Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 324 results

  1. Раније је саопштено да Руска православна црква обуставља учешће у свим структурама којима председава Цариградска патријаршија, као и заједничко богослужење са цариградским архијерејима. Саопштено је, такође, да ће патријарх московски и целе Русије Кирил, престати да се моли за васељенског патријарха Вартоломеја, али да евхаристијско општење двеју цркава неће бити прекинуто. Прошлог петка је Васељенска патријаршија саопштила да је „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“ именовала своје егзархе у Кијеву. Ову одлуку оштро је осудила Московска патријаршија, назвавши је нападом на канонску територију друге помесне цркве. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион изјавио је да ће Московска патријаршија прекинути еухаристичку везу са Васељенском патријаршијом у случају да се Украјинској цркви дâ аутокефалност. Заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске православне цркве протојереј Николај Данилевич предложио је да се сазове Сабор свештеника помесних православних цркава након одлуке Васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности. Извор: Спутњик / Митрополија црногорско-приморска
  2. Свети синод Руске православне цркве позвао је поглаваре других помесних цркава да иницирају свеправославну расправу о ситуацији у вези са црквом у Украјини. „Пошто смо свесни да оно што се догађа представља опасност за цело светско православље, обраћамо се у овом тешком тренутку за подршку помесним аутокефалним црквама, позивамо поглаваре цркава да разумеју нашу заједничку одговорност за судбину светског православља и да иницирају братско свеправославно разматрање црквене ситуације у Украјини“, наведено је у саопштењу Синода објављеном у петак. На свету постоји 15 православних цркава, а руска је највећа. Раније је саопштено да Руска православна црква обуставља учешће у свим структурама којима председава Цариградска патријаршија, као и заједничко богослужење са цариградским архијерејима. Саопштено је, такође, да ће патријарх московски и целе Русије Кирил, престати да се моли за васељенског патријарха Вартоломеја, али да евхаристијско општење двеју цркава неће бити прекинуто. Прошлог петка је Васељенска патријаршија саопштила да је „у оквиру припрема за давање аутокефалности православној цркви у Украјини“ именовала своје егзархе у Кијеву. Ову одлуку оштро је осудила Московска патријаршија, назвавши је нападом на канонску територију друге помесне цркве. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион изјавио је да ће Московска патријаршија прекинути еухаристичку везу са Васељенском патријаршијом у случају да се Украјинској цркви дâ аутокефалност. Заменик шефа Одељења за спољне црквене односе Украјинске православне цркве протојереј Николај Данилевич предложио је да се сазове Сабор свештеника помесних православних цркава након одлуке Васељенског патријарха Вартоломеја о аутокефалности. Извор: Спутњик / Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу. Извор: Патријархиа.ру / извор ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ:
  4. Данас, 14. септембра 2018. лета Господњег у московском Даниловском манастиру, Свештени Синод Руске Православне Цркве, на предлог синодалне комисије за богослужбена питања, одобрио је текст последовања опела за некрштену децу. Извор: Патријархиа.ру / извор ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО ПОВЕЗАНУ ВЕСТ: View full Странице
  5. У обраћању Синода ове Цркве од 11. септембра 2018. каже се: „Једногласно подржавамо став Свјатјејшег патријарха московског и све Русије Кирила и Свешеног Синода РПЦ изражен у званичној изјави од 8. септембра 2018. године поводом назначења двојице јерараха Цариградске Патријаршије, архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у граду Кијеву. Изражавамо протест против поступка Цариградске Патријаршије, тим више што он представља агресивно мешање једне помесне Цркве у унутрашња питања друге Помесне Цркве усмерено на подривање темеља међуправославног света и јединста. Позивамо свештенство и паству Белоруског егзархата да узносе сугубе молитве Господу за што брже залечење и превладавање сложене ситуације, за уразумљење и покајање оних који праве црквене нереде и расколе, а и за благостојање Украјинске Православне Цркве и учвршћенје мира у земљи Украјини. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, предстојатељу Украјинске Православне Цркве, архипастирима, свештенству и благочестивим мирјанима, чедима Украјинске Православне Цркве. Сведочићемо о недељивом духовном јединству православних хришћана братских народа Белорусије, Русије и Украјине, чедима Руске Православне Цркве, које својим старањем захватају историјску Русију духовну рођену у кијевској крстионици. Изражавамо наду у помоћ Божју за мирно решење сложене ситуације како би се очувало јединство Православља у свету.“ Извор: Српска Православна Црква
  6. Синод Белоруске Православне Цркве изражава протест против назначења егзарха Цариградске Патријаршије у престоницу Украјине. У обраћању Синода ове Цркве од 11. септембра 2018. каже се: „Једногласно подржавамо став Свјатјејшег патријарха московског и све Русије Кирила и Свешеног Синода РПЦ изражен у званичној изјави од 8. септембра 2018. године поводом назначења двојице јерараха Цариградске Патријаршије, архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у граду Кијеву. Изражавамо протест против поступка Цариградске Патријаршије, тим више што он представља агресивно мешање једне помесне Цркве у унутрашња питања друге Помесне Цркве усмерено на подривање темеља међуправославног света и јединста. Позивамо свештенство и паству Белоруског егзархата да узносе сугубе молитве Господу за што брже залечење и превладавање сложене ситуације, за уразумљење и покајање оних који праве црквене нереде и расколе, а и за благостојање Украјинске Православне Цркве и учвршћенје мира у земљи Украјини. Изражавамо свестрану подршку Блажењејшем Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију, предстојатељу Украјинске Православне Цркве, архипастирима, свештенству и благочестивим мирјанима, чедима Украјинске Православне Цркве. Сведочићемо о недељивом духовном јединству православних хришћана братских народа Белорусије, Русије и Украјине, чедима Руске Православне Цркве, које својим старањем захватају историјску Русију духовну рођену у кијевској крстионици. Изражавамо наду у помоћ Божју за мирно решење сложене ситуације како би се очувало јединство Православља у свету.“ Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. У изјави се, између осталог, каже: „Ми чланови Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве, који обављамо своју службу у земљама Северне Америке, Европе, Аустралије, Новог Зеланда и осталих западних земаља, духовно хранећи многобројне емигранте из земаља историјске Русије и њихове потомке, изражавамо своје дубоко жаљење услед садашњег тешког црквеног стања. У вези са овим, призивамо клир и пасту Руске Заграничне Цркве и других православних Цркава да усугубе свете и ватрене молитве за мир у Украјини и да се безпоговорно успротиве злу које се нанело над нашом браћом и сестрама, чедима Украјинске Православне Цркве“. Извор: Српска Православна Црква
  8. Свети Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве у својој изјави је изразио пуну подршку Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије са митрополитом кијевским и украјинским Онуфријем, Предстојатељем „једине признате канонске Цркве Христове на територији Украјине“. У изјави се, између осталог, каже: „Ми чланови Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве, који обављамо своју службу у земљама Северне Америке, Европе, Аустралије, Новог Зеланда и осталих западних земаља, духовно хранећи многобројне емигранте из земаља историјске Русије и њихове потомке, изражавамо своје дубоко жаљење услед садашњег тешког црквеног стања. У вези са овим, призивамо клир и пасту Руске Заграничне Цркве и других православних Цркава да усугубе свете и ватрене молитве за мир у Украјини и да се безпоговорно успротиве злу које се нанело над нашом браћом и сестрама, чедима Украјинске Православне Цркве“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Из Украјинске православне цркве Московске патријаршије овај потез је оцијењен као грубо кршење канонске територије, уз тврдњу да ће одговорност за евентуалне негативне последице сносити Константинопољска патријаршија. „Одјељење за спољне црквене везе Украјинске православне цркве, са благословом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, саопштава да постављање егзарха представља грубо кршење канонске територије Украјинске православне цркве“, каже се у саопштењу објављеном у петак увече 7. септембра. Одлука Константинопоља се, како се наводи у саопштењу, директно супротставља другом правилу Другог васељенског сабора, по којем епископи не могу прелазити границе својих области без позива. Према саопштењу Украјинске православне цркве, постављање егзарха у Кијев извршено је без знања Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, „јединог канонског епископа града Кијева“. Стога, како се закључује, „одговорност за све негативне последице овог дјела почива на Константинопољској патријаршији“. A.O. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Како се наводи у саопштењу Константинопољске патријаршије од 7. септембра 2018. „у оквиру припрема за додјељивање аутокефалије Православној цркви у Украјини, Васељенска патријаршија је поставила, као своје егзархе у Кијеву, Високопреосвећеног Данила, Архиепископа Памфилона из Сједињених Држава, и Преосвећеног Илариона, Епископа Едмонтона из Канада, који служе укајинском вјерном народу у својим земљама под Васељенском патријаршијом“. Из Украјинске православне цркве Московске патријаршије овај потез је оцијењен као грубо кршење канонске територије, уз тврдњу да ће одговорност за евентуалне негативне последице сносити Константинопољска патријаршија. „Одјељење за спољне црквене везе Украјинске православне цркве, са благословом Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, саопштава да постављање егзарха представља грубо кршење канонске територије Украјинске православне цркве“, каже се у саопштењу објављеном у петак увече 7. септембра. Одлука Константинопоља се, како се наводи у саопштењу, директно супротставља другом правилу Другог васељенског сабора, по којем епископи не могу прелазити границе својих области без позива. Према саопштењу Украјинске православне цркве, постављање егзарха у Кијев извршено је без знања Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, „јединог канонског епископа града Кијева“. Стога, како се закључује, „одговорност за све негативне последице овог дјела почива на Константинопољској патријаршији“. A.O. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Овај став је изнео архиепископ верунски Јоаким на свом фејсбук налогу где пише „Боже, укрепи у свим искушењима многострадалног и возљубљеног архијереја, пастира и нашег пријатеља Његово Блаженства Онуфрија и сво његово стадо!“ Он даље пише да је Онуфрије овенчан врлином смирености, љубави, праштања и мудрости. „Увек у молитви, он је потпуно предан Богу и служењу народу. Он доноси утеху, наду и радост свуда. Свима искушењима увек је одолевао као стена. За мене је велики духовни дар што га познајем.“ Својевремено је, у мају 2018, Његово Блаженство митрополит Растислав подржао канонску Украјинску Цркву апелујући на политичаре да престану мешати се у питања канонске Цркве и истичући да се „раскол настао људским еготизмом може зацелити само покајањем и повратком Цркви“. Извор: Српска Православна Црква
  12. Православна Црква Чешких земаља и Словачке изразила је пуну подршку Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Овај став је изнео архиепископ верунски Јоаким на свом фејсбук налогу где пише „Боже, укрепи у свим искушењима многострадалног и возљубљеног архијереја, пастира и нашег пријатеља Његово Блаженства Онуфрија и сво његово стадо!“ Он даље пише да је Онуфрије овенчан врлином смирености, љубави, праштања и мудрости. „Увек у молитви, он је потпуно предан Богу и служењу народу. Он доноси утеху, наду и радост свуда. Свима искушењима увек је одолевао као стена. За мене је велики духовни дар што га познајем.“ Својевремено је, у мају 2018, Његово Блаженство митрополит Растислав подржао канонску Украјинску Цркву апелујући на политичаре да престану мешати се у питања канонске Цркве и истичући да се „раскол настао људским еготизмом може зацелити само покајањем и повратком Цркви“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) за радио "Слово љубве" говори о молитвеној прослави Светих новомученика јасеновачких у Јасеновцу и позива верујући народ на Свету архијерејску Литургију коју ће у суботу 8. септембра служити више архијереја наше помесне и сестринских Православних Цркава и свештеног и монашког клира, међу њима, Архиепископ берлински г. Марко, Епископ маријански г. Инокентије и Епископ белоградчишки г. Поликарп. Владика Јован говори и о семинару за наставнике Богословија и научном скупу под називом „Новомученици: Полиперспектива IV“ у Српској православној општој гимназији "Катарина Кантакузина Бранковић" у Загребу. "Литургијско сећање на новомученике је једини начин правог истинског сећања, јер ни Косовски завет нису сачували никакви бетонски споменици него Црква Божија, манастир Грачаница и литургијско сећање на св. цара Лазара и косовске новомученике. Исто је тако и са Јасеновцем", закључује Владика пакрачко-славонски Јован. Прилог смо преузели са интернет странице радија Слово љубве http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/Culibrk vladika Jovan.mp3 View full Странице
  14. Високопреподобни архимандрит Сава (Јањић), игуман свештене обитељи манастира Дечани, дао је данас, 3. септембра интервју за "Вести". Интервју у целости у ПДФ формату можете да прочитате ОВДЕ View full Странице
  15. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор
  16. Сви видимо и са тугом гледамо колико београдске власти улажу напора да убеде српски народ да треба да преда највећи део КиМ ради наводног добра Србије. Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор View full Странице
  17. Из књиге Добрице Ћосића „Косово“ издање 2004. издвојили смо неколико пасуса који по својој суштини представљају исте ставове по питању разграничења са Албанцима на Косову какви се и данас могу чути. Извор: Видовдан.орг View full Странице
  18. Појам слободе у антици Ни један појам слободе, психолошки или философско-етички, није постојао пре Грка. У ранијим културама Средоземља и старог Истока социјална слобода и ропство били су познати и правно кодификовани, али представа о правој слободи која би ово превазилазила, недостаје. Отворено друштво постоји тек од грчке Антике. Код Грка је до 7. века социјална слобода била на првом месту, међутим касније се појављује и политичка која није схватана у смислу демократије. Прелом у таквом поимању слободе догодио се у току Персијских ратова. Слобода, ελευθερία постаје крајем 5. века један од појмова који се примењује у идеолошко-пропагандном контексту. Политичка слобода је при томе била углавном негативно дефинисана као слобода од владавине других. У ово време се појављује и реч „аутономија“ која значи да држава живи по сопственим, самоизрађеним, а не споља наметнутим законима. Паралелно са овим, Персијским ратовима условљеним развојем, од краја 6. века догађа се на унутрашњем политичком плану промена власти, тј. напушта се вадавина племства у корист владавине народа – демократије, са изразитим наглашавањем слободе и равноправности грађана. Слобода овде значи самовладавина грађана једне државе.[1] Античка демократија је била плебисцитарна а не репрезентативна. Платон и Аристотел као теоретичари констатовали су превише слободе и дефицит, другим речима анархију у владавини демократије. Платон је у свом делу Закони развио теорију мешовитог устава. Требало је да успостави равнотежу између демократских и аристократских елемената и на тај начин успостави праву меру слободе, а да не дође до исклизнућа. Тростурку поделу први је формулисао Аристотел на законодавну, извршну и судску власт. Такође и у libertas римске империје долази до проблематизовања слободе. Историчар Тацит показује да је републиканска слобода морала довести до борбе за моћ и грађанских ратова. Треба обратити пажњу и на то да слобода римске републике која је у принципу уништена није била демократска него аристократска слобода сенаторске владајуће класе. У грчким демократијама стално растућа политичка слобода повлачила је за собом слободу индивидуалног начина живота. Безгранична слобода и претећи сукоб појединаца и друштва довели су до тражења нових норми и савеза. Тако слобода постаје тема философске етике која се јавља код Сократа. При томе се осликавају пре свега три тематска комплекса која се тичу три различита аспекта појма слободе. Прво, појам урачунљивости, одговорности, добровољног, закључно са проблемом слободе воље, детерминације и индетерминације. Друго, анализа слободе избора и одлучивања између различитих могућности. Треће, слобода као Самобиће (Selbstein) у смислу аутаркије.[2] У савременом свету моралност означава облик индивидуалног понашања. Моралност у нашем мишљењу је постала ограничена друштвеним категоријама добра и зла. Етика друштва може настати из философске интерпретације човековог етоса или може бити последица датог обрасца религијског закона који одређује како би човек требало да се понаша.[3] Етика такође може да буде и наука, грана такозваних хуманистичких наука која настоји да пронађе најадекватнију лествицу вредности. Без обзира на њено философско, религијско или научно порекло, етика је правило понашања које важи за друштво у целини, само ако за основу и као предуслов има своју објективну примену. Слобода у Хришћанству У хришћанској Цркви, а посебно у предању православног истока проблем људског морала је увек био поистовећен са егзистенцијалном истином човека.[4] Моралност није објективни критеријум карактера и понашања већ динамички одговор личне слободе на човекову егзистенцијалну истину и аутентичност. Пре свега, човекова моралност је један егзистенцијални догађај, динамичко остварење егзистенције и пуноће живота или са друге стране неуспех и изопачење његове истините ипостаси. Моралност се односи на догађај човековог спасења. Јер за човека бити спасен значи да постаје исцељен и целосан, у потпуности значи да остварује свој потенцијал за постојање и живот који надилази и простор и време, а то значи да превазилази смрт. Свим људским егзистенцијама својествена је неугасива жеђ за спасењем а не побољшавање карактера или понашања. Због тога за Цркву, питање етике, за своју почетну тачку има слободу етоса – слободу од сваког схематског вредновања или утилитарног предодређења.[5] Бог се открива као ипостас бића, лична ипостас вечног живота. Постојање Бога као личности јесте дубок и непресушан извор истине бића. Није суштина или енергија Божија оно што устројава биће већ Његов личносни начин постојања, Бог као личност јесте ипостас бића. Бог није неко нејасно врховно биће нити безлична суштина којој се може приступити емоцијом или интелигенцијом. Бог црквеног искуства јесте Бог који себе открива у историји као личносно постојање, као посебност и слободу.[6] Бог је личност, Онај који је говорио са Мојсијем лицем к лицу. Управо као лично постојање, као посебност и слобода од било какве предодређености суштином или природом, Бог устројава биће, јесте ипостас бића. Поистовећење бића са личним постојањем Бога, поистовећење са суштинским последицама за истину човека и људски морал објашњава откривење Бога Цркви који је у исто време Тројичан. Личносно постојање Бога Оца устројава његову суштину или биће. Слободно из љубави Он рађа Сина и исходи Духа Светога. Поистовећење бића са слободом љубави, љубави која образује биће у ипостас, која открива да је истина етоса и морала једнака истини бића. Када говоримо о заједници Три Божанске Личности то се односи на начин постојања Бића Божијег који представља етос Божанске љубави. Како нам Откровење објављује да је Бог љубав „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“(1 Јн 4,16). Љубав је издвојена као онтолошка категорија par excellence, једина могућност постојања, пошто Бог љубављу даје грађу (субстанцију) својом суштином и устројава своје биће.[7] Посебност личности је да ствара икону Божију у човеку. То је начин постојања који ствара и Бог и човек, етос Тројичног живота утиснут у човеку. Православна Црква у својој теологији човеку приступа као икони Божијој а не као Богу у човековој икони, издигнутој до бесконачности. У историји откровења Бога ми спознајемо истиниту егзистенцију слободну од сваке принуде, наметнуте човеку од његове природе после пада. Откровење Божије обасјава личну човекову посебност и слободу са свим последицам које слобода носи са собом. Икона Божија у човеку је очувана управо кроз трагедију његове слободе – личним начином постојања који има способност било да прихвати било да одбаци истинити живот љубави.[8] Слобода у Православној теологији Православно богословље учи о потчињавању једном објективном ауторитету, ма колико он добро дошао палом човеку, представља изазов човековој слободи. Стога су Богом дани закони схваћени као робовање „Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему а тијелом закону гријеха.“(Рим. 7, 25) „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису. А сада познавши Бога, или боље, будући познати од Бога, како се опет враћате на слабе и биједне стихије, којима опет изнова хоћете да робујете? Гледате на дане и мјесеце, и времена и године!“(Гал. 4, 8-10). Трагајући за сигурношћу човек ставља себе у ропство објективних ауторитета, али постоје моменти када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлости слободе коју Он дарује, читав појам ауторитета добија нов изглед. Бог је богословљем представљен као онај који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, да у томе да Бог, хришћански Бог уопште не дела иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих.[9] Сам Бог имајући удела у нашој егзистенцији у Христу омогућује да Га схватимо као ауторитет, тј. позив за потчињење који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу када учествује у нашој егзистенцији, личносно као Бог Логос. Тада пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање.[10] Просто речено, за нас хришћане важи да Бог по себи нема никаквог ауторитета, тек у Христу постаје ауторитет. Али Христос може бити егзистенцијални ауторитет за човека једино Духом Светим „Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим.“(1.Кор. 12, 3). Дух Свети је неодвојиво повезан са коренима реалности Христа као Божанске личности у нашем постојању тако што је делао у Оваплоћењу, Крштењу и целој служби Христовој. Наша заједница са Богом у Христу је заједница у Духу Светом а Христов егзистенцијални ауторитет јесте потврда да постојимо као деца Божија. Христово господство и Његов ауторитет признаје се само у Духу Светом, то је Божански ауторитет у релативном смислу само за нас крштене. При поимању ауторитета сви ауторитети унутар Цркве који претендују да представљају божански ауторитет престају да буду објективни и ауторитативни сами по себи и постају ауторитативни једино у контексту заједнице. Ауторитет Библије може бити схваћен само у духу, тј. у контексту заједничарског постојања у заједници.[11] Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и заједнице која је створена, свако сведочанство речи дела Божијих би било објективно могуће али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут Божанског ауторитета и Библијски ауторитет везан је само и искључиво за Цркву. Све што говоримо о ауторитету и о врсти ауторитета садржински у себи одређује појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега нити могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је он добар нити на било ком квалитету који он поседује. Ми Га не бирамо зато што је Он добар или из било ког другог разлога. Ми смо од Њега изабрани у избору за заједницу. Када једном ступимо у заједницу са Богом, наша слобода престаје да буде слобода од ничега поштео у заједници не постоји споља наметнути ауторитет.[12] Ако постоје наредбе и заповести у животу, оне постоје да дају израз заједници и да љубав унутар заједнице уобличе формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем кроз лично укључење у тај живот. Слобода није од овога света и не пружа сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духa Светога продире у историју и пружа укус есхатона, наше заједнице са Богом. Управо тај укус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.[13] Слобода као основна категорија људског постојања може се схватити веома различито. У зависности како неко тумачи постојање света и човека, слобода има или етички или онтолошки карактер. Уколико постојање света и човека зависи од природе њених закона, као у јелинистичкој философији, онда се човек јавља као неслободно биће, тј. биће са етичком слободом. У том контексту тежња човека ка слободном постојању представља грех према Богу, то је бунт против закона који обезбеђуји и самим тим условљава постојање света и човека. То представља човекову тежњу за онтолошком слободом. Догађаји који су описани у Светом писму Новога завета, који су везани за Христа, Његов живот, рад и мисију у једном ширем контексту везују се за проблематику целокупног човечанства, а првенствено за проблем постојања слободног, вечног постојања човека. Ту спадају тумачења стварања и постојања света и човека, забележено у Светом писму Старога завета и однос Бога према свету и човеку. Схватање постојања света намеће питање међусобног односа Бога и света јер свет је као дар Божији, нешто друго у односу на Бога. Међутим, ту се одмах и садржи одговор: однос Бога са светом је слободан однос. Јер и поред тога што је свет као твар Божија ништа друго у односу на Бога, он није и ништа страно Богу. Свет је вољна Божија твар управо због тога што је доведен и што је одржан у бићу вољом Божијом.[14] Хришћанско учење представља Бога као апсолутно слободног и независног у односу на свет. Међутим, на овај проблем хришћанство је позитивно одговорило захваљујући Божијем откровењу у Христу који је својим Васкрсењем из мртвих потврдио да је Син Божији и Спаситељ света. Догађај Христовог Васкрсења из мртвих је потврдио да је Бог све створио ни из чега, да кроз Христа и у Христу све вечно живи на божански начин слободно.[15] У сведочанству рођења Господа Исуса Христа које је забележио јеванђелист Лука јасно се разликују два момента: а) Бог нуди човеку и кроз њега свој творевини заједницу која ће бити за њу способна и зато позива Пресвету Марију на слободну сарадњу са Њим, и б) Конкретно остварање те заједнице између Бога и творевине је рођење Господа као човека, Исуса Христа од Дјеве Марије посредством Духа Светога, тј. сам Господ Исус Христос, Син Божији родио се као човек поставши тако Богочовек за спасење света.[16] Тако Дјева Марија пристаје на слободну сарадњу речима „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој“(Лк 1, 38). Врло важан моменат, слободно, вечно постојање твари, јесте да заједница Бога са творевином није ни вербална нити јуридичка као што је то случај у Старом завету. То је онтолошка заједница Бога са светом основана на личности Сина који се посредством Светога Духа родио од Пресвете Богородице као човек. Ово је утолико важно уколико имамо на уму да Господ Исус Христос као Син Божији вечно постоји и на тај начин и свет је у Њему онтолошки слободан.[17] Дух Свети конституише Цркву као слободну заједницу људи и читаве творевине са Богом у Христу и на тај начин обезбеђује вечно, слободно постојање света јер Бог је благоизволео да у Исусу Христу има заједницу са светом.[18] Дакле, Дух Свети гради, после Вазнесења Христовог, једну слободну заједницу људи са Христом на земљи, литургијску заједницу, градећи на тај начин Цркву, тј. Царство Божије.[19] Закључак Слобода човекова се поистовећује са његовим бићем и зато је тежња за слободом уствари тежња за вечним постојањем. Схватање слободе и њено остварење зависи од тога како човек схвата постојање Бога, света и самога себе. Хришћанско схватање Свете Тројице, стварање света ни из чега, стварање човека као слободног бића међу творевином који има задатак, зависно од његове слободе, да приведе вечном животу, вечном постојању, Богу и кроз њега у Христа, управо се тиче слободе. Једино Дух Свети остварује слободу људи као вечно постојање заједнице са Христом. Треба се дубље бавити чињеницом да се слобода као биће једино остварује у Цркви, у Светој Евхаристији. Света Евхаристија у православном свету је одувек била једини прави израз слободног, вечног постојања света и једино реално Царство Небеско овде у историји и у вечности. Онога момента када се хришћански живот одвоји од Свете Евхаристије постаје само имитација хришћанства и Царства Небеског и заједнице са Богом, а не истински живи Христос и Царство Божије као лична заједница човека и света са Богом.[20] Mирко Василић,мастер теолог [1] Кремер Ханс (2004) „Основна поставка слободе у антици“. Беседа 6, Нови Сад, стр. 95 и 96. [2] Исто дело, стр. 98. [3] Јанарас Христо (2007) „Слобода морала“, Крагујевац, стр. 15. [4] Исто дело, стр. 17. [5] Исто дело, стр. 17. [6] Исто дело, стр. 18. [7] Исто дело, стр. 19. [8] Исто дело, стр. 23. [9] Зизиулас Јован (2000) „О појму ауторитета“ Саборност 3-4, стр. 38. [10] Исто дело, стр. 39. [11] Исто дело, стр. 41. [12] Исто дело, стр. 43. [13] Исто дело, стр. 43. [14] Мидић Игнатије (1995) „Од слободе као бунта до сободе као бића“ У сећање на будућност, Београд, стр. 108. [15] Исто дело, стр. 109. [16] Исто дело, стр. 116. [17] Исто дело, стр. 117. [18] Исто дело, стр. 119. [19] Исто дело, стр. 121. [20] Исто дело, стр. 123.
  19. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска
  20. У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто. Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска View full Странице
  21. „Они тако схватају Цркву. Немају то сазнање и то осјећање да Црква не припада само једном народу, једном мјесту, једном језику него је Црква она која сабира око вјечне истине. Не око неке идеје, идеологије. Црква сабира све земаљске народе. Таква је заповијест Христова и та заповијест се непрекидно испуњава. И ево данас, у двадесет и првом вијеку Црква Христова раширила се по читавом свијету“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да је Црква једина заједница која увијек изнова васкрсава. „Васкрсава сараспињући се са Христом, носећи крст Христов, а онда примајући и тај свети дар Христовог васкрсења, ту силу Духа Светога животворнога који је сишао на ученике Христове на Гори сионској у виду огњених језика и који непрекидно силази на позив Цркве Божије. И кад се крштавају вјерни, и када се миропомазују, и када се сабирају на овакве службе Божије призивамо Духа Светога животворнога да сиђе на нас и на наше дарове“, објаснио је Владика. Тумачећи јеванђелску причу о мудрим и лудим дјевојкама Митрополит црногорско-приморски је рекао да није довољно поуздавати се само у себе, своју врлину, своје знање и своју мудрост. „Луде дјевојке нијесу вапиле и призивале Духа Светога животворнога да сиђе на њих и да их обасја својом свјетлошћу, својом истином и својом вјечном мудрошћу. Тако је Света преподобна Ангелина била једна од тих мудрих дјевојака, јер је била испуњена врлином, а у исто вријеме сва је била погружена и у молитву и у пост и призивала Духа Светога. Њена љубав, и према њеном мужу и према њеној дјеци, била је христолика љубав, љубав која није тражила своје, која се није гордила, него се жртвовала“, рекао је он. Рекао је да је преподобна мајка Ангелина све што јој је Бог дао предала Христу Богу на дар. „И тако је заиста уписала себе у књигу вјечнога живота, Царство небеско је испунило њен живот још овдје на земљи“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит Амфилохије је благосиља славски колач, поводом имендана настојатељице манастира монахиње Ангелине. На крају је честитао је имендан монахињи Ангелини. „Благословен дан ангела и свим Ангелинама које су овдје у овом светом храму. И ма гдје се налазиле Ангелине да их Бог благослови. Да буду Ангелине – анђели небески“, казао је Митрополит Амфилохије. Манастирско сестринство приредило је затоим празничну трпезу хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...