Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ципин:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Почетком јесени у Бриселу, који је у медијима чврсто стекао титулу престонице Европе, одржан је „сајам деце“ – не дечјих играчака или дечје одеће, већ распродаја саме деце, истина била је то трговина будућим уговорима. Продавана су још нерођена деца: наручивана су по објављеном ценовнику у којем су наведени облик очију, боја косе, облик носа и други параметри живе робе са ценама по квалитету. Цене су се кретале од 95 до 160 хиљада долара: скупље од аутомобила марке „мерцедес“, али јефтиније од чистокрвних арапских пастува. Роба је наручивана од услужних дама – такозваних сурогатних мајки: сајам је обављен у виду изнајмљивања репродуктивног апарата. Међутим, како обично кажу у рекламним спотовима, то није све. Организатори сајма су свој „пир у доба куге“ назвали сајмом “Men having babies” („Мушкарци који имају децу.“) Продаја живе робе је намењена купцима ретке, и како се на Западу обично сматра, врло драгоцене расе, попут животиња из „Црвене књиге“- расе, чије размножавање представља једну од главних брига цивилизованог света – на истополне породице с тим да оне, вероватно, купљену децу васпитају тако да буду достојна да учествују у њиховом облику срећног породичног живота. Продаја деце није нова ствар, у прошлости се вршила у робовласничким државама: у фараонском Египту, у Вавилону, у античкој Грчкој, у Сједињеним Америчким Државама. Ипак, у Римском царству је продаја деце која су рођена слободна била забрањена, без обзира на то што је ропство тамо било озакоњено. Али древни робовласници у вештини маркетинга не могу да се пореде са савременим продавцима и купцима живе робе лишеним застарелих предрасуда. Историја се не креће правом линијом, као што су замишљали простодушни напредњаци, већ пре ће бити циклично, по кругу, њен точак може да се котрља и напред и назад, и неке појаве из прошлости се реанимирају, премда у другачијем руху. Продаја живе робе данас на Западу постаје свакодневица: сајмови “Men having babies” су у најскоријој будућности планирани у Њујорку, Сан Франциску и Чикагу. Кад су у Русији 1980-их година неки жудели за увођењем код нас „општеевропских“ вредности и „западних стандарда људских права“, чак ни сањари чија је машта била способна на најбујније фантазије, нису досезали до домишљатости генератора ових вредности, нису могли да замисле да ће једно од обавезних и приоритетних људских права бити право истополног пара, који по природи ствари није у стању да се размножава, бити да купује децу по ценовнику. Као што је познато, почетком ХХ века немачки мислилац Освалд Шпенглер је написао историозофски рад „Untergang des Abendlandes“ који је на руском изашао под називом „Залазак Европе“. Словенофили су у Русији много пре Шпенглера говорили о труљењу Запада. Ова метафора потиче од С. П. Шевирјова. Западњаци, почевши од В. Г. Бјелинског, који су осећали екстазу – једни од устава и скупштине (адекватан превод назива ове установе на руски биће „причаоница“), други и темпераментнији – од фењера који су се користили као вешала и од проналаска инжењера Гиљота који их је заменио – користили су мим о трулом Западу само у ироничном смислу. Међутим, он је постао посебно омиљен у последњим деценијама совјетске епохе. Ова изрека се у средини истомишљеника користила као „лакмус-папир“ за препознавање „свој – туђи“. „Запад трули,“ – у то време је говорио совјетски грађанин склон слободоумљу, који је патио због недостатка жваке и кока коле на домаћим киосцима и њиховог постојања на страним киосцима, што је значило: европским и америчким. С посебним шиком су се на ту тему шалили у такозваној номенклатури која је с времена на време ради пропаганде социјалистичког живота одлазила у иностранство, а под иностранством су се подразумевали искључиво западна Европа и Северна Америка, при чему се очигледно сматрало да је постојање Кине, Индије и Африке или феномен у виду авети или само пролазни неспоразум. Миришући мирисе робе у домовини и у иностранству совјетске велможе које су имале прилике да путују сматрале су да Запад мирише, а отаџбина у којој су заузимали солидне дужности разног калибра, смрди. Резимирајући своје утиске из иностранства, у жару префињене оштроумности су говорили: „Запад трули.“ У ствари, на Западу су научили да вешто пакују робу и да јој чак придају жељени мирис. Ипак, сајам деце која се рађају ради забаве хомосексуалних парова, се осећа, смрди. Људи огрубелог укуса сматрају да је управо ово парфем трулежи. Перспектива заласка Запада коју је предсказао О. Шпенглер, открива се и кроз изумирање западне популације због потискивања ретроградних разнополних породица истополним паровима – са временом неће имати ко да рађа сурогатне мајке. Неко ће рећи да је то дуготрајан процес. Вероватно је дуготрајан, али има маса околности у савременом свету које могу радикално да га убрзају. Да ли сви на Западу ликују због тријумфалног напретка у еволуцији најновијих вредности? Разуме се, не сви, чак и не већина, која ни тамо не стиже авангарду. И у Европи, и у Новом свету је остало још много, да кажемо савременим жаргоном „заосталих“ који нису у стању да схвате овакво ликовање. Не само то, и тамо постоји „елемент“ који је спреман да пружи отпор прогресу који надолази. У сваком случају, таква расположења се могу запазити у религиозној средини која је привржена сасвим другим вредностима, које је ареопаг законодаваца етичке моде прогласио за застареле и опасне. То су и хришћани, и муслимани, и носиоци хуманистичких идеја у њиховој традиционалној амбалажи, које је сада проглашено за ретроградно, који се не мире с трговином робљем, чак и ако је улог срећа истополних парова. За то да муслимани одбацују вредности „цивилизованог“ света постоје упечатљива – па чак и претерано упечатљива – сведочанства. Али на Западу још увек има више хришћана него муслимана. Негативан став Руске Православне Цркве о сурогатном материнству и истополним браковима је добро познат. Овај став деле и православци који припадају другим Помесним Црквама, а ако га неко не дели, логично се поставља питање да ли се може сматрати православцем, и уопште хришћанином онај ко лако одбацује учење апостола Павла о томе да „мужеложници... неће наследити Царство Божје“ (1 Кор. 6: 9-10). Међутим, православци у западној Европи и Северној Америци чине мањину. Протестантске конфесије се у својим званичним декларацијама, осим тврдоглавих „фундаменталиста“ труде да не заостану за напретком у његовим разним правцима, укључујући и онај која је довео Запад до озлоглашеног бриселског сајма. А шта је с Католичком црквом, којој припада преко милијарду хришћана на свим континентима? У званичним изјавама Ватиканске курије нема директног одобравања трговине децом и истополне љубави, а још мање истополних „бракова“, значи, остаје нам нада да у Католичкој цркви у ближој перспективи неће венчавати младожење са младожењама и младе с младама. У књизи „На небу и на земљи“ папа Фрања је законе „који изједначавају“ хомосексуалне односе с браком назвао „антрополошком регресијом“. Другим речима, констатовао је да се одвија процес дехуманизације, рашчовечавања човека. Међутим, на размишљање наводе неке његове друге изјаве на ову тему, тим пре што их многи савесни католици доживљавају као непогрешиву истину. У разговору с новинарима који је одржан 2013. године у авиону на повратку из Бразила у Рим папа је, признавши хомосексуалне односе грешнима, истовремено рекао: „Ако је човек геј и има добру вољу и тежи ка Богу, ко сам ја да му судим?“ У овим речима нема ни директног, ни индиректног одобравања содомије. Оне се по жељи, с једне стране могу интерпретирати као поштовање Христове заповести: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7: 1), а с друге, као илустрација мисли апостола Павла о разним усмерењима људских помисли: „Добро које желим, не чиним, а зло које не желим, чиним“ (Рим. 7: 19) – ето, као и други грешници, и содомити могу, остајући у греху, да теже ка добру. Вероватно да могу. Али остаје непобитна чињеница: ни из далека нису сви католици папине речи схватили у повољном смислу. Не упуштајући се у егзегетске нијансе могли су закључити да папа не сматра да је могуће осуђивати, не само грешнике – његови претходници су лако осуђивали лично и одређене људе, између осталог, на вечне паклене муке, - већ и сам грех: јер у овом интервјуу није разматрано девијантно понашање конкретне особе, већ се радило о самом овом феномену. Једни – и то су новинарска рептилска братија, која опслужује творце „врлог, новог света“ – похвалили су папу због ових његових речи, а други – и њих има много више – били су огорчени, па чак и шокирани, једноставни речено: ужаснути. У Италији су на захтев страшног и моћног ЕСЉП (Европског суда за људска права) легализовани истополни грађански савези, истина, још увек не бракови: државна власт земље је узела у обзир солидарне наступе католика и некатолика против иницијативе да се содомитски савези по правима изједначе с брачним савезима. Папа Фрања је тада изразио задовољство због постигнутог компромиса, али се притом заложио за заштиту грађанских права содомита и против њихове наводне дискриминације. Папин став се може схватити на следећи начин: он је задовољан због тога што је по цену мањег зла – легализације истополних грађанских савеза – избегнуто веће зло – потпуно изједначавање содомитских савеза с браком по правима. Жан-Франсоа Тири, руководилац католичког културног центра „Покровска капија“ у Москви на следећи начин је прокоментарисао понтификове речи: „Речи папе Фрање о легализацији истополних бракова нису из званичног документа цркве... За Католичку цркву и за папу није могуће да благослове хомосексуални савез. И управо због тога што црква не може да прихвати и да благослови такав савез, она се слаже с тим да се о таквим људима побрине држава. Да имају могућност, као обичне породице, да плаћају мањи порез, да се брину једни о другима, да долазе у болницу. Наравно, све што је папа рекао имаће одјека. Међутим, мислим да нико неће укинути Библију и тврдње Библије о хомосексуалности.“ Можда тако и треба схватити изјаве понтифика о овој пикантној теми. Ипак, њихов негативан ефекат, или „резонанс“, по речима Ж-П. Тирија, папа, који по дужности мора бити мудар, је морао предвидети. Шта наводи курију на тако ризичне изјаве? Можда скандали повезани с педофилијом у средини католичког клира. Нема сумње у то да су се десиле неке криминалне чињенице око којих се у медијима дигла велика прашина. Оне су потврђене и судским пресудама, и што је подједнако убедљиво „признањем“, али је очигледно и да се води организовани и контролисани прогон католичког клира. Новине, телевизија и интернет сугеришу публици да је типични католички свештеник, прелат и кардинал – педофил. Приликом упознавања са садржајем сличних публикација стиче се утисак да њихови аутори од католичког клира захтевају да начини вешти акробатски покрет, својеврсни салто мортале – да се званично јавно покаје за сопствену педофилију и да одмах званично одобри педерастију у савременом уобичајеном значењу ове речи, иако су у недавној прошлости ове речи, у складу с њиховом етимолошком логиком, биле синоними. А како заправо стоје ствари са правим и лажним костурима у католичким ормарима? По папином признању, до 2 процента клирика, епископа и кардинала су педофили. По процени разобличитеља са стране, таквих изопачењака у католичком клиру има до 6 процената. Ипак ћемо се држати папине процене, премда се догма о његовој непогрешивости не односи и на непогрешивост калкулација. Као што је познато, нема жита без кукоља и у сваком стаду има понека шугава овца. Међутим, и 2% наказа и не шугавих оваца, већ чобана, пастира, је много. Вероватно би проценат био мањи да није обавезног целибата клира, иако наравно, ни његово одсуство није гаранција непорочности. Ипак, ако се ово примени на новинарску братију која шиба католички клир, умесно је сетити се пословице: боље је да ћутиш, јер си још гори. Глобални проблем се не састоји у греховима кардинала, епископа и клирика, већ у малодушном прилагођавању, у конформизму, грубо речено – у тежњи да се плива низводно. Овакву спремност за угађање духу овог века нису имали православни епископи Рима: светитељи Лав Велики и Мартин Исповедник су се усуђивали да говоре против воље императора. Међутим, и католичке папе су биле у стању да пруже отпор притиску: сетимо се само непоколебљивости познатог „ватиканског заробљеника“ Пија IX. Двосмислене изјаве поводом легализације грађанских савеза содомита представљају логичне кораке на путу такозваног aggiornamento – реч која се тешко преводи с италијанског, отприлике значи „осавремењивање“ или „обнављање“. Католичка црква је овим путем кренула на II Ватиканском сабору. „Ађорнаменто“ има блиску паралелу у историји Руске Православне Цркве: то је обновљенчество, притом се не ради толико о расколу с таквим називом који су специјалне службе изазвале 1922. године, колико о правцу црквене мисли који је пре Револуције утемељио „Савез за црквену обнову“. Обраћајући се свету хришћански пастири су позвани да говоре тако да их свет чује, а то значи да говоре на језику који је разумљив савременом друштву, али овакав приступ ни за јоту не даје право на компромис с духом овога света који противречи јеванђељском учењу. Данас сервилност међу хришћанима није опростива чак ни у оној мери у којој је могла бити подношљива у прошлости, кад су се чинили кораци који противрече савести да би се испуниле жеље „властодржаца“, заоденутих у јавна овлашћења власти, зато што се данас не угађа моћним владарима којих на Западу више нема, већ анонимној закулиси која своју, вољу, свој диктат намеће и владама, и грађанима, и верским заједницама. Овакав притисак анонимне закулисе садржи очигледне знаке узурпације власти, тако да попуштати пред њим значи деловати противправно. Адекватан одговор на акције усмерене на изазивање „антрополошке регресије“ треба да буде бескомпромисно сведочење о хришћанском учењу о човековој природи, о породици, о добру и злу. „Ви сте со земљи, – рекао је Господ. – Ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5: 13). Данас ове Спаситељеве речи звуче као звоно за узбуну. Извор: Православие.ру
  2. У историји Свете Софије од милион и по година наступила је нова епохална промена. У далекој прошлости њено претварање из православног храма у џамију подударило се с почетком новог времена: од разних варијанти хронолошке границе између средњег века и новог доба најубедљивија и скоро општеприхваћена је 1453. година, кад је пао Цариград који су освојиле Османлије. Главни град православне империје постао је резиденција османлијског султана Мехмеда Освајача. Он је Саборну цркву Цариградске патријаршије претворио у џамију. По вољи оснивача Републике Турске Кемала Ататурка, Света Софија је постала музеј, а сад је декретом турског председника Е. Ердогана још једном променила статус – поново је претворена у џамију. Многобројни протести против овог акта који је планиран пре неколико година и који је био јавно обећан нису имали жељени ефекат, Анкара их је игнорисала. Православни свет, хришћани разних конфесија и културна заједница су га примили са жалошћу. Православним Русима Света Софија је посебно драга – и због тога што су у њу дошли изасланици великог кнеза Русије равноапостолног Владимира, због њихове приче о ономе што су видели и шта су доживели боравећи у овом храму: „Не знамо јесмо ли се налазили на небу или на земљи, зато што на земљи нема таквог обличја и лепоте, и нисмо у стању да их опишемо; знамо само да тамо с људима обитава Бог,“ – послужиле су кнезу као импулс за доношење одлуке о сопственом крштењу и о покрштавању сопственог народа. У садашњој ситуацији треба трезвено и адекватно оценити карактер и димензије доживљеног губитка. Непревазиђено дело великих архитекти Анфимија из Трала и Исидора из Милета није срушено због председниковог декрета. Сачували су се и мозаици Свете Софије, и међу њима има ремек-дела, која представљају највиша достигнућа хришћанске уметности. А с друге стране, и у време кад је храм Свете Софије имао статус музеја и кад у њему свеједно није било места за јавну молитву, за православно богослужење, а хришћанске ходочаснике ништа није ометало да се моле срдачном и умном молитвом у овој светињи ни у време док је била џамија. Правде ради треба подсетити да нису Турци Османлије били први који су се дрзнули да нападну ову светињу. Храм је у VIII веку доживео нападе иконобораца који су с његових зидова скидали мозаик. Почетком XIII века цркву су опљачкали крсташи. Пошто су због своје грубе неукости умислили да су комадићи мозаика направљени од злата вадили су их секирама. И напокон, два века касније, кад је црква претворена у џамију многострадални панои мозаика који су покривали њене зидове били су скинути или покривени малтером. Мозаичке приказе који су се сачували испод њега рестауратори су открили у музејском периоду историје храма. Без обзира на све губитке Света Софија и данас остаје једно од највећих дела створених људском руком, она још увек носи у себи одблесак вишњег света, видљиве знаке додира с божанским савршенством. Руски сликар М. Нестеров који је посетио храм Свете Софије док је био џамија под утиском од онога што је видео написао је: „Света Софија која не изгледа грандиозна с мора изблиза је огромна. Гомила муслиманских дограђених објеката је унаказила првобитне форме. Међутим, чим сам ушао у храм све се променило... Скоро од самог улаза... види се скоро цео свод купола, који толико личи на небески свод. Његова непрегледност је непрегледност неба, што се, наравно, не може рећи о куполи римског Петра која је тако тешка и притиска... Задивљујући је простор куполе који изгледа као да је безграничан.“ Огорченост хришћана због акта турског председника је природна, али реакција православног света на промену статуса Свете Софије не може се подударати с оном која је овим поводом изражена у изјави руководства Светског савета Цркава. У њој је овај акт Е. Ердогана окарактерисан као „ударац задат уједињењу религија“. Можда се ради само о незграпном изразу, и можда се имала у виду солидарност људи који припадају различитим верским заједницама, али се притом залажу за извесне опште вредности. А „обједињење религија“ је штетна утопија чијој реализацији свесно могу да теже људи који су лишени религиозне вере. Али шта ће бити са Светом Софијом кад Ердоганов налог поприми конкретне црте? Какви ће бити стварни услови за њен обилазак? Турска страна тврди да ће приступ Аја Софији остати слободан и да ће чак био бесплатан, какав до сад није био. Песимисти и скептици могу рећи: лош почетак ће имати још гори крај. Међутим, реалистичан поглед на ситуацију не даје основе за бојазан, у сваком случају у најближој перспективи, да ће поставши џамија храм бити затворен за посету од стране „неверника“. Главну бригу данас представља очување мозаика Свете Софије. Позната је традиционална нетрпељивост ислама, исто као и јудаизма, према светим приказима која је у прошлости ишла и даље – до забране свих облика фигуративне уметности, тако да је таленат уметника могао да се реализује у неисцрпној маштовитости приликом стварања орнаменталних украса. Савремена Турска је далеко отишла од некадашње идиосинкразије у односу према приказима: они су присутни у њеним градовима и селима на сваком кораку – у њој вероватно нема града који није украшен статуом Кемала Ататурка – а у џамијама се не дозвољавају никакви свети и фигуративни прикази, као и у стара времена. С претварањем Свете Софије у џамију ће, наравно, бити донете одлуке у вези с овим. Још увек се не зна које тачно. Међутим, дате су званичне изјаве о томе да ће режим заштите споменика који је УНЕСКО предвидео за објекте „Светске баштине“, каквом је Света Софија проглашена још 1985. године, бити поштован и убудуће, а овај режим не искључује само уништавање, већ и свако оштећивање заштићених ремек-дела од светског значаја. Биће добро ако се у том смислу промена ограничи застирањем мозаичких паноа у току муслиманске молитве. Чудовишна перспектива уништавања мозаика Свете Софије се данас не запажа: умерени исламизам који је утицајан у савременој Турској далеко заостаје за фанатизмом вандала из ИСИС-а, Алкаиде или талибана. Постоји мудра народна пословица – после битке сви су генерали. А увек је корисно и умесно анализирати узроке пораза ради лекција за будућност. Иза ове одлуке која је жалосна за нас, хришћане, а која је донета у Турској, видимо најмање два основна фактора. Један се налази по страни од напора хришћанске и културне јавности да спрече овај догађај. Његов корен се крије у самом турском друштву, тачније, у томе како се постепено, корак по корак мењала реакција овог друштва на одуговлачење процеса интеграције Турске у западноевропску заједницу, конкретније – у ЕУ. Нешто слично се могло запазити и у односима између западног света који је до јуче био католички и протестантски, а данас је постхришћански, с другим земљама и народима који су тежили или још увек теже да уђу у ово привилеговано друштво. Илузорне наде смењује разочарење. Перипетије ових веза су нам добро познате, делимично на основу сопственог искуства, зато што их је наш народ осетио на својој кожи. Очигледну илустрацију овог процеса представља тривијална слика мамљења шаргарепом која се не може дохватити. Интегрални Запад, поред тога што на њему има много људи који критички размишљају, убеђен је у сопствену надмоћ над другим цивилизацијама и у своју несавладиву привлачност за остали свет. Ипак, ова привлачност има своје границе. Ова саблазан се не свиђа свима. Кад би Турска коначно постала постмуслиманско друштво, попут постхришћанског Запада – била би примљена у ЕУ, али се то није десило и услед тога се учврстио став принципијелних противника вестернизације добивши подршку од Турака који су разочарани некадашњим илузијама од успостављања братских односа са Западом. Декрет председника Ердогана представља симболичан гест упућен Западу, који се у исламском свету често погрешно поистовећује са хришћанством чија колевка заправо није на Западу, већ на Истоку – у Палестини. Под влашћу „Запада“ – крсташа – Света Софија се налазила само нешто више од пола века. Други фактор који је послужио као импулс за доношење одлуке и претварању храма Свете Софије у џамију данас јесте криза у односима унутар православног света. Фанар се супротставио Руској Православној Цркви починивши акт јурисдикцијске агресије. Сад видимо једну од последица учињеног раскола. Да је православни свет солидаран Анкара би се теже одлучила да предузме корак који је сад учинила. Ради се о томе што је недавно цариградски патријарх уз сагласност поглавара и епископата других помесних Православних Цркава могао да даје изјаве у име 300 милиона православаца. Кога он представља након што је услед његових поступака постало немогуће очување канонског општења Руске Православне Цркве с њим? У Турској има једва неколико хиљада људи који припадају Цариградској патријаршији, и глас васељенског патријарха с катедром у Цариграду није чула државна власт земље на чију територију се простире његова јурисдикција. А други гласови из иностранства, који и данас имају већу тежину, а који су дати за очување некадашњег статуса Свете Софије, у Анкари су били игнорисани под изговором непоколебљивости националног суверенитета. За подржавање раскола мора бити плаћена висока цена и она ће временом можда постати још виша. Немоћ Фанара може изазвати и друге, можда осетљивије акције. Видећемо да ли ће за њихово спречавање Цариградску патријаршију под своју заштиту оне силе у чијим геополитичким играма је она тако радо одлучила да се поигра на територији Украјине. Међутим, оне данас имају много својих проблема. Протојереј Владислав Ципин Извор: Православие.ру
  3. Пре 101 годину, у ноћи између 4. и 5. (16. и 17.) јула 1918. године у Јекатеринбургу су стрељани царски страстотрпци и њихове верне слуге. Ова жртва је представљала врхунац који је руски народ доживео у годинама револуционарних немира. Свети цар Николај II је осуђен на смрт након лишавања законите власти: погибија свргнутих монарха, премда може бити одложена на извесно време – представља историјску законитост, а не случајност. Из хрестоматија знамо за погубљење британског краља Чарлса I и француског краља Луја XVI заједно са супругом Маријом-Антоанетом. Мученичка смрт венценосних страстотрпаца у подруму Ипатијевске куће била је други чин трагедије започете у марту 1917. године кад су генерали који су прекршили заклетву, делујући заједно с лидерима Думе М. В. Родзјанком, А. И. Гучковом, П. Н. Миљуковом и А. Ф. Керенским, који ни раније нису крили своје жеље за променом државног уређења – за заменом самодржавља владавином представника у виду уставне монархије или парламентарне републике, приморали цара, врховног вођу Руских оружаних снага, да се у јеку великог рата одрекне престола. Неки генерали – М. В. Алексејев, Н. В. Руски и А. М. Кримов су били директно ангажовани у завери усмереној на свргавање цара с престола; друге војсковође - главни команданти фронтова велики кнез Николај Николајевич, А. А. Брусилов, А. Ј. Еверт, В. В. Сахаров и главни командант Балтичке флоте А. И. Непењин – својим телеграмима су подржали злочиначку иницијативу завереника и изјаснили су се за одрицање: главни командант Црноморске флоте А. В. Колчак је „опрао руке“ и није одговорио на питање послато телеграмом из главног штаба о томе какав је његов однос према предстојећем одрицању цара. Међу генералима који су издали цара био је и Л. Г. Корнилов. Преузевши 2. марта 1917. године, у јеку војног метежа, дужност главног команданта Петроградског војног округа од самозване Привремене владе, уместо да организује мере на гушењу бунта он је ухапсио свету царицу Александру Фјодоровну и њену децу, а затим их је држао под стражом у дворцу у Царском Селу. Међутим, војни немири у престоници, под чијим изговором је извршен преврат, нису ослобађали војсковође од заклетве због које је у тако тешким околностима требало са изузетном ревношћу да остану верни цару по дужности. Да би оправдали своје нарушавање заклетве ови генерали су касније тврдили да их је на одстрањивање Николаја II навела брига за то да руска војска настави рат против Немачке и њених савезница, да су инсистирајући на одрицању покушали да спрече пораз Русије. Можда су заиста тако размишљали тих дана. Међутим, свеједно нису успели да спрече капитулацију потписану Брест-Литовским мировним споразумом. Свргавање цара је само убрзало распад руске државне машине и руске војске, а издаја коју су учинили остаје злочин који је имао последице колосалних размера. Зато се крв царских страстотрпаца не налази само на савести политичких посленика који су донели одлуку о њиховом убиству у Москви и Јекатеринбургу пре 101 године, већ и војсковођа који су издали свог врховног команданта, којем су се заклели на верност и чију су милост уживали. Ова њихова издаја је представљала први акт атентата на помазаника Божијег. Зато ћемо у истом реду с Лењином, Свердловом, Троцким, Голошчокином, Белобородовом и Војковом навести великог кнеза Николаја Николајевича, генерале Алексејева, Руског, Кримова, Еверта, Сахарова, Брусилова и Корнилова и адмирале Непењина и Колчака. Ниједан грех не остаје без освете. Коначна победа божанске правде десиће се на последњем и Страшном суду. Посмртна судбина човека који се преселио у други свет претходно се одређује на суду Божијем после његове смрти, и овај Његов суд покрива вео тајне. Али ради уразумљивања и упозоравања људи који живе на земљи Господ често на видљив начин показује жалосне последице злочиначких дела на земаљској судбини грешника. Погледајмо какав је био крај живота директних политичких убица царских страдалника. Кључну улогу у доношењу одлука од стране Јекатеринбуршког савета о убиству крунисане породице одиграли су лидери локалних бољшевика Ф. И. Голошчокин, А. Г. Белобородов и П. Л. Војков. Голошчокин који се осим убиства царских страсторпаца прославио још и као виновник масовне глади у Казахстану где је био на челу бољшевичке партијске организације крајем 1920-их – почетком 1930-их година стрељан је 28. октобра 1941. године, потпуно праведно, као народни непријатељ. За време владавине Н. С. Хрушчова је био рехабилитован, што је било потпуно неправедно. А. Г. Белобородов, који није био џелат само царске породице, већ и донских козака једно време је обављао дирљиву дужност председника комисије за побољшање живота деца, али је 1927. године избачен из ВКП(б) и послат у прогонство у Архангелск као троцкиста. Стрељан је 10. фебруара 1938. године. И овај џелат је рехабилитован 1958. године, а четири године касније посмртно је враћен у рођену партију – испоставља се да својеврсна вера у загробни живот, није била туђа комунистима из времена „отопљења“ за време Хрушчовљеве владавине. П. Л. Војкова је у Варшави где је вршио дужност совјетског амбасадора, 7. јуна 1927. године убио руски емигрант Борис Коверда због чега га је пољски суд осудио на доживотну робију, али је изашао на слободу после 10 година затвора. Из Кремља су директни налози за обрачун с царском породицом потекли од лидера совјетске државе председника ВЦИК-а Ј. М. Свердлова, иницијатора одлуке ВЦИК-а од 2. септембра 1918. године о „црвеном терору“. По званичним информацијама Свердлов је умро од „шпањолке“, како се тада називао грип, 16. марта 1919. године, кад му је било 33 године. Међутим, у то време су се шириле гласине о томе да је његова смрт била последица батина које је добио у Орлу за време говора на радничком митингу: незадовољни политиком совјетског руководства локални пролетери су напали говорника и један од њих му је разбио главу. По причама које су забележене у историјској литератури ова чињеница је скривена, пошто је доводила у питање пропагандну тезу о томе да совјетска власт врши диктатуру пролетеријата. Одлуку о убиству цара, царице и њихове деце Свердлов је претходно усагласио с Лењином, чији су биографија и крај познати свету, те нису потребна објашњења. Изгледа да је у разматрању судбине царских сужања од највишег политичког руководства земље осим Лењина и Свердлова учествовао још само Троцки. Ради се о томе што је одлука о убиству у Москви донета незванично, без записника, зато околности њеног доношења нису потпуно разјашњене ни дан-данас. Има основа да верујемо у касније тврдње Троцког да се он супротставио стрељању царских сужања због формалне одлуке локалне јекатеринбуршке власти и да је уместо тога предлагао да се организује громогласно суђење у главном граду, те да је намеравао да наступи на њему као тужилац. Судећи по његовом карактеру и склоностима заиста је могао да жали због тога што није одржана дуготрајна представа на којој би блистао својом красноречивошћу у присуству репортера из целог света. У сваком случају, за светог цара Николаја II притом није предвиђао другачији исход суђења осим смртне пресуде. Троцки је доживео пораз у борби за лидерство 1923. године Из главног штаба владајуће партије – Политичког бироа ЦК ВКП(б) је искључен 1926. године, а 1927. године је био лишен свих дужности и послат у прогонство, а 1929. године је протеран из земље. Дана 20. августа 1940. године смртно га је ранио шпански комуниста Р. Меркадер у главном граду Мексика са истоименим називом, одакле је руководио IV Интернационалом коју је основао у емиграцији, и следећег дана је умро. Сад ћемо рећи нешто о крају живота највиших војсковођа који су издали цара. Дана 5. јануара 1929. године у сопственој вили у француском летовалишту Антибу умро је велики кнез Николај Николајевич. Коњички генерал А. А. Брусилов је умро 17. марта 1926. године у својој постељи, који је у то време био на дужности главног инспектора коњице Радничко-сељачке Црвене армије. Генерал пешадије М. В. Алексејев је преминуо 8. октобра 1918. године у Јекатеринодару где је предузимао мере за организовање оружаног отпора бољшевицима дошавши на чело Добровољачке војске после погибије Корнилова. Вице-адмирал А. И. Непењин је пао као жрва жртва револуције међу највишим војсковођама, а у коју је сам био увучен изјаснивши се у телеграму упућеном главном штабу за одрицање Николаја II: 4. марта 1917. године убијен је пуцњем у леђа у Хелсингфорсу (Хелсинки) док је ишао на револуционарни митинг на који су га приморали да иде пијани морнари – „лепота и понос револуције“, по речима Троцког. Генерал-мајор А. М. Кримов који је подржао Корнилова, тадашњег главног команданта у његовом неуспелом наступу, извршио је самоубиство 31. августа 1917. године изашавши из кабинета премијера А. Ф. Керенског који га је подвргао понижавајућем испитивању у вези с „Корниловљевим метежом“. Сам генерал пешадије Л. Г. Корнилов убијен је 31. марта (13. априла) 1918. године за време док је на Јекатеринодар јуришала Добровољачка армија којом је тада командовао. Адмирала А. В. Колчака који се прогласио за врховног владара Русије и који је доживео пораз у грађанском рату с бољшевицима команда Чехословачког корпуса је предала локалним властима и по одлуци Иркутског војно-револуционарног комитета стрељан је 7. фебруара 1920. године. Пензионисани генерал пешадије Н. В. Руски живео је у Пјатигорску. Кад је град освојила Црвена армија он је ухапшен као талац и стрељан 19. октобра 1918. године. Генерал пешадије А. Ј. Еверт је први пут ухапшен у Москви 14. фебруара 1918. године. Није много времена провео у заточеништву, али је 20. септембра, убрзо након проглашавања „црвеног терора“ поново ухапшен и налазио се у тамници у Можајску. Убијен је 12. новембра 1918. године приликом преласка из Можајска у Москву – по званичном саопштењу „приликом покушаја бекства“. Коњичког генерала В. В. Сахарова стрељали су „зелени“ бандити на Криму у Карасубазару (данашњи Белогорск) у августу 1920. године. Не дотичите се помазаника Мојих (Пс. 104: 15), – рекао је Господ, упозоравајући оне који се дрзну да посегну на власт Богом постављених владара. Трагична судбина људи који су посегнули на закониту власт, а затим и на живот светог цара Николаја II је једно од сведочанстава истинитости ове заповести. Извор: Православие.ру
  4. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру
  5. „Украјинска аутокефалност“ коју у последње време толико упорно лобира и за коју се залаже Цариградска патријаршија, сасвим сигурно није сама по себи циљ Фанара (мали квартал у Истамбулу где се налази резиденција цариградских патријараха). Не само то, задатак слабљења Руске Цркве, најмногобројније и најутицајније у породици Помесних Цркава такође је секундаран у односу на главну амбицију „поглавара с турским држављанством“. Као што тврде многи црквени стручњаци за Цариградску патријаршију је главни „примат“, првенство власти у целом православном свету. И украјинско питање, које је врло делотворно, између осталог, у решавању русофопских задатака, само је један од начина за остварење овог глобалног циља. И управо патријарх Вартоломеј већ преко четврт века покушава да обави овај главни задатак, који су поставили још његови претходници. Задатак који нема никакве везе с православним схватањем историјског првенства части у равноправној породици Помесних Цркава. Нешто детаљније о томе како се у суштини јеретичка идеја „примата“ црквене власти нашла у Цариградској патријаршији, у ексклузивном интервјуу за Телевизијски канал „Царград“ говорио је професор и шеф катедре за црквено-практичне предмете на Московској духовној академији, доктор црквене историје протојереј Владислав Ципин. Оче Владиславе, данас се из Истамбула често могу чути тврдње о извесном „примату Патријарха цариградског“. Објасните нам да ли поглавари ове Цркве заиста имају право власти над другим Помесним Православним Црквама или је то историјски само „првенство части“? Првенство власти у односу на поглаваре других Помесних Православних Цркава, Цариграду, наравно, није припадало и не припада му. Не само то, у првом миленијуму црквене историје управо се Цариградска Црква енергично противила претензијама Епископа римског на првенство власти над целом Васељенском Црквом. Притом није негодовала зато што је себи присвајала ово право, већ зато што је принципијелно полазила од тога да су све Помесне Цркве самосталне и да због првенства у диптиху (списку у којем се одражава историјски „поредак части“ Помесних Цркава и њихових поглавара – ред.) епископ Рима не треба да има било каква административна овлашћења. То је био чврст став Цариградске патријаршије у току првог миленијума после Христовог Рођења док није дошло до раскола Западне и Источне Цркве. Да ли се с поделом хришћанског Истока и Запада 1054. године догодила нека принципијелна промена? Наравно, 1054. године се овај принципијелни став није променио. Друга је ствар што је Цариград због отпадања Рима од Православне Цркве постао прва катедра. Али су се све ове претензије на искључивост и на власт појавиле много касније. Да, Цариградски патријарх као поглавар Цркве Ромејског царства (Византијског царства) је имао значајну и стварну власт. Међутим, то ни у којој мери није имало никакве канонске последице. Разуме се, патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски су имали много мање власти у својим областима (у погледу броја епархија, парохија, пастве и тако даље), али су без обзира на то признавани као потпуно равноправни. А првенство Цариградског патријарха је постојало само у диптиху, у смислу да се на богослужењима први помињао. Кад се појавила ова идеја „православног Ватикана“? Тек у ХХ веку. То је била директна последица, као прво, наше револуције 1917. године и започетих антицрквених прогона. Јасно је да је Руска Црква од тада била много слабија, и зато је Цариград одмах изнео своју чудну доктрину. Постепено, корак по корак, због разних појединачних тема, у вези с аутокефалношћу (право давања независности овој или оној Цркви – ред.) и дијаспором (право управљања епархијама и парохијама ван канонских граница Помесних Цркава – ред.) цариградски патријарси су почели да формулишу претензије на „васељенску јурисдикцију“. Наравно, то је било повезано и с догађајима који су се дешавали после Првог светског рата у самом Цариграду, Истамбулу: распад Отоманског царства, Грчко-турски рат... Напокон, то је повезано и с тим што је Цариград изгубио некадашњу подршку од стране Руског царства које је доживело крах, а чије место је одмах заузела енглеска и америчка власт. Ова друга, као што је познато, и данас веома снажно утиче на Цариградску патријаршију? Да, то се не мења. У самој Турској Цариградска патријаршија има врло слабе позиције без обзира на то што су у Републици Турској све религије правно гледано равноправне. Православна Црква тамо чини само незнатну мањину, и зато је тежиште пренето на дијаспору, на заједнице у Америци и у другим деловима света, али је најутицајнија, разуме се, у САД. С „првенством власти“ је све јасно, то је апсолутно неправославна идеја. Али је друго питање „првенства части“ – да ли оно има само историјско значење? И шта се десило с падом Константинопоља 1453. године? Да ли су прогањани патријарси под отоманским јармом сачували првенство у диптиху само због саосећања као и поштовања према славној прошлости њихових претходника? Диптиси се не разматрају уколико нема потребе да се у њих укључи нека нова аутокефална Црква. То што је Константинопољ пао 1453. године није представљало основу за поновно разматрање диптиха. Иако је то, наравно, имало великих црквених последица које су се дотакле Руске Цркве. Она је због пада Константинопоља добила чвршће основе за аутокефалност (Руска Црква се још 1441. године одвојила од Цариградске патријаршије због тога што је потоња ступила у унију с католицима – нап. „Царграда“). Међутим, поновићу, ради се само о аутокефалности. А сам диптих је остао исти као што је био. Тако је, на пример, Александријска Црква – Црква с малим бројем пастве и само неколико стотина клирика, али у диптиху, као и у стара времена, заузима друго место. А некад је заузимала друго место после Рима, пре уздизања Цариграда. Међутим, почевши од II Васељенског сабора, на друго место после Рима уписана је престоничка цариградска катедра. И тако је то остало историјски. Али како ће друге Православне Цркве, а пре свега Руска као највећа и најутицајнија на свету, поступати у условима кад Цариградска патријаршија, и патријарх Вартоломеј лично инсистирају на томе да управо он има право да „везује и разрешава“ у целом православном свету? Игнорисаће ове претензије све док остају на речима, остављајући их као тему за богословске, канонске дискусије. Уколико затим уследи деловање, а почевши од ХХ века цариградски патријарси су много пута учинили неканонске радње (то се посебно често дешавало 1920-30-их година) треба да се супротстави. И овде се не ради само о томе да су подржали совјетске расколнике-обновљенце у њиховој борби против законитог Патријарха московског Тихона (који је данас прослављен у збору светаца – прим. „Царграда“). Цариградска патријаршија је самовољно запосела епархије аутономних Цркава које чине део Руске Цркве – Финске, Естонске, Летонске и Пољске. И данашња политика у погледу Украјинске Православне Цркве веома личи на тадашње догађаје. Али да ли постоји нека инстанца, неки општецрквени суд који би могао да опомене Патријарха цариградског? Овакав орган који би био признат као највиша судска власт у целој Васељенској Цркви данас постоји само теоретски, то је Васељенски Сабор. И зато овде не видимо перспективу за суђење на којем би постојали тужени и тужиоци. Међутим, у сваком случају треба да одбацимо незаконите претензије Цариградске патријаршије и уколико се оне претворе у практичне кораке, то ће засигурно изазвати раскид у канонском општењу. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...