Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанског'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 38 results

  1. Дакле, наслов теме је (покушао сам барем да будем) јасан... А ево и да образложим. Значи, на овој теми би требали да постављамо наш доживљај хришћанског у тзв. популарној култури (музици, филму, ликовној уметности, књижевности), а што на "прву лопту" није очевидно таквим што... Тј., рок музика нпр. јесте део популарне културе, али непотребно је да овде нпр. постављамо чувени пројекат "Изнад Истока и Запада" где су учешће узели многи музичари који су певали и свирали на стихове владике Николаја... Или пак филм "Острво", који је оно-постао мејнстрим кршћанског филма. Дакле, потребно је да (са ваше тачке гледишта), препоручите неки филм који је на вас оставио утисак и где сте пронашли "елементе" хришћанства, а са друге стране, филм је нпр. "холивудска" комедија... Или нпр. нека слика, а која није икона (тј. не припада корпусу црквене уметности), а у којој сте "пронашли" неки детаљ због којег сматрате да у себи носи хришћанску поруку... Проза, поезија, а да нису хришћанске химне и житија... За почетак као пример, једна од мојих омиљених "банди", "Дарквуд даб" у дуету са Бисером Велетанлић и песма "Нешто сасвим извесно", као "неојеванђеље" 21-ог столећа... Па извол`те
  2. О Евхаристији као централном догађају у животу Цркве и поистовећивању Евхаристије са Црквом говори се на много места у Светом Писму и у светоотачким делима. Новозаветни списи, а нарочито еванђеље по Јовану и посланице Апостола Павла, су надахнути евхаристијским доживљајем заједнице Бога са човеком и односа човека према свету. Колики је значај Евхаристије за живот Цркве види се и по томе што су, упркос прогонима, први хришћани настојали да се по сваку цену окупљају на евхаристијским сабрањима. И Свети Игнатије Богоносац је на путу ка Риму, где је мученички пострадао за веру, саветовао хришћане у Филаделфији да се сакупљају на једну Евхаристију: Настојте да учествујете у једној Евхаристији, јер је једно тело Господа нашега Исуса Христа и једна чаша за сједињење крви Његове. Учење Светог Игнатија да је основ Цркве у Светој Евахристији, следили су и сви остали Свети Оци, који су у својим списима такође истицали да је она централна црквена Тајна, место истинског преображаја човека и света, у којој се једино може остварити потпуна заједница са Богом. Други део четрдесете емисије "Светотајинско богословље" посветили смо теми Свете Евхаристије као Сведуховском (Педесетничком) догађају. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - четврти део (тридесет девета емисија) АУДИО
  3. Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет
  4. У Светој Евхаристији земља већ овде и сада постаје небо: „Јер je сада на земљи могуће видети Тело Цара Небеског“, примећује Златоуст. Међутим, то није самодовољно физичко, природно чудо, није само преобраћење вештаства. Јер се евхаристијско чудо савршава човека ради и савршава се кроз човечанску природу Оваплоћеног Логоса. Евхаристија je „лек бесмртности“, по изразу још светог Игњатија Антиохијског – „лек живота, лек нетрулежности“. То је нетрулежна и бесмртна храна човекова. Света Евхаристија je католичанска (саборна) тајна, тајна мира и љубави, и зато – тајна јединства. Ово су само неке од теме о који смо промишљали и разговарали у тридесет деветој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - трећи део (тридесет осма емисија) АУДИО
  5. Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Тајна нашега спасења најбоље се остварује у светој Литургији која се јавља центром целокупног црквеног живота. То је тајна над тајнама, темељ и круна живота сваког православног хришћанина, у којој ми на један тајанствен и савршен начин спознајмо сâмога Бога и своју духовну реалност. Божанствена литургија је пре свега дар Божије љубави кроз који ми општимо и заједничаримо са Богом, и такође отварамо и врата Царства небеског. О овој небоземној и спасоносној Тајни говорили смо у тридесет осмој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - други део (тридесет седма емисија) АУДИО
  6. На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. "Наша вера сагласна је са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру", речи су Светог и богоносног оца нашег Иполита Римског. Та узајамна повезаност праве, истините вере Цркве са Евхаристијом Цркве посведочена је и код Апостола и Апостолских ученика, а то нам сведочи и пракса древне Цркве по којој су символи, исповедања вере, врло рано били укључени у Литургију, као што је то и данас. Сâм сатириолошки карактер Цркве, сâма природа и циљ Цркве - спасење људи у Христу, - чинили су да се сав живот и делатност цркве на Истоку одвија око Свете Евхаристије, свагда извирујући из ње и увирујући поново у њу. За самосазнање Цркве на Истоку без Евхаристије нема спасења, јер без Евхаристије нема Цркве, и зато свака манифестација бића и живота Цркве: у вери, и Духу Светом, у љубави, у благодати, у богослужењу, у локалној и надлокалној саборној организацији имала је на Истоку евхаристијски карактер. Ово су само неке од тема о којима је било речи у тридесет седој емисији "Светотајинско богословље". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија као центар хришћанског живота - први део (тридесет шеста емисија) АУДИО
  8. Тридесет шестом емисијом "Светотајинско богословље" почињемо циклус емисијâ посвећених Тајни над тајнама - Светој Евхаристији. Света Евхаристија никад није схватана као једна од тајни у Цркви, него као тајна и откривење сâме Цркве, схватана је као тајна сабрања, тајна општења или заједнице и тајна јединства Христа и Његове Цркве, Христа и верујућих као удова Његовог богочовечанског Тела. У оквиру емисије нагласили смо и да Вршење Свете Евхаристије у Цркви никада није било само "анамнеза" Тајне Вечере Христове, меморијално спомињање (комеморација) или просто "понављање" Христове Тајне Вечере у смислу успомене на Христову жртву, већ актуализовање и литургијско оприсутњење за нас у Цркви, овде и сада, целокупног дела Христовог укључујући и есхатолошку реалност Царства Небеског. У закључку емисије, посебно смо истакли да од самих почетака видимо Свету Евхаристију као пројаву и откривење "Цркве Божје" у свету. Где се појављује назив Црква тамо се ради пре свега о Евхаристији, о евхаристијском сабрању (синаксису) или сабрању васцелог народа на једно "исто место" ради ломљења хлеба". Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа, Епархије бачке, на чему благодаримо! ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Нова емисија "Светотајинско богословље" на Радију Беседа (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - О Светим Тајнама Цркве (прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Светоотачке основе православног учења о Тајнама (друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Евхаристија - извор и врхунац Светих Тајни (трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна Крштења (четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - први део (пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - други део (шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - трећи део (седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Припрема за Свету Тајну Крштења - четврти део (осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Последовања пре Свете Тајне крштења (девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења (десета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - други део (једанаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - трећи део (дванаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне крштења - четврти део (тринаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна брака (четрнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака (петнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - други део (шеснаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - трећи део (седамнаеста емисија) ВИДЕО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - четврти део (осамнаеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина Свете Тајне брака - пети део (деветнаеста емисија) АУДИО Из јутарњег програма радија Беседе: О првом циклусу емисијâ Светотајинско богословље (АУДИО) Радио Беседа: Светотајинско богословље - Света Тајна свештенства (двадесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Старозаветно и новозаветно свештенство – Христос једини истински Првосвештеник (двадесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Епископ - икона Христова у Евхаристији (двадесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - први део (двадесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење чина хиротоније у свештени епископски чин - други део (двадесет пета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба презвитера (двадесет шеста емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени презвитерски чин (двадесет седма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Служба ђакона (двадесет осма емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротоније у свештени ђаконски чин (двадесет девета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Црквенослужитељске службе – чтец и ипођакон (тридесета емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Тумачење хиротесије у чин чтеца и ипођакона (тридесет прва емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Богослужбене одежде (тридесет друга емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Почасни јерархијски степени (тридесет трећа емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Царско свештенство – богослужбена улога верног народа Божјег (тридесет четврта емисија) АУДИО Радио Беседа: Светотајинско богословље - Свештеничка породица као домаћа црква (тридесет пета емисија) АУДИО
  9. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор
  10. Предавање протојереја-ставрофора професора доктора Дарка Ђога на тему: „Јединство Цркве, као задатак хришћанског постојања“ одржано је у недјељу 16. децембра 2018. године у Подгорици. Ово предавање у организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења је прво у низу предавања која ће се одржавати у крипти током Божићног поста. Крипта Саборног храма је и овога пута била пуна слушалаца, који су са посебном пажњом пратили ово замимљиво и креативно излагање - предавање протојереја-ставрофора Дарка Ђога. Прота Дарко се на самом почетку свог обраћања посебно захвалио цијелом свештеном братству на позиву и свом вјерном сабраном народу на дивном дочеку и на великом присуству овдје у Подгорици, исказавши посебну благодарност протојереју-ставрофору др Борису Брајовићу, некадашњем декану Православног богословског факултета у Фочи: ''Изузетна ми је част, а још више задовољство и срећа што сам вечерас овдје у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у једном специфичном контексту, јер лица која су ту, јесу лица која ме обавезују да свједочим истину и да свједочим храбро. То су лица драгих отаца и пријатеља, а сигурно најзаслужнији за моје упознавање са Украјном, Кијевом, Кијево-печерском лавром и што је поменути простор постао дио мога бића и мога доживљаја, оног ко јесам, јесте протојереј-ставрофор др Борис Брајовић који ме је тамо у априлу 2013. године и повео са собом. У то вријеме смо још били колеге на ПБФ-у ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, а отац Борис је био декан, био је изузетно љубазан али и далековид и знао је да препозна у свом тадашњем студенту интересовање, не само неку површинску феноменологију неког словенског православља, већ и једну жељу да сагледамо изван црквених и политичких кулиса који су прилично често оно што видите када дођете у једну страну земљу, страни град. Зато, оцу Борису хвала на његовом присуству вечерас, а присуство свих вас обавезује ме да још присније кажем оно што имам да кажем, јер нисам дошао овдје међу публику, већ сам дошао међу браћу, међу оце, међу пријатеље да подјелим оно што у овом тренутку мислим и осјећам.'' - нагласио је прота Дарко. Он је у даљем току свог излагања акцентовао актуелно питање јединства цркве, изражавајући очекиваност посстављања таквог питања у својству врло конкретног и великог по значају, подсјећајући да новоформирана црквена структура у Украјни по самом начину постојања у себи носи конфликтни потенцијал: ''Питање јединства цркве је сасвим очекивано да буде постављено као једно велико и конкретно питање. Превасходно као питање односа према оном изазову који тренутно пријети да угрози јединство цркве. А то је питање како ћемо се односити према Украјинској црквеној стварности послије овог такозваног објединитељског сабора и послије формирања нове црквене структуре, за коју унапријед знамо по самом начину њеног постојања да у себи носи један узнемирујући конфликтни потенцијал који ће бити изазов свему ономе што називамо православном црквом.'' Он је подсјетио да црква подразумјева у нуклеусу свога бића јединство, будући да је црква та која је једна, која је у јединству: ''Међутим питање јединства цркве је одувјек постављано баш на један начин који је подразумјевао да је на неким другим плановима изван плана тог великог црквеног јединства чини се да је на другим плановима јединство саморазумљив и свагдашњи појам. То јединство напросто јесте, то јест Црква то напросто јесте. Она је та која је једна, која је у јединству.'' Отац Дарко се осврнуо и на то да црква није метафизичка стварност која је унапријед дата, већ да је Црква у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети који од људи који је чине, који су у њој у тој црквеној заједници сабрани, управо чини Тијело Христово и храм Духа Светога: ''Усудио бих се да кажем да огроман дио проблема који данас видимо као проблем цркве, као изазов јединству помјесних православних цркава није невезан за то самоподразумјевање јединства унутар рецимо једне парохијске заједнице. Када год казујемо Никејско-Цариградски Символ Вјере ми подразумјевамо да су нивои казивања онога што притом исказујемо - исти. Подразумјевамо да метафизичко увјерење да Бог јесте тројични Бог, да Бог јесте једносушност Оца, Сина и Духа на истом иметафизичком нивоу као када пред крај символа вјере кажемо да вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Међутим, то је нешто што пропуштамо да видимо, док је Божије постојање изван нашег домашаја могућности да Бога промијенимо. Ми пред Богом стојимо и постојимо и можемо да прихватимо Његов загрљај или да тај загрљај одбацимо. Можемо да кроз читав живот усвојимо различите односе према Њему и да будемо грешници, а да у другом моменту опет попут блуднога сина вратимо се оцу, са друге стране није црква метафизичка стварност која је унаприје дата. Она је у потпуности људска иницијатива унутар које дјелује Дух Свети и који од људи који су сабрани у име Божије чини Тијело Христово и Храм Духа Светога. Она нипошто није саморазумљива стварност која као таква јесте па је онда у њу само могуће се укључити или искључити. Тачније, управо такво разумјевање Цркве као једне у потпуности од нашег дјеловања независне метафизичке стварности чини се да је довело до проблема јединства какво данас имамо.'' - нагласио је он. Отац Дарко је даље указо и на разочарења која могу изазвати нејединство и отпадништво од црквене заједнице. Како отац Дарко наводи, стварност која не одговара нереалном очекивању намеће два избора по природи ствари: један је да одбацимо такву стварност и у њој не учествујемо или је прихватимо и схватимо да црквена заједница, као заједница људи, није заједница апсолутне хармоније и унапријед већ преображених људи: ''Људи када почну да долазе у Цркву, у њу врло често дођу очекујући једно идеално пројетковано стање, дођу управо зато што сматрају да ће тамо наћи једну симфонију међуљудским односа, једну апсолутну хармонију, унапријед већ преображених људи. Један дио неофитског разочарења увијек долази када схватимо да ствар није таква. Како се углавном чини да можемо да одбацимо такву стварност коју можемо да прихватимо али никако и да у њој учествујемо, људи онда или остану унутар цркве и помире се са тиме да је све тако како јесте и не може бити другачије и да постоји оно људско лице, непреображено лице цркве или у потпуности одбаце стварност цркве са том пројектованом сликом стварности. Управо та редукованост, та сведеност човјекова у немогућности да мијења стварност цркве, да учествује у црквеном јединству, јесте нешто што је општа бољка православне цркве данас. Мислим да што прије саопштимо то једни другима, што прије увидимо да јединство цркве није дато, него задато, да јединство цркве није никакво стање унутар кога црква јесте, него непрекидни циљ и то тешко остварив циљ, коме сви треба да тежимо. Просто, што прије схватимо да је јединство цркве неопходно остварити, а не у њему учествовати то ће и велике теме црквеног јединства тим прије бити излијечене.'' - закључио је прота Дарко. извор View full Странице
  11. На дан када наша Црква прославља Сабор светог архангела Михаила, Преосвећени Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Горњој Толиси код Модриче. Ово је била прва посјета Епископа Фотија овој парохији. Преосвећеном Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протонамјесник Недељко Горановић, парох гаревачки и протођакон Славољуб Милошевић. На крају богослужења Преосвећени Владика се са надахнутом бесједом обратио присутнима честитајући им празник и поучивши их како нам је Свети архангел Михаило путевођа и како ми треба да се боримо и да непрестано будемо са Богом, да не отпадамо од Лица Божијег и пута Божијег, да не падамо у разне гријехове него да непрестано живимо богоугодним животом како живе и анђели на небесима. На Литургији је било присутно много вјерника а посебно радује велико присуство дјеце. Радује и чињеница да су многи приступили Причешћу и сјединили се са Христом. По завршетку свете Литургије Епископ је у дому свештеника обавио освећење славских дарова, хљеба, пшенице и вина, у част данашњег празника који је крсна слава протонамјесника Слађана Савића и његове породице. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. У 25. недјељу по Духовима, 18. новембра 2018, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију је служило никшићко свештенство, а сабраним вјерницима ријечима пастирске бесједе обратио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. Он је тумачећи данашње свето Јеванђеље, казао да смо створени за вјечност, због вјечности постојимо, јер нас је Бог саздао да будемо непролазна бића. Каква је то љепота и милост Божја да не буде никада да нећемо постојати! Звучни запис беседе „Због тога је вјечност наш императив, наша заповијест да је живимо у љубави, са Господом, јер може бити и она вјечност да нећемо бити са Господом и са ближњима, гдје ће бити тама, гдје нема љубави. Али, ми се, овдје и сада, трудимо да задобијемо да живимо у свјетлости и у љубави, да живимо са Господом овдје и сада, а онда да то наше живљење пређе на живљење на Небесима“, казао је, између осталог, у својој бесједи свештеник Јокић. Извор: Радио Светигора
  13. Слава парохије Светог Ђорђа у Антверпену – Обновљење храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављена у суботу 17. новембра саборним служењем свете архијерејске Литургије. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Високопреосвештенство митрополит Белгије, Холандије и Луксембурга Господин Атинагора (Цариградска патријаршија), уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа диселдорфског и немачког Господина Григорија, Његовог Преосвештенства епископа Неаполиса Господина Порфирија (Кипарска архиепископија), оца Саве, игумана манастира Тврдош, као и великог броја свештеника и ђакона из Холандије, Немачке и Белгије, и уз учешће верног народа из поменутих земаља. Звучни запис беседе Литургији је присуствовала Њена Екселенција амбасадор Републике Србије у Краљевини Белгији, госпођа Марина Јовићевић са сарадницима. Лепоти богослужења допринели су и гостујући појци из Србије и Диселдорфа. На почетку литургије, епископ Григорије је, по благослову надлежног епископа западноевропског Луке, рукопроизвео у чтечеве, г. Владимира Милановића и г. Нектариоса Роса, који ће убудуће да саслужују у цркви Светог Ђорђа у Антверпену. После прочитаног Јеванђеља, верном народу се надахнутом беседом обратио владика Григорије, истакавши значај трпљења и вере у изградњи савршене љубави која је идеал и крајњи циљ живота сваког хришћанина. На крају Литургије, после ломљења славског колача, владика Григорије је заблагодарио митрополиту Атинагори за љубав и бригу коју је својим доласком на најважнији парохијски догађај у години показао према парохији Светог Ђорђа и српској заједници у Белгији. Митрополит Атинагора је у свом обраћању, заблагодарио епископу Луки, на позиву, епископима Григорију и Порфирију, као и свим свештенослужитељима и целокупној парохији, на челу са протојерејем Миланом, на прилици да учествује у евхаристијском слављу у српској православној парохији у Антверпену. У свом говору он је истакао своју духовну везу са Српском Православном Црквом и значај који је на његов живот имао блажене успомене прота Чедомир Остојић, као и познанство његовог оца са блажене успомене Патријархом Српским Господином Германом. С обзиром на то да парохија Светог Ђорђа чека званично признање пред органима покрајинске и федералне владе, митрополит Атинагора је, као овлашћени представник православне Цркве пред белгијском државом, информисао верни народ о легалном статусу парохије пред државним органима и истакао спремност да помогне да се нађе правни модел којим би то питање било решено, позвавши овлашћене представнике Епархије западноевропске да заједничким радом допринесу решењу правног статуса. После свете Литургије организован је славски ручак који су за ову годину припремили кумови г. Здравко Зубац и г. Срђан и г-ђа Јелена Милош. У току трпезе љубави, парох антверпенски отац Милан Живановић заблагодарио је епископима и свештенству за показану љубав и молитвено присуство, као и свим парохијанима на труду који улажу да парохија из године у годину расте, и у бројчаном и у духовном смислу, те позвао верни народ да на том путу и даље остане. У току славског ручка, као пратећи културно-уметнички програм, наступила је пијанисткиња Селена Трифуновић, као и споменути појци који су традиционалним српским песмама увеличали славље. По завршетку ручка, митрополит Атинагора је још једном заблагодарио на гостопримству и истакао значај јединства који је показан саборним служењем Литургије, те позвао верни народ да се моли за јединство православне Цркве. На самоме крају, владика Григорије такође се опростио од верног народа позвавши их да радост и мир који су задобили понесу и шире у свету у коме живе. Извор: Епархија дизелдорфска и немачка
  14. Божанствена Литургија представља саму срж и средиште хришћанског живота у Цркви. О Светој Евхаристији и Литургији као печату и крајњем циљу сваког аспекта богослужбеног, светотајинског и свакодневног живота хришћанâ, разговарали смо у Јутарњем програму са презвитером Вељком Васиљевим, парохом палићким. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  15. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли!
  16. Драги пријатељи, обавештавамо вас да је наш сајт за упознавање ради хришћанског брака - КАНА, данас почео са радом. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. Сајт Кана, као стуб пројекта „КАНА-ка наталитету“ са данашњим даном је започео свој рад. Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Кана - упознавање ради хришћанског брака Добродошли! View full Странице
  17. Главни делови хришћанског храма и њихове функције Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον). „Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30] Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33] За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35] Нартекс Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37] У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν. У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16). Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане. Лађа хришћанског храма У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38] Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму. У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39] По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40] Купола храма Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу. Олтар У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске. У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47] Часна трапеза Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд. Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње. Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста. Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55] У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9). Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56] По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60] Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда. По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање. Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65] Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди. Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68] На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9). Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73] Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74] Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76] На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77] Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79] Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет. По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80] Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81] Киворион Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82] По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84] Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86] Епископски трон У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1). Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89] Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91] Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма. Олтарска преграда У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара. У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња. Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље. По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства. На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99] Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле. Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102] Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104] Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105] Амвон Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци. У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106] Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108] Солеја Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109] На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних. Ђаконикон и протезис Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем. По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116] Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118] У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119]
  18. Хришћански храм као богослужбена грађевина јесте место, то јест простор у којем се хришћани окупљају ради саборне молитве, слављења Бога и заједничког приношења бескрвне жртве. Због тога је у Светом Писму за храм уобичајен назив „дом Божји“ (ср. Пост. 28,31; 2Цар. 12,29;) и „дом молитве“ (Мт. 21,12-13; Лк. 19,46). Још у Старом Завету Бог је октрио људима да ће се Његов дом тако звати: „Јер ће се дом Мој звати дом молитве свима народима“ (Ис. 56,7). То је разлог што су за хришћански храм постојали разни називи: κυριακόν, οίκοςτου Θεού, dominica, domus Dei, domus orationis, дом Господњи, црква итд. Сваки хришћански храм је место освећено (Лк. 6,13) и знак сећања на „горницу“, то јест, место где је одржана Тајна вечера (Мт. 26,26). То и јесте разлог што у Светом Писму сусрећемо први назив за Евхаристију – „ломљење хлеба“ (Дап. 2,42). У библијским изворима сусрећемо и друге називе за свету Евхаристију: „Трпеза Господња“ (1Кор. 10,21) и „Господња вечера“ (1Кор. 11,20). Златоуст сведочи: „Верујте да је и сада она иста Вечера којој присуствује Христос. Она Вечера се ни по чему не разликује од ове свете Тајне ... Јер и ову и ону Он приправља.“[1] На другом месту је свети Јован још категоричнији: „Онај ко је устројио свету Тајну на Тајној вечери, Тај Исти сада савршава тајну божанствене Литургије ... Ова Часна трапеза је она иста Трапеза из Тајне вечере и није ништа мање од тога.“[2] На Тајној вечери Исус Христос приноси своју Крв и, називајући је крвљу Новога Завета, „показује да Му предстоји да умре. Зато има на уму и говори о Завету. Подсећа и на претходни, Завет (Стари), који је такође озваничен крвљу“.[3] Неизоставно је потребно рећи да Божанска Литургија „не представља само обличје жртве, нити образ Крви, већ истинско заклање и истинско жртвоприношење“,[4] јер се Христос жртвује и приноси вернима. Богомудри Јован Златоуст благовести: „Налазиш се пред Жртвом страшном и светом ... Христос се, као заклано јагње, налази ту пред тобом.“[5] Треба знати да је хришћански храм пре свега Црква - Εκκλησία (од глагола εκκαλέω), што значи сакупљање, сабрање, скуп, збор, заједница (ср. Дап. 9,31; 1Кор. 10,16) људи исте вере и у истом Духу (ср. 2Кор. 13,13). Реч је искључиво о црквеном и евхаристијском сабрању на једном месту (1Кор. 11,20), односно о заједници верујућих људи који, као сапутници ка Тројичном Богу, исповедају Христа за истинитог Искупитеља и Спаситеља света и учествују у спасоносним истинама и Божјим даровима. То је, дакле, литургијска заједница верујућих људи у Христа, окупљених око Христа, са Христом и у Христу. Храм, у који се сабирају верници да би исказали своје благодарење Господу, постаје „обитавалиште Анђела, обитавалиште Арханђела, постаје палата Божја, само небо“.[6] Заједнички долазак хришћана на Литургију представља почетак свете тајне „сабирања у Цркву“,[7] где ће верници учествовати у светотајинском животу Цркве и удостојити се да имају сусрет са Тројичним Богом и доживети предокушај Царства небеског. По светоотачком учењу, „страшне Тајне које се савршавају на сваком сабрању верних и из којих се излива обилно спасење, називају се Евхаристија, јер представљају сећање на многобројна доброчинства, пројављују нам сам врхунац божанског Промисла и на сваки начин нас припремају да благодаримо Богу ... Зато нас и свештеник, док се врши Жртвовање, подстиче да благодаримо Богу за целокупну васељену, за све прошло и садашње: за све што се збило и што ће се збити. Благодарење нас ослобађа земље и преноси нас на небеса. Преображава нас из људи у анђеле.“[8] Управо због тога што се у храму свештенодејствује света Евхаристија, тај простор је, по речима јеванђелиста Јована, постао „Скинија Божја међу људима“ (Откр. 21,3). Црква је заједница љубави, и на то нам указују заједничке и сагласне литургијске молитве којима нас Господ дарива. Храм, такође, као место сабрања верних представља израз заједнице љубави. „Црква не постоји зато да бисмо били разједињени сви ми који се у њој сабирамо [на молитву], него зато да бисмо се ујединили сви ми који смо разједињени. И управо то је смисао нашег [молитвеног] сабрања“[9] у храму. Хришћани који заједно са служитељем приносе бескрвну Жртву сачињавају „целокупно тело Цркве, које једнодушно и једногласно произноси своје прозбе Богу“.[10] Сасвим је правилно примећено да се „историјски почетак постојања одређеног простора за верско окупљање старе Цркве повезује са Тајном Вечером. Можда је потребно на самом почетку да нагласимо да само онај ко разуме свету Литургију може да разуме и потребу хришћана за оснивањем одговарајућег простора – храма, као и сву његову литургијску функцију и символику“.[11] Библијски извори нас обавештавају да је први хришћански храм, као средиште богослужења, било место сабрања Цркве по приватним кућама које су служиле као домови молитве (Лк. 19,48) и за „ломљење хлеба“ (Дап. 2,46). У једној од таквих кућа је и Христос, у „горњој одаји“ (Да. 1,13), обавио Тајну вечеру (ср. Мт. 26,26-28; Мк. 14, 22-24; Дап. 12,12) за „живот света“ (Јн. 6,51). На тим местима су хришћани доживљавали предокушај Царства Божјег. Хришћански храм је добио назив по хришћанској заједници – Црква због тога што је добио и њене особине. Реч је о богослужбеном простору намењеном за служење свете Литургије. „Простор храма подразумева и претпоставља Онога којем се служи и оног који служи, Бога и човека.[12] Он се поима као слика, икона Цркве, мистичког Тела Христовог, и символички изражава оно што је немогуће да се изрази непосредно“.[13] По православном трезвеноумљу, „Црква као Храм, обухвата Цркву као заједницу, и као таква се пројављује и најпотпуније у Сабрању (=Литургији). Због динамичког карактера Цркве, не разликује се Црква као Храм, као Заједница, и као Литургија“.[14] Улазак у хришћански храм верници доживљавају као улазак у Рај,[15] јер је храм символ земаљског неба.[16] Светоотачки је став да „Света Црква носи обличје и слику Бога, јер у подражавању и обрасцу има једно исто дејство с Њиме“.[17] Затим, по Светом Максиму, Црква јесте човек, имајући олтар као душу, а божански жртвеник као ум, и храм као тело.[18] По једном другом мишљењу, „Црква је обличје и слика васцелога света постојећег од невидљивих и видљивих бића ... која као једна грађевина постоји ... у различитостима“.[19] По Симеону Солунском, храм праобразује Христа као Богочовека где је Божанство невидљиво, а човечје видљиво.[20] Затим, по истом Оцу који се очигледно налази под утицајем учења светог Максима Исповедника, храм праобразује и човека који се састоји из тела и душе.[21] Веома је важна чињеница да је „хришћански храм био израз хришћанске вере и литургијског живота Цркве и због тога је хришћанска архитектура за свог сигурног водича имала Јеванђеље“.[22] Хришћански храм су од четвртог века називали базиликом, с једне стране, због облика у којем је грађен (издужени правоугаоник), а, са друге, због тога што у њему станује „Цар царева“. По православном трезвеноумљу, реч је о облику каква је била Нојева лађа, која је била праобраз Цркве Христове. Тако је отприлике изгледао и Соломонов храм, који је на известан начин служио као узор за градњу хришћанског храма.[23] Управо је то био разлог што Апостолске установе дају упутство да се хришћанске храмови граде у облику лађе: „Прво, дом Господњи мора бити дугуљаст, постављен према изласку сунца, са споредним просторијама са обе стране, тако да је сличан лађи“.[24] Православни хришћански храм је, по правилу, подизан на узвишеном месту, јер је храм слика Цркве Христове, односно слика дома Господњег подигнутог на врх гора (Мих. 4,1). Храм на узвишеном месту подсећа нас на стари Сион[25] и небески Јерусалим (Јевр. 12,22; Откр. 14,1; 21,10). Православни хришћански храм је окренут ка истоку[26] да би верници када се моле гледали у том правцу, пошто се Христос јавио на земљи у крајевима Истока овог материјалног сунца.[27] Често Исток означава Христа. Исток му је име (Зах. 6,12). Такође, хришћани очекују Други долазак Христов са истока: Јер као што муња излази са истока и сине од запада, тако ће бити и долазак Сина Човечјег (Мт. 24,27), и на Истоку ће опет задобити Рај.[28] Овде реченом треба додати да је и Мојсијева Скинија имала жртвеник окренут ка истоку. Улазак у православни хришћански храм је по правилу са запада, јер је запад символ духовне таме, греха и слика Ада. Улазећи са запада, човек на символичан начин показује да се одриче старог и грешног живота, и да жуди и иде ка новом животу – животу у Богу. По светом Максиму Исповеднику, улазак верника у хришћански храм на челу са јерархом означава обраћање неверних из незнања и обмане у познање Бога, и прелазак верних од зла и незнања у врлину и знање. Код овог светог Оца врлина је символички представљена као Црква.[29] Главни делови хришћанског храма и њихове функције Древни хришћански храмови, по угледу на Мојсијеву Скинију и Соломонов храм, који су и прасликовали хришћански храм, имали су три дела: 1. притвор (пронаос, атриум, vestibulum), 2. лађу (наос, navis) и 3. олтар (θυσιαστήριον, πρεσβυτέριον). „Притвор одговара дворишту Скиније, спољашњем делу где је стајао народ. У спољашњем пронаосу стајали су покајници последњег реда, а звали су се плачући, зимовњаци, наиме они којима је био забрањен боравак у покривеном трему и који су морали да буду на отвореном, непокривеном простору. Ту су стајали оглашени, тј. они који се само припремају да постану чланови Цркве и учествују у светотајинском животу Цркве. Ту су стајали покајници другог реда (степена) који су се звали слушаоци, јер је њима било дозвољено да остану на богослужењу – Литургији и слушају читање Јеванђеља, а затим су заједно са катихуменима морали да напусте храм“.[30] Потпуно је исправно закључивање једног православног теолога да сви они који стоје у притвору (=припрати) храма, а то су на првом месту оглашени, нису пуноправни чланови Цркве Христове, нису ни ван Цркве, него су „на периферији, на граници између света и Цркве“.[31] Реч је о онима који су поверовали у Месију Исуса Христа, али још немају право да учествују у светотајинском животу Цркве. „То су они који су окусили реч Божју и силе будућег века, па кад су отпали, поново се враћају на покајање. Атријум, дакле, символише земљу необновљену и грешну која очекује свог Искупитеља, Спаситеља и Обожитеља.“[32] Оглашени још немају слободу обраћања пред Богом. Потребна им ја помоћ и посредништво верних. Због тога литург тражи да се молимо за оглашене. Црква као брижна мати „подстиче цело сабрање верних да се помоли за оглашене, иако су они још 'страни', јер још не припадају истински Телу Христовом, још се нису причестили Светим Тајнама. Они још нису део духовног стада ... Стоје испред царске палате, далеко од свештеног предњег дворишта. Због тога их и удаљују када се чују оне страшне молитве (светог Узношења). Моли те, дакле, да се молиш за њих, како би постали твоји удови и да не буду више страни и одсечени.“[33] За Симеона Солунски притвор символизује отпад наших прародитеља из Раја,[34] док на другом месту каже да је притвор праобраз земље.[35] Нартекс Реч нартекс је кованица од ναός + αρχή, што значи почетак храма,[36] одељен од лађе храма зидом или стубовима. Тај простор се звао и „Рај“, јер су на унутрашњем зиду обично били изображени Адам и Ева у Рају ради символизовања идеје да из Раја изгнани наследници Адама и Еве у Цркви Христовој налазе изгубљени Рај.[37] У древној Цркви у нартексу су стајали покајници другог реда звани слушаоци, јер њима није било дозвољено да учествују у богослужбеним сабрањима. Ту су стајали и они који су били одлучени од свете Тајне Причешћа. Данашња пракса је да у том делу стоје жене, због чега се нартекс још назива и женска црква - παρθενικόν. У нартексу, који се увек налази на западној страни храма, бива прихватање оних који се покају и који желе да иду путем Господњим, путем јеванђељским. За такве је Господ наш Исус Христос рекао: „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10,16). Нартекс символизује земљу неосвећену, али која је на путу да то постане. Лађа хришћанског храма У ранохришћанским храмовима лађе (ναός, navis) су стубовима, или зидом или металном преградом, биле подељене на три дела: „десна, јужна лађа је била одређена за мушкарце, а лева за жене, и то тако да су у последњем одељењу били катихумени другог и трећег степена, и покајници трећег и четвртог степена. У средњем делу стајали су верници, и то непосредно пред катихуменима и покајницима, ожењени и жене са својом децом, затим одрасли младићи и девојке. Простор средње лађе према вратима био је одређен за странце и путнике. Најпосле, у трећем реду су стајали монаси, Богу посвећене девојке и удовице. Због тога се ово место звало matronium и символизује жене мироносице које са Јосифом нису ушле у гроб Христов, него су стајале напољу и плакале.[38] Свака споредна лађа је имала посебан улаз и вратаре (остијарији) и ђаконисе који су бринули за одржавање реда при уласку у цркву. Они подсећају на чуваре који су постојали при Јерусалимском храму. У лађи храма сакупљају се они који су спремни да прими свету тајну Евхаристије – Причешћа. Лађа представља Нојеву лађу у којој је Бог спасао од Потопа Ноја са породицом и животињама сваке врсте по свом роду (Пост. 7. и 8. глава). „Као што је Нојева лађа сачувала од Потопа оне који су били унутра у њој, исто тако и хришћани улазе у цркву (у лађу), која, вођена Духом Светим по таласима и бури животног мора, спасава све оно што се у њој налази, као и све оне који се у њој налазе и истински кају, преображава и доводи у истинско пристаниште – наручје Божје.“[39] По светоотачком трезвеноумљу, лађа хришћанског храма представља „ново небо“ и „нову земљу“, то јест, символ је Царства Божјег на Земљи и знак је „видљивог неба и Раја“.[40] Купола храма Купола храма означава небески свод[41] и символ је вечности. У куполи православног хришћанског храма се живопише Пантократор – Сведржитељ. Реч је о лику Бога Оца и лику Бога Сина – Спаситеља који благосиља људе десном руком и који левом држи отворено Јеванђеље на којем пише:„Ја сам светлост свету“. Представа Сведржитеља у куполи, као „станишту“ Божјем, јасно говори да је хришћански Бог Промислитељ, Човекољубац, и да непрестано води бригу и промишља о свом народу. Олтар У хришћанским храмовима најважнији део је олтар. Реч олтар је настала од латинске речи altus, што значи висок, узвишени. Реч је о узвишеном жртвенику alta ara, и означава место на којем се врше Свете Тајне. Олтар је намењен свештенослужитељима. У посланици Јеврејима се каже да „ми имамо жртвеник од кога немају права да једу они који служе скинији“ (13,10). Овде је реч о „трпези Господњој“ (1Кор. 10,21), то јест, трпези хришћанској за разлику од старозаветног жртвеника и трпезе демонске. У хришћанској архитектури олтар има различите облике. Обично се гради као избочина у облику полукруга или шкољке, и зове се апсида (=свод) или конха, смештена наспрам улаза у продужетку средњег брода, која, по светоотачком учењу, символише витлејемску пећину у којој се родио Месија Исус Христос, а сличан је пећини у којој је погребен (ср. Мк. 15,46; Лк. 23,53).[42] По светом Максиму[43] Исповеднику, олтар символише невидљиви свет, само небо, небо небеса где Бог обитава у слави својој. Он представља тајну суштински непостиживе Свете Тројице. Једном речју, олтар символизује оно што се налази изван неба.[44] Олтар представља Светињу над светињама старозаветне Скиније.[45] То је „најважнији део храма, основна светиња читавог храма, и без њега храм не може да се назове храмом, нити је храм“.[46] Веома је трезвен и исправан закључак светог Максима Исповедника по којем, иако се хришћански храм – Црква дели на лађу и олтар, ипак „једно је по ипостаси, не дељена (грађевина) са својим деловима због међусобне разлике делова, него и саме те делове, узвођене ка њеном јединству, ослобађа разлике у звању, и међусобно обострано показује истоветност и пројављује да једно другоме по замени буде оно што свако себи јесте: Светилиште – Храм свештенодејствован по сили Анафоре (=Узношење) ка свршетку Мистагогије, и обратно: Храм – Светилиште, које по дејству има нераздвојни почетак Мистагогије, те по обома – Црква – једна и иста остаје.“[47] Часна трапеза Часна трапеза је престо, то јест жртвеник, у облику стола на којем је Исус Христос обавио Тајну вечеру и на којој Он непрестано свештенослужи као Архијереј по чину Мелхиседекову. Управо због тога се у Светом Писму Новога Завета Часна трапеза назива „трапезом Божјом“ (Откр. 22,3), насупрот „трапези демонској“ (1Кор. 10,21; ср. Јевр. 13,10). Свети Оци Часну трапезу називају: света,[48] часна,[49] божанска,[50] бесмртна,[51] пречиста[52] итд. Часна трапеза се обично прави од камена што символизује Исуса Христа који је у Светом Писму назван „крајугаоним каменом“ (Мт. 21,42; Да. 4,11; Еф. 2,20), што значи да је Он основа и главни ослонац за све верујуће.[53] По учењу Православне Цркве, од посебног литургијско значаја је што Часна трапеза треба да се налази на средини олтара, то јест олтарске апсиде, а никако уза зид, јер је Исус Христос пострадао у средини земље (Пс. 73,13), и да би свештеници приликом служења могли да опходе око жртвеника (ср. Откр. 4,2-3). Треба знати да се жртвеник у Соломоновом храму налазио у средини светиње. Православни је став да као што постоји само један Архијереј – Исус Христос, и као што постоји само једна жртва (Јевр. 10,10), тако је довољно де се у сваком православном храму налази по један жртвеник – Часна Трапеза.[54] Када се Часна Трапеза ослања само на једном стубу, тада она символизује Исуса Христа као стуба Цркве, а када се ослања на четири стуба тада то символизује четворицу Јеванђелиста. Важно је знати да је „постојање хришћанског жртвеника – Трапезе непосредно везано за вршење свете Тајне Евхаристије. То је, дакле, сто на средини олтара на коме се савршава бескрвна жртва Новога Завета на којој је Исус Христос присутан у светој Евхаристији под видом хлеба и вина. То је жртвеник од којег немају права да једу они који служе скинији (Јевр. 13,10). Постојање Часне трпезе је чисто хришћанског порекла, а никако јудејског и поготово не паганског.“[55] У православним храмовима се испод Часне трапезе стављају мошти мученика или светитеља, с једне стране, због тога што су се у раној Цркви хришћанска богослужења вршила на гробовима мученика, на којима су и подизани први хришћански храмови, а с друге, под утицајем Откривења Јовановог који каже: „Видех под жртвеником душе закланих за реч Божју и сведочанство Јагњетово које имаху“ (6,9). Свети престо се помазује светим миром, јер је миро испуњено силом Духа Светога и оно је живо миро свештенодејства.[56] По православном трезвеноумљу, пошто на жртвенику бива свештенодејствовање – Литургија, жртвеник се сматра најсветијим делом хришћанског храма. О томе нам сведочи древни назив за жртвеник – Јединородни;[57] реч је о епитету који искључиво припада Исусу Христу, којег свети Кирило Александријски сматра жртвеником.[58] Слично њему, свети Јован Златоуст поистовећује жртвеник са Телом Христовим.[59] Управо због такве важности жртвеника хришћански храм без њега не може да се назове храмом, него само домом молитве.[60] Многи тумачи придају хришћанском Жртвенику значење престола (трона) Божјег који одговара престолу приказаном у Откривењу Јовановом: И гле, престо стајаше на небу, и на престолу сеђаше Неко (4,2). Герман Цариградски[61] сматра да се Жртвеник назива по Наднебеском и Умном Жртвенику (ср. Јевр. 13,10; Откр. 6,9), на којем умне и службене и јерархијске Силе нематеријалних Вишњих Сила представљају ови земаљски и материјални свештеници који стоје и служе Господу свагда. По светоотачком трезвеноумљу, Менза је слика гроба Христовог[62] и Голготе, слика Крста и распећа Христовог,[63] слика престола на којем седи Божанско Јагње (Откр. 5,6), и под којим душе праведника чекају своје прослављање. Блажени Августин посматра жртвеник као „икону вере“,[64] а Герман Цариградски као „границу неба и земље“.[65] Часна трапеза представља (символизује) гроб Христов у који је био положен при погребу,[66] што је разлог да се Часна трапеза покрива као Тело Христово белим платном (покривачем) који се зове срачица (кошуља, κατασάρκα). Таквим платном је било обавијено Тело Христово када је скинуто са Крста и положено у гроб.[67] О томе сведочи и постојање антиминса (=илитона) на Часној трапези. Изнад срачице се налази горњи покривач – индитија, који представља слику небеских Христових одежди. Реч антиминс је сложеница од анти+менза = уместо стола, и на том платну се служи света Евхаристија услед недостатка освећене Часне трапезе (=стола). То је четвороугаоно платно са иконом полагања Христова Тела у гроб. Са таквим платном је било увијено Христово Тело. На Часној трапези „налази се положен заклани Христос. За кога је заклан и зашто?“ пита свештени Златоуст. Па одмах одговара: „Да би измирио небеско са земаљским, да би тебе учинио пријатељем анђела и помирио те са Богом свих. Да би учинио пријатељем тебе, непријатеља и противника ... Да би ти имао мир са својим братом, зато се жртвовао.“[68] На Часној трапези стоји Крст који је очистилиште за све верне,[69] из којег извире освећење за све људе у свету,[70] а што се види у томе да нам је Крст разорио тиранију пакла[71] и „отворио Рај који је био затворен ... Јер Христос рече (разбојнику): Данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23,43).[72] Крст је доказ да је Христос једини истински Цар. Часни Крст је знак да је Исус Христос „Дрво живота посред Раја“ (Пост. 2,9). Разбојник који је био распет десно од Христа богословствује са те висине, са крста: „Крст је символ Царства. Називам Христа Царем управо зато што Га видим распетог. Јер приличи цару да умре за поданике. Христос рече: Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн. 10,11). Према томе, и добри цар жртвује свој живот за поданике. А како је Он положио свој живот, онда Га називам Царем: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23,42).“[73] Христов Крст није само пут који води у Рај и двери кроз која се у њега улази, него и красни рај Цркве. Он је дрво новог непропадивога живота које храни верујуће: „Дрво некада донесе горчину у Едем, а дрво Крста слатким животом процвета. Јер Адам појевши у трулежност пропаде, а ми наслађујући се Телом Христовим, живимо и светотајински се обожујемо примајући вечно Царство Божје.“[74] Крст је знак оваплоћеног, пострадалог и васкрслог Сина Божјег - Исуса Христа,[75] и символизује Његову победу над Сатаном и смрћу. Такође Крст символизује веру хришћана у Свету Тројицу, њихов начин живота и заједничарења са Живим Богом.[76] На Часној трапези се налази и Крст који символизује Христову смрт на Крсту коју је принео ради људи и њиховог спасења.[77] Такође на Часној трапези стоји и Јеванђеље, које представља присуство Христа, Сина Божјег оваплоћеног, који се јавио нама људима на видљив начин у свету[78] и „видесмо славу Његовум славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1,14), „Кога смо и видели очима својим“ (1Јн. 1,1). Свето Јеванђеље се чита на Литургији, и оно показује откривење учења Христовог, а такође и пројављује сва збивања у свету која се тичу тајне домостроја спасења. Једном речју, „Христос је Јеванђеље нашег спасења“.[79] Када свештенослужитељ крстообразно осењује верни народ на Литургији, то символизује Други долазак Христов у свет. По Герману Цариградском, Часна трапеза је праобразована и у Мојсијевој трапези, где је била мáна, која је Христос сишавши са неба (Јевр. 9,4.11; Јн. 6,31-33).[80] Ради тачнијег поимања Свете Анафоре још ћемо додати да је она уствари истицање на видело свршених символа према Прототипу.[81] Киворион Од четвртог века почињу постепено да се на четири угла Часне трапезе подижу стубићи на које се ставља у облику кугле балдахин звани небо, које је требало да штити часни престо. О самом грчком називу κιβώριον (кувуклион, балдахин) и његовом значењу постоје различита мишљења. Можда је најтачније оно тумачење које тај израз доводи у везу са јеврејском речју keber или сиријском kebora, што значи гроб. Киворион је постављен у храму да би се показало Распеће, Погреб и Васкрсење Христово.[82] По неким тумачима, киворион символизује Нојеву лађу (ковчег),[83] док, по другима, символизује небо мистичког света.[84] Киворион изнад Часне трапезе представља небо,[85] и „зато се на њему везу или сликају Сунце, Месец и звезде. У старим временима на средини кивориона висио је златан или сребрни голуб као символ Светога Духа, чијом се силом освећују Свети Дарови на Часној трапези. Отуда се простор између овог шатора и светог престола зове περιστερίον– голубарник, од περιστερά– голуб, у коме су се чували обично Свети Дарови“.[86] Епископски трон У олтарској апсиди, источно од Часне трапезе, налази се узвишено место са седиштем за архијереја, које се зове горњи престо, назив који је настао од грчке речи καθέδρα, θρόνος, tronus episсopalis. На овом престолу седи епископ за време читања Јеванђеља, представљајући Месију Исуса Христа који је рекао својим Апостолима: „Сешћете и сами на дванаест престола и судити на дванаест племена Израиљевих“ (Мт. 19,28), указујући на Други долазак. Осим тога, седење епископа на горњем престолу означава да је Искупитељ и Првосвештеник Исус Христос у потпуности испунио тајну домостроја спасења и да је људска природа доведена у заједницу Тројичног Бога, то јест постала равнобожна по благодати: „А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника који седе с десне стране престола Величанства на небесима“ (Јевр. 8,1). Држећи се древног Предања, Апостолско правило (11) налаже: „трон епископа нека буде у средини, а са обадве стране нека седе презвитери“. У Православној Цркви се то правило поштује, и због тога се у храмовима око епископског трона - по узору на речено у Откривењу Јовановом: И около престола беху двадесет и четири престола, и на престолима видех двадесет и четири старешине како седе, обучене у беле хаљине и са венцима златним на хаљинама својим (Откр. 4,4) - налази сапрестоље намењено свештеницима који саслужују на архијерејским Литургијама. Епископ на трону окружен свештеницима изображава Други Христов долазак. Седећи на трону епископ символизује Христа, а са стране седе свештеници који представљају збор апостола.[87] Када епископ са горњег престола благосиља верни народ на сабрању говорећи: мир свима, то значи да Син Божији – Исус Христос, када је испунио домострој спасења, подигавши руке благословио Своје ученике говорећи им: Мир вам остављам (Лк. 24, 50-51; Јн. 14,27), показујући да је тај исти мир и благослов Христос дао свету кроз своје Апостоле.[88] Осим тога, то пројављује и означава једнодушност и сједињење хришћана, јер Христос је „Мир наш који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Када епископ силази са епископског трона, то означава снисхођење Сина Божјег – Првосвештеника Исуса Христа.[89] Горњи престо, то јест, епископски трон „указује на Наднебески Престо Исусов“,[90] на којем Он седи с десне стране Бога Оца (Јевр. 1,13) у Царству Славе. Због тога се на зиду изнад њега обично изображава Исус Христос како седи као архијереј на Престолу и благосиља народ. „Епископ и свештеници символизују Христа и апостоле, а ђакони представљају анђеле који саслужују у небеској – Божанској Литургији“.[91] Касније је епископски трон, услед појаве олтарске преграде - иконостаса, пренесен у лађу храма. Олтарска преграда У древним хришћанским храмовима нису постојали иконостаси такве величине какви су данас, него само мали и ниске ограде са иконама које су досезале до прсију. Временом, тачније од шестог века, услед развоја иконостаса, те ограде постају двозоне, које су повезивали стубићи, а на међупростор су постављене свете иконе. Такве преграде (дрвене, металне или камене) имају различите грчке називе: τέμπλον, κάγκελλα,[92] κογκλίδες,[93] εικονοστάσιον,[94] δύφρακτα,[95] διάστυλα[96] итд. Те преграде деле лађу православног хришћанског храма од олтара. У олтар се улази кроз троја врата, која се налазе на олтарској прегради: северна, јужна и средња. Средња врата се зову царска (θύραι βασιλικαί), и красна врата – ωραίαι πύλαι (ср. Дап. 3,10), и служе као место са којих се проповеда Јеванђеље. По једним тумачима, она се зову царска јер кроз њих за време приношења Светих Дарова са жртвеника на престо пролази Цар и Господ неба и земље, да постане вернима живот и храна.[97] Она символишу небеска врата која воде у Царство небеско. „Отворени олтар је Рај, све се испуњује миомиром Светиње, и све сазерцава Творца, и твар кличе „Слава“ и „Алилуја Творцу свега“.[98] По другом, али и неоснованом, мишљењу она се зову царска зато што је кроз њих краљ или цар пролазио у олтар када је приносио своје дарове. Додајемо да се средња врата на олтарској прегради зову света још и због тога што кроз њих имају право да пролазе само свештена лица, то јест лица која су добила освећење у светој тајни рукоположења – свештенства. На дверима се налази завеса која означава различје између телесног и духовног света и предмета.[99] Друга двоја врата на олтарској прегради називају се анђелска, јер кроз њих пролазе ђакони који символишу анђеле. Олтарска преграда, по једним светим Оцима, символише границу која раздваја пролазни свет од вечног и непролазног света,[100] док, по другима, она символизује границу између два света: божанског и човечанског, то јест духовног и вештаственог.[101] По трећем мишљењу, олтарска преграда је постављена да би спречила улазак обичних верника у олтар.[102] Православни је став да олтарску преграду, односно иконостас „никада не треба посматрати као нешто што раздваја, него управо као нешто што спаја. Можда бисмо могли да је назовемо светим мостом који уједињује два света – небески и земаљски, духовни и материјални, видљиви и невидљиви, Бога и човека“.[103] Она символизује везу љубави и јединство у Христу и заједништво светих, као и преображену творевину – ново небо и нову земљу.[104] Хришћански храм је потпуно исправно окарактерисан као истинско богојављење.[105] Амвон Израз амвон (άμβων, ambo) је настао од грчке речи αναβαίνω, што значи успињати се, пењати се, узлазити. У православним хришћанским храмовима амвон се налази на левој страни лађе храма, то јест насупрот епископском трону. Амвон је, у ствари, подијум са неколико степеница, на којем се налази пулт који је, по угледу на старозаветну праксу (ср. Нем. 8,3,8), служио за литургичка читања, односно за читања Јеванђеља, јектенија, акатиста, диптиха итд. На амвону се Јеванђеље обично поставља на место које је извајано у облику голуба; тај голуб символизује Духа Светога. У древној Цркви на амвону су стајали и појци. У древним хришћанским храмовима из практичних разлога се амвон обично налазио на средини храма пред солејом да би сви присутни верници могли јасно да чују читање Јеванђеља и поруку – благу вест Цркве да је Христос међу нама, и да се радују сили васкрсења. Читање Светога Писма на Литургији означавају божанску вољу и Божије савете упућене хришћанима. Реч је о гласу Божјем из есхатона упућеном човеку боготражитељу. По светом Максиму Исповеднику, Јеванђеље је уопште символ свршетка овога века.[106] Амвон символише надгорбни камен одваљен од Гроба Господњег на којем је седео Анђео и женама мироносицама јавио радосну вест да је Исус Христос васкрсао (Мт. 28,2-7). Свештеници и ђакони на амвону символишу Анђеле који проповедају свету Јеванђеље Христово[107] и Васкрсење Његово.[108] Солеја Солеја (σωλέα, σολείον, σολία) је узвишени простор или терен (solum), то јест место које се у хришћанском храму налази испред олтарске преграде (=иконостаса), и у току богослужења га користе нижи клир, чтеци и појци чије појање символизује и показује уживање верника у божанским добрима која покрећу душе ка пречистој и блаженој љубави.[109] На солеји се прима Свето Причешће и нафора. Солеја символише огњену реку која раздваја праведнике од грешника,[110] достојне људе од недостојних. Ђаконикон и протезис Пре појаве ђаконикона и протезиса у древној Цркви користили су се столови у олтарском простору за остављање дарова: хлеба, вина, уља итд., које су доносили хришћани (ср. Јез. 40,39). Хлеб и вино су првенствено кориштени за вршење свете Тајне Евхаристије, док је остатак дељен сиромашнима. Овде се врши припремни део свете Литургије. У прво време Проскомидија (=Предложење) је вршена на жртвенику у ђаконикону, и она означава тридестогодишње време и живљење Месије Исуса Христа до Крштења на Јордану.[111] Исецањем просфоре на Проскомидији, односно вађењем из предложеног Хлеба оног дела са печатом који се назива Агнец (=Јагње Господње), бива као из утробе и од крви и тела Девичанског, односно Пресвете Богородице.[112] Црквени песник је на сјајан начин изразио ту истину: „Утроба је твоја, Богородице, постала света Трпеза, на којој се налази небески Хлеб“.[113] Исецањем на Проскомидији врши се ножем у облику копља, које подсећа на копље којим је римски војник пробо ребра Христова на Крсту (Јн. 19,34). То копље које свештенослужитељ употребљава на Проскомидији, Теодорит Студит[114] назива ιερατικήν λόγχην– свештеним копљем. По светом Николи Кавасили, све што свештенослужитељ врши на принесеном Хлебу, он уствари „исписује, као на таблици, Христово страдање и смрт, и све што чини – нешто из практичне дужности, а нешто по својој вољи – потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти“.[115] Када се поведе реч о Предложењу, тада се ту види жива слика васцеле Цркве окупљене око Исуса Христа (ср. Пс. 81,1). Помињањем на Проскомидији браће у вери „објављује се страшна тајна да је Бог предао Себе за васељену“.[116] Преношење Светих Дарова (=Велики вход) из ђаконикона на Часну трапезу символише улазак Господа Исуса Христа из Витиније у Јерусалим.[117] Постављање Светих Дарова на Часну трапезу, по мишљењу Николаја Андидског, подражава припремљену Горницу сионску (Лк. 22,12), а мало касније показује и само уздизање (=Распеће) на Крст, и на крају изображава Погреб и Васкрсење.[118] У ђаконикону су још чувани освећени предмети: свештеничке одежде, црквени сасуди, Јеванђеље и столови за остављање прилога верника. У ђаконикону се облаче свештенослужитељи. У каснијим вековима се одвојио ђаконикон од протезиса у посебну просторију, тако да су им и функције подељене и одвојене.[119] View full Странице
  19. Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“. Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он. Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...