне људске личности, при чему „главну идеју његовог стваралаштва“ види у „борби добра и зла у слободној човековој личности“. Често збуњујућа парадоксалност великог писца из такве перспективе препознаје се мање као протомодернистички расцеп унутар човекове личности и између човека и света, колико као антиномичност карактеристична за православни поглед на свет и човека, кодификована већ у византијској мисли и култури, а о чему су у равни естетике писали аутори попут В. Бичкова, М. Лазића или епископа Атанасија Јевтића. Верујући како уметничко стваралаштво писца није независно од „унутрашњег духовног садржаја“ његове личности, отац Дмитриј доста пажње постећује биографским моментима који одређују однос Достојевског према Цркви и вери. Поред аргументовања о средишњој позицији Христовог лика у његовом делу, аутор истиче и црквеност Достојевског, односно његову у основи трајну посвећеност богослужењу и светим тајнама, док као главне изворе његових религијских погледа, поред Христа и Јеванђеља, наводи монахе-исихасте као што су Тихон Задонски, Сергије Радоњешки, Нил Сорски или Амвросије Оптински. Питање односа Достојевског и Цркве је важно и контроверзно, и тиче се не само проучавалаца живота и дела великог писца, него и општих питања какав су однос религије и културе, Цркве, друштва и државе, као и могућег, како би то именовао руски симболиста Андреј Бели, „религијског смисла уметности“. Оно што је сигурно јесте велика вредност духовног и религијског искуства Достојевског, као и кључни значај тог искуства за његову уметност. Књига оца Дмитрија Григорјева је прегледан увид у аргументацију оних који заступају став о несумњивој православности религијских погледа и религијског искуства Ф. М. Достојевског и великом значају његовог дела за сведочење васкрслога Христа у „веку овоме“. View full Странице
  12. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ)
  13. Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ) View full Странице
  14. Идеја о стварању храма Уралс посвећена једном од најугледнијих српских светитеља, је настао као одговор на трагичне догађаје из 1999. године у Југославији, када се ваздушни удари НАТО-а спаљених древна и лепа Балкана земља, и окрутан верски и етнички конфликт убили своје људе, напуштен њени села и градови, дробљење споменика историје и културе, међу којима су српске православне цркве и манастире ... Млади Срби из Крагујевца, преживео 79 дана НАТО бомбардовања, у августу је 99. стигао у Јекатеринбургу у посету ученика словенске школе који је иницирао овај састанак и прихватање све трошкове летова, смјештај и психолошке рехабилитације од 24 српских ученика, међу којима је био тренутна познати српски певач - Јелена Томашевић. То је била прекретница догађај у развоју неформалних људске, руско-српских односа - комуникација деце из древног обичаја церемоније братимљења завршила. Славиц школа, невладине образовне институције које раде у Јекатеринбургу у 1991. и 2008. години. Она је организовао њен учитељ-иноватор Лианна Петровна Никитина. Поред општих предмета у различитим фазама деце обуку да проучава историју словенских народа, словенски језици, руски филозофија и главни циљеви образовања су били верни духовном и историјском наслеђу и љубави према отаџбини. Добро јак пријатељство повезан школу са различитим образовним институцијама и јавним организацијама балканских земаља. Неколико пута и ученици су Словени школа је дошао у Србију у лето - у медународном дечјим камповима, а зими - на празник Светог Саве, који је у Србији поштованог као покровитељ школа и образовања, а његов дан и нашироко слави свуда. У словенској школе смо проучавали децу различитих националности, религија и идеологија, уједињени у заједничком љубављу према отаџбини и поштовање једни другима културе. На захтев родитеља на тему "Православна етика" је уведен за децу из православних породица. За његовог учења у 2002. години у школу са благословом архиепископа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент дошао до свештеника Олег Вокхмианин. Отац Олег, у догледно време дипломирао је на Урал Политехничком институту смер у "Радио инжењеринга" и прошла кроз рат у Авганистану на захтев оснивача и директора школе Лианна Петровна Никитина водичу и физике лекције. Уз искрене љубави и поштовања према њему, и третиране са децом, и средњошколаца, наставника и родитеља. Са доласком оца, Олег, а на идеју да отвори школу у храму Светог Саве као симбол руско-српске православне братства. Директор је истакао један од школских зграда са одвојеним улазима, грађевинског материјала за поправку, а у јануару 2003. године надбискуп Јекатеринбургу и Веркхотурие Винцент посети школу, епископ благословио стварање салашу у име Саве, а његов отац је био ректор Олег је именован. Црква желео да светло, топло, у традицији руске дрвене архитектуре. Отац Олег и један од парохијана, Генадиј О Еремеев сами завршио главни посао - плаштом зидови, преградни зидови направљени, поставити иконостас и олтар. Први сервис је одржан на празник Благовести 7. априла 2003. године. Тако је почео причу о храму Светог Саве у Јекатеринбургу - једини у Русији, на граници континената Европе и Азије на века и миленијума ... Како гласан звук, зар не? И поред тога, то је једина црква у огромном делу града. Због тога, он је уједињена под окриљем многих људи, он је дошао и зреле верници, и младе породице са децом. Важан део црквеног живота, осуда Олег оца је ранг у саопштењу. Цоминг током године да разговара са свештеником, подучава основе вере, човек навикао на свакодневни одговорно морално-религијског избора у њиховом понашању и начин живота, у односима са другима, и постаје свестан себе као део заједнице. Јануар 25, 2004 на Дан сећања на храма Светог Саве је посетило надбискупа Јекатеринбургу и Веркхотурие Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморје. Студенти словенска школа одржао је концерт, који је извео древне руске народне песме и песме и песме о Светог Саве српског језика, са топлим и одушевљено примили госте. Мали храм, тихо али упорно служили за очување и јачање везе духовног јединства Православне Русије и балканских земаља. Међутим, до септембра 2005. године словенска школа била приморана да се пресели у другу зграду, а бивши - био пребачен за само власницима приватних вртића чији храм није била потребна. Без зидина Храма духовног отпора Светог Саве расте своје вернике. Услуге су парохијани у зградама, заменик централни - и тако је то трајало три године. Током овог периода, тешкоће верници окупили, и зато што је духовно и активности заједнице и живи темељ сваког истински националне цркве. Сваки дан збор стоје у реду на пријему у различитим градских власти, и на крају, његова упорност је званичну доделу земљишта за изградњу храма. Екатеринбург Управа одобрила Мастер план за изградњу каменог храма Светог Саве у српско-византијском стилу архитекте Предрага Ристића и Саве, под условом заједницу као поклон. Изградња великог храма каменим захтева много средстава за изградњу и времена да се припреме документацију о вези комуналних услуга. Стога, у почетку, за брзо организовање црквеног живота у парохији стицања место 5. децембра 2008. године у углу додељена подручју града са благословом архиепископа Винсент и митрополита Амфилохија Црне Горе и Приморски парохијани су почели да граде малу дрвену цркву Св Симеон Миро-стреаминг, отац Светог Саве. Парохијани су рекли: "градимо на могућности - богати људи које смо - зато полако. Ми нисмо узнемирени ову чињеницу: време да, бар мало, али учествовати сваки. Чак је и бака од пет са сваке стране, повлачење трупаца са конопцима горе. Зато смо ојачали пријатељство да су сви препознали. " У ствари, свако урадио оно што је могао. Виктор Ђермановић Антонов украшен храм богато дрвене резбарије, Виталиј О Игнатиев извршен сликање иконостаса, а свештеник је овладао професије и дизајнера и електричара и кровних покривача, и пеци-монтер и лимар. У дизајну једног од парохијана, Иоури, он је понудио да направи транспарентан кров. Тако су чинили: осмерокут деликатан, транспарентан, - Небо испуњава молитву. Већина руски шпорет греје храм. Љубав према Богу, људи и Завичајни обичан вежите своје јединство. Црква је био разноврстан едукативни рад: војно-патриотске догађаје, спортске догађаје, планинарење, свечаних представа и концерата духовне или историјских датума. Ефективна дечија недеља школа, где је, заједно са духовним стварима, у распореду часова за дечаке и девојчице - "домаћица", "Кување", "занатлије". Млади парохијани који су укључени у обнови напуштених храмова у удаљеним селима, посетите сиротишта, не заборави пажњу на бораца војних сукоба. У правцу "Нативе линије" у парохији горе и трчање матичног одбора, која се бави образовањем деце на основу традиционалних православних моралних вредности, породичне заштите од непотребног уплитања функционера старатељства, помоћ у превазилажењу породичних сукоба духовни и правни начин. Прошле године, неколико парохијани направио ходочашће у храмовима и манастирима Србије и Црне Горе, где их је примио као породица, уживање постојање у храму на удаљени Уралс у име српског свеца и показује цркве изграђене на Балканском земљишта у част руског, дубоко поштовани међу Србима и Црногорци. Инспирисан сликама милости и светло света мјеста ходочашћа на путу збор вратио у родни, чекајући наставак радова на изградњи великог храма каменим. Парохијани су припреме за дуго, одговоран, напорног рада. Још једном, и имала је неопходна средства за прикупљање цео свет, а за изградњу заједно. Али свештеник је уклоњен са дужности ректора, са текстом "неефикасан коришћења земљишта", његово место је заузела друго свештеник, који је рекао збор епархијског планова за брзо изградњу храма у име Св Сава. Шест месеци касније, он је представио скице план заједнице, који је већ подигао и постојећи дрвену цркву у част Светог Симеона Миро-стреаминг ... није било. То није било у том авиону, и просторије за рад са децом и организовање парохијски живот. На слуђеним питања парохијана затим умирујућим одговор који рушењу цркве брвнаре, нико неће, "ово је Храм народа, нико неће дирати." Шест месеци касније, нови пројекат, који још увек није био дрвена црква и више није црква Светог Саве - и његово име појавило густо извести у црним маркером ... А сада, након писменог захтјева за митрополита, након састанка са својим помоћницима, заједница чује исту ствар: "У вашем мишљењу неће напустити наду - постоји још један храм, други светац." Да ли је Свети Спиридон Тримифунски (који жели да изгради храм представника грчке дијаспоре са благословом митрополита) у животу некога опљачкала, уништена, користећи свој ауторитет епископа, интервенисала насилно у нечијој судбини? Напротив, он је дао сиромашнима све његове. Зашто га воле - јер је био велики асистент у потребама и проблемима људских, а не разарач. Целог живота без сумње, каже да неће дати сагласност на такву акцију икада, али да нико и не поставља. Као да није било живота и заједнице историја, парохија, садашњи Храм народа, живи симбол руско-српском пријатељству, које је издао дефаулт преко ноћи, заборав, а некоме иде у прилог - Бог зна - да су занемарили интересе духовног и историјског и геополитички значај. У Јекатеринбургу, живи и ради велики број Срба, али у храму њиховог националног јединства су свети. Али заједница ради као физичка и ментална снага вршили подстицање, украсе и одржавање место духовног заједништва са братским словенским народима у Урала. Не за награде и признања - на захтев руског срца. Не очекујући захвалност од Срба - без патетике. Али у садашњој ситуацији, која угрожава опстанак цркве, збор има право да се ослони на помоћ и подршку српске дијаспоре у Јекатеринбургу. Од првог сервиса у 2003. години и до данашњег дана, без паузе, свештеник изговара молитву за заштиту и спас православних хришћана у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији и на Косову. И ко би рекао ни реч молитве и награде за издржавање парохијана, за сигурно обављање њихових надања? У наставку изградње храма само Саве Русије - симбол словенског јединства. За очување дневника цркве Светог Симеона Миро-стреаминг - Народне Темпле, која је изграђена руке обичних људи, где кроз транспарентан куполом неба осмех на вернике благослов на свакодневни феат ... Адрес статьи: http://ruskline.ru/analitika/2016/05/25/narodnyj_hram/ Сайт храма Симеона мироточиваго: http://savva.orthodoxy.ru
  15. Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника. Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4). Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој. Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24). Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности. У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2017. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ бивши нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД
  16. Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2016. године ИРИНЕЈ по милости Божјој Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16). Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника. Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4). Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој. Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24). Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности. У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21). Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића! Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Благословена нова 2017. година! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016. Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ИРИНЕЈ Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН Епископ западноевропски ЛУКА Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ далматински ФОТИЈЕ Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ Епископ ваљевски МИЛУТИН Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ бивши нишки ЈОВАН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ Епископ брегалнички МАРКО Викарни епископ стобијски ДАВИД View full Странице
  17. Занима ме неколико питања у вези с апостолским прејемством код данашњих ''цркава''! 1. Које ''цркве'' данас имају апостолско прејемство? 2. Којим ''црквама'' признаје Православна црква апостолско прејемство? 3. Којим ''црквама'' признаје Католичка црква апостолско прејемство? Код протестантских цркава, ако која има прејемство (под тим подразумевам оне бискупе који проистичу рукоположењем од других бискупа, а који воде поријекло од бискупа прије реформације), замолио бих да се да списак њих.
×
×
  • Create New...