Претражи Живе Речи Утехе

Прота Бранко: „Црквени медиј има задатак да истину наше вере презентује на прави начин.“ Звучни запис беседе На дан када наша света Црква молитвено прославља спомен на свету великомученицу Варвару и преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2019. године, две установе Епархије бачке: Радио-Беседа и Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин, посебно свечано прославили су свог небеског покровитеља и заступника пред Господом. Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Вазнесењског храма на Клиси, служио је свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. После благосиљања славских дарова прота Бранко честитао је славу и пожелео дуг и плодотворан рад медијским делатницима Радио-Беседе и полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Важно је и врло одговорно радити у Радију и представити истину наше вере на овај начин. Велики су изазови данас медијски. Медиј је јако важна институција за преношење информација људима. Знате и сами шта је медиј – онај који посредује. Хвала Богу да постоје црквени медији као што је Радио-Беседа, који има задатак да истину наше вере презентује и брендира на прави начин, зато је велика одговорност на онима који раде на Радију, и молимо се нека им Бог дâ снаге, разума и расуђивања да овај посао раде што богоугодније. Честитамо и Школи појања. Црква се моли да Бог благослови оне који љубе благољепије дома Божјега, а то је исто јако одговорно и важно да негујемо благољепије богослужења, казао је прота Бранко. На светој Литургији појао је хор Школе појања при Црквеној општини новосадској, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У просторијама Црквене општине новосадске приређена је трпеза љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Повезане вести:

Данас наша света Црква молитвено прославља спомен на преподобнога Јована Дамаскина, а оваj дивни угодник Божји је небески покровитељ Радио-Беседе Епархије бачке и Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринејa, емитовање програма Радио-Беседе почело је у априлу 2009. године, у Новом Саду. Програм Радија се чује у Новом Саду и околини на фреквенцији 91,8 MHz. Небески заступник – преподобни Јован Дамаскин, прослављен је, по први пут, 17. децембра 2010. године. Доносимо прилог Телевизије Храм о Радио-Беседи, Православне Епархије бачке: Уредништво портала Поуке.орг упутило је празничну честитку уредништву и свим сарадницима и сатрудницима Радио-Беседе Епархије бачке. Честитку у целости можете прочитати ОВДЕ Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној Општини новосадској званично је основана, по благослову Преосвећеног Епископа бачког Господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Школа траје пет школских година (од октобра до јуна) и подељена је по годинама (од прве до пете).

Свечаности поводом прослављања 800 година аутокефалности Српске православне Цркве настављене су у суботу 7. децембра 2019. године у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. Тим поводом служено је вечерње богослужење у присуству Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, господина др Марка Николића, представника Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, госпође Наталије Милатовић, представнице Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије, Његове екселенције господина Небојше Родића, амбасадора Републике Србије у Републици Аустрији, бројних других представника државних, културних и просветних институција из Србије, Републике Српске и Аустрије. После вечерњег богослужења одржана је свечана академија на којој су част да се обрате имали председник СПКД ”Просвјета” господин Срђан Мијалковић и господин др Марко Николић, преставник Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Централни део прославе била је пригодна архијерејска беседа коју је изговорио Епископ Андреј који је упутио на значај догађаја који обележавамо за формирање нашег духовног и националног идентитета. Уметнички део вечери увеличан је наступима Мешовитог епархијског хора ”Корнелије Станковић” из Беча под диригентском палицом госпође Иве Мрвош-Анокић, малог ”Просвјетиног” хора под диригентском палицом госпође Вере Симић, полазника ”Просвјетине” школе српског језика и групе ”Трио покрет” из Београда. После академије у црквеној сали отворена је изложба о животу и раду Милутина Миланковића који је својим животом спојио Беч и Београд а потом је уприличено послужење за све присутне госте. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Дечји црквени хор Емануил, под вођством оснивача и диригента Исидоре Ане Стамболић, одржао је самостални добротворни концерт Косовом божур цвета, у суботу, 30. новембра 2019. године, у Великој већници Градске куће у Суботици. Овим концертом прослављена је деценија рада хора и 630 година од Косовског боја, што су, на најбољи начин, исказали чланови хора кроз песме и рецитале, уз сву своју љубав према Православљу, традиционалној култури и косовским јунацима. Посетиоци концерта имали су прилику да дарују добровољни прилог за Дечје село Др Миодраг Павловић из Сремске Каменице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана 11. октобра 2019. године јерарх Јеладске Православне Цркве Митрополит керкирски и паксијски Нектарије позвао је епископе Јеладске Цркве да не доносе одлуку о признавању „ПЦУ“. Ово је јуче саопштила грчка агенција за црквене вести „Ромфеја“, преноси Информационо-просветитељска служба УПЦ позивајући се на сајт ОСЦО. Владика је између осталог рекао: „Не сматрам да је одговарајуће време за доношење одлуке о тако болном питању, јер геополитички услови у овом региону нису мирни, зато ће свака одлука изазвати тешкоће у нашој отаџбини. Мислим да треба одложити доношење ове одлуке.“ Осим тога, митрополит сматра да о овој теми прве треба да се изјасне помесне Цркве које су старије по диптиху. „Сложио бих се да ми као Грчка Црква начинимо покушај да будемо посредници за почетак дијалога између Васељенском патријаршијом и Руском Православном Црквом у овом питању,“ – рекао је у закључку. Извор: Православие.ру

Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен својим протопсалтом, јеромонахом Јеротејем Ковиљцем, учествовао је, од 12. до 15. септембра 2019. године, на првом издању Трансилванијског фестивала византијске музике (Transylvania Byzantine Music Festival, editia I), у Брашову (Румунија). Циљ одржавања овог Фестивала је да представи различите облике византијске уметности и културе. Хору је причињена изузетна част да наступи у музичкој дворани Патриа Брашовске филхармоније. Публика је имала прилику да на црквенословенском и грчком језику чује дела Петра Ламбадарија Пелопонеског, Јована Ламбадарија, преподобног Јована Кукузеља, Јакова Протопсалта, Петра Берекетиса, Манасије Поп Тодорова и других. Хорови Кириос и Филомелос, као домаћини су претходили хору Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. У програму Фестивала учествовали су и хорови: Кивот из Јашија, Нектарије Протопсалт из Букурешта, Тронос из Букурешта, као и хор Бизантион из Јашија. У оквиру Фестивала, уприличена су стручна предавања румунских музиколога. Током боравка у Румунији, хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин појао је на свеноћном бденију у храму Преображења Господњег у Брашову, као и на светој Литургији у храму Светог цара Константина и царице Јелене, у варошици Зарнешти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова. Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола. За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде. Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве. Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем. Извор: ИН4С

Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ Обавештавамо свештенство, монаштво и верни народ да је својом одлуком Велики црквени суд (ВЦС бр. 69 од 16. маја 2019. год.) донео коначну пресуду којом је бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) кажњен лишењем свештеничког чина, монаштва и монашког имена и враћен у ред лаика са крштеним именом Драган. Овом одлуком оснажена је пресуда Црквеног суда Епархије ваљевске (ЦС бр. 52 од 22. априла 2019. год.). Бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) јавно је прекинуо молитвено општење са патријархом, надлежним епископом и осталим епископима СПЦ и самовољно напустио богослужбено место, те је тако сам себе изопштио из крила једне, свете, саборне и апостолске Цркве. На позиве Епископа ваљевског Г. Милутина није се одазивао и ниједног тренутка није показао да се каје због својих поступака. Сходно томе, случај је предат у надлежност Црквеног суда Епархије ваљевске, који је пресудио као што је горе наведено, а што је и оснажено коначном пресудом Великог црквеног суда Српске Православне Цркве. Такође, обавештавамо верни народ да Драган Богосављевић (бивши архимандрит Никодим) и поред свих опомена, позива на покајање, пресуда црквених судова, забрана свештенослужења и даље служи и на тај начин наставља да чини оно што Богу није угодно. Апелујемо на све вернике да се држе јединства Свете Православне Цркве, јер по речима светог Кипријана Картагинског: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац“. Из Канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљевска

Завршним испитом одржаним у петак, 21. јуна 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, окончано је школовање шесте генерације полазника Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Дипломски испит – практични и теоријски део – пред петочланом Комисијом одбранио је господин Владимир Симић из Београда, дипломирани машински инжењер, музички руководилац групе Бело платно, стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник – презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, господин Србољуб Остојић из Београда, учитељ црквене музике, господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Владимиру и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Појање, поготово ово које смо ми обновили и почели да се трудимо да изучавамо и да враћамо у наша богослужења такозвано византијско појање, има посебну улогу да обогати и припреми човека за реч Господњу. Ми ћемо наставити да се трудимо јер појање има мисијску улогу у Цркви, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин основана је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа

Радован Биговић (1956–2012) Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу. Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју. Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић. Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске? Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним. Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука. Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса? Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро. Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања? Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно. Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу? Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас. Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама. http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc

Свјатејши патријарх Илија говорио је недавно о великом значају црквеног појања за грузијску културу. На приказивању антологије грузијског духовног певања подсетио је да је молбу у овом смислу упутио и државним просветним властима. „Замолио сам председника Владе да унесу црквено појање и народно певање у средњошколски курикулум. Председник ми је обећао да се то може очекивати,“ рекао је Патријарх на овом скупу одржаном у Патријаршији. „Грузијско појање и црквена химнографија сачињавају значајни део грузијске културе ... Верујем да ово неће бити једини корак и да ће бити још таквих корака у будућности,“ додао је Свјатјејши. Представљању музичке антологије присуствовао је члан Парламента Мамука Бактадзе, који је навео да фолклорна друштва дају прилику за 800 деце широм Грузије да изучавају црквено појање и додао да ће се отворити седам нових школа у којима ће ђаци учити ово појање. „Грузијско појање и полифонија у целини су наш јединствени допринос хришћанској цивилизацији и светској цивилизацији уопште“, рекао је он у интервјуу за грузијску телевизију. Објављивање антологије црквеног и народног појања посвећено је 100-годишњици успостављања аутокефалности Грузијске Цркве и 40-годишњици устоличења патријарха Илије, прослављених 2017. године. Извор: Српска Православна Црква

На редован позив и са благослов Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, 24. јануара 2019. године, у преподневним часовима, у просторијама Епархије бихаћко-петровачке одржана је седница Епархијског црквеног суда Епархије бихаћко-петровачке. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије председавао је седницом којој су присуствовали чланови: архимандрит Серафим (Кужић), настојатељ манастира Рмња, и протопрезвитер-ставрофор Чедомир Арамбашић и свештеник Здравко Богојевић. На седници су решени процеси који се тичу судских спорова са територије Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква

На други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, после вечерњег богослужења, Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ је у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, приредио традиционални божићни концерт, под руководством диригенткиње Снежане Жујић. Пре почетка концерта све присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки. Гости концерта су били мали хор, који су чинили деца певача хора Свети Јован Крститељ. На концерту су извођене богослужбене и народне божићне композиције, српских и руских композитора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор

Две важне установе Епархије бачке ‒ Радио Беседа и Школа црквеног појања при Црквеној општини новосадској, у понедељак, 17. децембра 2018. године, прославилe су свог небеског покровитеља Преподобног Јована Дамаскина, великог богослова, учитеља Цркве и црквеног песника. У навечерје празника служено је празнично вечерње у Успенској цркви у Новом Саду. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први служио је јутрење и свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење протопрезвитера Жељка Латиновића, уредника Информативне службе Епархије бачке, протонамесникâ Милорада Мировића, уредника радија Беседе и Миодрага Андрића, уредника радијског сајта, презвитерâ Велимира Врућинића, управника Школе црквеног појања и Игора Игњатова, уредника сајта Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој је честитао славу свечарима. Нека дâ Господ Бог да, по молитвама Преподобног Јована Дамаскина, сви посленици на радију Беседа, сви полазници и учитељи у Школи црквеног појања, буду свагда благословени, да нам и путем савремених средстава, радио-преноса Литургије, преноса богоугодних разговора и беседа, свагда буду на добро, и нама који их слушамо и њима који учествују директно у производњи тих емисија. Онима који уче црквено појање у Школи црквеног појања, оно превасходно да послужи на лично спасење, а потом, појањем у храмовима широм Православља, да буде доказ велелепности и величанствености нашег православног богослужења, поручио је архијерејски намесник новосадски први. На светој Литургији је појао хор Школе појања при Црквеној општини новосадској, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа

Старо црквено појање 1. Владимир Рац 2. Анастасија Миловановић 3. Мирослав Јаковљевић 4. Милован Добриловић 5. Горан Савић 6. Ивана Матовић 7. Александра Гудало 8. Тијана Башић 9. Силвија Ромић 10. Наташа Војновић 11. Никола Ралевић 12. Братислав Николић 13. Игор Аризановић 14. Вања Здравковић – Срнић 15. Синиша Стаменковић 16. Јован Ђурковић 17. Перо Ђокић Народно-црквено појање 1. Дејан Томић 2. Драгана Албијанић 3. Наташа Милошевић 4. Александар Мрђанов 5. Немања Радин Пријем нових полазника и први час Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин одржаће се у суботу 6. октобра 2018. године у 11:00 часова, у просторијама радија Беседа у Змај Јовиној улици бр. 4 на другом спрату. ПЛАКАТ У ПДФ ФОРМАТУ Извор: Радио Беседа

У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом. Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“. Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама. Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском. Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио. Извор: Радио Беседа

Старо црквено појање Ивана Мишљеновић Татјана Медан Милорад Васиљевић Милош Падров Гојко Панић Георгије Мркић Дарко Бирач Народно-црквено појање Срђан Радновић Каролина Павић Пријем нових полазника и први час Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин одржаће се у суботу 6. октобра 2018. године у 9:30 часова, у просторијама Школе црквеног појања у Змај Јовиној улици бр. 4. За нове полазнике који ће похађати наставу у истуреном одељењу Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Суботици, пријем и први час биће одржани у суботу 6. октобра 2018. године у 14 часова, у просторијама Црквене Општине суботичке у Змај Јовиној улици бр. 22. Извор: Радио Беседа

Дипломски испит - практични и теоријски део - пред четворочланом Комисијомје одбранио господин Саша Свијић, професор клавира у музичкој школи Исидор Бајић у Новом Саду,стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник ̵презвитер Велимир Врућинић, старешина храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду и управник Школе црквеног појања,господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави на предмету Црквено појање у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор Црквеног појања и Историје црквене музике у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Саши и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Добро је изучавати појање не само да бисмо певали него да бисмо прослављали име Божје, а то је свима нама крајњи циљ. Појање ће бити на корист и спасење, умилно и корисно за душу нашу, али можемо да пренесемо то другима, да учествујемо у плану Божјем, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској основана је, по благослову Преосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа