Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница. Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ

У ноћи између 29. и 30. јуна украдена је црквена застава СПЦ са улазне капије манастира Грачанице која се повремено истиче на том месту, за велике црквене празнике или свечаности. На друштвеним мрежама појавила се слика маскираног лица са заставом Албаније како гази црквену заставу. Имајући у виду величину заставе реч је о застави која је скинута са улаза у манастир. Овај најновији инцидент показује повећани степен угрожености верских права и слобода и уопште безбедности објеката СПЦ на Косову и Метохији. Застава СПЦ је српска тробојка са знаком крста и четири оцила, што је регулисано Уставом СПЦ. Овај симбол потиче још из раних хришћанских времена и симболизује Христа као цара над царевима. Епархија рашко-призренска пријавила је овај инцидент Косовској полицији уз захтев да се манастир додатно обезбеди. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Некада одређене околности помажу друштву да се лакше развије. Тако, без превише увијања, које краде драгоцено време, прелазим директно на тему. Размишљао сам да би полазна тачка мог излагања могао бити Μαρτύριο [мучеништво, сведочанство] новомученика Теодора Византинца. Између осталог, добро је да се ове године што чешће подсећамо овог текста јер славимо 200 година од Грчког устанка. Из овог Мартирија издвајам следеће информације: „Петог дана прве недеље Великог часног поста“, дакле, дана попут данашњег, који је међутим тада био другог датума (15. фебруара),„отишао је блажени Теодор и приступио судији града Митилене“ (Μυτιλήνης)[1], да би исповедио своју веру, покушавајући да пронађе најбољи начин да изрази своје кајања због одрицања од Христа. Теодор, који је претходно боравио у султанским палатама у Константинопољу и уживао у положајима које је добио као награду за добровољно прихватање ислама, „дошао је судији“, плашећи се смртоносне пошасти куге, која је однела многе животе 1794.[2] Епидемија која је изгледа мучила Константинопољ још од 1792. године, на основу података из преписа Никодима Агиорита и Доротеја Вулисма[3]. Током заточеништва које је Теодору изрекао судија Митилене због тешког злочина одрицања од исламске вере, новомученик је претрпео страшна мучења од стране Турака, мада је неколико сати пре вешања „у субору ујутру“ – дан помена и сећања на великомученика Теодора Тирона – „дошао један хришћанин (у ћелију) где је био слуга и затекао је мученика како пева Возбраној Војеводје. Затражио је (Теодор) од овог хришћанина оловку и написао је писмо локалном архијереју са молбом да му пошаље по слуги (хришћанину) Свете Дарове, и да се причести“.[4] У меланхоличном окружељу затвора, са горким физичким повредама од премлаћивања, имајући и „очне јабучице скоро испале са свога места“ од стискања главе, новомученик је утеху и подршку пронашао у химни Возбраној Војеводје и углавном у причешћивању Светим Даровима, које је локални архијереј одлучио да пошаље по затворском слуги, заобилазећи устаљени обичај преношења дарова од стране свештенослужитеља. У сценарију који смо описали можемо пронаћи неколико паралелних корелација са онима који су данас искусили пријем на интензивну негу. Наравно овде нема крвника, нити постоји затвор за осуђенике, међутим, постоји невидљиви вирус, који може нанети исто или још више мука у једном окружењу потпуно изолованом од породице, пријатеља, донекле слично затвору. Пацијенти на интензивној се неочекивано налазе сами наспрам смрти, рачунајући сате, чак и минуте земаљског живота. Они се такође боре да поднесу страдања свога тела због оштећења виталних органа, схватајући понекад са великом фрустрацијом да неки ипак изгубе битку за живот. У овој суровој реалности, апсолутно сам сигуран да многи узносе песме Богу, свом преосталом снагом на њиховим уснама из дубине срца, неки поју Возбраној Војеводје и наравно траже непостојећу услугу да им се донесе Свето Причешће. Они који су озбиљно заражени вирусом одлазе сами у болницу, тамо остају сами, умиру сами и на крају их саме (без присуства ближњих) и сахрањују. На крају, корелација са мучеништвом Светога Теодора није само због исторјских случајности, већ углавном због проживљавања сличних догађаја. Заиста, они који истрајно страдају у Христу и умиру од вируса могу се описати као новомученици. Даме и господо, све до данас, више од годину дана након почетка пандемије, било је много па и плодних расправа о начину причешћивања, увек са акцентом на очување здравља верника. У дијалогу су се испитивала светоотачка и канонска сведочанства ради неког новог решења, али изгледа да извори не помажу, барем у датим околностима. Али у случају причешћивања Светим Тајнама оних који су у животној опасности, ствари стоје сасвим другачије. Пре свега, Црква је од давнина имала став да такви случајеви морају нужно и на сваки начин добит приступ извору вечног живота. Тако се чак укида дата епитимија, односно лишавање Божанске Евхаристије по одлуци пастирске одговорности, онима који су починили неке злочине. Пред смрћу канонска акривија се повлачи. Од многих примера црквене икономије у таквим случајевима, поменућу следеће, који су по мом мишљењу врло корисни. Лав, епископ Калабрије, једном је питао Светог Фотија да ли је дозвољено да жене односе Свете Дарове хришћанима које су Сарацени бацили у затворске ћелије. Фотије је одмах и безрезервно потврдио такав чин побожних жена које су преносиле Свете Дарове. Осим тога, према тадашњим обичајима, ђаконисе су заправо имале и такву литургијску улогу. Одмах потом, Фотије прелази канонске границе и признаје да чак и неверници, за које претпостављамо да укључује Сарацене, могу имати исту прилику, све док се према Светим Даровима односе с поштовањем, док их достављају до затвореника – осуђеника на смрт. Теолошки аргумент Фотија је да неверне жене не укидају Светост, већ напротив, Свети Дарови освећују и затворенике и све оне који им са љубављу и поштовањем служе.[5] Могућност, на коју је Свети Фотије с великом лакоћом указао, може се пастирски користити, односно, применити, у ситуацији коју је створила пандемија вируса Covid-19. Црква данас, као и тада, има право да по неком човеку, лекару или медицинској сестри, мушкарцу или жени, који имају приступ болници, пошаље комад Светог Хлеба и Свете Крви Христове, похрањен у посебан мали суд, тако да „затвореници” интензивне неге могу да се причесте, ради преноса Вечног Живота онима на самртној постељи и као чин утехе за „заборављене“. Начин таквог преношења Дарова је једноставан и у сагласности с црквеном праксом, или барем у неким њеним аспектима, као што се примењује у случају подвижника. Будући да је данас на састанку присутан митрополит Арголије, који добро познаје црквену традицију Виотије (Βοιωτία), позваћу се овде на пример из Житија Светог Луке Стериотиског (Јеладског, 10. век). Светитељ се често причешћивао, не само на Светој Евхаристији, већ и пређеосвећеним Даровима, које је или носио у своју испосницу, или су му их тамо слали,[6] очигледно у посебној посуди, сличној оној о којој се говори у 101 канону Трулског сабора (Пето-шести сабор). Таква пракса је била дугогодишња навика подвижника. Видимо да је идентичну праксу потврдио и Симеон Солунски пет векова касније.[7] Дакле, давање Светог Причешћа ван храмова се наводи у неким аспектима канонских правила. Стижемо полако до коначне тачке. Евхаристијска теологија је данас отворила нове хоризонте за разумевање православне духовности. Тако је од многих промовисано и подржано често учешће у Евхаристији[8]. Међутим, евхаристијски живот не може бити укорењен и исцрпљен у конвенционалним људским законима, чак иако су то канони Цркве. Не заборавимо да је тајна управо крсна жртва Господња, која траје кроз векове – она која на најсавршенији начин повезује есхатон са историјом. Бог, који освећује свет, делује према својој премудрости и милости, у зависности од пријемчивости људске душе и наравно без потчињавања закону створеног. У том смислу се такође разуме став који је изразио Генадије Схоларис у време сличном овом нашем. Овде додајем његов став као још један део мозаика, знајући да мозаик остављам необликован, разумну мисао коју ваша зрелост може довршити: „Велика Тајна Светог Причешћа даје напредак верницима у духовном животу. То се дешава зато што је причешће не само физичко јело и пиће, већ и духовна храна. Ништа неће изазвати благодат Божију да се спусти (моментално) само простим примањем Светог Причешћа, већ је претходно неопходна припрема како би се узело учешће у Светим Даровима… Како дарови Свете Евхаристије долазе од Бога кроз правилну припрему, па када са људске стране постоји неопходна припрема, благодат Божија неће изостати због (тренутног) одсуства с Литургије, ако није било могуће присуство се због неке непремостиве препреке.“[9] То су утешне речи за човека који се гуши (од туге) због свог одсуства (с Литургије), па оставимо просто Богу да исцели наше недостатком, „Њему који је свима (био) све“. (1Кор. 9,22) Теодор Јангу

У понедељак, 1/14. септембра 2020. године, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527 – 565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117 – 138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18 – 19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дело Светих Апостола продужили су њихови наследници: Епископи, презвитери (свештеници) и ђакони. Где год су оснивали нове црквене Заједнице, Апостоли су рукополагали Епископе за своје наследнике, а ови доцније за помоћнике себи презвитере и ђаконе. У новом издању емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, о апостолском прејемству и црквеној јерархији говорио је презвитер Бранислав Кеџић, парох при београдском храму Светог Александра Невског и професор Богословије Светог Саве. Црквена јерархија води порекло од самога Господа Христа и од Светога Духа који је сишао на Апостоле. Апостоли су предали својим наследницима оно што су примили од Господа: исту веру, исто Крштење, исте Свете Тајне, исти живот по Богу. Њихови наследници су то предавали кроз полагање руку (кроз Свету Тајну Свештенства) својим наследницима, а ови опет својим, и тако се кроз то непрекидно наслеђе апостолско прејемство продужава до данас, и продужаваће се до свршетка века. Свештенство проповеда, чува православну веру и врши Свете Тајне; без њега не може бити Цркве, јер без њега Црква не би могла обављати своју спасоносну службу. Ризница литургијског богословља и живота: Презвитер Бранислав Кеџић: Апостолско прејемство и црквена јерархија BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ је боравила у периоду од 18. до 21. октобра 2019. године у Минску. Разлог посете нишког хора белоруској престоници било је учешће на фестивалу духовне хорске музике „Државни глас“, које се одржава у манастиру Свете Јелисавете, у организацији обитељи манастира. Позив за учешће на фестивалу стигао је од уметничког директора фестивала монахиње Јулијаније (Денисове), надалеко познатог диригента и композитора духовне музике. Програм сачињен од наступа пет хорова из Русије, Белорусије и Србије, затворио је хор „Бранко“, као једини представник српске културе на фестивалу. Хор се представио композицијама српских аутора духовне музике деветнаестог века, попут Корнелија Станковића и Стевана Стојановића Мокрањца, док су се на програму нашла и дела византијске и светогорске музичке традиције, као и дела руске хорске литературе. Са посебним одушевљењем и аплаузом публика је поздравила извођење Херувимске песме младог нишког композитора Андреја Цинцаревића, члана Нишке црквене певачке дружине „Бранко“. На крају концерта, публици и певачима обратила се мати Јулијанија, која је истакла своје одушевљење духовним и уметничким богатством српске музичке баштине и захвалила се нишком хору и диригенту гђи Сари Цинцаревић на уложеном труду при упознавању белоруске публике са делима српских композитора. У недељу 18. по Духовима, 20. октобра 2019. године, у централном манастирском храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“ свету Литургију је служило свештенство Митрополије минске (Белоруска Православна Црква Руске Патријаршије) и протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић и Бранислав Цинцаревић из Епархије нишке. На Литургији појао је хор „Бранко“. По завршетку Литургије, монаштву и присутном верном народу обратио се протојереј Андреј Лемешонок, духовник и један од оснивача манастира, подсетивши у својој беседи на лепоту православне вере. Такође, поздравио је свештенство и хор из Србије и заблагодарио на братској љубави. Протојереј Андреј Лемешонок харизматична је личност која у манастиру Свете Јелисавете окупља велики број верника, старајући се о духовном животу монаштва и мирјана. Један је од најпознатијих и најактивнијих духовника у Белорусији и аутор бројних духовних књига и беседа. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић захвалио се домаћинима на указаном гостопримству и хришћанској љубави. Певачи нишког хора, вођени гостопримством двеју монахиња српског порекла које живе у манастиру Свете Јелисавете, монахиње Ефросиније и монахиње Нине, имали су прилику да обиђу целокупан манастирски комплекс и манастирско подворје, да се упознају са начином монашког живљења у овој обитељи, као и да се прошетају централним улицама и трговима Минска. Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне женски је општежитељни манастир, основан 1996. године. Данас броји преко 130 сестара, девет храмова, два подворја, двадесетак манастирских радионица и продавница, девет хорова. Преко две хиљаде људи свакодневно ради на манастирским поседима. Мисија Свето-јелисаветског манастира распрострањена је, како по Белорусији, тако и по читавом свету. Извор: Инфо-служба СПЦ

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 21. сепембра предавање је одржао ђакон Павле Љешковић на тему "Црквена поезија Светог Василија Острошког". Извор: Манастир Острог

Дана, 1/14. септембра, наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527–565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима. Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117–138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18-19). Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Створитељу све твари, који си времена и лета оставио у Својој власти, благослови годишњи круг благошћу Твојом Господе, сачувај у миру и град Твој, молитвама пресвете Богородице, и спаси нас. Радио Светигора: Црквена нова година Беседа Епископа крушевачког Давида на почетку Црквене нове године (начало индикта) Житије праведног Исуса навина Преподобни Симеон столпник ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ТВОЈЕ! Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Како то Мило, нови оснивач аутокефалне цркве у Црној Гори, замишља да подржави црквену имовину у Боки которској, која је у државу Црну Гору ушла 2006. године? Под претпоставком, истина историјски неодрживом, да је у Црној Гори стварно црквена имовина била државна и да је 1918. г. отета и предата Српској православној цркви укидањем аутокефалне цркве у Црној Гори, новим законом о слободи вјероисповијести требало би да се, Миловим прегнућем, врне држави Црној Гори. Он као Велики Вођа помпезно обећава да ће ту неправду исправити. Примјећујете, без сумње, да нисам ставио под знаке навода много тога што је требало да учиним. За сада нећу писати о Црној Гори ни Брдима, ни Метохији, који су чинили Краљевину Црну Гору до њене капитулације 1916. г. (којом су се краљ и његова власт одрекли својих савезника). Бока которска није била у саставу те краљевине. За неупућене Бока није само залив него данашње четири општине: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва, дакле од Дебелог бријега до Куфина. У Краљевини СХС, односно Југославији, области Краљевине Црне Горе су ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку которску и Дубровник итд. Бока которска од 1870. до 1931.г. има засебну Епархију којој је заштитник Св. Сава. Ујединила се у Српску патријаршију ДИРЕКТНО и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године. Године 1918, која је рубна година по Миловом закону за отимање црквене имовине, Бока которска и њена Српска православна епархија никакве везе немају са Црном Гором. Доласком комуниста и формирањем НР Црна Гора, Бока је 1945. г. на једном скупу у Херцег Новом, ИЗ ДРУГОГ ПОКУШАЈА, угурана у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји ушла је у државу Црну Гору тек 2006. године. Прошле године смо славили 100 година ослобођења Боке од аустроугарске окупације и изазвали гњев монтенегринских јастребова јер се наше слављење разумјело као слављење уједињења преко Подгоричке скупштине, којој апсолутно признајемо легитимитет, али са Боком которском није имала никакве везе, јер се Бока, нешто касније, ДИРЕКТНО ујединила са Србијом, односно државом СХС, односно Југославијом. Посебно је монтенегринску националистичку јавност забољело што је званични организатор свих свечаности био СРПСКИ НАРОД БОКЕ! Усијали су се портали, али чињенице су чињенице. И сада коначно питање – како то Велики Вођа мисли са својом камарилом да „подржави“ црквену имовину у Боки которској када Бока НИКАДА раније није била Црна Гора? Не може ништа узети силом на срамоту ни у Црној Гори, ако има права и правде, а поготово не у Боки. Кажу да сва ова ујдурма има везе са отимањем косовометохијских светиња Српске православне цркве и да заједнички ментори (читај окупатори) у Црној Гори и на „Косову“ (које је ”краљ” Мило признао за независно, издавши Црну Гору краља Николе) праве МОДЕЛ за нове пљачке послије бомбардовања. Дакле, ово би могао бити неки „Милосрдни анђео“ за уништење Српске православне цркве у Црној Гори и одузимање њених светиња на Косову и Метохији. Зато Велики Вођа најављује ОСНИВАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, ОБАВЕЗНО АУТОКЕФАЛНЕ, а онда би се по том моделу основала и КОСОВСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, али ни случајно српска. Изгледа са овим пројектом мора да се пожури јер су ментори из разних амбасада нестрпљиви… Али има Бога па ово неће проћи, посебно не у Боки которској! Овај народ је сачувао светиње и у она времена када је један Митрополит црногорски са преко стотину свештеника убијен, а његов насљедник (1954) осуђен на једанаест година затвора, када су по Црној Гори одреда цркве биле оскрнављене и претваране у мјеста за спраћање стоке, а Црква Светог Петра на Ловћену срушена. Потписник ових редова је свједок тих времена. Данас, када су све цркве обновљене, неко хоће у њих да уведе распопове и непопове. Ми канонски свештеници са вјерујућим народом и aрхијерејима, спремни смо да бранимо светиње ако треба и животима. Ништа ту нема ново. Сада је, очигледно, на нас дошао ред, а ми се не бојимо и спремни смо. Интересантно ће бити како ће се овај закон примјењивати на римокатоличке објекте, посебно на Госпу од шкрпјела гдје је туристичка посјета огромна и која се може се мјерити са посјетама Острогу? Бискупија которска припада Сплитској митрополији, што се обично не зна. Ако дирну Госпу, видјеће како ће Хрватска реаговати, јер они тврде да је Бока „Заљев хрватских светаца и олтар Домовине“. Или се овај фамозни закон не односи на њих и на Исламску заједницу? Као државни закон зар не би требао да важи за све вјероисповијести? Изгледа, међутим, да је овај закон је прављен само за Православну цркву и одузимање православних светиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 24. марта 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ИПОЂАКОН БРАНКО БАНДОБРАНСКИ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: ЦРКВЕНА АУТОКЕФАЛИЈА И ДРЖАВНА НЕЗАВИСНОСТ. Извор: Радио Беседа

Прошле године, 11. новембра, Пољска држава обележила је стогодишњицу обнове незавнисности после 127 година окупације Русије, Немачке и Аустрије. После 11. новембра 1918. године Пољска постепено је била призната као независна држава код других народа, такође је био то пут за православне хришћане у Пољској према аутокефалној Цркви. Парохија св. Марине у Атини већ од 1997 године је везана са Пољском, пошто тадашњи архиепископ Бијалистока, а садашњи поглавар Пољске Православне Цркве – митрополит Сава – даровао је овој заједници копију чудотворне остробрамске иконе Пресвете Богородице, која је важни део пољског идентитета и духовности, и за православце, и за католике. Тако, није чудно, да ова парохија је била изабрана за прославу јубилеја 100 година обнове односа пољско-грчких. Свечаности биле су одржане у недељу 10 фебруара; Литургију су служили епископ Хајнувке Павле (Пољска Православна Црква) и епископ Салонон Антоније (Грчка Православна Црква), а такође свештеници из Грчке и Пољске. Литургија је била служена на грчком, пољском и црквенословенском. Присуствовали су њој пољски и грчки дипломати и журналисти. После Евхаристије одржана је литија са остробрамском иконом Пресвете Богородице и заставама Пољске и Грчке. Снимак са Литургије (30 минута): Извор слика

Свети синод Украјинске Православне Цркве је одржао заседање 7. децембра 2018. године у Свето-Успењској Кијевопечерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија и истакао је да Патријарх цариградски нема никакво канонско право да сазове било какво сабрање у Украјини (Журнал бр. 41). Ово преноси Информационо-просветитељско одељење УПЦ. Свети синод је такође истакао да патријарх Вартоломеј нема права да на таква сабрања позива архијереје Украјинске Православне Цркве. Планирани „сабор уједињења“ се сматра незаконитим, пошто ће у њему учествовати представници расколничких групација. У вези с тим и на основу Одлуке Сабора епископа од 13. новембра 2018. године епископат, клир, монаси и мирјани Украјинске Православне Цркве немају благослов да учествују у такозваном сабору уједињења, каже се у документима након доношења одлуке Синода. Свети синод посебно скреће пажњу на то да нико од свештенослужитеља или мирјана није овлашћен да представља Украјинску Православну Цркву на овом сабрању. Извор: Православие.ру

Ситуацију о ходочасничким путовањима на Атон након доношења одлуке Синода Руске Православне Цркве од 15. октобра о раскиду евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом у разговору с дописником РИА Новости Сергејем Стефановом прокоментарисао је секретар за међуправославне односе Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије протојереј Игор Јакимчук: Оче Игоре, с Атона није било још никакве реакције на поступак Цариградске патриајршије у Украјини? Реакције њиховог руководећег органа, Светог Кинота или појединих манастира? – Православни свет не живи брзином коју му намеће данашњица. На Атону многи уопште не користе интернет и мобилне телефоне и због тога чак ни не знају за одлуке које су донете у Истанбулу и у Минску. Али мислим да ће временом сазнати и да ће нека реакција уследити. Ходочасници причају Светогорцима о томе шта се дешава. Наравно, ова одлука ствара апсолутно разумљиве потешкоће и руским житељима Атона који су традиционално помињали и цариградског и московског патријарха. И сви су они дошли из Руске Православне Цркве. Како ће се даље одвијати њихов живот на Атону јесте питање које треба решити. Што се тиче обичних ходочасника мислим да сви треба да имају на уму то да поред све љубави према Атону и поред свег поштовања које Руска Православна Црква од давнина, од памтивека гаји према Светој Гори као према ‘уделу Мајке Божије’ постоји још и појам као што је црквена дисциплина. И ако за нешто нема благослова, то значи да га нема. Конкретно поводом руског манастира Светог Пантелејмона на Атону – и он потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Испоставља се да смо сад престали да општимо с њима и да не смемо да идемо тамо и да се причешћујемо? – Не смемо да се причешћујемо, али мислим да можемо да дођемо просто да се помолимо. Буквално ових дана је у нашем руском Манастиру Светог Пантелејмона била храмовна слава, зато што је један од храмова у овом манастиру посвећен празнику Покрова Мајке Божије, и у овим свечаностима су учествовала тројица јерарха Руске Православне Цркве. Нису служили, али су се молили на богослужењу. А у светлости најновијих одлука, сад кад је у току богослужење да ли мирјани могу да уђу у храм и да се моле са свима? Или могу само да уђу сами у храм да се помоле кад нема богослужења? Или могу да се моле на богослужењу, само не треба да се причешћују? – Боље је рећи да је сад, имајући у виду све ове тешке околности које су настале, наступило време да се уздржимо од ходочашћа на Атон и од било каквог учествовања у богослужењима. Али ако се тако нешто деси, у сваком случају не треба да се причешћујемо. Да ли се сад неке светиње могу доносити у Русију са Атона, или из Турске или са друге канонске територије Цариграске патријаршије, или је све то сад такође обустављено? – Било би чудно очекивати да ће у периоду оваквог опасног заоштравања наших односа неко с територије Цариградске патријаршије донети светиње код нас. Уколико се таква иницијатива појави, размотрићемо је, као што се то обично и ради у сваком конкретном случају. А шта ће бити с нашим сународницима – парохијанима православних храмова у Турској или на другим местима где нема других храмова осим оних који припадају Цариградској патријаршији? – То је заиста проблем који се појавио почевши од 15. октобра пошто је Цариградска патријаршија de facto отишла у раскол почевши да општи с расколницима. Испоставља се да наши сународници на територији Грчке остају без пастирског руковођења. Исто се односи на наше земљаке који живе на острвима Додеканеза, укључујући највеће од њих – Родос, као и Крит. Наравно, размишљаћемо о томе како да им обезбедимо пастирску бригу. Прошло је врло мало времена, али је ово у сваком случају наш задатак и ми се њиме бавимо. Уопште, парохије Цариградске патријаршије постоје у целом свету осим Африке и Антарктиде, али тамо верници имају алтернативу – постоје храмови других Помесних Цркава. Сада немају алтернативу само у Турској и на грчким острвима која сам навео. Секретар Руске духовне мисије у Јерусалиму, игуман Никон, је рекао да ће Руска Православна Црква бити принуђена да обустави општење са свим Црквама које подрже одлуку Цариградске патријаршије о давању аутокефалије цркви у Украјини. Да ли можете да прокоментаришете ову изјаву? – Мислим да је то врло преурањен коментар. Као прво, још увек нема коначне одлуке о даровању аутокефалности цркви у Украјини, нема Томоса, и уопште се не зна кад ће бити. Тим пре је сад преурањено говорити о реакцији Помесних Цркава на оно што ће се десити после хипотетичког даровања Томоса. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ТВОЈЕ! Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква

Tрећeг дана највећег хришћанског празника Вакрсења Господњег, 10. априла 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству великог броја верника, служио је свету Литургију у цркви Светог Стефана Дечанског у насељу „13. мај“ у Батајници. Том приликом, Патријарх српски г. Иринеј је уручио висока црквена признања - орден Светог краља Милутина - којима је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Специјалну антитерористичку јединицу (као установу) и њеног команданта пуковника полиције г. Спасоја Вулевића (као поједница) за изузетан допринос у подизању и грађењу цркве Светог Стефана Дечанског (фотогалерија). Орден Светог краља Милутина додељује се оним поједницима и установама који су се доказали као ктитори и добротвори, с обзиром на то да је и сам краљ Милутин био велики добротвор и задужбинар. На тржественом празничном сабрању Његовој Светости Патријарху саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, архијерејски намесник млавски протојереј-ставрофор Јовић, старешина храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу протонамесник Раде Јовић, старешина храма Светог јеванђелисте и апостола Луке на Кошутњаку јереј Никола Гаврић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић. Током богослужења Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одликаовао је презвитера Радета Јовића, старешину храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу и новог храма Светог Стефана Дечанског, чином протојереја. Kућа остаје деци, Црква народу! Инцијатива за изградњу цркве Светог Стефана Дечанског покренута је 18. августа 2011. године, када је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио у Патријаршији српској у Београду команданта САЈ-а пуковника г. Спасоја Вулевића, као и јереја Радета Јовића из Земун поља. Сусрету су присуствовали и тадашњи викари Његове Светости, Епископи хвостански Атанасије и липљански Јован. У срдачаном и топлом сусрету пуковник Вулевић тада је изразио Његовој Светости жељу припадника САЈ-а, Војске Србије и грађана да у непосредној близини своје базе у насељу „13. мај“ у Батајници подигну храм који би могли свакодневно да посећују. Његова Светост се са овом изузетном замишљу сложио и благословио да планирана и новоподигнута црква буде на обличје Краљеве цркве у Студеници и да добије име по Светом Стефану Дечанском, који ће бити заштитник и покровитељ овог храма. На дан Светог великомученика Никите и Светог Јосифа Темишварског, 28. септембра 2011. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је насеље „13. мај“ у Земуну и место где ће почети градња Цркве. Његова Светост је благословио припаднике полиције и војске и благословио да на том месту буде подигнута црква посвећена Светом краљу Стефану Дечанском која ће сабирати вернике из овог насеља, а такође бити и капела САЈ-а и 224. центра за електронска дејства Војске Србије. Изградња цркве Светог Краља Стефана Дечанског свечано је почела 12. октобра 2011. године, на дан Светог Киријака Отшелника. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Епископ хвостански Атанасије (Ракита) осветио је новопостављени крст у насељу „13. мај“ у Батајници, где ће по благослову Његове Светости бити подигнута црква. Владику је дочекало мноштво житеља насеља, верника, припадника Војске Србије и САЈ-а, који ће у храму, када буде изграђен, моћи да се сабирају на свету Литургију. Овај историјски дан остаo je свима у лепом сећању, зато што означава почетак градње цркве која представља прву војно-полицијску капелу коју припадници војске и полиције градe заједно са народом. Копање темеља за изградњу цркве почело је 3. маја 2012. године, на дан Светог Николаја Српског. Темеље су ручно ископали припадници САЈ-а и Јединице за електронска дејства Војске Србије, што је била њихова велика жеља. Наливање бетона у темељ цркве извршено је 10. маја 2012. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве. Први су сипали бетон пуковник Бранислав Љушић, командант 224. Центра за противелектронска дејства Војске Србије, пуковник полиције Спасоје Вулевић, командант САЈ-а, г. Душан Ћосовић, директор ПИК Земун и јереј Раде Јовић, месни парох. Освештење новог храма Светог Стефана Дечанског обављено је 13. августа 2012. године у присуству великог броја житеља насеља, верника, припадника САЈ, Војске Србије, донатора и гостију. Чин освештења је обавио Епископ хвостански Атанасије (Ракита) уз саслужење јереја. Свечаност освештења и постављања крста на кров новосаграђене цркве одржана је 13. августа 2013. године. Службу је вршио Епископ липљански Јован (Ћулибрк) уз чинодејствовање свештеника и присуство великог броја гостију, грађана, припадника војске и САЈ-а, представника Цркве. Владика Јован истакао је значај овог црквеног здања, јер ће подвиг његове изградње бити заувек уписан у нашу историју. Он је нагласио и да освећење и постављање крста на цркву представља „крај почетка и почетак краја“. -Крај почетка јер је црква сазидана, а почетак краја који нема крај - духовног зидања. Ова црква има посебан значај, јер је прва после Другог светског рата коју су с народом изградиле војска и полиција, истакао је Владика липљански Јован. Црква је грађена добровољним личним прилозима припадника САЈ-а, 224. cцнтра за противелектронска дејства Војске Србије, грађана и верника из насеља „13. мај“, а изградњу су помогли и Градска општина Земун, Српска Православна Црква и бројни донатори. Такође, припадници САЈ-а, Војске Србије, грађани и верници учествовали су изградњи цркве и добровољним радом и прилозима у грађевинском материјалу. У том смислу, изградња храма Светог Стефана Дечанског представља јединствен пример саборности народа и успешне цивилно-војно-полицијске сарадње. У служби народа, у славу Бога Веза која обједињује и повезује крсну славу САЈ-а - Сабор Светог архангела Михаила (Аранђеловдан) и припаднике ове јединице није само симболична и духовна - она је исконска и дубока, у њеној суштини се налази борба против свакојаког зла. Аранђеловдан је празник архистратига Михаила, предводника војске анђела сабране да би се супроставила силама зла палог анђела Луцифера. Архангел Михаило је заштиник и покровитељ САЈ-а. Архангел Михаило први је од осам анђела који су пред Божјим престолом задужени да се супроставе злим силама. Име Михаил на јеврејском значи „раван Богу“ и од првих хришћанских времена представља се као војвода и заповедник, са копљем које упире у Луцифера. Уз то, сматра се чуваром православне вере и борцем против јереси. Сматра се најугледнијим међу бестелесним силама и најближим небеском престолу. Обележавању крсне славе присуствују припадници јединице у свечаним униформама, велики број званица, црквених великодостојника, руководилаца и колега из МУП-а, гостију и пријатеља јединице. Извор: Српска Православна Црква

Свечаност - којој су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Епископи жички г. Јустин и зворничко-тузлански г. Фотије; као и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископи рашко-призренски г. Теодосије, нишки г. Арсеније, далматински г. Никодим и моравички г. Антоније, викар Патријарх српског - отпочела је благословом и поздравним словом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја: -Са великом чашћу и радошћу, у име Српске Православне Цркве и српског народа, данас захваљујем двојици јунака, хероја и витезова, за све оно што су учинили за српски народ, чиме су показали своју љубав према нашeм страдалном народу и учинили велико дело које никад неће бити заборављено. Уручујући високо црквено одликовање г. Мариносу Рицудису, Патријарх српски г. Иринеј је подсетио: -Наш драги гост г. Руцидис долази из нама братске Грчке. Наше две земље су вековни пријатељи. Сједињују нас пре свега вера и заједничка историја, почев од времена Светог Саве до дана данашњег. Господин Рицудус је био у ситуацији да учествује у срамном нападу на нашу земљу 1999. године. Као командант војног брода стигао је у Јадранско море, али му савест није дозволила да испуни оно што је био дужан да учини. Вратио се својим бродом из Јадранског мора и отказао послушност. Због тог великог и јуначког дела имао је много проблема. Осуђен је на две и по године затвора. Али пре него што је то учинио посаветовао се са својим духовником који је одобрио његов став. Господин Рицудис је учинио оно што чине велике душе и велике личности. После одслужене казне и после свих искушења имао је толико храбрости да каже: Нисам ја херој, херој је српски народ! То је заиста исповест једног храброг, мудрог и правог хришћанина. Немамо довољно речи да му захвалимо на том чину, зато смо одлучили да га одликујемо орденом Светог цара Константина. У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве орден Светог цара Константина, на предлог Патријарха српског г. Иринеја, додељује г. Мариносу Рицудису за његово истрајно сведочење Христа Васкрслога и делатно исповедање православне вере, нарочито показано његовом жртвеном љубављу према братском српском народу одбијајући да учествује у НАТО бомбардовању Србије 1999. године. Захваљујући на признању, видно дирнут и понет емоцијама, г. Рицудис је поручио:-За мене и моју породицу велика је част да се налазимо на овом светом месту и што сте ме удостојили високог признања Српске Православне Цркве. Нисам могао да верујем да ћу после 18 година, од кад сам одбио да учествујем у рату против српског народа, доживети благодарност и захвалност српског народа и моје православне браће. Велика је част што примам признање од вас - часних и храбрих, од моје православне браће која никад нису престала да штите и чувају своје светиње и света места. Све жртве српског народа, традиција, предање, православље и српска култура били су најзначајније надахнуће за мене. Посебну захвалност дугујем Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који ме је први контактирао и разговарао са мном, као и брату Николи Гачевићу, који ме прати на овом значајном путу. На овом светом часном месту, очима испуњеним сузама радости, узносим наду у име Господа нашег Исуса Христа да нећете бити сами у својој борби и да ће свагда уз вас бити храбри људи из целог света, који ће се жртвоваће и бити са вама и у радости и у искушењима. Пример таквих храбрих људи је и наш брат из Француске (Арно Гујон), који је са нама данас. И даље сматрам да нисам достојан овакве части коју сте ми указали. Ту част упућујем вашем народу, њему првоме припадају све награде и најзначајнија одликовања. Потом се приступило уручењу највишег одликовања Српске Православне Цркве г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“ из Француске. Његова Светост Патријарх је, том приликом, истакао да је Српска Црква препознала труд и пожртвовање г. Гујона и у знак јавног признања именованом доделила орден Светог Саве првог степена: -Арно Гујон је учинио велико дело према српском народу на Косову и Метохији, оног страдалног дела Републике Србије. Српски народ није страдао само у прошлости, него нажалост и данас пати. Ако данас има народа у Европи који је лишен свих права људских, који нема оно што је најдраже за једног човека - слободу, право кретања и право рада- то је наш народ на Косову и Метохији, који храбро носи свој крст са надом да та искушења неће бити вечна и да ће моћи да живи као сваки други народ. Да ублажи невоље нашег народа, да му помогне у ономе што му је најпотребније да би могао да егзистира, да живи на нашим светим просторима, г. Арно Гујон је учинио велико дело, веће утолико што га је започео са непуних 20 година. Проговорило је нешто у њему и кроз њега, видео је оно што и многи други виде - али неће да знају, видео је патњу народа и заложио се свим својим бићем да му помогне и да му олакша терет живота. Прво је преко наших манастира, а у својој земљи Француској, скупљао прилоге и организовао многобројне хуманитарне акције. Тешко је израчунати вредност прикупљене и допремљене помоћи. Благодарећи њему многи су остали на својим огњиштима да носе терет који носе, опет са надом да то неће вечно трајати. Немамо речи да захвалимо г. Гујону. У име тог народа који је остао и страда и пати на Косову и Метохији, ми Вам захваљујемо за све што чините, за Ваше велико хришћанско дело. Наше су речи слабе, али се молимо Господу да Вама, као и г. Рицудису, подари здравље, и духовно и телесно, и да Ваша дела која чините Он оцени као права хришћанска дела, утолико већа што долазе од пријатеља из иностранства. -Свети Архијерејски Синод, на предлог Епископа рашко-призренског г. Теодосија, додељује г. Арноу Гујону, оснивачу добротворне организације „Солидарност за Косово“, орден Светог Саве првог степена за делотворну љубав показану његовим свесрдним и несебичним залагањем у прикупљању и пружању неопходне материјалне и финансијске помоћи за нашу Свету Цркву и страдални народ на Косову и Метохију, као и за истрајно сведочење истине о животу нашег народа у овој српској покрајини, наводи се у одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао главни секретар Синода протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић . Изненадивши присутне изванредним знањем српског језика, г. Гујон је бираним речима захвалио на високом признању: -Захваљујем Вам на указаној части и благодарим Епископу рашко-призренском г. Теодосију што ме је предложио за високо признање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, најбољег сина српског рода и првојерарху Свете Српске Цркве. Све пројекте које реализујемо на Косову и Метохији чинимо у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, свештеником Срђаном и протиницом Светланом Стевић из епархијске Хуманитарне организације Мајка девет Југовића. Ово одликовање посвећујем свим жртвама на Косову и Метохији, од косовског кнеза Лазара до Оливера Ивановића. Посвећујем га такође јунацима данашњег доба, а то су Срби са Косова и Метохије који опстају на својим огњиштима у нехуманим условима. Нисам сигуран да сам за 14 година рада променио много у њиховим животима, али су они променили мој живот, поглед на свет и показали ми прави значај слободе и како се борити за њу. Да се нисам сусрео са Србима, давне 2004. године, вероватно не бих био пред Вама у Патријаршији, у центру Београда, носећи орден Светог Саве - вероватно бих био у Паризу, Женеви... Срби су променили мој живот и зато им посвећујем ово признање. Захваљујем и многобројним донаторима који нису заборавили старе везе моје земље са Србијом. Свечаном салом Патријаршије српске из грла неколико десетина присутних проломио се усклик: Аксиос! Достојан!, којим су добитници заслужених признања поздрављени и уврштени у бескрајни диптих великих и незаборавих хероја и добротвора српског народа. Свечаности у Патријаршијском двору, поред чланова породица добитника признања и њихових сарадника и пријатеља, присуствовали су игуман манастира Студенице архимадрит Тихон, шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић, управник Библиотеке Патријаршије српске мр Зоран Недељковић, представници Хуманитарне организације Мајка девет Југовића, председник Удружења киднапованих и несталих са Косова и Метохије г. Симо Спасић, представници удружења избеглих и расејаних са Косова и Метохије, председник Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин гђа Александра Нинковић Ташић, уредник и водитељ ТВ емисије Агапе г. Александар Гајшек и други јавни и културни посленици српске престонице, часно свештенство и монаштво и велики број ТВ и новинских екипа. На крају торжественог сабрања Његова Светост Патријарх г. Иринеј је позвао и из групе присутних издвојио госпође Рицудис и Гујон, посебно их поздравио и благословио, упутивши им речи благодарности за подршку коју пружају својим супрузима у њиховим одговорним мисијама. Извор: Српска Православна Црква