Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црква'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 324 results

  1. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  2. Од многих цркава брвнара, подигнутих у Србији пре и после Првог српског устанка, сачувано је и заштићено око четрдесет. Највише их је изграђено у време владавине кнеза Милоша Обреновића. Биле су уточиште и место доношења важних одлука у време устанка. Данас представљају споменике културе. У околини Опленца и Букуље, у срцу предивне Шумадије, окружена природом, изворском водом и зеленилом, налази се црква брвнара стара 188. година. У Даросави се налази и црква брвнара, светих апостола Петра и Павла која је подигнута 1831. године. Обнављана је и рестаурирана неколико пута, почетком 20. века, 1972. године и последњи пут пре неколико година. Спада у ред цркава брвнара средње величине и површине је од 73 метра квадратна. Веома је значајна за све Даросавце који се поносе својом црквом брвнаром. „Даросава егзистира неких 300 и више година и међу првим досељеницима дошли су и моји Перишићи и наравно, мени је јако битна, ја сам крштен овде, ја сам се венчао у овој цркви. Мени је битна а и свим Даросавцима је битна“, рекао је Драгослав Куле Перишић из Даросавца. А црква је још препознатљивија према томе што је Јеврем Грујић сахранио оца овде. Црква брвнара је, на иницијативу Даросаваца, недавно потпуно обновљена. „Овом приликом морам да се захвалим и да нагласим да је носио цео пројекат...поп Радивоје, свештеник, који је дошао из Босне и он је заволео ово село, заволео и ову цркву и он стално са својом децом долази овде“, додао је Драгослав. „Ви знате да је Аранђеловац град који традиционално прима туристе, људи се радо враћају“,истакао је др Зоран Зечевић из Туристичке организације Аранђеловца. Даросавци то доказују најновијим примером породице из Русије, која је након само једне посете овом крају, одлучила да управо у цркви брвнари светих апостола Петра и Павла, крсти дете. Црквама брвнарама карактеристичан изглед дају правоугаона врата и мали број прозора. Подсећају на обичну кућу из 18. и почетка 19. века. Иконостасом је преграђена у два одељења - први служи за окупљање верника а мањи, олтарски, део је за свештеника. Иконостас не допире до саме таванице која је заједничка за цео простор. Звоник стоји на северозападној страни цркве. Редовна служба овде је обављана до 2002. године. Врата цркве свакодневно су отворена за све посетиоце. Извор: Телевизија Храм
  3. Свети Лука Кримски, познат и као Блажени Хирург, веома је поштован и вољен широм православног света и у неколико православних земаља подигнуте су цркве у његову част. Пољска Православна Црква је осветила 22. јуна 2019. своју прву цркву посвећену овом великом светитељз 20. века у селу Лазње у североисточној Пољској. Ова нова црква у живописној шуми Књизин у епархији Бјалитока и Гдањска, посвећена је такође спомену 55 људи који су нацисти погубили у Лазњи 1943. године. Чин освећења су обавила два јерарха, архиепископ Бјалистока и Гдањска Јаков и епископ супрасаљски Андреј. После освећења цркве и Божанске Литургије епископ Андреј је благодарио свима дародавцима истичући да је ово прва црква у Пољској посвећена Блаженом Хирургу. Црква је подигнута на земљи заливеној крвљу оних које су нацисти побили 1943. године, а њен светитељ заштитник Лука Кримски страдао је и од комуниста и од нациста. Својевремено смо објавили да је црква посвећена светом Луки Кримском подигнута у Добрићу у Бугарској. Извор: Српска Православна Црква
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Рођења светог Јована Крститеља у храму посвећеном овом празнику на Петловом брду. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Часлав Маринковић, протојереј Александар Петровић, протођакон Радомир Перчевић и ђакон Владимир Руменић, уз присуство старешине храма јереја Предрага Тодоровића и многобројних парохијана.Пред крај Литургије Његова Светост је пререзао колач који су ове године принели домаћини славе породица Ђокић. На крају Литургије присутнима се обратио Патријарх и говорио о животу и значају Јована Крститеља. Истакавши да је веома срећан због тога што се причестило много народа и деце, Патријарх је призвао да током седмице посветимо један дан Богу и да доводимо децу у храм Божији. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  5. „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  6. Цркве Светог Симеона у Мајамију је једина српска црква у југоисточној Флориди и покрива територију од Порт Сент Луси до Ки Веста. Сви они који живе на тој територији и осећају се православним Србима или желе да припадају парохији добродошли су у цркву Светог Симеона, где ће пронаћи све оно што је једној православној души потребно. Службе Божје се одржавају сваке недеље и празником у 10 часова пре подне. Током постова вечерње службе су уочи недеље и празника. У току године, пред Божић или у току Великог (Васкршњег) поста служе се додатне службе чије се дан и време посебно најављују. Православна душа којој треба разговор, савет или било која врста духовне помоћи може да се обрати свештенику Милану. При цркви активно ради Недељна школа за децу од 3 до 14 година старости (тренутно је уписано око 60 деце) у којој се учи српски језик, веронаука и српска историја са географијом. Фолклорна група Балкан, састављена од српске и румунске деце и омладине, активно вежба и редовно приказује програм. Сваке недеље, одмах после свете Литургије, наставља се заједничарење у сали где се послужује трпеза љубави са традиционалним српским јелима. Извор: Епархија источноамеричка
  7. "У Крипти Храма Светог Саве у Београду, 24. јуна, одржано је представљање дела руског свештеника, оца Андреја Ткачова. Његова дела која би се можда најваљаније могла сврстати у област пастирског богословља издала је у десет томова издавачка кућа Бернар. Крипта је врвела од људи. Тешко је призвати у сећање неки догађај ове врсте који је окупио толико света. Промоцији су присуствовали и епископ далматински Никодим, епископ ремезијански Стефан, игуман Иларион из манастира Драганац, ректор Богословије у Сремским Карловцима протојереј Јован Милановић и многобројни свештеници и монаси Српске православне цркве." На једну страну о. Андреј и његове књиге. Све је то лепо и похвално. Али оно што боде очи, то је да се храм у крипти (посвећен св. цару Лазару) константно користи и као ДОМ КУЛТУРЕ: ту се одржавају промоције књига, изложбе фотографија и уметничких дела, пројекције филмова, разноразни културно-уметнички садржаји. На пример: https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Otvorena-izlozhba-slika-inspirisana-Kosovom-OD-OGNJISHTA-DO-NOVOG-SVITANJA https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/Promocija-knjige-Kad-govori-mrtav-kralj https://hramsvetogsave.rs/Aktuelno/VASKRSHNJI-KONCERT-nesvakidashnja-proslava-najradosnijeg-hrishcanskog-praznika Ово је само примера ради. А тога има колико год хоћете. И не само у крипти храма Светог Саве, неги и у неким другим храмовима СПЦ. У Русији се дешавају исте ове, па и горе ствари. У многим храмовима тамо се приређују и концерти озбиљне музике, дечје приредбе, разни скечеви, чак и акробатске тачке! Усред храма! А за Ускрс су у неком храму посадили столове и столице и направили закуску! Људи седе у цркви и ручају! Шта је поента у томе да се у храму све ово ради? Да ли се то икада раније дешавало – да храмови буду домови културе и ресторани!? Зашто? Не може то да се ради у сали парохијског дома или у другом небогослужбеном простору? Можете ли, с друге стране, да замислите нпр. у сали где заседа скупштина (не у скупштинском холу) да се одржи нешто од овога горе - изложба или концерт или промоција књиге? Или у згради Врховног суда? А у храму, који је Небо на земљи - то може?
  8. Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве. Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју канонска Црква легално држи од 1990-их година. Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године. Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару. Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“ Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом. Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  9. Има један рођендан који је веома значајан за спасење рода људског. То је Духовдан – рођендан Цркве Христове, који се слави у 50. дан по Васкрсењу Христовом (отуда Педесетница). На тај дан, Дух Свети је сишао на апостоле у облику огњених језика. Док су апостоли били сабрани на молитви у Јерусалиму, налет силовитог ветра је ушао у кућу и Свети Дух је испунио сваког од њих, дајући им моћ да говоре на свим језицима света и да их разумеју сви људи. Јер, као што у људском телу ништа не бива без душе што је у њему, тако ни у телу Цркве ништа не бива без Духа Светога који је душа Цркве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У ствари, Црква је непрекидни Духовдан, Дух Свети је стално у њој као бескрајна животворна сила. И он непрекидно силази кроз сваку Свету Тајну, кроз сваку свету врлину, кроз свако Богослужење, кроз свако „Господе помилуј“, кроз сваки христочежњиви уздах. У суботу 15. јуна, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у Саборном храму у Крагујевцу са свештенством Саборног храма, служио је свечано бденије уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле. На сам дан празника Силаска Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године, свештенство и верни народ дочекали су Преосвећеног владику Јована испред владичанског двора и у литији су ушли у храм, где је служена Света Архијерејска Литургија, у којој је Преосвећени Владика у својим арипастирским молитвама, призвао благослов Божији и благодат Духа Светог и Животодајног на верни народ. У наставку Литургије служено је вечерње Недеље Педесетнице, приликом којег је Епископ изговорио три молитве пред сабрањем верних који клече. То су молитве које узносимо Богу са покајањем, у којем ћемо живети до следеће Пасхе. Приликом читања тих молитава верни народ и свештенство су плели венце од траве и цвећа. Извор: Епархија шумадијска
  10. Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”. У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”. Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”. Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  11. Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.
  12. Црногорска православна црква није само непризната црква, већ неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу, каже професор филозофије Часлав Копривица, док професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објашњава да Црна Гора не може да очекује украјински сценарио. "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући најаве Мила Ђукановића да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Председник Црне Горе Мило Ђукановић рекао је на Kонгресу ДПС-а у родном Никшићу да је време да у Црној Гори буде исправљена историјска неправда и поручио да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Ове најаве долазе након што је усвојен Предлога закона о слободи вероисповести. Према том предлогу, сва црквена имовина изграђена до 1918. за коју не постоји доказ о власништву, власништво је државе Црне Горе. Професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објаснио је у емисији "Око" РТС-а да се може очекивати да се у катастру измене подаци који се тичу носиоца права својине над црквама и да се уместо Митрополије црногорско-приморске или њених субјеката појави држава. "Држава би имала право својине. Тврде да би црква задржала државину, односно могла би да користи објекте, али тужбом би власник могао да затражи да се испразне из објеката и лица и ствари. Морало би, дакле, свештенство и монаштво да их напусти, а држава би располагала како жели", навео је Ђукић. Да нема дискриминације, било би комично Професор Факултета политичких наука Часлав Kопривица, родом из Никшића, рекао је да су у том граду згранути и да је њима то наставак перманентне унутрашње агресије према Србима у Црној Гори. Наводи да је Мило Ђукановић деведесетих био српски националиста, али да је онда направио заокрет. Србофобија, као политика Црне Горе се, истиче, манифестује као ортодоксофобија, непријатељство према СПЦ, док је однос према римокатоличкој и исламској заједници добар. "Међу верницима СПЦ-а има доста гласача ДПС-а, јер они независно од свог политичког опредељења, на које су често приморани захваљујући агресивној политици власти, знају да је Српска православна црква у Црној Гори једина права црква, да је то заправо црква, а да оно није само непризната црква, него је то неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу. То су људи који чак симбол вере, који је темељ хришћанства, изговоре на погрешан начин зато што су добили неке клирике из западне Украјине који то раде на начин на који то чине унијати", навео је Копривица. Професор филозофије на ФПН-у истиче да то није само имовинско-правно питање, већ питање традиције: Око тога ко смо и ко смемо да будемо. "Не може Ђукановић и ниједна власт која се темељи на 1945. години да располаже вишевековном историјом црногорске државе и црквом на основу неких нејасних овлашћења се позива на нешто што Црна Гора није била", рекао је Копривица. Када је питање живота и смрти – СПЦ Часлав Копривица је указао и да на Цетињу свега 10 одсто становништва завршава обреде при Црногорској православној цркви, а остали при Митрополији црногорско-приморској. И Историчар из Београда Предраг Марковић сматра да нису чести припадници црногорског режима који сахрањују своје мртве или крштавају децу у ЦПЦ. Каже и да би, када не би било дискриминације Срба у Црној Гори, све ово било комично. Да Црногорска православна црква нема много верника сматра Далибор Ђукић, професор црквеног права на Правном факултету. Сагласан је са изјавама да у ЦПЦ-У има више храмова него свештеника. "Из националних побуда се приклањају тој опцији, немају елементе православне духовности", каже Ђукић. Записник седнице Синода Да тврдња да је 1920. укинута црногорска црква није тачна, Далибор Ђукић образлаже записником са седнице Синода православне цркве у Црној Гори од 16. 12. 1918, непосредно после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. "Тада је донета одлука да се независна српскоправославна света црква у Црној Гори уједини са аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији. Нико није укинут ни 1918. ни 1920. Постоји акт регента Александра којим он прима к знању да су православни епископи са целе СХС изразили жељу да се уједине у једну цркву. То је, дакле, изведено на нивоу цркве, а регент је само примио к знању. Све миторполије и епископије задржале су право субјекта које су имале и пре уједињења. Нису угашене ни 1918, ни 1920.", објаснио је Ђукић. Појашњава да је садашњег митрополита ЦПЦ-а Михаила Дедеића рашчинио васељенски патријарх због канонских преступа које је починио, а касније је и анатемисан. На питање да ли је могућ украјински сценарио у Црној Гори, Ђукић каже да није. "Територија Украјине је потпала под Руску православну цркву на основу акта васељенског патријарха из 17. века. С друге стране, територија Црне Горе је потпала под јурисдикцију СПЦ-а на основу томоса. Можда је у Украјини постојала могућност различитог тумачења, али овде не", рекао је Ђукић. Одбацивање српства "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући ову ситуацију. "Никола је био Србин по сваком критеријуму. Чак су и његови синови, који су претрпели неправду од рођака Александра били Срби. Одбили су да рађују са италијанским окупаторима, сматрали су себе српским патриотама", истиче Марковић. Указује да овај ниво одбацивања српства никада није био забележен међу Црногорцима. "Ово што раде Ђукановић и његова пословна група је необичан пример стварања идентитета који нико од њихових предака није радио. Аустријанци не граде аустријанство на мржњи према Немцима, они су задовољни што су део шире немачке културе, али су и Аустријанци", рекао је Марковић додајући да би "Македонци и Хрвати" и имали чиме да се пожале, али не и Црногорци. Копривица сматра да је идеја Црне Горе да се одвоји од Србије геополитички пројекат чији је носилац неко споља. Указује и да су 2006, када се Црна Гора одвојила, све римокатоличке цркве звониле, а поглавар исламске заједнице рекао је да Црна Гора не треба да заборави да не би добили државу да није било муслимана. Далибор Ђукић каже да је ситуација тешка, али да морамо да имамо изузетно поверење у свештенство Митрополије црногорско-приморске, и да је подржавамо из Србије, колико је то могуће. "Треба имати на уму да црква увек побеђује, и владика је већ у историји победио гувернадура", закључио је Марковић. Аџић: ЦПЦ је вековима постојала Правник из Подгорице Новак Аџић образлаже политику власти и истиче да је њима важно да постоји Црногорска православна црква, јер је вековима постојала док је 17. 6. 1920. није регент Александар укинуо. "То је историјски исказ државности, етничког и националног идентитета Црне Горе и сматрамо да је потребно да сакрална православна добра буду својина државе, као што су биле у време књажевине и краљевине Црне Горе", рекао је Аџић. Не сматра да се идентитет Црне Горе заснива на потирању српског идентитета. "И Црногорци и Срби и сви други треба паралелно да егзистирају јер Црна Гора треба да буде и јесте грађанска држава, али сматрамо да Амфилохије и Митрополија црногорско приморска има незакониту државину над сакралним добрима, али не може доказати историјско право својине", објашњава Новак Аџић. У питању су, каже, цркве, манастири, покретна и непокретна добра до 1918. године. "Црногорци су обновили аутокефалну цркву на свенародном збору 31. 10. 1993. и изабрали Антонија Амбрамовића за поглавара, 1997. су изабрали Михаила Дедаића за поглавара. Сматрам да може да буде он поглавар ЦПЦ, испуњава све теолошке и друге услове. Битно је ко га подржава – народ и држава", рекао је Аџић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3555139/crnogorska-crkva--kralj-nikola-se-prevrce-u-grobu.html
  13. У суботу и недељу 9. и 10. јуна 2019. у Бјелску Подласком у североисточној Пољској, уз учешће неколико архијереја, међу којима и Његовог Блаженства митрополита Саве, свечано је прослављен празник чудотворне иконе Пресвете Богородице Бјелске. Свечаност је почела у најстаријој цркви у граду - Рођењу Пресвете Богородице - уочи празника, свечаним бденијем које су служили архиепископ бјелски Григорије и епископ сјемјаницки Варсонуфије и свештенство Бјелског намесништва, извештава прес служба Пољске Православне Цркве. Бјелска икона се трајно чува у цркви Рођења Пресвете Богородице, испред које се једном недељно служе акатист и молебен. Свечност је настављена у недељу, а свечана Литургија је служена у свим парохијама Бјелске епархије. Верници су се затим долазили у цркву Рођења Пресвете Богородице како би целивали свету икону. Окупљени верници су затим кренули у литију градскима улицама, носећи икону у дубокој побожности према цркви Покрова ПресветеБогородице, где су ове године одржане главне свечаности. Свештенство које је носило икону и поклонике дочекао је на улазуу порту цркве митрополит Сава, и овде су сви певали химне Богородици. "Мајка Божја је данас ходала улицама овог града у својој икони, да погледа у срце сваког од вас ... да саслуша људе како говоре о својим радостима и проблемима", проповедао је пољски предстојатељ. “Окупили смо се у овом граду да захвалимо Тројичном Богу и Пресветој Богородици што је она с нама, што њен омофорј окружује град и његове становнике. Благодарни смо јој на томе!“ Митрополит Сава је тада одслужио Божанску литургију са архиепископима Григоријем, хајновским Павлем и супрасалским Андрејем и епископом Варсонуфијем, заједно са свештеницима који су дошли на празник. Проповедао је архиепископ Андреј. После Литургије митрополит Сава се поново обратио верницима, нагласивши да је Света Евхаристија најважнија ствар на свету. "Живећи у савременом свету, испуњени снагом Евхаристије," рекао је, "морамо вршити позитиван утицај на свет око нас и увек сведочити своју веру. И наша вера треба да донесе очекиване плодове, снажећи наше Православље, које има свој извор у Гробу Васкрслог Христа.“ Бјелска икона је одигитријског типа, изображена у грузијско-јерусалимском стилу. Позната је по многим чудесним исцељењима и другим услишаним молитвама. Икону је граду поклонила пре 500 година кнегиња Јелена, супруга краља Александра Јагјелона. Прослављање иконе, које се сваке године савршава сваке друге недеље у јуну, започело је 2007. године. Свечане литије са Бјелском иконом одржавају се у граду почев од 2016. године, преноси пољски Радио Бјалисток. Извор: Orthochristian (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  14. И ове, седме недеље по празнику Ваксрсења Господњег, вјерни народ је учествујући у Светој Литургији испунио Саборни храм Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Литургијско славље предводио је протојереј Мирчета Шљиванчанин уз саслужење старешине овог храма протојереја-ставрофора Драгана Митровића, протојереја-ставрофора Далибора Милаковића као и протојереја Миладина Кнежевића. На свештеничке молитве и прозбе одговарао је хор Светог апостола Марка из Подгорице уз учешће мјешовите пјевнице подгоричког Саборног храма. Бесједећи уочи светог причешћа протојереј Мирчета Шљиванчанин објаснио је значај и садржину данашњег празника – отаца Првог васељенског сабора. „Овај празник нас утврђује у истини да је Црква Божија непобједива и да нема силе земаљске која може надвладати силу Божију“ истакао је протојереј Шљиванчанин додавши да нас оци, аутори Символа вјере, надахњују да останемо на путу истине. „Онај ко живи истином је непобједив јер истина неће никада престати и нестати“ нагласио је отац Мирчета рекавши да су свједоци те истине су свјетитељи Божији и оци Цркве који постоје и данас. Он је нагласио да ниједно вријеме у историји није лишено таквих свједока и подсјетио да су и данашњи хришћани позвани да ходе путевима отаца. Протојереј Шљиванчанин је такође рекао да је пут Бога живога – пут љубави. „Сваки човјек се најприје бори да буде на том, истинитом путу, на Божијем путу и да би остао на том путу треба да живи љубављу.“ рекао је отац Мирчета нарочито нагласивши да је љубав та која је неуништива, а да је таква зато што је Божије својство, зато што је љубав Божанска. Отац је истакао да нашу земљаску државу волимо и поштујемо али да је као хришћани не можемо обоготворавати. „Наша истинска дражва је вишњи Јерусалим и за ту се државу ми боримо.“ рекао је отац Мирчета. Он је додао да Црква Божија није ни против кога, да не презире никога, да не одбацује никога. „Црква је за љубав, мир и слогу“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчани позвавши све вјернике на велики тројичиндански Сабор у нашем Саборном храму. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ваше високпреосвештенство Митрополите Варшаве и целе Пољске господине Саво, Ваше вископреосвештенство Митрополите Солунски господине Пантелејмоне, Ваше Екселенције, господо министри, господо уважени професори, драга браћо и сестре, Христос васкрсе! Душâ испуњених радошћу Васкрсења, којом су преплављени и сви хришћани, сабрали смо се данас у нашем другом по величини граду Солуну, благочестивом и славном граду Св. Димитрија, заједно са Његовим високопреосвештенством Митрополитом Варшаве и целе Пољске господином Савом, кога имамо радост и благослов да ових дана угостимо у нашој домовини. Налазимо се међу вама као учесници научног скупа чија тема је еутаназија. Овај проблем, наведен у наслову мог говора, недавно се појавио у читавој икумени, и то на веома интензиван начин. Са њим се многи у различитим државама успешно хватају у коштац, и поред тога што је познато да је у неким земљама почео да се развија као званичан државни концепт; имамо недавну одлуку Холандије да активира закон о еутаназији, и сличну одлуку коју је недавно донела и Белгијска влада. У црквеној химнографији последовања опела смрт је окарактерисана као трагичан догађај људског живота: „плачем и ридам када помислим на смрт, и видим како у гробовима лежи по лику Божијем саздана наша красота, без облика, без славе, немајући вида…“ Писац ове химне је, у наставку службе, сам себи дао одговор на питање смрти, који представља и одговор сваког хришћанина: „Гроб Твој Христе извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје…“ Апостол многобожаца, Павле, оснивач Цркве у Солуну и Атини, и многих других Цркава широм васељене, у посланици упућеној Коринћанима објашњава да је Господ укинуо смрт, називајући је „последњи човеков непријатељ“ (1Кор. 15, 26), и, у наставку ове посланице и свог расуђивања о смрти, изговара познате речи: „Ако мртви не устају да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!“ (1Кор. 15, 32). Због тога наша Црква непрестано узноси молитве за своје вернике да им крај живота буде „хришћански, без бола, непостидан, миран“. Дакле, моли се за оно што ми хришћани називамо „хришћански крај“, како је наведено у прозби горепоменуте јектеније, а чему су стари Грци дали назив еутаназија. Ова, лака за разумевање, грчка реч која је еволуирала у међународни термин еутаназија (ευθανασία), је сложеница и састоји се од придева „ευ“ (или епског „εϋ“), са значењем „добар, леп, храбар, племенит“, и речи θάνατος која означава смрт. Антигона, у Софокловој истоименој трагедији, је починила „добру смрт“ (καλώς θανείν) (Софокле, Антигона, стр. 97), изабрала је, дакле, да умре часно, не обешчашћено, сахрањујући свог брата Полиника. Исту ствар захтева и Хектор од Ахила пред њихов двобој, дакле, да немају „лошу смрт“ (κακό θάνατο), како се и дословце наводи у оригиналном тексту Хомерове Илијаде. Како је, у својој докторској дисертацији Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), нагласио T. Потоф (Potthoff), појам еутаназије у античко време није подразумевао превремени крај несрећног, очајног и болног живота, и нигде није изједначен са данас актуелним концептом „потпомогнуте смрти“ (види такође и Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“). Данас је општеприхваћено мишљење да еутаназија подразумева да лекар, или неко други, донесе одлуку о окончању пацијентовог живота, директно или индиректно, из разлога „самилости“, „олакшања од бола“, или испуњавања пацијентове жеље да има, како је називају, наводно „достојанствену смрт“. Становиште Цркве о еутаназији О проблему еутаназије пре извесног времена говорио сам на Медицинском факултету Универзитета у Крајови, у Румунији, где сам покушао да објасним да смо до тога да говоримо о достојанственој смрти, или о помоћи за њену реализацију, дошли из саосећања, јер су код данашњег човека љубав и оданост према Богу и његовим ближњима деградиране и замењене утилитаризмом и логиком. Ми, као хришћани, не можемо да прихватимо, било директни или индиректни, прекид нечијег живота, јер сматрамо да на то немамо право. Живот не представља нешто наше, нешто што нам припада, нити смо га ми створили да бисмо њиме управљали онако како ми то желимо. Када се, 28. новембра 2000. године, холандски парламент (почетком априла 2002. године овај закон је ступио на снагу) одлучио за легализацију еутаназије, у наредних неколико дана, тачније 14. децембра исте године, Свети Синод Грчке Цркве издао је саопштење чије су главне тачке биле, дозволите ми да на њих подсетим вашу љубав: Живот је највиши дар од Бога, и почетак и крај живота су у Његовим рукама (Јов 12, 10). Тренуци у човековом животу који су повезани са његовим почетком и крајем, као што су, на пример, слабост, бол и слична искушења, у себи скривају јединствену светост и творе мистерију која захтева нарочито поштовање од стране његових сродника, лекара, медицинског особља и друштва. Исти тренуци погодни су за грађење приснијих односа међу људима, развијање љубавних односа у заједници, испољавање саосећања и милосрђа. Захтев неких пацијената за еутаназијом у суштини представља питање наше љубави према њима и наше жеље да остану са нама. Постојање бола у човековом животу, као и било ког другог искушења, представља „саучесника у спасењу“, и понекад, према Св. Григорију Палами, и „унапређује здравље“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, стр. 264). Ипак, Црква признајући болест људске природе, увек човекољубиво од Бога захтева избављење „од сваке невоље, опасности и принуде“, али се понекад моли и за крај живота болесника (молитва при исхођењу душе). Ми људи се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти. Еутаназија, која се у овом свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, дакле, комбинацију убиства и самоубиства. Такозвано „право на смрт“, што представља правно признавање еутаназије, могло би да еволуира у опасност за живот пацијената који нису у стању да испуне финансијске услове лечења и хоспитализације. У чему своје упориште налазе ставови за прихватање еутаназије, творећи на тај начин различите проблеме који произилазе из њене примене? Једно од објашњења које, испитујући разлоге (логику) оних који подржавају еутаназију, можемо добити јесте утицај њихове перцепције живота и веровање да би се човеков живот могао процењивати на основу снаге и капацитета његовог продуктивног рада. Овакво становиште води их до логичног закључка да је човек достојанствен само онда када је снажан и здрав, и да би друштво требало бити састављено само од таквих, „достојанствених“ људи. Ово представља један исти концепт веровања да је човек скуп ћелија које складно и заједно функционишу као једна велика машина, која се непрестано квари и поправља, а када заврши свој век трајања одбацује. Још сам 1974. указао на чињеницу да се крећемо у правцу окрутног, нехуманог и немилосрдног друштва. Тада је (јула 1974. године, у магазину Хуманиста), потписан тзв. „Манифест за еутаназију“, од стране многих научника, међу којима је био и добитник Нобелове награде, француски биохемичар Жак Моно, који је неколико година раније формулисао теорију да су универзум и човек производи случајности и нужности (наравно, није могао да објасни како се догодило толико „случајних подударности“ и због чега би ово представљало „нужност“), и да је, по логичком следу ствари, човек господар самога себе и може (слободан је) да ради шта год пожели. Желео бих да вашој љубави наведем кратак одломак из овог „манифеста“, који показује начин материјалистичке антиципације живота. У њему је, дакле, написано да човек „има право да умре достојанствено, да има слободу да користећи разум одлучи о начину своје смрти, те да му се морају обезбедити средства да умре мирно и лако када његов живот изгуби свако достојанство, смисао и будуће перспективе.“ Овде се, како је манифест окарактерисала професорка Л. Мелина (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), ради о „реторици смрти“, такође и о „бесмисленом разлогу“ за њу, управо због тога што се у наведеном манифесту смрт дефинише као право, а не чињеница или догађај из човековог живота. Једино право које човек поседује је да се заштити и да уради све што може да остане у животу који му је даровао Бог. Овакав став о животу као највећем дару кога имамо од Бога, али и дугу према Њему, налазимо и код Хипократа, који не само да апсолутно одбацује еутаназију него чак и захтева од лекара да се закуне да „неће никада никоме давати смртоносни лек, чак ни уколико би овај то захтевао, нити ће му саветовати да га узме.“ Преносећи Хипократову заклетву у данашње време, професор А. Спаноло наглашава да је „смисао медицинског деловања да лечи и даје живот, а не да шири смрт; смрт никада не може представљати медицинску делатност“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, у Le Scienze, бр. 88 (1996), стр. 52-53). Многи лекари широм света имају исти став као проф. Спаноло: њихово прихватање еутаназије, дакле, значило би њихов пораз и њихово укидање! Разлог оваквог става је што чак и са медицинског становишта авантура смрти није неукротива, јер човек може дати смисао и овом свом искуству. Једно истраживање Универзитетског биомедицинског кампа (Biomedical Campus) показало је да ниједан пацијент који је захтевао еутаназију, није је желео само и једноставно из жеље да умре. Ову његову жељу условљавају три разлога, који су, такође, под индиректном контролом модерног друштва: физички бол, фрустрација због слабљења његових природних сила и страх да не представља терет сродницима. Уколико би се пацијент уверио да један, или сва три од наведених проблема бива третиран са љубављу и интересовањем здравствених радника или његових сродника и пријатеља, то би имало позитиван ефекат на његову одлуку да не захтева еутаназију. Друго објашњење за позитиван став према еутаназији је веровање одређених људи да у свету не постоји ништа осим материје, да живот не поседује светост и да је нераскидиво повезан само са спољашњом лепотом и физичким и финансијским стањем. Са доминацијом, у неким модерним друштвима, оваквог, материјалистичког односа према мистерији нашег постојања на овој нашој гостољубивој планети, развија се у њима тенденција „појефтињења“ живота; живот у оваквим друштвима губи сваку вредност, чиме се отвара могућност његовог лаког уклањања или постајања предметом тортуре и експлоатације. На овом месту имам обавезу да кажем да су они који покушавају да униште хришћанске друштвене вредности и наметну нехумана схватања (логике) као што је еутаназија, истовремено наметнули (себи) и огромну одговорност према историји, зато што уништавањем ових вредности, доказаних вековима и прихваћених у свести људи као најбољим за напредак и њихову радост, људе варваризују и претварају их у једнодимензионална бића којима је „све дозвољено“. Информације које нам долазе из различитих делова света су алармантне, јер ће ове „логике“ наићи на плодно тло. У Аустралији, на пример, према Medical Journal of Australia, 30% смртних случајева у болницама догодило се након одлуке лекара да прекину терапију код пацијената у терминалној фази болести. Одговарајућа цифра за Холандију је 16%, Белгију 18% и Сједињене Америчке Државе 11%. У Холандији је 2000. године било 2123 званично регистрованих случајева еутаназије, од којих је 1893 спроведено код пацијената у терминалној фази канцера. Објашњење о разлогу прихватања еутаназије од стране холандских држављана, које је понудио проф. Арт Гкизолф гласи да је за то одговорна њихова „култура калвинистичког корена“. У истим коренима налазе се и разлози за прихватање абортуса и брака између хомосексуалаца (La Repubblica, 2. 4. 2002, стр. 12). Ово је непријатно, али је чињеница да смо, имајући почетак у фалсификованим хришћанским схватањима секуларизованих Холанђана и оних који са њима деле иста животна становишта, достигли до данашњег формалног усвајања еутаназије, која за нас не представља достојанствено решење, већ увреду и презир према светињи човековог постојања. Ипак, морам да додам да за будућност човечанства постоји нада, садржана у чињеници да већина друштава и организованих држава показује реакције на правну легализацију еутаназије. Ова чињеница је плод њиховог спознања да отварање овог уског пролаза за ефикасно спровођење смрти, олакшава планове неким безаконим интересима и ствара ноћне море друштву, у којем ће бити места само за здраве, богате и успешне људе. Јер ће, на крају, друштвено бављење ближњима само логиком и етиком, а без љубави у Христу, довести до његове дехуманизације. До данас, осим Холандије, државе у којима је дозвољена условна еутаназија (коју, као такву, по мом мишљењу није лако држати под контролом), су: Аустралија, Јапан, Немачка, Данска, Шведска, Белгија и Кина, док је у Сједиљеним Америчким Државама врховни суд омогућио свакој од држава да сама одлучи да ли ће да дозволи или не еутаназију и потпомогнуто самоубиство. Држава Орегон је, на пример, легализовала самоубиство уз помоћ фармацеутских средстава која се могу набавити у апотекама и на рецепт лекара. Калифорнија је, такође, извршила декриминализацију еутаназије, док је држава Вашингтон донела одлуку о њеној легализацији, да би после референдума из 1991. године овај закон био укинут. На овом месту бих напоменуо да је, у последњем случају, питање које се налази у директном односу са моралом друштвене заједнице добило одговор непосредно од њених чланова (народа), који су поништили одлуку делегата. У Швајцарској је примена еутаназије декриминализована у Циришком кантону; у Великој Британији судови, на које је прешла одлука о еутаназији, тешко дају такво одобрење, док је у Француској предлог закона о еутаназији, предат од стране члана француског парламента Бернара Кушнера, у парламенту наишао на озбиљну опозицију. Већина земаља је, дакле, одбила да прихвати закон о примени еутаназије. Посматрајући из ове позиције, веома сам задовољан резолуцијом Савета Европе од 26. марта прошле године, у којој је упућен позив свим државама чланицама да „одржавају апсолутну забрану уласка добровољног завршетка живота код пацијента са неизлечивим, или болестима у терминалној фази“. Такође, само неколико дана пре него што је изабран, председник Француске Жак Ширак, је дао изјаву да не види позитивне стране еутаназије, али да се залаже за истраживања о медицинским методама које ће олакшати последње дане пацијентима у терминалном стадијуму (La Croix, 16. 4. 2002, стр. 8). Проблем који се недавно појавио углавном у Холандији, где се, рекли смо, већ примењује закон о еутаназији, јесте ко ће одредити да је бол за пацијента „неподношљив и неизлечив“. Управо је председник Холандске краљевске медицинске асоцијације Руд Хагенув пре неколико дана признао да је „дефинисање границе (бола) и даље тешко и да се непрестано налазимо у фази истраживања“ (La Croix, 3. 4. 2002, стр. 4). Такође је и недавни случај пред холандским правосуђем показао управо збуњеност и неспособност холандског друштва да одреди границе које ће дозволити примену еутаназије. У Амстердаму је, дакле, Апелациони суд донео осуђујућу пресуду лекару који је спровео еутаназију над бившим сенатором Ентваром Бронгкесманом, јер је овај, како је лекар у својој одбрани навео, „остарио“, био „у болу“ и био „уморан од живота“. Лекар је осуђен јер његови наводи нису могли бити доказани. Такође, поменути председник Холандске краљевске медицинске асоцијације је признао да чак и данас, када се развојем науке непрестано побољшава и лечење бола, није лако утврдити када је бол за пацијента постао неподношљив. Када се ово узме у обзир, требало би да поздравимо и благословимо напоре оних лекара који се труде да различитим терапијским средствима пацијентима помогну у ослобађању од бола у терминалном стадијуму њиховог живота, и на тај начин, онима који подржавају еутаназију, понуде научни и људски одговор. При том, не бих желео да заборавим да споменем љубав и емоционалну подршку медицинског особља, породице и пријатеља, која представља незаменљив елемент подршке пацијентима у лечењу бола. Од тренутка примене закона о еутаназији у државама које су је прихватиле, јавили су се нежељени ефекти и проблеми и у другим државама (које нису дозволиле еутаназију), од којих је најупечатљивију такозвани „маркетинг смрти“, односно организовање еутаназије као услужне делатности, где су муштерије пацијенти који желе еутаназију, или сродници и старатељи у случајевима њеног спровођења против пацијентове воље и сагласности. Италијанско правосуђе је, у априлу прошле године, започело истрагу због притужби да постоји илегална мрежа, која се бави пружањем помоћи сродницима и наследницима богатих пацијената, који имају жељу да их се отарасе, како би што пре добили очекивано наследство. Тако пацијенте преносе у Холандију или Швајцарску и „легално“ над њима спроводе еутаназију. Према истрази која је у току, накнада за овакву илегалну акцију, која се назива „олакшавање“, креће се у распону од 3.600–5.100 евра. Ваша високопреосвештенства, поштоване еминенције, уважена господо професори, браћо и сестре, заиста је изванредна случајност да се овај научни симпосион одржава у току васкршњег периода, у коме славимо „тродневно Христово Васкрсење, које нам је донело живот вечни. Јер Богородица Марија, невенчана Дева, није окусила девичанске болове, већ је вољом Божијом и благодаћу Духа Светога родила Створитеља векова, од Бога Бога Слова; тако је и земља ослобођена од болова смрти, из своје утробе, када је Он то наредио, ослободила Цара јеврејскога, зато што није могла да задржи у себи тело које доноси бесмртност“ (Св. Григорије Ниски, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, стр. 252). За нас хришћане не постоји никаква дилема у односу на обавезу да се уз дужно поштовање односимо према нашем телу, од његовог стварања до његове природне смрти, јер је, како нас учи апостол Павле, „тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога“ (1Кор. 6, 19). И управо због тога што тело представља храм Божији у коме се налази Дух Свети, „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1Кор. 3, 17). И због тога што се још у овом телу обезбеђују слава и бесмртност након његовог васкрсења, по речима које нам је упутио апостол Павле, „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8, 11). Велики отац Цркве Св. Григорије Ниски учи нас управо о оживотворавању наших тела у дану општег Васкрсења и о њиховој бесконачној вредности. Тако је на постављена питања да ли ће, на пример, преминули млади људи у вечности живети са физичким недостацима које су имали током свог живота, било урођеним или стеченим, и да ли ће старци васкрснути са слабим и увелим телима која су имали у најслабијим годинама свог живота, или болесници са неизлечивим болестима у последњим и предсмртним стањима, Св. Григорије из Нисе дао одговор уверавајући нас да ће сваки човек, без обзира на ситуацију у којој је умро, бити нешто налик пшеничном класу. Када га, дакле, сушимо пламеном греха и претрпљеним искушењима на земљи, и када га земља узме и раствори кроз смрт, у пролеће нашег васкрсења, голо зрно нашег тела ће поново постати клас, висок, богат и усправан, који ће се простирати на небеским висинама и бити китњасто украшен, и имати друге богодоличне особине, и сви ћемо бити са прворођеном лепотом Адама од пре пада. Такође, свети отац нас учи и о светости нашег тела, учењем које мора оставити снажан утисак чак и на најсавременијег научника, специјалисту из области генетског инжењеринга, да се душа у телу не налази на једном одређеном месту, већ да је присутна у свим његовим деловима и на тај начин се налази у сваком од њих, односно у свакој ћелији појединачно. Са којим, онда, правом интервенишемо у животима наших ближњих, створених по икони и подобију Божијем, уништавајући и рушећи храм који је Он изградио? И у древном спису Дидахи – учење дванаесторице апостола, налазимо идентичну идеју о поштовању људског тела. У другој заповести поменутог списа је истакнуто да је забрањено да се човеку одузме живот у било ком облику и стању: „Друго правило учи: Не убиј, не чини прељубе, не развраћују децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди.“ Такође, нешто даље у Дидахију се наводи да су пут смрти и губитка својих душа изабрали они који су, поред свега другог, „убице деце или убице Божијих створења“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, изд. Οικ. Παπαδημητρίου, стр. 10 и даље). Стога је очигледно да за нас хришћане убиство, абортус, чедоморство, такође и еутаназија, представљају веома тежак грех. Закључак Назив мог данашњег излагање је „Црква и проблем еутаназије“. Наравно, један хришћанин са овим нема никаквих проблема, јер не прихвата еутаназију. Овај проблем, међутим, има друштво које допушта да се деградира, по превасходству Божије створење, посматрајући га као свеукупност његових ћелија, случајно пронађеним на одређеној планети и случајно повезаним како би обављале своје функције. Овакво друштво се претвара у немилосрдну власт и заинтересовано је искључиво за здраве и снажне јединке, док све остале води у правцу, наводно, достојанствене смрти. Ми хришћани проповедамо љубав и поштовање према сваком човеку, без обзира на његов пол, расу или веру, од тренутка његовог зачећа па све до последњег тренутка његовог живота. За нас је фетус човек, као што је то и осуђеник на смрт. Желео бих да посаветујем оне који подржавају еутаназију да не затварају очи. Од тренутка када се роди, човек живи своју смрт: када изгуби драгу особу, када је болестан, када му се промени тело због напредовања старости. И само човек који у Христу побеђује грех превазилази смрт. Ово је реалност. У свету без Христа смрт представља потресну и трансцендентну реалност. Без Христа се човек, иако теоријски подржава, у пракси нехумано унижава. Деградирана је, такође, и заједница било какве регулације да доноси о људским правима и грађанским слободама. Надам се да ће ово бити узето у обзир приликом израде Устава Европске уније 21. века. Ми хришћани, увек и свима проповедамо Христа, распетог и васкрслог за спасење сваког човека, проповедамо да су наши животи у Његовим рукама, да смо заинтересовани за све што нам се догађа, али да немамо право да исправљамо Божији план. За нас, дакле, еутаназија представља декадентни друштвени феномен, повреду, а никако подршку човековом достојанству. И, заједно са блаженопочившим старцем Јустином Поповићем, исповедамо да је Васкрсли Господ све у свему: Он је оно што је Лепо, Добро, Истинито, Нежно, Радосно, Божанско, Мудро, Вечно. Он је сва наша Љубав, сва наша Истина, сва наша Радост, сво наше Добро, читав наш Живот, вечни живот у свој божанској бесконачности и безвремености. Па стога, увек изнова и непрестано и безброј пута кличемо: Христос Васкрсе! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, изд. Παπαδημητρίου, стр. 48­-49). Хвала вам што сте ме саслушали! И још једном: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Бог нека је увек са вама! Извор: Теологија.нет
  16. Патријарх Теофило III, предстојатељ Јерусалимске Православне Цркве, састао се 16. маја 2019. с делегацијом Империторског православног друштва у Палестини, која је приспела у Јерусалим да учествује на првом међународном семинару регионалних и страних подворја, семинару посвећеном 200-годишњици дипломатског руског присуства на Блиском истоку. У свом поздравном обраћању, чији је текст објављен на званичном сајту Јерусалимске Патријаршије, Патријарх је казао колико цени ове семинаре “у време када је наше хришћанско сведочење толико важно ради подршке хришћанском присуству у Светој Земљи и Блиском истоку. “Он је нагласио да је Јерусалимски патријарх промовише и важан међуверски дијалог“. „Јерусалимска Црква, мати свих Цркава, гарант је јединства Православне Цркве“, рекао је патријарх Теофил. „Посебно признајемо улогу коју је Руска Православна Црква одиграла кроз векове, а посебно током османског периода, у политичкој, дипломатској и финансијској подршци Јерусалимској Цркви.“ Патријарх Теофил је такође приметио да је било тешких времена која су искушавала односе између Цркава у Јерусалиму и Русији. „Морамо се учити од тих односа и радити на јачању нашег православног јединства“. “Морамо се учити из прошлости. Морамо увек говорити и деловати на начин који подржава живот и мисију Јерусалимске Патријаршије у овом региону. Ми смо Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква, и налазимо се под моралном и духовном обавезом да сведочимо да Православна Црква у Светој Земљи и на Блиском истоку почива на непоколебивој основи нашег православног јединства,“ закључио је предстојатељ Јерусалимске Цркве. Присетимо се да је на братском састанку одржаном пре неколико дана с митрополитом Онуфријем, првојерархом Украјинске Православне Цркве, патријарх јерусалимски Теофил III изразио подршку Украјинској Православној Цркви (Московске Патријаршије) и њеним верницима у Украјини. Извор: Orthodoxie.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  17. Српска православна црква у Црној Гори „ужива нелегитимне привилегије" и убира приходе од давно „узурпиране имовине". Ово је став црногорске владе на коме почива темељна идеја новог Закона о верским заједницама. Тим трагом Нацрт закона сугерише развлашћивање Српске православне цркве и својеврсну национализацију њене имовине. Спровођење овог плана подгоричка влада доживљава као историјску ствар која ће до краја утемељити културни и грађански идентитет Црне Горе. Постоји, такође, уверење да је коначно пронађен „правни начин" да се релативизује духовна јурисдикција Српске православне цркве у Црној Гори, а потом спута и њен јавни и политички утицај. Отпор Црногорско-приморске митрополије, међутим, није ништа мањи него у ранијим споровима са државом Црном Гором. Нацрт закона је тренутно у Венецијанској комисији, а до краја јуна требало би да се нађе у скупштинској процедури. Тим поводом о историјским узроцима, пореклу и могућем исходу сукоба Српске православне цркве и савремене црногорске државе за Речено и прећутано говоре историчар др Александар Раковић, стручњак за црквено право др Далибор Ђукић и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић. Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  18. Руска православна црква у Аустрији радује се рукоположењу новог свештеника. Наиме, архиепископ Антониje (Севрјук) рукоположио је 22. маја 2019. ђакона Георгија Рјашка за свештеника у Саборнојцркви Светог Николаја у Бечу. Рјашко је рођен 1992. године у западној Украјини, а богословске студије завршио је у Кијеву, а од 2013. једном делом у Бечу. Године 2017. рукоположио га је за ђакона тадашњи аустријски епископ Тихон (Зајцев) у Бечу. Нови свештеник ће пастирствовати у Аустрији. Тренутно при саборној цркви св. Николаја служи девет свештеника и три ђакона. Настојатељ Саборне цркве је протојереј Владимир Тисхук. Сматра се да је број руских православних верника у Аустрији око 40.000. Заједницу чине верници различитих националности, који углавном живе у Бечу. Епархија Руске православне епархије је основана 1962. године и званично призната 2013. године. Седиште епископа је Николајевска Саборна црква у трећем округу у Бечу. Друге правно признате руске православне парохије налазе се у Грацу и Линцу. Епархија је под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Од краја 2017. епископ Антоније (Севрјук) је епархијски архијереј Аустрије. Још једна руска православна црква постоји у Салцбургу. Она не припада Епархија бечкој и аустријској Московске Патријаршије, већ Епархији берлинској и немачкој Руске православне заграничне Цркве. У Бечу је 17. маја 2019.г. одржано свечано отварање Музичке школе "Сергеј Васиљевич Рахмањинов" при Руској православној саборној цркви Св. Николаја. Сама школа постоји од 2017. године, али до сада није имала редовне просторије. Сада су оне закупљене у Маркхофгасеу у трећем округу Беча. Осветио их је архиепископ Антоније; чину су присуствовали представници Руске и Белоруске амбасаде. Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ)
  19. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019)
  20. Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом Милош Ковић (Извор: ИН4С) Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља. Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи. После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“. Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама? У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству. Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“ Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају. Наслов и опрема: Стање ствари (Политика, 21. 5. 2019) View full Странице
  21. Свештенство Покровске цркве предвођено старешином цркве протојерејем-ставрофором Зораном Јаковљевићем служило је Свету Литургију у Недељу раслабљеног 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве. Поред певнице, појао је Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, а сабрао се велики број верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је говорио о јеванђељском одељку у којем човек оздравља након 38 година страдања и боловања захваљујући Господу. „Страшна сила људског егоизма огледа се у речима раслабљеног – немам човека!“, каже отац Невен Лукић који додаје да Господ човеков живот прихвата као свој, човеково страдање као своје и жртву и моћ да оздрави и помогне сваком човеку који жели да оздрави. У наставкуи проповеди отац Невен је рекао да је Црква Христова Бања Витезда у којој су се догодила безбројна исцељења. „Заблагодаримо Господу који нас из сваке узетости подиже“, закључио је отац Невен. Извор: Радио Источник
  22. Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије. Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа. – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер. Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града. С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили. – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији. Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње. Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике. Извор: Архео-аматери.рс
  23. „Прегаоцу Бог даје махове“, цитира Његоша Епископ буеносајрески Кирило говорећи о мисији најмлађе епархије СПЦ, која се налази у Јужној Америци. Српска православна црква слави ове године велики јубилеј, осам векова аутокефалности, а њена најмлађа епархија, буеносајреска, пуни осам година. Основана одлуком Светог архијерејског сабора 2011, Епархија буеносајреска, са седиштем у Аргентини, данас има своје парохије у Бразилу, Венецуели, Чилеу, Еквадору, Перуу, Колумбији, Гватемали, Салвадору, Костарики, Доминиканској Републици и Панами. Свог првог епископа добила је у септембру прошле године. То је владика Кирило (Бојовић), пре замонашења математичар и асистент на подгоричком Природно-математичком факултету. Био је викарни епископ диоклијски пре него што је изабран да управља Епархијом буеносајреском. – Дошао сам овде по послушању, пре свега мом духовном оцу Митрополиту Амфилохију, а затим Светом архијерејском сабору наше Цркве. Нисам знао ни шпански језик, који је овде неопходан, нити сам имао неку посебну мисијску обуку. Зато је за мене све што сам овде срео велики изазов, као да сам се обрео на некој другој планети. Посебно је тешко што су парохије удаљене једна од друге стотинама и хиљадама километара и што мора много да се путује, нарочито авионима, од којих имам неку урођену трему, тако да све време лета проведем у молитви, нарочито понављам Тропар часном крсту, јер авион има облик крста. Велика је част, али и обавеза и одговорност, бити први епископ Српске православне цркве у Јужној Америци – истиче у разговору за „Политику“ владика Кирило. Примарни задатак мисије Српске цркве у Јужној Америци, према његовим речима, јесте враћање вери људи српског или другог православног порекла са територије бивше Југославије: да нађемо, како додаје, изгубљене овце „дома Израиљевог“. – Због дугорочног нередовног стања у нашем народу на овом делу америчког континента, осећа се раслабљеност за црквени живот и за било коју акцију којој је циљ обнова вере, културе, језика, историјског памћења нашег народа. У том смислу основни наш задатак у овој етапи наше мисије је обнова и очување православне вере и духовног живота – каже владика Кирило. Епархија има добру сарадњу са свим православним помесним црквама које су присутне у Јужној Америци, али и са католичком и протестантским црквама. Отворена је и за Јужноамериканце који желе да приме православље и у својим редовима, међу свештеницима и верницима, има и локално становништво. Тако су у Бразилу, Еквадору, Гватемали, Колумбији и Костарики парохије и манастири састављени искључиво од месног становништва. – У Аргентини и Венецуели углавном су верници нашег порекла, од којих има доста људи који потичу из мешовитих бракова. Наши људи су се углавном успешно интегрисали у друштво, многи су угледни доктори, професори или политички радници. Ђорђе Капитанић, пореклом са севера Црне Горе, био је у једном тренутку и председник владе Аргентине – каже Епископ буеносајрески. У најмлађој епархији Српске цркве недавно је освештан нови храм посвећен Светом Јовану Златоустом у Каруару у Бразилу. Цркву је заједно са Епископом Кирилом освештао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. – Тако је наша Црква на свој 800. рођендан освојила и најудаљеније западне просторе земљиног шара под сазвежђем Јужни крст. Градимо и Храм Свете Тројице на северу Аргентине у граду Ресистенцији, где је највише људи нашег порекла, има их десетине хиљада. Планирамо изградњу још неколико храмова, али наравно да ће све то зависити и од финансијских средстава. Али, како каже тајновидац Његош, „прегаоцу Бог даје махове“ – напомиње владика Кирило. Свештеници Епархије буеносајреске протеклих месеци деле тешку судбину становништва Венецуеле. Архимандрит Евстатије Аздејковић и свештеник Павле, Венецуеланац, редовно извештавају владику Кирила о тешкој ситуацији. – Један део, нажалост, налази спас у бекству у друге државе Јужне или Северне Америке. Онај део који је остао Црква покушава да окупи и утеши, да му помогне колико је Бог дао снаге и средстава. И поред свега тога, њих двојица тамо успевају да служе свете литургије, да крштавају и венчавају, да опоју упокојене и да помогну старе, болесне, и сиромашне – каже владика Кирило. Јован Златоусти и сузе оца Жаира Наш свештеник Жаиро, Бразилац и бивши протестант, обратио се дубински у православну веру читајући беседе Светог Јована Златоуста и постао православни свештеник, којег је рукоположио Митрополит Амфилохије, прича владика Кирило. – Кад је дошао у Црну Гору приликом рукоположења, причао нам је он, једино му је остала сумња у вези са моштима светих. Међутим, према његовом казивању, у тренутку када се приклонио кивоту преподобног Симеона Дајбабског у манастиру у Подгорици у њему се све унутра ускомешало и духовно и физички и он је читав дан остао поред кивота светитеља са покајним плачем. Тим сузама је очистио и ту последњу сумњу. Из те његове вере никао је и Храм Светом Јовану Златоусту са параклисом преподобном Симеону у градићу Каруару на северу Бразила – наводи Епископ буеносајрески г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. У недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја 2019. године, када наша Црква прославља великог Божијег угодника Светог Василија Острошког, у Саборном храму Васкрсења Христовог одслужена је Света литургија. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом литургијом началствовао је протојереј Младин Кнежевић, уз саслужење протојереја-ставрофора: Драгана Митровића, као и протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Бранка Вујачића. У славу и у част Божију и у славу и част Светог оца нашег Василија, током Свете литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин који се у првом дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на свете личности кроз историју Цркве, које су показале и храбост и тврду вјеру: ,,Драга браћо и сестре и дјецо, ове недјеље, друге по празнику Васкрсења, увијек се сјећамо оних светих личности, које су учествовале у догађају распећа Христовога и у васкрсењу Његовог. То су личности које су показале вјеру и храброст да буду са Господом у оним данима Његовог страдања, понижења, пљувања, шибања, распећа на крсту и погребења. Као и оних личности које су вијест о Васкрсењу прве објавиле. То су били људи чистога образа и чистога срца, који се нису постидјели вјере Христове и вјере у Христа.“ Отац Мирчета се у даљем обраћању фокусирао на саму димензију личности Светог Василија Острошког, који је по његовим ријечима приближио на најбољи начин истину Христовог Васкрсења, будући да је он као ниједан други Свети Божији човјек близак нашим срцима: ,,Овај дан је за нас такође празничан зато што славимо свједока Христовог распећа и Васкрсења из нашег рода, из нашег народа. Славимо онога који је као ниједан други свети Божији човјек близак нашим срцима. Славимо онога који вјековима свједочи истину Васкрсења Христовог како нашем народу, тако и свим људима који Христа траже и у њега вјерују и који нам је истину Христовог Васкрсења тако приближио. Тако нам је учинио опипљивом, тако нам је учинио видљивом, тако нам је учинио блиском. Чак толико да кад поменемо име и спомен светога оца Василија, скоро да нема душе хришћанске а да се не радује и да нема срца хришћанскога да од радости не поскакује. А зашто? Зато што зна да је то прави Божији човјек.“ Нагласио је да се служење Христу Светог Василија Острошкога никада није завршило, него се у вјечност прелило. „А прелило се зато што је његово служење Христу било истинито, зато што је то служење Христу било исправно, зато што је то било служење Христу, свим бићем његовим и зато га је Христос учинио својим братом и својим пријатељем и најбољим свједоком да Бог ходи овом земљом.“ Отац Мирчета је подсјетио да Свети Василије није само нама роду његовом посвједочио ту и такву истину Васкрсења, већ је посвједочио свим народима: ,,Свети Василије који је из нашег рода, из нашега народа српскога, посвједочио је истину Христову у свим народима, посвједочио је и свједочи да је Христос спаситељ свих људи и да је наше само да будемо Његови.“ Он је даље образложио да Свети Василије Острошки јесте најбољи свједок тога да свако од нас и може и треба да буде човјек попут њега, а то није само пука алегорија, нити апстракција нити пак тероија, већ то припада свима који желе за извора воде живе да захвате и потруде се: „Свети Василије и јесте свједок тога да сваки од нас може бити и треба да буде свети Божији човјек и да је то могуће, да то није нека теорија која је намијењена само неким појединим људима, неким издвојеним људима, или, неким надљудима, него да је тај живот намијењен и могућ и доступан свакоме, само ако са тог извора воде живе жели да захвати и труди се да захвати. А тај извор је Црква Божија, Црква православна, препуна благодати, милости, истине и љубави Божије. Свети Василије нам поручује: Идите у Цркву Христову, сабирајте се у њој јер Црква Христова је стуб и тврђава истине. А како се милост Светог Василија шири на све стране овога свијета, тако и ми овдје у Подгорици желимо као што знате да имамо његов храм. Већ сигурно десет година и више тражимо и желимо да се сагради његов храм на Конику, дакле овдје у нашој Подгорици“,истакао је отац Мирчета. Он је замолио сав вјерни народ и све људе добре воље, да се сви заједно помолимо за то да се милост и љубав рашире међу нама још више и присније, те да би уз Светог Василија и храм његов на Конику и ми оздрављали, а самим тим и све око нас. ,,Па вас зато молим да се за то сви помолимо, да се његов дом и овдје устроји, да би се милост и љубав његова ширила међу нама још више, још присније и да би учећи се од Светог Василија и ми оздрављали, бивали што бољи, и живјели у миру и љубави и у Божијем благослову. Зато се помолите за то. Онај ко није за то, затворио се за истину, затворио се за правду, затворио се за љубав, затворио се за то да свјетлост Божија долази међу људе. А коме може бити лоше од свјетлости Божије? Коме може бити лоше од милости Божије? Никоме! Само може бити добро и благослов и на људе и на породицу и омладину и на природу која нас окружује – дакле на творевину. Од милости и благодати Божије, свако има добро, зато онај који је против тога, он не мисли добро ни себи ни онима око себе„, поручио је протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Create New...