Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 324 results

  1. Свети Синод Руске Православне Цркве одлучио је у уторак, 26. фебруара 2019. да оснује четири митрополије на територији Патријаршијског егзархата у југоисточној Азији. Према речима Владимира Легоиде, председавајућег Синодског одељења за црквене односе с медијима, те четири митрополије су за: Сингапур, Кореју, Тајланд и Филипине-Вијетнам. Он је додао да се током засдедања Свештеног Синода разговарало и о организацији Азијског егзархата и Егзархата за Западну Европу. Извор: Српска Православна Црква
  2. Док већ постоји више цркава посвећених овом великом подвижнику 20. века, Светом Пајсију Светогорцу, сама Света Гора први пут је осветила цркву саграђену у његову част. Цркву је осветио Његово Високопреосвештенство митрополит Ксантија Пантелејмон у недељу, 24. фебруара 2019. године. Црква се налази у Капсали, у области између Карије и манастира Пантократора и Ставрониките, где ће се налазити скит. Изградња овог манастира почела је у јулу 2016. годне и завршена је пре неколико месеци. Подигла ју је заједница јеромонаха Евтимија, који је био духовно чедо старца Исака, либанског монаха који се упокојио 1998. године и који је и сам био духовно чедо Старца Пајсија. Извор: Српска Православна Црква
  3. Књига „Цариградска и Руска Црква у време великих потреса (1910-1950)“ Михаила Шкаровског представљена је у Одељењу за спољне црквене везе Московске Патријаршије 27. фебруара 2019.годоне. Говорили су председник овог Одељења митрополит волоколамски Иларион, писац књиге М. Шкаровски, професор Петроградске Духовне Академије; протојереј Александар Мазурин; А. Кострјуков, познати научни сарадник Научноистраживачког одељења најновије историје Руске Цркве. Књига је посвећена историји Цариградске Патријаршије у 20. веку са нагласком на период од 1910. до 1950. године. Опширно је описан однос ове свете православне Цркве са Руском Православном Црквом. Извор: Српска Православна Црква
  4. Осамнаестог фебруара 2019. одржано је ванредно засједање Свештеног синода Кипарске православне цркве под предсједавањем Блажењејшег Архиепископа кипарског Хризостома II на којем је размотрено „украјинско црквено питање“, преноси Информационо-просветитељски одјел УПЦ позивајући се на грчку информативни портал romfea.gr. У својој одлуци архијереји Свештеног синода Кипарске цркве су запазили да иако је „намјера Константинопољског патријархата да додијели Украјини аутокефалију била диктирана жељом за помирењем и јединством, то није постигнуто“. Кипарска црква позвала је Константинопољски патријархат на Свеправославни сабор или на Сабор предстојатеља, наглашавајући да је једно од главних питања, које је неопходно ријешити,ништавност хиротонија извршених у расколу због тога да се „умири свијест вјерних“. „Двомиленијумски опит Кипарке цркве, а такође и читаве Православне цркве, даје нам основану сумњу у могућност признавања накнадних хиротонија забрањених, одлучених и анатемисаних епископа. Забрану, одлучење и анатему неколицини лица која су иницијатори украјинске кризе признају сви православни“, посебно се истиче у шестој тачки саопштења. Притом, Кипарска црква је спремна да буде нека врста посредника у том питању. „Кипарска црква стоји на располагању свима заинтересованима за помирење Цркве „коју је Господ искупио Својом Крвљу“, преноси romfea став кипарског Синода. Коментаришући дате одлуке, замјеник предсједника Одјела спољних црквених веза УПЦ протојереј Николај Данилевич примијетио је да оне фактички значе то да „Кипарска црква није спремна и да неће да призна тзв. ПЦУ у том статусу. Разлог: ништавност свештеничких и епископских хиротонија у тзв. ПЦУ и одсуство црквеног јединства у Украјини. Сходно томе, тзв. ПЦУ није ни поменута у тексту одлуке, али употребљени аргументи не остављају сумњу шта се има у виду“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Високопречасни протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић, парох подгорички гостовао је крајем децембра месеца прошле године у емисији "Огледало" на Српској РТВ. Тема емисије било је болно питање раскола у Украјини, питање које је велика рана на телу Цркве Божје. Поред тога, отац Бранко је у другом делу емисије нагласио неопходност нашег помирења са ближњима и са Богом, како бисмо били способни да препознамо присуство Божје у душама нашим. Наше међусобно помирење је услов за наше помирење са Богом, јер тако измирени ми приносимо наш дар и принос Богу, поучава парох храма Светог Архангела Михаила у Дољанима. Аутор и водитељ емисије је Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  6. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји View full Странице
  7. Није довољно говорити нашој деци о идејама из Јеванђеља. Није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелепо, али оно што млада особа данас треба је да научи – волети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, и да је то нешто што им свет не може дати. У Цркви образовање означава „усмјеравање“, правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: „Учите од Мене...“. То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету. Није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: „Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама“. „Боље је ићи у цркву, него бити у затвору.“ Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: „Зар не постоји прави пут, средњи пут?“ Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: „Зашто то желиш?“ Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. „Уради своју дужност и то је довољно“. Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега. Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, „грешка Цркве“, да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: „Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа“. Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог. Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас. Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу – помоћи људима да заволе Бога! Извор: Пријатељ Божји
  8. Југоисточно од Галеријевог лука победе, у центру Солуна, источно од Митрополије, у близини Беле Куле, недалеко од водоскока (познат под именом Синдривани), покрај данашњег Међународног Сајма (наставак вашара Димитрије још из времена Византије), на такозваном хиподрому (некада је ту заиста постојао хиподром), налази се једносмерна уличица Камвунион, у којој је смештена хиландарска црква Св. Саве на месту старог метоха. Галеријев славолук
  9. Простор Евангелистичке цркве у Земуну деле две институције. Духовна и културна. Недељом се у њој одржавају службе евангелиста док се у току седмице простор адаптира за КУД “Бранко Радичевић”. Црква је и храм и кафић а корисницима простора је све теже да одрже овај чудан спој. Фото: Блиц/РАС Србија – Цркву од 2003. користимо и ми и КУД. Сваке недеље овде имамо службе, наизменично на словачком и немачком језику, док радним данима КУД користи цркву за пробе и увежбавање кореографије. До ове ситуације је дошло јер реституција још није извршена, а и „Бранко Радичевић“ је избачен из њиховог простора па смо годинама овде принудно заједно. Сматрамо да је потребно наћи решење за једну концесијалну црквену заједницу која у Београду броји 290 фамилија и раздвојити је од културно-уметничког друшва – каже за Блиц Штефан Тисовски , председник евангелистичке црквене општине Земун. Унутрашњост цркве далеко је од оне каква се у црквама виђа. Зидови су бели, опасани сепареима а на месту некадашњег олтара налази се шанк поред којег су врата која воде у башту кафића. – Олтар пре сваке службе правимо импровизујући са сточићима које постављамо на средини цркве. Вршимо службе у јако скромним условима и захвална сам Богу на сваком вернику који у недељу дође. Немамо ништа против КУД-а, поштујемо њихов рад, али сматрамо да општина и град морају наћи начин да раздвоје ове неспојиве институције. Кафић који се налази у оквиру КУД-а ради нормално, и морамо се или ми или они преместити у простор који би био адекватан за духовне односно културне активности – прича свештеница Ана Петровић. Простор користила чак и коцкарница Евангелистичка црква у Земуну саграђена је 1928. године и служила је намени до краја Другог светског рата. У овом простору су својевремено биле и месна заједница, салон намештаја, салон аутомобила, дискотека, сликарски атеље, чак, и кладионица и коцкарница. Иако је 2003. постигнут споразум општине да се врати верницима на коришћење она до данас служи као пословни простор. У децембру 2005. проглашена је за споменик културе. Шанк се сада налази на месту некадашњег олтара Верници су, пак, огорчени јер цркву деле са фолклорашима. – Срамота за државу је што је ово дозволила, средстава је било да се ово питање реши и да се нађе решење и за нас и за КУД. Као верник се осећам врло повређено, ово је нечувено да се црква претвори у кафану – искрена је верница, Сузана Мостарлић. И ове недеље у низу, окупљени верници службу су започели певајући химну, стојећи у сепареима. Цркву у Земуну, поред верника, користи и КУД „Бранко Радичевић“ Да је ситуација неиздржива сведочи и Марко Милићевић, координатор КУД-а „Бранко Радичевић“. – Из простора познатијег као „Црна маца“, избачени смо 1998. године. када се бибилиотека „Свети Сава“ ту уселила. Библиотеку су радикали који су тада били на власти преместили из данашњег „Мадленијанума“. Од тада смо вежбали у фискултурним салама школа, док 2003. нисмо добили право на овај простор који делимо са евангелистима. Захвални смо им на разумевању. Кафић имамо и он је намењен нашим члановима и родитељима који децу доведу на пробу, али свакако никога ко би сео да попије пиће не бисмо избацили – објашњава Милићевић. Једино решење, је каже он, да им библиотека врати зграду. – Не иде да културна институција избацује другу на улицу. Нама се то догодило и док год је библиотека шраф који не штима у овој машини, решење се не назире, јер од силних обећања из општине до данас се није десило ништа – закључује он. http://hronograf.net/2018/02/02/molitva-ispred-sanka-crkva-u-zemunu-istovremeno-i-hram-i-kafic-svestenica-ceka-restituciju/?fbclid=IwAR2CCt-leLEaiX1nh4PKFabotClQAvVqnwpo1BFixpXtT69VaKQFELf_iDI
  10. Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве. Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј. Извор: Српска Православна Црква
  11. Незадовољство у руској православној дијаспори деловањем Цариградске патријаршије у Украјини, а посебно и због укидања Руског егзархата за Западну Европу, актом Фанара од 27.11.2018., чиме су руске парохије које су својевремено прихватиле надлежност Цариграда, али уз аутономију, сада директно потчињене грчким митрополијама, манифестовало се и ових дана када је Црква Христа Спаститеља у туристичком Сан-Рему, са својим парохијанима и старешином Дионисијем Бајковим прешла у надлежност Епархије Ричмондске и Западно-Европске Руске загранична цркве која је у јединству са Московском патријаршијом. Надлежни епископ заграничне РПЦ г. Иринеј већ је донео све указе о томе. Подсетимо, ово је друга православна црква руске традиције у Италији, након оне у Фиренци, која је прешла у надлежност Руске заграничне цркве. Црква у Сан-Рему изграђена је 1913. и представља споменик културе.
  12. Dominika

    Православни Божић у Либану

    Либан је више пута поменут у Светом Писму, до данас живе у овој земљи потомци првих хришћана, чак у Антиохији први пут верујући у Христа добили су то име, а православни Либанци су припадници Антиохијске Патријаршије. Иако је Васкрс највећи хришћански празник, и Божић је, такође, дуго очекиван дан. Припреме почињу 15 новембра (цела Антиохијска Црква има неојулијански календар) – тада почиње 40 дана поста. Као и у осталим православним Црквама, у то време не једе се месо и млечни производи. Риба се једе ретко, и најмање последње седмице поста. Једу се пре свега наранџе (посто то је сезона), банане, хуммус, лук, пиринач, кромпир. Генерално, не сме да се пије алкохол, али за неке празнике, на пример 4. децембра (кад Црква обележава двојцу великих светитеља ове либанско-сиријске земље: св. мученицу Варвару и св . Јована Дамаскина) неки пију вино. Такође 4. децембра спрема се жито, пошто једно предање каже, да се св. Варвара сакрила се у пољу жита, док је њен строг отац хтео да је уда – а она је изабрала Христа, а не овај свет.И скривену у житу отац је није нашао. Тог дана, или 3. децембра увече, деца облаће разлићите костиме, вероватно због исте симболике – сакривање – и тако се шетају улицама и учествују у службама у цркви. Петнестог новембра почињу ипак не само духовне припреме. Од тог дана у кућама, институцијама, центрама села, некад и црквама, ставља се пећина. Обично од картона, са различитим декорацијама, лампама итд. Што су Божићни празници ближе, ставља се више декорација. На крају у центру ове пећине ставља се икона Христовог Рођења. У градовима и селима се стављају јелке, или, чешће – светла на различита дрвећа. Пошто је то сезона за божићну звезду, и то је место, где она расте (као у Јужној Америци) – последње седмице пре Божића, ово цвеће ставља се такође у црквама (јелке ретко). Бадњи Дан, 24. децембра, обавезује строг пост, ништа се не једе, нема свечане вечере, којом су познати Словени (Срби, Пољаци, Украјинци итд.). Ујутро почињу службе за Бадњи Дан: јутрење, царски часови, и Литургија св. Василија Великог. На царским часовима пева се химна слична 15. Антифону Великог Петка (‘Днес висит на Древе’): “Днес се роди од Дијеве”. Та химна је симбол Бадњег Дана за православне Арапе и Арамејце. Псалмиста или неко одређен излази испред иконостаса, стоји у средини и пева ову химну полако, са свечаном интонацијом. Овде се види, да је Бадњи Дан за Божић као Велики Петак за Васкрс. Тог дана такође спрема се јело за празнике. Негде у 8 увече – или мало раније или касније, зависи то од парохије – у црквама почиње „сахранија”, значи: бденије. Звоне звона, и људи се полако окупљају у црквама, где се чита велико повечерје, некад такође су у ову службу уклопљене молитве пре Светог Причешћа. До времена стихира повечерија све се чита, светла осим неколико свећа нису упаљена. Кад почињу стихире, свештеници - обично обучени у црвено - излазе иза иконостаса са иконом Христовог Рођења, и креће литија преко целе цркве. Обично свештеник, који држи икону, сам пева стихире. Када је икона већ је у средини храма, хор почиње да пева стихире, а верни народ долази код иконе, да њу пољуби. После призива свих светих и молитве за цели свет благослови се пет хлебова, који ће се расподелити верницима за крај Божићне Литургије. После почиње јутрење, на којем све – осим 6 псалама – се пева. То значи, да после векова, кад све је било у тами, сад може да позна Бога, који се оваплотио и тек родио. Пре Божићног Канона чита се синаксар. После почиње Божићни Канон са чувеним "Христос се роди, славите Га!". Кад се пева величања девете песме Божићног Канона, звоне звона. Пошто стихире на јутрењу завршавају се речима „Слава во вишних Богу”, не певају се поново ове речи за време Великог Славословија, него директно прелазе у ту химну. То је песма анђела за ову Свету Ноћ, пале се светла, и поново звоне звона. После Славословија почиње Божествена Литургија, коју се служи као обично на арапском, али пошто је то велики празник, неке њене делове (на пример један пут „Јелици во Христа”) пева се на грчком или још другим језицима, као симбол да Христос се родио за све народе. Иако постоје арапске – и веома старе – Божићне песме, не певају се за време службе у цркви. У току св. Причешћа пева се Канон Божића и друге химне. Светој Чаши прилазе сви присутни – у Антиохијској Патријаршији такав је обичај, а исповест је ређа, не у току службе, само на молбу верника (обично има он свог духовног оца), а и не сваки свештеник може да исповеда, само онај који већ неколико година служи и носи палицу. У место химне после Причешћа 'Да исполњатсја уста наша' пева се Божићни тропар. Одмах после Литургије један прилази другому, да се изљубе и кажу „Миилад маџиид” шта значи „величанственог Божића/Рођења". После тога, као после сваке Литургије (осим на Бадњи Дан) је сусрет парохијана на арапску кафу, само разлика је таква, да први пут после 40. дана има такође чоколадних слаткиша. После тога у неким местима, још пре повратка кући, иде се на гробље, да се обавесте покојници те фамилије, да се Христос родио. У кући, иако је ноћ, после отпевања Божићног тропара почиње свечан доручак, на којем је и чорба са пилетином, и ћурка са пиринчем, и јаја (то може да буде изненађење за Србе), и сир, и лабне (врста сметане са маслином), и фаттуш (врста салате), и црвено либанско вино. Кад сви нешто поједу, иде са мало на спавање, па после у неким местима од јутра почиње да се обилазе куће – прво од фамилије, па после од комшија, са вином и неким слаткишама. Двадесети пети децембар је слободан дан у целом Либану. Други дан Божића није у потпуности слободан дан: школе су затворене, такође доста продавница и ресторана, али неки ипак раде, или на пример само неколико сати. Пећине и остале Божићне декорације остају до празника Богојављења (6. јануар, такође слободан дан у Либану), или до дана његовог завршетка (14. јануар). Извор слика: своје, Koura Online, Tartous Orthodox
  13. После Литургије у катедрали Покрова Пресвете Богородице у Бориспољу, Блажењејши митрополит кијевски и све украјински Онуфрије обратио се вернима, апелујући на њих да остану верни Христу у канонској Украјинској Православној Цркви и да се одупру притиску од стране политичара и расколника. Према његовом мишљењу, православни хришћани у овој земљи доживљавају тешка искушења којима не може свако одолети. „Неки су огорчени, неки оклевају идући од једног табора до другог. Вама је познато да не треба да идете нигде; ми већ имамо стазу којом су ходили наши преци и ми идемо истом том стазом. Нећемо скретати ни на лево ни на десно.“ Митрополит је ипак подсетио да „нико осим самога Бога не може управљати Црквом. Сада желе да створе своје Цркве како би њима управљали људи, а не Бог. Ако Црквом руководи човек, неће то бити Црква, већ политичка странка. Њено постојање трајаће тек онолико колико та политика управља друштвом, а сведоци смо тога да су многи политичари и политичке странке били моћни, снажни и економски богати, па ипак су отишли у историју; све је пропало, али је Црква остала и остаће.“ На истој Божанској Литургији архиепископ Пољске Православне Цркве Авељ изложио је чврст став своје Цркве којим се подржавају митрополит Онуфрије и канонска Црква, а против једностраних радњи Цариграда у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  14. У Грузијској Православној Цркви сматрају недопустивим притисак на Грузијску Цркву од стране неких политичара у Грузији, по поводу признања новоформиране расколничке ПЦУ у Украјини. Шеф прес службе Грузијске Православне Цркве протојереј Андрија Џагмаидзе изјавио је да се "данас продужава појачани притисак на нашу Цркву и свештенослужитеље, под изговором да ко не подржава нову црквену структуру у Украјини, тај тобоже има проруска настројења. Међутим, питање потребује пажљиво разматрање, јер као и у грчким, тако и у словенским Црквама, нема једнозначног односа према њему". Он је такође подвукао да се "питање давање аутокефалије новој цркви проучава од стране чланова Светога Синода, и да ће решење бити донето искључиво на основу канонских Црквених закона!" Превод: игуман Петар (Драгојловић)
  15. У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска
  16. Митрополит варшавски Сава сматра да «сабор уједињења» није ријешио проблем раскола, него га је још више искомпликовао. Пољска православна црква заговара темељно поштовање канонских норми црквеног живота, каже се у одговору Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Саве на писмо Константинопољског патријарха Вартоломеја о признању ПЦУ и њеног вође, саопштава сајт Одјељења спољних црквених веза Украјинске православне цркве. Како саопштавају, копије одговора Константинопоља упућене су поглаварима свих Помјесних православних цркава, међу њима и Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Коментаришући позицију Пољске православне цркве, Блажењејши Митрополит Сава позива се на одлуке Архијерејског сабора од 9. маја 2018. године, гдје се напомиње да се Пољска црква залаже за темељно поштовање канонских норми црквеног живота, према којима се статус аутокефалности може одобрити само ако у једној земљи постоји једна Црква. У документу је објашњено да пошто у Украјини постоји неколико расколничких црквених група, оне су дужне да се прво покају и врате у крило канонске Цркве. Тек тада може почети разговор о аутокефалности. Сама аутокефалност, према мишљењу пољских архијереја, даје се на предлог Мајке-Цркве послије консултација са свим поглаварима Помјесних цркава. Непоштовање тих захтјева може довести до даљих подјела, пошто у питањима догматског и канонског карактера не би требало да се руководе политичким разлозима, увјерени су у Пољској цркви. Поглавар Пољске цркве подсјећа на своје писмо Патријарху Вартоломеју о свом предлогу «да се састану сви поглавари Помјесних цркава ради разматрања сложене ситуације у Православној цркви у Украјини, која постаје сваким даном све опаснија за јединство православља у свој његовој пуноћи. Само саборна одлука може помоћи да се ријеши проблем украјинске Цркве». Он је казао да је Архијерејски сабор такође назначио: «Лица, са којих је скинут епископски и презвитерски чин, не могу бити вође у успостављању мира у православној Цркви у Украјини. Њихове радње постају узрок још већег нереда и саблазни». Сабор је забранио клирицима Пољске цркве да литургијски или молитвено опште са расколницима из «УПЦ КП» и «УАПЦ». У закључном дијелу свог писма, Његово Блаженство Митрополит Сава је казао да «сабор уједињења» није уклонио проблем, него напротив, појачао га је: «У њему су узели учешћа представници расколничких црквених група, лишени свештеног и епископског чина… Филарет Денисенко је био лишен чина и сведен на свјетовни положај. Затим је он „посвећивао“ своје нове настављаче. То су људи без благодати тајне. Препознали смо то, Ваша светост и сви поглавари Помјесних православних цркава. Треба казати да, сагласно нашој древној црквеној традицији, забрану скида онај ко ју је наложио. У сваком случају, код Филарета и његових сљедбеника нисмо видјели раскајање, покајање, смирење, који обично претходе скидању забрана! Тога није било. И у томе је проблем. Зато их ми не можемо признати као праве пастире, који могу вршити тајне. Такозваном „митрополиту“ Епифанију, а у стварности свјетовном човјеку, нанијета је штета». Завршавајући своје писмо, поглавар Пољске цркве обратио се Патријарху Вартоломеју с позивом: «Ваша Светости! Ваша одлука о Цркви у Украјини захтијева свеправославну расправу. Зато вас поново позивам, с молбом, да размислите о рјешењу да се саберу поглавари Помјесних православних цркава… Желимо да се види да ваше дјеловање обједињује православље, а не да га дијели». Копију свог писма-одговора Патријарху константинопољском Вартоломеју Блажењејши Митрополит Сава послао је поглаварима свих Помјесних православних цркава. Коментаришући документ, у Одјељењу спољних црквених веза Украјинске православне цркве објаснили су: «Осим многих важних ствари, које су изложене у писму, треба такође обратити пажњу на то што се Блажењејши Митрополит Сава обраћа поглавару Украјинске православне цркве, употребљавајући његову пун титулу, тј. назива га Блажењејшим Митрополитом кијевским и све Украјине. То значи да поглавар Пољске православне цркве и даље признаје за јединог канонског поглавара Украјинске православне цркве Његово Блаженство Митрополита кијевског и све украјине Онуфрија, без обзира на то што је Патријарх Вартоломеј у једном од својих претходних писама изјавио да наш Блажењејши губи могућност да носи титулу митрополита кијевског и све Украјине послије одржавања тзв. „сабора уједињења“ и избора поглавара ПЦУ. Као што се из писма јасно види, поглавар Пољске православне цркве не признаје новообразовану структуру расколника, као ни дјелатност и законитост њихове јерархије. Надам се да ће на сличан начин реаговати и поглавари других Помјесних православних цркава». Митрополит Сава је позвао вјернике УПЦ да буду храбри, да се не предају и да држе јединство са својим поглаварем. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Митрополит варшавски Сава сматра да «сабор уједињења» није ријешио проблем раскола, него га је још више искомпликовао. Пољска православна црква заговара темељно поштовање канонских норми црквеног живота, каже се у одговору Његовог Блаженства Митрополита варшавског и све Пољске Саве на писмо Константинопољског патријарха Вартоломеја о признању ПЦУ и њеног вође, саопштава сајт Одјељења спољних црквених веза Украјинске православне цркве. Како саопштавају, копије одговора Константинопоља упућене су поглаварима свих Помјесних православних цркава, међу њима и Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Коментаришући позицију Пољске православне цркве, Блажењејши Митрополит Сава позива се на одлуке Архијерејског сабора од 9. маја 2018. године, гдје се напомиње да се Пољска црква залаже за темељно поштовање канонских норми црквеног живота, према којима се статус аутокефалности може одобрити само ако у једној земљи постоји једна Црква. У документу је објашњено да пошто у Украјини постоји неколико расколничких црквених група, оне су дужне да се прво покају и врате у крило канонске Цркве. Тек тада може почети разговор о аутокефалности. Сама аутокефалност, према мишљењу пољских архијереја, даје се на предлог Мајке-Цркве послије консултација са свим поглаварима Помјесних цркава. Непоштовање тих захтјева може довести до даљих подјела, пошто у питањима догматског и канонског карактера не би требало да се руководе политичким разлозима, увјерени су у Пољској цркви. Поглавар Пољске цркве подсјећа на своје писмо Патријарху Вартоломеју о свом предлогу «да се састану сви поглавари Помјесних цркава ради разматрања сложене ситуације у Православној цркви у Украјини, која постаје сваким даном све опаснија за јединство православља у свој његовој пуноћи. Само саборна одлука може помоћи да се ријеши проблем украјинске Цркве». Он је казао да је Архијерејски сабор такође назначио: «Лица, са којих је скинут епископски и презвитерски чин, не могу бити вође у успостављању мира у православној Цркви у Украјини. Њихове радње постају узрок још већег нереда и саблазни». Сабор је забранио клирицима Пољске цркве да литургијски или молитвено опште са расколницима из «УПЦ КП» и «УАПЦ». У закључном дијелу свог писма, Његово Блаженство Митрополит Сава је казао да «сабор уједињења» није уклонио проблем, него напротив, појачао га је: «У њему су узели учешћа представници расколничких црквених група, лишени свештеног и епископског чина… Филарет Денисенко је био лишен чина и сведен на свјетовни положај. Затим је он „посвећивао“ своје нове настављаче. То су људи без благодати тајне. Препознали смо то, Ваша светост и сви поглавари Помјесних православних цркава. Треба казати да, сагласно нашој древној црквеној традицији, забрану скида онај ко ју је наложио. У сваком случају, код Филарета и његових сљедбеника нисмо видјели раскајање, покајање, смирење, који обично претходе скидању забрана! Тога није било. И у томе је проблем. Зато их ми не можемо признати као праве пастире, који могу вршити тајне. Такозваном „митрополиту“ Епифанију, а у стварности свјетовном човјеку, нанијета је штета». Завршавајући своје писмо, поглавар Пољске цркве обратио се Патријарху Вартоломеју с позивом: «Ваша Светости! Ваша одлука о Цркви у Украјини захтијева свеправославну расправу. Зато вас поново позивам, с молбом, да размислите о рјешењу да се саберу поглавари Помјесних православних цркава… Желимо да се види да ваше дјеловање обједињује православље, а не да га дијели». Копију свог писма-одговора Патријарху константинопољском Вартоломеју Блажењејши Митрополит Сава послао је поглаварима свих Помјесних православних цркава. Коментаришући документ, у Одјељењу спољних црквених веза Украјинске православне цркве објаснили су: «Осим многих важних ствари, које су изложене у писму, треба такође обратити пажњу на то што се Блажењејши Митрополит Сава обраћа поглавару Украјинске православне цркве, употребљавајући његову пун титулу, тј. назива га Блажењејшим Митрополитом кијевским и све Украјине. То значи да поглавар Пољске православне цркве и даље признаје за јединог канонског поглавара Украјинске православне цркве Његово Блаженство Митрополита кијевског и све украјине Онуфрија, без обзира на то што је Патријарх Вартоломеј у једном од својих претходних писама изјавио да наш Блажењејши губи могућност да носи титулу митрополита кијевског и све Украјине послије одржавања тзв. „сабора уједињења“ и избора поглавара ПЦУ. Као што се из писма јасно види, поглавар Пољске православне цркве не признаје новообразовану структуру расколника, као ни дјелатност и законитост њихове јерархије. Надам се да ће на сличан начин реаговати и поглавари других Помјесних православних цркава». Митрополит Сава је позвао вјернике УПЦ да буду храбри, да се не предају и да држе јединство са својим поглаварем. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Центар за истраживање православног монархизма је објавио још један значајан наслов поводом великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од завршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице уједињења српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. Реч је о књизи историчара и дугогодишњег сарадница Центра за истраживање православног монархизма, г-дина Бојана М. Митића из Ниша: ''Српска Црква у југословенској Краљевини: патријарх Варнава и његово доба'', која је публикована као четврта књига оквиру серије капиталних издања, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, духовног покровитеља Центра за истраживање православног монархизма. Уреднички савет овог значајног издања сачињавају протонамесник мр Немања С. Мрђеновић, јереј Бошко Р. Маринков и Часни ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, који је и аутор предговора овој књизи. Аутор визуелног идентитета овог издања јесте дугогодишњи сарадник Центра г. Срећко М. Никитовић, док се посла лектуре и коректуре латила г-ђа Ивана Јовановић. У својој уводној речи у ово значајно историографско издање, ђакон Хаџи Ненад је, између осталог, прибележио: ''Рекло би се да је период наше црквене историје од конца Првог до почетка Другог светског рата један од оних којим се наша црквена историографија, сразмерно, мање и несистематичније бавила у односу на остале повесне периоде осамстогодишње историје наше Свете Цркве. Чини нам се да је то због тога што се, након ослобођења оних наших крајева, који су до Првог светског рата били под аустро-угарском влашћу и уједињења Српске Православне Цркве 3. августа (12. септембра) 1920. године Господње, чинило да је, напокон, обновљено редовно стање у Пећској Архиепископији и Српској Патријаршији, као и да је тешко иго ропства спало са нашег народа и његове Цркве једном за свагда. Међутим, рекло би се да је ново време и природа новоустановљене државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (од 20. септембра (3. октобра) 1929. године Господње – Краљевине Југославије) пред Српску Цркву поставило сасвим нове изазове и искушења, који су од изванредне важности за нашу црквену повест, те нам се та досадашња несразмера, у систематичном бављењу овим повесним периодом историје наше Цркве, чини сасвим неоправданом. У томе препознајемо и нарочиту вредност овога дела, особито када узмемо у обзир да се оно појављује у години великог и значајног јубилеја – стоте годишњице од победоносног свршетка Првог светског рата и формирања југословенске државе, као и уочи године још већег и важнијег јубилеја – осам стотина година од установљавања автокефалне Српске Цркве, али и као увод у обележавање стоте годишњице поменутог уједињења дотадашњих српских црквених области у оквиру обновљене Српске Патријаршије. […] У овом делу које се темељно бави стањем Српске Православне Цркве у југословенској Краљевини издваја се и једно свеже виђење односа кључних чланова Дома Карађорђевића према Вери својих отаца и према Цркви у то доба. Тај се однос често неумерено идеализује или неумерено куди, те се показала реална потреба за једним трезвеним и аргументованим погледом на ово питање, што је посебан и додатни квалитет овог вредног историографског штива''. Иначе, поред књиге коју овде представљамо, Центар за истраживање православног монархизма је објавио и следеће наслове: Свети Филарет Московски – ''Православна монархиja''; Свети Свештеномученик Јован Восторгов – ''Шта је монархија''; Епископ жички Сава Дечанац - ''Владалац и народ''; Иван Лукјанович Солоњевич - ''Народна монархија''; др Христо Јанарас – ''Црква у посткомунистичкој Европи''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић - ''Збориште''; јереј Бошко Р. Маринков – ''Заточене земље слободан грумен''; протонамесник мр Немања С. Мрђеновић – ''Конзервативна (р)евoлуција'' и јереј Бошко Р. Маринков – ''Србикон'', од којих је већину могуће набавити и књижарама при Православном богословском факултету Университета у Београду (ул. Мије Ковачевића 11Б, Београд) и при Високој школи Академија Српске Православне Цркве за уметност и консервацију (ул. Краља Петра 2, Београд). Извор: Српска Православна Црква
  19. Његова Светост Илија II, католик-патријарх све Грузије, обележио је 25. децембра 41 годину од устоличења 1977. године у његовој 44. години живота, под чијим руководством Грузијска Црква је увелико порасла. Свечана служба у част годишњице Његове Светости одслужена је у Саборној цркви Светицховели у древној грузијској престоници Мцхета. Архијереји, чланови грузијског Светог Синода саслуживали су заједно са веома уважаваним својим архипастиром, патријархом Илијом. Председник државе Саломе Зурабишвили и премијер Мамука Бахтадзе били су присутни. У својој честици премијер је истакао велика постигнућа патријарха Илије: „Желим да честитам свим православнима - данас је 41 година од устоличења патријарха Грузије,“ рекао је он. „У том периоду изграђени су и обновљени многи манастири и цркве. Ово је доиста невиђени период оживљавања духовног живота у историји Грузије. Желим да захвалим Патријарху уз велико поштовање доприноса који он даје изградњи грузијске државе.“ Како пише Кавказ Онлајн, у време устоличења патријарха Илије било је 15 епархија и само 30 активних цркава преосталих после комунистичких прогона. Данас постоји 47 епархија и око 2.000 активних парохија, као и око 3.000 свештеника. Патријарх Илија је у августу ове године прославио 55. годишњицу архијерејске хиротоније. Он је најомиљенији човек у Грузији. Анкета Националног демократског института из 2015. показала је да је 87% грађана изразило пуно поверење у њега. Извор: Српска Православна Црква
  20. Свештени Синод Московске Патријаршије, на свом заседању 28. децембра 2018. године, саслушао је предлог епископа корсунског Нестора да се установи празновање Сабора светих просијалих у Шпанији и Поругалу. Пошто је размотрено и усвојено мишљење Синодалне комисије за питања канонизације светих, изложено у извештају њеног председника епископа троицког Панкратија, одлучено је да се у Сабор светих у земљи шпанској и португалској просијалих уврсте: мученик Викентије Сарагошки мученица Викторија Кордобска мученик Ерминингелд, преподобни Осија Кордобски, мученица Евлалија Барселонска, мученица Леокардија Толедска преподобни Емилијан Кукулатски светитељ Мартин Бракарски, 72 мученика пострадалих у Кордоби Установљено је да светковање Сабора светих у земљи шпанској и португалској просијалих буде у недељу пред 12. октобар. Извор: Српска Православна Црква
  21. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  22. Завршавајући циклус емисија посвећених Светој Тајни свештенства, у нашој тридесет петој емисији говорили смо о породици православног свештеника као домаћој цркви. Породица се од самог почетка рађа за Цркву. Црква тајном брака и животом у Христу препорађа породицу, утврђује је у вечну грађевину која је Тело Христово чији смо ми удови. Божанска бесконачна и неизмерна љубав, која се открива у Христу, мера је безмерне љубави у породици. Мера љубави је увек и мера жртве. То важи за божанску, али важи и за човечанску љубав. У својој посланици Титу свети апостол Павле пише да свештеник може да буде само онај ко је “без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна”. Више него иједна друга, свештеничка породица је дужна да буде домаћа црква. Његова сопствена породица је прва и најближа паства, а он за њу – пастир, који у породици, пре свега, врши морални и духовни утицај, извршавајући речи Светога Апостола: “Ако ко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију? (1. Тим. 3:5)”. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО
  23. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_o_situaciji_u_kojoj_se_nalazi_crkva_u_ukrajini
  24. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...