Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 324 results

  1. Посетите штанд Српске Православне Цркве - Обиље духовне литературе на једном месту! 63. Међународни сајам књига биће одржан од 21. до 28. октобра 2018. године у Београду. Српска Православна Црква ће представити своја издања на штандu у хали 1. Епархије српске Православне Цркве своја издања излужу у халу 4. Ове године Библиотека Српске Патријаршије, са благословом Светог Архијерејског Синода, организује представљање црквене издавачке делатности на Сајму кљига. У хали 1 изложено је на стотине најактуелнијих наслова - разноврсна духовна и црквена литература из продукције домаћих и иностраних издавача: монографије о манастирима и црквама, светитељима, литература за студије, речници, поучна и аскетска дела, светоотачка књижевност у преводу на српски језик, теолошка литература, тумачења Светог Писма, богослужбене књиге, студије из црквене историје и уметности, основе веронауке, хришћанска књижевност, календари, православни планери и подсетници, књиге за децу... Поред наслова на српском, изложено је и на десетине публикација на енглеском језику. Препоручујемо: View full Странице
  2. Презвитер Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, такође председник Братства православне омладине Митрополије и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци. Тема емисије била је управо живот младих данас: шта их интересује, како их привући цркви, који су то механизми које Црква може да уптреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори утичу на духовни развој и живот омладине? Говорећи о томе како се брани „на малој територији а великој ветрометини“ наша света вера, о. Миајло је између осталог рекао да смо ми „народ светог генетског материјала“. Деца су мање-више на неки начин данас препуштена „васпитавању“ медија, али на жалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају управо у погрешном правцу. „То се само љубављу може изменити“ каже наш гост, који примећује да су млади данас често национално, верски, идентитетски – дезоријентисани. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  3. На данашњем заседању одржаном у Минску по председништвом патријарха Кирила, Свети Синод Руске православне цркве - Московске патријаршије оценио је да је после најновијих дејстава Констанинопољске патријаршије у Украјини немогуће остати с њом у евхаристијском јединству. У саопштењу се истиче: "Примање у општење расколника и анатемисаних лица у другој помесној цркви, и од њих постављених "епископа" и "клирика", посезање за туђом канонском територијом и труд да се пониште сопствена историјска решења и обавезе - све то води Константинопољски патријархат ван канонског поља, и на нашу велику жалост, чини немогућим евхаристијско општење са његовим јерарсима, духовништвом и мирјанима. Одсада и убудуће, све до одустајања од антиканонских дела Константинопољске патријаршије, свештеницима РПЦ је немогуће саслуживање са свештеницима Константинопољске цркве, а мирјанима учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима". ПУН ТЕКСТ САОПШТЕЊА:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html
  4. Извор:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html На данашњем заседању одржаном у Минску по председништвом патријарха Кирила, Свети Синод Руске православне цркве - Московске патријаршије оценио је да је после најновијих дејстава Констанинопољске патријаршије у Украјини немогуће остати с њом у евхаристијском јединству. У саопштењу се истиче: "Примање у општење расколника и анатемисаних лица у другој помесној цркви, и од њих постављених "епископа" и "клирика", посезање за туђом канонском територијом и труд да се пониште сопствена историјска решења и обавезе - све то води Константинопољски патријархат ван канонског поља, и на нашу велику жалост, чини немогућим евхаристијско општење са његовим јерарсима, духовништвом и мирјанима. Одсада и убудуће, све до одустајања од антиканонских дела Константинопољске патријаршије, свештеницима РПЦ је немогуће саслуживање са свештеницима Константинопољске цркве, а мирјанима учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима". ПУН ТЕКСТ САОПШТЕЊА:http://www.patriarchia.ru/db/text/5283737.html View full Странице
  5. При Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од фебруара 2016. године, ради канцеларија Добротворног фонда Митрополије црногорско-приморске “Човјекољубље”. Основана је са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, а дјелује под управом предсједника Управног одбора протојереја Бранка Вујачића. Добротворни фонд „Човјекољубље“ функционише као већа цјелина на нивоу Српске Православне Цркве још од деведесетих година прошлог вијека, а канцеларија у Подгорици представља само један њен огранак. „У претходходном раду Човјекољубље се суочило са многим изазовима које уосталом носи сваки хуманитарни рад“, истиче Владимир Милуновић координатор овог Добротворног фонда. С обзиром на то да хуманитарна дјелатност подразумијева рад са најосјетљивијим слојевима друштва, ангажовани у Фонду су свакодневно упућени на тешке животне приче и готово немогуће услове живота. Милуновић подсјећа да сиромаштво, глад и невољу, скоро увијек прате болест и растројеност, па је често тешко изаћи у сусрет свим потребама угроженог човјека. По његовим ријечима, своју хуманитарну помоћ Фонд базира на обезбјеђивању намирница, љекова и гардеробе. Тако је недавно Фонд обезбиједио средства за организовање допунске наставе из свих предмета за дјецу корисника која похађају основну школу. Сви који се пријаве Фонду за помоћ, објашњава кординатор Милуновић, морају проћи кроз одређену процедуру у којој се утврђује степен угрожености. Због огромног броја потребитих који аплицирају за помоћ, Фонд понекад није у могућности да свима изађе у сусрет. У таквим случајевима, како истиче, предност се даје оним најугроженијим, а то су често многодјетне породице. Оно што крунише рад Фонда јесте изградња кућа за једну многодјетну породицу годишње. „Средства за ову изградњу се прикупљају захваљујући прилозима из касица које је Фонд у сарадњи са Народном кухињом при Храму, распоредио у неколико пријатељских фирми и маркета, чиме је омогућено свим људима добре воље да учествују у овим подухватима. Наравно, у овом богоугодном дјелу свој допринос дају и грађевинске фирме и продавнице материјала за изградњу куће“, наглашава Владимир Милуновић. Као највећег приложника ове организације истиче манастир Острог који редовно одваја донацију од својих средстава. „Одакле год долазе средства главни извор је воља народа да помогне угроженима“, каже Милуновић и додаје да народ дарује народу кроз ум Цркве. Црква као Божија кућа увијек је била уточиште потребитима. „Човјек у модерном свијету запада у кризе и смућености, које га одводе од Бога и доводе прво у духовну биједу па сљедствено таквој ситуацији, богоодступништва“, прича за Портал Митрополије Милуновић и закључује да у таквим околностима човјек неминовно пада и у материјалну биједу. Као разлог наводи одсуство човјекољубља и заборав милосрђа. „Само преко оних малих можемо прићи Богу. Овај Фонд свједочи да нијесу само духовни проблеми у домену црквене мисије, него да она као Богом установљена заједница, брине о сваком свом члану и сваком човјеку“ каже наш саговорник и додаје да је Фонд је још једна димензија свештеничке службе и продужена рука њиховог дјеловања у друштву. Наглашава да се сами свештеници, разумијевајући све проблеме са којима се носе њихови парохијани, како духовне тако и материјалне, труде да помогну рад ове добротворне установе. Објашњава да је за унапређивање рада „Човјекољубља” потребан огроман труд, али је неизоставна подршка цјелокупне заједнице. „Са успјешним дјелима сви напредују, угрожени добију утјеху а приложници благослов који им тајанствено даје снагу за нове побједе“, каже Владимир Милуновић Координатор Добротворног фонда МЦП и закључује поруком да је „Хуманост задатак свих нас као што је и успјех мисије овог Фонда успјех свих“. Уз жељу да ће “Човјекољубље” у временима која долазе још боље и квалитетније дјелује на пољу хуманости, јер по ријечима Светог Писма :„Рука дајушчаго не оскудјевает”, позивамо све да узму учешћа у овом богоугодном дјелу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. При Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици од фебруара 2016. године, ради канцеларија Добротворног фонда Митрополије црногорско-приморске “Човјекољубље”. Основана је са благословом Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, а дјелује под управом предсједника Управног одбора протојереја Бранка Вујачића. Добротворни фонд „Човјекољубље“ функционише као већа цјелина на нивоу Српске Православне Цркве још од деведесетих година прошлог вијека, а канцеларија у Подгорици представља само један њен огранак. „У претходходном раду Човјекољубље се суочило са многим изазовима које уосталом носи сваки хуманитарни рад“, истиче Владимир Милуновић координатор овог Добротворног фонда. С обзиром на то да хуманитарна дјелатност подразумијева рад са најосјетљивијим слојевима друштва, ангажовани у Фонду су свакодневно упућени на тешке животне приче и готово немогуће услове живота. Милуновић подсјећа да сиромаштво, глад и невољу, скоро увијек прате болест и растројеност, па је често тешко изаћи у сусрет свим потребама угроженог човјека. По његовим ријечима, своју хуманитарну помоћ Фонд базира на обезбјеђивању намирница, љекова и гардеробе. Тако је недавно Фонд обезбиједио средства за организовање допунске наставе из свих предмета за дјецу корисника која похађају основну школу. Сви који се пријаве Фонду за помоћ, објашњава кординатор Милуновић, морају проћи кроз одређену процедуру у којој се утврђује степен угрожености. Због огромног броја потребитих који аплицирају за помоћ, Фонд понекад није у могућности да свима изађе у сусрет. У таквим случајевима, како истиче, предност се даје оним најугроженијим, а то су често многодјетне породице. Оно што крунише рад Фонда јесте изградња кућа за једну многодјетну породицу годишње. „Средства за ову изградњу се прикупљају захваљујући прилозима из касица које је Фонд у сарадњи са Народном кухињом при Храму, распоредио у неколико пријатељских фирми и маркета, чиме је омогућено свим људима добре воље да учествују у овим подухватима. Наравно, у овом богоугодном дјелу свој допринос дају и грађевинске фирме и продавнице материјала за изградњу куће“, наглашава Владимир Милуновић. Као највећег приложника ове организације истиче манастир Острог који редовно одваја донацију од својих средстава. „Одакле год долазе средства главни извор је воља народа да помогне угроженима“, каже Милуновић и додаје да народ дарује народу кроз ум Цркве. Црква као Божија кућа увијек је била уточиште потребитима. „Човјек у модерном свијету запада у кризе и смућености, које га одводе од Бога и доводе прво у духовну биједу па сљедствено таквој ситуацији, богоодступништва“, прича за Портал Митрополије Милуновић и закључује да у таквим околностима човјек неминовно пада и у материјалну биједу. Као разлог наводи одсуство човјекољубља и заборав милосрђа. „Само преко оних малих можемо прићи Богу. Овај Фонд свједочи да нијесу само духовни проблеми у домену црквене мисије, него да она као Богом установљена заједница, брине о сваком свом члану и сваком човјеку“ каже наш саговорник и додаје да је Фонд је још једна димензија свештеничке службе и продужена рука њиховог дјеловања у друштву. Наглашава да се сами свештеници, разумијевајући све проблеме са којима се носе њихови парохијани, како духовне тако и материјалне, труде да помогну рад ове добротворне установе. Објашњава да је за унапређивање рада „Човјекољубља” потребан огроман труд, али је неизоставна подршка цјелокупне заједнице. „Са успјешним дјелима сви напредују, угрожени добију утјеху а приложници благослов који им тајанствено даје снагу за нове побједе“, каже Владимир Милуновић Координатор Добротворног фонда МЦП и закључује поруком да је „Хуманост задатак свих нас као што је и успјех мисије овог Фонда успјех свих“. Уз жељу да ће “Човјекољубље” у временима која долазе још боље и квалитетније дјелује на пољу хуманости, јер по ријечима Светог Писма :„Рука дајушчаго не оскудјевает”, позивамо све да узму учешћа у овом богоугодном дјелу. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. Када су свети или верни, како су се називали они који су поверовали у Господа Исуса Христа, после страдања светог архиђакона Стефана у Јерусалиму, стигли у Антиохију, основали су, по благослову светог апостола Петра, 47. године по Рођењу Христову, нову заједницу у овом античком граду. „И рука Господња беше са њима и велики број поверова и обрати се Господу”, сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским (11, 21). За предстојатеља Цркве у Антиохији Дванаесторица апостолâ су изабрали човека благог, пуног Духа Светог и вере, по имену Варнава (11, 24), коме се у апостолском служењу придружио ранији гонитељ Цркве, фарисеј Савле, потом пак, по Промислу Божјем, велики апостол, са новим именом Павле. Управо у Антиохији су ученици и верници Христови названи хришћанима (Дела ап. 11, 26). Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве којe обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима. * * * Град Антиохија је основан у 4. веку пре Христа на тридесет километара од источне обале Средоземног мора. Данашњи град Антакија у Турској почива на темељима овога древнога града, који је у Римском Царству заузимао истакнуто место. Захваљујући растућем броју хришћана, град у којем су се укрштали путеви, културе и традиције, убрзо је постао средиште хришћанске мисије. Апостол Павле из Антиохије креће на своја мисионарска путовања. Двојица првих епископа позната су као велики мисионари чији су животи овенчани страдањем за Господа Христа. Свети свештеномученик Евод, први међу њима, написао је, за време своје епископске службе у Антиохији (57 – 68), прво дело посвећено Пресветој Богородици. Његов наследник, свети свештеномученик Игнатије Богоносац (68-107) упутио је непроцењиве посланице хришћанским Црквама у Риму и Малој Азији, до данас сачуване, па, хвала Богу, и на српски преведене. Он је увео и антифонско појање у богослужењу Цркве. Вест о његовом мучеништву одјекнула је јаче од снажне проповеди међу хришћанима тадашње икумене. Име Богоносац, под којим га и српски народ слави, добио је јер је, по древном предању, он био оно дете које је Господ, проповедајући, држао у наручју (Мат. 18, 3 – 5). Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212). Велики богословски спорови – а Антиохија је неколико векова била у њиховом епицентру – почели су када су седамдесеторица епископа и свештеника, на сабору из 269. године, збацили са епископске катедре Павла Самосатског, творца пагубне јереси монархијанства. Нешто доцније, презвитери Доротеј и Лукијан основали су чувену Антиохијску школу богословља, која је, као и Александријска, имала велики утицај на богословску мисао и формулисање догмата које су касније утврдили васељенски сабори. Ове две школе се заправо разликују само по начелном приступу тумачењу Светог Писма. У антиохијској традицији наглашаван је историјски смисао библијских текстова, док су присталице александријске егзегетске праксе више наглашавале њихов типолошки и алегоријски смисао. Обе школе су дале велике богословске писце, свете Оце који су Духом Светим и личним подвигом, изложили истиниту веру православну. Већ у раду Првог васељенског сабора, у Никеји 325. године, учествовало је осамдесет епископа из Антиохијске Цркве. Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије. Историју Антиохијске Патријаршије красе у овом периоду и многи велики подвижници. Свети Иларион Велики, ученик светог Антонија Великог, утврдио је и развио монаштво на тлу Палестине и Сирије. Велики примери светости и духовног учитељства такође су дар Сирије Цркви и свету – Свети Јефрем Сирин и његов следбеник из Ниниве, на крајњем истоку Антиохијске Патријаршије, свети Исак Сирин. Нарочити облик подвига, који се усталио у сиријским крајевима, везује се за име светог Симеона Столпника. О месопотамским и сиријским пустињацима највише података налазимо у делима светог Јована Златоуста, који је у почетку свог подвижничког служења Цркви и сâм припадао тим заједницама. Несторијанство и монофизитство су у 5. веку задали нове ударце Антиохијској Цркви. На Трећем васељенском сабору (431) осуђена је Несторијева јерес, а сâм Несторије, заједно са седамнаест епископâ, свргнут је са патријарашкога трона у Цариграду. Његов утицај на епископе Истока био је, међутим, толики да је убрзо сазван и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је потврдио богооткривену истину да је Господ Исус Христос Син Божји, рођен од Оца пре свих векова, а Мајка Његова уистину Богородица. Чврсто и непоколебиво исповедање вере у Исуса Христа као Богочовека, једну Личност у двема савршеним природама, од тада је основ православног исповедања вере и смисао сваког општег и појединачног подвига у Цркви. На Халкидонском сабору било је присутно сто тридесет епископа из Антиохијске Цркве. Она је тада добила ранг Патријаршије, а територијално је разграничена са Јерусалимском Патријаршијом, којој је тада припало педесет и осам епископија. Како један број епископâ није прихватиo учење Халкидонског сабора, усвајајући само одлуке претходна три васељенска сабора, настала је јерес такозваних дохалкидонаца. Они су основали своју засебну црквену јурисдикцију која и данас постоји и себе назива Сиријском Православном Црквом. Екстремно несторијанство је главни извор раног ислама. Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године. После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана. По следу историјских догађања нашој пажњи се намеће чудесна личност великог подвижника, песника и богослова Јована Дамаскина (Дамаскином је назван по свом родном граду, Дамаску). Он је систематски изложио учење православне вере, потврђујући своје учење учењима ранијих Отаца Цркве, нарочито Дионисија званог Ареопагит и светог Максима Исповедника, и оградивши га од свих погрешних учења. Нова јерес, иконоборство, која је беснела широм Ромејске („Византијске”) Царевине и читавог Истока, нашла је у њему највећег противника. Чудесно исцељење његове одсечене руке улази и у повест српског народа у виду свете иконе Мајке Божје Тројеручице, која је била његова лична својина и коју је он завештао монаху са Запада који ће после пет векова доћи у манастир Светог Саве Освећеног, манастир монашког пострига светог Јована Дамаскина. Тај монах је био наш Свети Сава. Он је, заједно са овом иконом, добио и друге проречене дарове, попут жезла нове Архиепископије српске. Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084). Већ 1097. године стиже у ове крајeве освајачка крсташка војска са Запада и ствара Антиохијско Кнежевство. Православни патријарх Јован VI бива протеран (1099), а његово место узурпира прелат Бернар из Валенсије, који постаје латински патријарх Антиохије. И други православни епископи замењени су латинским (данас, у духу дијалога, обично се каже римокатоличким). У овим тешким временима већинско православно становништво Сирије и Палестине било је десетковано и сведено на мале изоловане групе. После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку. И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и oсманска власт подржали су aлепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји. Прогони и страдања православних на Истоку појачали су се почетком 19. века. У освети због грчког устанка против Турака (1821) страдали су многи хришћани, клирици и епископи. Патријарх антиохијски Серафим једва је избегао погубљење. Највећи погром хришћана десио се 1860. године у Дамаску, за време грађанског рата, када је побијено више од једанаест хиљада православних и других хришћана, док су сви хришћански храмови порушени. Велики покољ десио се у цркви код Капије апостола Томе (Баб Тума), једне од седам капија старог града, оне исте кроз коју је прошао апостол Павле улазећи у Дамаск. Број хришћана се тада смањио на мање од десет процената укупног становништва. У истој цркви, код Баб Туме, мученички је пострадао и свети Јосиф Дамаскин (1793 – 1860), презвитер који је тридесет година управљао Патријаршијском богословском школом која је у његово време постала водећа на целом Истоку. Средином 19. столећа царска Русија је настојала да оснажи улогу православних Арапа у животу и управи Антиохијске Цркве. Године 1833, настојањем знаменитог епископа Порфирија (Успенског), у Баламанду је основана прва богословија коју похађају Арапи. Крајем овог столећа, на трон Антиохијске Цркве изабран је први патријарх арапског порекла, Мелетије (Думани). У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних. Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године. Предстојатељ и Пастиреначелник Антиохијске Цркве има седиште у Дамаску и титулу Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије и Месопотамије и свега Истока. До почетка ратова у овом веку верни народ ове Цркве је бројао око два милиона душâ. Половина је живела у Сирији, што је чинило пет процената укупног становништва, а у Либану око пола милиона (десет процената). Пола милиона расељено је по свету, највише у Сједињеним Америчким Државама. После садашњих ратова, тероризма и великих разарања, број православних житеља на Истоку се преполовио. Од почетка је Црква сиријских и других арапских емиграната, припадникâ епископијâ ове Патријаршије у Америци (Сао Паоло, Буенос Ајрес, Чиле, Мексико, Њујорк), временом постала извор значајне мисионарске хришћанске проповеди. Хиљаде протестаната, на радост читаве Васељенске Цркве, прикључило се овим православним заједницама, чија су епископска седишта у Америци, Паризу и Сиднеју. У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице. У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира. Господе, спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве и њеног Предстојатеља, патријарха Јована, на многаја љета! приредио епископ бачки Иринеј СПЦ
  8. Када су свети или верни, како су се називали они који су поверовали у Господа Исуса Христа, после страдања светог архиђакона Стефана у Јерусалиму, стигли у Антиохију, основали су, по благослову светог апостола Петра, 47. године по Рођењу Христову, нову заједницу у овом античком граду. „И рука Господња беше са њима и велики број поверова и обрати се Господу”, сведочи јеванђелист Лука у Делима апостолским (11, 21). За предстојатеља Цркве у Антиохији Дванаесторица апостолâ су изабрали човека благог, пуног Духа Светог и вере, по имену Варнава (11, 24), коме се у апостолском служењу придружио ранији гонитељ Цркве, фарисеј Савле, потом пак, по Промислу Божјем, велики апостол, са новим именом Павле. Управо у Антиохији су ученици и верници Христови названи хришћанима (Дела ап. 11, 26). Тако је започет историјски пут славне, богочуване и од апостола Христових основане Антиохијске Цркве, историјски друге, а у диптисима аутокефалних помесних Цркава треће по реду. Кроз крајеве којe обухвата Антиохијска Патријаршија ходио је Господ Исус Христос, ходили су апостоли, живели су и учили свети Оци и Учитељи Цркве, подвижници и богослови, страдали исповедници и мученици. Ти крајеви су до данас остали пространства благодати, избраздана богочовечанским подвизима. * * * Град Антиохија је основан у 4. веку пре Христа на тридесет километара од источне обале Средоземног мора. Данашњи град Антакија у Турској почива на темељима овога древнога града, који је у Римском Царству заузимао истакнуто место. Захваљујући растућем броју хришћана, град у којем су се укрштали путеви, културе и традиције, убрзо је постао средиште хришћанске мисије. Апостол Павле из Антиохије креће на своја мисионарска путовања. Двојица првих епископа позната су као велики мисионари чији су животи овенчани страдањем за Господа Христа. Свети свештеномученик Евод, први међу њима, написао је, за време своје епископске службе у Антиохији (57 – 68), прво дело посвећено Пресветој Богородици. Његов наследник, свети свештеномученик Игнатије Богоносац (68-107) упутио је непроцењиве посланице хришћанским Црквама у Риму и Малој Азији, до данас сачуване, па, хвала Богу, и на српски преведене. Он је увео и антифонско појање у богослужењу Цркве. Вест о његовом мучеништву одјекнула је јаче од снажне проповеди међу хришћанима тадашње икумене. Име Богоносац, под којим га и српски народ слави, добио је јер је, по древном предању, он био оно дете које је Господ, проповедајући, држао у наручју (Мат. 18, 3 – 5). Историја ране Цркве памти и свету великомученицу Теклу, веома поштовану у читавом хришћанском свету, као и двојицу значајних апологета, бораца против јереси гностицизма, свете антиохијске епископе Теофила (+ 185) и Серапиона (+ 212). Велики богословски спорови – а Антиохија је неколико векова била у њиховом епицентру – почели су када су седамдесеторица епископа и свештеника, на сабору из 269. године, збацили са епископске катедре Павла Самосатског, творца пагубне јереси монархијанства. Нешто доцније, презвитери Доротеј и Лукијан основали су чувену Антиохијску школу богословља, која је, као и Александријска, имала велики утицај на богословску мисао и формулисање догмата које су касније утврдили васељенски сабори. Ове две школе се заправо разликују само по начелном приступу тумачењу Светог Писма. У антиохијској традицији наглашаван је историјски смисао библијских текстова, док су присталице александријске егзегетске праксе више наглашавале њихов типолошки и алегоријски смисао. Обе школе су дале велике богословске писце, свете Оце који су Духом Светим и личним подвигом, изложили истиниту веру православну. Већ у раду Првог васељенског сабора, у Никеји 325. године, учествовало је осамдесет епископа из Антиохијске Цркве. Иако је овај сабор осудио Аријево учење, пагубни утицај тог учења било је тешко зауставити. Антиохијски патријарх Мелетије посветио је читав живот борби против ове јереси. Овај надахнути светитељ председавао је Другим васељенским сабором (381) и био учитељ каснијим православним епископима и великим Оцима Цркве, светом Василију Великом, светом Јовану Златоусту и другима. Свети Златоуст, у историји Цркве познат највише као патријарх цариградски, родом је био из Антиохије. Историју Антиохијске Патријаршије красе у овом периоду и многи велики подвижници. Свети Иларион Велики, ученик светог Антонија Великог, утврдио је и развио монаштво на тлу Палестине и Сирије. Велики примери светости и духовног учитељства такође су дар Сирије Цркви и свету – Свети Јефрем Сирин и његов следбеник из Ниниве, на крајњем истоку Антиохијске Патријаршије, свети Исак Сирин. Нарочити облик подвига, који се усталио у сиријским крајевима, везује се за име светог Симеона Столпника. О месопотамским и сиријским пустињацима највише података налазимо у делима светог Јована Златоуста, који је у почетку свог подвижничког служења Цркви и сâм припадао тим заједницама. Несторијанство и монофизитство су у 5. веку задали нове ударце Антиохијској Цркви. На Трећем васељенском сабору (431) осуђена је Несторијева јерес, а сâм Несторије, заједно са седамнаест епископâ, свргнут је са патријарашкога трона у Цариграду. Његов утицај на епископе Истока био је, међутим, толики да је убрзо сазван и Четврти васељенски сабор у Халкидону (451), који је потврдио богооткривену истину да је Господ Исус Христос Син Божји, рођен од Оца пре свих векова, а Мајка Његова уистину Богородица. Чврсто и непоколебиво исповедање вере у Исуса Христа као Богочовека, једну Личност у двема савршеним природама, од тада је основ православног исповедања вере и смисао сваког општег и појединачног подвига у Цркви. На Халкидонском сабору било је присутно сто тридесет епископа из Антиохијске Цркве. Она је тада добила ранг Патријаршије, а територијално је разграничена са Јерусалимском Патријаршијом, којој је тада припало педесет и осам епископија. Како један број епископâ није прихватиo учење Халкидонског сабора, усвајајући само одлуке претходна три васељенска сабора, настала је јерес такозваних дохалкидонаца. Они су основали своју засебну црквену јурисдикцију која и данас постоји и себе назива Сиријском Православном Црквом. Екстремно несторијанство је главни извор раног ислама. Године 637. Антиохија пада под власт арапских племена, за која православни хришћани нису били само неверници него и поданици Константинопоља, па стога и непријатељи. Патријарси и многи хришћани били су принуђени да од тада живе у изгнанству. Тек 742. године калиф Хишам је дозволио да се на антиохијску патријарашку катедру постави сиријски монах Стефан, уз услов његове потпуне лојалности. Тако је у историји Антиохијске Православне Цркве почела ера живота у Абасидском калифату, која је трајала све до 969. године. После пада Антиохије под арапску власт и после Шестог васељенског сабора (680 – 681), на којем је патријарх Макарије осуђен због монотелитске јереси, група сиријских монаха је заузела, са дозволом Калифата, неке манастире у Либану и, остајући упорна у јереси, створила нову црквену организацију под именом Маронитски Антиохијски Патријархат, који је касније прихватио унију са Римском Црквом и постоји до наших дана. По следу историјских догађања нашој пажњи се намеће чудесна личност великог подвижника, песника и богослова Јована Дамаскина (Дамаскином је назван по свом родном граду, Дамаску). Он је систематски изложио учење православне вере, потврђујући своје учење учењима ранијих Отаца Цркве, нарочито Дионисија званог Ареопагит и светог Максима Исповедника, и оградивши га од свих погрешних учења. Нова јерес, иконоборство, која је беснела широм Ромејске („Византијске”) Царевине и читавог Истока, нашла је у њему највећег противника. Чудесно исцељење његове одсечене руке улази и у повест српског народа у виду свете иконе Мајке Божје Тројеручице, која је била његова лична својина и коју је он завештао монаху са Запада који ће после пет векова доћи у манастир Светог Саве Освећеног, манастир монашког пострига светог Јована Дамаскина. Тај монах је био наш Свети Сава. Он је, заједно са овом иконом, добио и друге проречене дарове, попут жезла нове Архиепископије српске. Када су Ромеји, предвођени царем Нићифором II Фоком, ослобађали Сирију и околне крајеве, освета Арапâ била је уперена против тамошњег православног народа. Тада је мученички страдао последњи антиохијски патријарх из Абасидског калифата, Христофор (+ 966). Рукоположењем, потом, Теодора II за патријарха антиохијског, 970. године, почело је столеће слободе у животу ове апостолске Цркве. Оно је прекинуто освајањем Антиохије од стране Турака Селџука (1084). Већ 1097. године стиже у ове крајeве освајачка крсташка војска са Запада и ствара Антиохијско Кнежевство. Православни патријарх Јован VI бива протеран (1099), а његово место узурпира прелат Бернар из Валенсије, који постаје латински патријарх Антиохије. И други православни епископи замењени су латинским (данас, у духу дијалога, обично се каже римокатоличким). У овим тешким временима већинско православно становништво Сирије и Палестине било је десетковано и сведено на мале изоловане групе. После протеривања крсташâ, седиште Патријаршије је 1342. године премештено у Дамаск, који ће 1517. године ући у састав Отоманске Империје. До тада ће се одиграти два унионистичка сабора, у Лиону (1274) и Ферари и Фиренци (1438 – 1439), значајна за потоњу историју Цркве. На првом Антиохијци нису учествовали, док их је на другом заступао велики учитељ и бранитељ Православља, свети Марко Ефески, чијим ставовима је Антиохијска Црква пружила пуну подршку. И поред тога, латинска пропаганда се појачала, чак и у условима османлијске владавине, иако Османлије тада нису прогањале немуслиманско становништво на верској основи. Почетком 18. века фрањевцима и језуитима је пошло за руком да у Дамаску многе придобију за унију са Римском Црквом. Приликом избора новог патријарха, грађани Алепа, који су тада бранили Православље, предложили су монаха Силвестра, док су грађани Дамаска предложили Кирила. Константинопољски патријарх Јеремија III и oсманска власт подржали су aлепског кандидата, те је монах Кирил морао потражити уточиште у Либану. Али после пет година папа римски Бенедикт XIII признао је Кирила за патријарха антиохијског. Тако је основана такозвана Мелкитска грко-католичка (унијатска) Црква, која и данас постоји. Прогони и страдања православних на Истоку појачали су се почетком 19. века. У освети због грчког устанка против Турака (1821) страдали су многи хришћани, клирици и епископи. Патријарх антиохијски Серафим једва је избегао погубљење. Највећи погром хришћана десио се 1860. године у Дамаску, за време грађанског рата, када је побијено више од једанаест хиљада православних и других хришћана, док су сви хришћански храмови порушени. Велики покољ десио се у цркви код Капије апостола Томе (Баб Тума), једне од седам капија старог града, оне исте кроз коју је прошао апостол Павле улазећи у Дамаск. Број хришћана се тада смањио на мање од десет процената укупног становништва. У истој цркви, код Баб Туме, мученички је пострадао и свети Јосиф Дамаскин (1793 – 1860), презвитер који је тридесет година управљао Патријаршијском богословском школом која је у његово време постала водећа на целом Истоку. Средином 19. столећа царска Русија је настојала да оснажи улогу православних Арапа у животу и управи Антиохијске Цркве. Године 1833, настојањем знаменитог епископа Порфирија (Успенског), у Баламанду је основана прва богословија коју похађају Арапи. Крајем овог столећа, на трон Антиохијске Цркве изабран је први патријарх арапског порекла, Мелетије (Думани). У години великог хришћанског страдања (1860) у Дамаску је рођен потоњи епископ и светитељ Рафла Хававини. Већ са деветнаест година он је, као учитељ турског и арапског језика, примио монашки постриг. Добивши име Рафаило, упутио се у чувену богословску школу на острву Халки, близу Цариграда, после чега га патријарх Герасим шаље у Кијевску духовну академију, у којој добија чин архимандрита. У залагању за арапског кандидата у избору антиохијског патријарха, архимандрит Рафаил је имао подршку Руске Цркве, која се, у то време, једина старала о положају православних на Истоку. Са места предавача грчког језика у Казањској духовној академији путовао је у Њујорк да буде духовни пастир многобројних Сиријаца и Арапа који су тамо живели. Године 1904. примио је архијерејски чин из руку епископа Тихона, потоњег патријарха московског, и епископа Инокентија, у Цркви Светог Николе у Бруклину. То је било прво рукополагање православног епископа на тлу Америке. Заповести Христове и апостолске поуке о несебичном служењу ближњима овај светитељ је испуњавао до конца свога кратког живота. Делио је у томе мисионарски дух Антиохијске Цркве, из које је потекао, а који се током векова обилно пројављивао. Тако је свети Рафаило Бруклински, иако епископ Руске Цркве, заслужио своје место у кратком прегледу историје Антиохијске Православне Цркве. Упокојио се у Господу 1915. године, оставивши иза себе тридесет парохија и неколико десетина хиљада верних. Страдања православних наставила су се почетком 20. века за време покрета Младотурака, а нарочито током Првог светског рата. У подручјима Антиохијске Цркве која су 1918. године заузели Французи живело се безбедно, а из области које су остале под турском влашћу велики део становништва је, заједно са малоазијским грчким живљем, изагнан из своје вековне постојбине. Нову смутњу створиле су француске власти које су помагале оснивање аутокефалне „Либанске Цркве” (1928), што је православном становништву донело нове невоље и страдања. Раскол је превладан тек 1933. године. На трону је остао само један патријарх, Александар (Тахан), који је столовао све до 1958. године. Предстојатељ и Пастиреначелник Антиохијске Цркве има седиште у Дамаску и титулу Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Грузије и Месопотамије и свега Истока. До почетка ратова у овом веку верни народ ове Цркве је бројао око два милиона душâ. Половина је живела у Сирији, што је чинило пет процената укупног становништва, а у Либану око пола милиона (десет процената). Пола милиона расељено је по свету, највише у Сједињеним Америчким Државама. После садашњих ратова, тероризма и великих разарања, број православних житеља на Истоку се преполовио. Од почетка је Црква сиријских и других арапских емиграната, припадникâ епископијâ ове Патријаршије у Америци (Сао Паоло, Буенос Ајрес, Чиле, Мексико, Њујорк), временом постала извор значајне мисионарске хришћанске проповеди. Хиљаде протестаната, на радост читаве Васељенске Цркве, прикључило се овим православним заједницама, чија су епископска седишта у Америци, Паризу и Сиднеју. У Успенском манастиру Баламанду данас се налази Богословски факултет, а Богословија је у граду Триполију (Либан). Богослужбени језици су арапски и грчки, а у дијаспори енглески, шпански и португалски. Катедрални храм у Дамаску посвећен је Успењу Пресвете Богородице. У време када је данашњи патријарх Јован од свога претодника Игнатија IV наследио положај првојерарха Антиохијске Цркве, у састав његове Патријаршије улазиле су двадесет и две епархије, са четрдесет четири архијереја, четири стотине свештеника, петсто парохија и тридесет два манастира. Господе, спаси и сачувај верни народ Антиохијске Цркве и њеног Предстојатеља, патријарха Јована, на многаја љета! приредио епископ бачки Иринеј СПЦ View full Странице
  9. Позивајући се на ексклузивне изворе, портал преноси да се предстојатељ Пољске цркве обратио Константинопољском патријарху с позивом да сазове Сабор предстојатеља Православних цркава због широког разматрања ситуације у Украјини, која се, како примјећује Блажењејши Митрополит, сваким даном погоршава. У свом писму Митрополит варшавски Сава не износи став о теми украјинске аутокефалије, али позива на очување трезвености при доношењу одлука. О неопходности широког разматрања украјинског питања раније су говорили и други предстојатељи Православних цркава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Митрополит варшавски и све Пољске Сава написао је Патријарху васељенском Вартоломеју писмо о неопходности свеправославног разматрања украјинског црквеног питања, саопштио је Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчки портал orthodoxia.info. Позивајући се на ексклузивне изворе, портал преноси да се предстојатељ Пољске цркве обратио Константинопољском патријарху с позивом да сазове Сабор предстојатеља Православних цркава због широког разматрања ситуације у Украјини, која се, како примјећује Блажењејши Митрополит, сваким даном погоршава. У свом писму Митрополит варшавски Сава не износи став о теми украјинске аутокефалије, али позива на очување трезвености при доношењу одлука. О неопходности широког разматрања украјинског питања раније су говорили и други предстојатељи Православних цркава. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру
  12. Грузијска православна црква иступила је против једностраног мијешања Константинопоља у послове украјинског православља. У Грузијској цркви сматрају да су за решење проблема раскола у Украјини неопходни заједнички напори и дијалог Константинопољског и Московског патријархата. О томе се говори у данашњем саопштењу објављеном на званичном сајту Грузијске православне цркве, саопштио је Информационо-просветитељски одјел УПЦ. „Сматрамо да у овој етапи нијесмо дужни да доносимо исхитрене закључке, све док двије стране не формирају своје званичне и не подложне жалби на основама норми канонског права“, каже се у саопштењу. У Грузијској цркви наглашавају да је украјинско црквено питање веома деликатно и да је због тога неопходно да у његовом решавању учествују и Константинопољки и Московски патријархат. „Чињеница је да двије Цркве осјећају одговорност пред милионима православних, брину за јединство Цркве, надамо се, чине све што је могуће за налажење пута за мирно решење проблема. Ми се стално за то молимо“, речено је у документу. Раније је саопштено да је помоћник мјестобљуститеља Патријарха Грузије Андриа Дзагмаидзе изјавио да Грузијска православна црква неће учествовати у дискусији на тему аутокефалије Цркве у Украјини. Извор: Православие.ру View full Странице
  13. Цариградска патријаршија објавила је раније извештај на 29 страница који наводно објашњава њено право да украјинској цркви призна аутокефалност, позивајући се на историјске документе. У извештају је наведено да Руска православна црква нема право на Украјинску православну цркву, јер је предавање Кијевске митрополије у надлежност Москви у 17. веку „носила привремени карактер“. „У документима тога нема“, рекао је Балашов новинарима. „Веома су нам чудне биле тврдње појединих представника Цариградске патријаршије да су одлуке које је објавио Цариград (о даривању аутокефалности) наводно засноване на историјским документима и да су им некакво оправдање. Желимо да поставимо питање својој браћи – из каквих су докумената извели такве закључке. Можемо ли да се упознамо с документима који су све до данас остали изван наше пажње. Сумњам, међутим, да они постоје“, додао је Балашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Документи које је представила Цариградска патријаршија не потврђују њено право на Кијевску митрополију, изјавио је у петак заменик шефа Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Николај Балашов. Цариградска патријаршија објавила је раније извештај на 29 страница који наводно објашњава њено право да украјинској цркви призна аутокефалност, позивајући се на историјске документе. У извештају је наведено да Руска православна црква нема право на Украјинску православну цркву, јер је предавање Кијевске митрополије у надлежност Москви у 17. веку „носила привремени карактер“. „У документима тога нема“, рекао је Балашов новинарима. „Веома су нам чудне биле тврдње појединих представника Цариградске патријаршије да су одлуке које је објавио Цариград (о даривању аутокефалности) наводно засноване на историјским документима и да су им некакво оправдање. Желимо да поставимо питање својој браћи – из каквих су докумената извели такве закључке. Можемо ли да се упознамо с документима који су све до данас остали изван наше пажње. Сумњам, међутим, да они постоје“, додао је Балашов. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Ово је исказано у одлукама Архијерејског Сабора РПЗЦ одржаног под председавањем митрополита источноамеричког и њујоркшког Илариона 20. септембра 2018.г. у Лондону, јавља Synod.com.„Сходно одлуци Свештеноначалија Руске Православне Цркве, прекинути саслуживање на архијерејском нивоу с Цариградском Православном Црквом и учествовање Руске Заграничне Цркве у раду архијерејских скупштина, о чему издати циркуларно обавештење,“ одлучио је Синод. Током заседања архиепископ чикашки и средњоамерички Петар је изложио о свом недавном сусрету с Блажењејшим патријархом јерусалимским и све Палестине Теофилом III. По његовим речима, Патријарх је изразио чуђење услед упућивања на канонску територију Украјинске Православне Цркве егзараха Цариградске Патријаршије. Извор: Српска Православна Црква
  16. Поводом последњих догађања у вези с изаслањем егзараха Цриградске Патријаршије на канонску територију Украјинске Православне Цркве, Архијерејски Синод Руске Православне Заграничне Цркве прекинуо је саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије и учешће у раду архијерејских сабрања, јавља портал «Православная жизнь». Ово је исказано у одлукама Архијерејског Сабора РПЗЦ одржаног под председавањем митрополита источноамеричког и њујоркшког Илариона 20. септембра 2018.г. у Лондону, јавља Synod.com.„Сходно одлуци Свештеноначалија Руске Православне Цркве, прекинути саслуживање на архијерејском нивоу с Цариградском Православном Црквом и учествовање Руске Заграничне Цркве у раду архијерејских скупштина, о чему издати циркуларно обавештење,“ одлучио је Синод. Током заседања архиепископ чикашки и средњоамерички Петар је изложио о свом недавном сусрету с Блажењејшим патријархом јерусалимским и све Палестине Теофилом III. По његовим речима, Патријарх је изразио чуђење услед упућивања на канонску територију Украјинске Православне Цркве егзараха Цариградске Патријаршије. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  17. С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао
  18. Већ деценијама уназад, а посебно од 1999. године до данас, много пута је поменута ”Српска Православна Црква на Косову и Метохији”. Судећи по бројним изјавама, изреченим од државних званичника или, пак, од појединих јавних личности, стиче се утисак да већина тих посленика и јавних делатника заправо и не зна шта се подразумева под ”Српском Православном Црквом на Косову и Метохији”. То су за њих, најчешће и једино, ”наши културно-историјски споменици”, а у бољем случају и ”особље које опслужује” те древне културно-историјске споменике и које, како се све чешће чује од појединих државних чиновника у новије време, једино може ”да свети водицу”.[1] И ништа више од тога! С једне стране, то говори о огромном незнању као непосредној последици вишедеценијског идеолошко-партијског, марксистичког и материјалистичког ”образовања” из социјалистичког периода. С друге стране, та чињеница указује да се на делу суочавамо са недопустивом површношћу у приступу тако сложеном питању какво је, без сумње, питање Косова и Метохије и наше Цркве као жиле куцавице Косова и Метохије. Црква као табу тема преговора Данас испред себе имамо двадесетак, по Србе и Србију катастрофалних, споразума од тзв. Кумановског из 1999. године, преко тзв. Техничких из 2011. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени. Тим споразумима је, заправо, вршена упорна, системска демонтажа државно-правног поретка Републике Србије посебно на северу Косова и Метохије, али и свуда јужно од Ибра где су и после НАТО бомбардовања и окупације на Косову и Метохији постојали државни органи Републике Србије. Из садржаја тих споразума се види да питању положаја и ефикасне заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У Првом споразуму о главним питањима нормализације односа Београд и Приштине или у тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године не само да нема ни једне одредбе него нема ни једне речи о нашој Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је, без зазора и званичне сагласности и става Светог Архијерејског Сабора СПЦ као највишег црквеног тела, најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[2] Наравно, то се није догодило ни за пет година од када је та информација објављена. Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула званични и стручни дијалог са представницима Српске Православне Цркве, а, како ствари стоје, ни са представницима Европске уније у Бриселу. По свему судећи, изгледа да је питање Српске Цркве на Косову и Метохији и њеног положаја и заштите табу тема за политичке елите. Зашто? Зато што је то питање најсложеније и политички најризичније, па се, судећи по току догађаја, а у ове дане и по јавним најавама са званичних државних адреса, иде ка томе да се ”питање Српске Православне Цркве на Косову и Метохији” реши по моделу свршеног чина. С друге стране, док је државна власт Србије не само противуставно - формално и фактички него и суштински суспендовала и добровољним споразумима као двостраним правним актима стављала ван снаге свој правни поредак и укидала сопствене државне органе на Косову и Метохији, дотле су косовско-метохијски Албанци, обилато потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили своје тзв. законе и друге акте. На тај начин су, мало по мало, а уз добрану помоћ најпре демократско-социјалистичког, а потом напредњачко-социјалистичког режима од 2011. године до данас, заокруживали своју УЧК власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице, а од 2013. године и северно од Ибра. Паралелно су под власт законодавних, извршних и судских органа тзв. независне УЧК Републике Косово стављали и потчињавали Србе - православне вернике - народ Божји, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално сакрално и културно наслеђе Српске Православне Цркве и Српског народа уопште. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су силом стављена под режим десетак тзв. правних аката те квази државе. Данас се са разних адреса из Приштине, али не само из Приштине, својатају и лажно приказују као ”косовско културно наслеђе”.[3] Осим тога, Срби су кроз изборе по ”уставу и законима” тзв. Републике Косово уведени не само у политички систем ”независног Косова” него, на жалост, и кроз политичку организацију под називом ”Српска листа” конститушу такву власт. Хиљадугодишња историја Призренске и Рашке Епархије Косово и Метохија се, сходно Уставу Српске Православне Цркве, налази у канонској јурисдикцији Епархије Рашко-Призренске.[4] Реч је о епархији (епископији) Патријаршије Српске Православне Цркве која, у највећем делу, данас захвата територијални простор негдашње Призренске и Рашке Епархије - две древне епископије које постоје из предсветосавског периода. Према неспорним историјским изворима, хришћанска вера и црквена организација су на простору на коме се данас налази Косово и Метохија присутни још од апостолских времена, јер се везују за Светог Апостола Тита, ученика Светог Апостола Павла. Словенска племена су примала Хришћанство у другој половини IX века за време великоморавског кнеза Растислава (846.-870.г.). На његов позив су Света Браћа Кирило и Методије 862. године, благодарећи византијском цару Михајлу III (842.-867.г.), започели христијанизацију Словена, а њихово црквено и просветитељско дело су наставили њихови учесници Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд и сви православни јерарси после њих. Остаци древних, ранохришћанских храмова на простору канонске јурисдикције садашње Епархије Рашко-Призренске и данас сведоче и подсећају на хришћански идентитет и културу на том матичном српском простору. Од посебног је значаја и до данас сачувана Петрова Црква у Расу (негдашњем Трговишту, данашњем Новом Пазару), која се налази у Епархији Рашко-Призренској и која је, на пример, обновљена, а не саграђена, у периоду од IX до X века. Рашки Епископ је имао кључну улогу у опредељивању за Исток приликом великог црквеног раскола, који је изазвала Римска Патријаршија 1054. године. У Петровој Цркви у Расу је Стефан Немања потврдио своју припадност изворном, непромењеном, неокрњеном Хришћанству Цркве од Истока. Призренска Епархија се помиње у првој хрисовуљи (златопечатној повељи) византијског цара Василија II из 1018. године. Дакле, реч је о епархији која се у неком од историјских извора први пут помиње пре хиљаду година! До сада постоје подаци за више од 20 призренских епископа. Рашка Епархија се први пут помиње 1020. године у другој хрисовуљи византијског цара Василија II. Ове две епархије су обједињене у другој половини XVII века. До сада постоје подаци за више од 40 рашких епископа од којих су неки били и потоњи Пећки и Српски Патријарси (и Епископ Павле је 1990. године са древне Рашко-Призренске епископске катедре изабран за Патријарха Српског). Овде још ваља указати да живот Цркве и непосредни докази о црквеном животу и поретку на простору Призренске и Рашке Епархије датирају још од апостолских времена. Црква на на Косову и Метохији има непрекинути континуитет до данас, а врхуни од времена Светога Саве и устројства Архиепископије Жичке (1219. године), потоње Пећке Патријаршије (1349. године), обновљене први пут 1557. године и други пут 1922. године до данас. Од посебне је важности да се укаже на пажње и хвале достојну чињеницу да од свих српских институција на Косову и Метохији једино Епархија Рашко-Призренска не укида своје присуство и не мења свој идентитет и границе вековима без обзира на режиме и историјске невоље. Црква - са или без народа Божјег! Као што се, при здравом разуму, под Косовом и Метохија никако не могу подразумевати само територија и непокретности на њој, као и рудна богатства испод земљине коре, него и становништво, тако се под Епархијом Рашко-Призренском никако не може и не сме подразумевати само црквено земљиште на коме се налазе ”неке цркве и манастири”. Са најважнијих адреса у Београду, Приштини и Бриселу се чује антицрквено, секуларно и погрешно дефинисање и поимање Цркве на Косову и Метохији којим се верни народ, односно православни верници, и то готово сви до једног, који су истовремено и грађани Републике Србије, заправо одвајају од припадности Цркви. По том накарадном, искривљеном и нецрквеном доживљају Цркве на Косову и Метохији, Цркву наводно чине свештена лица - епископ, свештенство и монаштво, али без лаоса - народа Божјег! Они су, по тој неприхватљивој логици и давно познатој комунистичкој крилатици, искључиво и само грађани са вером ”као приватном унутрашњом ствари човека”. Такав приступ је за Цркву неприхватљив! Евидентно је да доносиоци државних и политичких одлука углавном не познају ни појам Цркве Христове у његовом основном и најважнијем значењу, па, самим тим, ни појам Српске Православне Цркве у целини и, следствено, Епархије Рашко-Призренске. За оне који не знају, Црква Божја је Заједница људи и творевине са Богом Оцем у Христу Исусу, Сину Божјем, Који је њена глава и ипостас силом и дејством Светога Духа (II Кор. 13,13). Она је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска и пројављује се као литургијска заједница свештенства, монаштва и верног народа са епископом на одређеном простору као Епископија (Епархија) и у евхаристијском је јединству са осталим епископијама у оквиру једне Помесне Цркве. У конкретном случају, Епархија Рашко-Призренска је једна од епархија Српске Православне Цркве. Појам Епархије Српске Православне Цркве Епархију Рашко-Призренску не чине, како неки погрешно сматрају, само манастири Дечани, Грачаница, Девич и друге стародревне српске православне Светиње које имају и културну вредност. Недопустиво је свођење Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, односно Епархије Рашко-Призренске, искључиво на верске објекте који имају одређену историјску, културну и духовну вредност и значај за Српски народ. Број од 59 православних манастира и цркава (број 40 православних манастира и храмова је поменуо председник Републике Србије Александар Вучић у свом јавном обраћању 7. августа 2018. године у Београду[5]) који су још из времена тзв. Ахтисаријевог плана и Анекса V тог Плана планирани за одређени вид правне заштите (и то највероватније као мртво слово на папиру, али служе ”да се Власи не досете”) је безначајан у односу на око 1500 православних манастира, цркава, црквишта и испосница по Косову и Метохији, који су, сви од реда, непосредно везани за Српску Цркву вековима (најпознатији савремени српски картограф Љубиша Гвојић наводи да је на Косову и Метохији забележено 1994 српска топонима, односно да се на свака 2,5 километра налази неки белег српског присуства на Косову и Метохији. На Гвојићевој карти српских Светиња на Косову и Метохији се налази 1181 црква, 113 манастира, 48 испосница, 8 спомен капела и 1 спомен костурница или 1350 црквених здања. Поред тога, налази се и 534 правосланих српских гробаља, 96 српских тврђава и старих градова и 14 двораца српске властеле на Косову и Метохији). Списак и број, јасно је, није коначан. С друге стране, Епархија Рашко-Призренска само на Косову и Метохији (без значајног дела Рашке области) има 5 архијерејских намесништва (Призренско, Пећко, Приштинско, Гњиланско и Косовскомитровачко), 32 црквене општине, 57 парохијских свештеника и 3 ђакона, као и 21 активни манастир са више од 130 монаха и монахиња и више десетина вероучитеља. И око 120 до 130 хиљада православних верника који, по слободној вољи, припадају парохијама у Епархији Рашко-Призренској и који су, и поред НАТО бомбардовања, УЧК терора и свих погрома од 1999. године до данас, остали и опстали на Косову и Метохији као православни Срби - епархиоти Епархије Рашко-Призренске. Парохија је, по Уставу Српске Православне Цркве, ”заједница православних лица која стоје под духовним руководством једног парохијског свештеника”[6], а чини је, по правилу, ”најмање 300, а највише 500 православних домова”.[7] Такође, своје, и то посебно место има и древна, спаљена, па обновљена Богословија Светих Кирила и Методија са педесетак ученика и двадесетак наставника и службеника, као и друге црквене установе попут хорова, народних кухиња, кола српских сестара и других црквених организација. Осим тога, на простору Косова и Метохије се налази и Манастир Пећка Патријаршија - средњовековно седиште Архиепископа и Патријараха Пећких и Српских. Реч је о ставропигијалном женском манастиру, који се налази под канонском јурисдикцијом Патријарха Српског. Као што се види, на територији Косова и Метохије део својих надлежности има и Патријарх Српски. У ту Српску Цркву на Косову и Метохији, ту нашу скоро двомиленијумску црквену пуноћу, спадају и сви Српски Светитељи, Мученици и Новомученици и сви преминули православни хришћани - архиепископи и патријарси пећки, епископи призренски, хвостански, рашко-призренски од најранијих хришћанских времена до данас, свештеници, монаси, монахиње, верници - све Срби са Косова и Метохије против којих се косовско-метохијски Албанци данас боре више и острашћеније него против преосталих скоро 130 хиљада Срба на Косову и Метохији. Њихове гробове већ две деценије систематски, у продуженом трајању, затиру и уништавају косовско-метохијски Албанци и никако не могу да заврше обрачун са њима. Та црквена пуноћа за косовско-метохијске Албанце, како видимо, није ”мит и и митологија”. Она за Албанце, за разлику од оних који данас говоре о ”миту, сну, привиђењу,”[8], знају да се Срби нису одрекли Косова и Метохије док се год не одрекну те и такве своје Цркве. Ми смо данас као свештеници суочени са оним о чему врло убедљиво и јасно говори Владика Атанасије: председник Србије Александар Вучић претендује да свој лични менталитет и дефетизам наметне читавом Српском народу. И то менталитет који је супротан историјском, хришћанском и светосавском менталитету и карактеру нашег народа. Све је, осим своје политике, прогласио за ”мит”, а своју политику за ”политику против митова и вечних истина”.[9] Црквена пуноћа или 59 објеката Посебно је важно да се зна да се Српска Православна Црква у било којој врсти дијалога о Косову и Метохији, тзв. спољашњег или тзв. унутрашњег, а потом и приликом доношења било каквих одлука, никако не сме и не може сводити и свести само на 59, 40 или 2040 непокретности са одређеним заштитним зонама (манастире, цркве, конаке, имања), а то је, на жалост, интенција Вашингтона, Брисела, Београда и Приштине. До сада је јасно да је питање Српске Православне Цркве, оличене у Епархији Рашко-Призренској, у политичким преговорима о статусу Косова и Метохије уз посредовање Европске уније, на жалост, остављено за крај и слободно се може тврдити да ће такав приступ имати далекосежне негативне последице по српске националне и црквене интересе. Јер, ако се то, не дај Боже, догоди онда ће наш верни народ са својим Светињама и свештенством доживети оно што су доживели православни Грци након Мировног споразума између Грчке и Турске у Лозани 1923. године, тј. биће осуђени на нове прогоне, исељавање, изумирање и коначни нестанак врло брзо након евентуалног ”историјског договора”. То је са једне од најважнијих државних адреса усмено саопштено једном црквеном великодостојнику са Косова и Метохије у марту 2018. године: ”Срби јужно од Ибра ће свакако нестати!” Досадашњи ток тзв. спољашњег и тзв. унутрашњег дијалога је недвосмислено показао да је прворазредном и најважнијем питању на Косову и Метохији - питању Српске Православне Цркве у њеној пуноћи и једино прихватљивом изразу и значењу - посвећено најмање или ни мало пажње без обзира што је реч о јединој српској институцији која је непрекинуто присутна на читавој територији Косова и Метохије вековима и данас. То се јасно видело и из званичног обраћања предедника Републике Србије Александра Вучића 7. августа 2018. године у Боеограду.[10] Тешко је наћи реч оправдања или разумевања за такав однос према питању Цркве као суштински најважнијем, али и најсложенијем питању на Косову и Метохију. Несумњиво, из званичних црквених аката се види да Српска Православна Црква уважава надлежности државних органа Србије. Отворено је питање како су и да ли су државни органи Србије - посебно шеф државе, Скупштина и Влада - до сада у институционалном смислу уважили и третирали надлежности, место, значај, улогу, положај и будућност Српске Православне Цркве - Епархије Рашко-Призренске на Косову и Метохији у опасним и судбоносним политичким политичким процесима у које су, преко међународних фактора из Европске уније и САД, уплетени. По свему судећи, једино право које се признаје Српској Православној Цркви по питању Косова и Метохије јесте ”право да изнесе своје мишљење”.[11] И ништа више од тога! У том погледу, посебно забрињава навод председника Србије Александра Вучића о Српској Цркви на Косову и Метохији, који је изрекао 9. септембра 2018. године у Косовској Митровици и који се мора тумачити у контексту његових претходно саопштених ставова да се ”залаже за разграничење са Албанцима”[12] и да на Косову и Метохији ”данас немамо ништа”.[13] Том приликом председник Вучић је рекао: ”Да наша црква буде наша, на својој земљи, са својом имовином, а не да нам сутра и нову цркву измисле”.[14] Кад говори шеф државе, није исти смисао речи ”земља” коју је поменуо (мисли се на црквену земљу) и ”државу”. Да ли то значи да сада, без постигнутог ”историјског споразума Срба и Албанаца” наша Црква на Косову и Метохији није наша, да није на својој земљи и са својом имовином? Непосредно пре Александра Вучића, министар одбране Александар Вулин је био прецизнији у погледу покушаја да наведе неке разлоге за постизање ”споразума са Албанцима” о свему, па и о Цркви. Навео је да ће Албанци ”без споразума (са Србијом) врло брзо покушати да формирају Православну Цркву Косова и тако обрисати још један доказ о постојању Срба на Косову и Метохији”.[15] Он као министар, и то одбране, наводи да би се ”разграничењем и споразумом о културној и верској баштини, највишој заштити православних светиња, потврдила тапија коју нам сада оспоравају. Иако више не бисмо могли да полажемо право на Призрен или Дреницу, Богородица Љевишка, Свети Архангели и манастир Девич били би више наши него што сада јесу”.[16] Више него јасно: одрећи се Светиња, свештенства, монаштва и верног народа у корист Албанаца да бисмо их тако ”боље сачували” и да би се на тај начин ”потврдиле наше тапије” које нам оспоравају! Дакле, да се одрекнемо онога из тапија да бисмо потврдили тапије! O tempora, o mores! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, вођен истинском бригом за Косово и Метохију и имајући у виду у ком правцу се ствари крећу, у Саборској Поруци о Косову и Метохији од 10. маја 2018. године нагласио да је ”наша Црква као духовна мати нашега народа у целини и Србија као држава највећег дела српског народа, којој територија Косова и Метохије и припада, носе највеће бреме одговорности за очување те наше историјске покрајине у границама Србије и за будућност српског народа у њој”. С друге стране, врло брзо је из Бакуа дошао одговор од председника Александра Вучића: ”Не треба Црква да доноси кључне политичке одлуке”.[17] Српска Црква искључена из преговора Јавност треба да зна да је Српска Православна Црква од 2008. године до данас искључена из тзв. спољашњег дијалога или, прецизније, преговора о Косову и Метохији, чак и у оном минималном делу који се тиче статуса и будућности њеног свештенства, монаштва, верног народа и Светиња. Државни органи Републике Србије од Светог Архијерејског Сабора СПЦ нису добили сагласност да одлучују о статусу Епархије Рашко-Призренске и отуда немају право да доносе одлуке које се тичу наше Цркве на Косову и Метохији. Евидентно је да косовско-метохијско питање у институционалном смислу већ годинама, на жалост, није постављено на свесрпској већ на политичкој и партијској основи (од Социјалистичке партије Србије преко Демократске до Српске напредне странке) и то је један од највећих проблема у болном и катастрофалном процесу транзиције Косова и Метохије као срца Србије у ”Косово као Гордијев чвор” или у ”Косово као канцер Србије”. Косовско-метохијско питање се у Српској Православној Цркви, на срећу, не може решавати на начин на који се решавају питања у неким политичким организацијама, тј. вољом једног или првог и то ради остваривања тренутних интереса. Одлуке о Епархији Рашко-Призренској и Косову и Метохији се у Српској Патријаршији доносе у Светом Архијерејском Сабору под председништвом Патријарха Српског и уз пуно поштовање канонске надлежности Епископа Рашко-Призренског и пуноће Епархије Рашко-Призренске. Доказ за то је више званичних и обавезујућих аката Светог Архијерејског Сабора током претходних двадесетак година, који ни данас нису изгубили на значају, а ни на актуелности. Посебно је важно да се нагласи да питање Косова и Метохије за Цркву није и не може бити само питање Републике Србије, како се све чешће са секуларних адреса приказује, него свих епископа и свих Епархија, тј. пуноће Српске Православне Цркве. Судећи по свему и уколико се настави са досадашњом праксом у политичким преговорима о Косову и Метохији, можемо да наслутимо да је интенција тзв. спољашњег дијалога о Косову и Метохији таква да се за православне Србе са њиховим свештенством и монаштвом, ту многовековну литургијску заједницу - Епархију Рашко-Призренску, обезбеди положај једне од националних и верских мањина попут положаја Срба у Сент Андреји у Мађарској или у Темишвару у Румунији (при чему треба имати у виду да су то стварно и неспорно државе за разлику од тзв. УЧК Републике Косово која за Србе и Српску Православну Цркву није и не може бити држава). ------------------------------------------------------------------------------------------------ [1] М. Ђурић, Јутарњи програм - Ново јутро, РТВ Пинк, 4. септембар 2018.г., https://www.youtube.com/watch?v=i7LL1Aj9xRE [2] А. Вулин, Следећи споразум о имовини или о Цркви, ”Vesti-online”, електронско издање 22. јул 2013.г., http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/331001/Vuli-o crkvi [3] Б. Пацоли, Цркве су и албанске, моји били православци, портал Б92, 31. август 2018.г., https://www.b92.net/info/vesti/index.php?y_id=1437861 [4] Чл. 14 ст. 1 тач. 18 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод, Београд, 1957.г. [5] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [6] чл. 22 ст. 1 Устава Српске Православне Цркве [7] Исто, чл. 23 ст. 1 [8] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г., http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vuobim.html [9] А. Вучић, Косовско питање, ”Блиц”, електронско издање, 16. септембар 2018.г. https://www.blic.rsvesti/politika/kosovsko-pittorkst-aleksandravucica/ms91wqh [10] Обраћање председника Републике Србије Александра Вучића о статусу Косова и односима у региону, Београд, 7. август 2018.г. https://www.youtube.com/watch?v=EXfq0qef67Y [11] А. Вучић, Црква има право на став о Космету, ”Вечерње новости”, електронско издање, 29. јул 2018.г., www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:74Vucicv-o-Kosmetu [12] А. Вучић, Ја сам за разграничење са Албанцима, портал Радио-телевизије Србије, 9. август 2018. године, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/3224651/valbancima.html [13] А. Вучић, Да добијемо бар нешто, јер данас немамо ништа, ”Вечерње новости”, електронско издање, 30. јун 2018.г., http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno. 289.html:735c-Kompro [14] Говор председника Србије Александра Вучића у Косовској Митровици 9. септембра 2018. године, портал Радио-телевизије Србије, 9. септембар 2018.г. http://www.rts.rs/page/stories/ci /story/1/politika/3252726/vucic-u-kosna-kim.html [15] А. Вулин, Зашто сам за разграничење, ”Печат”, бр. 535 од 7. ептембра 2018.г., стр. 10 [16] Исто Извор: Нова Српска Политичка Мисао View full Странице
  19. Наиме, у марту 1917. године док је Први светски рат беснео широм Европе, једна група бугарских војника напала је манастир и покрала скоро сав садржај библиотеке која је била пуна свештених текстова, међу којима и најстарији потпуни препис Новога Завета. Пре пљачке библиотека је садржавала 1.300 књига, од којих 430 веома вредних рукописа. Многи од ових рукописа старијих од 1000 година продаване су широм Европе разним књижарима и колекционарима а да никад нису били повраћени. Правни тим са седиштем у Њујорку, који у име Цариградске Патријаршије обрађује питање повратка рукописа на основу добровољног пристанка, навео је да је у овом циљу ступио у контакт са сваком америчком установом. Тим стручњака је истакао да има чврсте правне основе да покрене питање повратка рукописа пошто крађа предмета не може пренети његово власништво на друге купце, што би значило да те установе немају легитимно право на поседовање. Лутеранска школа теологије у Чикагу била је у поседу можда најстаријег преписа Новога Завета на грчком, један од 60 таквих рукописа у свету. Међутим, у новембру 2016. године ова академија је учинила историјски гест и на молбу Грчке Цркве сместа вратила примерак Новога Завета. Тако је повраћен рукопис од 337 страница, иначе највреднији и најважнији предмет ове академске библиотеке. Представници других универзитетских библиотека понудили су сарадњу по овом питању, па постоји нада да ће ови рукописи бити враћени у манастире одакле су однети. Разне грчке организације у дијаспори подржавају настојање да се ови рукописи поврате у власништво Цркве. Правници се истовремено позивају на чињеницу да је имовина отета од јеврејских породица од стране нациста у време 2. светског рата у међувремену повраћена. Извор: Српска Православна Црква
  20. Пре више од једног столећа из више историјских манастира са севера Грчке однети су у Сједињене Америчке Државе ретки рукописи из 9. века. Ових дана тим стручњака Грчке Православне Цркве води неуморну правну борбу како би се ти рукописи повратили у манастире одакле су однети. У овом тренутку 8 рукописа почива у збиркама библиотека трију престижних америчких установа – универзитет Принстон, Дјук универзитет и Морганова библиотека у Њујорку. Међутим, пре њиховог одношења у америчке збирке ова дела су почивала у манастиру Косиници, једном од најстаријих грчких и најважнијих православних светилишта на северу Грчке. Познат и као манастир Панагија Икосифиниса (на грчком „20 палми“), овај манастир је саграђен око 400. године поред града Драме, а имао је и турбулентну историју као што су убиства монаха, разарање конака и крађа крајње ретких рукописа. Наиме, у марту 1917. године док је Први светски рат беснео широм Европе, једна група бугарских војника напала је манастир и покрала скоро сав садржај библиотеке која је била пуна свештених текстова, међу којима и најстарији потпуни препис Новога Завета. Пре пљачке библиотека је садржавала 1.300 књига, од којих 430 веома вредних рукописа. Многи од ових рукописа старијих од 1000 година продаване су широм Европе разним књижарима и колекционарима а да никад нису били повраћени. Правни тим са седиштем у Њујорку, који у име Цариградске Патријаршије обрађује питање повратка рукописа на основу добровољног пристанка, навео је да је у овом циљу ступио у контакт са сваком америчком установом. Тим стручњака је истакао да има чврсте правне основе да покрене питање повратка рукописа пошто крађа предмета не може пренети његово власништво на друге купце, што би значило да те установе немају легитимно право на поседовање. Лутеранска школа теологије у Чикагу била је у поседу можда најстаријег преписа Новога Завета на грчком, један од 60 таквих рукописа у свету. Међутим, у новембру 2016. године ова академија је учинила историјски гест и на молбу Грчке Цркве сместа вратила примерак Новога Завета. Тако је повраћен рукопис од 337 страница, иначе највреднији и најважнији предмет ове академске библиотеке. Представници других универзитетских библиотека понудили су сарадњу по овом питању, па постоји нада да ће ови рукописи бити враћени у манастире одакле су однети. Разне грчке организације у дијаспори подржавају настојање да се ови рукописи поврате у власништво Цркве. Правници се истовремено позивају на чињеницу да је имовина отета од јеврејских породица од стране нациста у време 2. светског рата у међувремену повраћена. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Извор: Теологија.нет
  22. Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа. Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери. Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“. Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве. Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка. Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу. Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1] Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне. Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи. Извор: Теологија.нет View full Странице
×
×
  • Create New...