Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка
  2. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.
  3. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
  4. Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку. Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство. Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице. Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. View full Странице
  5. Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава – уметник хришћанског етоса", изговорена у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник, о Савиндану 2021. Лета Господњег. Повезан садржај: Цело српство слави славу, свога оца Светог Саву! - Светосавски прилог катихете Бранислава Илића и ученикâ школе за дизајн "Богдан Шупут" у Новом Саду Високопречасни и пречасни оци, уважене колеге, поштовани ученици, драга светосавска децо, Припала ми је част да Вам се обратим речима Светосавске беседе, а радост нашег сабрања је већа јер се налазимо под сводовима велелепног храма Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. Налазимо се под сводовима светиње која својом красотом и значајем указује на важност немањићког етоса, оног етоса који је утемељен и изграђен на Крајеугаоном Камену, Христу Богу нашем. Приђите сви христољубиви, приђите да празник спомена савршимо, и Саву свештенопроповедника Еванђеља у песмама да похвалимо, и овако рецимо: Радуј се, разумни поточе духовног раја, што бразде нашег срца духовним водама Божије науке напајаш, и чиниш их плодоносним Христу Богу, који свима дарује просветљење и велику милост. (из службе Св. Сави) Светитељ наш Сава је уподобио своје лице Образу Христовом, најмлађи син великог жупана Стефана Немање (у монаштву Симеона), води нас спасоносним и љубављу испуњеним путем, оним чудесним путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос обећавши нам вечна и непролазна блага која је припремио свима који Га љубе. Свети Сава је охристовљујући свој народ указао да је Светосавље сигурни пут који је поплочан љубављу према Богу и љубављу према ближњима. Тако данас, драги моји, прослављајући свештени спомен на Светога Саву бивамо позвани да учинимо смотру над својим животом и сагледамо очима љубави да ли испуњавамо оно што нам је даровано од Бога и стављено пред нас као свештени задатак. Сви смо на истом задатку, а наш задатак је да живимо по вечној науци Божијој. Најважнија лекција коју нам је оставио Свети Сава је живо присуство Божије кроз икону и Литургију на богослужбеном језику нашег народа држећи опитно да је литургијски етос суштина хришћанског идентитета и предуслов сједињења са Христом. Данашњи свештени спомен, на нашег усрдног молитвеника пред Господом, подсећа нас да је светитељ Сава био неуморни молитвеник и уметник живота и подвига као сигурног пута ка уподобљавању Богу. Светитељ наш Сава био је уметник благољепија и васколиког богослужбеног правила. Благодарећи литургијско-молитвеном искуству које је имао, пре свега, као литург који стојећи на месту Христовом предстоји евхаристијским сабрањем, он није био само сведок и учесник, већ и делатник на пољу литургијских промена које су биле од изузетног значаја за богослужбени живот. Са друге стране, не бисмо смели да изгубимо из вида и чињеницу да је Свети Сава опитовао и усвојио благословено искуство Светогорског богослужбеног живота. Велики утицај на светитељску личност првог архиепископа српског имала су и путовања у Свету земљу, благодарећи којима је усвојио нова богослужбена искуства, она искуства која је касније искористио приликом формирања новог богослужбеног поретка. Стога улога светога Саве у формирању богослужбеног поретка у повереној му Архиепископији, од великог је и благословеног значаја. Као духовна чада нашег усрдног молитвеника пред Господом позвани смо да са сваком усрдношћу чувамо свештено искуство које нам је својим личним примером оставио Свети Сава. Призвани смо да васцели живот утемељимо на литургијском начину постојања, предокушавајући, овде и сада, небоземну реалност вечне заједнице са Господом нашим, на тај начин узрастајући у меру раста висине Христове. Пред крај овог празничног слова прилика је да подсетимо на једног од настављача дела Светога Саве, на Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца острошког, од чијег се упокојења ове године навршава 350. година. Према казивању из житија мали Стојан је са сваком пажњом и побожношћу улазио у свети храм, а свето богослужење је за њега било као стајање пред самим Господом. Своју школу побожности научио је најпре у својој честитој породици, а врхунац хришћанског васпитања задобија у завалској обитељи. Монашки постриг на коме је добио име Василије по великом богослову и учитељу цркве Светом Василију Великом, светитељ је примио у свештеној обитељи манастира Тврдош у коме је тада било и седиште требињске епископије. Светитељ пролази кроз све свештене степене удостојивши се на крају и архијерејске службе. У свом архипастировању Свети Василије је непоколебиво подносио на себи и свом епископском омофору сваку бол и патњу народа, те је тако себе већ за живота непрестано предавао како за Господа, тако и за свој страдални народ, поставши тако човек Богочовека Христа и достојни наследник Светога Саве. Бивајући пре свега прави монах и истински подвижник повукао се у острошке стене где се подвизао у једној пећини у којој су пре њега боравили бројни свети подвижници нама знани и незнани, али Господу нашем знани и од Њега прослављени. Ту, у хладној острошкој стени, на веома лепом и молитвеном месту свети Василије саградио је најпре храм Ваведења Пресвете Богородице (у којем данас почивају његове нетљене и целебне мошти), а потом је саградио и храм Часног и Животворног Крста Господњег. Од обичног места усамљеног и повученог подвига, острошка стена у којој светитељ сагради два храма, постала је права свештена и благословена обитељ која и до дана данашњег својим молитвама греје срца многих. Ако бисмо упоредили свештено житије богоносних светитеља – Саве и Василија – поред бројних сличности, најсавршенија заједничка одлика била је делатно пројављена љубав према Богу и ближњима, као и неуморно обрађивање Винограда Господњег. Драга децо, драги уметници и настављачи благословеног дела нашег духовног заштитника, нека вам је срећан празник и нека сте ви благословени овом светињом Господњом која постојано сведочи о љубави коју наш благочестиви народ има према Господу и светородној лози Немањића. Нека благослов Преподобног Симеона Мироточивог, Светога Саве, Светог Арсенија сремца ждребаоничког и косјеревског, Светога Василија острошкога и Светога Петра Цетињскога, руководи ваше духовне кораке, да свагда храбро и непоколебиво ходите путем Господњим и тако већ овде и сада предокушавате радост и љубав Царства небескога. Амин. Катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2021. Лета Господњег Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ
  7. У попразништву Крстовдана, а у смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на свете славне и добропобедне мучнице Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. Септембра 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је двадесето издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, као и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Уметничка гошћа била је Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада, која је у току емисије произнела неколико песама које су проистекле из њеног срца и пера. Модератор и домаћин емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела молепствијем о почетку школског рада или, како често кажемо, Призивом Светога Духа пред почетак нове школске и академске године. Према речима проте Мирчете Шљиванчанина који је Молепствије служио у Крипти Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици, је истакао да смо се вечерас једним устима и једним срцем помолили да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! У даљем току саборовања у оквиру овонедељне емисије отац Мирчета је гледаоце упознао са значајем Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, искористивши прилику да истакне труд свих чланова Катихетског одбора и свих вероучитеља који се труде да речју и делом посведоче радост црквеног живота и васпитања. Прота Слободан Лукић је указао на важност празника Начала индикта - Црквене нове године, подсећајући да црквени етос подразумева молитву пред почетак сваког богоугодног дела. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита, истакао је отац Слободан. Основна предност веронауке при храмовима је чињеница да деца стасава у окриљу Цркве и Литургије. Предност је и јер су та деца већ чланови Цркве, зато је задатак на вероучитељима да разгоре пламен вере у њиховим срцима, истакао је прота Мирчета говорећи о односу веронауке при храмовима и образовним институцијама. Отац Мирчета је у свом излагању истакао да је у Цркви све неодвојиво од Литургије, јер је она срце и центар црквеног постојања и живота. Сама реч катихеза значи поука, та поука долази од Главе Цркве - Господа Христа, чијим истинским телом и крвљу се причешћујемо на Литургији, нагласио је прота и указао да је литургијска катихеза срж веронауке и хришћанског васпитања уопште. Будући да се налазимо у попразништву Крстовдана, отац Слободан Лукић је казивао о овом великом празнику уз посебан нагласак да су хришћани позвани и призвани да се одрекну себе и да постојано и са вером целог живота носе крст, ходећи путем који нам је пропутио Господ наш. Уз осврт на овогодишњу прославу празника Крстовдана у Саборном храму Христова Васкрсења у Подгорици, секретар наведеног храма је најавио велики сабор и литургијско сабрања којим ће, 7. Октобра предстојати Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а поводом годишњице овог велелепног храма. Тема вечершње емисије био је и Православни дјечји сабор који пуне две деценије организује у Митрополији црногорско-приморској, а који ће ове године због тренутне епидемиолошке ситуације бити одражан средином октобра месеца online. Пред крај емисије отац Слободан Лукић је говорио о значају богословствовања као живог живота у Цркви. Богословље је подвижничко, црквено, литургијског, али и академско. Не кажемо да треба одбацити академску теологију, али је потребно ставити у прави однос подвижничко и академско богословље, истакао је наш драги гост говорећи о болном раскораку академске и живе теологије. Овонедељно издање наше емисије завршено је пастирском поуком протопрезвитера Мирчете Шљиванчанина чије речи су озариле срца многих. На техничкој подршци најсрдачније благодаримо нашем брату и пријатељу Срећку Радовићу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  8. У недељу четврту по Педесетници, 5. јула 2020. године, када наша света Црква прославља Светога свештеномученика Јевсевија, у храму Светога оца Николаја у Станишићу у архијерејском намесништву сомборском, после прочитаног јеванђелског одељка беседио је протопрезвитер Славољуб Лугоњић, парох станишићки. Благодарећи инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни запис изузетне беседе проте Славољуба који је казивао о важности вере која је основа васколиког хришћанског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио. Архимандрит Сава (Јањић) Уколико си хришћанин, читај ову азбуку: Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама схиигуман Сава (Псково-Печерски) Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html
  10. Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио. Архимандрит Сава (Јањић) Уколико си хришћанин, читај ову азбуку: Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама схиигуман Сава (Псково-Печерски) Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html
  11. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. маја 2020. године свету архијерејску Литургију поводом 115 година од освећења храма Светих Кирила и Методија у Дрињачи који је потопљен приликом изградње хидроелектране 1955. године. У новом храму посвећеном Светом ђакону Авакуму, Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох зворнички, јереј Младен Пантић, парох међашанско-трњачански, и протођакон Славољуб Милошевић. После свете Литургије и славске литије служен је парастос свештеницима Тимотију Поповићу, који је и саградио храм Светих Ћирила и Методија у Дрињачи са верним народом 1905. године и који је мученички страдао вешањем од стране Аустроугара 1914. године, протојереју Милану Петковићу који је мученички страдао у логору Дахау 1945. године, као и за све невино страдале и преминуле мештане парохије дрињачке. Преосвећени Епископ је благосиљао славско жито и преломио славски колач са кумом овогодишње славе Зораном Илићем из Новог Села.Преосвећени Епископ је због великих заслуга и материјалне помоћи при обнови храма у Дрињачи одликовао Архијерејском захвалницом господина Зорана Стевановића, градоначелника града Зворника, господина Бојана Ивановића замјеника градоначелника града Зворника, господина Миладина Мијатовића из Дрињаче и Десанку Мићић из Ђевања.После тога је уследила трпеза љубави на којој је надлежни парох упознао све присутне о детаљима црквеног живота кроз историју у Дрињачи, градњи и освећењу храма Светих Кирила и Методија и страдањима свештеника и народа дрињачког. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  12. Уз поштовање свих мера предострожности на Велики Четвртак је служена Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице. Началствовао је протојереј Зоран Павловић, а беседио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први. Говорећи о Великом четвртку када је установљена Света Литургија, отац Дарко је рекао да без Литургије и без нашег сабирања у молитви и причешћивању не би било нас као хришћана. „Света Литургија јесте печат нашег хришћанског живота“, нагласио је отац Дарко, додајући да та света служба нема магијска својства, те не може од нас направити оно што нисмо. „Али оно што смо током Литургије, треба да будемо и после, односно увек треба да живимо Литургијским животом“, подвукао је отац Дарко, истичући притом да нас Литургија не штити од сваког зла, али да она јесте предукус живота вечног. У наставку своје проповеди, отац Дарко је позвао сабране да брину једни о другима, закључивши да за верујуће људе највећу вредност има вечни живот. Извор: Радио Источник
  13. ”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави. Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме. Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.” Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању. “Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима. А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани. “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24) Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10) Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести. Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева. “Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар. За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29) Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41) “Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13) Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22) “Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25) Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15) Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10) Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
  14. Савремени човек је окупиран изналажењем начина како да живи дуже, без бола, без болести. Овакво стремљење човека је оправдано и разумљиво. Међутим, крајња последица, или можда боље, први узрок свих наших болести и страдања јесте смрт, коју Свето Писмо назива „последњим непријатељем“. Данашња наука нам пружа мноштво могућности да продужимо живот и учинимо га мање тегобним, мање болним... но, последњи непријатељ, смрт, увек злокобно чека, не пропуштајући да се пројави још за време нашег земаљског бивствовања, кроз пропадање, бол, страдање и болест... Питање болести и здравља заправо је питање живота и смрти. Оно је и метафизичко, јер сваки покушај сагледавања овог проблема води у неминовно давања одговора на питање смисла постојања човека и света. У том контексту, одговор на питање здравља и болести који налазимо у православном предању је вишеслојан – истовремено и онтолошки и егзистенцијалан. СТВАРАЊЕ ИЗ НИЧЕГА Према учењу Светог Писма, свет је створен из ничега, његова онтолошка основа, његово полазиште и темељ јесте ништа. И то ништа у апсолутном значењу те речи. По успелом изразу Св. Атанасија Великог, „биће света је небиће“. То што је читав свет позван у постојање творачком вољом Божијом, имплицира да тај свет – и у њему човек – не може постојати без и мимо Бога, захваљујући својим сопственим енергијама и силама. Према тумачењу Отаца Цркве, прародитељски грех управо и представља покушај човека да своју егзистенцију обезбеди заједницом са овим светом, представља остварење уверења да му Бог није неопходан, те да може живети без Њега... У том смислу, грех је промашај, промашај циља, ради кога је Бог саздао космос и човека. А тај циљ није друго до заједница љубави са Богом, и вечни живот света и човека кроз то заједничарење са Богом као извором живота и Животом самим. Одабравши да покуша да живи без Бога, човек је одабрао смрт, будући да је смрт својствена самој његовој природи која је састављена из делова, а „природи делова је својствено да се раздељује“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 28). Управо ту долазимо до саме суштине хришћанског учења, до разлога због кога је Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, постао човек остајући Бог. Св. Атанасије Велики каже: „Видећи, дакле, да је свеколика створена природа, колико то зависи од њених властитих логоса, променљива и трошна, а да не би то исто примила и сва васељена и разложила се у небиће, Он, Који је Својим вечним Логосом све створио и довео твар у постојање, није је оставио да због своје природе пропада и страдава, како не би дошла у опасност да опет доспе у небиће“ (Св. Атанасије Велики, Против идола, 41). БОЛЕСТ КАО ДЕЗИНТЕГРАЦИЈА Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Смртност и пропадљивост представљају својство човекове природе. Међутим, он је призван и позван да надиђе ограничења сопствене природе, не на основу ње саме – пошто је то немогуће и стога представља промашај, грех – већ у заједници са Богом, која је и омогућена оваплоћењем Сина Божијег. Најприснији вид заједничарења са Богом јавља се у Св. Литургији, у којој човек пристаје да усагласи своју вољу са логосом – дакле, циљем, смислом – свога постојања. У Литургији човек почиње да живи сагласно својој изворној природи, не више собом и по себи, већ Богом и по Богу. Он се саображава Божијем начину постојања, постајући и сам бог, иако не по природи. Како говори Св. Јован Златоусти: „Као што је Адам за оне који су од њега проистекли, иако нису јели од дрвета, постао узрок смрти која је уведена кроз кушање, тако је и Христос за оне који су се од Њега родили, иако они нису ништа добро учинили, постао давалац праведности коју нам је свима подарио преко крста“ (И. Цхрисостоми, Опера омниа, ед. 2. Парис, 1834–1839, Т.9, 529Ц). СМРТ КАО ТРАГЕДИЈА Према Православном Предању, болест и страдање представљају „симптоме“ смрти, предзнаке краја који је уткан у нашу природу, а грехом – промашајем – постао делатан и делотворан. Чини се да и савремена наука потврђује овакву детерминисаност човека на нивоу природе. Заиста се, смрт – а тиме и болест – јавља као сасвим природна, чак пожељна. Она доприноси „прочишћењу“ врста од слабих и немоћних јединки: нестајање старих и изнемоглих; ствара простор за рађање и живот младих; смрт једних представља узрок и могућност живота других. Смрт, а тиме и болест, на оваквом природном нивоу, има позитивну улогу, представља другу страну самог живота, његов неодвојиви парњак. Ми теоријски можемо да прихватимо овакву концепцију, све док она не доведе у питање постојање личности са којима имамо заједницу љубави. Тек тада смрт открива своје право лице, показује се као трагедија, као ненормални и противприродни догађај са којим се миримо само у немоћи. ПЕДАГОГИЈА СМРТИ И БОЛЕСТИ Поред овог онтолошког одређења смрти и болести с једне стране, и исцељења и живота с друге, у православном искуству постоје и интерпретације у којима се акценат ставља на педагошки значај болести и исцељења. Човек је, према православном учењу, створен по лику Божијем, као слободно, самовласно биће, способно за љубав али и одрицање љубави. Та слобода човека може се пројавити као деструктивно негирање Бога, самог извора живота. Међутим, како видимо у Христу, али и небројеном мноштву Светих, та слобода се може пројавити и као признавање другог, као уподобљавање Њему, као усаглашавање своје воље са вољом Божијом. У том смислу, болест се може јавити и као последица поремећаја односа са Богом, што за последицу има и поремећаје у функцији самог човека, како у односима са његовим ближњима, тако и у његовом телесном и психичком склопу. „Свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље“, каже Св. Василије Велики. Зло није ништа друго до погрешно усмерење човекових дејстава, његових природних енергија. У том смислу чињење зла, сасвим природно, изазива неправилно функционисање читавог психосоматског склопа човековог. Св. Василије наставља: „Добро су неки описали здравље рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио“ (Св. Василије Велики, Шестоднев 9,16). Максим Исповедник каже да је здравље добро, али не за свакога, и да је болест лоша, али не за свакога. Смисао ових речи је да болест може човеку да пружи могућност истинитог сагледавања његове егзистенцијалне ситуације. У Откривењу Јовановом читамо: „Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се. Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном“ (Откр 3,14–20). Болест, дакле, може представљати прилику – да човек отвори очи свог ума, и да сагледа да је заиста „све сујета светска и да је овај живот само сенка и сан“. Болест се тако може јавити као педагошко средство, као прилика да се истина нашег битисања сагледа без обмањивог светлуцања различитих ужитака. У болести човек сагледава да је биће коме је потребна заједница, заједница са Богом али и са ближњима. Наравно, болест не представља неку врсту божанске принуде на добро. Познати психолог Бруно Бетелхајм, сећајући се својих искустава из концентрационог логора, изводи закључак како су тамо људи који су били добри постајали још бољи, а они лоши – још гори. Слична аналогија се може применити и на болест: док ће једни искористити прилику коју им болест пружа и сагледати сопствену не самодовољност, други ће се повести за саветом жене праведнога Јова: „похули на Бога и умри“. Болест дакле, може представљати егзистенцијалну могућност за човека, али могућност која никада неће прекорачити границу његове слободе, тог услова сине ква нон за љубав и заједничарење. БОЛЕСТ И ГРЕХ Рекли смо да грех представља промашај циља, застрањење с пута који је Бог одредио човеку, а тај пут није ништа друго до пут Живота. Другим речима, „плата за грех је смрт“. У том смислу, на основу многовековног искуства, Св. Оци су развили својеврсно литургичко-подвижничко сагледавање човека. Дезинтеграција човека која се догађа у смрти а најављује у болести, бива често подстицана неправилним усмерењем човекове воље и делања. Као што неправилан однос према телу – преједање, одавање пороцима итд. – води болести, тако и неправилан однос према Богу и ближњем, а то значи нелитургијски, неподвижнички однос, води јављању различитих духовних поремећаја, који наносе штету и човековом телу. Гордост, самољубље, среброљубље, мржња, лицемерство... све то води разбијању заједнице љубави са Богом и ближњим. Али, будући да је човек, као личност, релационо биће, биће односа, овакви поремећаји неизоставно делују и на њега као јединку, неретко изазивајући и телесна обољења. Због тога је једини лек против овакве болести, „лек бесмртности“, како га назива Св. Игњатије Богоносац – стално причешћивање, непрестано заједничарење са Богом и свима Светима. А из тог искуства заједничарења са Богом и ближњима, рађа се и једна другачија етика, етика литургијско-подвижничка, која живот сагледава као истинито превазлажење и одбацивање обмане сопствене самодовољности. Други – и Бог и ближњи – се више не посматра као средство или препрека за задовољење сопствених егоистичких захтева. Други се јавља као онај у чијим се очима огледамо, као егзистенцијална потврда стварности и јединствености нашег сопственог бића. Љубав која се рађа из таквог искуства није више површна сентиментална љубав, већ представља онтолошко одређење човека. ЛЕЧЕЊЕ И ИСЦЕЉЕЊЕ Као потврда реалности будућег Царства Божијег јављају се бројна чудесна исцељења. Тамо ће „Бог отрти сваку сузу од очију њихових, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике: ни болести неће бити више“. Али, док у Литургији предокушамо Царство Будућег Века, док знамо да је смрт изгубила свој жалац јер нам је васкрсење обећано и потврђено, чудесна исцељивања која сусрећемо јасно нам сведоче о стварности онога што нам је обећано. Да ли то значи да хришћани треба да заузму донекле пасиван став у односу на питања лечења болести? Да се уздају само у чуда Божија? Наравно да не. Управо кроз лечења која нам медицина пружа видимо деловање премудрости Божије. У књизи „Премудрости Исуса Сина Сирахова“ читамо: „Лекару укажи почаст каква му доликује због његовог служења, јер је и њега Господ створио, и исцељење долази од Вишњега. Господ је од земље створио лекове и разуман их човек не одбацује. Људима је ради тога дао знање, да би прославили Њега и чудесна дела Његова: њима Он исцељује човека и поништава болест његову. Онај што спрема лекове прави од њих мешавине, и нема краја делима његовим, због њега бива добро на земљи сине мој! У болести својој не очајавај, него се моли Господу и Он ће те исцелити.“ (Сир 38,1– 2; 4). Оно што не смемо да заборавимо је да сваки људски напор у лечењу има своје границе. Крајња граница јесте смрт и она не може да буде превазиђена у оквирима наше природе, па, сходно томе, ни вештинама које имамо или које ћемо имати. Ми можемо донекле да поправимо стање наше природе, али не можемо сами да направимо двиг који би нам донео истинито и коначно исцељење – а то је победа над смрћу. Тако нешто није могуће без онога који је рекао: „Без Мене не можете учинити ништа“. Зато је наша нада вазда у Христу који смрћу разруши смрт и свима у гробовима живот дарова. Презвитер мр Александар Ђаковац
  15. На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска
  16. У Недјељу Православља, 8. марта 2020. године, у саборишту Парохијског дома у Билећи, протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор на Православном богословском факултету „Светог Василија“ у Фочи, одржао је предавање на тему „Литургија као средиште хришћанског живота“. Звучни запис предавања Овим предавањем је почео Великопосни циклус предавања у Билећи, који ове године има за централну тему Свету Литургију као Тајну Цркве. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  17. Ми, учесници заједничког састанка Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског саветодавног одбора, који представљају хришћанску, исламску, јеврејску и будистичку заједницу Русије, окупили смо се у Москви на позив патријарха московског и све Русије Кирила. 1. Са задовољством примећујемо учешће руског друштва, укључујући вернике наших религија, у расправи о Уставу Руске Федерације и његовој измени, што сматрамо доказом грађанске зрелости и одговорности за судбину Отаџбине. 2. Истичемо значај мира у вишенационалној и мултиконфесионалној земљи, подржавамо предлог да се реч Бог унесе у текст ажурираног Устава, што сматрамо консолидацијом вредности верских веровања народа наше земље, историјски и културно повезаних са религијама које представљамо, као и духовним континуитетом у односу на наше претке. 3. Сматрамо да је важно да уставни амандмани који садрже схватање брака као заједнице мушкарца и жене, норме усмерене на заштиту традиционалних породичних вредности, укључујући право родитеља на образовање и васпитање деце у складу са њиховим верским и философским уверењима, штите историју и култура наше земље, статус руског језика, значе подршку сународницима, и чувају сећања на бранитеље Отаџбине. 4. Подсећамо да је подршка породице, како следи из става Међурелигијског савета Русије и Хришћанског међурелигијског савета, неопходан услов да наша држава буде успешна, морално снажна и духовно богата. 5. Поздрављамо оне измене Устава које ће створити додатне услове за осигурање социјално-економског благостања Руса и јединства Руске Федерације. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je на празник Светог великомученика Димитрија у Храму посвећеном овом Божјем угоднику на Новом Београду. Звучни запис беседе Његовој Светости су саслуживали протојереји – ставрофори Бранко Митровић, Јеремија Старовлах и Предраг Мићић, два нова протојереја Александар Баjић и Војислав Костић и јереји Марко Којић, Стефан Васиљевић и Андрија Вукчевић, архиђакон Марко Момчиловић и ђакони Дамјан Божић, Илија Томић, Зоран Недић и Драган Танасијевић. У току Свете Литургије Његова Светост је одликовао јереје Александра Бабића и Војислава Костића у чин протојереја због њиховог доприноса у изградњи храма Св. Димитрија. Кумови овогодишње славе су били запослени у колективу Југоимпорт СДБР, на челу са директором Југославом Петковићем. Колач је у име колектива са Његовом Светости пресекао финансијски директор предузећа Даниел Пантић. Светој Литуригији су присуствовали директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама Милета Радојевић, министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић и многобројни верни народ. У беседи је Свјатјејши између осталог поучио да је велики угодник Свети Димитрије живео у тешко време и да се, иако је заузимао високи положај, није стидео хришћанског имена и није заборавио да је слуга Божји. Пред царем је не само признао да је хришћанин, већ је цара изобличио за многобоштво. Од верног слуге свог је пред смрт тражио да разда његово имање сиромашнима. Од дана страдања је слава и понос Солуна. Извор: Радио Слово љубве
  20. Возљубљени, у Христу Господу, радујем се што се данас налазим међу вама. Из дубине срца захваљујем Епископу најсветије Епископије врањске, Владици г. Пахомију, на његовој доброти и бризи за Цркву, како и на позиву да данас будемо заједно. Преносим вам поздраве и благослове Његовог Блаженства Архиепископа охридског г.г. Јована који и се налази у затвору због чувања јединства наше Цркве. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Епископ Атанасије (Јевтић) - Свети Сава као просветитељ У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свет Сива homo universalis У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Увек се радујемо каде се људи сакупљају да говоре о теолошким темама. У свакој, па и у нашој епохи, православна теологија јесте та која може да одговори на многа и различита питања. Овом приликом нећу да вас заморим, покушаћу да будем сажет и да ово излагање буде увод у разговор. Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници. Следујући овим актуелним речима светог Саве, шта је то што би ми данас требали да пишемо у свом срдачном олтару како би стваралачки подражавали наше, православне светитеље и на тај начин градили критеријуме према којима би вредновали нашу постављеност у различитим околностима живота? I. На почетку, да научимо како да се суочавамо са свакодневним околностима није само питање неке издвојене, спољашне философије и неког неплодног интелектуализирања, него то заиста јесте и свакодневна наша потреба. Дакле, није у питању само нека теорија, него и њено спровођење у пракси. Не тврдим, али постоји утисак да се савремени човек данас сусреће са толико пуно ствари, са толико пуно сладуњавих амбалажа које привлаче његову пажњу, и притом нехотице помало прима тај потрашачки менталитет и тај вулгарни материјализам као свој имиџ, а истовремено као да све мање пажње обраћа смислу живота, начину постојања. Али, ако не схватимо да је заједничарење са Богом смисао нашег постојања, тешко ћемо разумети и све остало. Вера у Бога и признање љубави према човеку, јесте смисао у нашем животу, каже један светогорски старац. Људски живот се ничим не може ограничити, нити са политиком, нити са различитим друштвеним калупима и нико нема монопол на тему човек. Оно што можемо да кажемо произлази из нашег црквеног искуства, а то је да - заједница остварује смисао људског живота и да Љубав Божја према нама јесте Сам Христос. Зато, имајући као наслеђе нашу богату православну прошлост - да се окренемо ка будућности, да пробудимо духовну осећајност да би научили уметност живљења и да изградимо своје критериуме који обезбеђују унутрашњи мир и радост. Да научимо да живимо не механички, него савесно. Да спознајемо себе и да можемо да се мењамо. Околности се не мењају саме, али са нашим тачним приступом и савесћу, ми мењамо околности. На тај начин облагорођујемо и свој карактер. Да будемо дејствујући људи, људи од акције. Када паднемо, да устанемо. Да учимо да комуницирамо, да заједничаримо. Молитва са којом почињемо дан и јесте заједничарење. Какав смисао би имао живот без заједничарења. Никада да се не обезнађујемо од других људи, него увек да имамо наду у преображење себе и света, и да учествујемо у ту промену. Незаинтересованост у животу је велики непријатељ човеков. У супротном, такав живот без наде и радости заједничарења би био небиће. Увек да имамо у виду ону познату изреку - по земљи се крећем, али држи ме небо. II. Друго нешто на шта треба да обратимо пажњу је следеће: живимо у време у којем нам се стално каже како треба да живимо. Стално чујемо: треба овако, треба онако. Ако тако не поступиш – тешко теби! То: треба, веома често чујемо са свих страна, па и са стране људи у мантији. Али, свако од нас треба да буде пажљив да не угуши другог човека, да овај не би омрзнуо Цркву. Веома је лако да изтрауматизирамо некога и да он побегне из Цркве. (Сећате се оног примера када је један духовник налагао једном младићу: ово не треба да радиш, овако не треба да поступаш, ту књигу не треба да читаш... те се овај младич није дуго времена појавио у Цркви. Када је најзад дошао, духовник му се опет самодовољно поставио са висине, а младич је смирено одговорио: дошао сам да вам кажем да се већ исповедам код другог духовника). То треба је извршило притисак до те мере да је живот постављен на једном психолошком нивоу. Данас је пуно људи који живе у Цркви, причешћују се, али стално живе са осећајем кривице. Скоро све што желе сматрају да је грех, скоро као цео живот да је грех. Али никада не треба да заборавимо да Бог гледа на грехе човека као што родитељ гледа на грешке своје деце. Дакле, са веома великим разумевањем, са трпљењем и саможртвеном љубави. Ми никако не би могли да сведемо Бога на некога кога ништа друго не интересује, него се само бави таквим минорним темама, као што то ради човек, не ретко и на нивоу психолошког притиска. Никако не кажем да не треба да се бавимо и тим темама, али не до тог степена да их превише наглашавамо, понекад и до тог степена да такве теме људима замене Бога. На жалост, хришћани данас расту са тим осећајем кривице, а сасвим супротно, хришћанска вера каже: пао си – устани! Не треба да преувеличавамо свакодневне ситне грешке. И свети Порфирије Кавсокаливит каже да кад се нађемо у тами, не треба да трошимо снагу да изгонимо таму, јер можемо да се потрошимо, али без резултата, без успеха. Оно што треба да урадимо јесте да пустимо светлост и тама ће нестати, другим речима - да пустимо Христа у нашим срцима, у нашим животима. Дакле, човек није само једна грешка коју он направи у животу. Зар је могуће да све остало ниподаштавамо, а да истакнемо само неки промашај, који сутра лако може да се поправи. Никада не треба да поистовећујемо грешке са суштином људског бића. Грех је нешто моје, али нисам то ја. У Цркви је радост, а са друге стране је, препознаћете, онај тип побожности када је неко стално мрачно и пијетистички меланхоличан, и недејствујући, те сматра да је то веома добар израз вере. И све то под фарисејским изговором да пости и моли се, као да други који то не показују, не посте и не моле се. Црква даје радост, а не страх и меланхолију. Црква исцељује, а не ствара проблеме. Када човек има осећај кривице то значи да је прикован за прошлост. Сећате се оног примера из Старечника са монасима који су пренели жену преко реке. Монаси се не дотићу жена, али када су требали да прођу неку набујалу реку, на обали је стајала и нека жена са намером да и она пређе. Један од отаца је ухватио жену да би јој помогао, а овај други каже: оче шта радиш, то је грех. Монах који је узео жену, одговорио је: остави то сад, да се не удави и да не умре, видиш да је река набујала; те, узео је жену и превео преко реке. Овај други монах био је сав обузет помислима типа - шта ли ради овај! Први монах је пренео жену преко реке и оставио је на другу обалу. Ходећи, овај „невини“, „чисти“ монах каже другому: то што си урадио је веома озбиљан грех, није допуштено да се дотичемо жене, а ти си управо то урадио. Прошли су доста пута, путовали су још цела два дана, и овај „чисти” монах каже: мислим да исповедам игуману то што си ти учинио. Видите, циљ му је био да код брата направи осећај кривице. Али овај први монах је био здраве, радосне побожности, па му каже: добро, речи ћемо игуману да сам ја пренео ту жену преко реке и да сам је оставио на други крај обале, а да је ти носиш од када смо је видели како жели да пређе реку, па све до манастира, те сада ћеш је унети и унутра у манастиру. Ко је више вукао ту жену, ја или ти? Дакле, веома је битно да не буде да ми нисмо задовољни својим животом, те да поврх тога и другима стварамо притиске, проблеме, кривицу. То је супротно истинској хришћанској побожности, јер истинска хришћанска побожност учи да сам човек увек буде радостан и да увек другог орадости. III. Тешко је говорити о аспектима духовног живота, а не осврнути се на породицу, јер у породици правимо прве кораке заједничког живота, стичемо прва знања, правимо прве подвиге саможртвене љубави. Било би добро, да породица данас има теолошки одговор на околности са којима се сама суочава. Литургијска заједница, т.ј. Црква се увек моли да Бог умножи свако добро људима у свакој породици. Сасвим је јасно да су свакој породици данас неопходне материјалне потребе, али истовремено јасно је да није добро да те потребе постану циљ и идол људског живота. Кад су најпре те потребе обезбеђене, онда човек може да настави даље, да чини остала суштинска дела. Милосрђе је једно од највећих врлина. То подразумева да дајемо од оног што имамо. Али, видите, истовремено то подразумева да дајемо не само од оног што имамо, него милосрђе подразумева да дајемо и саме себе, поддршку, добру реч, врлину саможртвеног неговања заједнице. То је практично спровођење љубави. Зашто данас људи ступају у брак? То је данас постало веома озбиљно питање! Тешко се налази прави разлог. Не кажем да за то одговорност имају само људи, него и Црква. Рекли смо, посветовњачење је присутно свуда око нас. Дејствујући брак је онај који циља ка вечном браку са Христом. Сваки човек треба да има Христа као Женика, да би његов живот имао смисао. Кад се један човек оцркови, тада добија дарове, харизме. Када подвиг православног хришћанина постане заједница, заједничарење, тада почињу да долазе дарови. То важи за људе у браку, али и за пустиножитеље, јер без Цркве, без литургијске заједнице, и брак и пустиножитељство представљају један стерилни индивидуализам. Учество у Евхаристији је пуноћа заједничарења. Код нас православних не постоји неевхаристијска, нелитургијска заједница са Богом и људима. Сетите се само житија свете Марије Египетске, и поставите себи питање: шта би било са њом да се није причестила пре краја живота?! Причешчујући се Телом и Крвљу Христовим, људи постају један човек, један нови дух односа. Ако се удубимо у Јеванђеље, суочићемо се са нечим веома битним. Дакле, кроз све епохе људског постојања, Христос позива људе на суштинску промену у своме животу. Шта значи то – суштинска промена? То управо значи да их позива у заједницу, у остваривању своје личности у ту заједницу, у заједничарењу. Угледајући се на Христа, то ради и светитељ Сава кога данас празнујемо, и сви светитељи. Са друге стране, поменули смо да и кроз прошлост, али особито данас, актуелни моменат представља вероватно највећи страх модерног човека, а то је управо страх од заједнице, и то не било које заједнице, него исцељавајуће, литургијске, дакле заједнице, која како што и само име говори, успоставља нашу изгубљену целину. Чини се, према речима једног савременог оца, да је то, ако можемо тако да се изразимо – највећи бол нашег времена, да људи имају пренаглашену потребу да буду независни један од другог, толику да то води у потпуну отуђеност и неплодни индивидуализам. Одсуство заједнице можемо да именујемо са тамом, а светлост се пројављује у заједници, према речима јеванђељским: где су двојица сабрани у Његово име, Христос је посреде њих. Авраам је из љубави према Богу кренуо да жртвује свога сина Исаака, другим речима, кренуо је да жртвује најмилије шта је имао. Тако и ми данас, као што кажу неки савремени подвижници, подвижнички је, да најмилије шта имамо, а то данас може да буде управо пала људска логика и ум, и индивидуалистичко схватање хришћанства, дакле да то жртвујемо, како би дошли до спасења. Јер спасење није нешто што припада Богу, па га Он раздељује пошто ће на кантару измерити ко га је заслужио, а ко није; него Он нам, у суштини, даје Самог себе, јер спасење је Он Сам Христос, Који се раздаје свакоме ко пада али устаје и исправља се за подвиг, са чежњом да увек буде у близини и у неодступајућој заједници са самим Христом Господом. Ето, до такве заједнице је дошао, те на такав живот нас и позива и сам свети Сава, који је тако заволео Бога, као што смо на почетку чули те ништа Његово није допуштао да падне на земљу, који је и свој живот жртвовао и посветио унутрашњој философији управо због те вечне заједнице са и у Христу. Када се стекне таква заједница, исчезава сваки страх од разних светских моћника и сила који непознајући стил постојања у Христу, нажалост могу, да неког омрзну због Христовог имена. Молитвама светог Саве, молитвама Епископа врањског г. Пахомија, да се покажемо људи светлости, радосна деца Христова, у Богу Оцу, преко несаздане благодати животворног Духа Светог, сада и увек и у векове векова. Амин. Светосавска беседа Његовог Преосвештенства Епископа стобијског Давида, изговорена у Саборном храму Свете Тројице у Врању, 2015. лета Господњег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска
  22. Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој. “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  23. Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.
  24. На дан Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. августа 2019. године, одржан је, сабор у манастиру Павловац, по предању задужбини овог славног и благочестивог господара српског. Звучни запис беседе Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, Архијерејско намесништво младеновачко у сарадњи са Градском општином Младеновац и Центром за културу и туризам Младеновац желело је да укаже на значај ове космајске Светиње и зато је одлучено да се оснују “Дани Светог деспота Стефана”, који ће у периоду од 2017–2027. (када ћемо обележити 6 векова од упокојења Светог Стефана Високог) духовним, културним, инфраструктурним, научним и другим активностима радити на промоцији и унапређењу општег стања манастира Павловац и кенотафа који обележава место упокојења Светог Стефана Лазаревића у марковачком засеоку Црквине. У манастиру су, у складу са поменутим, започети земљани радови и припрема за изградњу новог конака и пропратних објеката. На празник ктитора манастира посвећеног Преносу моштију Светог Николаја Мирликијског Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење: протојереја-ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја-ставрофора Миладина Михаиловића, јеромонаха Петра (Драгојловића), протојереја-ставрофора Љубише Смиљковића, протојереја-ставрофора Жељка Ивковића, јереја Милутина Гашевића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Небојше Поповића. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци. Мноштво народа испунило је манастирску порту од раног јутра и дочекавши свог Архијереја активно учествовало у богослужењу. На Литургији крштен је Теодор син младеновачког ђакона Небојше Поповића и његове супруге Снежане. Наш Владика је у својој беседи говорио о значају делатне вере и молитве. Подсетио је верне на славни пример Светих Лазаревића, као и Свете Макрине и да су њихови животи посебно важан узор у времену када се породица свесно урушава и када јој се ускраћује важност и достојанство. Усрдна молитва поткрепљена делима сведочи о томе да смо заиста достојни хришћанског имена. Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом. Ко се моли и живи своју веру, мир који има у себи преноси на друге. Када бисмо се трудили да узрастамо у вери и молитви не би само наш живот био бољи, већ бисмо и читаво друштво побољшали и учинили мање насилним. Након Причешћа, које је због великог броја причасника морало бити обављено на два места, и заамвоне молитве пресечен је славски колач. Домаћин је била је Анита Блажић са породицом. Богат културно-уметнички програм извели су чланови Краљевског реда витезова, који су представили важне сегменте из живота Моравске Србије. Ансамбл Ренесанс је био задужен за музички део програма. Присутнима се обратио председник Градске општине Младеновац господин Владан Глишић. Након културно-уметничког програма заједничарење је настављено на трпези љубави у манастирској порти. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...