Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'хришћанин'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. -Пошто су наши људи не само нашли добар посао, него се и комфорно скућили у Словенији, свештеници морају да се старају о чувању њиховог идентитета - језика, јер многи и међусобно говоре словеначки, и наравно вере православне. Стефан и Анастасија, са којима се дружим од када сам изабран за митрополита, данас су у Љубљани пожелели да се са мном сликају. Они немају такав проблем. Знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин, поручио је патријарх Порфирије преко свог Инстаграм налога. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 19. августа 2021. године, после свете архијерејске Литургије, свечану литију поводом славе града Добоја. Пошто је освештао славске дарове испред зграде Градске управе, патријарх Порфирије је благословио окупљени верни народ и произнео беседу у којој је истакао: -Сви смо радосни што славимо Преображење Господње и нема већег повода да се окупимо, јер је само Преображење слава Божја, али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику је много садржаја и смисла за наше постојање, али пре свега откривање воље Божје да свакога дана будемо бољи људи. Патријарх је истакао да је неизмерно радостан што је прву посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо у поносном и часном граду Добоју: -Знамо да је наше име Хришћанин, а презиме Православни. Србин, православни хришћанин - то је наш пун идентитет. Вера је оно што нас чини да јесмо једно, вера је оно на чему градимо међусобно поверење, вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера православна је обликовала од Светога Саве до данас наш народ и његов идентитет, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу, и зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине и вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. -Нека свако буде оно што јесте. Нека се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. Ми имамо вековно искуство заједничког живота и нису нама потребни издалека, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да их нема и искрених, али има их који не разумеју наш концепт живота, наше односе, наш идентитет, али има и оних који имају своје интересе са којима се наши интереси не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман или Хрват католик - да то јесте и остане, али и да ми - имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, заједничке економије, културолошких међусобних утицаја - предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, можда понекад јесте потребан медијатор и посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте - семантичке логоре, измишљајући дефиниције за једне да би први били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би ови били против првих, јер, наравно, да не будемо оно што јесмо и да се не слажемо једни са другима, истакао је патријарх Порфирије. -Ја ћу се молити за мир међу свим људима, а посебно на овим просторима и у целом региону, и учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришаћнин, не само са поносом носимо као амблем, већ да га сведочимо својим животом и врлинама. Апелијем на такозване елите, а најпре на колеге, на браћу верске лидере, на Реиса и Кардинала, да заједно све учинимо пре свега вером у Бога и молитвом, а онда и свим другим из перспективе вере и љубави, да нам у животу буде мир, мир у души, мир у породици, у граду овом, у Републици Српској и Босни и Херцеговни. И апелујем на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога и да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде, јер тиме ће показати да су веродостојни и да желе да буду медијатори а не они који намећу те семанатичке логоре и калупе у које не само да нећемо него и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо, поручио је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Kaда се сетим својих првих пар великих Постова, готово да ме ухвати носталгија, слична оној коју осећа старији човек ухваћен у вртлог обавеза када се присети безбрижног детињства. Све је тада, првих неколико пута, било баш онако како би свако замислио Пост. Молитва као да је ишла сама од себе, потпуно бих се предавао духовној страни, данима скоро да нисам имао контакт са овим светом. Молитва, духовна литература, сати самоће и размишљања, дуге шетње са слушалицама у ушима, бројаницом у џепу и сати одслушаних предавања. Стално сам осећао благодат и мир, који ми је у овом истрзаном животу био преко потребан. А онда… Не сећам се када је тачно почело, али сада је већ прошло доста година и Постова, осећај се потпуно променио. Пред сваки Пост обећавам себи како ћу што више да се искуљчим из свега, да се удаљим од свих дешавања и покушам да вратим тај осећај који сам имао раније. А онда крене Пост и искушења крену да се ређају као на траци. Као када након црвеног картона сви играчи противничког тима јурну у напад, а екипа која је остала са играчем мање налази се у конфузији и једва избацује лопту са половине покушавајући да се мало пресабере и организује. Чини ми се да нема поља живота у коме ми тада не крену искушења и проблеми. Расејавајући енергију и време на све то, мало остаје за молитву, читање, размишљање. По правилу, тада ме сустигне туга, јер – ето – опет је прошло скоро половина Поста а ја једва да сам имао осећај да постим. И тако годинама, пред сваки Пост уђем са намером да живим као Његош на Ловећену када је током Васкршњег Поста писао “Лучу Микрокозма“, а на крају се осећам као у “Треинспотингу“, живим у сталној јурњави решавајући проблеме само са жељом да дође тренутак када ћу да се одвојим од света (начини за то одвајање су, наравно, потпуно супротни). Временом сам на личном примеру схватио, а касније кроз искуства других Хришћана и светих отаца потврдио, да у једном добу духовне зрелости Пост престаје да буде стално пребивање у благодати и постаје – борба. Својствено људској природи је да одмах жели све, па и ми Хришћани осећај благодати и Божијег присуства желимо да имамо “на дугме“, чим у календару буде први дан Поста. Али, то не иде тако, тојест, ми смо и даље далеко од тога. Ако је хришћански живот – непрекидна борба, онда је најлогичније да врхунац те борбе буде током Поста. Циљ Поста није он сам по себи, тј, одвајање од страсти, већ сједињење са Христом. Пост и све оно што га чини (молитва, подвиг, осамљивање…) јесу само пут, а циљ је Причешће, као врхунац те наше борбе. Пред примање Христа у себе, треба се погледати у (духовно) огледало и преиспитати – јесмо ли дали све од себе да сада будемо спремни за сједињење са Христом. Овај Божићни Пост (као и претходни Васкршњи) специфичан је по условима у којима свако од нас живи, а које диктира “спољни свет“. Немогуће је живети ван ситуације коју је наметнула пандемија вируса, а која је са собом донела мере које нам утичу на начин живота, болести, смрт, панику, атмосферу страха и неизвесности… Годину у којој живимо обележила је – смрт! Страх је убачен у људе, и он је присутан и код оних који већ месецима живе у ирационалној параноји и изолацијама, и код оних који робују теоријама завера, плаше се чиповања, вакцина, мистериозних владара из сенки… Пропагандом су људи успешно удаљени једни од других, штавише, људи су постали преплашени контакта и блискости. Под изговором вируса разбијена је скоро свака жива заједница, међу њима је начета и сама Црква. Оно ка чему је човечанство ишло деценијама сада се остварује “из безбедности“ – људи једни другима постају странци! Никада се више није говорило о спашавању живота, а реалност је да су људски животи коначно сведени на бројку (стални бројеви нових жртава и оболелих). Где је ту онда позиција Хришћана? Онима који исповедају веру у Христа не сме да влада страх. Такође, Црква је заједница у којој ближњи није потенцијални извор заразе већ предмет моје љубави и жртве. Човек није бројка, већ Личност која носи слику Бога у себи! Зато током овог Поста, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Себично би било да се под изговором Поста склонимо од ситуације око нас, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“. Хришћани данас воле да представљају како живимо у последњим временима, како никад није било теже бити Хришћанин… Ја мислим управо супротно – никад лакше није било бити Хришћанин! И то сада, у овој години, више него икад! Свуда око нас је прилика за жртву и подвиг. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Изолованима, одбаченима је потребан осећај заједнице. Болеснима је потребна помоћ. Слуђенима и изгубљенима је потребан путоказ. Сада није време за удаљавање већ за давање себе ближњима. А онда, када станемо на молитву, тада треба да сву ту њихову патњу и слабост коју смо осетили и за коју немамо решење препустимо Господу, помоливши се за њих. Тада Господу на старање поверавамо и преплашену баку, и револтираног, безнадежног пријатеља, и зараженог познаника у изолацији, и лекара који ради по петнаест сати и на својој кожи трпи сав овај хаос, и све оне безнадежне и престрављене људе у чекаоницама и редовима, све оне у изолацијама, оне које ломи болест, оне на самрти… А благодат ћемо, након свега тога, добити тамо где је Христос директно “дели“ – на Светој Литургији. извор: Смрт свету https://www.manastirklisina.com/danas-nije-tesko-biti-hriscanin/
  4. Древни манастир Дубница у селу Божетићи код Нове Вароши свој највећи процват доживео је у време Светог Патријарха српског Гаврила. Поводом прослављања успомене на овог знаменитог првојерарха, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у овој светињи Божанску Литургију у суботу 26. децембра 2020. године. Саслуживали су протојереј Никола Перковић, јереј Мишел Мемишевић и ђакон Иван Савић. Звучни запис беседе Верни народ нововарошког и ивањичког краја сабрао се да прослави Бога и Његовог угодника, Светог Гаврила Српског. У току свете службе освештано је славско жито и преломљен славски колач. У својој беседи, Епископ Атанасије је најпре похвалио веру и љубав коју исказују мештани села Божетићи и околине својим трудом и настојањем да веру православну сачувају сталним доласцима и учествовањем у богослужењима у овој древној светињи: – Видећи како ви волите овај свети храм, овај свети манастир Свете Тројице, и слушајући како лепо певате Господу Богу и светима Његовима, како не дозвољавате да се молитва, песма, вера и љубав овде угасе него да вечно, трајно, овде светли вера у Господа, закључујемо да на првом месту треба макар данас, макар овде, похвалити вас, јер јесте за похвалу то што чините. Свако време за нас хришћане има своје потешкоће, подсетио је Владика говорећи о Светом Гаврилу који је предводио српски народ у бременито време робовања под Турцима: – Због свега онога што је радио на просвећивању и утврђивању српског народа у вери, Патријарх Гаврило је од стране Турака био ухапшен и одведен у Турску и тамо му је суђено. И као онај који је био присталица вере православне и није хтео да се потурчи осуђен је на смрт, и смртна казна је извршена вешањем. Патријарх Гаврило је остао вечно да светли као човек, као хришћанин, као Патријарх, као пастир. Пример од кога и из кога се учи. – И ово наше време има своје испите, питања која треба положити. Искушења су разна али је задатак свих нас да се сви заједно Богу помолимо да нам Господ да мудрости да правилно, адекватно, одговоримо на сва питања. Од свакога се тражи такав допринос да се Богу помолимо, да се духовно напрегне целокупно српско православно биће, и да нас Бог ту погледа и помилује, нагласио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  5. Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола. Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази: 1. негирање и потискивање бола, 2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло, 3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и 4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу. Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина). Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол. Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“. Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата. Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте. Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље! Владета Јеротић из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“, издање Ars Libri, Београд, 1998.
  6. Влада Републике Србије пооштрила је мере које се односе на спречавање пораста оболелих од Ковида-19. Епархија бачка Српске Православне Цркве позива вернике да – у циљу спречавања ширења короновирусне заразе – у потпуности поштују мере које је донела Влада наше земље, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Звучни запис емисије О смерницама и упутствима које је издала Епархија бачка у званичном саопштењу за јавност, о практичним питањима вере у овом времену ескалације заражених вирусом корона, али и о страху који је присутан међу људима, говорили су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епархије бачке, и Жељко Латиновић, координатор Катихетског одбора Епархије бачке, као и презвитер Лазар Мајсторовић, управник Добротворне установе Владика Платон Атанацковић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Циљ човековог живота у оквирима владајуће потрошачке културе углавном се своди на задовољавање прохтева и потреба које намеће живљење у савременом свету. Граничне животне ситуације, у којима долазимо до искуства пролазности људског живота, често нас доводе до питања смисла постојања. Да ли се он може свести на стварање што бољих услова за живот и задовољење личних прохтева, навика, страсти, задовољстава, ако се кроз све ово провлачи искуство свеопште пролазности, променљивости, пропадљивости и смртности? Нису ли можда све наше тежње у животу, циљеви којима стремимо, услови живота које стварамо, прохтеви, навике и задовољства које покушавамо да остваримо, уствари само покушаји да заборавимо на смртност и пролазност људског постојања? Нису ли стабилност, сигурност и комфорност којима у животу тежимо само покушај превазилажења смрти, или бежања од смрти, те једине егзистенцијалне извесности? Свето Писмо Старог Завета речима Проповедника „Таштина над таштинама, све је таштина“ (Проп. 1.2), указује управо на бесмисао људског постојања који произилази из пролазности и смртности људске егзистенције. У том смислу целокупно Свето Писмо, Стари и Нови Завет, говоре о смрти као о последњем непријатељу човека и творевине уопште, непријатељу који је побеђен тек тајном Христовог васкрсења. О Христовој победи над смрћу говори свети апостол Павле, позивајући се на пророка Осију, када каже: „Смрти, где ти је жалац, аде, где ти је победа“ (1. Кор. 15. 55). Та Христова победа у Цркви постаје и наша. Она ће се у својој пуноћи пројавити тек у будућности, потпуним остварењем Царства Божјег. Свети апостол Павле о томе говори у Посланици Римљанима, када каже да је Христос прворођени међу васкрслом браћом (Рим. 8.29) и да сва твар уздише и тугује до сада, не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо - и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рим. 8.22-23). Дакле, црквено схватање смрти, изражено у Светом Писму и у делима светих отаца, негативно је. Смрт је „непријатељ“, обесмишљавајући и разарајући чинилац у животу, нешто што треба превазићи и победити. Победа над смрћу О начину на који се смрт побеђује у Цркви свети апостол Павле говори у Посланици Ефесцима. Њен увод представља богословску химну у прози посвећену домостроју спасења од смрти и греха, догађају који је остварен у Личности Господа Исуса Христа (Еф. 1. 3-14). На основу тог одељка видимо да је долазак, оваплоћење Господа Исуса Христа заправо остварење вечне намере, воље Божје да створи свет који ће вечно живети у заједници са Њим. Према основном учењу Цркве, свет је створен ни из чега. Као такав он сам по себи, по својствима своје природе, по ономе по чему јесте то што јесте - нема вечности у себи. Потребно је да свет буде у вези, у односу са Богом, да би могао да постоји. Најсавршеније и најпотпуније остварење ове везе, односа који свету омогућује и само постојање, догодило се послањем Јединородног Сина Божјег у свет. У Личности Сина Божјег сједињује се вечна божанска природа са створеном и пролазном људском природом. Ово сједињење је слободно и љубвено, што значи да људска природа у том сједињењу не престаје да буде људска и створена, а ипак, услед тог сједињења, постаје бесмртна и непролазна. Зато је св.ап. Павле говорио да је велика тајна побожности то што се Бог јавио у телу (1Тим. 3. 16). У свом слову „О Оваплоћењу“ свети Атанасије Велики говори да је опасност нестанка и пролазности творевине нагнала Сина Божјег на оваплоћење. Ту мисао он развија ослањајући се на евхаристијско искуство ране Цркве. Свети Игнатије Богоносац изразио је још пре њега то искуство називајући свету Евхаристијулеком бесмртности. Овде се налази и идеја светог Иринеја Лионског, коју свети Атанасије наставља и продубљује када износи своју закључну мисао о оваплоћењу Сина Божјег: Син Божји је постао Син Човечји да би Син Човечји постао Син Божји. Ово светоотачко учење има своје несумњиво утемељење у Светом Писму Новог Завета. Једно од места које то директно показује јесте и апостол на Божић (Гал. 4. 4-7), у коме се каже да је Бог, када је дошла пуноћа времена, послао Сина свог... да примимо усиновљење. Очигледно је да, према учењу ране Цркве, Личност Господа Исуса Христа представља једину могућност човеку и свету за превазилажење смрти и пропадљивости. Та могућност вечног постојања подарена је човеку као психофизичком бићу, што значи да се вечни живот не односи само на неко бесмртно постојање људских душа. Веровати у Христа и (не) ићи у Цркву Своју верност, следовање за Христом, прихватање Христа за основу и смисао свог живота човек пројављује својим аскетским (подвижничким) животом. Наиме, речи Христове: „Који љуби оца или матер више него мене, и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан“ (Мт. 10. 37), као и речи: „Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан; Ко чува живот свој, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10. 38-39), и: „Не можете служити Богу и мамону“ (новцу, богатству, у ширем смислу: свету и његовим вредностима), указују на то да се у животу хришћана све вреднује из перспективе љубави ка Сину Божјем. Он је врховно мерило односа хришћана према читавом свету. Наравно, овде се не ради о негирању односа које човек успоставља у свету, већ о њиховом преображавању и утеловљавању у тајну Христову, тајну обесмрћења твари. Отуда можемо закључити да су, када је реч о спасењу у Христу, неопходне две ствари. Прво, то је вера у Господа Исуса Христа као Спаситеља од смрти и греха. Друго, то је пројава те вере у аскетском (подвижничком) животу људи. Може се приметити да ни један ни други елемент – како вера тако ни живот по тој вери – не спречавају сами по себи једно индивидуалистичко схватање хришћанског живота. Очигледно је да то што верујемо у Христа не значи и да морамо да идемо у Цркву. Такође, то што се неко подвизава и живи по заповестима Божјим опет не значи да он мора да иде у Цркву. Ни једно ни друго данас нису ретки случајеви. Много је људи у свету који не учествују у црквеном животу, а верују у Господа Исуса Христа. Исто тако, има доста честитих и моралних људи и ван Цркве, па и ван хришћанства уопште. Основно је питање: да ли се у тим случајевима, када постоје вера и етички живот а не постоји њихово утеловљење и остварење у Цркви, може говорити о хришћанском идентитету и о спасењу људи. Судећи по речима Светог Писма Новог Завета и по искуству ране Цркве, спасење даровано нам у Христу исто је што и спасење даровано нам у Цркви. Места у 1. Кор. 13. и Рим. 13. говоре о Цркви као заједници Тела Христовог. У Делима апостолским Господ Исус Христос се чак идентификује са прогоњеним хришћанима, тј. са Црквом (Дап. 9. 4-5). Ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви Његове... Христос је заповедио и завештао својим ученицима да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, што је дато као једини начин да они заиста буду у заједници са Њим, те да на тај начин задобију живот вечни (Јн. 6; Лк. 22). Није случајно што се Црква већ у Новом Завету идентификује са евхаристијским сабрањем, сабрањем причасника Тела и Крви Христове, сабрањем које је названо „Тело Христово“. Једини аутентичан и истинити простор, атмосфера и амбијент спасења, учешће у вечном животу и стицање потпуног хришћанског идентитета, као и остварење смисла човековог живота, дарују нам се искључиво у Евхаристији, у причешћу Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Учешће у Евхаристији је пројава јединства свих верних. То је саборно дело у коме учествује читава Црква. Зато Господ Исус Христос и каже: „Пијте из ње сви...“ (Лк. 22). Вера и живот по њој могу бити значајни, али тек као пројава нашег учешћа у евхаристијском сабрању. У противном, ако се вера и етички живот не остварују у светом причешћу, они остају искуство појединца. Који год значај и тежину им приписивали, они у том случају нису спасоносни. Ово закључујемо на основу искуства ране Цркве, према којем су вера и начин живота који проистиче из вере били неодвојиви од евхаристијског живота Цркве. Било је незамисливо веровати у Христа а не бити члан црквене заједнице. Само чланство у црквеној заједници пројављивало се причешћивањем. Уд Тела Христовог јесте онај ко се причешћује Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Није могло бити речи о припадности Цркви а да то не подразумева припадност евхаристијском сабрању и причешће на овом сабрању. То је очигледно по местима у 1. Кор. 10-11, у посланицама светог Игнатија Богоносца, као и у читавом Предању Цркве. Речи светог апостола Павла у Посланици Галатима: о усиновљењу, о томе како кроз Христа постајемо синови Божји по благодати, остварују се у светој Евхаристији. Ако не учествујемо у Евхаристији, наш вечни идентитет, вечни живот који нам се дарује у Господу Исусу Христу бива неостварен. Наш живот у том случају остаје промашен, без обзира на сав подвиг, без обзира и на осећање спасења које нам нуде вера у Господа Исуса Христа и подвижнички живот који ову веру пројављује. Једноставно речено, без остварења, испуњења вере и подвижничког живота у Евхаристији нема спасења. Нису случајне речи Господа Исуса Христа у Еванђељу: „Ако не једете Тело Сина Човечјега и не пијете Крви његове, немате живота у себи“ (Јн 6.53). Зато се у раној Цркви причешћивање светим даровима увек и стално када се служила света Евхаристија сматрало неопходним за вечни живот и изражавало је јединство свих верних у Христу. Свето причешће је било саборно дело – чин заједнице, не само чин појединца који се освећује. Појава хришћана «посматрача» Да ли остварују хришћански идентитет они који верују у Христа, труде се да према својим могућностима и даровима живе по заповестима Божјим, а причешћују се само повремено – нпр. у време постова? Како остварују свој идентитет и призив хришћана - синовство по благодати, бесмртни и вечни живот у Христу – они који се већим делом године уопште не причешћују? У каквом је то сагласју са ранохришћанским поимањем свете Евхаристије као саборног, заједничког дела читаве Цркве, обавезујућег за све хришћане? Према овом поимању, свето причешће се подразумевало кад год се служи Евхаристија. Циљ Евхаристије - што ће и много касније, у 15. веку, рећи свети Николај Кавасила и Симеон Солунски – био је само један: то је причешће верних. У чему је разлика између верних на самој Литургији онда када се не причешћују и многих људи који у свету верују у Господа Исуса Христа и труде се да му следују у свом животу а не учествују никако у животу Цркве? Шта тада чини идентитет ових верника, ако то није свето причешће? Како се у том случају остварују бесмртност и спасење? Ово су питања на која не можемо дати једноставан одговор. Оно на шта се може врло тачно и прецизно одговорити је питање: зашто је, како и када дошло до ове праксе повременог, ретког причешћивања? У краћем историјско-богословском пресеку указаћемо на немогућност позивања постојеће праксе на изворно и аутентично Предање Цркве. Потреба за решавањем овог проблема није просто нечија богословска знатижеља. Она се тиче питања вечног живота сваког човека који себе сматра православним хришћанином. Указали смо на спасоносни значај светог причешћа, на причешћивање као завештање и заповест коју нам је Христос оставио, док не дође у пуноћи своје силе и славе, као и на свето причешће као дело у коме учествује читава Црква, пројављујући тиме своје јединство у Христу. Са оваквим приступом светој Евхаристији срећемо се у Светом Писму Новог Завета и у раном Предању Цркве. Промене настају у четвртом веку хришћанства. Тада долази до масовног уласка становништва Римске империје у живот Цркве. Огромне масе прихватиле су хришћанску веру углавном само номинално - због повластица и олакшица које је носило припадање Цркви. Мотив о којем говоримо нарочито је добио на снази после 380-381.г., када је хришћанство било проглашено за државну веру. Он је довео до пада ревности у погледу учешћа на евхаристијским сабрањима. Црква је покушала да превазиђе тај пад, доносећи на помесним и васељенским саборима канонске одлуке које су искључивале из Цркве све који се без разлога не би причестили неколико недеља. Овом питању посвећени су, на пример: 21. правило Елвирског сабора, 2. правило Антиохијског сабора, 8. и 9. Апостолско правило, 66. правило Трулског сабора и друга. Паралелно са овим, од 4. века, под утицајем монашке праксе долази до новог обичаја: служења свете Ехваристије и ван „евхаристијских“ дана (суботе и недеље). Свети Василије сведочи како се Евхаристија служила чак четири пута недељно. Нови обичај уведен је из жеље и ревности да се верни што чешће причешћују. Међутим, практични разлози доводили су до других последица. Сви верни једне Цркве нису могли физички да се окупе на једном месту – на евхаристијском сабрању - више пута недељно. Учесници Евхаристије више нису били исти на свакој Литургији. Верни су постепено стицали утисак да Евхаристија није саборно дело читаве Цркве и служба целокупног народа Божјег, већ један светотајински чин, који се врши независно од тога да ли су сви верни скупљени на једном месту. То је довело и до следеће последице: ако се Евхаристија служила више пута недељно, а верник није био у могућности да одлази на сваку од њих већ само на неке (нпр. на празничне или недељне Литургије), онда он није морао да се причести увек - с обзиром да се већ није причестио на оним Литургијама на којима због посла или других разлога није могао да присуствује. Појава номиналних хришћана и пракса скоро свакодневног служења Евхаристије довеле су до појаве оне групе верних на Литургији које називамо „посматрачима“, оних који су присутни на Литургији али се не причешћују. Иако је канонским наслеђем Цркве таква појава осуђена, временом, нарочито после Трулског сабора (7-8.в.) ова пракса бива све заступљенија. У 12. и 13.в. она ће постати и доминантна. 1Кор. 11. 28-29 Овакав развој ситуације, по којем у светој Евхаристији нису учествовали сви верни, одредио је свето причешће као чин индивидуалног освећења, не више као саборни акт Цркве. Када је свети апостол Павле у 1. Кор. 11. 28-29 говорио о самоиспитивању и недостојном причешћивању, он је уствари то говорио критикујући Коринћане за њихове поделе, за одсуство љубави у њиховој заједници. То је очигледно на основу читаве 10. и 11. главе ове посланице. Апостол Павле им тамо говори да је њихова недостојност везана за одсуство живе љубавне заједнице у Коринту, за њихове поделе и међусобну мржњу. Зато их позива на самоиспитивање: ако се делите међу собом и ако се мрзите - како ћете се причешћивати заједно? Свето причешће је пројава јединства, пројава нових љубавних односа у које улазимо у Христу – у евхаристијској заједници. Како ћете се причешћивати једним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа када не подносите једни друге? Када је свето причешће услед малопре описаних чинилаца почело да се схвата као средство за освећење појединаца у Цркви, ове речи апостола Павла истргнуте су из свог историјско-евхаристијског контекста и пренете у сферу припреме самих тих појединаца за свету Евхаристију. Стање повременог причешћивања, које постоји у пракси од 12. и 13.в. као доминантно, почело је да се правда аргументима личне достојности и недостојности. До правдања ове праксе долази тек након што се она учврстила. Она сама није настала из тог аргумента – спремности или неспремности - већ је, та пракса, онда када је већ постала доминантна почела да се брани тим аргументом. Благодат опроштења и удостојења Нико није оспоравао неопходност припреме за свету Евхаристију. Међутим, читав хришћански живот јесте једна припрема за свету Евхаристију и за долазак Господа Исуса Христа. У читавом хришћанском животу, па и у припреми за свету Евхаристију, ми сагледавамо сопствену недостојност пред Богом и пред љубављу коју је Бог показао према нама у домостроју спасења. Пост, молитва, исповест јесу средства у којима пројављујемо своју посвећеност Богу, своје покајање и вољу да будемо причасници божанског живота. Међутим, првобитно саборно посматрање свете Евхаристије није доводило у непосредну везу праксу поста и исповести са праксом причешћивања. Тек касније, ново поимање свете Евхаристије као средства освећења појединаца довело је до везивања поста и исповести за могућност причешћа. Аутентична и изворна пракса Предања Цркве подразумевала је држање постова као вежбање у посвећености Богу у ишчекивању Христа који ће опет доћи. Отуда Господ каже да ће његови ученици постити кад Он оде од њих. Пост није био непосредни предуслов светог причешћа. У посту се постило и причешћивало, у време радосних дана се мрсило и причешћивало. У оба случаја се подразумевао однос према храни који није идолатријски, у којем се храна није посматрала као смисао живота. Што се тиче свете тајне исповести, она је била одређена за оне који су били искључени из Цркве а који су се у тајни исповести поновно присаједињавали Цркви. Данас вернима постаје логично да им је потребна исповест, с обзиром на толико одсуство од светог причешћа. Пракса свакодневне монашке исповести свом духовном оцу ушла је у 13. и 14. веку у парохијску праксу Цркве, тако да је нови, монашки облик исповести заменио онај њен вид који се у почетку односио само на изопштене из Цркве. Сада се та света тајна, с обзиром на често непричешћивање, врши над свима који су у Цркви. Раније се опроштај грехова задобијао на самој Евхаристији, о чему сведоче и јектеније на Литургији: Опроштај и отпуштење грехова од Господа молимо.... Мора се имати у виду да благодат Духа Светога на Литургији није ништа оскуднија, па ако хоћемо није ни другачија од оне која се некада у светој тајни покајања и исповести даровала искљученима из Цркве када су се приопштавали заједници. Улогу у преовладавању оваквог става према светим тајнама имало је и потпадање Цркве под утицај Запада, које потиче још из доба пада Византије. Од тада се свете тајне увелико сматрају за елемент побожности појединаца, а чланство у Цркви се више није мерило учествовањем верних у светој Евхаристији као светој тајни црквеног јединства у вери, љубави, животу. Верник је од тада приморан да се суочи са светим причешћем из перспективесвојих потреба, своје спремности или неспремности. Он сам постаје мерило своје духовности и духовности других људи, јер је без обзира на сведочење светог Предања утврђен статус верника да се не може често причешћивати. Та пракса је постала „православна“ иако је она плод индивидуалистичке побожности и западних утицаја. Достојни светог причешћа Треба ли да се причешћујемо иако нам савест често сведочи да смо грешни и недостојни? Нека нам одговоре дају следећи примери светих отаца. Свети Јован Касијан каже: „Ми не смемо да избегавамо свето причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати светом причешћу још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквим смирењем да се истински сматрамо недостојнима... Да се истински тако осећамо желели бисмо и више тог лека за наше ране. Иначе, недопуштено је ретко узимати свете тајне (нпр. једанпут годишње) као што неки раде сматрајући да освећење тајнама припада само светитељима. Боље је мислити да је свето причешће то које нас очишћује а онда и освећује. Такви људи (који се ретко причешћују) показују више гордости него смирења, јер примајући свети тајну сматрају се ње достојним. Много је боље у смерности срца, знајући да их никада нисмо достојни, свете тајне примати сваке недеље ради исцељења наших болести, неголи да ослепљени гордошћусматрамо да смо после једне године (или неког краћег периода) достојни да их примимо“. Саслушајмо и светог Јована Златоуста који каже: „Има прилика у којима се свештеник не разликује од лаика, а то бива онда када се приступа светим тајнама. Оне су нам свима подједнако дароване, јер нам се свима нуди исто Тело и иста Чаша“. Свети Николај Кавасила, слично томе, каже да „ако неко, имајући могућност да приступи евхаристијској трпези, то не учини, он неће добити освећење које она пружа и то не зато што јој није приступио већ зато што је имао могућност а одбио је да дође... Како неко може веровати у нечију љубав, када је имао могућност да прими свету тајну а није је примио?“ Подсетимо се и речи светог Анастасија Антиохијског који каже да ,,уколико упадамо, као и сви људи, у некаква људска прегрешења која се дају опростити, будући да нас на то наведе или језик, или слух, или очи, или сујета, или жалост, или гнев, или нешто слично, укоравајући себе и исповедајући се Богу, причешћујемо се светим тајнама, верујући да ће нам причешћивање бити на очишћење од ових грехова. Уколико, међутим, чинимо неке тешке, лукаве, телесне и нечисте грехе и злопамтиви смо према ближњима, докле год се не покајемо на доличан начин, не смемо се дотицати божанских тајни. Пошто ми као људи падамо у многе грехове, Бог нам је оставио разне жртве ради остављења грехова. Милостиња као и скрушено срце представљају неке од жртви које очишћују грех. Ако приносимо Богу ове и сличне жртве и поред људских недостатака ипак можемо приступати светим тајнама – са страхом, трепетом и умиљењем. Онај ко приступи светој тајни са страхом, трепетом и умиљењем задобија опроштај, а онај ко приступа без страха и са презиром стиче казну“. Одговорност Зар се страх Божји и љубав ка Богу, на које позива литургијски возглас, једино пројављују у посту и исповести,односно када се људи ретко причешћују? Није ли читав хришћански живот, па и у време мрсних дана, подвиг и борба за Христа? И поред јасних сведочења канонске и светоотачке традиције ова чудна и - како каже велики руски теолог Александар Шмеман - јеретичка идеја остаје део литургичке побожности у нашој Цркви. Данас већина верних сматра да је благочестивије не причешћивати се стално - услед мноштва прегрешења која свакодневно чинимо. Мисли се да је стално причешћивање велика одговорност, која повлачи са собом осуду ако будемо наставили са грешним животом. Одговор на такве примедбе може се још једном потражити у чињеници да је свето причешће намењено свим хришћанима, без обзира на степен њиховог савршенства или несавршенства. Важно је само да начин живота верног буде такав да се он бори и труди да свагда посведочи своју посвећеност Богу. Падови и успони у тој борби су неминовни, али они нису мерило тога колико ће се неко причешћивати или не. Није човек сам мерило божанског дара. Имајући то у виду, једини стварно неопходни услов за стално причешћивање јесте делатни литургијски живот, пројављен у свакодневном животу подвижничким сведочењем новог односа према Богу, свету, човеку, храни, и свим добрима овога века. Решење овог животног проблема Цркве није у нечијем причешћивању на свакој Литургији независно од других (који се можда неће причестити). Ни у том случају света Евхаристија не би постала саборно дело, дело читаве Цркве. Решење лежи у поновном проналажењу најдубљег значаја недељног евхаристијског сабрања и празничногевхаристијског сабрања као сабрања свих на једном месту. Узимање учешћа свих православних хришћана пре свега на недељном евхаристијском сабрању, уз развијање самосвести верних као причесника „Трпезе Господње“ – намењене свим члановима црквене заједнице - јесте почетак из кога треба да се развије њен љубвени, личносни живот. Овај живот «Свагда свих на истом месту» данас скоро више и не постоји. То је још један знак саможиве побожности међусобно отуђених јединки. Потребно је превазићи ову побожност поновним откривањем свете Евхаристије као догађаја који се односи на читаву црквену заједницу и подразумева учешће свих верних у њој. Извор: Епархија нишка
  8. У петак, 24. јануара 2020. године, када Црква слави преподобног Теодосија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали: протојереј Драган Брашанац, протојереј Славиша Илић и ђакон Урош Костић. Епископ је у својој беседи верницима говорио о греху и умору којим натоварени греси оптерећују човека, као и о благодати Божијој, о “јарму Христовом” који Син Божији нуди човеку како би га ослободио. Звучни запис беседе “Христос се јави! У овом јеванђељском штиву које смо данас чули, Господ каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити”. Кад би човек имао јаку веру и слушао Јеванђеље, онда се он ничега не би плашио у овом животу, било какве невоље, патње, осим непокајаног греха. Зашто би имали потребе да очајавамо у невољама, у патњама и мукама својим, јер нам Господ каже да ће нас одморити. Овде је реч о умору од греха. Ништа тако не може да умори човека духовно, да му помрачи ум и разум, да му ослепи духовне очи, као грех, јер грех одваја човека од Бога. Да би се човек ослободио од греха он треба да се каје, да моли Бога да га Господ просвети. Све док нас Господ не просвети својом светлошћу, ми смо у тами. Грех је тама, он хоће да нам замагли Бога испред нас. Грех је такав терет, а човек често и не зна од чега је оптерећен јер не води рачуна о свом животу, и не води рачуна о греху. Грех је тама, а док је човек у тами он несигурно хода јер не види куда иде. Зато свети оци, поготово свети Григорије Палама, имају дивну молитву: “Господе просветли моју таму”, јер тамо где настаје светлост, тамо тама нестаје. Сваки је човек просветљен светлошћу Христовом, светим крштењем, светим тајнама, врлинама. Дакле, треба нам да се молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ просвети разум, јер кад се просвети наш разум светлошћу Христовом, онда неће да греши, разоткриће нам да се не гордимо. Говорећи о тој тами, чули смо данашњи Апостол где свети апостол Павле каже да “из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим”. А шта је светлост? То је Бог, сам Господ наш Исус Христос. Док ми, браћо и сестре, у смирењу свом не дозволимо да нас Господ води, ми ћемо заиста бити у тами. Човек има и душу и тело, и телесне и духовне очи, само је важно коме ми дајемо превагу, да ли телу или души? Да ли дајемо превагу телесним или духовним очима? Наше очи нас могу одвести и у добро и у зло. Зато треба да се молимо Богу за тај наш духовни вид. Ко за Христом иде, он неће бити у тами. Човеков ум неће бити у тами, његово срце, воља, него ће цело његово биће бити загрејано светлошћу Христовом. Христос нас стално греје, само зависи да ли ми прилазимо том божанском огњу. Када приђемо Христу, онда имамо тај божански жар, светлост која нас просвећује. Као што добра дела стоје наспрам злих дела, тако светлост стоји наспрам таме. Кад човек не води рачуна о свом животу, он пропада у тами и улогори се у тами. Дужност светлости је да разоткрије таму. Једног дана треба полагати рачуне, треба положити испит. А како ћемо положити испит ако нисмо научили лекцију која нам је задата? Најгоре је стање кад се човек не просвећује Духом Светим, он се тада стално ваља у својим замислима, страстима, пороцима. Ми се освећујемо кроз благодат Божију. Хришћанин треба да светли собом, јер је хришћанин та упаљена свећа. Браћо и сестре, ми треба да се молимо за светлост. Ми себе зовемо хришћанином, а хришћанин је онај човек који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као мир. Хришћанин је онај који носи Христа у себи, а христоносац је и богоносац. Хришћанин је онај који живи Христом. Кад би заиста унели Христа у себе, где би нам крај био. Али ми не можемо да се испунимо Христом док смо испуњени собом. Хришћанин је човек који проверава себе Христом. То је онај који непрестано служи Богу Духом Светим кроз свете тајне и свете врлине. Помолимо се Богу да се охристовимо”, поучио је Владика Јован вернике у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  9. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  10. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  11. Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, – чак, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмаравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Религија јаких духом Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Наћи смисао живота Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Како више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Млади хришћанин је позван да буде мисионар Каква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механиког одрицања од нечег. Изводи из говора на форуму Православне омладине у граду Пензи Извор: Српска Православна Црква
  12. Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру
  13. JESSY

    Хришћанин никада није сам

    Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com
  14. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Хришћанин никада није сам, зато што се у Цркви налази поред своје браће и сестара. Није могуће бити хришћанин и при томе не ићи у Цркву. Греше и обмањују себе и друге људи, који кажу: „Бог ми је у души, најважније је бити добар човек. Зашто су ми потребни сви ти ритуали, зашто је потребно молити се Богу, када Он ионако све зна? Зашто је потребно молити се светима, када нам нису потребни посредници између нас и Бога?“ Постоји велика група људи, који себе сматрају верујућима и при томе налазе све могуће разлоге да не би ишли у Цркву. Имати Бога у души је недовољно за то да се постане хришћанин, - чак шта више, многи од тих људи, који сматрају да им је Бог у души, у ствари Бога у души немају. Имати Бога у души – то значи непрестано се сећати Њега и постојано усмеравати на Њега сав свој живот, непрестано се обраћати Богу кроз молитве и црквене Тајне. На тај начин, немогуће је носити Бога у души а да се не буде у Цркви. Хришћанство је религија за људе јаке духом. Али то не значи, да слаб човек не може наћи себе у хришћанској вери. Црква је отворена за сваког: у њој се налази место и за праведника и за грешног, за богатог и сиромашног, за здравог и болесног, за јаког и слабог. Црква даје могућност слабом да стекне духовну снагу, стекне духовну енергију, а болесном човеку – ако се не излечи од телесне болести, то, да у сваком случају нађе снагу у себи да је поднесе са стрпљивошћу и надом на божанствено милосрђе. Црква помаже сваком да поднесе искушења, незгоде и невоље које га сналазе. Црква је, како су говорили свети оци, духовно лечилиште – место, где човек долази ради тога да би добио исцељење, пре свега исцељење од грешног начина живота, грешних навика. Али Црква је – и школа, која је апсолутно незаменљива за човека, коју не могу заменити никакве књиге, никакве научне дисциплине, зато што је Црква школа духовног живота. Та школа помаже човеку да правилно гради не само своје узајамне односе са Богом, него и да гради узајамне односе са светом и људима који га окружују. Управо због тога, Црква је извор духовне снаге, и због тога је Црква може направити од слабог, човека са јаким духом. Данас многи млади људи пате не због тога што немају довољно новца, забаве или некаквих материјалних вредности, него због тога што им недостаје смисао живота: имају све, али не знају зашто живе. Тај унутрашњи конфликт много младих људи води ка наркотицима, алкохолизму, неприродном начину живота и то су неки од узрока не само превремене смрти, него и самоубистава. Бесциљно, бесмислено постојање, лишено Бога, лишено вишег смисла, а то значи и виших вредности – ето шта, као коначни закључак предлаже човеку безбожни секуларни свет. Данас потрошачко друштво обезбеђује младом човеку све могућности за задовољавање његових материјалних потреба. Узети од живота све – таква је идеологија потрошачког друштва. Kако више зарадити, стећи новац, успех, напредак у каријери – су идеали, који се нуде, између осталих, и младим људима. Ничега се не одрицати, ни у чему себе не ограничавати, забављати се, наслађивати се животом, зато што је кратак, и не приметиш, како младост прође: ево идеологије по којој живи много младих људи. Ми, православни хришћани, дужни смо да помогнемо тим људима да схвате, да је човеку немогуће да нађе смисао живота, ако он буде сву своју скалу духовно-природних вредности оријентисао искључиво на потрошњу, успех, каријеру, на достизање земаљске среће и забаве. Ми смо дужни, чврсто уверени, у чему је смисао нашег сопственог живота да помогнемо и другим људима да живе са одређеним циљем, који мора бити духовно усавршавање, да би свако од нас постао бољи, да би се око нас, како је говорио преподобни Серафим Саровски, спасило хиљаде људи. Kаква је одговорност младог хришћанина у савременом свету? Сваки хришћанин је позван да буде мисионар и апостол – млад и стар, здрав и болестан, образован и необразован. Али млад човек, зато што има још много снаге и енергије који нису протраћени на непотребне ствари, може донети посебну корист себи и другима, ако буде са свом озбиљношћу схватио своје хришћанско призвање. Млади човек данас је окружен са много саблазни, и та идеологија, која влада савременим светом, оставља мало места за духовни развој личности, за то да човек у животу оваплоти хришћанске идеале. Да би се било со земље и светлост свету, треба имати јак природни и духовни унутрашњи стожер, а то се не може стећи путем механичког одрицања од нечег. Митрополит Иларион (Алфејев) извор: www.prijateljboziji.com View full Странице
  15. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет
  16. III Традиционалне вредности и секуларни стандарди Вратио бих се сада европским интеграцијама и изнео поједина запажања која се тичу могућих практичних последица уколико би се секуларни систем вредности наметнуо Европској унији. У ситуацији када верске заједнице немају никакве повластице, колизије и сукоби између религиозних институција, са једне стране, и секуларног света, са друге, јесу неизбежни. Ове колизије ће се одвијати на разним нивоима и у вези са различитим питањима, али није тешко предвидети да ће се у већини случајева водити око питања људског морала и различитог разумевања тог питања од стране религиозних заједница и савременог друштва. Већ постоји огроман раскорак између система вредности присутним у традиционалним религијама и онога који је карактеристичан за секуларни свет. Причу која следи испричао је министар за интеграције једне од европских земаља и добар је пример те неусаглашености: „Исламски вођа… је јавно изнео тврдњу да је хомосексуалност болест. То је узроковало негодовање… не толико због његовог мишљења – свакоме је дозвољено да има сопствено мишљење – већ зато што се ради о јавно исказаном мишљењу верског вође. (…) Хомосексуалци су се осетили угрожено и ја сам се као задужен за европске интеграције осетио обавезним да разговарам са исламским свештенством и муслиманским вођама и објасним им какав утицај такве изјаве имају на толеранцију, прихватање и поштовање међу грађанима и различитим народима.“ Ово је, по мом мишљењу, типичан пример колизије између становишта религиозних вођа, са једне стране, и стандарда модерног секуларног друштва, са друге. У вези са тим приметне су три ствари. Пре свега, горе поменути министар задужен за европске интеграције поима сексуалност као општеприхваћен феномен, и било какав негативан или критичан став према томе се сматра „издвојеним мишљењем“. Друго, сматра се да ако верске вође могу да имају издвојена мишљења, тј. она која нису у складу са стандардима савременог секуларног друштва, она им неће бити забрањивана, али га не смеју изражавати јавно. Треће, када се мањине осећају „угрожено“ услед изјаве неког верског вође, сматра се да им је потребна заштита, и државне власти су у обавези да „воде дијалог“ са верским вођама по том питању. Дакле, видимо да верске вође са својим издвојеним мишљењима могу да делају приватно, али не и јавно: кад год пређу границе свог гета и искажу становишта која се не слажу са јавним мишљењем, секуларне власти морају да интервенишу. Погледајмо сад шта Руска Православна Црква каже о истом том питању у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве (XII, 9): „Свето Писмо и учење Цркве недвосмислено осуђују хомосексуалне полне везе, видећи у њима порочно изопачење човекове природе каквом ју је Бог створио. (…) Православна Црква полази од непоколебивог уверења да се брачна заједница мушкарца и жене, коју је Бог установио, не може упоређивати са изопаченим испољавањима сексуалности. Она сматра да је хомосексуализам греховно оштећење људске природе, а да се превазилази духовним напором који води ка исцељењу и човековом личносном узрастању. Хомосексуалне тежње, као и друге страсти које муче палог човека, лече се светим тајнама, молитвом, постом, покајањем, читањем Светог Писма и светоотачких дела, у хришћанском заједништву са верницима који су спремни да пруже духовну подршку. Црква се са пастирском одговорношћу односи према људима који имају хомосексуалне склоности, али се истовремено одлучно супротставља покушајима да се та греховна тенденција представи као „норма“, а поготово као предмет поноса и пример за подржавање. Управо због тога Црква осуђује свако пропагирање хомосексуализма.“ Како би ове тврдње могле да одговарају западним секуларним стандардима? Да ли ће државне власти бити у обавези да интервенишу и „воде дијалог“ са лидерима Руске Цркве како би их убедили да своје мишљење задрже за себе? Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве није приручник за приватну употребу: то је јавни документ у којем Руска Црква отворено и експлицитно исказује своје становиште. Језик тог документа се разликује од језика секуларног друштва: помињање греха, на пример, не налазимо у секуларном речнику. Па ипак, Црква верује да има пуно право да јавно искаже свој став не само када је истоветан са општеприхваћеним мишљењима, већ и када се не слаже са њима. Постоје и многи други ставови који су изражени у књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве који не одговарају секуларним стандардима. Примера ради, Црква се противи абортусу као „смртном греху“, сматра га једнаким убиству, и тврди да „сваки насртај на живот будуће људске личности, од тренутка зачећа па надаље, јесте злочин“. Црква се, такође, противи такозваном „сурогат материнству“, као и било каквој врсти вантелесне оплодње, сматрајући их „противприродним и морално недопустивим“. Клонирање се посматра као „несумњиви изазов самој природи човека, изазов лику Божијем уграђеном у њега, од којега су неодвојиви слобода и јединственост личности“. Фетална терапија се сматра „апсолутно недопустивом“. Еутаназија „обликом убиства или самоубиства“. За промену пола се тврди да је „побуна против Творца“ коју Црква не признаје: при чему ће особа која је то учинила приликом приступања крштењу бити крштена „као припадник или припадница у полу у којем је рођена“. Претпостављамо да ће их, све док Православна Црква овакве ставове користи само за сопствену употребу, модерно друштво толерисати (сличне ставове има и Римокатоличка црква). Међутим, шта ако одређена држава усвоји нека од ових становишта и начини их делом свог законодавства након европских интеграција? Зар се то неће сматрати извитоперењем уобичајених европских стандарда? До сада је свака европска земља имала право да доноси сопствене норме vis-à-vis људском моралу. Од суштинског је значаја да у новој Европи свака земља и даље има право на то, и да се ниједан појединачни стандард не намеће свим члановима увећане Европске уније. Једнако је важно да цркве и верске заједнице имају право да изразе своја становишта о моралним питањима не само приватно већ и јавно, а да не буду оптужене да се уплићу у утврђене норме или да угрожавају права мањина или промовишу дух нетолеранције. Цркве морају за себе да обезбеде право да следе сопствене канонске традиције, бирајући њих уместо секуларног права у свим случајевима у којима се преклапају или где постоји очигледна контрадикторност међу њима. Према књизи Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, „у случајевима када људски закон потпуно пориче апсолутну божанску норму и мења је у њену супротност, тада он престаје да буде закон и постаје безакоње, ма каквим се правним формулацијама маскирао“ (IV, 3). Стога: „У свему што се односи искључиво на земаљски поредак ствари, православни хришћанин обавезан је да се повинује законима, независно од тога колико су они савршени или пак неуспешни. Када, међутим, захтеви закона угрожавају вечно спасење, када закон налаже одступање од вере или извршење неког несумњивог греха према Богу или ближњима, хришћанин се позива на подвиг исповедништва ради правде Божије и спасења своје душе за вечни живот.“ (IV, 9) Очито да је непослушност грађанском праву екстремна мера коју би одређена црква требало да примењује само у посебним околностима. Таква могућност се не може искључити ако одређени систем вредности постане једини важећи у Европи. Како би се избегле овакве ситуације, европско законодавство мора да буде довољно свеобухватно и допусти да у њему буду представљена разна становишта, укључујући и традиционалне ставове водећих европских верских заједница. IV „Срце Европе“ и међуконфесионална солидарност Жак Делор, тадашњи председник европске комисије, 1992. године је рекао: „Нећемо успети са Европом ослањајући се искључиво на темеље правне експертизе или економске умешности… Ако у наредних десет година не будемо успели да Европи дамо душу, духовност и смисао, игра ће бити завршена.“ Господин Делор је вероватно имао на уму потребу да се препозна духовна димензија европских интеграција, а не да се осмисли нека нова „европска духовност“. Заиста, Европа има душу и вековима дугу духовну традицију. Та традиција мора поново да се открије и врати Европи у добу када су све традиционалне вредности доведене у питање. Још један бивши председник европске комисије, господин Жак Сантер, тврдио је да је „Европа надахнута хуманизмом заснованим на сопственом јудео-хришћанском наслеђу“ и да „то треба да се одрази на декларацију о основним људским правима“. Слажући се у основи са оваквим поставкама, желео бих да назначим да значај јудео-хришћанског наслеђа није лимитиран на формирање хуманистичке цивилизације: и јудејско и хришћанско предање је живо предање, и њихов значај, заједно са исламским и традицијама других народа, мора се препознати сам по себи. Хуманистички „заједнички именитељ“ се не сме применити на све традиције без разлике, јер њихови системи вредности нису увек у складу с њим. И док европске цркве и религијске традиције имају различите ставове о савременим проблемима, уједињене су у захтеву на право на очување, јавно изражавање и примену сопственог система вредности, остајући истовремено витални део процеса европских интеграција. Већина хришћанских европских цркава, преко Конференције европских цркава и Римокатоличке бискупске комисије европске заједнице су већ формулисале заједничке предлоге у вези са црквама и верским заједницама око конститутивног законодавства Европске уније: „Европска унија признаје и поштује право цркава и религијских заједница да се слободно организују у складу са националним правом, сопственим уверењима и статутима, и да следе своје верске циљеве у оквирима основних људских права. Европска унија поштује нарочити идентитет и допринос цркава и религијских заједница јавном животу и одржава структуралан дијалог са њима. Европска унија поштује и не гаји предрасуде према статусу цркава и религијских заједница земаља чланица у оквиру њихових националних права. Унија једнако поштује статус философских и неконфенсионалних организација.“ Ови чланови, који су били поднесени Конвенцији за будућност Европе, ради укључивања у адекватне одељке будућег европског устава, одражавају заједнички ум (the common mind) римокатолика, православних, протестантских и осталих хришћанских цркава. Верујем да се солидарност међу хришћанима Европе мора постићи и више испољавати при напретку процеса образовања заједничког европског система вредности. Хришћани ће само заједно са представницима других традиционалних конфесија у Европи бити у могућности да заштите сопствени идентитет, изборе се са „милитантним секуларизмом“ и супротставе се другим изазовима савремене цивилизације. Руска Православна Црква је спремна да сарађује како на међуконфесионалном и међурелигијском нивоу, тако и на политичком, социјалном и осталим нивоима, са свима који нису индиферентни према будућем идентитету Европе и са свима који верују да су традиционалне религиозне вредности интегрални део тог идентитета. * * * На крају, желео бих да поставим следеће питање: да ли градимо сасвим секуларну и атеистичку Европу, у којој ће Бог бити избачен из социјалне сфере и религија сатерана у гето приватног живота, или ће нова Европа постати истински дом различитих религија бивајући истински свеобухватна и плуралистичка? Сматрам да то питање треба да поставе европске цркве и верске заједнице и да политичари треба да дају одговор. Око тог питања је потребно водити дијалог између верских заједница и европских политичких институција. Извор: Теологија.нет View full Странице
  17. „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет
  18. II На који начин Руска Православна Црква може да допринесе „Европском пројекту“? Речи господина Продија указују на то да је интерес за сарадњу између европских политичких институција и Руске Православне Цркве узајаман. Али који је посебан допринос Руске Цркве „Европском пројекту“ и на који начин би се наша Црква старала о његовом примењивању? Ова питања је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Алексеј упутио господину Продију 3. октобра 2002. године, у писму сачињеном приликом отварања мисије Руске Православне Цркве у представништву Европске уније у Бриселу: „Руска Православна Црква дела ради конструктивног доприноса развоју духовних, философских и моралних темеља сарадње између европских народа преко својих верника који живе у различитим државама, као и путем директног дијалога између ауторитета Московске Патријаршије и европских међувладиних институција. (…) Руска Православна Црква је спремна на сарадњу са агенцијама ЕУ на пољу развоја интегралне димензије уједињења Европе. Можемо да учествујемо у дискусији о проблемима међуетничких и међурелигијских односа и у елаборацији наслеђа које би регулисало статус религијских заједница. Штавише, представници Цркве могу да допринесу дијалогу о философским основама закона, комуникацији међу цивилизацијама, заједничкој европској безбедности, превенцији и надилажењу конфликата, социјалним проблемима, етици примењивања савремених технологија, миграцији, итд.“ [види: Europaica, № 1] Руска Црква је, стога, спремна да сарађује са Европском унијом на разним заједничким пољима. Једна таква тема је дискусија о европској будућности која је постављена на Европској конвенцији 28. фебруара 2003. године. Одржавање Конвенције би требало да резултира доношењем законског документа на нивоу читаве Европске уније, неке врсте европског устава, или, како се сада назива „уставним споразумом“. Овај процес је од суштинског значаја за будућност идентитета европског континента. Многе цркве и организације повезане са Црквом су већ изразиле интересовање за дискусију о том документу, јер ће утицати и на њихову будућност. Основно питање које се поставља у вези са документом је на којим вредносним системима ће бити заснован и какво ће место бити додељено религији. Интерес Руске Православне Цркве у дискусији условљен је чињеницом да су неке њене епархије и парохије већ присутне у земљама Европске уније и да ће се њено присуство у значајној мери увећати са ширењем Уније у 2004. години. Штавише, ова дискусија омогућава Руској Цркви сталну могућност да истакне улогу православне традиције у Европи која се уједињује, и да подели своја запажања са европским политичким институцијама. Ширење ЕУ ће појачати значај неколико културних и религијских традиција чији је утицај на процес интеграције и улога у обликовању паневропског система вредности до сада био поприлично ограничен. Православна традиција ће, свакако, бити једна од њих. Заједно са другим помесним православним Црквама, Руска Црква је забринута због неопходности ојачавања духовних и моралних димензија процеса интеграције, што ће омогућити да православно становиште у потпуности буде представљено у уставним документима Европе. За Руску Цркву је неприхватљиво постојање једног идеолошког обрасца, нити једног система духовних и моралних вредности који се може наметнути свим европским земљама. Руска Црква има визију Европе засновану на истинском плурализму, где је разноликост културних, духовних и религијских традиција у потпуности изражена. Та разноликост се, такође, мора рефлектовати у законским документима будућег европског устава. Ако је устав искључиво заснован на принципима укорењеним у западном секуларном хуманизму, са таквим поимањем мира, толеранције, слободе, поштовања људских права, итд, постоји ризик да не буде прихваћен од стране великог броја становника Европе, посебно од оних који припадају одређеној религиозној традицији и имају другачије виђење тих принципа. У складу са становиштем Московске Патријаршије, које је исказано у саопштењу њеног Одељења за спољне везе, донетом на Конвенцији о будућности Европе, западни секуларни модел у нормалним околностима не претпоставља било какву везу између религиозних вредности и социјалног поретка. Истовремено, религиозни фактори су од суштинског значаја у образовању политичких и социјалних учења на многим местима ван западне цивилизације. У неким земљама, као што је Иран, религија је основа не само социјалног поретка, већ и политичке структуре. Постоје подручја, попут Тибета, где религија продире у све нивое социјалног живота, образујући национални идентитет тога народа. Наведени су примери земаља ван Европе, али и унутар ње можемо наћи многе различите ставове о улози религије у друштву. Штавише, утицаји различитих религиозних струјања у Европи постају уочљивији. Стога, Руска Црква поставља следеће питање: „Ако је Европска унија позвана да постане дом многих народа, да ли либерални хуманистички модел политичке структуре има право монопола у њој, само зато што је владајући модел у већини западноевропских земаља и у Северној Америци? Зар не би требало са крајњом озбиљношћу да узмемо у обзир пораст религиозног, конкретно православног као и исламског и неохаризматског утицаја у социјалном поретку? Зар није дошло време да схватимо да друштво које је лишено могућности да појми идеју религиозности као основну и централну може, такође, да буде лишено стабилне будућности? Скорашњи узнемирујући догађаји у Америци показали су колико може да буде опасна колизија два „глобална пројекта“, либерално хуманистичког и радикално конзервативног, који се сматрају јединим алтернативама и имају монополистичке претензије. Потискивање једног од њих од стране другог, које се понекад отворено показује, није решење, него пут ка самоубиству. Зачетници либерално-хуманистичке визије морају истински да прихвате плурализам идеја и становишта свих европских простора, морају признати право различитих заједница да очувају свој културни и духовни идентитет, чије језгро често образује религија.“ Ова основна запажања навела су Одељење за спољне везе Московске Патријаршије да сачини конкретне предлоге који се тичу клаузула које треба увести у будуће конститутивно законодавство Европске уније. Треба посебно нагласити, да многи верници божанске заповести поимају као извор универзалних вредности, док неверујући немају исту полазну основу. Религијске организације треба третирати као представнике посебног сектора друштва; њихова слобода да имају сопствено виђење основних вредности се мора поштовати. Слобода сваког појединца се мора изједначити са конститутивним законодавством Европе у складу са слободом културних и религиозних заједница, које имају право на заштиту сопственог интегритета и очување вредности на којима је засновано њихово постојање. Ширење Европске уније према Истоку, наводи се даље у саопштењу Одељења за спољне везе, не треба да подразумева ширење стандарда који су страни култури и начину живота „земаља кандидата“. Тоталитарна диктатура не сме бити замењена диктатуром паневропских управљачких механизама. У проширеној Европској унији свака култура и нација мора да има слободу испољавања и приступ механизмима доношења одлука. Треба да постоји јасна подела између одговорности и права Европске уније и држава чланица. Свака држава, према званичном становишту Руске Цркве, треба да има право на сопствено законодавство у погледу уређења брака и породице, биоетичких питања, образовних система. Земље православне традиције, примера ради, не прихватају правне прописе који легализују еутаназију, хомосексуалне бракове, продају дроге, вођење бордела, порнографију итд. Штавише, свакој држави би требало да буде дозвољено да развије сопствени модел односа између Цркве и државе: „Законодавство које обезбеђује само право грађанима на остваривање верских слобода ствара услове за „дивљу конкуренцију“ између конфесија. Заједно морамо да створимо такве услове унутар којих демократске слободе појединца, укључујући његово право на религиозно самоопредељење, неће угрожавати права националних заједница на очување сопственог интегритета, оданости сопственој нацији, социјалној етици и религији. Ово је посебно важно када приступамо законодавству које се тиче активности псеудо религија, деструктивних и екстремистичких покрета, као и када смо сведоци нарушавања религиозних слобода од стране традиционалних конфесија, чија експанзија у појединим деловима Европе угрожава јавни и социјални поредак. У многим европским демократским земљама религиозна слобода сваког појединца је у складу са подршком традиционалних вероисповести на правном и социјалном нивоу. Неопходно је да очувамо разноликост модела односа између Цркве и државе које је европско наслеђе током историје, допуштајући различитим земљама и људима да слободно одређују степен међусобног прожимања Цркве и државе, њиховог партнерства у социјалним, хуманитарним, едукацијским, културним и другим подручјима. Како би осигурали овај принцип, важно је да Appendix 11 Амстердамског уговора, који покреће питање одређивања статуса религијских организација који искључиво одређују националне владе, укључимо у нови документ Европске уније.“ Горе наведене тврдње показу да је Руска Православна Црква озбиљно узела у разматрање питања која се односе на будућност Европе и њихов утицај на конститутивне документе Европске уније. Међутим, дијалог између Руске Цркве и европских политичких институција је само почетак. Надајмо се да ће дијалог бити на корист и једнима и другима, и да ће самој Цркви користи блиска сарадња са европским политичким институцијама. За Руску Цркву која је још увек у процесу самодефинисања, уз поштовање савременог друштва, такав дијалог је од суштинске важности. Говорећи о доприносу Руске Правословне Цркве „Европском пројекту“ највише сам усредсређен на теоријска питања која су повезана са будућим европским уставом. Али постоји и низ практичних питања која се тичу и Руске Цркве и европских институција. Новоотворено представништво Московске Патријаршије у Бриселу ће, стога, имати двоструки задатак: учествовање у теоријским дискусијама које су већ у току у Европској унији и јачање практичне сарадње између Руске Цркве и европског друштва. Приоритети су, такође, међухришћанске и међурелигијске активности, као и контакти са западном штампом. Извор: Теологија.нет View full Странице
  19. Ово излагање не претендује да пружи одговоре на сва та питања. У наставку ћу се усредсредити на неколико запажања о улози религије у савременој Европи, на могући допринос цркава и верских заједница процесу европских интеграција и на могуће перспективе развијања односа са секуларним светом. Говорићу и као званични представник Руске Цркве у Европској унији и као истраживач европске културе. Изложићу званично становиште своје Цркве, и додати пар личних коментара. I Европске интеграције и опасност од „милитантног секуларизма“ Европа је јединствени етно-културолошки феномен. На овој, условно речено, малој територији, коегзистирају различите културне традиције, од којих свака има сопствени идентитет, језик и столећима стару традицију. Током векова народи Европе су били раздвојени услед неспоразума, који су често водили до оружаних сукоба. У већини случајева акти насиља произашли су из колизије политичких интереса појединих земаља, које имају заједничко културно порекло. Неки од конфликата су, такође, имали и религиозну димензију, попут оних између римокатолика и протестаната, хришћана и муслимана. Извесна међуконфесионална и међурелигијска ривалства постоје и данас: довољно је поменути Северну Ирску и Косово и Метохију. За време доба колонијализма, када је свет био подељен од стране европских империја на подручја на којима доминирају одређени утицаји, унутаревропске противречности су претпостављале светски распоред снага. Два светска рата током двадесетог века, која су се одвијала упоредо са урушавањем колонијалистичког система, заправо су били европски ратови, јер су произашли из колизије између водећих европских држава. Ти ратови су, међутим, утицали на читав свет, штавише, открили су огроман деструктивни потенцијал унутар разноликог конгломерата европских нација и култура. Након Другог светског рата, када је Европа била у рушевинама, постало је очигледно да постоји потреба за паневропском солидарношћу ради опстанка не само континента, него и читавог света. Трећи светски рат је требало избећи по сваку цену, јер је претио да уништи читаво човечанство. То је разлог због којег је одмах након 1945. године почео да се успоставља систем заједничке подршке и солидарности, процес интеграције западноевропских земаља у „Сједињене европске државе“. Присуство „Великог брата“ иза челичне завесе је, такође, опоменуло Запад да ради на интеграцији и уједињењу. На почетку је тај процес имао само економску, војну и политичку димензију. Током времена, међутим, захтев за заједничким културним и цивилизацијским простором бивао је све гласнији. Било је неопходно развити нову универзалну идеологију која би осигурала безбедно сапостојање различитих суб-култура у мрежи европске цивилизације, умањујући идеолошке и религиозне тензије које су постојале међу људима. Да би се створила таква свеобухватна идеологија било је потребно свести све културне, идеолошке и религиозне европске традиције под заједнички именитељ. Тај именитељ би био западни „постхришћански“ хуманизам, чији су основни постулати оформљени у доба просветитељства и „тестирани“ током Француске револуције. Модел нове Европе, заснован на овој идеологији, налаже стварање секуларног друштва у којем би религија била смештена искључиво у сфери приватног. У складу са оваквим секуларним моделом, религија би требала да буде раздвојена и од државе и од друштва, не би смела да утиче на социјални развој нити да се меша у политички живот. Такав модел не само да у потпуности онемогућава било какво социјално деловање било које религије, већ и прети мисионарским императивима многих религиозних заједница. Овај модел је истински изазов за хришћанске цркве, јер подрива њихову могућност да објављују јеванђеље „свим народима“, да проповедају Христа свету. Ако је секуларни модел, у којем место религије у друштву није на завидном нивоу, безусловно наметнут Европи, религија ће бити сатерана у гето у којем ће јој бити дозвољено да постоји, али из којег ће тешко моћи да се уздигне. Верници Руске Православне Цркве су током много деценија живели у гету. Када су бољшевици дошли на власт 1917, један од првих декрета који су донели био је декрет „О раздвајању Цркве од државе и раздвајању школства од Цркве“. Увођење првог принципа, односно раздвајања Цркве од државе, заправо се дуго ишчекивало. Црква у Русији је од почетка осамнаестог столећа била под контролом државе и тражила је начин да је се ослободи. Али одвајање школства од Цркве подразумевало је да она више није могла да има никакву улогу у образовању. Убрзо након револуције, када су бољшевици усвојили доктрину милитантног атеизма, Цркви је било забрањено да води било какве образовне центре. Није јој било допуштено да објављује књиге или часописе, учи вери децу и омладину, позива младиће да учествују у богослужењу као чтечеви. Током много деценија, све до 1980. године, било је незамисливо да свештеник буде виђен у школи, наставник у цркви, или да да школарац служи у олтару. На очување границе између гета и света ван њега се стриктно пазило и прекорачења са било чије стране су се озбиљно кажњавала. У Совјетском Савезу је религија била прогоњена седамдесет година. Гоњена је на различите начине и сваки од тих начина је био другачијег карактера. Током двадесетих и тридесетих су прогони били најокрутнији: највише клирика је било погубљено, сви манастири, богословске школе и мањи број цркава били су затворени. Мање бруталан период уследио је након Другог светског рата, када су поједини манастири и неколико богословских школа поново били отворени. Нови талас окрутних прогона наступио је шездесетих, што је водило до потпуног истребљења религије до почетка осамдесетих. Међутим, средином осамдесетих, Црква не само да је и даље била жива, већ је полако почела да се обнавља. Са урушавањем совјетског идеолошког система, раст је бивао све убрзанији, држава је постала наклоњена Цркви и њен став се при таквим околностима у великој мери променио. Али једна ствар је заувек остала непромењена: религији је било забрањено да изађе из гета у који је сатерао атеистички режим; била је скрајнута и без икаквог учешћа у друштвеном животу, а друштво заштићено од било каквог религиозног утицаја. Бити верник значило је бити маргинализован у социјалном смислу. О питањима повезаним са вером се није отворено дискутовало, религиозни ставови су се крили, а разговори на духовне теме избегавали. Процес који се сада одвија у Европи је у неку руку сличан ономе који се одвијало у Совјетском Савезу. Милитантни секуларизам је постао исто толико опасан за религију као и милитантни атеизам. И један и други теже изгнању религије из социјалне и политичке сфере, гурају је у гето, у сферу приватног. Неписана правила „политичке коректности“ се, такође, све више примењују на религиозне институције. У многим случајевима верници више не могу да исказују своја уверења и отворено осуде извесне појаве у друштву, јер се јавно изражавање религиозних ставова може посматрати као угрожавање права њихових неистомишљеника. Овоме бисмо могли да додамо да је западна секуларна штампа у великој мери негативно настројена према хришћанским црквама и њен стварни живот новинаре не занима. Они су углавном више заинтересовани за скандале унутар и међу хришћанским заједницама. Не можемо цркве ослободити одговорности од ових негативних појава, али се њен живот не састоји само од њих, док се медији искључиво њима баве. Поставља се питање: да ли је овако негативно извештавање медија намерно исфабриковано да би се подривало хришћанско сведочење свету? Ако је то тако, могло би се сагледати као део шире политике у правцу даље маргинализације хришћанства и његовог изгнања из друштва. Последице овакве политике су сасвим очигледне. У појединим земљама, нарочито у оним које нису већински римокатоличке или православне, величанствене катедрале, које су деценијама примале хиљаде верника, сада су полупразне; богословске школе су затворене услед недостатка интересовања; верским заједницама се не прикључује омладина; црквена имања су распродата; цркве су претворена у места секуларних догађања. Међутим, не можемо порећи да су у многим случајевима саме цркве одговорне за овакву ситуацију, као што ни подривајуће дејство секуларизма не треба потцењивати. Религија је скрајнута из социјалне сфере; секуларно друштво је све више маргинализује. И то се одвија упркос чињенице да већина људи на Западу и у Европи и даље верује у Бога. Многи Европљани постављају исто питање: како и даље сведочити хришћанство свету? Како да друштво избегне сурвавање у амбис секуларизма? На који начин омладину вратити Богу? Како изградити мостове између Цркве, са једне стране, и државе, друштва и масовних медија, са друге? Руска Православна Црква са својим јединственим искуством опстанка под најсуровијим гоњењима, борбе са милитантним атеизмом, излажења из гета када се политичка ситуација изменила, поновног успостављања свог места у друштву и редефинисања сопствене социјалне одговорности, може бити Европи од помоћи у проналажењу одговора на нека од ових питања. За разлику од многих западноевропских земаља, Русија и друге републике бившег Совјетског Савеза преживљавају период религиозног препорода: милиони људи се враћају Богу; цркве и манастири се свуда граде. Руска Православна Црква која је несумњиво једна од најбрже нарастајућих Цркава у свету, нема проблема са призивом: чак напротив, хиљаде младих људи уписује богословске школе како би посветили животе служењу Богу. Руска Црква улаже озбиљне интелектуалне напоре како би хришћанству обезбедило да врши своју улогу у секуларном свету, да би дефинисала његов однос према друштву и држави, и како би формулисала становиште Цркве по питању основних проблема савременог доба. Основы социальной концепции Русской Православной Церкви [Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве], документ која је усвојио архи­јерејски сабор 2000. године, представља писани доказ чињенице да Црква приступа овим питањима зрело и одговорно, и да поседује снажан интелектуални потенцијал за уравнотежен и јасан одговор. Читајући овај документ који је први текст ове врсте у целокупној историји православног хришћанства, увиђамо да припада Цркви која више не живи у гету, која није више у кризи, већ у успону снаге. Иако је милитантни атеизам у великој мери разорио Цркву, он је никада није уништио. Уместо тога, она је из тог страшног искуства прогона изашла обновљена и подмлађена. Прошавши кроз пакао и васкрнувши из мртвих, Црква има много тога да каже свету. Јединствена ситуација у Руској Православној Цркви, њено богато искуство на пољу односа Цркве и државе, њена укорењеност у европској култури и важна улога у изградњи нове Европе, призната је од стране водећих званичника Европске уније. У писму митрополиту смолемском и калињградском Кирилу 16. маја 2002. године, председник Европске комисије, господин Романо Проди, истакао је следеће: „Европа је континент где многе етничке групе живе заједно, свака има своје сопствено лице, језик и културу. Сви ови елементи су у интеракцији. Пред нама је важан задатак: да се боримо за даљи развој ових елемената који не смеју да изгубе своје карактерне особине. Управо због тога сматрам да је културни и духовни допринос Руске Православне Цркве, која је тако дубоко укорењена у многим подручјима Европе и оближњим земљама, неопходан и правовремен. Сматрам тај допринос најдрагоценијим. Руска Православна Црква има сва права на даље спровођење „Европског пројекта“: ово је условљено њеном историјом, хришћанском традицијом и њеним присуством… Убеђен сам да је сарадња са Руском Православном Црквом неопходна новој Европи.“ [види: Europaica, №1] * Други део текста биће објављен 3.8.2018. Извор: Теологија.нет
  20. Путујући по Европи увек ме запање призори цркава које су напустиле њихове конгрегације, нарочито оних које су претворене у пабове, клубове, продавнице или места намењена некој другој секуларистичкој активности. Жалосни су. Долазим из земље у којој су црквене грађевине деценијама коришћење у небогоугодне сврхе. Многе богомоље су потпуно срушене, друге су претворене у „музеје атеизма“, а некима је промењена сврха и предате су секуларним институцијама. Ово је била последица такозваног „милитантног атеизма“ који је владао мојом земљом неколико деценија и тек је недавно збачен с трона. Међутим, из ког разлога се овакав феномен јавља у Западној Европи? Зашто је место религије у друштву у тој мери раслабљено последњих деценија? Како је дошло дотле да религија има све мање простора у социјалној сфери? Осим тога, зашто се овакво ограничавање присуства религије у Европи одвија истовремено са процесом европске консолидације на политичком, финансијском, економском и социјалном нивоу? Ово излагање не претендује да пружи одговоре на сва та питања. У наставку ћу се усредсредити на неколико запажања о улози религије у савременој Европи, на могући допринос цркава и верских заједница процесу европских интеграција и на могуће перспективе развијања односа са секуларним светом. Говорићу и као званични представник Руске Цркве у Европској унији и као истраживач европске културе. Изложићу званично становиште своје Цркве, и додати пар личних коментара. I Европске интеграције и опасност од „милитантног секуларизма“ Европа је јединствени етно-културолошки феномен. На овој, условно речено, малој територији, коегзистирају различите културне традиције, од којих свака има сопствени идентитет, језик и столећима стару традицију. Током векова народи Европе су били раздвојени услед неспоразума, који су често водили до оружаних сукоба. У већини случајева акти насиља произашли су из колизије политичких интереса појединих земаља, које имају заједничко културно порекло. Неки од конфликата су, такође, имали и религиозну димензију, попут оних између римокатолика и протестаната, хришћана и муслимана. Извесна међуконфесионална и међурелигијска ривалства постоје и данас: довољно је поменути Северну Ирску и Косово и Метохију. За време доба колонијализма, када је свет био подељен од стране европских империја на подручја на којима доминирају одређени утицаји, унутаревропске противречности су претпостављале светски распоред снага. Два светска рата током двадесетог века, која су се одвијала упоредо са урушавањем колонијалистичког система, заправо су били европски ратови, јер су произашли из колизије између водећих европских држава. Ти ратови су, међутим, утицали на читав свет, штавише, открили су огроман деструктивни потенцијал унутар разноликог конгломерата европских нација и култура. Након Другог светског рата, када је Европа била у рушевинама, постало је очигледно да постоји потреба за паневропском солидарношћу ради опстанка не само континента, него и читавог света. Трећи светски рат је требало избећи по сваку цену, јер је претио да уништи читаво човечанство. То је разлог због којег је одмах након 1945. године почео да се успоставља систем заједничке подршке и солидарности, процес интеграције западноевропских земаља у „Сједињене европске државе“. Присуство „Великог брата“ иза челичне завесе је, такође, опоменуло Запад да ради на интеграцији и уједињењу. На почетку је тај процес имао само економску, војну и политичку димензију. Током времена, међутим, захтев за заједничким културним и цивилизацијским простором бивао је све гласнији. Било је неопходно развити нову универзалну идеологију која би осигурала безбедно сапостојање различитих суб-култура у мрежи европске цивилизације, умањујући идеолошке и религиозне тензије које су постојале међу људима. Да би се створила таква свеобухватна идеологија било је потребно свести све културне, идеолошке и религиозне европске традиције под заједнички именитељ. Тај именитељ би био западни „постхришћански“ хуманизам, чији су основни постулати оформљени у доба просветитељства и „тестирани“ током Француске револуције. Модел нове Европе, заснован на овој идеологији, налаже стварање секуларног друштва у којем би религија била смештена искључиво у сфери приватног. У складу са оваквим секуларним моделом, религија би требала да буде раздвојена и од државе и од друштва, не би смела да утиче на социјални развој нити да се меша у политички живот. Такав модел не само да у потпуности онемогућава било какво социјално деловање било које религије, већ и прети мисионарским императивима многих религиозних заједница. Овај модел је истински изазов за хришћанске цркве, јер подрива њихову могућност да објављују јеванђеље „свим народима“, да проповедају Христа свету. Ако је секуларни модел, у којем место религије у друштву није на завидном нивоу, безусловно наметнут Европи, религија ће бити сатерана у гето у којем ће јој бити дозвољено да постоји, али из којег ће тешко моћи да се уздигне. Верници Руске Православне Цркве су током много деценија живели у гету. Када су бољшевици дошли на власт 1917, један од првих декрета који су донели био је декрет „О раздвајању Цркве од државе и раздвајању школства од Цркве“. Увођење првог принципа, односно раздвајања Цркве од државе, заправо се дуго ишчекивало. Црква у Русији је од почетка осамнаестог столећа била под контролом државе и тражила је начин да је се ослободи. Али одвајање школства од Цркве подразумевало је да она више није могла да има никакву улогу у образовању. Убрзо након револуције, када су бољшевици усвојили доктрину милитантног атеизма, Цркви је било забрањено да води било какве образовне центре. Није јој било допуштено да објављује књиге или часописе, учи вери децу и омладину, позива младиће да учествују у богослужењу као чтечеви. Током много деценија, све до 1980. године, било је незамисливо да свештеник буде виђен у школи, наставник у цркви, или да да школарац служи у олтару. На очување границе између гета и света ван њега се стриктно пазило и прекорачења са било чије стране су се озбиљно кажњавала. У Совјетском Савезу је религија била прогоњена седамдесет година. Гоњена је на различите начине и сваки од тих начина је био другачијег карактера. Током двадесетих и тридесетих су прогони били најокрутнији: највише клирика је било погубљено, сви манастири, богословске школе и мањи број цркава били су затворени. Мање бруталан период уследио је након Другог светског рата, када су поједини манастири и неколико богословских школа поново били отворени. Нови талас окрутних прогона наступио је шездесетих, што је водило до потпуног истребљења религије до почетка осамдесетих. Међутим, средином осамдесетих, Црква не само да је и даље била жива, већ је полако почела да се обнавља. Са урушавањем совјетског идеолошког система, раст је бивао све убрзанији, држава је постала наклоњена Цркви и њен став се при таквим околностима у великој мери променио. Али једна ствар је заувек остала непромењена: религији је било забрањено да изађе из гета у који је сатерао атеистички режим; била је скрајнута и без икаквог учешћа у друштвеном животу, а друштво заштићено од било каквог религиозног утицаја. Бити верник значило је бити маргинализован у социјалном смислу. О питањима повезаним са вером се није отворено дискутовало, религиозни ставови су се крили, а разговори на духовне теме избегавали. Процес који се сада одвија у Европи је у неку руку сличан ономе који се одвијало у Совјетском Савезу. Милитантни секуларизам је постао исто толико опасан за религију као и милитантни атеизам. И један и други теже изгнању религије из социјалне и политичке сфере, гурају је у гето, у сферу приватног. Неписана правила „политичке коректности“ се, такође, све више примењују на религиозне институције. У многим случајевима верници више не могу да исказују своја уверења и отворено осуде извесне појаве у друштву, јер се јавно изражавање религиозних ставова може посматрати као угрожавање права њихових неистомишљеника. Овоме бисмо могли да додамо да је западна секуларна штампа у великој мери негативно настројена према хришћанским црквама и њен стварни живот новинаре не занима. Они су углавном више заинтересовани за скандале унутар и међу хришћанским заједницама. Не можемо цркве ослободити одговорности од ових негативних појава, али се њен живот не састоји само од њих, док се медији искључиво њима баве. Поставља се питање: да ли је овако негативно извештавање медија намерно исфабриковано да би се подривало хришћанско сведочење свету? Ако је то тако, могло би се сагледати као део шире политике у правцу даље маргинализације хришћанства и његовог изгнања из друштва. Последице овакве политике су сасвим очигледне. У појединим земљама, нарочито у оним које нису већински римокатоличке или православне, величанствене катедрале, које су деценијама примале хиљаде верника, сада су полупразне; богословске школе су затворене услед недостатка интересовања; верским заједницама се не прикључује омладина; црквена имања су распродата; цркве су претворена у места секуларних догађања. Међутим, не можемо порећи да су у многим случајевима саме цркве одговорне за овакву ситуацију, као што ни подривајуће дејство секуларизма не треба потцењивати. Религија је скрајнута из социјалне сфере; секуларно друштво је све више маргинализује. И то се одвија упркос чињенице да већина људи на Западу и у Европи и даље верује у Бога. Многи Европљани постављају исто питање: како и даље сведочити хришћанство свету? Како да друштво избегне сурвавање у амбис секуларизма? На који начин омладину вратити Богу? Како изградити мостове између Цркве, са једне стране, и државе, друштва и масовних медија, са друге? Руска Православна Црква са својим јединственим искуством опстанка под најсуровијим гоњењима, борбе са милитантним атеизмом, излажења из гета када се политичка ситуација изменила, поновног успостављања свог места у друштву и редефинисања сопствене социјалне одговорности, може бити Европи од помоћи у проналажењу одговора на нека од ових питања. За разлику од многих западноевропских земаља, Русија и друге републике бившег Совјетског Савеза преживљавају период религиозног препорода: милиони људи се враћају Богу; цркве и манастири се свуда граде. Руска Православна Црква која је несумњиво једна од најбрже нарастајућих Цркава у свету, нема проблема са призивом: чак напротив, хиљаде младих људи уписује богословске школе како би посветили животе служењу Богу. Руска Црква улаже озбиљне интелектуалне напоре како би хришћанству обезбедило да врши своју улогу у секуларном свету, да би дефинисала његов однос према друштву и држави, и како би формулисала становиште Цркве по питању основних проблема савременог доба. Основы социальной концепции Русской Православной Церкви [Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве], документ која је усвојио архи­јерејски сабор 2000. године, представља писани доказ чињенице да Црква приступа овим питањима зрело и одговорно, и да поседује снажан интелектуални потенцијал за уравнотежен и јасан одговор. Читајући овај документ који је први текст ове врсте у целокупној историји православног хришћанства, увиђамо да припада Цркви која више не живи у гету, која није више у кризи, већ у успону снаге. Иако је милитантни атеизам у великој мери разорио Цркву, он је никада није уништио. Уместо тога, она је из тог страшног искуства прогона изашла обновљена и подмлађена. Прошавши кроз пакао и васкрнувши из мртвих, Црква има много тога да каже свету. Јединствена ситуација у Руској Православној Цркви, њено богато искуство на пољу односа Цркве и државе, њена укорењеност у европској култури и важна улога у изградњи нове Европе, призната је од стране водећих званичника Европске уније. У писму митрополиту смолемском и калињградском Кирилу 16. маја 2002. године, председник Европске комисије, господин Романо Проди, истакао је следеће: „Европа је континент где многе етничке групе живе заједно, свака има своје сопствено лице, језик и културу. Сви ови елементи су у интеракцији. Пред нама је важан задатак: да се боримо за даљи развој ових елемената који не смеју да изгубе своје карактерне особине. Управо због тога сматрам да је културни и духовни допринос Руске Православне Цркве, која је тако дубоко укорењена у многим подручјима Европе и оближњим земљама, неопходан и правовремен. Сматрам тај допринос најдрагоценијим. Руска Православна Црква има сва права на даље спровођење „Европског пројекта“: ово је условљено њеном историјом, хришћанском традицијом и њеним присуством… Убеђен сам да је сарадња са Руском Православном Црквом неопходна новој Европи.“ [види: Europaica, №1] * Други део текста биће објављен 3.8.2018. Извор: Теологија.нет View full Странице
  21. Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  22. Данас заједно са анђелима, пастирима и свима светима, налазећи се под овим благословеним јужним небом, кличемо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14). Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...