Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 324 results

  1. Човек може оставити жену или жена човека само због прељубе и ни због чега другог. Ако због неког другог разлога напусте једно друго самим тим они чине прељубу. Да ли ико о томе размишља кад се "разводи"? Увек се може наћи решење, а најбољи метод је самоосуда. Када и муж и жена себе лично прекоревају за проблем који настане између њих и одмах опросте једно другом све се на крају добро заврши. Ово вам говорим из искуства. А због свог детета треба претрпети до краја и молити се за супружника да га Господ на прави пут изведе и да буде на корист својој породици. Значи, само прељуба је та због које је дозвољен "развод" хришћанског брака. Све остало су ситнице које се могу за дуже или краће време исправити (зато је потребно свакодневно жртвовање оба суприжника). СВАКО ВАМ ДОБРО И УТЕХУ ОД ГОСПОДА ЖЕЛИМ (нарочито онима "разведенима"). Ево, прочитати. http://lipovac.org/Blagovesnici/BLAGOVESNIK16-BRAK.pdf А ево Јеванђељских порука људима: Учење господа Христа које забрањује развод брака позитивно вреднује природу хришћанског брака. У Матејевом Еванђељу се на два места каже исто : “ А ја вам кажем да сваки који отпусти жену своју, осим због прељубе, наводи је да чини прељубу ; и који се ожени отпуштеницом, прељубу чини” (Мт.5,32 и 19,9), слично и Мк.10,11 и Лк. 16,18).
  2. Na stranama jednog sajta malo sam burnije odreagovao na stereotip dušebrižništva izvesnih ljudi o tome kako treba postiti ...pri čemu daju sebe i svoj primer kao jedan poželjan model u tom važnom segmentu duhovnog života. Čovek održao predavanje kako sveštenici ne treba da razrešavaju fizičke radnike težeg posta jer ...da citiram "poznavaoca" te materije: "Ово јесте важно, јер без властитог искуства не може да буде доброг ни исправног свештеничког савета о посту. Познајем свештеника који се од рада не измиче, него још и запиње што би рекли наши људи к'о коњ. Знам једног другог који ради све по кући и око куће. Један се не стиди да клекне лепо и плеви цвеће око храма. Знам на жалост и једног који никад ништа неће да пипне него му све физичке послове други обављају. Свештеници као што је овај задњи су склони да људима ублажавају телесни пост јер сами о раду ништа не знају. Они вредни који себи не угађају ће искрено рећи и посаветовати своје парохијане." A onda nam čovek nudi svoj podvig na uvid: "Није тешко постити и радити тежак физички посао. Ово не говорим на памет него искуствено. Немојте тражити оправдања да себи угађате. Пут угађања стомаку онда бива све шири. Није тешко радити ако је пост на првом месту. Ако сте ви сами себи на првом месту, онда ћете смишљати изговоре и оправдавати своју слабост. А управо пост треба да вам помогне да победите своје телесне слабости и јачате дух" (kraj citata) Sve ovo navedeno može imati težinu svetootačkih knjiga koje su sigurno prošle svakome od nas kroz ruke; ali jedno je kada kroz blagočestivo štivo to posavetuju Sveti Vasilije ili Jovan Zlatousti ...a sasvim drugo kada se ja (ili bilo ko) drznem da nekome, a naročito svešteniku, spočitavam ispravnost odluka o postu! Zato je moja primedba tamo i bila malo oštrija: - Svako, prijatelju, može da se podvizava samo na svoj račun, ne na tuđ! Da li postim ili ne ...šta se to tebe ili bilo koga tiče!? Meni je Gospod kroz Jevanđelje najstrožije zabranio da obelodanjujem da li uopšte postim! Lepo mi reče, a to reče svima nama, preko Mateja u glavi 6. i stihovima 17 i 18: "А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно." A samo malo ranije u istoj glavi i stihu 16 reče: "А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју." Prema tome, ko se podvizava postom neka čuva to za sebe i Gospoda; mene to tako malo interesuje. Ako lično imam razrešenje od mog duhovnika na ribu ili čak meso - šta je tebi (ili ma kome) do toga?! Posti li neko na vodi neka se ne busa u prsa i neka ne razglašava jer ja ne znam šta da radim sa tom informacijom?! Malo se zbunim; ne znam da li da aplaudiram, da se zadivim, da li da se skrušeno bijem u grudi usled griže savesti .. i tome slično! - P.S. Imena ovde nisu bitna jer čovek na tom sajtu i nije rekao svoje pravo ime; nazvao se nekim glagolom ... šta li?!
  3. Једна молба за Вас: Молим све вас који имате везе са архитектуром да помогнете. Мени су поребни савјети, а можда и агажман човјека од струке. Остетци цркава 6, 12, 14 вијек под саклом те садашња из 1867. Хоћемо да радимо иконостас од камена, нашли смо остатке из ранохришћанског периода. Да ли знате некога на форуму, или иначе доброг за овај посао? недеља at 02:13 1 Report
  4. Иако, су се сви неправедно окривљени, као и увек, уредно појавили у скопском суду, судско рочиште није одржано! Наиме, судија је обавестио неправедно оптуженеда се јавна тужитељица, рано ујутру јавила телефоном и саопштила да неће доћи на суђење (sic!), које је иначе заказано још јуна месеца . Истовремено, судија није нашао за потребно да информише ни адвоката неправедно оптужених, како би и они тим путем били обавештени те тако лишени малтретирања да беспотребно долазе у скопски суд! Није први пут да јавна тужитељица у последњем тренутку отказује своје присуство на претходно заказаном рочишту, а да при том благовремено не обавештава суд, или пак да шаље свог заменика! Судија толерише ово неодговорно и непрофесионално понашањејавне тужитељице, чиме учествује у својеврсној тортури над неправедно оптуженима. У чему се састоји ова судска тортура? Судски процес се одуговлачи до бескраја, чиме се у многим сегментима отежава живот неправедно оптуженима, а поврх свега, међунеправедно оптуженима има и старих и изнемоглих лица, која путују до Скопља изразличитих делова наше земље, само да би им судија саопштио да суђење неће бити одржано .. На питање, какве користи има судија да у садејству са јавном тужитељицом, непрестано и до бескраја одуговлачи овај судскипроцес, остављамо вама и вашој савести, да сами, као трезвеномислећи читаоци, кадри да расуђују, дате ваљани одговор. Државни прогон на верској основи против Православне Охридске Архиепископије се наставља! Следеће рочиште, заказано је за октобар. ИЗВОР: http://www.poa-info.org/vesti/2016/08/20160830.html
  5. Игуману манастира Подмаине код Будве, оцу Рафаилу Бољевићу, се мора признати да има талента за маркетинг. Неколико видео записа на Јутјубу на којима калуђер црногорске митрополије држи беседе, са прегледом од преко 100000 јасно сведоче у прилог томе да игуману Рафаилу не фали талента да изазове пажњу. На страну наши религиозно необразовани новинари, разна атеистичка удружења и остали промотери секуларизма, који су једва дочекали овакве беседе да би критикиовали и омаловажавали Цркву. Проблем ових „антипокемонских“ беседа је што се обраћају сујеверном и секташком менталитету појединаца у цркви, а не целокупној цркви. Можда је игуман Рафаило желео да буде духовит или да привуче пажњу, но последица је јачање параноичног и секташког менталитета обичних верника које после оваквих беседа могу „покемони“ као „демони“ и да плаше. Уместо тога би монаси и свештеници СПЦ морали да лече чланове цркве од претераних и непотребних страхова од којекаквих глупих измишљотина „новог доба“. Нажалост, већи део беседништва СПЦ клирика је или извештачено понављање фраза или пак неспретан покушај да се нешто критикује што би клинци рекли „хејтерски“. Уместо да нагласак буде на афирмацији врлина и вредности које чува и негује наша црква, беседници настоје да добију јефтине поене критикујући неке појаве, често и небитне. Суштина хришћанске беседе је увек била афирмативна, увек позитивна, са јасним одређењем и према оном „негативном“. Но за афирмативно беседништво је потребно евхаристијска и литургијска емоција, емоција битија, како је то говорио православни мислилац Жарко Видовић, по коме, насупрот овој афирмативној емоцији стоји критизерство као одраз кризе духа. „Критика свега постојећег“ као дијалектика и хегелијанство је постала стилско обележје нашег интелектуалног миљеа али и црквених беседа и мишљења. Дух роптања као дух времена кроз став да „ништа не ваља“ се пројављује кроз медије али и кроз црквене беседе. Уместо афирмативне хришћанске беседе по угледу на апостоле и Христа који су из мртвила бесмисла подигли већ умируће Римско царство, добило смо клирике по угледу на западну метафизику и Хегела који рашчлањују и жигошу оно што им није по вољи. Овакве беседе формално личе на беседе хришћанских светитеља у оном делу где су они „разобличавали“ заблуде и погрешне моде, али су суштински другачијег духа – духа који је или равнодушан или критизерски. Апостоли и светитељи су светлели у свом друштву и времену јер су ширили веру, наду и љубав кроз дела и кроз беседе, док данас слушамо механичке и окамењене беседе филоване критиком и критизерством. Такво механичко и критичко беседништво одбија људе и само иде у прилог критике цркве као некакве окамењене и средњовековне институције која не иде у корак „са временом“. Посебна прича је то што ова интерпретација једне мобилне апликације („покемони“) није уопште теолошки исправна. Нинтендове видео игре, а касније и аниме у серијалима су безброј пута мање нападне и агресивне од већине видео игара које савремено човечанство упражњава. Покемони НИСУ демони ма колико калуђеру Рафаилу изгледало да јесу (или пак колико он покушавао да манипулише страхом од њих). То је једна сасвим непотребна мистификација виртуелних ликова и савремене технологије који јесу у суштини неозбиљна разбибрига. Тешко је окарактерисати свештеника Рафаила као неког ко не разуме савремени свет и појаве у њему. Пре ће бити да своје беседе свесно и намерно спушта на ниво приступачан збуњеном и секташком менталитету и на овај начин подилази зилотизму у цркву или што Свето писмо каже: „чеше по ушима“. Што ће рећи да Рафаило свесно и намерно прави спектакл у својим беседама подилазећи онима који се плаше „ђавоимане технологије“ и на тај начин их манипулативном техником на лак начин придобија. То су класичне мангупске форе „заплаши па контролиши“ којима у последње време често прибегавају клирици црногорско-приморске митрополије. Пре неколико дана митрополит и уједно архиепископ црногорски Амфилохије је оштро и нападно критиковао НАТО и Бајдена. Неупућени би рекли „глас српске савести“ је као некада старозаветни пророци грмећи проговорио кроз митрополита и осудио опако натовско зло. Прво што упада у очи да док је Црна гора била у процесу уласка у НАТО није било таквих „анатема“ а сад када је очигледно прекасно оне се испаљују са нападном жестином. Но довољно је сетити се грчког сабора на Криту који се одиграо пре неколико месеци када је тај исти митрополит Афилохије потрчао пре свих да оде на Крит јер се уплашио да постоји могућност да СПЦ ипак одбије присуство на овом чудноватом сабору. Тако је практично ставио СПЦ у незгодан положај јер се он као један од архијереја већ отиснуо на сабор док су остали још увек разматали да ли да иду или не. Још жешћа његова мангупарија је његов наводни телефонски позив свим патријарсима православних цркава које су одбиле учешће на сабору на Криту. Да би оправдао присуство СПЦ на сабору митрополит Амфилохије је изигравајући посредника телефоном звао патријархе цркава које нису дошле и које су донеле одлуку да неће доћи. Ово наводно телефонирање није имало никакве везе са реалношћу јер су Руска, Бугарска, Грузијска и Сиријска црква већ на својим највишим црквеним телима јасно и гласно рекли да не могу доћи под тим условима. То је било мангупско замазивање очију српској јавности да не види суштину – да је Амфилохије обичан грчки или натовски лобиста који ломи СПЦ која је већ пре тога донела одлуку да јој је тај и такав сабор неприхватљив. Он није био никакав посредник међу црквама јер је то било немогуће а и њега нико озбиљно није схватио. Само потпуно неупућени су могли помислити да ће он телефоном убедити неког патријарха да промени одлуку. Када се узме у обзир које су све структуре утицале на припрему и одржавање сабора на Криту и да не мањка ни пара ни лобирања из НАТО структура поставља се питање чему то од пре неки дан привидно агресивно а у суштини лицемерно критизерство НАТО-а и Бајдена? Не би нас чудило на наредних дана из митрополије Црногорско-приморске дођу жестоке критике и анатеме геј параде или нечег таквога. Све да би се замаскирала срамота одласка на критски сабор којим је „ударен Русима нож у леђа“ са једне стране, али и срозан углед наше цркве у очима свих православаца оданих традицији којих има много и у Грчкој. Митрополит може у свом медијском манипулисању да анатемише и натовце и гејеве и покемоне, али ће срамота због понашања око „Крита“ ипак остати. Жељко Ињац, Видовдан
  6. Kakve su šanse da neka novobeogradska Crkva služi Liturgiju u 11 sati pre podne?! Pitam radi nas koji noću radimo i jako retko stižemo da ovom neophodnom delu (srži) života posvetimo dostojnu pažnju!? Znam da to nije protiv pravila; problem je samo dobre volje Majke Crkve da i nama noćnim radnicima izađe na neki način u susret (kao blag roditelj) da bismo se poklonili Gospodu i pričestili svetinjom!? Molim najljubaznije sveštenike da o ovom problemu kažu neku reč i da između sebe rašire ovo pitanje jer u ovom vremenu kada se od jedne plate ne može živeti mnogo je onih koji drugu zarađuju negde kao čuvari, muzičari ...a to onda znači da nismo sposobni (čisto zbog godina ...dakle biološki ..kao moj slučaj) da dođemo sebi pre bar 10,30 pre podne. Ovo pitanje je ozbiljno ...i veoma urgentno!
  7. Ikone i krstovi protiv "Prajda" u centru BG (FOTO)Litija za pravoslavnu porodicu i porodične vrednosti održana je u Beogradu. U koloni od Hrama Svetog Save ka centru grada bilo je oko 100 građana. IZVOR: BETA PETAK, 18.09.2015. | 18:49 Foto: Tanjug Saobraćaj u Ulici kralja Milana odvijao se samo u jednom pravcu zbog kretanja litije koja je prošla preko Terazija, kroz Knez Mihailovu ulicu do Saborne crkve i Vaznesenjske crkve u Ulici admirala Geprata. Učesnici litije protive se održavanju Parade ponosa i zalažu se za sprečavanje abortusa. Moleban i litiju organizovali su udruženje Pravoslavna porodica i bratstvo Svetog Stefana iz Slanaca. Održavanje "Ponosa trans osoba" i "Prajda" u nedelju je izvesno, poručuju organizatori oba skupa. Međutim, policija još nije objavila bezbednosnu procenu. Foto: Tanjug . Foto: Tanjug . Foto: Tanjug . Foto: Tanjug .
  8. Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник. Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља. Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски. Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру. И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога". О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе. После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11). Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин: Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована. После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе. Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин. Извор Тропар, глас 2. Успомена праведника слави се похвалама, а теби је, Претечо, довољно сведочанство Господње да си, се заиста показао часнији и од пророка, јер си се удостојио да у реци крстиш Онога кога си проповедао. Зато, пострадавши за истину, радујући се, објавио си радосну вест онима који су у Аду, о Богу који се јавио у телу и узео грех света и који нам дарује велику милост. Кондак, глас 5. Претечино славно усековање, је славно Божије старање о свету, да и онима који су у Аду проповедаш Христов долазак. Нека плаче Иродијада јер безаконо убиство поручи: Не заволе закон Божији, ни живот вечни, но варљиви привремени.
  9. Село Дежево, како се звало у средњем веку, у историју је увео најпре Архиепископ Данило II описујући догађаје у вези с абдикацијом краља Стефана Драгутина. Пошто је несрећним случајем био повређен у лову недалеко од Јелеча, а у земљи је завладала велика узбуна и страх од напада суседних владара, краљ Драгутин је одлучио да напусти престо. Позвао је к себи млађег брата Милутина и овај је дошао „у место звано Дежево у области жупе рашке“. Ту су се браћа договорила о међусобним односима и ту је краљ Драгутин свечано, на државном сабору, предао власт и престо свом брату Милутину. Архиепископ Данило завршава свој опис речима да јeДрагутин ту своме брату даровао краљевство „в Расе в месте рекомом Дежеве“. То је било 1282. године у светом храму, чији се остаци налазе у Дежеви недалеко од локације за нови храм. Свету литургију на остацима тог старог храма из доба Немањића служио је Његово Преосвештенство Епископ Тимочки Господин Јустин са свештенослужитељима Рашке области и гостом из Архиепископије Београдско-карловачке, протојерејем-ставрофором Бранком Митровићем. Појала је Певница цркве Светог Николе из Новог Пазара. Након Св. литургије је извршено освећење камена темељца за будући храм, а приређен је и културно-уметнички програм у коме су поред локалних извођача учествовали гости из Београда, Лепосавића и Штавља. На почетку програма пригодном и надахнутом беседом се обратио Епископ Тимочки Господин Јустин, а поздравну реч је упутила и директорка Завода за заштиту споменика културе из Краљева, госпођа Гордана Гаврић. За учеснике програма и госте Српска православна црквена општина за Рашку област је припремила ручак и послужење. БЕСЕДА ВЛАДИКЕ ЈУСТИНА Помаже Вам Бог, браћо и сестре! Благодарим Епископу Рашко-призренском Господину Теодосију, који ми је понудио да дођем и ја да извршим ово освећење и положимо камен темељац за храм Преноса моштију Светога Саве, Првог Архиепископа Српског. Велика је част бити овде, у постојбини Светога Саве. Овде сам дошао 1980. године у манастир Црна Река. Сопоћани, Дежева, све земље Светога Саве, биле су моја инспирација у животу и монашком подвигу. Већи узор нама Србима од Светога Саве не може бити. Само да држимо оно што је Свети Сава нама Србима поставио, ми не треба ничега да се плашимо и видим светлу будућност, ако се вратимо нашим коренима. Српска држава је била у највећем успону када је Лоза Немањића владала. То је 13, златни 13. век. А зашто је била толико успешна? Зато што су војска, Црква, народ, били једно. Они су се борили за највише идеале. А те идеале поставио је Свети Сава. Прво зато што је примио читавог Господа Бога, подвизавајући се на Светој Гори Атонској у манастиру Хиландару. Ту је он добио све оно што је потребно човеку. Тиме је живео, то је у себе примио, и то је своме народу предао. То је оно што се и данас тражи. Често се питамо да ли ће наш народ опстати. Непријатеља са свих страна, ми се смањујемо и питамо се да ли ћемо опстати. Сигурно ћемо опстати! Сигурно ћемо опстати, зато што Свети Сава упркос томе што види како смо слаби и често пута расрбљени, он је и даље са нама, и даље нам помаже. И ево, ми данас положисмо камен темељац том будућем храму. Па, где друго него ту где је рођен. Ту, где је угледао светлост дана, где се напојио овим ваздухом и овом земљом. Ту, на том месту. И ако Бог да, када буде било освећење тога храма, да ме опет позовете, да дођем. Није лако данас бити Србин, то знате и сами. Треба велики подвиг. Оставимо бриге житељске овога света. Оставимо изговоре да немамо довољно новца, да смо јадни, изгубљени. Свега тога има. Каже Господ: „Иштите најпре Царства небескога и правде његове, и све ће вам се остало дати.“ То смо ми заборавили, те јуримо и тражимо пролазна задовољства овога света. Зидамо куће, узимамо кредите за аутомобиле, да ми ухватимо корак са Европом. Корак треба да се врати корак назад и Европа да уђе у тај златни период духовности, јер без духовности нема напретка роду људском. Зато што је човек, не само тело, него и душа. Тело тражи своје, али и душа тражи. Душа тражи и напаја се вечном речју Божијом. Нека Господ Бог и Свети Сава благослови све вас: вашу децу, породице ваше. Да живимо сложно, да живимо радосно, да славимо Оца Небескога и Светога Саву, Првог Архиепископа Српског, и да он буде увек са нама у све векове и сву вечност. Амин! ПОЗДРАВНА РЕЧ ДИРЕКТОРКЕ ЗАВОДА ИЗ КРАЉЕВА Ваше Преосвештенство, часни оци, браћо и сестре у Христу, даме и господо, Част ми је што данас са вама, управо овде, у постојбини Светога Саве, могу да поделим радост утемељења новог храма. Избор места, у Дежеви, покрај старе црквеиз 13. века, а у срцу Старог Раса, обавезује. Подићи нови храм на земљи која је симбол нашег отачаства, нашег идентитета и нашег вишевековног трајања, велики је и нимало лак задатак. Истовремено, то је подстицај и понос јер где год да се окренемо угледаћемо међаше наше историје, Петрову цркву у којој се родоначелник светородне лозе Немањића, Стефан Немањaкрстио, у којој је одржао сабор против богумила и у којој је престо предао своме сину Стефану, Ђурђеве ступове као симбол Немањиног избављења из тамнице, Сопоћане, гробну цркву краља Уроша Iкоји је довео мајсторе из престоничких радионица да живопишу цркву, тако да сопоћанско сликарство заузима сам врх европске уметности 13. века. А уз све то, свугде око нас су гробови наших предака, стара гробља и белези у Новом Пазару и сваком селу у околини, као сведоци нашег трајања. Отуда, нови храм у себи сажима духовну енергију наших предака, чувану у сваком камену наших манастира, архитектонска постигнућа старих мајстора, не кроз копију, већ кроз узор и реминисценцију, као и нашу љубав и труд да будемо достојни чувари наслеђеног. Разумевајући заштиту културног наслеђа као племениту делатност која треба да штити и афирмише баштину, кроз све њене аспекте, посебно истичемо да се залажемо да сваки споменик културе уз своја споменичка својства, може бити, када је год то могуће, у својој основној намени. Дакле, циљ савременог приступа у заштити је жив споменик, са својим окружењем које је веома битно за његов статус и даљу егзистенцију. На жалост, када је реч о Старом Расу са Сопоћанима, који се налази на Листи светске културне и природне баштине, упркос свим нашим напорима да спасимо непосредно окружење Петрове цркве, Ступова и Сопоћана, остаје без ваљаних резултата јер дивља градња увелико прети да потпуно уништи окружење. И не само то, дивља градња затире материјалне трагове богате прошлости у овом крају, па је ово можда прилика да се присетимо да је српска држава била најјача, најпоштованија и најугледнија када је у средњем веку постојало јединство између државе и цркве. Уз ово подсећање, прилика је да апелујемо да се и на овој територији спроведе закон и да се дивљој градњи у заштићеним зонама стане на пут. Насупрот овим лошим примерима уништавања културног наслеђа, срећни смо што се овде, у Дежеви, истовремено чува старо и гради ново, а све у складу са принципима заштите и захваљујући дугогодишњој одличној сарадњи између Цркве и Завода. У то име, испред Завода дарујемо идејни пројекат цркве Св. Саве, чији је аутор арх. Мирјана Славковић, а на добробит свих нас. У Дежеви, 07.10.2012. 8] Гордана Гаврић 8] Директор Завода за заштиту споменика културе Краљево Извор: Епархија рашко-призренска
  10. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Преосвећени Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске г. Иринеј, уз саслужење Пресвећеног Епископа крушевачког г. Давида, протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића, декана Факултета; као и више свештенослужитеља - професора, предавача и асистената. Богослужењу су присуствовали Преосвећена Господа Епископи бачки Иринеј, западноамерички Максим и јегарски Порфирије, као и велики број гостију и студената Православног богословског факултета.
  11. На светој Литургији руком Преосвећеног Владике Јована у свештенођаконски чин рукоположен је монах Роман сабрат свете обитељи преподобног оца Романа ђунишког чудотворца. По свршетку свете Службе Господин Епископ је произнео пред Спаситеља молитве за блогословену наступајућу академску годину, након чега је уприличен свечани пријем у сали Светосавског дома за све присутне. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Download Извор: Епархија нишка
  12. Верујем да ће вам бити занимљива анкета, али бих волео (као и за неке прошле анкете) да дате свој допринос у одговору и појашњењу зашто сте изабрали одређени одговор и да ли имате да још нешто додате.
  13. Како се овај Грк, Теми Адамопулос, одлучио да помаже онима којима је помоћ неопходна? Зашто се одрекао славе ради мирнијег, али пожртвованијег постојања? Отац Теми је рођен у Египту, од родитеља Грка, а одрастао је у Мелбурну, у Аустралији. Био је дете 60-их и једном је својој мајци рекао да је религија „опијум за народ,“ дајући јој окус његовог марксистичког погледа на живот. Његова побожна мајка уплашила се овог његовог исказа. Када је чула ове његове речи, прекрстила се и стала пред иконе да се моли. Што се тиче Темијевог погледа на религију и Бога у овом периоду, он каже: „Као сваки човек радикалних начела, мислио сам да Бог не постоји. Био сам под утицајем ничеанске школе и њеног учења да је „Бог мртав“, али ипак нисам могао да превазиђем једну противречност: прво сам се критички односио према рационализму, мислио сам да постоји само мит о рационализму и да је, на крају, све субјективно, а са друге стране, када се говорило о Богу, размишљао сам рационалистички. То је била моја философска противречност. Перспектива коју сам имао тада била је традиционално марксистички став да Бога нема и да је Хришћанство у основи „опијум за народ“, средство буржоазије да митом о Царству Небеском угњетава пролетеријат. Био сам заслепљен овим духовним радикализмом. Желео сам да сазнам што више о овој новој граници. Да ли је истина оно што су нам Ниче, Расел и други слични њима говорили да Бога нема? Да ли је истина оно што су марксисти говорили да је једина стварност коју смо могли спознати политичка стварност? Лично, хтео сам да истражим ова питања. На неки начин, Нова левица имала је своје истраживаче, који су истраживали нове границе реалности и постојања, а затим подносили извештај: „Хеј, слушате! Ово је добро! Ми само треба да укључимо духовну димензију у наше утопијско друштво будућности.” Дакле, именовао сам себе за духовног истраживача, који је требало да оде и сазна шта ово све значи, о чему се ради. Започео сам, дакле, да експериментишем са својим схватањем реалности, испитујући све и тражећи одговор да ли постоји или не постоји истина у будизму, хиндуизму или Хришћанству. Одлазио сам зато у Харе Кришна храмове и хиндуистичка светилишта, истраживао сам трасценденталну медитацију, чак сам читао и Св. Августина, његов „Град богова”, као и Библију.” Тада је Теми био студент прве године Школе за бизнис и науку на Универзитету у Мелбурну, али ипак, није завршио своје студије на овом одсеку. У то време, философија и политичке науке су више привлачиле његова интересовања, како је открио у свом разговору за Неос Космос. Упоредо са својим студијама, почео је да изграђује своју сјајну каријеру у области музике. Под утицајем група Беатлес и Роллинг Стонес, формирао је групу Флиес. О овом периоду свог живота рекао је следеће: „Мислио сам, ако Беатлес имају толико успеха, зашто такав успех не би имали и Флиес? Клима је била погодна и ми смо је искористили. Имали смо велики успех. Организовали смо концерте у свим већим аустралијским градовима, у увек препуним концертним дворанама. Врхунац је био када смо позвани да наступамо са групом Роллинг Стонес на њиховој првој турнеји по Аустралији 1965. године, у позоришту Палата. Бити покрај Мика Џегера, то је било невероватно, али истинито!“ Чланови групе Флиес били су Теми Адамс (како су га онда знали), који је свирао бас гитару, Џон Томас, пратећи вокал, Ханк Валис, бубњар, и (првобитно) Рони Бурнс, који је био главни вокал. Следећа оцена даје интересантну слику групе: „Флиес су били једна од првих музичких група у Мелбурну која је пратила нови жанр и која је привукла пажњу својом сличности са групом Беатлес, чак и по идентичним костимима и дугој коси. Симболично, бучна гомила у најбољем времену, квартет који је постигао значајну популарност на мелбурнском фестивалу, са песмама у жанру блуза, више налик “промуклим” Беатлес нумерама као што су “Када стигнем кући” и “Не можеш то да урадиш” (Паул Цулнане, “Рони Бурнс” са Милесаго сајта). Отац Теми даље наставља да објашњава: “Током овог периода био сам под утицајем популарне музике. То је било време експлозије енглеског поп жанра и ја сам оформио групу да у своје слободно време имитирамо Беатлес и Роллинг Стонес. Постали смо прилично успешни. Уствари, на неки чудесан начин, поносан сам што сам припадао првој дугокосој музичкој групи у Аустралији; дуга коса је тада била симбол нове револуције младих. Снимали смо плоче, чак смо имали 10 најбољих хитова, имали смо клуб наших обожаватеља – добијао сам писма свакога дана са порукама написаним на ковертама: “Поштаре, поштаре, иди брже! Буди као Теми. Напред, човече!” Вежбали смо у гаражи Рони Бурнсове маме, чак сам срео и Иан Моллy Мелдрум.” Наравно, слава коју је стекао није умањила његову забринутост за социјална питања времена. Учествовао је у мобилизацији младих људи, како би се зауставио рат у Вјетнаму, бавио се проблемом људских питања, штитио је оне у опасности, подржавао је покрет који се борио за права жена и проучавао је различита верска убеђења, како би пронашао одговор на егзистенцијална питања која су га узнемиравала. “Откриће Христа дошло је током овог периода експериментисања, измене свести и самоанализе. На крају сам доживео оно што би се могло назвати хришћанско мистично искуство. Нисам био у потрази за тим, и по склоности више ми се допадало будистичко објашњење стварности, јер се оно много боље уклапало у културу и трендове данашњице. Али, открио сам да је ово хришћанско искуство било огромно, и заиста нисам имао избора на крају сем да будем искрен према себи и ономе што сам осећао, чак иако то није било много популарно међу мојим вршњацима. Дакле, кроз ово тајанствено искуство, поверовао сам у Хришћанство као аутентичан пут ка Богу и коначну Истину. Имајући у виду моје порекло, одмах сам се обратио својим вршњацима у Новој левици са исказом да је Христос истина. Међутим, то није било добро примљено! Ја сам на то гледао из перспективе генијалног открића, као што бисмо рецимо открили, генијална писања Маркузеа или Ничеа или Маркса. У то време, Хришћанство је било изједначено са аустралијском методистичком црквом или англиканском црквом или са црквама које су имале улогу тлачитеља кроз историју. Хришћанство је такође било изједначавано са таквим стварима као што су на пример свети рат и крсташки походи. Тако да сам ја заиста био у раскораку, али нисам попуштао. Пронашао сам страну Хришћанства која је изгледа била игнорисана - егзистенцијалну, тајанствену и нежну страну Хришћанства. Године 1972. сам напустио све - академску каријеру, титуле, аспирацију, снове – и вратио сам се Православљу. Видео сам дела мајке Терезе. Поред мог универзитетског звања, које ми је нудило добру плату, осећао сам се сиромашно, веома сиромашно. Започео сам тада нови живот. Имајући читав пртљаг моје академске прошлости, почео сам да студирам теологију. Добио сам звање теолога на католичком теолошком универитету Цорпус Цхристи. Онда, под водством владике Стајлиоаноса, студирао сам на богословији Часног Крста у Бостону. У исто време, студирао сам хебрејски и старогрчки на Харварду. Онда сам добио звање доктора теологије на Принстону, и вратио сам се у Аустралију, где сам од 1988. до 1998. предавао теологију на коптском језику (стари египатски језик) у богословији Св. Андреја у Сиднеју. Као академик, имао сам будућност. Међутим, нисам био задовољан. Пратио сам рад мајке Терезе и био сам свестан огромне празнине у себи. Нисам био са сиромашнима. Нисам желео да патим због себе. Али временом, унутар мене је узрастала чежња да будем покрај сиромашних и да учиним све што је у мојој моћи како би њихов живот био што хуманији. Осетио сам да моје образовање води овом путу. То је суштина. Онда сам тражио благослов од Његовог Високопреосвештенства да започнем мисију у Африци. Године 1999. започео сам мој мисионарски рад у Кенији, по благослову Његове Светости Патријарха александријског и целе Африке г. Петра, где сам рукоположен за ђакона, па свештеника, и онда добио чин архимандрита. Тамо је основана прва православна богословија, под називом Православна педагошка богословија у Африци. Верујем да је образовање највеће оружје у животу. Ако желите да помогнете својим ближњима, не дајте им рибу, већ их научите да пецају… На факултету ми припремамо младе људе да постану наставници у предшколским установама и основним школама. Такође смо увели одсек социологије.” Следећи, велики мисионарски корак који је пред њим је “да изгради вртић и основну школу за веома сиромашну децу, која нису у могућности да иду у школу, јер су им ноге босе, а стомачићи празни.” Он обезбеђује деци колико год је могуће ствари као што су одећа, ципеле и храна (без одређеног реда), а следеће по важности је социјална помоћ за жене. Отац Теми каже: “Жене су највеће жртве у Африци. Оне су срце породице. Мушкарац, ако је у могућности, има две или три жене и са свима њима децу. Жене своје тело продају за корицу хлеба, да њихова деца не би била гладна. Из ових разлога сам основао школу шивења, где жене уче да шију и како честито да зараде свој хлеб.” Године 2007, нови Патријарх Теодор, који је будно пратио мисионарски и хуманитарни рад оца Темија Адамополуса, дао му је послушање да из Кеније иде у западну Африку, у Сијера Леоне. Тамо је грађански рат беснео скоро 12 година и уништио све. За собом је оставио најужасније призоре. Унакажену децу, лица и тела унакажена, људе који живе на улицама до свог последњег даха. Отац Теми “живи” међу њима и са њима. “Градимо село за 100 људи са инвалидитетом, који просе на улицама, а полиција их јури и прогања на сваком кораку. Почели смо са изградњом цркве посвећене Св. Мојсију Мурину у региону Ватерло, оснивамо трговачку школу за столарски занат и шивање, онда куће, клинику и школу. У Фритауну, главном граду Сијера Леонеа, основали смо прву школу за 1,200 ученика, у којој ради 60 наставника. Следеће године ћемо основати Православни колеџ за сиромашне. Постоје деца која су добра, али немају средстава да иду у основну школу. Ми морамо да помогнемо.” Отац Теми крштава у Сијера Леонеу Жене по затворима Фритауна привлаче његову сталну пажњу и он се брине за њихову рехабилитацију након изласка. “Ако не буду имале поштен посао, поново ће завршити тамо. Морам да осигурам да похађају часове шивења у затвору и након њиховог пуштања поклањам им шиваћу машину.” Његов следећи задатак је да обезбеди протезе, вештачке руке и ноге, деци којој су ови удови ампутирани: “То је најстрашнији призор; најстрашније жртве рата су деца. До следеће година намеравам да отворим клинику где ће вештачке руке и ноге бити обезбеђене за хиљаде деце и младих, како би им се обезбедио нови живот и вратило достојанство. Данас они просе и изложени су малтретирању полиције.” Овај велики рад подржавају две велике хуманитарне организације у Аустралији: “Рај за децу Африке” и “ Светлост света – Аустралија.” Ове организације имају своје комисије у свим градовима Аустралије. Такође у Грчкој, посебно у Солуну, велику подршку оцу Темију пружају хришћанска братства. Једно од њих је “Свети Козма Бесребреник.” Отац Теми више није познат као што је некада био међу својом публиком, али рад који сада обавља је далеко значајнији и заслужује много више похвала и подршке. “Сада, после оваквог животног искуства, ово сам ја - слуга Свевишњег Бога и слуга и апостол сиромашних и потлачених…” Ако желите да приложите донацију, посетите следећи линк: http://www.pk4a.com/...donate-english/ Превод с енглеског: Бојана Поповић 2. 11. 2011. Извор: http://www.johnsanid...who-became.html http://manastir-lepa...est.php?id=5823 http://vimeo.com/49006296 http://vimeo.com/48870319
  14. За 20. век, дело св. Максима представљало је заиста једну нову стварност, те је због свог доприноса постао једна од најреспектабилнијих личности у историји Цркве. Мноштво сјајних студија о теологији св. Максима написано је у 20. веку и то интересовање православне теологије за дело овог светог Оца ни данас не престаје. Један заиста занимљив и важан аспект теологије св. Максима је и учење о свету, његовом настанку, опстанку и циљу, или језиком теологије, православна космологија[1]. Допринос св. Максима овој проблематици огледа се у много праваца, бавићемо се само некима који могу бити обрађени обимом овог рада. Главна инспирација читаве Максимове теологије било је пре свега Свето Писмо. Из Светог Писма он црпи читаву своју теолошку и философску мисао, од њега почиње и њему се враћа у свим својим делима. Сигурно је да св. Максим предаје велики значај читавом Светом Предању, али је за њега ,,Писмо апсолутно примарно“[2]. Врло је важно данас нагласити и то да св. Максим није игнорисао друга знања и световно образовање што му је било од велике користи при формулисању православног учења, што се може видети и из његовог живота али и из самих дела[3]. Синтеза библијске космологије и научног образовања родила је код св. Максима једну целовиту и свестрану хришћанску космологију која ће заправо бити сумирање учења претходних Отаца у смислу коришћења ранијих космолошких достигнућа и коначне формулације православне космологије. Занимљив је аспект Максимове космологије који нас доводи у дијалог и са савременом науком (особито физиком и екологијом), што ми због ограничености обима овог рада нисмо у могућности да обрадимо. Свети Максим је дао одговоре не само свом времену већ и свим хришћанима који ће живети после њега јер његова космологија је у самој својој сржи пре свега литургијска, а самим тим и од егзистенцијалне важности за све хришћане. Зато није случајно да савремена теологија често има претензију да говори о Максимовој космологији као космичкој Литургији, где се сва твар сједињује у Христу. Сматрамо да је важно да нагласимо да нагласимо и чињеницу да је Исток светог Максима углавном тумачио у библијским оквирима и у односу на свете Оце као што су св. Атанасије Велики, Кападокијци и Дионисије Ареопагит, док је на Западу преовладало једно потпуно другачије сагладавање Максимове теологије. Западни теолози су се углавном бавили питањем односа Максима и Платона као основног чиниоца Максимове теологије, што се увек своди на питање да ли је св. Максим био платониста или не, превиђајући тако много озбиљније аспекте Максимове теологије и тумачећи Максимову космологију увек оригенистичким духом а не есхатолошки, што ће у западној космологији створити проблем мистичне логократије[4]. Још једна озбиљна препрека за озбиљније бављење Максимовом теологијом на Западу је и предрасуда о теологији св. Григорија Паламе, јер је тада јако тешко протумачити Максимову космологију која је заједно са читавом теологијом IV и VI Васељенског сабора представљала један од најбитнијих чинилаца Паламиног богословља кроз које можемо најпотпуниије протумачити космолошка достигнућа св. Максима Исповедника. У том смислу, овај рад неће представљати неко систематско излагање космологије светог Максима јер такви радови већ постоје, већ ће имати за циљ да се изнова концизно и сажето обраде теме које аутор сматра посебно важним у савременој теологији. Ни обрада тих тема неће представљати некакав нови допринос аутора већ ће имати један анамнетички карактер са одређеним личним примедбама аутора. Сходно томе, прво поглавље овог рада посвећено је обнављању градивау циљу потпунијег разумевања осталих поглавља. Наставак на линку Линк ка теми на ЖРУ
  15. Видели би како се онда сви крсте обема рукама. Међутим, то није искрено покајање. То је присилно покајање и оно нема вредности код Бога. Зато немојте да присиљавате (исправљате) друге ... Старац Пајсије Светогорац Извор: Манастир Глоговац
  16. 22.12.2011. У Шапцу одржана је трибина насловљена са Косовски завет или (Косовска) клетва у организацији православне народне хришћанске заједнице Братство св. краља Милутина. На поменутој трибини акценат је стављен на заједништво под капом "свесрпског" националног већа Срби на окуп и "српског" националног већа Косова и Метохије. Доле сам ставио линк ка организатору предавања па можете погледати ко су били излагачи. Но све у свему излагали су нас лепо. Под окриљем неке њима знане борбе за Косово, ни помена није било о неком конкретном решењу ни барем о предлогу решења, већ се одмах приступило блаћењу установљеног поретка СПЦ, као и изношењу најгорих неистина у добро познатом маниру. Све наравно праћено сликама и слајдовима које сви знамо а којима се они тако лепо хвале да их је милина не прекидати. Мислим да је изузетна срамота (мене је бар) што је шабачка Епархија дозволила да се под окриљем борбе за Косово, у најгорем светлу прикаже и Епархија и сам Преосвећени Владика Лаврентије (наравно незаобилазно је било поткачити еп. Атанасија, еп. Теодосија и све остале којих су се сетили па и самог Патријарха) као екуменисти и да не причам све какве називе су користили. Тужно је и жалосно што се под изговором патриотизма подстиче не само на разједињење народа, већ и на непослушност СПЦ, а канонски епископи и свештеници приказују и називају сатанама. Овакви људи нит су патриоте, нит су верни људи и престављају следбенике, бићу слободан да кажем култа (читај секте) окупљеног око рашчињеног владике. Питам се само што је та особа уопште и монах а камоли да себе назива владиком и гласником Христа, користећи овакве методе да стекне популарност. Нас неколико који смо одмах видели о чему се ради, ћутали смо до краја трибине, мислећи да ће бар бити неке конкретне ствари речене па да опростимо будалаштине на конто тога, међутим ни говора. После неког "јеромонаха" Максима на сцену ступају локалне "патриоте" и "покрети" где се са још већим жаром наставља са исмевањем СПЦ. Овај догађај је и више него сраман и ја бих још штошта овде написао али не Хришћанска савест обавезује да то задржим за себе. Чувајте се браћо и сестре оваквих "покрета" и ако већ хоћете да будете патриоте и чланови било чега, следите пут СПЦ и слушајте оне који својим програмима подржавају канонско јединство и устројство Цркве. Благо је речено ако кажем да су покрети окупљени око шизофреније артемизма, уствари шарлатани и преваранти који на одјекујуће глупости хватају лаковерне, али задржаћу се на томе јер не желим о таквима ништа више да кажем. Ево линк ка страници "покрета" који је вероватно организатор целе лакрдије, па нек им је наздравље "патриотизам". Поздрав и свако добро од Бога, Бојан http://www.svetosavskipokret.com/?p=1455
  17. данас је празник сабора 70 светих Апостола и славимо Човекољупчеву радост благе вести пронесену за све људе у духу празника, замолио бих вас да учините једно добро дело у Христово име, поготово онима који их ретко примају или немају радост живота као ми - поклоните осмех, добро дело, милостињу, радост, нежни додир, лепу реч, један смс, помозите детету или баки да пређе преко улице, помислите неком нешто лепо, помирите се са неким, не започињите свађу, извините се ако нагазите неког, понашајте се према људима као да су цвеће у које је уложено труда, макар не изгледали као цвеће ... ал учините га зато што сте људи, не зато што ћете добити нешто заузврат. учините као да се неће потрошити и као да тога има бесконачно и да не буде само један дан, колико год чешће пожелите bighugbighug молим вас
  18. На који начин се слави у смислу шта се све ради: -Долази ли свештеник да најпре освешта славску водицу -Меси ли се колач, спрема ли се жито, где с екупује свећа (у Цркви или у продавници, на пијаци...) -Долази ли се тог дана у Цркву у Литургију или не? -Када се поставља славски ручак у колико сати, ко долази од гостију... -Колико дана се слави? итд...
  19. http://emanuil.serbi...t473-topic#1032 Да ли се Богу треба обраћати на језику који сам разумеш? Питала сам пре пар дана једну своју сестру у Христу - Да ли се Богу треба обраћати на језику који сам разумеш? - Да. - А на ком језику се треба молити? - На црквеном. - Чак иако га не разумеш? - Бог зна боље од нас шта нам је потребно. Веза између црквенословенског и руског језика је веома тесна, а црквенословенски је веома разумљив и веома поетичан језик. И да би се разумео, а треба да га разуме сваки верник, треба просто уложити неки напор – прочитати кући текстове на црквенословенском – јутарње и вечерње молитве и он ће вам ускоро постати разумљив. Човек који је научио да барата рачунарем, може без посебног труда да научи и црквено-словенски језик. Западна традиција нам даје тужан пример превода молитви на савремени језик, при чему се губи сва лепота молитве. И најважније је то да су славјански језик формирали свети људи, Свети Кирил и Методије су у њега уносили душу, и то је језик на коме нема ниједне лоше књиге. И зато је нерешив задатак превода - може ли Богослужбени текст бити написан на језику, у коме је свака реч прекривена дубоким слојем асоцијације, које су често веома негативне, и где свака реч може да изгуби прави смисао. Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него савремени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као "присећање" о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога. Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека. Древни језици су ближи унутрашњем логосу, због тога дубље делују на људско срце. Нови језици имају центрипетални смер – од срца ка разуму, због тога молитва на новом језику без обзира на привидну семантичку јасност оставља срце сувим и незадовољеним. Древни језик је за нас драгоцен као ток традиције у којем се налазимо, као језик на којем су говорили светитељи, као језик тананијих духовних вибрација. Древни језик по својој динамици и богатству глаголских облика боље изражава човекова молитвена осећања и доживљаје... Језик који год и какав год, дар је Духа Светога. Наравно да истина људским речима не може никад до краја да се искаже, али је пуно тога што нам још није до краја откривено, пуно је "речи неисказаних" и онога што још "око не виде и ухо не чу", а биће нам све то потпуно јасно тек у животу будућег века. Цитат Словенски (славјанский) језик је језик премудрости Божје и зато превазилази и латински и грчки. „У покварену душу, — рече Премудри, — не може да уђе мудрост; као што данас покварена, латинска душа, заслепљена и презасићена поганским славољубљем и гордошћу страда; која Божју премудрост и духовни разум, смирење, једноставност и доброту никако не може да поднесе" ... Реч Божија је Реч Божија, Син Божији, Оваплоћени Логос као Господ Христос телу, Логос у телу као Свето Писмо, као Тело Речи, на ма ком језику, је исти тај Логос, Реч Божија, Син Бога Живога. Језик није ништа друго него још једна икона Речи, јер сви језици који се говоре у свету, анђеоски језици о којима у својој Химни љубави говори апостол Павле (1. Кор 13) су дарови Духа Светог, а иако су дарови различити, један је Дух, исти Даваоц добара који их даје Ипак не тереба заборавити оно што се десило на Педесетници, када су апостоли сваком странцу причали на његовом матерњем језику, чему су се и тада верни дивили и благодарили Богу, а неверни подсмевали и пљували по тим истим даровима говорећи да су се "напили слаткога вина" (Дап 2:4-13) Vera u Boga je nesto sto se ne razume, sto se ne uci,prosto se oseti. Kao sto si rekao dragi brate Milane, znam i gledam svake nedelje malu decu u Crkvi koja pevaju ceo odgovor na Liturgiju a ne znaju crkvenoslovenski. Cak sta vise nisu nikada ni ucili pojanja i trudili se da nesto razumeju ali veruj mi savrseno otpevaju svaki deo Liturgije, tacno znaju kada trebaju biti mirni, kada se ne treba pomerati, kada mogu sesti mami na noge a kada trebaju ustati. Ne treba im reci kada treba da idu da se priceste, vec kada cuju ono njima poznato "Sa strahom Bozijim verom i ljubavlju pristupite" sklapaju rucice na grudima i prvi su u redu za pricescivanje. I kad svestenik nekada u vreme velikih postova pricescuje na kraju Liturgije oni se vracaju polako na svoja mesta i vec na "Budimja Gospodnje Blagosloveno" opet su prvi ispred Oltara. Dakle, crkvenoslovenski jezik mozes studirati, mozes ga znati savrseno ali dok ti srce ne zadrhti od reci izgovorenih ili otpevanih na Liturgiji ili nekom drugom bogosluzenju znaj da jos uvek nisi nista.Treba prosto samo prici otvorenog srca i biti uporan. I molitva ce poteci. dogandzic zoka http://emanuil.serbi...t473-topic#1032
  20. Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ До краја године излази нова књига у издању Богословског друштва ОТАЧНИК - Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ; зборник је приредио Лазар Нешић. http://4.bp.blogspot...STIJSKO_TMP.tif Садржај Предговор Литургијско бгоословље, богословље литургије и литургијска обнова Свете тајне: православно излагање Литургијска духовност светих тајни Пост и литургија – белешке о литургиском богословљу Крштење и литургија Жртвовање и богослужење Монашка литургија, Црква и Царство Евхаристија Богословље и евхаристија Литургија и богословље Богословље и литургијско предање Литургија и есхатологија Лазар Нешић: Евхаристијско богословље Александра Шмемана ПРЕД­ГО­ВОР Уко­ли­ко по­сто­ји лич­ност, чи­је је це­ло­куп­но бо­го­слов­ско ства­ра­ла­штво и чи­тав жи­вот обе­ле­жен Ев­ха­ри­сти­јом Цр­кве, он­да то за­си­гур­но је­сте бла­же­ни отац Алек­сан­дар Шме­ман. Упра­во из тог раз­ло­га, на­слов збор­ни­ка Ев­ха­ри­стиј­ско бо­го­сло­вље, ко­ји по­ти­че од при­ре­ђи­ва­ча, на нај­бо­љи на­чин из­ра­жа­ва цен­трал­ну ми­сао ко­ју ов­де са­ку­пље­ни члан­ци и сту­ди­је екс­пли­цит­но из­ра­жа­ва­ју: Ев­ха­ри­сти­ја је­сте цен­тар, сми­сао и са­мо би­ће жи­во­та Цр­кве, хри­шћа­на и жи­во­та це­ло­куп­ног ство­ре­ног све­та. Ко­ли­ко је на­ма по­зна­то, пр­ви чла­нак оца А. Шме­ма­на пре­ве­ден на срп­ски је­зик је­сте У тра­га­њу за ко­ре­ни­ма аме­рич­ке бу­ре – не­ко­ли­ко ми­сли о ауто­ке­фа­ли­ји, цр­кве­ном пре­да­њу и екли­си­о­ло­ги­ји, об­ја­вљен је још дав­не 1974. го­ди­не. У ме­ђу­вре­ме­ну је пре­ве­де­но го­то­во све што је отац Алек­сан­дар ика­да на­пи­сао. Срп­ско бо­го­сло­вље се мо­же по­хва­ли­ти ско­ро це­ло­ви­тим опу­сом овог ко­ло­сал­ног бо­го­сло­ва Цр­кве. Ипак, по­не­што је оста­ло не­пре­ве­де­но. Упра­во то има при­ли­ку да са­да иза­ђе на све­тлост да­на, тј. пред срп­ски те­о­ло­шки и кул­тур­ни пу­бли­кум. Сва­ка­ко, у збор­ник ула­зи и не­ко­ли­ци­на чла­на­ка ко­ји су се ра­ни­је по­ја­ви­ли у ра­зним пре­во­ди­ма, али смо их опет до­не­ли у све­жем и но­ви­јем пре­во­ду. За­што о. Алек­сан­дар Шме­ман? За­што да­нас, на­кон де­це­ни­ја бо­го­слов­ског, цр­кве­ног и ли­тур­гиј­ског пре­по­ро­да Пра­во­слав­не Цр­кве у све­ту и Ср­би­ји? Не­ко би пи­тао: за­што из­но­ва тек­сто­ви оца Шме­ма­на са­да кад нам је, на­из­глед, све у ве­зи са њим ите­ка­ко по­зна­то? Чи­ни се да ду­гу­је­мо од­го­вор на ова не то­ли­ко про­зир­на пи­та­ња. Циљ збор­ни­ка, ко­ји је пред на­ма у ова­квом об­ли­ку, ви­ше­струк је. Пре све­га, ра­ди се о же­љи да од­ре­ђе­ни (на­ма ва­жни) тек­сто­ви оца Алек­сан­дра бу­ду на јед­ном ме­сту, под јед­ним ко­ри­ца­ма и на срп­ском је­зи­ку. Ра­ди се о ука­зи­ва­њу на Шме­ма­но­во це­ло­ви­то и си­сте­мат­ско ба­вље­ње про­бле­ми­ма Ев­ха­ри­сти­је, Ли­тур­ги­је, све­тих тај­ни и це­ло­куп­ног жи­во­та Цр­кве. Као дру­го, по­сто­ји по­тре­ба за но­вом хер­ме­не­у­ти­ком са­вре­ме­ног ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља Цр­кве, као и на­чи­на на ко­ји исто бо­го­сло­вље фор­ми­ра жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви и све­ту. Да­кле, оца Шме­ма­на тре­ба из­но­ва чи­та­ти и ту­ма­чи­ти. По­треб­но је но­во вред­но­ва­ње и кри­тич­ка ана­ли­за ње­го­вих фун­да­мен­тал­них бо­го­слов­ских ста­во­ва. На мно­гим ме­сти­ма о. Шме­ман ће про­го­во­ри­ти је­зи­ком аутен­тич­ног хри­шћан­ства, Цр­кве, Ев­ха­ри­сти­је и ота­ца; на дру­гим ме­сти­ма о. Алек­сан­дар ће, пак, пре­бла­го или пре­стро­го оце­ни­ти из­ве­сне по­ја­ве у бо­го­сло­вљу и Цр­кви. Из тог раз­ло­га ће ова­ква ме­ста мо­ра­ти по­но­во да бу­ду чи­та­на, ко­ри­го­ва­на, ис­пра­вља­на и до­бро­на­мер­но упот­пу­ње­на, ка­ко би све ишло у ко­рист да­љег на­прет­ка бо­го­сло­вља, Еха­ри­сти­је и са­ме Цр­кве. Сва­ка­ко, по­сто­ји и тре­ћи циљ збор­ни­ка. Он се од­но­си пре­ма на­ра­ста­ју­ћем ја­зу из­ме­ђу уто­пи­стич­ких и еска­пи­стич­ких по­гле­да, фи­ло­со­фи­ја, те­о­ло­ги­ја и све­то­на­зо­ра у да­на­шњој Цр­кви. Мно­ги ће при­го­во­ри­ти да је то ста­ри про­блем, да од вај­ка­да по­сто­ји у Цр­кви; и сам о. Шме­ман је о то­ме мно­го пи­сао. Ипак, ра­ди се о не­чем са­свим дру­га­чи­јем; Го­во­ри­мо о уто­пи­стич­ко-еска­пи­стич­ком чи­та­њу и ту­ма­че­њу са­мих Шме­ма­но­вих тек­сто­ва. Та­ко, са јед­не стра­не има­мо уто­пи­стич­ки, ро­ман­ти­чан, не­ре­а­лан и не­жи­во­тан по­ку­шај „на­ка­ле­мље­ња“ осно­ва ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља о. Алек­сан­дра Шме­ма­на на сва­ко­днев­ни жи­вот хри­шћа­на у Цр­кви, без истин­ског раз­ма­тра­ња пи­та­ња да ли, ка­ко, ка­да и због че­га тре­ба или не тре­ба при­ме­њи­ва­ти исте. Са дру­ге стра­не, при­су­ству­је­мо и еска­пи­стич­ком чи­та­њу о. Шме­ма­на, чи­ји је циљ у овом слу­ча­ју са­мо пу­ко обра­зо­ва­ње, ака­де­ми­зам, струч­ност, на­уч­ност, итд., без ика­квог по­ку­ша­ја да се не­што од про­чи­та­ног при­ме­ни у соп­стве­ном жи­во­ту. У ве­зи са свим на­ве­де­ним је и про­блем иде­о­ло­ги­је. Реч је о иде­о­ло­ги­ји на­ста­лој услед гло­ри­фи­ко­ва­ња или ни­по­да­шта­ва­ња бо­го­слов­ског ли­ка и де­ла оца Алек­сан­дра Шме­ма­на. Док се јед­ни за­кли­њу у лик о. Шме­ма­на и ње­го­ву „не­по­гре­ши­вост“, дру­ги ће оти­ћи та­ко да­ле­ко да ће на ло­ма­ча­ма спа­љи­ва­ти књи­ге о. Шме­ма­на. Да­љи ко­мен­тар ни­је по­тре­бан. По­треб­но је, ме­ђу­тим, осло­бо­ди­ти се фан­та­за­ма и из­ву­ћи нај­бо­ље из тек­сто­ва ко­ји су пред на­ма. Ми­сли­ти сво­јом гла­вом, а не гла­вом иде­о­ло­га, са ко­је год стра­не они при­сти­за­ли. Ду­гу­је­мо за­хвал­ност мно­гим лич­но­сти­ма, ко­је су из­да­шно и труд­бе­нич­ки по­мо­гле да збор­ник бу­де ка­кав је­сте. Пре све­га, за­хва­љу­је­мо уред­ни­ку из­да­вач­ке ку­ће и бо­го­слов­ског дру­штва „Отач­ник“, го­спо­ди­ну Бла­го­ју Пан­те­ли­ћу, ко­ји је за­пра­во ме­ђу ини­ци­ја­то­ри­ма овог про­јек­та. Та­ко­ђе, за­хвал­ни смо ти­му пре­во­ди­о­ца: оцу Алек­сан­дру Ђа­ков­цу, го­спо­ди Ива­ну Ђу­ни­си­је­ви­ћу, Бо­ја­ну Те­о­до­си­је­ви­ћу, Сте­ва­ну Јо­ва­но­ви­ћу, Бра­ти­сла­ву Здрав­ко­ви­ћу и Са­ши Ку­ри­џи, као и лек­то­ру го­спо­ђи Вар­ји Не­шић. По­себ­но за­хва­љу­је­мо го­спо­ђи Еле­ни Силк, би­бли­о­те­кар­ки Пра­во­слав­ног ин­сти­ту­та све­тог Вла­ди­ми­ра у Њу­јор­ку, на усту­пље­ним тек­сто­ви­ма у ори­ги­на­лу, а на­ро­чи­то на усту­па­њу чла­на­ка ко­ји су до са­да би­ли не­по­зна­ти срп­ској те­о­ло­шкој и кул­тур­ној јав­но­сти. На кра­ју, ва­жно је спо­ме­ну­ти још је­дан раз­лог из­ла­ска збор­ни­ка, а ње­га је нај­те­же од­ре­ди­ти ре­чи­ма - ра­ди се о ве­ри; о ве­ри у оно што ће­мо ов­де чи­та­ти. На­и­ме, на­кон де­це­ни­ја ев­ха­ри­стиј­ског бо­го­сло­вља, екли­си­о­ло­ги­је, он­то­ло­ги­је и ес­ха­то­ло­ги­је, као да ла­га­ним ра­стом на­до­ла­зи не­из­бе­жно пи­та­ње: да ли ми за­и­ста ве­ру­је­мо у све што чи­та­мо и што нам се да­је као аутен­тич­но бо­го­сло­вље Цр­кве? Ка­кве ве­зе оно има са на­шим жи­во­ти­ма? Ова пи­та­ња тре­ба схва­ти­ти крај­ње озбиљ­но, јер ће над свим мо­гу­ћим бо­го­слов­ским кон­цеп­ти­ма (ма ка­кви да су они) жи­вот у Цр­кви би­ти пре­суд­но ме­ри­ло. Жи­вот ко­ји не че­ка. Ла­зар Не­шић
  21. Поводом доношења у Сомбор копије иконе Богородице Табинске из Русије у организацији извесне госпође Радмиле Војновић, Црквена општина у Сомбору има дужност да своје вернике и целокупну јавност обавести о следећем: Сомборска црквена општина и њено свештенство су прву вест о доласку извесне групе руских козака добили крајем прошле недеље од стране Завичајног удружења Срба ''Коријени'' и Равногорскога покрета из Сомбора, који су се у писаној форми обратили Архијерејском намесништву сомборском са обавештењем да ће у Сомбору боравити наведена група са жељом да у току свога боравка посети православне храмове у Сомбору. У прилогу дописа достављен је циркуларни ,,захтев за јавни скуп“ поменуте Радмиле Војновић, председнице групе грађана из Новог Сада која себе назива Православним удружењем ''Умекшање злих срца'', а за које се досад није чуло, те му се не зна ни бројност чланства нити да ли је игде регистровано. У том електронском допису, који није упућен ниједној конкретној институцији, наводи се да планирају посету многим градовима како би представили руску козачку културу и традицију. Дакле, као што се види и из фотокопије њеног дописа, који прилажемо уз саопштење, нема ни једне једине речи о литији или било каквом другом програму црквеног карактера. Уосталом, госпођа Војновић и не тражи благослов, сагласност, упутство или мишљење од Цркве него надобудно испоручује свој програм као општеобавезујуће правило. Не желећи да улазимо у детаље организационих пропуста и недостатака овог ,,похода“ на челу са професорком и председницом, Радмилом Војновић, навешћемо само неколико чињеница које саме по себи расветљавају читаву ствар. 1. Да би се овакав или сличан подухват могао остварити уз благослов и учешће Цркве, неопходно је да матична помесна Црква (у овом случају Руска Православна Црква) преко свог Светог Синода или Одељења за спољне везе, писменим путем обавести Свети Синод помесне Цркве на чијој канонској територији се манифестација организује (у овом случају Свети Синод Српске Православне Цркве). Потом Свети Синод о свему обавештава господу епархијске архијереје у чијим епархијама се планира организовање литије и позива их да у својој надлежности донесу одлуку. Синод дакле препоручује (уколико ствар заслужује препоруку), а надлежни епископ одлучује. У случају о коме је реч, изостао је благослов Руске Православне Цркве, а самим тим и читава канонски прописана процедура коју смо навели. Ни Патријарх српски ни Свети Синод наше Цркве нису добили никакав акт из Московске Патријаршије на ову тему. 2. Госпођа Војновић, ,,добитник грамате Свјатјејшег Патријарха Кирила и добитник златне значке Културно-просветне заједнице Србије“, како с поносом истиче, ипак обмањује јавност износећи тврђење да је добила благослов Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила. Да је посреди неистина, потврђује чињеница да ни Подворје Московске Патријаршије у Београду није имало никакву информацију из Москве о планираном козачком ,,походу“. 3. На делу је, по свему судећи, свесно обмањивање верног народа јер ова група лаикâ није са собом донела икону Богородице Табинске него њену копију, што је вешто прећутано. Разуме се да је немогуће да се било која светиња носи по свету тако што се предаје у руке лаицима (цивилима) без одређеног разлога, без мерâ заштите и обезбеђења, без благослова и одобрења Цркве и без пратње макар једног свештеног лица које са собом носи ,,мирно писмо“ свога надлежног архијереја. Зато ова група са собом не доноси ништа спектакуларно нити заслужује било какав посебан третман јер наши верници, Богу хвала, у својим храмовима и домовима увек имају освећене иконе пред којима узносе своје молитве. Притом ми, православни хришћани, искрено поштујемо чудотворне иконе које се чувају у појединим манастирима или храмовима, али знамо и то да је свака икона чудотворна за онога ко се пред њом са дубоком вером и искреном надом моли Живоме Богу или нашим заступницима пред Њим, светим угодницима Његовим. 4. За нас у сомборским храмовима, као и за нашу браћу и сестре у свим другим храмовима Епархије бачке, сви добронамерни људи су добродошли ― да се поклоне светињи и да се помоле Богу. У том смислу, ни ова група није била одбијена, али је одбијен њихов накнадни захтев да се ад хок организује литија кроз град и да икона коју су донели са собом буде изложена у светом храму. Напомињемо и то да је Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј о овом ,,походу“ обавештен post festum, тек 5. октобра 2011. године у 11,00 часова, по повратку са заседања Светог Синода у Београду. Додуше, претходно је у Канцеларију Епископа пристигла електронска пошта са обавештењем да ће група козакâ доћи у Сомбор и у друге градове, али уз напомену да се за то не тражи благослов нити било какво учешће Цркве. Податак да се електронском поштом достављају непотпуна обавештења ― без претходног разговора, макар и телефонског ― сâмо по себи говори о озбиљности организаторâ и идеје коју су желели да спроведу у дело. Исто важи и за удружење ''Умекшање злих срца''. Како може бити ,,православно“ једно удружење које за свој рад нема сагласност надлежних органа Цркве и о којем они, штавише, апсолутно ништа не знају? Ово, нажалост, није први пут да се овакве и сличне групе ,,путујућих“ лаика појављују у нашем граду и у нашој Епархији, те молимо вернике да се не одазивају на позиве таквих група и не дозволе да буду изманипулисани. У Сомбору, 8. октобра 2011. Извор: Епархија бачка
  22. Знате онај лик што је током 20-тог века, свака виђенија српска кућа имала његов "Народни учитељ"? Васо Пелагић. Бивши архимандрит бањалучки, који се одрекао службе и нападао цркву. Који је радио на просвећивању српског народа и који је у сваком случају био једна од најзначајнијих фигура српске историје у 19. веку. Протериван са дворова и од турака. Затваран у луднице и у затворе. Бунтовник без разлога пре него што је тај појам и измишљен. Лик о којем би требало и те како проучити и изучити... елем Пелага је у аманет оставио онако неке своје утопистичке социјалистичке идеје о уређењу друштва и породице, оставио је много лекарских савета и биљних препарата. Николи и мени је оставио у аманет један хумористички цитат о онанији који смо радо цитирали, али свакако да Пелагино име са разлогом носе неке школе и установе. Ликчина на квадрат. --------------- Помињем сада Пелагу, зато што је он баш доста нападао цркву (а био је раније архимандрит) да би стално нагонио на просвећивање народа и на изградњу школа, болница и других потребитијих зграда него што су то храмови. Е ту је квака... Србија. Век 21. Велелепни храмови ничу било као резултат народног труда и воље, било као баштине богатих ктитора из земље и расејања. Породилиште Београд... Цуре цеви на све стране, протрчи понеки мишић, вичу на оне породиље...ЖАСУ тебра, ко да си у Алан Форду. У школама опао малтер а сале за физичко су неупотребљиве. Деца раде фискултуру у мемљивим просторијама које као да су из 19. века. Покварени апарати и скенери на онколошком, нема пара да се поправе... Чекају донације ако буде. Заказивања за снимања одлажу се за 6 месеци, а да ли ће бити и тада...? Само у Бога да се болесник узда. И шта да кажем након тога? Да ли је Пелага био у праву, без обзира што га је црква чини се и избацила из редова верних (ово морам да проверим). Ми причамо о теологији, а просјак поред нас умире. Ми причамо о лепом сајту, а кућа нам је пуна паучине и пацова. Ми причамо о Исусу, а не причамо са комшијом. Море... не би био лош један Пелага сада да се појави. Чисто да мало размрда ствари.
  23. Св. Игњатије Богоносац ПОСЛАНИЦА РИМЉАНИМА Игњатије Богоносац, Цркви помилованој величанственошћу Вишњега Оца и Исуса Христа, јединога Сина Његовог, љубљеној и просветљеној вољом Онога који је захтео све што постоји,по вери и љубави Исуса Христа, Бога нашег; (Цркви)која председава у месу области Римљана, богодостојна, достолепна, достоблажена, достохвална, достоуспешна, досточасна, досточиста и председавајућа у љубави, Христоименита, Оцеименита, коју и поздрављам у име Исуса Христа, Сина Очевог; (и свима у њој)сједињенима телом и духом са сваком заповешћу његовом,испуњенима нераздељиво благодаћу Божијом,и очишћенима од сваке туђе примесе - (желим) да се много и чисто радују у Исусу Христу,Богу нашем. 1.(1)Пошто се молих Богу, (ево) успедох да видим ваша знаменита лица,тако да добих више но што тражих. Наиме, окован у Христу Исусу, надам се да ћу вас(лично)поздравити, ако будевоља (Божија) да ме удостоји до краја.(2) Јер, ево, почетак је добро уређен, ако благодат достигнем да без препреке задобијем мој удео. Али се бојим ваше љубави да ми она не учини неправду. Јер вама је лако да учините (то) што хоћете, а мени је тешко Бога задобити(-достићи), ако ми се ви (сада) не смилујете (тј. Не поштедите ме). 2.(1) Јер не желим да људима угађате, него да Богу угађате (1 Сол 2,4; Гал 1,10),као што и угађате. Јер нити ћу ја икада имати тако згодну прилику да Бога задобијем, нити ћете ви и мати боље дело да забележите,ако прећутите (о мени). Јер ако ви прећутите о мени ја ћу бити реч Божија; ако ли пак (већма) заволите тело моје, опет ћу остати (само) глас. (2) Немојте ми прибављати било шта веће од приношења (себе) на жртву Богу ( Фил 2,17;2 Тим 4,6), док је жртвеник још спреман да бисте ви,саставивши хор у љубави,певали хвалу Оцу у Христу Исусу, зато што је Бог удостојио епископа Сирије да се нађе на западу, послан са истока. Добро је заћи од света Богу, да се у Њему поново родим (-изисточим). 3.(1) Никада нисте никоме завидели;друге сте подучавали.А ја хоћу да оно што сте учећи (друге) подучавали, буде(и вама) сигурно. (2) Једино молите (од Бога) за мене снагу и изнутра и споља,да не само говорим него и да хоћу - да се не само називам Хришћанин, него и да се (такав) нађем.Јер ако се нађем,тада ћу моћи и звати се: и тада ћу бити веран (- верник) када свету не будем видљив. (3) Ништа видљиво није добро (2.Кор 4,18).Јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види(и показује).Ово дело није ствар упорства, него је Хришћанство велико када га свет мрзи. 4.(1)Пишем свима Црквама ( кроз које пролазим) и свима поручујем - да ја добровољно умирем за Христа,ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог. Пшеница сам Божија, И мељем се зубима зверова, Да се нађем чисти хлеб Христу. (2)Боље да поласкате (подстакнете) зверове да ми буду гроб и да ништа не остане од тела мога, да не бих, умревши (- уснувши), био некоме на терету. Тада ћу бит истински ученик Исуса Христа када свет ни тело моје не буде видео. Молите усрдо Христа за мене, да се преко ових органа (зверова) нађем жртва Богу. (3) Ја ван не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли – ја осуђеник; Они су слободни, ја - до сада роб.(1 Кор 9,1). Али ако пострадам, бићу ослобођеник Исуса Христа (1Кор 7,22) и васкрснућу у Њему слободан. Сада се у оковима учим да ништа не желим. 5.(1) Од Сирије до Рима борим се са зверовима (1Кор 15,32),посуву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим непреавдама још више учим, но тиме се нећу оправдати (1 Кор 4,4). (2) Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу; ја ћу их и поласкати (подстакнути) да ме брзо поједу ,а не као што се неких (Хришћана) из бојазни нису ни дотакли.Ако ли пак они сами не буду хтели, ја ћу их приморати.Опростите ми, ја знам шта ми је корисно. (3) Сада започиљем бити ученик /Христов). Нека ме ништа од видљивога и невидљивога (Кол 1,16) не задржи да Исуса Христа задобијем.Огањ и крст (распињање), чопори зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове - нека (све то) дође на мене, само да Исуса Христа задобијем. 6.(1) Ништа ми неће користити задовољства (овога) света (Мр 8,36),нити царства овога века.Боље ми је умрети(1 Кор 9,19) у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским. Њега тражим - за нас Умрлога; Њега желим - за нас Васкрслога (2Кор 5,15) А тек ми предстоји рађање (-порођај). (2) Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем - бићу човек (Еф 4,13), (3) Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога (1Кор 11,1;1 Сол 1,6).Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима (Фил 1,23). 7.(1) Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност ( - веровање, мишљење) у Бога да упропасти. Зато, нека нико од вас присутних не помаже њему, него рађе будите моји (помоћници) то јест Божији. Немојте говорити о Исусу Христу а желети свет. Нека не буде у вама зависти (2) А ако вас (чак) и ја, када дођем тамо, будем молио, немојте ми поверовати, него више верујте овоме што вам (сада) пишем. Јер вам пишем жив, жарко желећи да умрем (за Христа). Љубав се моја разапе( Гал 5,24;5,14) И нњма у мени огња који жели ишта материјално, Него је у мени вода жива и жуборећа (Јн 4,10,14; 7,38-39), Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! (Јн 14,12). (3) не уживам у храни пропадљивој, нити у сластима овога живота. Хлеба Божијег желим, Који је тело Исуса Христа, Рођенога од семена Давидова (Јн 7,42;Рм 1,3); И пића желим-крви Његове, Која је љубав непропадљива. 8.(1) Не желим више да живим по човеку.А то ће бити ако и ви хтеднете.Желите то,да и ви будете жељени (од Бога). (2) Са ово мало речи (1 Петр 5,12) молим вас:поверујте ми, а Исус Христос ће вам открити да ово истински говорим,Он-нелажна уста кроз која је Отац истински говорио. (3) Молите се за мене - да успем. Не написах вам (ово) по телу, него по вери Божијој. Ако пострадам (за Христа) значи да сте (ме) заволели: ако ли будем одбачен (тј. Ако не успем), значи да ме мрзите. 9. (1) Сећајте се у молитви својој Цркве у Сирији,која уместо мене има (сада) Бога за пастира.Сам ће је Исус Христос епископовати (надгледати), и љубав ваша. (2) А ја се стидим да се и назовем да сам један од њих,јер нисам ни достојан,пошто сам последњи између њих и недоношче (1 Кор 15,8-9). Али сам помилован да будем неко, ако Бога достигнем. (3) Поздравља вас дух мој и љубав Цркавакоје су ме у име Исуса Христа примиле,не као пролазника. Јер и оне (Цркве) које се нису налазиле на моме путу по телу, изишле су преда ме по градовима. 10. (1) Пишем вам ово из Смирне,преко Ефешана достоблажених. А самном је, уз многе друге, и Крокс, љубљено ми име. (2) За оне пак који пре мене отидоше из Смирне у Рим на славу Божију,верујем да сте (их) познали,којима и јавите да сам близу. Јер су сви они достојни Бога и вас,и вама за њих приличи да их у свему успокојите (угостите). (3)Ово вам написах деветога (дана) пре септембарских календа.Будите ми здрави до краја, у Трпљењу Исуса Христа (2 Сол 3,5).
×
×
  • Create New...