Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанства'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Мале нотице о животу
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ Црква у културним ратовима: Како смо исушили море и избрисали хоризонт Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Четвртак, 06. јан 2022, РТС Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању. Рођење Христово, фреска из Манастира Високи Дечани (XIV век) Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве. „Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура. Изложба Мађарског националног музеја у Августиновој цркви у Бечу са темом прогона хришћана у муслиманским земљама Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима. РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује. Хришћанство у Европи - културни или верски принцип? У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство. Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију". Црква Светог Павла у Корбеј Есону, Француска, јула 2020. Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020). И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима. Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља. Француска: Синергија лаицизма и секуларизма Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији. Француски војници испред Нотр Дама у Паризу након терористичких напада новембра 2015. По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789. Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто. Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама. Гаргојл Штрига са Нотр Дама над Паризом Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти, између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи. Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана. Катедрала у Келну Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива. Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам. „Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени. Светлосне пројекције на фасади Катедрале у Келну септембра 2018, у знак сећања на завршетак Првог светског рата Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на „laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма. Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан. Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса. Туристи испред Саграде фамилије у Барселони У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру. Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном. Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна. Парохијани Цркве Свете Кларе у Стокхолму у процесији на Велики петак У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј. Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија. Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната. „Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској. Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете. Гроб Незнаног ратника у Вестминстерској опатији у Лондону Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно. То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу... Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена. Јакопо Тинторето: Смрт Светог Марка у Александрији (1562), Галерија Акдемије у Венецији Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе. Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације. Курсеви за религиозне аналфабете Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а? За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"? Детаљ жалобне скулптуре Антонија Канове у Августиновој цркви у Бечу Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске? Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту. С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. Доменико Гирландајо: Фрањо Асишки буди дете из мртвих (1482), Црква Санта Тринита, Фиренца Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно. Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција". Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! Берлиоз, Воланд и Бездоми у разговору на Патријаршијским рибњацима у руској ТВ серији "Мајстор и Маргарита" (2005) Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога? За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете. Пастири, детаљ са фреске “Рођење Христово”, Манастир Сопоћани (XIV век) Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи. Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост. Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије. Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције. Христос се роди, у какав свет.
  2. Замена Цркве Хришћанством Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи. Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“ То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7). Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници. Рядовые „просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро. Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто. Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом. Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Извор: Епархија тимочка
  3. Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела Извор: Епархија жичка
  4. Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
  5. Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт
  6. Без Хришћанства Европа нема будућности Изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога” Од ИН4С - 19/12/2019 Фото: dpa/Gian Ehrenzeller Цркве у Немачкој масовно напуштају вјерници. Шта ће се десити са Европом ако Европљани не буду више знали како се зове Човјек са Крста и које је значење Крстова по врховима брда Европе ? По свим расположивим прогнозама ће број крштених Хришћана у Централној Европи рапидно опасти. Поставља се питање, да ли ће овај религиозни заокрет донијети са собом и велике политичке последице. Централна Европа тиме запада у лом свој културе. Што се понајбоље види управо сада, пред Божић. И наравно да се мора поставити питање: зашто религија -конкретно вјера у Господа Исуса Христа- овако копни. Многи ће на то одговорити: због католичке цркве. Јер клеца за модерном, јер у њој жене нису изједначене са мушкарцима па не могу бити ни ђаконице а камо ли бискупице. Јер због целибата све мање има свештеника који би народ подучавали вјери и славили је у миси. И јер је сексуално искориштавање малолетних особа од стране католичког свештенства довело до губитка повјерења у цркву. Исус Христос, један од четири “ауторитета” човјечанства Протестанти немају већину од ових “препрека”, али њихове цркве су још празније до католичких. Нити се скоро ико у јавном дискурсу и сјећа да протестаната још и има, за разлику од католика. Стога изгледа да је главни проблем у Централној Европи тај, што људи сматрају да им Бог више “није потребан” и да га у људским животима просто више нема. Многи већ говоре и о “сумраку Бога”. Било би више него корисно да се у Европи политичари и социолози запитају: мијења ли ово слабљење религије и вјере у Бога на дуже стазе друштвено и политичко размишљање и дјеловање грађана. Јер ово слабљење значи и заборављање фундаменталног извора европске цивилизације: хришћанске вјере. Свидјело се то коме или не: европска слика о човеку и друштвени поредак Европе одлучујуће почивају на Старом и Новом Завјету: на Јеврејству и Хришћанству. Још прецизније: на 10 Мојсијевих Божијих заповјести и људским правима проистеклим из Беседе на Гори Господа Исуса Христа. По Карлу Јасперсу, утемељивачу егзистенијализма, Исус Христос је један од четири “ауторитета” човјечанства, у које он још убраја и Буду, Конфучија и Сократа. А по Теодору Хеусу, првом предсједнику СР Њемачке (од 1949 до 1959) је Европа саграђена на три брда: грчком Аеропагу мислилаца, римском Капитолу правника и у јерусалимској Голготи, на којој је умро и васкрсао Човјек, који је солидарност међу људима у игру увео као врховну норму живљења. Јесте да се мирно може констатовати да у западним уставима постоје све фундаменталне норме и Јеврејства и Хришћанства. Али устави не дају смисао живота, не мотивишу. Они само утврђују оквир понашања. И наравно да данас држава не смије да подстиче религију: држава и религија морају да остану раздвојене. Али грађанин, као политички субјект, итекако може да подстиче религију, да је поспјешује. Као и цивилно друштво. И било би добро да то чине јер тиме дају људима стабилност у људима достојној религији. А све ово никако није само ствар владика и теолога, одговорних за цркву и вјеру: јер ни они сами не могу пуно тога покренути. Исус Христос Европска слика човјека почива на Хришћанству Стога се данас у Европи, оваквој Европи, слободно може постави питање: што би се десило у будистичким и муслиманским земљама ако тамошње становништво више не би имало спознаје о томе ко је Буда или ко је Мухамед ? Шта би се десило у Индији, ако Индијци не би више знали ко је и зашто подигао њихове храмове ? Шта би било од Кине у којој Кинези не би више појма имали шта од њих тражи Конфуције ? Да то и драстично изговоримо: шта ће остати од Европе ако Европљани више не буду знали како се зове Човјек разапет на Крсту ? Ако не буду знали зашто је усправљен Крст на куполама и звоницима цркава? И на раскршћима, на врховима брда и планина Европе? Централна заблуда стога гласи да пуно људи мисле да је религија чисто једна приватна ствар. Стога у школама и универзитетима младе људе не треба само добро образовати него их прије свега добро научити историји. Они требају да знају да европска слика човјека, са свим његовим људским достојанством и људским правима, фундаментално почива на Хришћанству. И просветитељству. Неодвојиво. Ако тога не буде, Европа се неће моћи одупријети кинеској идеолошкој свесвјетској доминацији. Свидјело се коме или не: небројна мајсторска дјела литературе, музике, архитектуре Европе се не могу појмити без Хришћанства. Јер васколика култура Европе почива на три Јевреја: Мојсију, Исусу Христу и његовом апостолу Павлу. Аутор: Eberhard baron od Gemmingena, језуит, директор њемачке редакције Радио Ватикана1982-2009. Превод: Мирко Вулетић Извор: Ди Велт View full Странице
  7. За време састанка са католикосом Василијем Павлом II од Истока, моковски патријарх Кирил је изјавио да је „за многе људе такорећи било откриће да постоји снажна хришћанска заједница у Индији, која није настала као плод западњачког мисионарског рада, него је постајала од самог почетка хришћанства, од апостолског времена,“ рекао је Предстојатељ Руске Цркве. Штавише, Патријарх је говорио о страдањима маланкарских хришћана од стране европских колонијалних мисионара. У одговору је католикос Василије рекао да је „посредством апостола Андреја и свих светих Ваша Црква постала духовно врело за сав свет. А што се тиче нас, свети апостол Тома нам је отворио пут ка Христу,“ рекао је Предстојатељ Маланкарске Цркве. Патријарх Кирил је примио католикоса Василија Павла у манастиру Светог Данила у Москви 4. септембра 2019. године, и ово је прва посета првојерарха Маланкарске Цркве Русији за последњих четрдесет година. Свјатејши патријарх Кирил је приметио да су се народи Русије одавно односили према Индији с посебним интересовањем. „Било је таквих људи који су пешке одлазили у Индију, а потом се враћали у Русију и приповедали и писали о тој земљи коју су посетили. За многе од њих то је било такорећи откриће да у Индији постоји веома снажна хришћанска заједница и да та заједница није настала као плод неке западњачке мисије, већ је постајала од самог почетка хришћанства, од апостолског времена. Оснивач те хришћанске заједнице био је апостол Тома.“ Патријарх је напоменуо да је прилично давно, 1851. године, са стране индијских хришћана било предлога да се успоставе односи са Руском Православном Црквом, али су ратови, вођени у то време, омели остварење те иницијативе. Високи гост из Индије је напоменуо да је 1988. године присуствовао свечаностима поводом 1000-годишњице крштења Руса. Он је истакао и посебан допринос блаженопоч. митрополита Никодима и поч. митрополита Павла (Вергезе) међуцрквеним односима, који је утро пут званичним посетама предстојатеља обеју Цркава. Он се обратио Руској Цркви с молбом да развијају сарадњу на академском пољу, да добију помоћ око квалификовања живописаца и припремања црквених хорова, а и да верници његове Цркве боље упознају руско монаштво. Предложена је размена поклоничких путовања, организовање летњих института, као и позивање стручњака на учешће у разним научним конференцијама. Руски Патријарх је предложио да се боље развија сарадња на пољу социјалног служења. По мишљењу Патријарха, рад социјалних служби је важан сигнал за савремено друштво. Гостима је посебно казивао о раду болнице Светога Алексија Московског и позвао госте из Индије да је посете. Патријарх је такође казао да треба активно радити на социјалном, омладинском и просветном пољу, посебно на нивоу парохија, јер таквим радом се млади људи привлаче у Цркву и постају њени активни чланови. Извор: Инфо служба СПЦ
  8. Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци. Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног . „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“ Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења. Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског, владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета: „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче. Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме. „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“ Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему. „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу. Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој. „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик. Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству. „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“ Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе. „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“ Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив. „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“ Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава: „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“ Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице : „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди: „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“ Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу. Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу. „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “ Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују: „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира. Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час. Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића. Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти. У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу. Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио: „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1] Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе? Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5] Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7] Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога. Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима? Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“. Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света. Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности. Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19). Извор: Теологија.нет
  10. “Бог је један, јер су Тројица једно другом Отац, Син и Дух Свети” vs. “Бог је један, јер је Отац” Ваше мишљење?
  11. Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности. Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић
  12. Питање вредности је главно питање у савременом дијалогу цивилизација. Човечанство данас и у будућности зависи управо од одговора на то питање. Дискусија о вредностима је од изузетног значаја и потребно је што пре, у контексту глобализације која све више утиче на популацију у свету, дати одговор на то питање. Глобализација је мултидимензионалан процес који се одвија на више нивоа и има више аспеката. Утиче на свет у целини, а посебно на земље и регионе, на целокупно човечанство као и на конкретна људска бића. Одражава се на политику и економију, морал и право, науку и уметност, образовање и културу. Она оставља печат на готово сва подручја људских прегнућа, са могућим изузетком религије. Данас само религија систематски одолева очајничким нападима глобализације, улазећи у неравноправну борбу за одбрану оних вредности које сматра фундаменталним и које су угрожене глобализацијом. Једино је религија способна да одоли идеологији глобализације са сопственим духовним и моралним системом утемељеним на вековима дугом искуству генерација формираних у периоду пре глобализације. У савременој борби за људске вредности многи све чешће деле мишљење оних који су надахнути религиозним идеалима, с једне стране, али и оних чији је поглед на свет обликован под утицајима секуларног хуманизма. Хуманистичка идеја апсолутног достојанства човековог и универзалне, „опште људске“ вредности чине срж идеологије савремене глобализације, и требале би да послуже као темељ једне светске цивилизације. Међутим, под „општим људским“ вредностима се подразумевају не само она људска и морална начела која су заједничка свим религиознима или која су једнако обавезујућа и за религиозне и за нерелигиозне („не убиј“, „не кради“, „не сведочи лажно“, итд), већ и многе идеје, које су са религијске тачке гледишта дискутабилне, укорењене у систему либерално-хуманистичке моралности. У оквиру „општих људских“ вредности посебна пажња се поклања афирмацији права појединца на сопствени начин живота, који се протеже све дотле док појединац не чини штету другима. [Хуманистички манифест 2000, погл. V] Са тачке гледишта хуманистичког морала, једино ограничавање људске слободе односи се на кршење слободе других: морална личност је она која не угрожава интересе других, док је неморална она која нарушава њихову слободу. Идеја апсолутних моралних норми као и појам греха не постоје у савременој хуманистичкој етици. Насупрот томе, у религијској традицији присутан је концепт апсолутног богоустановљеног моралног права и његова злоупотреба сматра се грехом. Са становишта религиозне личности, у моралном смислу је недопустиво оно што директно угрожава интересе других људи. Јер истинска слобода верника не лежи у забрањивању, већ у ослобођењу од греха, превазилажењу свега што омета духовно усавршавање. Није случајно то што је савремени либерални хуманизам у блиској вези са глобализацијом. У његовој основи, као и у сржи пројекта глобализације, лежи идеја универзалности и то је једина алтернатива. Свакако, хуманисти ће усмено признати право личности да припада било којој религији или да не припада уопште било којој верској заједници, јер не би било политички коректно да се религији потпуно ускрати право на постојање. Међутим, у пракси је хуманизам надахнут, пре свега, антирелигијским патосом и стога тежи да у што већој мери раслаби религију, сатера је у гето, изгони је из друштва и умањи њен утицај на људе, нарочито младе. Секуларна, световна, антицрквена и антиклерикална оријентација савременог хуманизма је очигледна. Управо зато што хуманистичка идеологија све јасније потребује карактеристике милитантног секуларизма, зато конфликт између њега и религије постаје све сличнији борби за опстанак – не борби за живот, већ за смрт. Либерали и хуманисти воле да описују ову борбу као сукоб између, с једне стране, застарелог погледа на свет заснованом на идејама које су биле актуелне пре научних достигнућа, на „метафизичким и теолошким спекулацијама из прошлости“ [Хуманистички манифест2000, погл. II], и с друге стране, прогресивног, научно поткрепљеног и модерног погледа на живот. Они су усадили ову идеју у умове људи путем медија и система основног, средњег и високог образовања, које је у државним рукама у већини западних земаља. Омладина је васпитавана на идеји да ми живимо у „постхришћанском“ добу, да је религија нешто безнадежно назадно и застарело. Либерални хуманизам се активно бори за срца и умове младих, знајући да ће исход дебате о вредности широм света, коју хуманисти покушавају да нам протуре као конфликт генерација, зависити од система вредности будуће генерације. У стварности секуларна идеологија није заменила религиозни поглед на свет, јер ће религиозни систем вредности наставити да постоји упоредо са либерално-хуманистичким. Овде би било неадекватно говорити о сукцесији система вредности током њиховог историјског развоја: ради се о њиховом противљењу, које понекад води ка политичким, верским и религиозним конфликтима. Потенцијално жариште данашњег међуцивилизацијског стања је у значајној мери изазвано наметањем западне либерално-хуманистичке идеологије, засноване на идеји сопствене универзалности, онима који су васпитавани на другим духовним и моралним традицијама и имају различите системе вредности. Они у наметању западне идеологије виде претњу сопственом идентитету. Очито да антирелигијски карактер савременог либералног хуманизма одбацују они чије је понашање религиозно мотивисано и чији је духовни живот заснован на религиозном искуству. Овде се не ради само о појединцима за које је вера питање личног избора, већ и о читавим нацијама, културама и цивилизацијама формираним под окриљем религиозних фактора. Нетрпељивост између секуларизма и религије може на међунационалном, културном и цивилизацијском нивоу да прерасте у отворени сукоб. Постоји неколико одговора религиозних на изазов тоталитарног либерализма и милитантног секуларизма. Најрадикалнији одговор дали су исламистички екстремисти, који су прогласили џихад „постхришћанској“ западној цивилизацији и свим њиховим такозваним „основним људским вредностима“. Феномен исламистичког тероризма се не може схватити без разумевања реакције савременог исламског света на покушаје Запада да наметне свој поглед на свет и понашање које је у складу са њим. Навикли смо да слушамо изјаве како тероризам нема ни националност ни вероисповест, и несумњиво да су нерешени проблеми етичке или политичке природе у основи терористичке активности. Али немогуће је негирати чињеницу да су најагресивнији извршиоци савременог исламистичког тероризма инспирисани религијском парадигмом, посматрајући своје поступке као одговор на потпуну хегемонију западњачког секуларног начина размишљања. И све док Запад наставља да полаже права на монопол [исправног] поимања света, пропагирајући своје стандарде који су без алтернативе и обавезни за све нације, Дамаклов мач тероризма ће наставити да прети целокупној западној цивилизацији. Још једна варијација религиозног одговора на изазов секуларизма је покушај да се сама религија прилагоди, укључујући догму и морал, савременим либералним стандардима. Поједине протестантске заједнице су, усмерене ка то циљу, већ прошле овај пут, уливајући током неколико деценија либералне стандарде у своју доктрину и црквену праксу. Резултат тог процеса је ерозија догматских и моралних основа хришћанства, где је свештеницима допуштено да не верују у васкрсење Христово, где се оправдавају или благосиљају „истополни бракови“, чланови клира и сами ступају у такве бракове, теолози преправљају Библију и стварају многобројне верзије политички коректног хришћанства окренутог ка либералним вредностима. Ревизија вековима старог црквеног предања, како би се угодило феминистичком покрету, водила је до увођења институције женског свештенства у поменуте заједнице и као последица тога дошло је до још већег јаза између њих и представника традиционалног хришћанства. Коначно, трећи одговор религиозних на секуларизам је покушај успостављања мирног, неагресивног, мада очито неравноправаног, дијалога с њим, у циљу постизања равнотеже између либералног демократског модела западне друштвене структуре и религиозног начина живота. Такав пут одабрале су хришћанске цркве које су остале верне предању, наиме, римокатоличка и православна, као и нехришћанске религије попут јудаизма, будизма и умереног ислама. Признање неопходности вођења дијалога са црквама и верским заједницама имамо и код либералних политичара који сматрају да до конфликта може доћи када се верске заједнице лише свог права на јавно испољавање. Све више политичара траже контакт са религиозним лидерима, увиђајући да се мишљење цркава и верских заједница не сме игнорисати током процеса разраде оних вредности које ће послужити као основ „новог светског поретка“. Карактеристичан пример таквог поимања је Европска унија – једног од главних катализатора процеса интеграције и глобализације у савременом свету. Што се тиче Weltanschauung-а, Европска унија је суштински секуларна супер-држава заснована на хуманистичким принципима наслеђеним из доба просветитељства. Све до недавно покушаји цркава и верских организација да успоставе дијалог са институцијама Европске уније готово увек су иницирани од стране самих цркава, и нису наишли ни на какав јасан одговор европских институција. Тада није постојала, као ни данас, структура која би Цркви омогућила да спроведе систематски и конструктивни дијалог са Европском унијом. Међутим, по усвајању новог европског устава, таква структура би требало да се успостави, јер пројекат устава прописује „отворен, транспарентан и регуларан дијалог“ Европске уније са црквама и верским организацијама. [Уставни уговор ЕУ, I, 52] Укључивање ове тачке у устав као и признавање чињенице „универзалних вредности“ на којима је ЕУ заснована и надахнута „културним, религијским и хуманистичким наслеђем Европе“ [Уставни уговор ЕУ, Преамбула], може да отвори нове могућности за дијалог између религије и секуларног либералног хуманизма. Данас и Римокатоличка и Православна Црква могу да спроведу такав дијалог на високом интелектуалном нивоу. У социјалним доктринама обеју цркава, проблеми који се тичу дијалога са секуларним хуманизмом по питању вредности детаљно су испитани из свих углова. Римокатоличка црква се у много докумената бавила овим питањем у Магистеријуму, од којих је последњи – Основи социјалног учења Римокатоличке цркве – састављен у понтификалној комисији Justitia et Pax и објављен 2004. У православној традицији најзначајнији документ овог типа је Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, објављен 2000. године. Оба документа истичу првенство религиозних вредности над интересима световног живота појединца. У Основама социјалног учења римокатоличке цркве признаје се постојање „универзалних вредности“, али под тиме се подразумевају оне вредности које „се црпу из откривења и људске природе“ (§ 85), тј. оне вредности које произилазе из антрополошких и религиозних премиса. Данас свет потребује озбиљан и промишљен дијалог, а не наставак и продубљивање конфликта између религиозног и хуманистичког погледа на свет. Управо такав дијалог предлаже традиционално хришћанство. Оно се не противи хуманизму као таквом, али је против либералне, атеистичке верзије хуманизма. Црква не прихвата ту верзију хуманизма која, према тврдњи њених оснивача, „искључује мистицизам и религију“. [Хуманистички манифест 2000, Увод] Црква разликује религиозни хуманизам од атеистичком хуманизму; први је вођен духовним вредностима. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 98] Дакле, хуманизам „је у складу са стандардима Божије промисли о љубави у историји“, „целовит и солидаран хуманизам који је у стању да створи нови социјални, економски и политички поредак, заснован на достојанству и слободи сваке људске личности, који треба да се спроводи у миру, љубави и солидарности“. [Основи социјалног учења Римокатоличке цркве, § 19] Наведене вредности у потпуности одговарају оним идеолозима савременог секуларног хуманизма, либерализма и глобализације који их дефинишу као „опште људске“. Црква, стога, не одбацује ове вредности, већ им даје другачији садржај. Суштина неслагања ова два хуманизма – религиозног и атеистичког, црквеног и световног, традиционалног и либералног – лежи у различитом, понекад дијаметрално супротном поимању вредности као што су достојанство и слобода личности. Извор: “Traditional and liberal values in the debate between Christianity and secularism”, Europaica, № 63, Brussels 2005. Превод: Јована Пантелић View full Странице
  13. Гост у студију радио Београда 2 био је др Растко Јовић, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који је говорио о Васкрсењу, дану који даје смисао свим осталим данима и читавом времену, насупрот бесмислу, страху и свести да ми живимо у времену, а то значи да, од трена када се родимо, већ напредујемо ка сопственој смрти, као и о томе да ли је човек данашњице, опхрван туробном свакодневницом, у опасности да изгуби васкрсењски дух хришћанства, а то је радост. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
×
×
  • Креирај ново...