Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црквеног'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 39 results

  1. Завршним испитом, одржаним у понедељак, 2. јула 2018. године, у просторијама Црквене општине новосадске, окончано је школовање пете генерације полазника Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Дипломски испит - практични и теоријски део - пред четворочланом Комисијомје одбранио господин Саша Свијић, професор клавира у музичкој школи Исидор Бајић у Новом Саду,стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник ̵презвитер Велимир Врућинић, старешина храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду и управник Школе црквеног појања,господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави на предмету Црквено појање у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор Црквеног појања и Историје црквене музике у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Саши и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Добро је изучавати појање не само да бисмо певали него да бисмо прослављали име Божје, а то је свима нама крајњи циљ. Појање ће бити на корист и спасење, умилно и корисно за душу нашу, али можемо да пренесемо то другима, да учествујемо у плану Божјем, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској основана је, по благослову Преосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа View full Странице
  2. Архијерејским благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, Црквена општина новосадска врши упис нове генерације ученика у Школу црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Аудиција ће се одржати 30. јуна у 12 часова у Змај Јовиној улици број 4. Школа црквеног појања има од ове године два студијска програма: Старо црквено појање и Народно - црквено појање. Разговарали смо са јерођаконом Јеротејем, сабратом манастира Ковиљ који је дипломирани учитељ црквене музике и професор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе! View full Странице
  3. Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода
  4. Извор:https://www.patriarchate.org/-/anakoinothen-30-05-2018- Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода View full Странице
  5. У навечерје празника, у Светогеоргијевској цркви у Новом Саду свечаним бденијем началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке, протонамесници Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и Милорад Мировић, уредник радија Беседе, презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања, презвитер Иван Спасевски, парох горњоковиљски, као и новосадски ђакони. После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој Мијатов је честитао славу свечарима, изразивши наду да ће Информативна служба Епархије бачке наставити плодоносан рад и да ће верне и даље радовати надахнутим и прикладним вестима из живота Цркве, а да ће полазници Школе црквеног појања, својим умилним гласовима, улепшавати богослужења. Нека вам је свима срећно и благословено ово молитвено сабрање и дај Боже да дуго година прослављате Светог Јована Дамаскина, поручио је архијерејски намесник новосадски први. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа
  6. Радио Беседа и Школа црквеног појања при Црквеној општини новосадској, у суботу 16. децембра 2017. године, прославилe су свог небеског покровитеља Преподобног Јована Дамаскина, великог богослова, учитеља Цркве и црквеног песника. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезана вест: Преподобни и богоносни отац наш Јован Дамаскин У навечерје празника, у Светогеоргијевској цркви у Новом Саду свечаним бденијем началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке, протонамесници Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и Милорад Мировић, уредник радија Беседе, презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања, презвитер Иван Спасевски, парох горњоковиљски, као и новосадски ђакони. После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој Мијатов је честитао славу свечарима, изразивши наду да ће Информативна служба Епархије бачке наставити плодоносан рад и да ће верне и даље радовати надахнутим и прикладним вестима из живота Цркве, а да ће полазници Школе црквеног појања, својим умилним гласовима, улепшавати богослужења. Нека вам је свима срећно и благословено ово молитвено сабрање и дај Боже да дуго година прослављате Светог Јована Дамаскина, поручио је архијерејски намесник новосадски први. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа View full Странице
  7. Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару...
  8. По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у суботу, 28 октобра, после Бденија, у храму св. Апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, настојатељ Манастира Пиносава, Игуман Петар (Драгојловић), је у сали Парохијског дома одржао предавање на тему - Јединство Цркве и грех црквеног раскола. Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару... View full Странице
  9. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi
  10. Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси. Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi View full Странице
  11. Литургијски и црквени живот у Венецуели се благословом Божијим из недеље у недељу увећава и све је бише оних који желе да живе у православном духу древне Цркве. У шесту недеље по Духовима, 16. јула 2017. године, када наша Света Црква прославља Светог мученика Јакинта и Преподобниг Анатолија, литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају служили су архимандрит др Евстатије Ајздејковић и о. Павле Пења. У току литургије, свету тајну крштења и миропомазања примила је шесдесетогодишња колумбијка Лида, крстивши се са именом Лидија. Слушкиња Божија Лидија погрузивши се у бањи купељи и исповиједивши православну вјеру одрекла се досадашњег приступа протестанској секти. На крају литургије новокрштена Лидија се сјединила са Господом примивши Свето Причешће. Оци, Архимандрит др Евстатије и о. Павле честитали су Лидији нови живот у Христу подучивши је о тајни коју је примила и исповиједила. Претходне недеље 9. јула 2017. године у току литургије миропомазан је слуга Божији Рафаел Пења, иначе рођени брат о. Павла. Породица Пења је шпанског поријекла у којој је било доста свештеника у Римокатоличкој цркви. Благодаћу Господњом цијела породица о. Павла је примила православну вјеру и отац и три сина редовно учествују у литургијском животу црквене заједнице. http://www.mitropolija.com/radost-crkvenog-zivota-u-venecueli/
  12. Литургијски и црквени живот у Венецуели се благословом Божијим из недеље у недељу увећава и све је бише оних који желе да живе у православном духу древне Цркве. У шесту недеље по Духовима, 16. јула 2017. године, када наша Света Црква прославља Светог мученика Јакинта и Преподобниг Анатолија, литургију у цркви Светог Јована Крститеља у Маракају служили су архимандрит др Евстатије Ајздејковић и о. Павле Пења. У току литургије, свету тајну крштења и миропомазања примила је шесдесетогодишња колумбијка Лида, крстивши се са именом Лидија. Слушкиња Божија Лидија погрузивши се у бањи купељи и исповиједивши православну вјеру одрекла се досадашњег приступа протестанској секти. На крају литургије новокрштена Лидија се сјединила са Господом примивши Свето Причешће. Оци, Архимандрит др Евстатије и о. Павле честитали су Лидији нови живот у Христу подучивши је о тајни коју је примила и исповиједила. Претходне недеље 9. јула 2017. године у току литургије миропомазан је слуга Божији Рафаел Пења, иначе рођени брат о. Павла. Породица Пења је шпанског поријекла у којој је било доста свештеника у Римокатоличкој цркви. Благодаћу Господњом цијела породица о. Павла је примила православну вјеру и отац и три сина редовно учествују у литургијском животу црквене заједнице. http://www.mitropolija.com/radost-crkvenog-zivota-u-venecueli/ View full Странице
  13. Разговор са протођаконом Радомиром Ракићем Поводом 50-годишњице „Православља”: Лист је читао и јавни тужилац Ове го­ди­не, 15. апри­ла Пра­во­сла­вље, но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је, обе­ле­жи­ће зна­ча­јан ју­би­леј – 50 го­ди­на из­ла­же­ња. Тач­ни­је ре­че­но, це­ла ова го­ди­на је ју­би­лар­на за Пра­во­сла­вље. Про­то­ђа­кон Ра­до­мир Ра­кић, лек­тор ен­гле­ског је­зи­ка на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пре­да­вач Све­то­га Пи­сма Но­во­га За­ве­та на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког у Фо­чи, ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Ко­ми­си­је Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да за пре­вод Но­вог За­ве­та, члан Би­блиј­ског дру­штва Ср­би­је, члан Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, а од ок­то­бра 2006. и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, у два ду­га и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, вр­ло зна­чај­но обо­је­на пе­ри­о­да за срп­ски на­род, је био уред­ник ових цр­кве­них но­ви­на. И то у пе­ри­о­ду од 1975. до 1983, да би овај лист у свој­ству глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка по­но­во во­дио од 1998. до 2002. го­ди­не. Као неко ко је писао, преводио за новине, ко је био њихов дугогодишњи уредник, током година и данас такође – као шеф Информативне службе Српске Православне Цркве, отац Радомир Ракић је био у прилици да прати рад новина, реаговање друштва и државе... Сада га постављамо у улогу питаног и умољавамо га да нам, одговарајући на наша питања, помогне да обележимо пола века излажења Православља. Би­ли сте уред­ник но­ви­на ви­ше­крат­но то­ком ду­гог ни­за го­ди­на. Пи­са­ли сте де­це­ни­ја­ма за њих, пре­во­ди­ли, уре­ђи­ва­ли. Шта Вам је би­ло те­же, усме­ра­ва­ти кор­ми­ло зва­нич­них но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, одр­жа­ва­ти кон­такт са мно­го­број­ним зна­ме­ни­тим лич­но­сти­ма срп­ске јав­но­сти Ва­шим са­рад­ни­ци­ма или пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље? – Тач­но, у два на­вра­та био сам уред­ник, и то у ко­му­ни­стич­ко вре­ме, пред смрт пред­сед­ни­ка Ти­та и не­по­сред­но по­сле ње (1975–1984) у це­ло­сној Ју­го­сла­ви­ји, као и у вре­ме из­град­ње де­мо­кра­ти­је под пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем (1998–2003) у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ји (Ср­би­ја и Цр­на Го­ра). Јед­но је си­гур­но: би­ло ми је мно­го дра­же уре­ђи­ва­ти лист у она стро­га ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на не­го­ли у та­ко­зва­ној де­мо­кра­ти­ји, и то из раз­ло­га што се у прет­ход­ном пе­ри­о­ду лист ви­ше чи­тао. Не знам да ли из раз­ло­га што су но­ви­не би­ле јед­не од рет­ких срп­ских цр­кве­них гла­си­ла уоп­ште или што су чи­та­о­ци у ли­сту гле­да­ли не­ку вр­сту бо­дре­ња, ис­тра­ја­ва­ња или пред­ви­ђа­ња сло­бод­ни­јих вре­ме­на. А као уред­ник нај­срећ­ни­ји сам био кад год бих чуо гла­сне ко­мен­та­ре по Па­три­јар­ши­ји о по­је­ди­ним ста­во­ви­ма из­не­тим у ли­сту, или чи­тао пи­сма чи­та­ла­ца са свим њи­хо­вим при­мед­ба­ма, по­не­кад ве­о­ма оштрим, за­па­жа­њи­ма, под­стре­ци­ма. Или кад бих у ау­то­бу­су на пу­ту ка ку­ћи др­жао у ру­ка­ма све­же од­штам­па­ни број и за­па­жао ка­ко се дру­ги пут­ни­ци на­ги­њу еда би и они не­што „дру­га­чи­је“ про­чи­та­ли. Лист је при­вла­чио и бу­ду­ће књи­жев­не ства­ра­о­це, не из раз­ло­га што би се из­ја­шња­ва­ли за ре­ли­ги­о­зне, не­го из же­ље да упи­ја­ју ста­рин­ски­ји је­зик. На­и­ме, у ли­сту, као и са­да, не­гу­је се древ­ни­ји об­лик срп­ског је­зи­ка ко­ји уве­ли­ко по­чи­ва на за­јед­нич­ком сло­вен­ском ста­блу, а има сво­ју аро­му. Кад сам сво­је­вре­ме­но пи­тао књи­жев­ни­ка Дра­га­на Ла­ки­ће­ви­ћа, за­што је као гим­на­зи­ја­лац у Мо­ра­чи сва­ког дру­гог че­тврт­ка на па­у­зи из­ме­ђу ча­со­ва про­сто ју­рио у ма­на­стир да би ку­пио је­дан од два при­спе­ла бро­ја, од­го­во­рио је да је то чи­нио упра­во да би се на­дах­њи­вао по­ет­ским сло­вен­ским је­зи­ком за­сту­пље­ним у ли­сту. Ина­че, по­ли­ти­ку Пра­во­сла­вља оцр­та­вао је жи­вот­ни ход: пи­са­ли смо на те­ме ко­је су нам се са­ме ну­ди­ле. Је­дан ве­о­ма углед­ни Епи­скоп, бла­же­но­почивши бач­ки Ни­ка­нор је јед­ном при­ли­ком, кри­ти­ку­ју­ћи по­ли­ти­ку ли­ста, ка­зао да ми у па­три­јар­шиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма не зна­мо шта чи­та­о­це у су­шти­ни ин­те­ре­су­је, па нас је упо­ре­дио са ар­ти­ље­ри­јом ко­ја пу­ца без ори­јен­ти­ра! Био је у пра­ву, тим ви­ше кад нам је оцр­тао не­ке те­ме на ко­је ни­смо обра­ћа­ли до­вољ­не па­жње, као што су уло­га кр­сне сла­ве у на­ро­ду, да­ва­ње де­ци по­мо­дар­ских име­на у отаџ­би­ни, а нај­ви­ше у ино­стран­ству, ха­ри­та­тив­ни рад Цр­кве, ме­ђу­цр­кве­на са­рад­ња, и др. Нај­зад, та­кве те­ме су би­ле и не­у­трал­не, с об­зи­ром на то да би ме­ша­ње ли­ста у дру­штве­на, а по­го­то­во по­ли­тич­ка пи­та­ња би­ло оква­ли­фи­ко­ва­но као не­за­ко­ни­то или, чак, про­тив­у­став­но. Уз то, у она по­чет­на вре­ме­на на­ши до­пи­сни­ци су би­ли углав­ном све­ште­ни­ци, ко­ји­ма је увек да­ва­на пред­ност, по­што су они, на кра­ју, са сво­јим вер­ни­ци­ма би­ли и нај­ве­ћи прет­плат­ни­ци. Све­ште­ни­ку па­ро­ху је би­ла част би­ти до­пи­сник ли­ста! Ми­слим да је ве­ли­ка гре­шка што се да­је пред­ност члан­ци­ма, ре­пор­та­жа­ма и из­ве­шта­ји­ма ко­је пи­шу ла­и­ци, тим пре не­ка буч­на име­на из све­тов­них на­у­ка! Уко­ли­ко с ли­стом са­ра­ђу­ју ака­де­ми­ци, про­фе­со­ри, ин­же­ње­ри и ли­ца дру­гих све­тов­них про­фе­си­ја, уоп­ште не зна­чи да они сво­јим име­ни­ма и ти­ту­ла­ма ја­ча­ју ве­ру чи­та­ла­штва. У вре­ме док сам био уред­ник ни­је би­ло та­квих са­рад­ни­ка ни на ви­ди­ку, јер су не­где ван гра­ди­ли сво­ју ка­ри­је­ру. Ово уоп­ште не зна­чи да ни­смо има­ли вр­ле са­рад­ни­ке из ака­дем­ског све­та, као што су Ми­лан Ка­ша­нин, Све­ти­слав Ман­дић, Макс Ерен­рајх, Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Рај­ко Ве­се­ли­но­вић, Бо­ри­во­је Ан­ђел­ко­вић, Љу­бо­мир Дур­ко­вић Јак­шић, То­дор Пи­ште­љић, ка­сни­је Ан­то­ни­је Ђу­рић... Нај­зад, лист је из­ла­зио по бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на ко­ји је рев­но­сно пра­тио не са­мо са­др­жи­ну ли­ста, не­го и ње­го­во рас­ту­ра­ње по Ар­хи­е­пи­ско­пи­ји бе­о­град­ско-кар­ло­вач­кој и по дру­гим епар­хи­ја­ма Цр­кве, па је у она ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на лист имао уста­ље­ни ти­раж од 25–26.000 при­ме­ра­ка! Као уред­ник увек сам био на стра­жи, спре­ман да по­ло­жим ра­чун уко­ли­ко је об­ја­вљен текст ко­ји не за­до­во­ља­ва цр­кве­ну или др­жав­ну стра­ну. Кад пи­та­те да ли је би­ло те­шко пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље, мо­рам од­го­во­ри­ти да је у она вре­ме­на би­ло мно­го ви­ше по­ле­та не­го­ли да­нас. При том, уред­ник ни­је имао хо­но­рар (ја сам био слу­жбе­ник Па­три­јар­ши­је, а пр­ви уред­ник про­та Ми­ли­сав Про­тић био је па­ро­хиј­ски све­ште­ник, док је вла­ди­ка Ла­врен­ти­је, ду­ша овог ли­ста у ње­го­вим по­чет­ним го­ди­на­ма, имао не­ку пла­ту у са­мој Па­три­јар­ши­ји!) и ни је­дан до­пис, чла­нак ни­је био хо­но­ри­сан, јер се ау­тор сма­трао по­но­сним што је са­рад­ник са та­квим ли­стом. На­ша Цр­ква се ду­го бо­ри­ла за сво­је ме­сто под „сун­цем“ ју­го­сло­вен­ске со­ци­ја­ли­стич­ке тво­ре­ви­не. Као уред­ник но­ви­на ко­ли­ко сте „мо­ра­ли“, а ко­ли­ко „мо­гли“? – Из ове пер­спек­ти­ве мно­ги од нас су скло­ни да оп­ту­жу­ју и окри­вљу­ју те со­ци­ја­ли­стич­ке вла­сти за све што ни­је учи­ње­но. То нам че­сто до­ђе као по­кри­ва­ло за не­пред­у­зи­ма­ње ика­кве ини­ци­ја­ти­ве. Ме­ђу­тим, ка­ко је би­ло мо­гу­ће да Ри­мо­ка­то­лич­ка Цр­ква у Сло­ве­ни­ји за­хва­та 90% школ­ске де­це на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке, а код нас су у Бе­о­гра­ду тек при по­је­ди­ним цр­ква­ма одр­жа­ва­ни ча­со­ви из вер­ске на­ста­ве, при че­му је ин­те­ре­со­ва­ње па­ро­хиј­ског све­штен­ства за ову вр­сту про­све­ћи­ва­ња би­ло ми­ни­мал­но. Ика­ко је љу­бљан­ски не­дељ­ник Дру­жи­на из­ла­зио у 70.000 при­ме­ра­ка, при че­му је број Сло­ве­на­ца ри­мо­ка­то­ли­ка био знат­но ма­љи од бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка у це­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји? Јед­ном се проф. Ра­до­мир По­по­вић у бе­о­град­ском ли­сту за­пи­тао да ли је не­ки ве­ро­у­чи­тељ при цр­кви оти­шао у за­твор или био ка­жњен због др­жа­ња ча­со­ва ве­ро­на­у­ке? Ни­ко. Као да смо про­сто во­ле­ли што по­сто­ји не­ка смет­ња, па смо је још сна­жни­је по­тен­ци­ра­ли еда би­смо оправ­да­ва­ли свој не­рад. Као да за­бо­ра­вља­мо да су на­ши пре­ци у те­жа осман­ска вре­ме­на опра­вља­ли цр­кве или по­ди­за­ли ма­на­сти­ре, жи­во­пи­са­ли их, пре­пи­си­ва­ли и штам­па­ли књи­ге (Бе­о­град­ско је­ван­ђе­ље је штам­па­но 1552. г.!), пи­са­ли еп­ске пе­сме, сни­ва­ли сно­ве о осло­бо­ђе­њу. Као уред­ник ли­ста мно­го смо учи­ни­ли, ма­кар у сми­слу да је наш лист че­сто био др­жан на сто­чи­ћу пред слав­ском ико­ном, или је по­себ­но па­ко­ван, чу­ван и пре­да­ван дру­гим чи­та­о­ци­ма на ду­хов­ну пол­зу. У оно вре­ме ре­дов­но смо пи­са­ли на би­блиј­ске те­ме, или на пред­сто­је­ће цр­кве­не пра­зни­ке или, уоп­ште, до­но­си­ли тек­сто­ве ко­ји би слу­жи­ли вер­ском про­све­ћи­ва­њу од­ра­слих. Ка­ква су би­ла ре­а­го­ва­ња у дру­штву на цр­кве­не но­ви­не? Да ли је би­ло за­бра­ње­них бро­је­ва? Ка­ко је то из­гле­да­ло? – С Пра­во­сла­вљем се ра­чу­на­ло и у дру­штве­ној сре­ди­ни, ма­да лист ни­је до­би­јао ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску по­моћ – из­др­жа­вао се од прет­пла­те и при­ло­га! Ипак, мо­ра­ло се ра­чу­на­ти да је лист чи­тао и јав­ни ту­жи­лац, па је у два на­вра­та из­дао на­лог да се он за­бра­ни: јед­ном по­во­дом члан­ка „Чи­ји си ти, ма­ли на­ро­де?“ ко­ји је но­сио пот­пис Е. Н. и члан­ка про­то­је­ре­ја Ду­ша­на Иван­ко­ви­ћа о хва­та­њу и по­вра­ћа­ју Кру­но­сла­ва Дра­га­но­ви­ћа у зе­мљу. За раз­ли­ку од дру­гих со­ци­ја­ли­стич­ких на­ро­да у ко­ји­ма би про­скри­бо­ва­ни лист или ча­со­пис био за­пле­њен у са­мој штам­па­ри­ји, у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји – тек на­кон екс­пе­ди­ци­је прет­плат­ни­ци­ма, што је го­ра ва­ри­јан­та, јер се мо­ра­ла пла­ти­ти по­шта­ри­на, па је и фи­нан­сиј­ски ефе­кат био у пи­та­њу, па тек он­да из­вр­ши­те­љи, ина­че при­стој­ни љу­ди (!), до­ђу у ре­дак­ци­ју и тра­же адре­се са ви­ше прет­плат­ни­ка ка­ко би их за­пле­ни­ли, углав­ном по цр­ква­ма ко­је су при­ма­ле ве­ћи број при­ме­ра­ка. Не­во­ља би би­ла ако би узе­ли по­је­ди­нач­не адре­се, па би ми­ли­ци­о­не­ри од­ла­зи­ли у при­ват­не ку­ће и пра­ви­ли пре­пад у сми­слу да ти љу­ди при­ма­ју не­при­ја­тељ­ски лист! Та­кви би ре­дов­но от­ка­зи­ва­ли да­љу до­ста­ву ли­ста по­штом. Но, упра­во мо­гућ­ност да се цр­кве­на штам­па мо­гла до­ста­вља­ти по­штом, зна­чи­ла је и ве­ли­ку пред­ност, јер се упра­во пре­ко со­ци­ја­ли­стич­ке по­ште и те ка­ко мо­гла вр­ши­ти ми­си­ја у на­ро­ду! Шта Вам је оста­ло у се­ћа­њу као нај­у­пе­ча­тљи­ви­је из тог но­ви­нар­ско­–у­ред­нич­ког ра­да? – У та­квим тур­бу­лент­ним вре­ме­ни­ма мо­гло се мно­го че­га до­жи­ве­ти, али је са ове вре­мен­ске дис­тан­це ве­о­ма те­шко из­дво­ји­ти упра­во је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан тре­ну­так. Мо­жда чи­ње­ни­ца да нам се па­па Јо­ван Па­вле II из­ви­нио. На­и­ме, пред по­ла­зак у Пољ­ску о Ду­хо­ви­ма по­гла­вар Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве је на­вео да су из­ли­ва­њем Све­то­га Ду­ха про­све­ће­ни, из­ме­ђу оста­лих, сви сло­вен­ски на­ро­ди, па на­во­ди и све је­зи­ке ко­ји­ма Сло­ве­ни го­во­ре – осим срп­ског! На­пи­са­ли смо кра­ћи текст под­се­тив­ши све­то­га оца на ве­ли­ча­стве­на књи­жев­на де­ла на­ста­ла на сло­вен­ском је­зи­ку срп­ске ре­дак­ци­је. Усле­ди­ло је на­ру­че­но ре­а­го­ва­ње Гла­са кон­ци­ла, али и не­ки исто­ри­ча­ри се осме­ли­ше да пи­шу (не знам за­што од­јед­ном?) о уло­зи Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве у Дру­гом свет­ском ра­ту на те­ри­то­ри­ји тзв. НДХ. Спре­ми­ли смо чи­тав број ли­ста по­све­ћен овој те­ми ге­но­ци­да над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, што би био пр­ви та­кав стру­чан текст ко­ји се икад по­ја­вио у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Је­дан да­на­шњи углед­ни епи­скоп је пред­ла­гао да се сав ма­те­ри­јал об­ја­ви и уз мо­гућ­но­сти да се лист за­бра­ни – за­што да не – јер би се и на тај на­чин по­кре­ну­ла ду­го вре­ме­на за­та­шка­ва­на те­ма. На мо­ју жа­лост, пре­су­дио је бла­же­но­поч. Па­три­јарх Гер­ман ко­ји је за­бра­нио да се тај ма­те­ри­јал об­ја­ви, али је он не­ка­ко на­шао пут да бу­де об­ја­вљен у Лон­до­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну се и па­па из­ви­нио, ка­ко смо са­зна­ли из тр­шћан­ског ли­ста Ил пи­ко­ле. Тре­ба­ло је пси­хич­ки из­др­жа­ти ову на­пе­тост ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца, али са спрем­но­шћу да као уред­ник по­не­сем ће­бе у за­твор! Да ли је по Ва­шем ми­шље­њу про­шло вре­ме штам­па­не ре­чи? – Исто пи­та­ње се мо­же по­ста­ви­ти и кад је реч о од­но­су ро­ма­на и фил­ма сни­мље­ног на осно­ву тог ро­ма­на. Или, ни­је исто пре­при­ча­ни ро­ман, тзв. упро­шће­на или са­же­то из­не­та са­др­жи­на ро­ма­на (на ен­гле­ском sim­pli­fi­e­d an­d a­brid­ged­ no­vels) ка­квих има на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју, про­сто ра­ди охра­бре­ња бу­ду­ћих, ма­хом стра­них чи­та­ла­ца да се ка­сни­је упу­сте у чи­та­ње ин­те­грал­ног тек­ста тог де­ла. Па ипак, по­је­ди­не углед­не и исто­риј­ски зна­чај­не ен­ци­кло­пе­ди­је не штам­па­ју се ви­ше на па­пи­ру, не­го се мо­гу чи­та­ти пре­ко ин­тер­не­та, јер се сма­тра да да­на­шњи чо­век не­ма вре­ме­на да кон­сул­ту­је књи­ге с по­ли­це, не­го је, ка­жу, лак­ше пре­ко ин­тер­не­та. А да ли сви љу­ди има­ју ово елек­трон­ско по­ма­га­ло? И ко­ли­ко је по здра­вље штет­но стал­но чи­та­ње тек­сто­ва на екра­ну? Уз то, он­лајн се не по­ста­вља­ју сви члан­ци, и сва­ка­ко не у ин­те­грал­ном об­ли­ку, па ће оту­да штам­па­но гла­си­ло за­у­век има­ти бу­дућ­ност. разговарала Снежана Крупниковић Извор: Православље бр.1202 (стр. 10,11) од 15. априла 2017. године Интервјуи |
×
×
  • Креирај ново...