Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'цео'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм
  2. У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска
  3. Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Звучни запис разговора За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо. Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење. Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија. Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија. Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија. Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто, и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.” Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога. Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника? Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању. Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци. Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира? Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам. Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега? Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо. Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру. Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику. Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство. Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести. Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи? Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве. Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо. У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену. Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.” Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање. У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.” Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде… У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана… Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо… Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике. Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан. Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан. Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.” Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину. Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате. На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!” Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша
  4. Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.
  6. У навечерје празника Светог свештеномученика Петра дабробосанског, 16. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Светониколајевског храма у Котору, емитовано је уживо шеснаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Немања Кривокапић, настојатељ Светониколајевског храма у Котору и професор догматике и патрологије у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Уметнички гост био је ђакон мр Михајло Лазаревић, диригент Српског Пјевачког Друштва "Јединство" - Котор, 1838. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела служењем Молебана Пресветој Владичици нашој Богородици, који се према богослужбеној пракси у Котору служи у данима Светоуспенског поста. У служењу молебана проти Немањи саслуживали су сви которски свештеници уз милозвучно појање Српског Пјевачког Друштва "Јединство". Након служења молебана прота Немања Кривокапић је говорио управо о овом молебану који је богослужбени бисер которске парохије. У првом делу емисије настојатељ Саборног храма у Котору упознао је наше гледаоце са свим храмовима који се налазе на которској парохији, као и са свим знаменитостима овог древног града и Црквене општине која је по много чему јединствена и посебна. Према речима проте Немање при парохији которској веома успешно делује школа Веронауке, сведочећи на тај начин да су Господу најмилије молитве које деца из чистога срца произносе молећи Божји благослов. Наш уметнички гост ђакон мр Михајло Лазаревић који умјетнички руководи СПД “Јединство” од 1994, а који је и професор у Музичкој школи у Котору и Богословији Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио је о историјском континуитету овог знаменитог Пјевачког Друштва које је бисер уметности у Боки Которског, па и шире. Поред мешовитог хора, ђакон Михајло нас је упознао и са мешовитим и дечјим хором. И поред чињенице да је целокупна емисија посвећена спомену на великог и незаборавног оца Мома Кривокапића, други део наше емисије посебно смо посветили конкретном причом о овом служитељу олтара Божјег који је пола века служио у Котору, а чије ће име остати златним словима записано у историји наше свете Цркве. Казивајући сведочанства о лику, делу и узвишеном свештеном служењу проте Момчила, отац Немања Кривокапић је посебно истакао да је полувековно служење которског проте било ревносно, храбро, постојано, плодоносно и успешно. Плодови служења оца Мома пројављују се данас. Његова мудрост и храброст, спремност да безрезевно дели савете и знање, али и спремност да на свом пастирском служењу носи и терет народа, данас показују плодове чинећи нас радосним што смо стасавали и живели уз таквог човека, истакао је прота Немања Кривокапић. Говорећи о изненадном упокојењу протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, наш гост је нагласио да је васколики протин живот био велико чудо, па тако и његово упокојење. Овај сегмент разговора поткрепили смо видео прилогом сведочанства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који је казивао о осмеху на лицу упокојеног проте. "Ових дана се упокојио наш отац Момо Кривокапић. Сахранили смо га и опојали у Котору, сада у четвртак. Очевидно да је отац Момо један од тих свједока својим животом, својим срцем, умом, својом проповјеђу, својом вјерношчу Христу. Један од савремених свједока Живога Господа. Гледајући га упокојенога видио сам на његовом лику чудесни осмијех. Када га је задесио час смрти он се осмијехнуо и тај осмијех је зрачио са његовог лика. Када смо у цркви Покрова Пресвете Богородице у Шкаљарима поново скинули поклопац са њега да отпјевамо "Христос Воскресе", тај чудесни осмијех је био на лику упокојенога, заиста упокојенога оца Мома", посведочио је Митрополит црногорско-приморски. На самом крају емисије прота Немања је упутио пастирску поруку нашим гледаоцима, присећајући се Светописамских речи које је прота Момо често волео да понавља. Отац Немања је упутио следећу пастирску поуку: Не бојте се и радујте се! То је оно што је отац Момо често говорио. Дакле, никада да се не бојимо, већ да у свему будемо радосни. Подсећао је увек и на оне речи Спаситеља: Без мене, не можете ништа чинити... Али је увек допуњавао речима Апостола Павла: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје! У погледу реализације ове емисије посебну благодарност упућујемо техничком тиму - Андреи и Марку Севаљевић, на професионалном раду и свим техничким детаљима који су учинили да са техничке стране емисија буде реализована на завидном нивоу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Поводом обележавања јубилеја – 90 година од рођења Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј дао је интервју Телевизији Храм. У наведеном видео запису можете погледати део интервјуа, у којем Преосвештени владика Иринеј говори о личности Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. У четвртак 21. маја 2020. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог Јована Богослова у Поганову. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: архимандрит Рафаило (Голушин) игуман манастира Височка Ржана, јереј Славиша Смиљић архијерејски намесник белопаланачки, ђакони Ђорђе Филиповић и Немања Шево. Благољепију Свете Литургије допринело је појање братије манастира Успења Пресвете Богородице из Сукова. Након заамовне молитве Епископ је осветио славске дарове и преломио славски колач са протосинђелом Мардаријем (Ковачевићем), настојатељем ове свете обитељи. Извор: Епархија нишка
  9. Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома. "Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића. Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг
  11. Они који су објављивали у деловима тајно сниману седницу НН већа ПБФ од 5. дец. 2019, су сада објавили цео снимак. Не улазимо у разлоге зашто су то урадили, иако је кривично дело било и само тајно снимање које је учињено са стране тзв. пучиста. До сада су правили клипове од овог снимка и стављали делове за које су мислили да су њима у корист. Истина, мало је било тих клипова, јер је очигледно да је овде мало материјала који би говорио у њихову корист. Зато ник нејм Aleksa Markovic, који је објављивао клипове (овде) почео сада да рециклира клипове са митрополитом Порфиријем, који је, гле, тајно сниман и прелепљиван како им је одговарало. Ово су објавила Црквене актуелности, које имају и твитер налог (овде) и твитују против Поука, Синода, Патријарха Иринеја, Жељка Ињца, о. Велибора Џомића, о. Зорана Ђуровића, о. Ивана Цветковића итд. Повезани су са Директно, Политикон и једна су кухиња у којој је извршни орган Иван Ивановић, а финансирани су од оних који наручују антицрквене текстове у Блицу, Данасу и сл. листовима. ЛИНК Извор: Поуке.орг View full Странице
  12. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки. На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића. После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник. Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира. Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. На празник Сабора Светог архангела Михаила и свих небеских сила бестелесних – Аранђеловдан, Саборни храм у Београду прославио је своју храмовну славу, 174. пут у историји. Звучни запис беседе Свету архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита г. Макарија, протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића, Милојка Топаловића, Мирољуба Стојановића, Радича Радичевића, Вајка Спасојевића и Бранка Топаловића, јереја Панајотиса Каратасиоса, Славише Поповића и Арсена Миловановића, као и протођакона Радомира Перчевића и Дамјана Божића. Песме хвале и славе Господу узнело је Прво београдско певачко друштво, хор који више од век и по прати богослужења у Саборном храму. Током свечаног молитвеног чина, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са члановима породице Милорада Рајевића, овогодишњег домаћина храмовне славе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У недељу, 25. августа 2019. године у Саборној цркви светог великомученика и Победоносца Георгија у Крушевцу, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је свету Литургију уз саслуживање Архијерејског намесника крушевачког протојереја- таврофора Будимира Којића и братства овог светог храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испуњени радошћу у попразнинству Преображења Господњег усугубили смо овонедељну радост сабрани око нашег Епископа, који је у својој беседи поучавајући духовну децу упутио очиске, пастирске речи о потреби молитве и појачаности исте, јер успостављањем молитве, васпоставља се благодат Божја и одмах нам бива јасно да свака унутрашња и спољашња промена је повезана са вером, са нашим слављењем Бога. Дакле, да бисмо избегли стања смрти потребно је да се непрестано сећамо најчовекољубивијих речи Господњих: молитве и поста, јер сведочећи славу Божју цео свет ће се саобразити и непријатељи ће постати ближњи. Извор: Епархија крушевачка
  15. Протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“ Епархије ваљевске, објашњавајући шта је прво, а што дрго бденије, каже да ова богослужења имају покајни карактер, али и позивају на будност човека да стражи над самим собом. Отац Слободан истиче да ова бденија имају сличности, али и разлике у односу на службе које се служе уочи празника. „Ово богослужење се назива јутрење са каноном Светог Андреје Критског“, каже уредник нашег радија који позива вернике на ово богослужење „јер бденије траје цео наш земни живот“.
  16. Са оцем Арсенијем Арсенијевићем, старешином једног од најстаријих београдских храмова у част Вазнесења Господњег разговарамо о Великом посту и његовом смислу, о снази воље и старањима за врлински живот у Христу. Стигли смо до средине поста, до Недеље која се назива Крстопоклона. Оче Арсеније, можете ли нам рећи нешто више о предстојећим недељама, о њиховом значају и смислу? Сада је Крстопоклона седмица, треће недеље Поста. Ова седмица нас подсећа на Страдања Христова, којих ћемо се, наравно, све више сећати, посебно на Велики Петак. У ову недељу се изнози Часни Крст, и он нам је потпора и помоћник. Благодат Крста Господњег нам помаже да издржимо време поста, које је ипак дугачко, 7 недеља. У овој недељи, када смо се већ заморили од дужих богослужења, од уздржања, Крст нам је утеха. Он нас подсећа да, у тренуцима када нам је тешко, пост не треба да пређе у рутину, или нешто што треба да обављамо само на један спољашњи начин. Пост је подсећaње на силу Христових страдања, а кроз Крст наравно, и на Васкрсење Христово, које искупљује сав род људски. Крст је наш живот, наш пут. Он нам ставља до знања да пост није само уздржање од хране, већ је начин живота хришћана. Наш живот је крстоваскрсни, што значи да треба да се распињемо за свет, да умиремо непрекидно за овај свет, ако желимо да заједно са Христом васкрснемо у Слави.
  17. У Босни се подигнула раја, предводи је Симела Шолаја! Филм Војислава Нановића (познатог по "Чудотворном мачу") о вођи устанка општесрпског против усташа у Босни 1941. Доносимо и коментар, историчара филма и православног публицисте, Богдана Златића: Ово је друга верзија филма која је урађена за приказивање на савезном нивоу. То преживели борци Симеле Шолаје нису хтели да прихвате па је за њих и приказивање у Босни направљена "Сарајевска" верзија, која је критикована јер се држала историјских чињеница "као пијан плота". У тој верзији, раме уз раме у борби за Купрес гине и официр КВО Дренко јер је одбио наређење да се повуче (Јанез Врховец на коњу). Тако су припадници КВО заједно са Симелиним партизанима ослобађали Купрес. Наша примедба: филм често скидају са јутјуб канала, а не репризирају на телевизији, ово је ретка прилика да га погледате:
  18. У порти Храма Светог Јована Kрститеља у Kончареву крај Јагодине, чији је ктитор Драган Марковић Палма са породицом, данас је отворена Прва ликовна колонија на којој је учешће узело 26 сликара из целе Србије. Сав приход од продатих слика ићи ће за оболелу децу. Прву ликовну колонију у Kончареву, отворио је српски вајар и приповедач светског гласа, академик Светомир Арсић Басара... Остатак вести
×
×
  • Креирај ново...